A ja sam vas upoznao one noći pod Mauna Loom. Patrola nije zabranjivala devojci kao što je bila Sintija Kartingam, činovnica koja tek što je završila Akademiju i bila vezana za svoj period, da se viđa sa veteranom patrole... na primer, sa mnom... kad god je imala slobodnog vremena. Mogli su zajedno da odu u Štrausov Bec, u pozorište Šekspirovog Londona, da se provode u barovima Njujorka tridesetih godina ili sunčaju na plažama Havaja pre hiljadu godina. A sa njima je mogao da pođe još neki član patrole... i da se posle oženi Sintijom. Što da ne.
Everardu je na kraju uspelo da upali lulu. Lice mu je bilo obavijeno dimom. "Počni iz početka", reče. "Već dve-tri godine svoga životnog veka nisam se viđao sa vama pa ne znam na čemu je Kit radio."
"Zar tako dugo", začudi se ona. "Čak ni godišnji odmor nisi proveo u ovoj deceniji. A mi smo tako želeli da nam dodeš."
"Prestani da se pravdaš!" odbrusi Everard. "Da sam želeo da vas vidim, došao bih." Gledala ga je kao da je dobila šamar i on se pokajao. "Izvini. Naravno da sam želeo. Ali, kao što rekoh, slobodni redari su uvek u poslu, uvek na drugom mestu, u drugom vremenu..." Pokušao je da se osmehne. "Ne ljuti se, ti me bar znaš, uvek sam bio netaktičan. Od mene je i potekla klasična grčka legenda o himeri. Ja sam bio ono smešno čudovište dilaiopod, sa dve leve noge, obe u ustima."
Ona se osmehnu kao po dužnosti i uze cigaretu iz pepeljare. "Još sam samo činovnica u Preduzeću za tehničke studije", reče. "Ali tako imam uvid u sve što se događa u centrali miljea i svim filijalama. Tačno znam šta je sve učinjeno da se Kit pronade... nije učinjeno dovoljno. Oni su ga napustili. Kit
će umreti ako mu ti ne pomogneš."
A onda se rasplakala. Everard je ćutao da bi joj dao vremena da se primiri. Razmišljao je o Kitu.
Kit Denison se rodio 1927. godine u Kembridžu, u saveznoj državi Masacusets, u prilično imućnoj porodici. Doktorirao je arheologiju u dvadeset trećoj godini. Kao student je osvojio prvenstvo koledža u boksu i prešao Atlantik u malom jedrenjaku. Mobilisan je 1950. Učestvovao je u borbama u Koreji, gde se istakao hrabrošcu. To bi mu donelo i slavu u nekom popularnijem ratu. Nije voleo da govori o privatnim stvarima. Kada bi dobio zadatak, obavio bi ga bez mnogo buke. Pa da, pomisli Everard, uvek je bio bolji od mene; da je hteo, odavno bi postao slobodan redar. Ali, on je znao zašto ostaje vezan za svoje vreme.
Demobilisan je 1952. godine i neko vreme bio bez stalnog zaposlenja. Onda ga je patrola otkrila i regrutovala. Činjenicu putovanja kroz vreme prihvatio je brže od ostalih. Kao arheolog posedovao je veću širinu duha. Posle obuke prihvatio se poslova koji su odgovarali njegovim interesovanjima: postao je specijalista za indoevropsku protoistoriju, što je značilo da je bio daleko značajnija ličnost patrole od Everarda.
Slobodni agent je patrolirao drumovima vremena, pomagao ugroženima, hapsio prestupnike i brinuo se o sigurnosti istorije čovečanstva. Da bi te zadatke mogao da izvršava, bili su mu neophodni podaci. Ratova, pohoda, otkrića i dostignuća, čije su se posledice protezale kroz čitav kontinuum, bilo je daleko pre prvih hijeroglifa. Podatke o njima prikupljali su specijalisti patrole. Pored svega toga, Kit mi je bio prijatelj. Everard izvadi lulu iz usta. "Učiniću što mogu. Ispričaj mi sve detalje."
2.
