UVOD
Henry David Thoreau bio je poslednji muški potomak francuskog pretka koji je došao u ovu zemlju s otoka Guernseyja. U njegovom značaju povremeno su se uočavale crte toga porekla, u jedinstvenom spoju s veoma snažnim saskim duhom.
Rođen je u Concordu, u Massachusettsu, dne 12. jula 1817. Diplomirao je na harvardskom koledžu, ali se u književnom smislu nije nimalo isticao. Ikonoborac u književnosti, retko je zahvaljivao školama na njihovim uslugama, slabo ih ceneći, premda je njegov dug prema njima bio znatan. Napustivši univerzitet, pridružio se bratu u podučavanju u privatnoj školi, koju je ubrzo napustio. Njegov otac bio je proizvođač olovaka, i Henry se na neko vreme posvetio tom zanatu, verujući da može načiniti bolju olovku od onih koje su tada bile u upotrebi. Okončavši eksperimente, pokazao je svoje delo hemičarima i umetnicima u Bostonu te se, dobivši od njih potvrde da je njegova kakvoća ravna najboljim londonskim proizvođačima, vratio zadovoljan kući. Prijatelji su mu čestitali što je utro put k uspehu. No on im je odvratio da više nikad neće napraviti nijednu olovku. “Zašto bih? Neću ponovno činiti ono što sam već učinio.” Nastavio je svoje beskrajne šetnje i raznovrsna proučavanja, svakoga dana se na neki nov način upoznajući s prirodom, premda dotad još nije govorio o zoologiji ili botanici, budući da ga, iako je revno izučavao prirodne činjenice, nisu zanimale tehnička i pisana nauka.
U to je doba za snažnog, zdravog mladića koji je upravo završio studije, dok su svi njegovi drugovi odabirali profesiju ili žudili za nekim unosnim zaposlenjem, bilo neizbežno da mu misli budu usmerene ka istom pitanju, i trebala mu je retka odlučnost da odbije sve uvrežene puteve i zadrži svoju samotnu slobodu po cenu da izneveri prirodna očekivanja svoje porodice i prijatelja: utoliko više što je bio savršeno čestit i pomno osiguravao vlastitu neozavisnost te je od svakoga zahtevao da se drži te dužnosti. No, Thoreau se nikad nije kolebao. Bio je rođeni prosvednik. Odbio je odustati od svoje silne težnje za spoznajom i delovanjem u korist bilo kakve uske veštine ili zvanja, stremeći mnogo obuhvatnijem pozivu, umeću dobroga življenja. Ako je omalovažavao i opirao se mnenjima drugih, bilo je to samo stoga što je bio zaokupljen usklađivanjem svoje prakse sa svojim uverenjem. Nikad len niti sklon ugađanju samome sebi, radije je, kad je želeo novac, zarađivao kakvim manualnim radom koji mu je bio po volji, kao što je gradnja čamca ili podizanje ograde, sadnja, kalemljenje, merništvo ili neki drugi kratkotrajan posao, nego dužim zaposlenjem. Čvrstih navika i malobrojnih potreba, vešt u drvodelstvu i aritmetici, bio je sasma sposoban živeti u bilo kom kraju sveta. Trebalo mu je manje vremena nego drugima da namiri svoje potrebe. Stoga je bio siguran u svoju dokolicu.
Urođena veština merenja, proizišla iz njegova matematičkog znanja, i navika da utvrđuje mjre i udaljenosti predmeta koji su ga zanimali, veličinu drveća, dubinu i širinu jezera i reka, visinu planina I vazdušnu udaljenost omiljenih vrhova, kao i blisko poznavanje teritorija oko Concorda, naveli su ga da uplovi u merničku službu. Za njega je ona imala tu prednost što ga je stalno vodila u nova, zabačena područja i pomagala mu u proučavanju prirode. Njegova su preciznost i veština u tome poslu bile na cini te je nalazio posla koliko je hteo.
Lako je rešavao merničke probleme, ali su ga svakodnevno pritiskala ozbiljnija pitanja, s kojima se odlučno suočavao. Propitivao je sve običaje i želeo postaviti celokupnu svoju praksu na idealne temelje. Nije bio izobražen ni za kakvo zvanje, nikad se nije ženio; živio je sam; nikad nije išao u crkvu; nikad nije glasao; odbijao je plaćati porez državi; nije jeo meso, nije pio vino, nikad nije trošio duvan; i, premda prirodnjak, nije se koristio ni zamkama niti puškom. Odabrao je, bez sumnje mudro po sebe, biti diplomatom mišljenja i prirode. Nije imao dara za bogaćenje i umeo je biti siromašan bez i najmanje trunke prljavštine ili neuglađenosti. Može biti da se predao svome načinu života bez naročita zacrtavanja, ali ga je potvrdio kasnijom mudrošću. “Često se podsetim”, napisao je u svom dnevniku, “kako bi, sve i da me podare Krezovim blagom, moji ciljevi bili isti, a moja sredstva bitno jednaka.” Nije upadao u iskušenja protiv kojih bi se morao boriti — pohote, strasti, sklonosti otmenim tricama. Nametali su mu pristojnu kuću, odeću, navade i govor visoko kultiviranih ljudi. Uveliko mu je draži bio dobar Indijanac i te je rafiniranosti držao preprekama razgovoru, u želji da se sa svojim drugom sretne na najjednostavnijoj ravni. Odbijao je pozive na ručkove, jer je onde svako bio svima na putu, a on nije mogao susretati pojedince radi bilo kakve svrhe. “Oni se diče”, govorio je, “time što su im ručkovi skupi; ja se pak ponosim time što je moj ručak jeftin.” Kad bi ga za stolom upitali koje mu je jelo najdraže, odgovarao je: “Najbliže.” Nije mu se sviđao okus vina i nikad nije imao poroka u životu. Kazao je: “Mutno se sećam užitka u pušenju ljiljanova korena, pre nego što sam postao muškarac. Obično sam imao zalihu. Nikad nisam pušio ništa škodljivije.”
Odabrao je biti bogat čineći svoje potrebe malobrojnima i namirujući ih sam. Na putovanjima se služio železnicom samo da bi prevaljivao područja koja su mu bila nevažna za tadašnju svrhu, pešačio je stotinama kilometara i izbegavao krčme, plaćajući konačište u seljačkim i ribarskim kućama jer su bile jeftinije i prikladnije te jer je onde lakše mogao naći ljude i podatke koje je želeo.U njegovoj je naravi bilo nečega vojničkog, nepokornog, uvek muževnog i stamenog, ali ritko nežnog, kao da se samo u otporu osjćao svojim. Želie je razotkriti varku, prokazati zabludu, trebalo mu je, rekao bih, malo pobedničkog osećaja, bubnjave doboša, da bi mu snage došle do punog izražaja. Ništa ga nije stajalo reći “ne”, naprotiv bilo mu je to mnogo lakše nego reći “da”. Čini se da mu je prvi poriv, kad bi čuo kakvu izjavu, bio taj da joj protureči, toliko je nestrpljiv bio spram ograničenja našega svakidašnjeg mišljenja. Ta navika, naravno, pomalo obeshrabruje naklonost društva; i premda bi ga sagovornik naposletku odrešio svake zlobe i neiskrenosti, to bi ipak naudilo konverzaciji. Stoga mu nije bilo ravna sadruga koji bi s nekim tako čistim i bezazlenim bio u srdačnim odnosima. “Volim Henryja”, rekao je jedan od njegovih prijatelja, “ali ne može mi biti mio; kad bih ga primio za ruku, odmah bih pomislio da za ruku primam brest.”
Pa ipak, premda pustinjak i stoik, bio je uistinu sklon saosjćanju te bi se od srca i detinje prepustio društvu mladih ljudi koje je volio i koje je s užitkom zabavljao, kao što je samo on mogao, raznovrsnim i beskrajnim anegdotama o svojim iskustvima na polju i reci; i uvek je bio spreman povesti društvo u branje borovnica ili u potragu za kestenjem ili grožđem. Govoreći jednog dana o javnom nastupanju, Henry je utvrdio da je sve što uspe kod slušateljstva loše. Ja na to rekoh: “Ko ne bi volieo napisati nešto što svi mogu čitati, poput Robinsona Crusoea? I ko bez žaljenja vidi kako njegovim stranicama nedostaje valjana materijalna potkrepa, koja svakoga raduje?” Henry je, dakako, tome prigovorio, te je pohvalio bolja predavanja što dopiru tek do nekolicine. No za večerom ga je neka mlada devojka, shvativši da će on održati predavanje u književnom društvu, oštro upitala: “Hoće li to predavanje biti lepa, zanimljiva priča kakvu bih ja volela čuti, ili neka od onih starih filozofskih priča za koje ne marim?” Henry se okrenuo prema njoj, zamislio se i, koliko videh, pokušao poverovati da ima temu koja bi mogla odgovarati njoj i njezinu bratu, koji će otići na predavanje bude li im ono na korist.
Bio je govornik i činitelj istine, rođen kao takav, i s tog je razloga uvek upadao u dramatične situacije. U svim je okolnostima sve promatrače zanimalo koju će stranu zauzeti Henry i što će reći; a on nije izneverivao očekivanja, nego bi u svakoj prilici izneo originalan sud. Godine 1845. izgradio je malu drvenjaru na obalama jezera Waldena, gde je sâm proživeo dve godine u radu i proučavanju. Taj je korak za njega bio posve prirodan i prikladan. Niko ko ga je poznavao ne bi ga mogao okriviti za prenemaganje. Od svojih se suseda više razlikovao mišlju nego postupanjem. Čim je iscrpio prednosti toga samotništva, okanio ga se. Godine 1847., ne odobravajući neke vidove trošenja javnih rashoda, odbio je platiti gradski porez te je završio u zatvoru. Jedan je prijatelj platio porez za njega pa su ga pustili. Slična neugodnost pretila mu je i sledeće godine. No kako su prijatelji platili porez uprkos njegovom protivljenju, verujem da se prestao opirati. Nikakvo suprotstavljanje niti ismijavanje nije za njega imalo težinu. Ništa mu nije značilo ako bi svi prisutni bili oprečnog mišljenja. Jednom je prigodom otišao u univerzitetsku biblioteku da nabavi neke knjige. Bibliotekar mu ih je odbio posuditi. G. Thoreau se obratio dekanu koji mu je izneo pravila i običaje, a prema kojima je posudba knjiga dopuštena studentima s tamošnjim prebivalištem, svećenicima koji su onde studirali i nekim drugim meštanima u krugu šesnaest kilometara od koledža. G. Thoreau je objasnio dekanu da je željznica ukinula stare mere udaljenosti — da je biblioteka beskorisna, da, kao i dekan i koledž pod njegovim pravilima — da je jedina korist što je duguje koledžu njegova biblioteka — da je u tom trenutku ne samo njegova potreba za knjigama imperativ nego i da treba velik broj knjiga, te ga je uveravao kako je on, Thoreau, a ne bibliotekar, njihov pravi skrbnik. Ukratko, dekan je uvidie da je molitelj tako nadmoćan a da se pravila doimaju tako smešnima te mu je na kraju pružio povlasticu koja se u njegovim rukama otada pokazala neograničenom.
