Ofenbah, 3 avgusta 1775
Gusti! Gusti! Reč koja mi oslobađa srce, a onda samo stisak ruke. Ne mogu vam ništa reći. Ovde! - Kako da Vam to nazovem ovde! Pred šarenim pisaćim priborom ukrašenim slamom - trebalo bi samo divna pisamca da se pišu i ove suze i ova navala osećanja! Kakva zbrka! O, kad bih mogao sve da kažem. Ovde, u sobi devojke koja me čini nesrećnim, bez njene krivice, sa dušom anđela, čije vedre dane ja mutim, ja. Gusti! Pre četvrt časa uzimam Vaše pismo iz džepa, čitam ga! - Od 2. juna! Vi molite, molite za odgovor, za jednu reč iz mog srca. A danas je 3. avgust. Gusti, a ja još nisam pisao. - Pisao sam ja, započeto pismo leži u gradu. Ah, moje srce! - Pa zar treba da ga otvorim i tebi Gusti, da točim vino zamućeno vrenjem! - I kako da govorim o Fricu, pred tobom, kad sam u njegovoj nesreći često oplakivao svoju. Ostavi Gusti. Njemu je lakše nego meni.
Uzalud ja već tri meseca lutam po čistom vazduhu, hiljadu novih predmeta upijam svim čulima. Anđele, evo me opet u Ofenbahu, bezazlen kao dete, ograničen kao papagaj na štapu, Gusti, a Vi tako daleko. Tako često sam se okretao prema severu. Noću na terasi na Majni, gledam preko i mislim na tebe! Tako daleko! Tako daleko! - A onda, ti i Fric, i ja! I sve to zapliće u neko zmijsko klupče! I nikako da predahnem i sednem da pišem. Ali sada neću prestati dok ne dođe na vrata i odvuče me.
- Pa ipak, anđele, ponekad, kad mi je u duši najteže, ja uzvikujem, dovikujem tebi: Budi spokojna! Budi spokojna. Izdrži i sve će biti u redu. Naći ćeš radost u svojoj braći i mi u sebi samima. Ova strast je ono što će nas raspaliti do požara, u ovoj nevolji mi ćemo grabiti oko sebe i biti valjani i raditi i dobri biti i gonjeni onamo gde ne dopire spokojstvo. - Ne pati zbog nas! - Trpi nas! - Pusti suzu za nama, stisak ruke, trenutak pred tvojim kolenima. Obrisi svojom milom ruku ovo čelo. I reč ohrabrenja i mi smo na svojim nogama.
Sto puta u toku dana mi se raspoloženje menja! O kako mi je lepo biti s tvojom braćom. Bio sam opušten, žao mi je bilo Frica, kome je bilo teže nego meni, moje muke su bile podnošljivije. A sad opet sam.
U njima sam imao Vas, najdraža Gusti, jer Vi ste jedno u ljubavi u biću; Gusti je bila kod nas i mi kod nje! - Sad - samo njihova pisma! - Njihova pisma! - i samo uz njih. - A ipak me ona peku u džepu - ipak me spopadaju kao sadašnjost kad ih u srećnom trenutku otvorim - a nekad - često su mi i potezi najdražeg prijateljstva samo mrtva slova, kad mi je srce slepo i gluvo.
- Anđele, tupost čula i daha je strasno stanje. Pipanje u noći je nebo prema slepilu. - Oprostite mi svu ovu smetenost i sve to. - Kako mi je lepo što mogu ovako da govorim s Vama, kako se prijatno osećam pri pomisli: Ona će držati ovaj list u ruci! Ovaj list! koji ja dotičem, koji je ovde na ovom mestu još prazan. Zlatno dete. Pa ja ipak nikad više ne mogu biti sasvim nesrećan. Još samo nekoliko reči.
- Dugo ovde ne mogu izdržati, moram nekud odavde. - Kuda!
- Dugo ovde ne mogu izdržati, moram nekud odavde. - Kuda!
Нема коментара:
Постави коментар