Sintija je savladala svoja osećanja; glas joj je zvučao gotovo službeno. "Istraživao je migracije nekih arijevskih plemena o kojima se vrlo malo zna. Mora se početi od nekog trenutka istorije koji je poznat, a onda postepeno istraživati unazad. Poslednja Kitova misija bila je Iran, 558. godine pre n.e.
Rekao mi je da je to negde pri kraju Medanskog perioda. Trebalo je da se raspita među stanovništvom, da sazna njihova predanja, a zatim da ih proveri u ranijem periodu, itd... ti znaš kako se to radi; jednom si mu i ti pomagao. Često je pričao o tome."
"Ja sam pošao samo za svaki slučaj", rece Everard. "Proučavao je preistorijski pohod nekog plemena sa Dona, preko Hindukuša. Plemenskom poglavici smo se predstavili kao lovci, pridružili im se i putovali sa karavanom nekoliko nedelja. Bio je to prijatan put."
Sećao se stepa, prostranog neba, galopiranja za antilopama, gozbi kraj vatre i jedne devojke čija je kosa mirisala na dim. Koliko puta je zaželeo da može ceo život provesti sa tim ljudima.
"Ovog puta Kit je otišao sam", nastavila je Sintija. "Njegov sektor oskudeva u ljudstvu. Verovatno je to problem i ostalih sektora patrole. Toliko hiljada godina, a tako malo životnih vekova ljudi sa kojima raspolaže. I ranije je odlazio sam. Uvek sam se plašila... on me je ubedio da je, obučen kao
seljak i bez ičega pri sebi, bezbedniji u iranskim planinama nego na Brodveju. Ovog puta nije bilo tako."
Everard je prekide. "Ako sam dobro razumeo, otišao je pre nedelju dana, sa namerom da prikupi podatke, podnese izveštaj centru za informacije svoje struke i da se vrati natrag istoga dana kada je i otišao." Jer, samo blesav čovek bi dopustio da prode više od nekoliko sati njegovog životnog veka a da ne bude kraj tebe. "Ali nije se vratio istoga dana."
"Teško je." Palila je cigaretu za cigaretom. "Odmah sam se zabrinula. Molila sam svoga šefa da proveri da li se vratio posle nedelju dana - to je danas.
Proverio je i utvrdio da nije. Od Centra za informacije smo saznali da im se Kit uopšte nije javljao. Onda smo se obratili Centrali miljea. Oni su rekli da... da se Kit nikada nije vratio i da mu nisu našli nikakav trag."
"To znači da je Centrala miljea sprovela istragu i da o to ne postoje podaci", rece Everard razmišljajući.
Nepostojanost vremena prouzrokuje mnoge paradokse, pomisli on po hiljaditi put.
Ako već postoji evidencija o tome da je patrola sprovela istragu ali da Kit nije naden, čemu onda ići i tražiti ga. Medutim, on će zauvek biti izgubljen ako se ponovo ne pokuša. Ako bi Everard otišao u prošlost i izmenio događaje tako da Kit bude nađen, izveštaj o tome bi ušao u evidenciju, patrola bi zabeležila uspeh, a podaci o 'ranijoj' neuspeloj istrazi bi nestali kao da ih nikada nije ni bilo.
A to bi moglo da izazove poremećaje. Nije ni čudo što je patrola pravila probleme i oko najsitnijih izmena, čak i onih koje ne menjaju opštu strukturu.
"Naša centrala je, verovatno, obavestila Centralu staroiranskog miljea, koja je poslala ekipu na lice mesta", razmišljao je Everard glasno. "Oni su samo približno znali mesto na kome je Kit nameravao da se materijalizuje. On nije mogao prijaviti precizne koordinate jer nije bio siguran gde će moći
da sakrije skuter. Samo, nije mi nikako jasno zašto nisu pronašli skuter. Ako se Kitu nešto desilo, mašina je morala ostati u nekoj pećini ili nekom drugom skrovištu, to bi im bila polazna tačka za dalju istragu."
Ona duboko uvuče dim cigarete. "Pokušali su", reče. "Saznala sam da je to divlji predeo i da je u njemu teško tražiti. Nisu ništa našli, čak ni neki trag. Verovatno bi bar nešto našli da su pretražili svaku milju svaki sat. Ali, taj period je kritičan; Gordon mi je pokazao podatke. Nisam sve shvatila,
ali on mi je rekao da bi u tom veku svaki poremećaj bio vrlo opasan."
