_____________________________
Ukoliko čovek odmiče u životu i ukoliko stvari počinje sagledavati s veće visine, ono što svet obično naziva lepotom znatno gubi od svoga značaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U očima koje su izgubile iluzije i postale ubuduće pronicljive, sva godišnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota će postati samo obećanje sreće. Stendal je to, čini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbeđuje najviše dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvršavanju ugovora, prefinjenosti u opštenju s ljudima. Ružnoća postaje svirepost, tvrdičluk, glupost, laž. Većina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju štetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva naša zadovoljstva, sva naša zadovoljstva bi postala samo mučenja i kajanja.
Beleška
___________________________
Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : "Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!" - neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čuđenja!
_________________________________________
Fanfario
Odlomak iz eseja o Giu, Šarl Bodler, 1859. godina
Bilo da se -ti- ljudi nazivaju rafiniranima, neverovatnima, lepima, lavovima ili dendijima, svi oni imaju isto poreklo; svi imaju isti karakter revolta i suprotstavljanja; svi oni su predstavnici onog najboljeg u ljudskoj gordosti, te potrebe koja se danas retko sreće, da se bore protiv trivijalnosti i unište je. Odatle se kod dendija rađa taj ponositi stav, čak provokativan u svojoj hladnoći. Dendizam se posebno javlja u periodima tranzicije, kada je aristokratija prilično nestabilna i učmala. U nemiru tih vremena, nekolicina propalih, zasićenih, dokonih ljudi, ali bogatih po rođenju, može osmisliti projekat o zasnivanju jedne nove vrtse aristokratije koja će se teško slomiti zato što će počivati na najdragocenijim, najstabilnijim osobinama: na nebeskim talentima koje rad i novac ne mogu da obezbede. Dendizam nije, kao što misle mnogi, neumerena i preterana sklonost ka toaleti i materijalnoj eleganciji – te stvari su za savršenog dendija samo simbol. Isto tako u njegovim očima, zanetim prvenstveno ‘razlikovanjem’, savršenost toalete sastoji se u apsolutnoj jednostavnosti koja je uostalom najbolji način da se neko razlikuje od drugih. Dendizam je poslednji bljesak heroizma u dekadenciji – on je ponosan, bez topline i pun melanholije. Osobenost dendija ga čini vladarem duha. Dendi mora da teži da bude neprestano uzvišen; on mora da živi i spava pred ogledalom; on se ne iskazuje onakvim kakvim se vidi, nego onakvim kakav želi da bude
To je neka vrsta kulta sebe samog koji može da preživi potragu za srećom i u nekom drugom, npr ženi ili muškarcu, koji može da preživi čak i ono što nazivamo iluzijom. Dendi može biti čovek koji pati, ali, u ovom slučaju, patiće kao Lakedemonjanin koga je ugrizao lisac. To je zadovoljstvo da se iznenađuje, a da ne bude iznenađen. Neka čitaoce ne sablazni ta ozbiljnost u frivolnom i neka se seti da u svim ludostima ima nečeg velikog, u svim ispadima neke snage. Čudni spiritualizam! Za one koji su istovremeno i njegovi propovednici i žrtve, svi komplikovani materijalni uslovi kojima su izloženi, od besprekorne toalete u svako doba dana ili noći, do sportskih poduhvata, samo su obična gimnastika čiji je cilj jačanje volje i disciplina duše.’
Charles Baudelaire by Felix Nadar
Bodlerova poetika
Tendencije parnasovaca Bodleru su izgledale pretjerano formalističke pa revoltiran u tekstu ''Paganskaškola'' piše:
''Otpustiti strast i razum znači ubiti literaturu… Okružiti se isključivo zavodljivostima fizičke veštine, znači stvoriti velike izglede za propast. Dugo, vrlo dugo, nećete moći da gledate, volite, osećate ništa drugo sem lepoga… Neka bi religija i filozofija došle jednog dana, kao nagnane krikom jednog očajnika! Takvaće uvek biti sudbina maloumnika koji u prirodi vidi samo ritmove i forme… Ali kako će samo biti kažnjeni! Svako dete čiji će poetski duh biti prenadraživan… čija će čula svakodnevno biti mažena, dražena, užasavana,rasplamsavana, i zadovoljavana umetničkim predmetima, postaće najnesrećniji čovek i stvaraće i druge nesrećnima. U dvanaestoj godini, zadizaće suknju svojoj dadilji, a ako ga moć u zločinu ili u umetnosti ne izdigne iznad vulgarnih sudbina, u tridesetoj godini će krepati u bolnici. Njegova duša, neprekidno razdražavana I nezasita, lutaće kroza svet kao kakva prostitutka, vičući : Plastika! Plastika! Plastika… plastika ga je otrovala, a opet ne može živeti bez toga otrova. Izgnao je razum iz svog srca, kao pravedna kazna koja ga sustiže, razum odbija da se vrati u njega… Korisno, istinito, dobro, odistinski ljupko, sve te stvari će mu biti nepoznate. Zaluđen svojim zamornim snom, on bi hteo da njime zaludi i izmori i druge. Neće pomišljati ni na svoju majku, niti na svoju dadilju; razdiraće svoje prijatelje, ili će ih voleti jedino z a r a d nj i h o v e f o r m e; a svoju ženu, ako je bude imao, preziraće i poniziće. Neobuzdana sklonost ka formi odvodi u monstruozne i nepoznate nerede.''
( Odabrana proza, str. 388)
''Ja smatram da je beskorisno i mrsko dosadno da predstavljam ono što jeste, jer me ništa odonoga što jeste ne zadovoljava. Priroda je ružna, ja pretpostavljam čudovišta svoje fantazije pozitivnoj trivijalnosti''
( Odabrana proza, str,276 )
''Smeh je đavolski, znači da je duboko ljudski. U čoveku je posledica predstave o njegovoj sopstvenoj nadmoći i zaista, pošto je smeh suštinski ljudski, on je suštinski protivrečan, to jest, istovremeno je iznak beskrajne veličine i beskrajne bede, beskrajne bede u odnosu na apsolutno Biće čiji je zametak, a beskrajne veličine u odnosu na životinje. Iz stalnog sudaranja te dve beskrajnosti razvija se smeh.”
( O suštini smeha)
''Čudna je to stvar i zaista vredna pažnje, to uvođenje neuhvatljivog elementa lepotečak i u dela usmerena da čoveku prikažu njegovu sopstvenu moralnu i fizičku ružnoću! A ništa manje nije tajanstvena ni činjenica da taj tužni prizor izaziva u njemu besmrtno i neodoljivo veselje”
( Slikarski saloni)
''Sve lepote sadrže, kao i sve moguće pojave, nešto večno i nešto prolazno – nešto apsolutno i posebno. Apsolutna i večita lepota ne postoji, ili je tačnije rečeno apstrakcija sa koje je skinuto ononajbolje na opštoj površini raznolikih lepota. Poseban element svake lepote potiče od strasti, a kakomi imamo posebne strasti tako imamo i svoju lepotu.''
( Slikarski saloni)
Нема коментара:
Постави коментар