Nije bilo istinskijeg Amerikanca od Thoreaua. Njegova privrženost domovini i vlastitom položaju bila je nepatvorena, a odbojnost spram engleskih i evropskih manira i ukusa gotovo je dosezala prezir. Nestrpljivo je slušao novosti ili bonmots napabirčene iz londonskih krugova, i premda je nastojao biti uljudan te su ga anegdote umarale. Svi ljudi samo oponašaju jedni druge, i to u sitnim pogledima. Zašto ne mogu živeti što je odvojenije moguće i biti ljudi svak za sebe? Tražio je najpoduzetniju narav i želeo je ići u Oregon, a ne u London. “U svim krajevima Velike Britanije”, zapisao je u dnevniku, “otkrivaju se tragovi Rimljana, njihove pogrebne urne, njihovi tabori, ceste, nastambe. Ali Nova Engleska barem nije osnovana na rimskim ruševinama. Ne moramo polagati temelje naših kuća na pepelu prijašnje civilizacije.”
No budući idealistom, koji je zastupao ukidanje ropstva, ukidanje naknada , gotovo i ukidanje vlasti, suvišno je reći kako je držao ne samo da ga aktualna politika ne zastupa nego i da je u gotovo jednakoj meri suprotstavljen svakovrsnim reformatorima. Ipak, plaćao je danak svome postojanom poštovanju prema Stranci protiv ropstva. Jednog je čoveka, kojega je lično upoznao, iznimno cinio. Pre no što je o kapetanu Johnu Brownu izgovorena ijedna blagonaklona reč, većini kuća u Concordu poslao je obaveštenje da će u nedjelju uveče u javnoj dvorani govoriti o položaju i značaju Johna Browna te je pozvao sve ljude da dođu. Republikanski odbor, Abolicionistički odbor, poručili su mu da je to preuranjeno i da nije preporučljivo. Odgovorio je: “Nisam vas pitao za savet, nego sam najavio da ću govoriti.” Dvoranu su već u rani sat ispunili ljudi sa svih strana, a njegovo iskreno veličanje junaka svi su s poštovanjem saslušali, mnogi sa simpatijom koja je iznenadila i njih same.
Za Plotina je rečeno da se sramio svoga tela, a po svoj prilici je za to imao dobar razlog — jer telo mu je bilo lošim slugom te nije bio vešt u bavljenju materijalnim svetom, kao što je često slučaj s ljudima apstraktnog uma. No g. Thoreau bio je obdaren nadasve prilagodljivim i upotrebljivim telom. Bio je niska stasa, čvrste građe, svetle puti, snažnih, ozbiljnih plavih očiju i dostojanstvena izgleda, a lice mu je u poznijim godinama bilo prekriveno pristalom bradom. Osetila su mu bila oštra, građa jaka i krepka, ruke snažne i vešte u korištenju oruđa. A telo i um bijahu mu u čudesnom skladu. Mogao je osamdeset pet metara tačnije odmeriti korakom nego drugi motkom. Noću je, govorio je, umeo lakše pronaći put stopalima nego očima. Odoka je izvrsno mogao proceniti mere nekog stabla; umeo je poput trgovca proceniti težinu goveda ili praseta. Iz kutije s nabacanim olovkama mogao je hitro jednim zahvatom uzeti njih tucet. Bio je dobar plivač, trkač, klizač, veslač, a u jednodnevnom pešačenju verojatno je mogao nadmašiti većinu svojih zemljaka. Odnos njegova tela prema umu bio je još bolji nego što smo natuknuli. Govorio je kako voli svaki korak koji učini. Dužina njegove šetnje u pravilu je određivala dužinu njegova pisanja. Zatvoren u kući uopšte nije pisao.
Imao je snažan zdrav razum, poput onoga što ga Rose Flammock, tkalčeva kći u Scottovoj romanci, hvali u svoga oca govoreći kako nalikuje mernom štapu koji, jednako dobro kao što meri prteno platno i damast, može meriti i goblene i zlatnu tkaninu. Snalazio se u svakoj prilici. Dok sam sadio šumska stabla, a za to sam pribavio četiri i po litre žirova, rekao je da će samo manji deo biti zdrav te ih je stao pregledavati i odabirati zdrave. No uvidevši da to oduzima vreme, kazao je: “Mislim da će, ako ih sve staviš u vodu, dobri potonuti.” Taj smo pokus uspešno proveli. Znao je načiniti nacrt vrta, kuće ili štaglja; bio bi sposoban voditi “pacifičku istraživačku ekspediciju”; umeo je dati razborit savet o najtežim privatnim ili javnim pitanjima.
Živeo je od danas do sutra, neopterećen i nesputan sećanjem. Ako vam je juče izneo nov predlog, danas bi vam izneo drugi, ne manje revolucionaran. Silno radišno i staloženo čeljade, kao i svi veoma organiziovani ljudi, visoko ceneći svoje vreme, doimao se jedinim dokonim čovekom u gradu, vazda spreman za bilo kakav obećavajući izlet ili razgovor koji bi se otegnuo do kasnih sati. Njegov britki duh nikad nisu kočila vlastita mu pravila dnevne razboritosti, nego je uvek bio pripravan za novu prigodu. Voleo je i služio se najjednostavnijom hranom, no kad bi neko zagovarao biljnu hranu, Thoreau je bio mišljenja da je svaka prehrana tričavo pitanje, govoreći da “čovjk koji ustreli bizona živi bolje od čoveka smeštenog u Graham Houseu”.
Govorio je: “Možete spavati pokraj železničke pruge a nikad ne biti ometeni: narav dobro zna koji su zvukovi vredni pozornosti te je odlučio ne čuti zvižduk lokomotive. Ali stvari poštuju predan um i nikad ne prekidaju mentalnu ekstazu.” Zabeljžio je što mu se ponavljalo : kad bi, naime, izdaleka dobio kakvu retku biljku, ubrzo bi u svojim obilascima našao istu takvu. A ti sretni slučajevi koji se događaju samo dobrim igračima događali su se njemu. Jednog je dana odvratio nekom strancu koji se u šetnji s njime raspitivao gde se mogu naći indijanske strelice: “Posvuda”, i, sagnuvši se, smesta podignuo jednu s tla. Na brdu Washingtonu, u Tuckermanovoj guduri, Thoreau je gadno pao i uganuo gležanj. U času dok se podizao, prvi put je ugledao lišće biljke Arnica mollis.
Njegovim krepkim zdravim razumom, oboružanim snažnim rukama, oštrim zapažanjima i čvrstom voljom, ipak se ne može objasniti nadmoć koja je zračila iz njegova jednostavnog i skrovitog života. Moram dodati ključnu činjenicu da je u njemu bilo izvanredne mudrosti, svojstvene retkom soju ljudi, koja mu je materijalni svet otkrivala kao sredstvo i kao simbol. To je otkriće, koje pesnicima kadšto podaruje sporadičnu i isprekidanu svetlost, služeći im kao ukras u pisanju, u njemu bilo vazda budni uvid; i kakve god ga mane ili prepreke temperamenta mogle zamračivati, nije bio slep za nebesku viziju. Jednom je u mladosti kazao: “Drugi svet je sva moja umetnost; moje olovke neće crtati nijedan drugi; moj džepni nož neće rezbariti ništa drugo; ne rabim ga kao sredstvo.” Bila je to muza i duh koji je upravljao njegovim stavovima, razgovorom, proučavanjima, radom i tokom života. To ga je činilo pronicavim sucem ljudi. Otprve bi odmerio svoga sagovornika i, premda neosetljiv za neke istančane crte kulture, mogao je veoma dobro odrediti njegovu težinu i kalibar. A to je u razgovoru s njime katkad ostavljalo dojam genijalnosti.
Predmet o kojemu je bila reč shvatao je na prvi pogled te je uviđao ograničenja i siromaštvo onih s kojima je razgovarao, pa se činilo kanda takvim strašnim očima ništa nije skriveno. U vise navrata sam upoznao mlade ljude u kojih bi se u trenutku stvorilo uverenje da je to čovek koga su tražili, čovek nad ljudima, koji im može reći sve što trebaju činiti. On se prema njima nikad nije odnosio nežno, nego nadmoćno, poučno, prezirući njihovu tričavost — veoma sporo ili im uopšte ne obećavajući svoje društvo u njihovoj kući, pa čak ni u svojoj.
“Zar nije hteo šetati s njima?” “On to nije znao. Ništa mu nije bilo tako važno kao šetnja; nije tratio šetnje na društvo.” Ugledni pojedinci nudili su mu se da ga posete, ali on ih je odbijao. Prijatelji koji su mu se divili nudili su mu da ga o svom trošku odvezu do reke Yellowstone, u Zapadnu Indiju, u Južnu Ameriku. No premda su bila nadasve ozbiljna i promišljena, njegova odbijanja, u posve novim odnosima, podsećaju na odgovor onoga kicoša Brummela gospodinu koji mu je ponudio svoju kočiju za prevoz po pljusku: “Ali čime ćete se onda vi voziti?” — a kakvih se samo optužujućih šutnji, kakvih pronicavih i neodoljivih govora koji su slamali svaku obranu njegovi drugovi mogu setiti!
G. Thoreau se takvom bezostatnom ljubavlju posvećivao poljima, brdima i vodama svoga rodnog mesta te ih je učinio poznatima i zanimljivima svim pismenim Amerikancima, kao i ljudima preko mora. Reku na čijim se obalama rodio i umro poznavao je od izvora do mesta gde se ulivala s Merrimackom. Tokom brojnih godina na njoj je obavljao letna i zimska posmatranja, u svako doba dana i noći. Do rezultata nedavnog istraživanja Poverenstva za vodu što ga je imenovala država Massachusetts on je nekoliko godina pre bio došao privatnim eksperimentima. Sva dešavanja u njenom koritu, na obali i u vazduhu ; ribe, njihovo bacanje ikre i mrestilišta, njihove navade i hrana; lojkine mušice koje ispunjavaju vazduh određene večeri jednom u godini i koje te ribe proždiru tako grabežljivo da mnoge ugibaju od prejedenosti; stožaste hrpe kamenja u rečnim plićacima, golema jata, od kojih će poneko katkad prepuniti kolica; ptice koje posećuju reku, čaplja, patka, gnjurac, štekavac; zmija, bizamski štakor, vidra, svizac i lisica na obalama; kornjača, žaba, gatalinka i šturak koji ozvučuju obalu — bili su mu odreda poznati te su tako reći bili njegovi sameštani i bližnji, i stoga je osećao besmislenost i nasilje u bilo kakvoj priči o jednom od njih zasebno, a pogotovo o njihovim dimenzijama merenim u centimetrima, ili u izlaganju njihova kostura, ili pak primerku kakve veverice ili ptice u alkoholu. Rado je govorio o ponašanju reke, kao da je i ona sama punopravno biće, ali s tačnošću i uvik s obzirom na promatrane činjenice. Kao i reku, jednako dobro poznavao je jezera u tom kraju.