"Shvatam. Nisu smeli da sprovedu detaljnu istragu da ne bi uzbunili lokalno stanovništvo i doveli do toga da ono u kriznom trenutku drugačije reaguju. Ali, mogli su se prerušiti i raspitati medu seljacima."
"Nekoliko stručnjaka patrole je i to pokušalo. Proveli su tamo nekoliko nedelja; po persijskom vremenu. Nisu uspeli da saznaju ništa. Ta plemena su tako divlja i podozriva... možda su mislili da su naši agenti špijuni medanskog kralja. I tako mu patrola nije ušla u trag. A pošto ne postoji bojazan
da je opšta struktura poremećena... Oni su se pomirili sa time da je Kit poginuo a skuter nestao. I šta se..." Sintija naglo ustade. Odjednom viknu: "Baš njih briga što još jedan leš trune u nekom jarku!"
I Everard je ustao. Ona mu se baci u zagrljaj i zaplaka. On nije verovao da će mu biti ovako teško. Jedva je uspeo da ne misli na nju sve vreme. Sada će nanovo morati da je zaboravi.
"Zar ne mogu da intervenišu lokalno?" molila je. "Zar ne bi neko mogao da se vrati za nedelju dana i da ga opomene da ne ide? Zar bi to bilo tako strašno? Kakva čudovišta su izmislila zakon koji to zabranjuje?"
"Nisu čudovišta nego obični ljudi", odgovori Everard. "Kada bismo svi počeli da se vraćamo i ispravljamo sopstvenu prošlost, sve bismo tako poremetili da uskoro niko od nas ne bi ni postojao."
"Ali u toku tolikih miliona godina mora da postoje izuzeci."
Everard joj ne odgovori. Znao je da postoje izuzeci, ali da Kit nije jedan od njih. Članovi patrole nisu smeli da krše svoje zakone iz ličnih razloga.
Kao i svaka vojska, patrola je trpela gubitke, žalila ih i pamtila. Ali se nije vraćala da svoje poginule vrati u život.
Sintija se odmaće od njega i iskapi svoje piće. "Izvini", reče. Zatim izvadi maramicu i obrisa oči. "Nisam htela da ti kukam."
"Nije strašno."
Zurila je u pod. "Ti bi mogao da mu pomogneš. Redovni agenti su odustali ali ti bi mogao da pokušaš."
Nije mogao da se odupre njenoj molbi. "Mogu da pokušam. Možda neću uspeti. Sadašnji podaci govore da, iako sam pokušao, nisam uspeo. A svaka promena u sistemu prostora i vremena čak i beznačajna kao ova opasna je i zabranjena."
"Ali ona ne bi bila beznačajna za Kita."
"Sintija", promuca Everard, "znaš li da bi svaka druga žena rekla: 'Ali ona nije beznačajna za mene.'"
Ona ga pogleda u oči i prošapta:
"Nisam znala da me... mislila sam da si me, posle toliko vremena..."
"Šta pričaš?" branio se.
"Mogao si otići kod psihologa patrole." Nije ga gledala.
"Ako su u stanju da nas tako kondicioniraju da ne odamo tajnu putovanja kroz vreme... mislila sam da mogu i da učine da čovek..."
"Prestani!" prekide je Everard grubo.
Neko vreme je ćutao, grizući lulu. Na kraju reče: "Imam nekoliko ideja koje, možda, još nisu oprobane. Ako postoji način da se Kit spase, imaćeš ga sutra do podne."
"Da li bi mogao da me prebaciš do tog trenutka?" Počela je da drhti.
"Mogao bih, ali neću. Što god se desilo, ti sutra moraš biti odmorna. Sada ću te odvesti kući. Uzećeš neko sredstvo za spavanje. Onda ću se vratiti ovamo i smisliti kako to da izvedem." Jedva je uspeo da se osmehne. "Prestani da se treseš. Rekao sam ti da me ostaviš da razmišljam."
"Mans..." uhvatila ga je za ruku.
