Završio sam svoj prvi roman, Dževdet-beg i njegovi sinovi, ruke su mi se tresle dok sam prekucani rukopis još neobjavljenog romana pružao ocu da ga on pročita i kaže svoje mišljenje. To mi nije bilo lako, jer sam verovao u njegov ukus i intelekt: bilo mi je veoma važno njegovo mišljenje jer se on, za razliku od moje majke, nije protivio mojoj želji da postanem pisac. U to vreme otac je bio odsutan i nije bio s nama. Nestrpljivo sam čekao njegov povratak. Kada je dve nedelje kasnije stigao, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac ništa nije rekao već me je iznenada tako zagrlio da je bilo jasno da mu se knjiga veoma dopala. Na tren smo zaronili u onu vrstu čudnovate tišine koja često prati trenutke snažnih emocija. Potom, kada smo se umirili i počeli da razgovaramo, otac je pribegao preterano visokoparnom jeziku da bi istakao svoje poverenje u mene ili u moj prvi roman: rekao mi je da ću jednoga dana dobiti nagradu koju toliko srećan sada ovde primam."
Orhan Pamuk, „Kofer moga oca“
Izgovoreno pri dodeli Nobelove nagrade za književnost 2006.g
Dževdet beg i njegovi sinovi
Jutro" i rukav noćne košulje, i moja leđa... i celi razred... i čaršafi... Uf, sve je sasvim mokro! Sve je mokro i probudio sam se", promrmlja Dževdet-beg. Da, sve je bilo potpuno mokro kao u snu koji je upravo sanjao. Gunđajući, okrenuo se u krevetu, setio se sna i uplašio se. U snu je sedeo ispred učitelja u školi na Kuli. Podigao je glavu sa vlažnog jastuka i pridigao se."Da, sedeli smo ispred učitelja. Sva škola poplavljena, voda do kolena", promrmljao je."Zašto smo poplavljeni? Zato što je krov prokišnjavao. Slana voda, koja je tekla kroz tavan, slivala mi se preko čela i grudi i prostirala po prostoriji, a učitelj je, svojim štapom, celom razredu pokazivao na mene: Sve je to zbog ovog Dževdeta", govorio je. Naježio se kad mu pred očima oživela slika učitelja koji štapom pokazuje na njega, a svi u rezredu se okreću i, ponižavajući , optuživački ga gledaju, a najviše ga je ponizio njegov dve godine stariji brat. Ali, učitelj, koji je, ne trepnuvši, u jednom dahu celi razred proveo kroz falaku (Stara naprava za batinanje učenika po tabanima). i tako ošamario jednog dečaka da ga je onesvestio, nikako da dođe do njega i kazni ga zbog vode koja je tekla sa tavana."Bio sam drukčiji od ostalih, bio sam sam, mene je trebalo poniziti", mislio je Dževdet- beg. "Ali, niko nije imao hrabrosti prić i i dotaći me, a voda je nezaustavljivo plavila školu."Užasni san u jednom trenu postade samo vesela i prijatna uspomena. "Bio sam nešto posebno, bio sam sam, ali me nisu mogli kazniti". Ustao je prisećajući se da se, u trenu, popeo na krov i porazbijao crepove."Porazbijao sam crepove. Koliko sam imao godina? Sedam. Sad imam trideset sedam,verio sam se i uskoro se ženim."Uzbudio se setivši se verenice: "Da, ubrzo ću se oženiti, potom... Bože, još uvek dangubim! Zakasniću. Da bi shvatio koja su doba, požuri pogledati kroz prozor. Vani je bilo neko čudno svetlo i magla. Shvati da je sunce izišlo. Potom se okrenu, ljuteći se na sebe zbog stare navike, pa pogleda na sat: pola jedan, ala turka. (Ala turka sat: Računanje vremena koje je usklađeno prema Suncu. Kad je zalazak Sunca, tada su 24 sata. Takvo računanje je u Turskoj bilo u opticaju do 26.12.1925. godine (op. prev.)"Bože, samo da ne zakasnim" i, gunđajući, požuri u zahod. Raspoloženje mu se još više popravilo kad se oprao. Ali, dok se brijao, opet je mislio o snu. Potom se prisetio da treba ići u Šukri-pašin konak te odenu nove, čiste hlače i kapu, košulju s uštirkanim okovratnikom i namesti kravatu, jer je smatrao da je elegantna. Na glavu metnu fes, koji je ukalufio pre veridbe. Ogledao se na malom stonom ogledalu i zaključio da izgleda upravo onako kako je želeo, ali se u njemu opet probudi neka melanholija. Moralo je biti nečega komičnog u svoj toj šik-odeć i, u uzrujanosti što treba ići u konak svoje verenice.Odgurnuo je zavesu u stanju male, bezopasne melanholije. Magla je prekrila munare Šehzade-bašine džamije, ali nije sakrila i njeno kube. Čardak iz susednog dvorišta bio je zeleniji nego obično."Biće vruć dan", pomisli. Pod čardakom se leno oblizivala mačka. Prisetivši se nečega, Dževdet-beg se protegnu kroz prozor i ugleda ispred kuće dvosedi zatvoreni fijaker. Konji su mahali repovima, a kočijaš, koji je čekao na Dževdet-bega, stajao ispred vrata i pušio.
Stavljajući u džepove kutiju cigareta, upaljač i novčanik i još jednom pogledajuć i na sat, Dževdet-beg je izišao iz sobe. Niz stepenice se spustio uz uobičajenu tutnjavu. Zeliha-hanuma je čula i, kao i obično, s osmehom ga dočekala u dnu stepenica i kazala da je gotov doručak.
"Nemam vremena, draga Zeliha-hanuma", reče Dževdet-beg nastojeć i se namrštiti."Odmah izlazim!"
Kako je moguće da ništa ne jedeš?", uzvrati tužno starica, pa, videvši odlučnost na Dževdet-begovom licu, požuri u kuhinju. Dževdet-beg nevoljno pogleda za ženom. Nije mogao izići da ne pomisli kako će se nje rešiti kad se oženi. Ova žena, koja mu je bila daljnja rodica, i on bili su poput majke i sina. Iako je na Hasekiju imao bliže rodbine, misleći da će mu se ona manje mešati u život, uzeo je sebi kad je, pre devet godina, kupio ovu kuću. Ta sirota žena, bez ikog svog, živela je na prvom spratu četverosobne drvene kuće, a zauzvrat se brinula o kućnim poslovima, kuhala i održavala kuću.
"Kako ću je odobrovoljiti da se odvoji od mene?", pitao se Dževdet-beg gledajući po spratu na kome se žena raskomotila. Neće je moći zadržati kad se oženi, jer ovakvoj ženinema mesta u brač nom životu koji isplanirao. Zamišljeni bračni život nametao mu je osećaj da bi njegova veza sa osobljem koje se brine o kućnim poslovima trebala biti veza gospodara i slugu. Smatrao je da ovakva veza majka - sin ne može imati mesta u tom životu. Izgleda da je i Zeliha-hanuma u poslednje vreme postala pedantnija i marljivija zato što je saznala da će se Dževdet-beg uskoro oženiti i preseliti se na drugu obalu Zlatnoga Roga te da će ovu kuću prodati. Izašla je iz kuhinje i hitro prišla s tacnom.
"Da ti ispečem kavu, sinko? Sad, odmah..."
scribd
Нема коментара:
Постави коментар