Jedno od oruđa kojima se služio, njemu važnije od mikroskopa ili spremnika s alkoholom za druge istraživače, bio je hir koji se u njemu razvijao iz užitka, no koji se uobličavao u nadasve ozbiljnim tvrdnjama, naime veličanje vlastita grada i okoline kao najpoželjnijeg središta za posmatranje prirode. Utvrdio je da flora Massachusettsa obuhvata gotovo sve važne biljke u Americi — većinu hrastova, većinu vrba, najbolje borove, jasen, javor, bukvu, orah. Vratio je Kaneovo Arktičko putovanje prijatelju od koga ga je posudio uz primedbu da bi se “većina zabeleženih fenomena mogla posmatrati u Concordu”. Činilo se kao da je pomalo zavidan na pol, zbog podudaranja svitanja i zalaska Sunca, ili zbog petominutnog dana nakon šest meseci: veličanstvene činjenice koju mu Annursnuc nikad nije priuštio. Na jednoj od svojih šetnji naišao je na okrečac i rekao mi da još očekuje naći Victoriju regiju u Concordu. Bio je branitelj autohtonih biljaka i priznavao je da mu je draži korov nego uvezene biljke, kao i Indijanac naspram civilizovanog čoveka, te je s užitkom primećivao kako je vrbov kolac za grah kod suseda narastao viši od njegova graha. “Gledaj ovaj korov”, govorio je, “što ga milion seljaka svako proleće i ljto okopava, pa ipak je prevladao i upravo se sada pobednički stere svim putovima, pašnjacima, poljima i vrtovima, takva je njegova krepkost. Vređamo ga vulgarnim imenima — loboda, pelin, mišjakinja, hruščica.” Pa veli: “Te trave imaju i gizdava imena — ambrozija, zvezdača, belolist, perjanica itd.”
Držim da njegova sklonost da sve pripisuje meridijanu Concorda nije poticala iz bilo kakva neznanja ili omalovažavanja drugih dužina i širina, nego je bila živahan izraz njegova uverenja da je svejedno koje je mesto posredi te da je najbolje mesto za svakoga ono na kojemu upravo jest. Jednom je to izrazio ovako: “Mislim da se čovek od tebe nema čemu nadati ako ti ovaj komad zemlje pod nogama nije slađi za jelo od bilo kog drugog na ovom svetu ili na bilo kojem svetu.”
Drugo oružje kojim je svladavao sve prepreke u nauci bilo je strpljenje. Znao je nepomično da sedi na kamenu dok se ptica, gmaz, riba koja se udaljila od njega ne bi vratila i nastavila s uobičajenim ponašanjem, dapače prišla mu iz znatiželje i stala ga posmatrati.
Bio je užitak i povlastica hodati s njim. Poznavao je zemlju kao lisica ili ptica i slobodno prolazio njome vlastitim putevima. Poznavao je svaku stazu u snigu ili na zemlji, znao koji je stvor išao tim putem pre njega. Takvom se vodiču čovjk mora smerno potčiniti, a nagrada je bila velika. Pod rukom je nosio staru kajdanku za prešanje biljaka, u džepu dnevnik i olovku, dvogled za ptice, mikroskop, nož na sklapanje i uzicu. Nosio je slamnati šešir, čvrste cipele i jake sive hlače radi svladavanja hrastove šikare i tetivike te penjanja po stablu do jastrebova ili veveričina gnezda. Gacao je jezerom u potrazi za vodenim biljkama, a snažne noge bile su značajan deo njegove opreme. Na dan o kojemu govorim tražio je biljku Menyanthes,otkrio je kako se prostire širokim jezerom i, pregledavši cvetiće, ustanovio da je već pet dana u cvatu. Iz džepa na prsima izvadio je dnevnik i pročitao imena svih biljaka koje bi trebale cvasti toga dana, o čemu je vodio račune kao bankar kad mu dospeju menice. Cypripedium nije na redu do sutra. Držao je da bi, kad bi se probudio iz transa u toj močvari, za dva dana mogao po biljkama tačno reći koje je doba godine. Uokolo je letjla crvenorepka, a za njom i krasne debelokljune zebe, čiji sjajni grimiz “navodi nesmotrena promatrača da otare oči” i čiji je lepi, jasni pev Thoreau usporedio s pevicom koja se rešila promuklosti. Ubrzo je začuo glasanje koje je pripisao pevu noćnog pevača, ptice koju nikad nije identifikovao, za njom je tragao dvanaest godina, a svaki put kad bi je video ponirala je u neko stablo ili grm te ju je bilo uzaludno tražiti; to je jedina ptica koja jednako peva danju i noću. Rekoh mu da se mora paziti da je ne pronađe i opiše, kako se ne bi dogodilo da mu život više nema šta pokazati. Rekao je: “Na ono za čim tragaš celoga života jednoga ćeš dana nabasati u punini, na celu porodicu za ručkom. Tražiš to kao san, a čim ga nađeš postaješ njegovim plenom.”
Njegovo zanimanje za cveće i ptice bijaše duboko usađeno u njegovu duhu i povezano s prirodom — a smisao prirode on nikada nije nastojao odrediti. Nije hteo raspravu o svojim zapažanjima ponuditi Prirodnom društvu. “Zašto bih? Kad bih opis odvojio od njegovih veza u mome duhu, on za mene više ne bi bio istinit niti valjan; a oni ne žele ono što mu pripada.” Njegova moć opažanja kanda je ukazivala na dodatna osetila. Video je kao da gleda mikroskopom, čuo kao uz pomoć roga za nagluhe, a njegovo je pamćenje bilo fotografski popis svega što je video i čuo. Znao je, međutim, bolje od ikoga da nije važna činjenica, nego utisak odnosno učinak te činjenice na um. Svaka je činjenica blistavo počivala u njegovu umu, kao znamen poretka i lepote celine.
Njegova sklonost prirodnjaštvu bila je organska. Priznao je da se katkad oseća kao pas tragač ili leopard i da bi, da je bio rođen među Indijancima, bio lovac na krzna. No, sputan kulturom Massachusettsa, odigrao je tu igru u blagom obliku botanike i ihtiologije. Njegova bliskost sa životinjama podsećala je na ono što Thomas Fuller beleži o apiologu Butleru: “Ili je on govorio pčelama, ili su pčele govorile njemu.” Zmije su mu se uvijale oko nogu, ribe mu plivale u ruke te ih je vadio iz vode; vukao je svisca za rep iz njegove jame i štitio lisice od lovaca. Naš je prirodnjak bio savršeno velikodušan, nije imao tajni: odveo bi vas do čapljina skrovišta, ili čak do svoje najhvaljenije botaničke močvare — možda znajući da je više nikad nećete moći naći, ali ste ipak voljni rizikovati.
Nijedan mu koledž nije ponudio diplomu ili profesorsku katedru; nije bio dopisni sekretar, istraživač niti čak član ijedne akademije. Možda su se ta učena tela pribojavala satire u njegovoj prisutnosti. No malo je ko imao toliko znanja o tajnama i duhu prirode, a niko u široj i pobožnijoj sintezi. Nije, naime, gajio ni trunke poštovanja spram mnenja bilo kog čoveka ili skupa ljudi, već je poštovao isključivo istinu samu; a kako je posvuda među akademskom čeljadi otkrivao težnju k snishodljivosti, u njemu se stvaralo nepoverenje. Njegovi su ga meštani s vremenom počeli poštovati i diviti mu se, dok su ga u početku znali samo kao čudaka. Farmeri koji su ga zapošljavali kao mjrnika ubrzo su otkrivali njegovu retku preciznost i veštinu, njegovo poznavanje njihova zemljišta, stabala, ptica, indijanskih ostataka i sličnog, što mu je omogućavalo da svakom farmeru kaže više nego što je pre znao o vlastitom posedu, pa bi ovaj pomalo počeo osećati kao da g. Thoreau ima veća prava na tu zemlju nego on sâm. Osjćali su i nadmoć čoveka koji se obraćao svim ljudima s urođenim autoritetom.
Concord obiluje indijanskim ostacima — vršcima strelica, kamenim dletima, tučcima i grnčarskim krhotinama, a na rečnoj obali velike gomile ljuštura školjaka i pepela obeležavaju mesta koja su urođenici pohodili. Te i sve druge okolnosti vezane za Indijanca bile su važne u njegovim očima. Maine je posećivao poglavito iz ljubavi prema Indijancima. Sa zadovoljstvom je promatrao izradu kanua od kore drveta i okušavao se u njihovu upravljanju na brzacima. Bio je radoznao u vezi s pravljenjem kamenih šiljaka za strelice, a u svojim posljdnjim danima zadužio je mladež koja se zaputila prema Stenjaku da nađe Indijanca koji mu je mogao reći: “Vredilo je otići u Kaliforniju to naučiti.” Povremeno bi mala skupina Indijanaca Penobscot posetila Concord i na nekoliko nedelja leti razapela šatore na rečnoj obali. Nije se propuštao upoznati s najboljima među njima, premda je dobro znao da je postavljanje pitanja Indijancima jednako ispitivanju dabrova i zečeva. Tokom poslednje posete Maineu imao je veliko zadovoljstvo biti s Josephom Polisom, oštroumnim Indijancem iz Oldtowna, koji mu je nekoliko nedelja bio vodič.
Podjednako su ga zanimale sve prirodne činjenice. Dubina njegova zapažanja nalazila je slične zakonitosti u čitavoj prirodi, i ne poznajem nijednog genija koji je tako hitro izvodio opšti zakon iz jedne činjenice. Nije bio stručna cepidlaka. Oko mu je bilo otvoreno za lepotu a uho za muziku. Nije ih nalazio tek u retkim prilikama, nego gde god je išao. Najboljom je držao muziku jednostavnih zvukova i nalazio poetski nagoveštaj u brujanju telegrafske žice.
Njegovo pesništvo moglo je biti dobro ili loše; bez sumnje mu je nedostajala lirska lakoća i tehnička veština, ali u svojoj duhovnoj percepciji imao je izvor poezije. Bio je dobar čitalac i kritičar, a njegova prosudba pesništva bila je temeljita. Nije se mogao prevariti u vezi s prisutnošću ili odsutnošću poetskog elementa u bilo kojoj kompoziciji, a njegova žeđ za istim činila ga je nehajnim, a možda i prezrivim spram površnih ljupkosti. Previđao je mnoge delikatne ritmove, ali bi uočio svaku živu strofu ili stih u knjizi te je dobro znao gde naći jednak poetski čar u prozi. Bio je tako zaljubljen u duhovnu lepotu da je sve stvarno zapisane pesme veoma slabo cenio. Divio se Eshilu i Pindaru, ali je, kad ih je neko hvalio, kazao da Eshil i Grci opisujući Apolona i Orfeja nisu dali pesme, barem ne dobre. “Nisu trebali ganuti stabla, nego ispevati bogovima takvu himnu koja bi im sve njihove stare nazore ispevala iz glave a nove pustila unutra.” Njegovi vlastiti stihovi često su nedoterani i manjkavi. Zlato još ne teče čisto, troskavo je i sirovo. Majčina dušica i mažuran još nisu med. No ako mu nedostaje lirske finoće i tehničkih odlika, ako i nema pesničkog temperamenta, nikad mu ne manjka uzročnih misli, što pokazuje da mu je genij bio nadmoćan talentu. Znao je vrednost imaginacije kad je reč o oplemenjivanju i utesi u ljudskom životu te je rado prevodio svaku misao u simbol. Činjenica koju kažete nema vrednost, nego samo dojam. Stoga je njegova prisutnost bila poetska, uvek je dražio znatiželju da dublje spozna tajne njegova uma. Imao je mnogo rezervi, nevoljkost da profanim očima pokaže ono tšo je u njegovima još bilo sveto, i dobro je znao kako svoje iskustvo zaodenuti poetskim velom. Svi čitatelji Waldena setiće se mitskog zapisa o njegovim razočaranjima:
“Davno sam izgubio psa tragača, konja riđana i grlicu, i još tragam za njima. Mnogim sam putnicima govorio o njima, opisujući njihove putanje i zov na koji se odazivaju. Susreo sam jednog ili dvoje koji su čuli psa i toptanje konja te su čak videli grlicu gde nestaje iza oblaka; i činilo se da ih toliko čeznu naći kao da su ih sami izgubili.”
