Hamsunove misterije

Norveški nobelovac je i dan-danas velika enigma – ubeđeni nacista je napisao seriju remek-dela u kojima je ova ideologija neznatno prisutna, ako izuzmemo antisemitske komentare. Antimaerikanizam, romantična vezanost za zemlju i seljaka, veličanje natčoveka – odveli su ga pravo u zagrljaj nacizma
Nobelovu nagradu poklonio Gebelsu: Knut Hamsun

Knut Hamsun, veliki norveški pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, rođen pre tačno 150 godina (4. avgusta 1859), provodi detinjstvo na severnim Lofote ostrvima, u sredini koja utiče na njegovu izraženu privrženost prirodi u kasnijoj književnoj delatnosti. Kao mladić okušava se kao učitelj, kamenorezac i radnik na izgradnji puteva. Tokom osamdesetih godina 19. veka u dva navrata boravi u Sjedinjenim Američkim Državama, oba puta se vraćajući obuzet mržnjom prema američkoj kulturi i društvu.

Kao mlad momak, ne navršivši osamnaestu, Hamsun dovršava nekoliko pastoralnih novela, ali pažnju javnosti privlači tek po objavljivanju romana Glad (1890). Ova knjiga, koja je delimično autobiografskog karaktera, portretiše jednog mladog, neuspešnog pisca iz Kristijanije (sadašnjeg Osla) u očajničkoj borbi za egzistenciju, a ono što je veoma neobično za pisane teme tog doba jeste potpun nedostatak bilo kakve društvene kritike i optuživanja. Iznurujuća glad, njen uticaj na psihu, beskompromisno je opisana u svim stadijumima koji polako uništavaju mladićev nervni sistem i samokontrolu.

I u sledećem Hamsunovom romanu – Misterije (1892) – glavni junak Johan Nagel je enigmatični autsajder koji ne nalazi razumevanje svoje sredine, ali koji, za razliku od svog prethodnika iz Gladi, uopšte ne želi da ga razumeju! Nagel se jednoga dana pojavljuje u lokalnom provincijskom gradiću i gonjen iracionalnim i instinktivnim silama izaziva pravi metež u njegovim buržoaskim krugovima – on je cinični natčovek u duhu Fridriha Ničea, bez ikakvog obzira prema ostalim ljudskim bićima.

Nagelovski tip se pojavljuje i u jednoj od najpopularnijih ljubavnih pr iča svetske književnosti, u lirskoj pripoveci „Pan” (1894), ovoga puta u scenografiji prirodnih prostranstava severne Norveške. Poručnik Tomas Glan je vuk samotnjak, lovac i zaljubljenik u prirodu, iscrpljen modernom civilizacijom. Kroz susret sa mladom ženom Edvardom, Glan doživljava ljubav kao toksičnu ekstazu kojoj naposletku podleže. Na kraju beži u Indiju i slučajno gine u lovu – civilizacija je ubistvom poručnika odnela simboličnu pobedu nad prirodom.

Tesno vezana za Pana je i kratka, malčice sentimentalna erotska fantazija „Viktorija” (1898), još jedan bestseler kojim Hamsun zatvara krug svog mladalačkog spisateljstva i produbljuje kontrast između slobodne individue i građanina, između prirode i kulture. Lutalica zrelih godina Kund Pedersen (što je Hamsunovo pravo ime!) putuje kroz norveške šume od farme do farme i obavlja poslove koji mu se u trenutku nude. Sve vreme pokušava da pronađe svoj put do jednostavnog, primitivnog bitisanja u nastojanju da izleči svoj iskorenjeni duh – ali uzalud!

Hamsun se iz subjektivne naracije u prvom licu pomera u ozbiljniji, objektivniji način pisanja koji dolazi do pune snage u epskim, takozvanim Segelfos novelama (1913–1915). Njihove radnje su ponovo smeštene u severnu Norvešku, ali umesto koncentracije na individuu, Hamsun uspeva da da sveobuhvatan realističan opis društvenog okruženja. Glavna tema je sukob između starog, patrijarhalnog feudalnog sistema i materijalnog progresa. Njegove simpatije su bez svake sumnje na strani starog sistema, a glavni negativac obe knjige je beskrupulozni nikogović Holmengra, povratnik iz Amerike koji planira reformu regiona u duhu modernog kapitalizma.

Hamsunova poruka postaje pozitivnija u monografiji Blagoslov zemlje (1917) koja mu donosi svetsku slavu i za koju je 1920. nagrađen Nobelovom nagradom za književnost. U njoj tka priču o naseljeniku Isaku koji neumorno, velikom upornošću, krči šumu za oranicu i polako podiže svoju farmu. Realan opis svakodnevice i borbe za život Isaka i njegove supruge, ukl jučujući jedno ubistvo i kaznu, pretvara se u optimističnu himnu plodonosnoj zemlji i ljudima koji na njoj, i od nje, žive – porukom koju je kasnije, motom „Krv i tlo“, zloupotrebljavala ideologija nacizma.

Motiv lutalice Hamsun će upotrebiti i u svojim novelama nastalim 1927–1933. Ovde su glavni junaci hvalisavi sanjari i lutalice, s tim što ih Hamsun vidi kao kopije Pera Ginta, onakvog kakvog ga je portretisao Henrik Ibzen – iščupanih iz korena i plitkog karaktera. Hamsun ih zbog toga osuđuje, iako je njima, kao autor – fasciniran.

Hamsunova mistična vezanost za zemlju, njegova glorifikacija natčoveka, njegov antiamerikanizam i uspeh u Nemačkoj u kojoj su njegovi romantični opisi seljaka primljeni sa naročitim entuzijazmom – svi ti elementi su ga odveli pravo u zagrljaj nacizma. Pozdravio je nemačku okupaciju Norveške za vreme Drugog svetskog rata, posetio je Hitlera i poklonio je svoju Nobelovu nagradu Gebelsu, ali je inače ostao veoma pasivan u svojoj domovini. Nikada se nije učlanio u norvešku nacističku stranku za razliku od svoje supruge Mari Hamsun koja je postala njen militantni zagovornik i koju mnogi Hamsunovi đaci vide kao glavni razlog za muževljevo odobravanje nemačke okupacije.

Posle oslobođenja (maj 1945) Hamsun je optužen za izdaju ali je ocenjen kao senilan, ili, kako se to navodi u protokolu – „oslabljenog mentalnog zdravlja“, zbog čega je kažnjen novčano. Devedesetogodišnji pisac je porekao svaku mogućnost svog eventualnog mentalnog nedostatka u knjizi Po zaraslim stazama (1949), divno napisanoj autobiografiji u kojoj, međutim, ne pokazuje ni trun kajanja!

Hamsun je i dan-danas velika enigma – ubeđeni nacista koji je napisao seriju remek-dela u kojima je ova ideologija samo neznatno prisutna. U njima je nemoguće pronaći bilo kakvu glorifikaciju samog nacizma, mada postoji nekoliko antisemitskih komentara. Njegovo stvaralaštvo i danas pleni superiornim umetničkim kvalitetom koji varira od jetke poruge do nežne lirike. Njegova narativna tehnika majstor ski kombinuje direktan i indirektan govor, objektivno mišljenje i sveznajućeg autora, čime uvodi u evropski modernizam 20. veka.

Autor je šef Katedre za skandinavistiku bečkog univerziteta

Sven Hakon Rosel