Njega odjednom obuze bezumna nada i on poče da proklinje samoga sebe.
U jesen 542. godine pre n.e. jedan čovek je sišao sa planina u dolinu reke Kur. Jahao je na lepom, krupnom doratu, koji bi na drugom mestu bio pravi mamac za razbojnike. Ali, Veliki kralj je zaveo red i zakon u celoj zemlji, tako da je postojala izreka da je Persija toliko bezbedna da bi i devica sa
vrećom zlata mogla slobodno po njoj da šeta. To je bio jedan od razloga zašto je Mans Everard odlučio da dođe u ovu godinu, šesnaest godina posle Denisonovog nestanka.
Pored toga, hteo je da se pojavi kada su se smirili duhovi koje je putnik kroz vreme verovatno uzbudio 558. godine. Smatrao je da će lakše saznati Kitovu sudbinu ako se bude raspitivao iz daleka; istraživanja na licu mesta su se vćc pokazala bezuspešnim.
Konačno, prema podacima centrale Arhemenidskog miljea, jesen 542. godine bila je prvi period predaha posle burnih događaja koji su počeli u vreme Kitovog nestanka. Vreme od 558. do 553. godine bilo je doba zategnutih odnosa izmedu anšanskog kralja Persijanca Kuruša (kasnije poznatog pod imenima Kaikosru i Kir) i njegovog suverena Medanina Astijaga. Onda su došle godine Kirove pobune i građanskog rata koji je potresao imperiju, i konačne pobede Persijanaca nad njihovim severnim susedima. Pobeđeni su se pobunili i Kir je proveo sledeće četiri godine gušeci ustanke i odbijajući napade Turanaca. Njegove pobede zabrinule su vladare susednih država; Vavilon, Egipat, Lidija i Sparta su se ujedinile protiv njega i 546. godine je lidanski kralj Krez krenuo na Persiju.
Lidija je pobeđena i prisjedinjena Persiji; Lidani su se pobunili i bili nanovo pobeđeni. Zatim su na red došle grčke kolonije Jonija, Karija i Likija.
Dok su njegovi generali ratovali na zapadu, Kir se na istoku borio protiv divljih plemena koja su mu pljačkala gradove.
Sada je bio period odmora. Kilikija će se predati bez borbe, videvši da je Persija na osvojenim teritorijama vladala sa puno humanosti, tolerantnosti i poštovanja lokalnih običaja, kao niko ranije u istoriji. Kir će pohode na istok prepustiti svojim vojskovođama a sam će se posvetiti učvrščivanju vlasti na već osvojenim teritorijama. Tek 539. godine nastaviće rat sa Vavilonom i osvojiti Mesopotamiju. Posle toga ce nastupiti još jedan period mira koji će trajati sve dok se divlja plemena iza Aralskog jezera ne budu osilila. Kralj ce krenuti na njih i poginuti.
Mans Everard se uputi prema Pasargadi. Jahao je kroz polja na kojima su se seljaci povijali nad srpovima i tovarili letinu na volovska kola. Sa polja strnjike dizala se prašina koja mu je ulazila u oči. Deca u dronjcima sisala su palčeve pred blatnim kolibama bez prozora i zevala u stranca. Kokoške su
bezglavo bežale preko druma dok ih je kraljevski glasnik u galopu gazio. Drumom se kretala kolona prašnjavih i znojavih kopljanika u živopisnoj odeci: širokim čakširama i ljuskavim oklopima, sa šlemovima ukrašenim perjanicama i ogrtacima jarkih boja. Iza zidova od sušene opeke videle su se velike plemičke kuće okružene divnim baštama.
Ovakva privreda sigurno nije mogla da izdržava mnogo bogatih kuća. Pasargada je bila istočnjački grad prljavih vijugavih ulica, bednih koliba, umaščenih povezača i otrcanih haljina, razvikanih bazerdžana, sakatih prosjaka, izmorenih kamila i pretovarenih magaraca, olinjalih pasa, cilikanja kafanske muzike, gestikuliranja, grimasa i psovki; da se čovek zapita odakle li su samo potekle legende o zagonetnom Istoku.