Njegove su zagonetke bile vredne čitanja, i priznajem da je, ako koji put i ne razumem takvo izražavanje, ono dapače opravdano. Bogatstvo njegove istine bilo je takvo da nije vredelo njegova truda rabiti reči uzalud. Njegova pesma pod naslovom “Saosećanje” otkriva nežnost pod tim troslojnim čelikom stoicizma i intelektualnu istančanost koju ona može pobuditi. Njegova klasična pesma “Dim” podseća na Simonida, ali je bolja od svake Simonidove pesme. Njegova je biografija u njegovim stihovima. Njegova uobičajena misao pretvara sve njegovo pesništvo u himnu Uzroku uzrokâ, Duhu koji oživljava njegov vlastiti i njime vlada:
Imadoh tek uši, a sluh sada stičem,
Vidim sada, pre imadoh tek oči;
Življah godine, s trenom sad tečem,
Negda tek učih, sad istinu lučim.
A još i više u ovim religioznim stihovima:
Upravo sada moj rodni je čas,
Istom sada života mog cvat;
Neću o ljubavi nekazanoj zdvajat,
Koju ni vrlina moja ni želja ne kupi,
Što snubila me mladog i sad me osvaja,
I u večer me ovu dovede da stupim.
Premda je u njegovu pisanju bilo određene razdražljivosti u odnosu spram crkava i sveštenstva, bio je on osoba retke, blage i posvemašnje religioznosti, osoba nesposobna za ikakvu profanaciju, činom ili mišlju. Naravno, izdvojenost svojstvena njegovu originalnom mišljenju i življenju odvajala ga je i od društvenih religijskih formi. To nije ni za prikor ni za žaljenje. Aristotel je to odavno objasnio rekavši: “Ko nadmaši svoje sugrađane u kreposti više nije deo grada. Njihov zakon nije za njega, jer je on zakon za sebe.”
Thoreau je bio iskrenost sâma i svojim je svetim životom mogao učvrstiti veru prorokâ u etičke zakone. Bijaše to potvrdno iskustvo koje nije dopuštalo zanemarivanje. Govornik istine, bio je kadar razgovarati nadasve duboko i pomno; bio je vidar rana svake duše, prijatelj koji ne samo da je znao tajnu prijateljstva nego su ga gotovo obožavale one malobrojne osobe koje su mu ptilazile kao ispovedniku i proroku te poznavale duboku vrednost njegovog uma i velikog srca. Držao je da se bez religije ili neke vrsti predanosti nije nikad postiglo ništa veliko te da zadrtom sektašu to valja imati na umu.
Njegove su vrline, dakako, ponekad odlazile u krajnost. Lako je u neumoljivu zahtevu za tačnom istinom što ga je upućivao svima razabrati izvor one krutosti koja je toga dragovoljnog pustinjaka činila još samotnijim nego što je želeo. Sâm savršeno čestit, nije od drugih iziskivao ništa manje. Gadio se zločina, i nikakav ga svetovni uspeh u njegovim očima nije mogao pokriti. Prevaru je otkrivao u uglednih i uspešnih osoba jednako žustro kao i u prosjaka, i to s jednakim prezirom. U njegovu je ophođenju bilo takve opasne iskrenosti da su ga njegovi poštovatelji nazivali “onaj strašni Thoreau”, kao da je govorio i dok je ćutao te je bio prisutan i kad bi se udaljio. Mislim da ga je strogost njegova ideala lišila zdrave dostatnosti ljudskoga društva.
Navada realiste da u stvarima nalazi suprotnost njihovoj pojavi navodila ga je da svaku tvrdnju iznese kao paradoks. Stanovita antagonistička navika nagrđivala je njegovo ranije pisanje — retorički trik koji nije sasma nadrastao u kasnijem pisanju, a sastojao se od toga da bi očitu reč i misao mjnjao njenom potpunom oprekom. Divlje planine i zimske šume veličao je zbog njihova domaćeg vazduha, u snegu i ledu nalazio je sparinu, a divljinu hvalio jer nalikuje Rimu i Parizu. “Bio je tako suh da biste ga mogli nazvati vlažnim.”
Sklonost uveličavanju trenutka, iščitavanju svih zakona prirode u jednom predmetu ili jednom spoju koji se nalazi pred očima, dakako, komična je onima koji ne dele filozofovo shvatanje identiteta. Za njega nije bilo nečega takvog kao što je veličina. Jezero je bilo mali ocean, Atlantik veliko jezero Walden. Svaku najsitniju činjenicu pripisivao je kosmičkim zakonima. Premda je hteo biti pravedan, činilo se da ga progoni stalna pretpostavka kako današnja nauka s nepravom pretenduje na potpunost te bi utvrdio kako su učenjaci propustili izdvojiti stanovitu biljnu vrstu, opisati seme ili izbrojati listiće čaške. “To znači”, odvratismo, “da te budale nisu rođene u Concordu; ali ko je rekao da jesu? Zadesila ih je neopisiva nesreća da su se rodili u Londonu, Parizu ili Rimu; ali, jadnici, učinili su što su mogli s obzirom na to da nikad nisu videli Batemanovo jezero, Nine-Acre Corner ili jezero Becky Stow; osim toga, zašto si poslan na ovaj svet negoli da dodaš to iskustvo?”
Da je njegov genij bio samo kontemplativan, bio bi on već sposoban za život, ali sa svojom energijom i praktičnom sposobnošću činio se rođenim za veliki pothvat i zapovedanje; i toliko žalim zbog gubitka njegovih iznimnih moći delovanja te ne mogu a da mu kao manu ne pripišem nedostatak ambicije. Usled tog je manjka, umesto da upravlja celom Amerikom, bio na čelu berača borovnica. Mlevenje zrnja dobro je za svrhe današnjih mlinarskih carstava, ali na kraju godine to je ipak samo zrnje!
No te slabosti, zbiljske ili prividne, brzo su čiljile u neprestanom rastu jednoga tako krepkog i mudrog duha, koji je svoje poraze zasenio novim trijumfima. Proučavanje prirode bilo je njegov trajni ponos te je nadahnjivalo njegove prijatelje znatiželjom da vide svet njegovim očima i slušaju o njegovim pustolovinama. Zanimalo ih je sve.
Bilo je u njemu mnogo navlastite otmenosti, premda se konvencionalnoj otmenosti rugao. Tako nije mogao podneti da čuje zvuk vlastitih koraka, škripu šljunka; i stoga nikad nije od svoje volje hodao cestom, nego po travi, planinama i šumom. Osetila mu bijahu oštra te je zapažao kako noću sve stambene kuće ispuštaju loš zrak, kao klaonice. Voleo je čisti miomiris kokotca. Neke je biljke osobito cenio, nadasve lopoč, zatim gorčicu, Mikaniju scandens, smilje i jedno lipovo drvo koje je posećivao svake godine dok je bilo u cvatu, sredinom srpnja. Njuh je pri ispitivanju smatrao merodavnijim od vida — merodavnijim i verodostojnijim. Njuh, dakako, otkriva ono što je ostalim osetilima skriveno. Njime je on otkrivao zemljanost. Uživao je u jeci i govorio da je to gotovo jedina vrsta bliskih glasova koje čuje. Toliko je voleo prirodu, toliko je sretan bio u njenoj osami, da je postao silno kivan na gradove i otužnost što su je njihove rafiniranosti i veštine pridavale čoveku i njegovu prebivalištu. Sekira je uvek uništavala njegovu šumu. “Hvala Bogu”, govorio je, “da ne mogu poseći oblake!” “Svakovrsni likovi iscrtani su na plavom tlu tom vlaknastom belom bojom.”
Prilažem nekoliko rečenica preuzetih iz njegovih neobjavljenih rukopisa, ne samo kao zapise njegovih misli i osećaja nego zbog njihove snage opisa i književne vrsnoće:
“Poneki dokazi na temelju indicija veoma su snažni, kao kad nađete pastrvu u mleku.”
"Klen je mekana riba, a okus joj je nalik posoljenome kuhanom smeđem papiru.”
"Mladić sakupi svoju građu da napravi most do Meseca, ili možebit palaču ili hram na zemlji, a sredovečan na koncu odluči od nje izgraditi drvenjaru.”
“Skakavac z-ći.”
“Vilinski konjici krivudaju niz potok Nut-Meadow.”
“Šećer nije tako sladak nepcu kao zvuk zdravome uhu.”
“Nabacio sam nešto jelova granja, a bogato, jetko pucketanje njegova lišća bijaše za uho poput gorušice, krckanje bezbrojnih regimenti. Mrtva stabla vole vatru.”
“Modrovoljka nosi nebo na svojim leđima.”
“Šarena pevica leti kroz zeleno lišće kao da će ga zapaliti.”
“Ako želim konjsku strunu da od nje načinim kazaljku svoga kompasa, moram poći u staju; ali strunasti vrabac svojim oštrim okom dopire do puta.”
“Besmrtna voda, živa čak i na površini.”
“Vatra je najsnošljivija treća strana.
“Priroda je stvorila paprat samo zbog lišća, da pokaže što može učiniti na tom području.”
“Nijedno stablo nema tako lepo deblo i tako krasno podnožje kao bukva.”
“Kako su te lepe dugine boje dospjle u ljušturu slatkovodne školjke, zakopane u mulju na dnu naše tamne reke?”
“Teška su vremena u kojima su dječije cipele iz druge noge.”
“Strogo smo ograničeni na svoje ljude kojima dajemo slobodu.”
“Ničega se ne treba bojati toliko kao straha. Ateizam može utoliko biti mio i samome Bogu.”
“Kakav je značaj stvari koje možeš zaboraviti? Sitna pomisao grobar je cielog sveta.”
“Kako možemo očekivati žetvu misli od onoga ko nije imao setvu značaja?”
“Darovi mogu biti povereni samo onome ko može pokazati brončano lice očekivanjima.”
“Tražim da budem rastaljen. Od kovina možete tražiti samo da budu blage prema vatri koja ih tali. One ne mogu biti blage ni prema čemu drugom.”
Botaničarima je poznat cvet od istog roda kao naša letna biljka zvana smilje iliti srcopuc, kao što je Gnaphalium, koji raste na najnepristupačnijim liticama tirolskih planina, kamo se divokoze retko odvažuju stupiti, i zbog koje se lovac, namamljen njegovom lepotom i svojom ljubavi (jer ga švicarske devojke neizmerno cene), penje na litice da ga ubere te ga katkad nađu mrtva u podnožju s cvetom u ruci. Botaničari ga nazivaju Gnaphalium leontopodium, Švicarci pak Edelweisse, što znači “plemenita čistoća”. Činilo mi se kao da Thoreau živi u nadi da će ubrati tu biljku, koja mu je po svim pravima pripadala. Razmere njegovih izučavanja bili su tolike te iziskuju dugovečnost, i utoliko smo manje bili pripremljeni za njegov nagli nestanak. Ova zemlja još ne zna, ili tek u najmanjoj meri zna kako je velikog sina izgubila. Silna je šteta što je otišao usred prekinute zadaće koju niko drugi ne može dovršiti; u neku je ruku nedostojno za tako plemenitu dušu što je morala napustiti prirodu pre nego što se mogla pokazati svojim bližnjima u punom sjaju. No barem je on zadovoljan. Njegova duša bijaše sazdana za najplemenitije društvo; za svoga je kratkog života iscrpio mogućnosti ovoga sveta; gde god ima znanja, gde god ima vrline, gde god ima lepote, on će naći dom.
