Mark Tven,Haklberi Fin

( pravo ime Samuel Langhorne Clemens)

Avanture Haklberi Fina

Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Najzad dođoh na jednu misao; i rekoh u sebi, idem da napišem to pismo – i onda ću videti da li ću moći da se pomolim bogu. I da vidite čudo, odmah sam se osetio lako kao pero, i moja zabuna je bila prošla. Uzeh list hartije i olovku, zadovoljan i uzbudjen, i sedoh i napisah:
Gospodjice Votson, vaš odbegli crnac Džim nalazi se ovde, dve milje naniže od Pajskvila, a uhvatio ga je g. Felps, i on će vam ga predati ako pošaljete nagaradu.

Hak Fin
Laknulo mi je i prvi put u životu osetio sam se potpuno očišćen od greha, i sad sam znao da ću moći da se molim bogu. Ali to nisam učinio odmah, nego sam spustio hartiju na zemlju i zamislio se – mislio sam kako je dobro što se sve tako desilo, i kako je malo trebalo da se izgubim i odem u pakao. I nastavio sam da mislim. Mislio sam o našem putovanju niz reku; i za sve vreme bio mi je Džim pred očima, na danu i noći, nekad na mesečini, nekad u buri, a mi plovimo, i razgovaramo, i pevamo, i smejemo se. Ali nekako nisam mogao da se setim ničega što bih mogao da mu zamerim, nego sasvim obratno. Gledao sam ga kako drži moju smenu posle svoje, umesto da me zove, kako bih ja mogao duže da spavam; gledao sam ga kako se raduje kad sam se ja ono vratio iz magle; i kad sam ga ponovo našao u ritu, tamo gde je bila krvna osveta; i u mnogim sličnim prilikama; i kako mi je uvek govorio dijete, i ugadjao mi, i kako je za mene činio sve čega bi se setio, i kako je uvek bio dobar; i nazad se setih kako mi je bio zahvalan kad sam ga spasao rekavši onim ljudima da na splavu vladaju velike boginje; i kako je rekao da sam ja največi prijatelj koga je stari Džim ikad imao na svetu, i jedini koga sada ima; a onda se slučajno obazrem oko sebe i spazim onu hartiju.

Našao sam se između dve vatre. Podignem hartiju, i zadržim je u ruci. Počeh da drhćem, jer je trebalo da se odlučim, zauvek, između dve stvari, i ja sam bio svestan toga. Pomislim jedan minut, koliko da dahnem, i onda rekoh u sebi:
– Dobro, onda idem u pakao – i pocepam hartiju.
Bile su to strašne misli, i strašne reči, ali je bilo rečeno. I ja ostadoh pri tome što sam rekao; i više nikada nisam pomislio da to poreknem. Izbio sam celu tu stvar sebi iz glave; i rekao da ću uzeti na dušu i ovaj greh, pošto sam tako vaspitan, a drugi nisu. I prvo što ću da uradim, to je da Džima ponovo oslobodim ropstva; a ako setim nečega goreg, učiniću i to; jer kad sam već zapao u grehove, onda mogu ići u tom do kraja.