"Udeli, gospodaru! Udeli, tako ti svetla! Udeli meni sirotom pa će te obasjati Mitrin osmeh!..."
"Samo da pogledaš! Kunem se očevom bradom da nikada ne beše lepšeg rada, niti vešte ruke ikada izradiše ovakvu uzdu koju ti, o najsrećniji medu srećnima, nudim za smešnu sumu od..."
"Ovuda, gospodine! Još samo četiri kuće pa nailaziš na najbolji saraj u Persiji - i ne samo u Persiji, u celom svetu! Naši dušeci su punjeni labudovim paperjem, moj otac toči vino kakvo bogovi piju; moja majka pravi pilav koji se pročuo do nakraj sveta; a moje sestre, tri divna cveta, možeš imati za samo..."
Everard nije obraćao pažnju na dečake koji su mu se vešali o stremen. Nadao se da neće morati da ide u krčmu; Persijanci su bili čistiji od ostalih naroda toga vremena, ali su insekata sigurno i oni imali u velikim količinama.
Smetalo mu je što je goloruk. Obično su stražari patrole nosili neko oružje, neki pištolj iz tridesetog veka pod kaputom i sićušni otpremnik u šlemu preko koga su mogli dozvati negde skriveni skuter. Međutim, kada je postojala opasnost od pretresa, morali su ići nenaoružani. Everard je bio obučen u
grčku nošnju: tuniku, sandale, dugi vuneni ogrtač. Mač mu je visio za pasom a šlem i štit na sapima konja. Mač, šlem i štit su bili od čelika daleke budućnosti.
Pomoć nije mogao očekivati od neke filijale patrole jer njih nije bilo u ovoj burnoj prelaznoj epohi; najbliža ispostava patrole nalazila se u Centrali miljea, u Persepolisu, u sledećoj generaciji.
Što se više bližio centru grada, ulice su postajale šire, bazari redi, a kuce veće. Izbio je na trg koji su okruživale četiri palate. Preko baštenskih zidova videlo se obrezano drveće. Stražari, lako naoružani momci, čučali su u podnožju zidova; stav mirno još nije bio poznat. Kada im se Everard približio
oni se mašiše lukova i strela. On se obrati jednom od njih koji mu je izgledao kao komandir.
"Pozdravljam te, ratniče, neka te sjajno sunce uvek obasjava." Tečno je govorio persijski jezik, koji je naučio pod hipnozom. "Tražim gostoprimstvo nekog velikodostojnika koga će zanimati priče sa mojih putovanja."
"Tvoji dani neka budu mnogi", odgovori vojnik. Everard se priseti da mu ne sme dati napojnicu: Persijanci iz Kirovog plemena su bili ponosni lovci i ratnici. Držali su se gordo ali učtivo. "Ja sam sluga Kreza Lidanina, koji je sluga Velikog Kralja. On neće odbiti gostoprimstvo..."
"Meandru Atinjaninu", dopuni ga Everard. Ovo ime je izabrao da njegove krupne kosti, svetao ten i kratka kosa ne bi bili sumnjivi. Ipak, morao je da nalepi lažnu vandajkovsku bradicu. Svetskih putnika je ovde bilo i pre Herodota, pa pojava jednog Atinjanina ne bi trebalo da izaziva podozrenje. S druge strane, pola veka pre Maratona; Evropijani nisu bili toliko česti u ovim krajevima da ne bi izazivali nikakvo interesovanje.
Pozvan je jedan rob, koji je otišao do majordoma, koji je poslao drugog roba, koji je pozvao stranca da ude. Vrt je bio sav u zelenilu i prijatno prohladan; u ovoj kući nije bilo opasnosti da će mu neko nešto ukrasti; hrana i piće bi trebalo da budu dobri; a sigurno će ga primiti Knez lično. Imaš srece, uveravao je Everard sam sebe i prihvatio ponuđeno kupatilo, mirisna ulja i čistu odeću. Doneli su mu vino u sobu; samo je još nedostajala cigara, pa bi imao sve što je mogao dobiti.
Ali, ako je Kit nepovratno mrtav...
"Dosta sa tim maštarijama", promrmlja Everard.
dalje: izvor
Нема коментара:
Постави коментар