Rođen je u Concordu, u Massachusettsu, dne 12. jula 1817. Diplomirao je na harvardskom koledžu, ali se u književnom smislu nije nimalo isticao. Ikonoborac u književnosti, retko je zahvaljivao školama na njihovim uslugama, slabo ih ceneći, premda je njegov dug prema njima bio znatan. Napustivši univerzitet, pridružio se bratu u podučavanju u privatnoj školi, koju je ubrzo napustio. Njegov otac bio je proizvođač olovaka, i Henry se na neko vreme posvetio tom zanatu, verujući da može načiniti bolju olovku od onih koje su tada bile u upotrebi. Okončavši eksperimente, pokazao je svoje delo hemičarima i umetnicima u Bostonu te se, dobivši od njih potvrde da je njegova kakvoća ravna najboljim londonskim proizvođačima, vratio zadovoljan kući. Prijatelji su mu čestitali što je utro put k uspehu. No on im je odvratio da više nikad neće napraviti nijednu olovku. “Zašto bih? Neću ponovno činiti ono što sam već učinio.” Nastavio je svoje beskrajne šetnje i raznovrsna proučavanja, svakoga dana se na neki nov način upoznajući s prirodom, premda dotad još nije govorio o zoologiji ili botanici, budući da ga, iako je revno izučavao prirodne činjenice, nisu zanimale tehnička i pisana nauka.
U to je doba za snažnog, zdravog mladića koji je upravo završio studije, dok su svi njegovi drugovi odabirali profesiju ili žudili za nekim unosnim zaposlenjem, bilo neizbežno da mu misli budu usmerene ka istom pitanju, i trebala mu je retka odlučnost da odbije sve uvrežene puteve i zadrži svoju samotnu slobodu po cenu da izneveri prirodna očekivanja svoje porodice i prijatelja: utoliko više što je bio savršeno čestit i pomno osiguravao vlastitu neozavisnost te je od svakoga zahtevao da se drži te dužnosti. No, Thoreau se nikad nije kolebao. Bio je rođeni prosvednik. Odbio je odustati od svoje silne težnje za spoznajom i delovanjem u korist bilo kakve uske veštine ili zvanja, stremeći mnogo obuhvatnijem pozivu, umeću dobroga življenja. Ako je omalovažavao i opirao se mnenjima drugih, bilo je to samo stoga što je bio zaokupljen usklađivanjem svoje prakse sa svojim uverenjem. Nikad len niti sklon ugađanju samome sebi, radije je, kad je želeo novac, zarađivao kakvim manualnim radom koji mu je bio po volji, kao što je gradnja čamca ili podizanje ograde, sadnja, kalemljenje, merništvo ili neki drugi kratkotrajan posao, nego dužim zaposlenjem. Čvrstih navika i malobrojnih potreba, vešt u drvodelstvu i aritmetici, bio je sasma sposoban živeti u bilo kom kraju sveta. Trebalo mu je manje vremena nego drugima da namiri svoje potrebe. Stoga je bio siguran u svoju dokolicu.
Urođena veština merenja, proizišla iz njegova matematičkog znanja, i navika da utvrđuje mjre i udaljenosti predmeta koji su ga zanimali, veličinu drveća, dubinu i širinu jezera i reka, visinu planina I vazdušnu udaljenost omiljenih vrhova, kao i blisko poznavanje teritorija oko Concorda, naveli su ga da uplovi u merničku službu. Za njega je ona imala tu prednost što ga je stalno vodila u nova, zabačena područja i pomagala mu u proučavanju prirode. Njegova su preciznost i veština u tome poslu bile na cini te je nalazio posla koliko je hteo.
Lako je rešavao merničke probleme, ali su ga svakodnevno pritiskala ozbiljnija pitanja, s kojima se odlučno suočavao. Propitivao je sve običaje i želeo postaviti celokupnu svoju praksu na idealne temelje. Nije bio izobražen ni za kakvo zvanje, nikad se nije ženio; živio je sam; nikad nije išao u crkvu; nikad nije glasao; odbijao je plaćati porez državi; nije jeo meso, nije pio vino, nikad nije trošio duvan; i, premda prirodnjak, nije se koristio ni zamkama niti puškom. Odabrao je, bez sumnje mudro po sebe, biti diplomatom mišljenja i prirode. Nije imao dara za bogaćenje i umeo je biti siromašan bez i najmanje trunke prljavštine ili neuglađenosti. Može biti da se predao svome načinu života bez naročita zacrtavanja, ali ga je potvrdio kasnijom mudrošću. “Često se podsetim”, napisao je u svom dnevniku, “kako bi, sve i da me podare Krezovim blagom, moji ciljevi bili isti, a moja sredstva bitno jednaka.” Nije upadao u iskušenja protiv kojih bi se morao boriti — pohote, strasti, sklonosti otmenim tricama. Nametali su mu pristojnu kuću, odeću, navade i govor visoko kultiviranih ljudi. Uveliko mu je draži bio dobar Indijanac i te je rafiniranosti držao preprekama razgovoru, u želji da se sa svojim drugom sretne na najjednostavnijoj ravni. Odbijao je pozive na ručkove, jer je onde svako bio svima na putu, a on nije mogao susretati pojedince radi bilo kakve svrhe. “Oni se diče”, govorio je, “time što su im ručkovi skupi; ja se pak ponosim time što je moj ručak jeftin.” Kad bi ga za stolom upitali koje mu je jelo najdraže, odgovarao je: “Najbliže.” Nije mu se sviđao okus vina i nikad nije imao poroka u životu. Kazao je: “Mutno se sećam užitka u pušenju ljiljanova korena, pre nego što sam postao muškarac. Obično sam imao zalihu. Nikad nisam pušio ništa škodljivije.”
Odabrao je biti bogat čineći svoje potrebe malobrojnima i namirujući ih sam. Na putovanjima se služio železnicom samo da bi prevaljivao područja koja su mu bila nevažna za tadašnju svrhu, pešačio je stotinama kilometara i izbegavao krčme, plaćajući konačište u seljačkim i ribarskim kućama jer su bile jeftinije i prikladnije te jer je onde lakše mogao naći ljude i podatke koje je želeo.U njegovoj je naravi bilo nečega vojničkog, nepokornog, uvek muževnog i stamenog, ali ritko nežnog, kao da se samo u otporu osjćao svojim. Želie je razotkriti varku, prokazati zabludu, trebalo mu je, rekao bih, malo pobedničkog osećaja, bubnjave doboša, da bi mu snage došle do punog izražaja. Ništa ga nije stajalo reći “ne”, naprotiv bilo mu je to mnogo lakše nego reći “da”. Čini se da mu je prvi poriv, kad bi čuo kakvu izjavu, bio taj da joj protureči, toliko je nestrpljiv bio spram ograničenja našega svakidašnjeg mišljenja. Ta navika, naravno, pomalo obeshrabruje naklonost društva; i premda bi ga sagovornik naposletku odrešio svake zlobe i neiskrenosti, to bi ipak naudilo konverzaciji. Stoga mu nije bilo ravna sadruga koji bi s nekim tako čistim i bezazlenim bio u srdačnim odnosima. “Volim Henryja”, rekao je jedan od njegovih prijatelja, “ali ne može mi biti mio; kad bih ga primio za ruku, odmah bih pomislio da za ruku primam brest.”
Pa ipak, premda pustinjak i stoik, bio je uistinu sklon saosjćanju te bi se od srca i detinje prepustio društvu mladih ljudi koje je volio i koje je s užitkom zabavljao, kao što je samo on mogao, raznovrsnim i beskrajnim anegdotama o svojim iskustvima na polju i reci; i uvek je bio spreman povesti društvo u branje borovnica ili u potragu za kestenjem ili grožđem. Govoreći jednog dana o javnom nastupanju, Henry je utvrdio da je sve što uspe kod slušateljstva loše. Ja na to rekoh: “Ko ne bi volieo napisati nešto što svi mogu čitati, poput Robinsona Crusoea? I ko bez žaljenja vidi kako njegovim stranicama nedostaje valjana materijalna potkrepa, koja svakoga raduje?” Henry je, dakako, tome prigovorio, te je pohvalio bolja predavanja što dopiru tek do nekolicine. No za večerom ga je neka mlada devojka, shvativši da će on održati predavanje u književnom društvu, oštro upitala: “Hoće li to predavanje biti lepa, zanimljiva priča kakvu bih ja volela čuti, ili neka od onih starih filozofskih priča za koje ne marim?” Henry se okrenuo prema njoj, zamislio se i, koliko videh, pokušao poverovati da ima temu koja bi mogla odgovarati njoj i njezinu bratu, koji će otići na predavanje bude li im ono na korist.
Bio je govornik i činitelj istine, rođen kao takav, i s tog je razloga uvek upadao u dramatične situacije. U svim je okolnostima sve promatrače zanimalo koju će stranu zauzeti Henry i što će reći; a on nije izneverivao očekivanja, nego bi u svakoj prilici izneo originalan sud. Godine 1845. izgradio je malu drvenjaru na obalama jezera Waldena, gde je sâm proživeo dve godine u radu i proučavanju. Taj je korak za njega bio posve prirodan i prikladan. Niko ko ga je poznavao ne bi ga mogao okriviti za prenemaganje. Od svojih se suseda više razlikovao mišlju nego postupanjem. Čim je iscrpio prednosti toga samotništva, okanio ga se. Godine 1847., ne odobravajući neke vidove trošenja javnih rashoda, odbio je platiti gradski porez te je završio u zatvoru. Jedan je prijatelj platio porez za njega pa su ga pustili. Slična neugodnost pretila mu je i sledeće godine. No kako su prijatelji platili porez uprkos njegovom protivljenju, verujem da se prestao opirati. Nikakvo suprotstavljanje niti ismijavanje nije za njega imalo težinu. Ništa mu nije značilo ako bi svi prisutni bili oprečnog mišljenja. Jednom je prigodom otišao u univerzitetsku biblioteku da nabavi neke knjige. Bibliotekar mu ih je odbio posuditi. G. Thoreau se obratio dekanu koji mu je izneo pravila i običaje, a prema kojima je posudba knjiga dopuštena studentima s tamošnjim prebivalištem, svećenicima koji su onde studirali i nekim drugim meštanima u krugu šesnaest kilometara od koledža. G. Thoreau je objasnio dekanu da je željznica ukinula stare mere udaljenosti — da je biblioteka beskorisna, da, kao i dekan i koledž pod njegovim pravilima — da je jedina korist što je duguje koledžu njegova biblioteka — da je u tom trenutku ne samo njegova potreba za knjigama imperativ nego i da treba velik broj knjiga, te ga je uveravao kako je on, Thoreau, a ne bibliotekar, njihov pravi skrbnik. Ukratko, dekan je uvidie da je molitelj tako nadmoćan a da se pravila doimaju tako smešnima te mu je na kraju pružio povlasticu koja se u njegovim rukama otada pokazala neograničenom.
