U poslednje vreme nastalo je prilično veliko nepoverenje prema mnogostranosti drevnog velikog čoveka, pa je mnogostruka sposobnost predistorijskih ličnosti okvalifikovana kao legenda. Nema nikakvog razloga za ovakvo nepoverenje. Pitagorina delatnost pada na granicu istorijskih vremena, Empedoklova je još kasnija. Svi znaci govore da ovaj čovek, ako i nije sasvim svakodnevna pojava, nije bio legendaran. I ako smo u istorijskim vremenima ovoga čoveka gotovo videli svojim očima, nemamo razloga da pretpostavimo da slični nisu mogli živeti sto-dvesto godina ranije. Današnji specijalista i stručnjak, naravno, nehotično je skeptičan u svojoj suženoj situaciji sveta naspram kosmički prostrane i univerzalno prozračne ljudske ličnosti
-------
Život je zatvoren u istim ovim pravcima. On ne vidi iznad čulno vidljive prirode; izgubio je osetljivost za svet s one strane prirode; upravo je zbog toga prinuđen da poriče natprirodni svet. I pošto je prinuđen na poricanje, nikada ga neće prenuti istinska stvarnost. Naizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u oči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazilja, najviše kolektivni san svoga doba. Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli: u njemu ljudi dremaju. Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno. Individualno Ja dremajući živi svoj život ovde, usred pogleda na svet. Vera mu je Ja-vera: taština; odbrana; sebičnost; strahovanje; zabrinutost.
------
U celom novom svetu postoji neko neosnovano, naduvano, lažno, iznutra prazno blefiranje, koje se poziva na uzvišene ideje, na hrišćansku religiju, na moralne vrednosti, ali ih ne uzima ozbiljno i čak i ne pokušava da ih realizuje. U celokupnom modernom životu postoji nešto što nije verodostojno. I ono što razlikuje drevnog i novog čoveka upravo i jeste to: istinitost čoveka. Duhovnost se u suštini ne razlikuje: ideje i ciljevi religije, metafizike, morala, državnog uređenja su istovetni, jer su oni isti u svim vremenima i kod svih naroda. Razlika je u tome što drevni čovek živi u ovom duhu, veruje u to, sadržina i sudbina njegovog života je da ostvari ovaj duh. Čovek novog doba, mada zna za metafiziku, za svojstvo kulta delatnosti, za religioznu prirodu negovanja, ne veruje u njih, zapostavlja ovaj duh i sadržaj života mu je da umesto očinske ljubavi sopstveno Ja stavi u središte.
---------
Sve ono što pripada duhu novog doba ima utopistički karakter koji će jednom da bude realizovan. Naravno, ono što tek treba da bude realizovano, nikada neće doći u realizaciju i ostaće utopija: zbog toga će utopija biti karakteristična reč i utopizam karakteristično ponašanje novog doba. Zbog toga celokupno čovečanstvo novog doba ima lošu savest: zna da svemu što kaže, ispoveda zahteva, objavljuje, tvrdi duguje realizaciju. Skuplja teorije, postavlja ciljeve, govori o nivou, objavljuje vrednosti – ali govornik i objavljivač su prvi koji ne misle na podmirenje dugovanja. Sve što je čovečanstvo novog doba mislilo i planiralo, prinuđeno je da nosi na sebi kao stalni teret, bez i najmanje nade za otplatu. Moderni duh nije egzistencijalan što je samo druga reč za to da je on beznačajan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Čovečanstvo novog doba svoju celokupnost brka sa svojim teorijama; ljudi novog doba, svaki ponaosob, naročito takozvani stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi oni su ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Od lepih i uzvišenih misli ne ostvaruje se ništa ni univerzalno ni individualno, sve je intelektualna iluzija pod kojom često živi ordinaran, arogantan, razmetljiv, tašt, plitak, jadan, podao čovek, i u svakom slučaju primitivan čovek.
----------
Zadatak Evropejca danas nije da se halapljivo hvata praktične primene uz svoj nezreli duh, da nestrpljivo žudi za delovanjem metoda, nego da pokuša da razume duh drevnih celina. Ova varvarska gomila želi da smesta prodre u svetilište i gladna je ezoterizma, a još ne ume ni da opere ruke. Prvi korak prema drevnoj baštini ne može biti ništa drugo do učenička pokornost: jer čoveka ne preobražava tehnika, nego duh. Vreme i način prilagođavanja, ako duh za to bude sazreo i bude mu to potrebno, uslediće sami po sebi. Znanje se može naučiti. Viđenje ne može. Još manje pretpostavka za oboje: budnost. Onaj ko je viđenje i budnost predao dalje novim generacijama, bio je sakralni subjekat i on je nestao. Nama je preostalo samo znanje; iz tog znanja moramo naučiti da vidimo; a iz ovoga viđenja moramo naučiti da budemo budni.
----------
Budnost je intenzivna osetljivost koja ne pripada samo čulima i duši, nego i intelektu i instinktu i duhu. A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona: ljubav.. Lao-ce kaže: Koga nebo hoće da zaštiti, ljubavlju ga čuva. Bog štiti svet ljubavlju i čuva ga ljubavlju. Najviši stepen sličnosti čoveka s bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav. Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno slep je upoređen s arhaičkim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka apstraktna je i irealna. Konstrukcija slike u ogledalu, koja je rezultat razmišljanja u suprotnostima, pojmovna je, drugim rečima ona je bez slike, bez svetlosti, fiktivna, nebitna i prazna. U stvarnosti nema suprotnosti. Šta je to što postoji u stvarnosti? Jednom jedinom rečju: razlike. Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama.
----------
Svaka delatnost je postala rad izuzev umetnosti. Umetnička delatnost je jedina koja je sačuvala i održala izvorni smisao delatnosti: ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Izvorno je svaki rad bio negovanje i nikada nije imao značaj opstanka, a još manje individualnog ćara. Ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralna prožetost, a s njom zajedno gubi se i smisao delatnosti… U drevnosti je delatnost bila takva vrsta negovanja kakva se danas može videti jedino kod genijalnog čoveka, koji predano, sa strašću, s metafizičkim akcentom, na život i smrt čini ono što čini, i zna da rezultat njegovog dela ne pripada njemu, nego uzdizanju i produhovljivanju sveta.
Bela Hamvaš
izbor iz knjige Scientia Sacra I (u prevodu Save Babića)
Нема коментара:
Постави коментар