Nije bilo istinskijeg Amerikanca od Thoreaua. Njegova privrženost domovini i vlastitom položaju bila je nepatvorena, a odbojnost spram engleskih i evropskih manira i ukusa gotovo je dosezala prezir. Nestrpljivo je slušao novosti ili bonmots napabirčene iz londonskih krugova, i premda je nastojao biti uljudan te su ga anegdote umarale. Svi ljudi samo oponašaju jedni druge, i to u sitnim pogledima. Zašto ne mogu živeti što je odvojenije moguće i biti ljudi svak za sebe? Tražio je najpoduzetniju narav i želeo je ići u Oregon, a ne u London. “U svim krajevima Velike Britanije”, zapisao je u dnevniku, “otkrivaju se tragovi Rimljana, njihove pogrebne urne, njihovi tabori, ceste, nastambe. Ali Nova Engleska barem nije osnovana na rimskim ruševinama. Ne moramo polagati temelje naših kuća na pepelu prijašnje civilizacije.”
No budući idealistom, koji je zastupao ukidanje ropstva, ukidanje naknada , gotovo i ukidanje vlasti, suvišno je reći kako je držao ne samo da ga aktualna politika ne zastupa nego i da je u gotovo jednakoj meri suprotstavljen svakovrsnim reformatorima. Ipak, plaćao je danak svome postojanom poštovanju prema Stranci protiv ropstva. Jednog je čoveka, kojega je lično upoznao, iznimno cinio. Pre no što je o kapetanu Johnu Brownu izgovorena ijedna blagonaklona reč, većini kuća u Concordu poslao je obaveštenje da će u nedjelju uveče u javnoj dvorani govoriti o položaju i značaju Johna Browna te je pozvao sve ljude da dođu. Republikanski odbor, Abolicionistički odbor, poručili su mu da je to preuranjeno i da nije preporučljivo. Odgovorio je: “Nisam vas pitao za savet, nego sam najavio da ću govoriti.” Dvoranu su već u rani sat ispunili ljudi sa svih strana, a njegovo iskreno veličanje junaka svi su s poštovanjem saslušali, mnogi sa simpatijom koja je iznenadila i njih same.
Za Plotina je rečeno da se sramio svoga tela, a po svoj prilici je za to imao dobar razlog — jer telo mu je bilo lošim slugom te nije bio vešt u bavljenju materijalnim svetom, kao što je često slučaj s ljudima apstraktnog uma. No g. Thoreau bio je obdaren nadasve prilagodljivim i upotrebljivim telom. Bio je niska stasa, čvrste građe, svetle puti, snažnih, ozbiljnih plavih očiju i dostojanstvena izgleda, a lice mu je u poznijim godinama bilo prekriveno pristalom bradom. Osetila su mu bila oštra, građa jaka i krepka, ruke snažne i vešte u korištenju oruđa. A telo i um bijahu mu u čudesnom skladu. Mogao je osamdeset pet metara tačnije odmeriti korakom nego drugi motkom. Noću je, govorio je, umeo lakše pronaći put stopalima nego očima. Odoka je izvrsno mogao proceniti mere nekog stabla; umeo je poput trgovca proceniti težinu goveda ili praseta. Iz kutije s nabacanim olovkama mogao je hitro jednim zahvatom uzeti njih tucet. Bio je dobar plivač, trkač, klizač, veslač, a u jednodnevnom pešačenju verojatno je mogao nadmašiti većinu svojih zemljaka. Odnos njegova tela prema umu bio je još bolji nego što smo natuknuli. Govorio je kako voli svaki korak koji učini. Dužina njegove šetnje u pravilu je određivala dužinu njegova pisanja. Zatvoren u kući uopšte nije pisao.
Imao je snažan zdrav razum, poput onoga što ga Rose Flammock, tkalčeva kći u Scottovoj romanci, hvali u svoga oca govoreći kako nalikuje mernom štapu koji, jednako dobro kao što meri prteno platno i damast, može meriti i goblene i zlatnu tkaninu. Snalazio se u svakoj prilici. Dok sam sadio šumska stabla, a za to sam pribavio četiri i po litre žirova, rekao je da će samo manji deo biti zdrav te ih je stao pregledavati i odabirati zdrave. No uvidevši da to oduzima vreme, kazao je: “Mislim da će, ako ih sve staviš u vodu, dobri potonuti.” Taj smo pokus uspešno proveli. Znao je načiniti nacrt vrta, kuće ili štaglja; bio bi sposoban voditi “pacifičku istraživačku ekspediciju”; umeo je dati razborit savet o najtežim privatnim ili javnim pitanjima.
Živeo je od danas do sutra, neopterećen i nesputan sećanjem. Ako vam je juče izneo nov predlog, danas bi vam izneo drugi, ne manje revolucionaran. Silno radišno i staloženo čeljade, kao i svi veoma organiziovani ljudi, visoko ceneći svoje vreme, doimao se jedinim dokonim čovekom u gradu, vazda spreman za bilo kakav obećavajući izlet ili razgovor koji bi se otegnuo do kasnih sati. Njegov britki duh nikad nisu kočila vlastita mu pravila dnevne razboritosti, nego je uvek bio pripravan za novu prigodu. Voleo je i služio se najjednostavnijom hranom, no kad bi neko zagovarao biljnu hranu, Thoreau je bio mišljenja da je svaka prehrana tričavo pitanje, govoreći da “čovjk koji ustreli bizona živi bolje od čoveka smeštenog u Graham Houseu”.
Govorio je: “Možete spavati pokraj železničke pruge a nikad ne biti ometeni: narav dobro zna koji su zvukovi vredni pozornosti te je odlučio ne čuti zvižduk lokomotive. Ali stvari poštuju predan um i nikad ne prekidaju mentalnu ekstazu.” Zabeljžio je što mu se ponavljalo : kad bi, naime, izdaleka dobio kakvu retku biljku, ubrzo bi u svojim obilascima našao istu takvu. A ti sretni slučajevi koji se događaju samo dobrim igračima događali su se njemu. Jednog je dana odvratio nekom strancu koji se u šetnji s njime raspitivao gde se mogu naći indijanske strelice: “Posvuda”, i, sagnuvši se, smesta podignuo jednu s tla. Na brdu Washingtonu, u Tuckermanovoj guduri, Thoreau je gadno pao i uganuo gležanj. U času dok se podizao, prvi put je ugledao lišće biljke Arnica mollis.
Njegovim krepkim zdravim razumom, oboružanim snažnim rukama, oštrim zapažanjima i čvrstom voljom, ipak se ne može objasniti nadmoć koja je zračila iz njegova jednostavnog i skrovitog života. Moram dodati ključnu činjenicu da je u njemu bilo izvanredne mudrosti, svojstvene retkom soju ljudi, koja mu je materijalni svet otkrivala kao sredstvo i kao simbol. To je otkriće, koje pesnicima kadšto podaruje sporadičnu i isprekidanu svetlost, služeći im kao ukras u pisanju, u njemu bilo vazda budni uvid; i kakve god ga mane ili prepreke temperamenta mogle zamračivati, nije bio slep za nebesku viziju. Jednom je u mladosti kazao: “Drugi svet je sva moja umetnost; moje olovke neće crtati nijedan drugi; moj džepni nož neće rezbariti ništa drugo; ne rabim ga kao sredstvo.” Bila je to muza i duh koji je upravljao njegovim stavovima, razgovorom, proučavanjima, radom i tokom života. To ga je činilo pronicavim sucem ljudi. Otprve bi odmerio svoga sagovornika i, premda neosetljiv za neke istančane crte kulture, mogao je veoma dobro odrediti njegovu težinu i kalibar. A to je u razgovoru s njime katkad ostavljalo dojam genijalnosti.
Predmet o kojemu je bila reč shvatao je na prvi pogled te je uviđao ograničenja i siromaštvo onih s kojima je razgovarao, pa se činilo kanda takvim strašnim očima ništa nije skriveno. U vise navrata sam upoznao mlade ljude u kojih bi se u trenutku stvorilo uverenje da je to čovek koga su tražili, čovek nad ljudima, koji im može reći sve što trebaju činiti. On se prema njima nikad nije odnosio nežno, nego nadmoćno, poučno, prezirući njihovu tričavost — veoma sporo ili im uopšte ne obećavajući svoje društvo u njihovoj kući, pa čak ni u svojoj.
“Zar nije hteo šetati s njima?” “On to nije znao. Ništa mu nije bilo tako važno kao šetnja; nije tratio šetnje na društvo.” Ugledni pojedinci nudili su mu se da ga posete, ali on ih je odbijao. Prijatelji koji su mu se divili nudili su mu da ga o svom trošku odvezu do reke Yellowstone, u Zapadnu Indiju, u Južnu Ameriku. No premda su bila nadasve ozbiljna i promišljena, njegova odbijanja, u posve novim odnosima, podsećaju na odgovor onoga kicoša Brummela gospodinu koji mu je ponudio svoju kočiju za prevoz po pljusku: “Ali čime ćete se onda vi voziti?” — a kakvih se samo optužujućih šutnji, kakvih pronicavih i neodoljivih govora koji su slamali svaku obranu njegovi drugovi mogu setiti!
G. Thoreau se takvom bezostatnom ljubavlju posvećivao poljima, brdima i vodama svoga rodnog mesta te ih je učinio poznatima i zanimljivima svim pismenim Amerikancima, kao i ljudima preko mora. Reku na čijim se obalama rodio i umro poznavao je od izvora do mesta gde se ulivala s Merrimackom. Tokom brojnih godina na njoj je obavljao letna i zimska posmatranja, u svako doba dana i noći. Do rezultata nedavnog istraživanja Poverenstva za vodu što ga je imenovala država Massachusetts on je nekoliko godina pre bio došao privatnim eksperimentima. Sva dešavanja u njenom koritu, na obali i u vazduhu ; ribe, njihovo bacanje ikre i mrestilišta, njihove navade i hrana; lojkine mušice koje ispunjavaju vazduh određene večeri jednom u godini i koje te ribe proždiru tako grabežljivo da mnoge ugibaju od prejedenosti; stožaste hrpe kamenja u rečnim plićacima, golema jata, od kojih će poneko katkad prepuniti kolica; ptice koje posećuju reku, čaplja, patka, gnjurac, štekavac; zmija, bizamski štakor, vidra, svizac i lisica na obalama; kornjača, žaba, gatalinka i šturak koji ozvučuju obalu — bili su mu odreda poznati te su tako reći bili njegovi sameštani i bližnji, i stoga je osećao besmislenost i nasilje u bilo kakvoj priči o jednom od njih zasebno, a pogotovo o njihovim dimenzijama merenim u centimetrima, ili u izlaganju njihova kostura, ili pak primerku kakve veverice ili ptice u alkoholu. Rado je govorio o ponašanju reke, kao da je i ona sama punopravno biće, ali s tačnošću i uvik s obzirom na promatrane činjenice. Kao i reku, jednako dobro poznavao je jezera u tom kraju.
Jedno od oruđa kojima se služio, njemu važnije od mikroskopa ili spremnika s alkoholom za druge istraživače, bio je hir koji se u njemu razvijao iz užitka, no koji se uobličavao u nadasve ozbiljnim tvrdnjama, naime veličanje vlastita grada i okoline kao najpoželjnijeg središta za posmatranje prirode. Utvrdio je da flora Massachusettsa obuhvata gotovo sve važne biljke u Americi — većinu hrastova, većinu vrba, najbolje borove, jasen, javor, bukvu, orah. Vratio je Kaneovo Arktičko putovanje prijatelju od koga ga je posudio uz primedbu da bi se “većina zabeleženih fenomena mogla posmatrati u Concordu”. Činilo se kao da je pomalo zavidan na pol, zbog podudaranja svitanja i zalaska Sunca, ili zbog petominutnog dana nakon šest meseci: veličanstvene činjenice koju mu Annursnuc nikad nije priuštio. Na jednoj od svojih šetnji naišao je na okrečac i rekao mi da još očekuje naći Victoriju regiju u Concordu. Bio je branitelj autohtonih biljaka i priznavao je da mu je draži korov nego uvezene biljke, kao i Indijanac naspram civilizovanog čoveka, te je s užitkom primećivao kako je vrbov kolac za grah kod suseda narastao viši od njegova graha. “Gledaj ovaj korov”, govorio je, “što ga milion seljaka svako proleće i ljto okopava, pa ipak je prevladao i upravo se sada pobednički stere svim putovima, pašnjacima, poljima i vrtovima, takva je njegova krepkost. Vređamo ga vulgarnim imenima — loboda, pelin, mišjakinja, hruščica.” Pa veli: “Te trave imaju i gizdava imena — ambrozija, zvezdača, belolist, perjanica itd.”
Držim da njegova sklonost da sve pripisuje meridijanu Concorda nije poticala iz bilo kakva neznanja ili omalovažavanja drugih dužina i širina, nego je bila živahan izraz njegova uverenja da je svejedno koje je mesto posredi te da je najbolje mesto za svakoga ono na kojemu upravo jest. Jednom je to izrazio ovako: “Mislim da se čovek od tebe nema čemu nadati ako ti ovaj komad zemlje pod nogama nije slađi za jelo od bilo kog drugog na ovom svetu ili na bilo kojem svetu.”
Drugo oružje kojim je svladavao sve prepreke u nauci bilo je strpljenje. Znao je nepomično da sedi na kamenu dok se ptica, gmaz, riba koja se udaljila od njega ne bi vratila i nastavila s uobičajenim ponašanjem, dapače prišla mu iz znatiželje i stala ga posmatrati.
Bio je užitak i povlastica hodati s njim. Poznavao je zemlju kao lisica ili ptica i slobodno prolazio njome vlastitim putevima. Poznavao je svaku stazu u snigu ili na zemlji, znao koji je stvor išao tim putem pre njega. Takvom se vodiču čovjk mora smerno potčiniti, a nagrada je bila velika. Pod rukom je nosio staru kajdanku za prešanje biljaka, u džepu dnevnik i olovku, dvogled za ptice, mikroskop, nož na sklapanje i uzicu. Nosio je slamnati šešir, čvrste cipele i jake sive hlače radi svladavanja hrastove šikare i tetivike te penjanja po stablu do jastrebova ili veveričina gnezda. Gacao je jezerom u potrazi za vodenim biljkama, a snažne noge bile su značajan deo njegove opreme. Na dan o kojemu govorim tražio je biljku Menyanthes,otkrio je kako se prostire širokim jezerom i, pregledavši cvetiće, ustanovio da je već pet dana u cvatu. Iz džepa na prsima izvadio je dnevnik i pročitao imena svih biljaka koje bi trebale cvasti toga dana, o čemu je vodio račune kao bankar kad mu dospeju menice. Cypripedium nije na redu do sutra. Držao je da bi, kad bi se probudio iz transa u toj močvari, za dva dana mogao po biljkama tačno reći koje je doba godine. Uokolo je letjla crvenorepka, a za njom i krasne debelokljune zebe, čiji sjajni grimiz “navodi nesmotrena promatrača da otare oči” i čiji je lepi, jasni pev Thoreau usporedio s pevicom koja se rešila promuklosti. Ubrzo je začuo glasanje koje je pripisao pevu noćnog pevača, ptice koju nikad nije identifikovao, za njom je tragao dvanaest godina, a svaki put kad bi je video ponirala je u neko stablo ili grm te ju je bilo uzaludno tražiti; to je jedina ptica koja jednako peva danju i noću. Rekoh mu da se mora paziti da je ne pronađe i opiše, kako se ne bi dogodilo da mu život više nema šta pokazati. Rekao je: “Na ono za čim tragaš celoga života jednoga ćeš dana nabasati u punini, na celu porodicu za ručkom. Tražiš to kao san, a čim ga nađeš postaješ njegovim plenom.”
Njegovo zanimanje za cveće i ptice bijaše duboko usađeno u njegovu duhu i povezano s prirodom — a smisao prirode on nikada nije nastojao odrediti. Nije hteo raspravu o svojim zapažanjima ponuditi Prirodnom društvu. “Zašto bih? Kad bih opis odvojio od njegovih veza u mome duhu, on za mene više ne bi bio istinit niti valjan; a oni ne žele ono što mu pripada.” Njegova moć opažanja kanda je ukazivala na dodatna osetila. Video je kao da gleda mikroskopom, čuo kao uz pomoć roga za nagluhe, a njegovo je pamćenje bilo fotografski popis svega što je video i čuo. Znao je, međutim, bolje od ikoga da nije važna činjenica, nego utisak odnosno učinak te činjenice na um. Svaka je činjenica blistavo počivala u njegovu umu, kao znamen poretka i lepote celine.
Njegova sklonost prirodnjaštvu bila je organska. Priznao je da se katkad oseća kao pas tragač ili leopard i da bi, da je bio rođen među Indijancima, bio lovac na krzna. No, sputan kulturom Massachusettsa, odigrao je tu igru u blagom obliku botanike i ihtiologije. Njegova bliskost sa životinjama podsećala je na ono što Thomas Fuller beleži o apiologu Butleru: “Ili je on govorio pčelama, ili su pčele govorile njemu.” Zmije su mu se uvijale oko nogu, ribe mu plivale u ruke te ih je vadio iz vode; vukao je svisca za rep iz njegove jame i štitio lisice od lovaca. Naš je prirodnjak bio savršeno velikodušan, nije imao tajni: odveo bi vas do čapljina skrovišta, ili čak do svoje najhvaljenije botaničke močvare — možda znajući da je više nikad nećete moći naći, ali ste ipak voljni rizikovati.
Nijedan mu koledž nije ponudio diplomu ili profesorsku katedru; nije bio dopisni sekretar, istraživač niti čak član ijedne akademije. Možda su se ta učena tela pribojavala satire u njegovoj prisutnosti. No malo je ko imao toliko znanja o tajnama i duhu prirode, a niko u široj i pobožnijoj sintezi. Nije, naime, gajio ni trunke poštovanja spram mnenja bilo kog čoveka ili skupa ljudi, već je poštovao isključivo istinu samu; a kako je posvuda među akademskom čeljadi otkrivao težnju k snishodljivosti, u njemu se stvaralo nepoverenje. Njegovi su ga meštani s vremenom počeli poštovati i diviti mu se, dok su ga u početku znali samo kao čudaka. Farmeri koji su ga zapošljavali kao mjrnika ubrzo su otkrivali njegovu retku preciznost i veštinu, njegovo poznavanje njihova zemljišta, stabala, ptica, indijanskih ostataka i sličnog, što mu je omogućavalo da svakom farmeru kaže više nego što je pre znao o vlastitom posedu, pa bi ovaj pomalo počeo osećati kao da g. Thoreau ima veća prava na tu zemlju nego on sâm. Osjćali su i nadmoć čoveka koji se obraćao svim ljudima s urođenim autoritetom.
Concord obiluje indijanskim ostacima — vršcima strelica, kamenim dletima, tučcima i grnčarskim krhotinama, a na rečnoj obali velike gomile ljuštura školjaka i pepela obeležavaju mesta koja su urođenici pohodili. Te i sve druge okolnosti vezane za Indijanca bile su važne u njegovim očima. Maine je posećivao poglavito iz ljubavi prema Indijancima. Sa zadovoljstvom je promatrao izradu kanua od kore drveta i okušavao se u njihovu upravljanju na brzacima. Bio je radoznao u vezi s pravljenjem kamenih šiljaka za strelice, a u svojim posljdnjim danima zadužio je mladež koja se zaputila prema Stenjaku da nađe Indijanca koji mu je mogao reći: “Vredilo je otići u Kaliforniju to naučiti.” Povremeno bi mala skupina Indijanaca Penobscot posetila Concord i na nekoliko nedelja leti razapela šatore na rečnoj obali. Nije se propuštao upoznati s najboljima među njima, premda je dobro znao da je postavljanje pitanja Indijancima jednako ispitivanju dabrova i zečeva. Tokom poslednje posete Maineu imao je veliko zadovoljstvo biti s Josephom Polisom, oštroumnim Indijancem iz Oldtowna, koji mu je nekoliko nedelja bio vodič.
Podjednako su ga zanimale sve prirodne činjenice. Dubina njegova zapažanja nalazila je slične zakonitosti u čitavoj prirodi, i ne poznajem nijednog genija koji je tako hitro izvodio opšti zakon iz jedne činjenice. Nije bio stručna cepidlaka. Oko mu je bilo otvoreno za lepotu a uho za muziku. Nije ih nalazio tek u retkim prilikama, nego gde god je išao. Najboljom je držao muziku jednostavnih zvukova i nalazio poetski nagoveštaj u brujanju telegrafske žice.
Njegovo pesništvo moglo je biti dobro ili loše; bez sumnje mu je nedostajala lirska lakoća i tehnička veština, ali u svojoj duhovnoj percepciji imao je izvor poezije. Bio je dobar čitalac i kritičar, a njegova prosudba pesništva bila je temeljita. Nije se mogao prevariti u vezi s prisutnošću ili odsutnošću poetskog elementa u bilo kojoj kompoziciji, a njegova žeđ za istim činila ga je nehajnim, a možda i prezrivim spram površnih ljupkosti. Previđao je mnoge delikatne ritmove, ali bi uočio svaku živu strofu ili stih u knjizi te je dobro znao gde naći jednak poetski čar u prozi. Bio je tako zaljubljen u duhovnu lepotu da je sve stvarno zapisane pesme veoma slabo cenio. Divio se Eshilu i Pindaru, ali je, kad ih je neko hvalio, kazao da Eshil i Grci opisujući Apolona i Orfeja nisu dali pesme, barem ne dobre. “Nisu trebali ganuti stabla, nego ispevati bogovima takvu himnu koja bi im sve njihove stare nazore ispevala iz glave a nove pustila unutra.” Njegovi vlastiti stihovi često su nedoterani i manjkavi. Zlato još ne teče čisto, troskavo je i sirovo. Majčina dušica i mažuran još nisu med. No ako mu nedostaje lirske finoće i tehničkih odlika, ako i nema pesničkog temperamenta, nikad mu ne manjka uzročnih misli, što pokazuje da mu je genij bio nadmoćan talentu. Znao je vrednost imaginacije kad je reč o oplemenjivanju i utesi u ljudskom životu te je rado prevodio svaku misao u simbol. Činjenica koju kažete nema vrednost, nego samo dojam. Stoga je njegova prisutnost bila poetska, uvek je dražio znatiželju da dublje spozna tajne njegova uma. Imao je mnogo rezervi, nevoljkost da profanim očima pokaže ono tšo je u njegovima još bilo sveto, i dobro je znao kako svoje iskustvo zaodenuti poetskim velom. Svi čitatelji Waldena setiće se mitskog zapisa o njegovim razočaranjima:
“Davno sam izgubio psa tragača, konja riđana i grlicu, i još tragam za njima. Mnogim sam putnicima govorio o njima, opisujući njihove putanje i zov na koji se odazivaju. Susreo sam jednog ili dvoje koji su čuli psa i toptanje konja te su čak videli grlicu gde nestaje iza oblaka; i činilo se da ih toliko čeznu naći kao da su ih sami izgubili.”
Njegove su zagonetke bile vredne čitanja, i priznajem da je, ako koji put i ne razumem takvo izražavanje, ono dapače opravdano. Bogatstvo njegove istine bilo je takvo da nije vredelo njegova truda rabiti reči uzalud. Njegova pesma pod naslovom “Saosećanje” otkriva nežnost pod tim troslojnim čelikom stoicizma i intelektualnu istančanost koju ona može pobuditi. Njegova klasična pesma “Dim” podseća na Simonida, ali je bolja od svake Simonidove pesme. Njegova je biografija u njegovim stihovima. Njegova uobičajena misao pretvara sve njegovo pesništvo u himnu Uzroku uzrokâ, Duhu koji oživljava njegov vlastiti i njime vlada:
Imadoh tek uši, a sluh sada stičem,
Vidim sada, pre imadoh tek oči;
Življah godine, s trenom sad tečem,
Negda tek učih, sad istinu lučim.
A još i više u ovim religioznim stihovima:
Upravo sada moj rodni je čas,
Istom sada života mog cvat;
Neću o ljubavi nekazanoj zdvajat,
Koju ni vrlina moja ni želja ne kupi,
Što snubila me mladog i sad me osvaja,
I u večer me ovu dovede da stupim.
Premda je u njegovu pisanju bilo određene razdražljivosti u odnosu spram crkava i sveštenstva, bio je on osoba retke, blage i posvemašnje religioznosti, osoba nesposobna za ikakvu profanaciju, činom ili mišlju. Naravno, izdvojenost svojstvena njegovu originalnom mišljenju i življenju odvajala ga je i od društvenih religijskih formi. To nije ni za prikor ni za žaljenje. Aristotel je to odavno objasnio rekavši: “Ko nadmaši svoje sugrađane u kreposti više nije deo grada. Njihov zakon nije za njega, jer je on zakon za sebe.”
Thoreau je bio iskrenost sâma i svojim je svetim životom mogao učvrstiti veru prorokâ u etičke zakone. Bijaše to potvrdno iskustvo koje nije dopuštalo zanemarivanje. Govornik istine, bio je kadar razgovarati nadasve duboko i pomno; bio je vidar rana svake duše, prijatelj koji ne samo da je znao tajnu prijateljstva nego su ga gotovo obožavale one malobrojne osobe koje su mu ptilazile kao ispovedniku i proroku te poznavale duboku vrednost njegovog uma i velikog srca. Držao je da se bez religije ili neke vrsti predanosti nije nikad postiglo ništa veliko te da zadrtom sektašu to valja imati na umu.
Njegove su vrline, dakako, ponekad odlazile u krajnost. Lako je u neumoljivu zahtevu za tačnom istinom što ga je upućivao svima razabrati izvor one krutosti koja je toga dragovoljnog pustinjaka činila još samotnijim nego što je želeo. Sâm savršeno čestit, nije od drugih iziskivao ništa manje. Gadio se zločina, i nikakav ga svetovni uspeh u njegovim očima nije mogao pokriti. Prevaru je otkrivao u uglednih i uspešnih osoba jednako žustro kao i u prosjaka, i to s jednakim prezirom. U njegovu je ophođenju bilo takve opasne iskrenosti da su ga njegovi poštovatelji nazivali “onaj strašni Thoreau”, kao da je govorio i dok je ćutao te je bio prisutan i kad bi se udaljio. Mislim da ga je strogost njegova ideala lišila zdrave dostatnosti ljudskoga društva.
Navada realiste da u stvarima nalazi suprotnost njihovoj pojavi navodila ga je da svaku tvrdnju iznese kao paradoks. Stanovita antagonistička navika nagrđivala je njegovo ranije pisanje — retorički trik koji nije sasma nadrastao u kasnijem pisanju, a sastojao se od toga da bi očitu reč i misao mjnjao njenom potpunom oprekom. Divlje planine i zimske šume veličao je zbog njihova domaćeg vazduha, u snegu i ledu nalazio je sparinu, a divljinu hvalio jer nalikuje Rimu i Parizu. “Bio je tako suh da biste ga mogli nazvati vlažnim.”
Sklonost uveličavanju trenutka, iščitavanju svih zakona prirode u jednom predmetu ili jednom spoju koji se nalazi pred očima, dakako, komična je onima koji ne dele filozofovo shvatanje identiteta. Za njega nije bilo nečega takvog kao što je veličina. Jezero je bilo mali ocean, Atlantik veliko jezero Walden. Svaku najsitniju činjenicu pripisivao je kosmičkim zakonima. Premda je hteo biti pravedan, činilo se da ga progoni stalna pretpostavka kako današnja nauka s nepravom pretenduje na potpunost te bi utvrdio kako su učenjaci propustili izdvojiti stanovitu biljnu vrstu, opisati seme ili izbrojati listiće čaške. “To znači”, odvratismo, “da te budale nisu rođene u Concordu; ali ko je rekao da jesu? Zadesila ih je neopisiva nesreća da su se rodili u Londonu, Parizu ili Rimu; ali, jadnici, učinili su što su mogli s obzirom na to da nikad nisu videli Batemanovo jezero, Nine-Acre Corner ili jezero Becky Stow; osim toga, zašto si poslan na ovaj svet negoli da dodaš to iskustvo?”
Da je njegov genij bio samo kontemplativan, bio bi on već sposoban za život, ali sa svojom energijom i praktičnom sposobnošću činio se rođenim za veliki pothvat i zapovedanje; i toliko žalim zbog gubitka njegovih iznimnih moći delovanja te ne mogu a da mu kao manu ne pripišem nedostatak ambicije. Usled tog je manjka, umesto da upravlja celom Amerikom, bio na čelu berača borovnica. Mlevenje zrnja dobro je za svrhe današnjih mlinarskih carstava, ali na kraju godine to je ipak samo zrnje!
No te slabosti, zbiljske ili prividne, brzo su čiljile u neprestanom rastu jednoga tako krepkog i mudrog duha, koji je svoje poraze zasenio novim trijumfima. Proučavanje prirode bilo je njegov trajni ponos te je nadahnjivalo njegove prijatelje znatiželjom da vide svet njegovim očima i slušaju o njegovim pustolovinama. Zanimalo ih je sve.
Bilo je u njemu mnogo navlastite otmenosti, premda se konvencionalnoj otmenosti rugao. Tako nije mogao podneti da čuje zvuk vlastitih koraka, škripu šljunka; i stoga nikad nije od svoje volje hodao cestom, nego po travi, planinama i šumom. Osetila mu bijahu oštra te je zapažao kako noću sve stambene kuće ispuštaju loš zrak, kao klaonice. Voleo je čisti miomiris kokotca. Neke je biljke osobito cenio, nadasve lopoč, zatim gorčicu, Mikaniju scandens, smilje i jedno lipovo drvo koje je posećivao svake godine dok je bilo u cvatu, sredinom srpnja. Njuh je pri ispitivanju smatrao merodavnijim od vida — merodavnijim i verodostojnijim. Njuh, dakako, otkriva ono što je ostalim osetilima skriveno. Njime je on otkrivao zemljanost. Uživao je u jeci i govorio da je to gotovo jedina vrsta bliskih glasova koje čuje. Toliko je voleo prirodu, toliko je sretan bio u njenoj osami, da je postao silno kivan na gradove i otužnost što su je njihove rafiniranosti i veštine pridavale čoveku i njegovu prebivalištu. Sekira je uvek uništavala njegovu šumu. “Hvala Bogu”, govorio je, “da ne mogu poseći oblake!” “Svakovrsni likovi iscrtani su na plavom tlu tom vlaknastom belom bojom.”
Prilažem nekoliko rečenica preuzetih iz njegovih neobjavljenih rukopisa, ne samo kao zapise njegovih misli i osećaja nego zbog njihove snage opisa i književne vrsnoće:
“Poneki dokazi na temelju indicija veoma su snažni, kao kad nađete pastrvu u mleku.”
"Klen je mekana riba, a okus joj je nalik posoljenome kuhanom smeđem papiru.”
"Mladić sakupi svoju građu da napravi most do Meseca, ili možebit palaču ili hram na zemlji, a sredovečan na koncu odluči od nje izgraditi drvenjaru.”
“Skakavac z-ći.”
“Vilinski konjici krivudaju niz potok Nut-Meadow.”
“Šećer nije tako sladak nepcu kao zvuk zdravome uhu.”
“Nabacio sam nešto jelova granja, a bogato, jetko pucketanje njegova lišća bijaše za uho poput gorušice, krckanje bezbrojnih regimenti. Mrtva stabla vole vatru.”
“Modrovoljka nosi nebo na svojim leđima.”
“Šarena pevica leti kroz zeleno lišće kao da će ga zapaliti.”
“Ako želim konjsku strunu da od nje načinim kazaljku svoga kompasa, moram poći u staju; ali strunasti vrabac svojim oštrim okom dopire do puta.”
“Besmrtna voda, živa čak i na površini.”
“Vatra je najsnošljivija treća strana.
“Priroda je stvorila paprat samo zbog lišća, da pokaže što može učiniti na tom području.”
“Nijedno stablo nema tako lepo deblo i tako krasno podnožje kao bukva.”
“Kako su te lepe dugine boje dospjle u ljušturu slatkovodne školjke, zakopane u mulju na dnu naše tamne reke?”
“Teška su vremena u kojima su dječije cipele iz druge noge.”
“Strogo smo ograničeni na svoje ljude kojima dajemo slobodu.”
“Ničega se ne treba bojati toliko kao straha. Ateizam može utoliko biti mio i samome Bogu.”
“Kakav je značaj stvari koje možeš zaboraviti? Sitna pomisao grobar je cielog sveta.”
“Kako možemo očekivati žetvu misli od onoga ko nije imao setvu značaja?”
“Darovi mogu biti povereni samo onome ko može pokazati brončano lice očekivanjima.”
“Tražim da budem rastaljen. Od kovina možete tražiti samo da budu blage prema vatri koja ih tali. One ne mogu biti blage ni prema čemu drugom.”
Botaničarima je poznat cvet od istog roda kao naša letna biljka zvana smilje iliti srcopuc, kao što je Gnaphalium, koji raste na najnepristupačnijim liticama tirolskih planina, kamo se divokoze retko odvažuju stupiti, i zbog koje se lovac, namamljen njegovom lepotom i svojom ljubavi (jer ga švicarske devojke neizmerno cene), penje na litice da ga ubere te ga katkad nađu mrtva u podnožju s cvetom u ruci. Botaničari ga nazivaju Gnaphalium leontopodium, Švicarci pak Edelweisse, što znači “plemenita čistoća”. Činilo mi se kao da Thoreau živi u nadi da će ubrati tu biljku, koja mu je po svim pravima pripadala. Razmere njegovih izučavanja bili su tolike te iziskuju dugovečnost, i utoliko smo manje bili pripremljeni za njegov nagli nestanak. Ova zemlja još ne zna, ili tek u najmanjoj meri zna kako je velikog sina izgubila. Silna je šteta što je otišao usred prekinute zadaće koju niko drugi ne može dovršiti; u neku je ruku nedostojno za tako plemenitu dušu što je morala napustiti prirodu pre nego što se mogla pokazati svojim bližnjima u punom sjaju. No barem je on zadovoljan. Njegova duša bijaše sazdana za najplemenitije društvo; za svoga je kratkog života iscrpio mogućnosti ovoga sveta; gde god ima znanja, gde god ima vrline, gde god ima lepote, on će naći dom.
Нема коментара:
Постави коментар