Johan Volfgang Gete

FAUST

'Sa užasom ujutru se budim,
gorko bih hteo zaplakati,
jer novi dan od onog za čim žudim,
ništa, baš ništa, neće meni dati...

Pa i u gluvi noćni sat
u strahu moram na odar svoj da klonem,
ni tu mi pokoj nije dat,
u divljih snova užas tonem.

Bog što se stani sred mog srca živa
 kadar je da mi celu dušu prene,
Bog koji iznad mojih sila svih prebiva
 ne može ništa pokrenuti van mene.

I postojanje mi je zbog toga teret ljut,
smrt želim, život mi je omrznut.
 


PROMETEJ

Pokrij svoje nebo, Zevse
oblaka tmušom
i kušaj, kao ludo dete
što obezglavljuje čkalj,
svoju snagu na hrašću i bregovima!
Ali mi zemlju moju
moraš ostaviti
i kolibu, koju mi ne podiže ti,
i ognjište moje,
na čijem ognju mi
zavidiš!

Bednijeg ničeg ne znam
pod suncem od vas, bogovi!
Kukavno prehranjujete
žrtvenim porezima
i molitvenim dimom
svoje veličanstvo;
a skapali biste da nisu
prosjaci i deca
punonadežne lude.

Detetom kad bejah
i ne znađah ni kud ni kamo,
obraćao sam zalutali pogled
suncu, kao da nad njim
ima uho da čuje moj vapaj
i srce, kao moje,
da se sažali nevoljnome.

Ko mi pomože
protiv obesti titana?
Ko me od smrti spase,
ko od sužanjstva?
Zar nisi sve to učinilo samo ti,
do svetosti zažareno srce?
A plamtijaše li mlado i dobro,
obmanuto, zahvalnost za spasenje
onome što spava gore?

Ja da te štujem? Zašto?
Jesi li ublažio ikad
bole potištenome?
Jesi li utro ikad
suze skrušenome?
Zar me nije skovalo čovekom
svemoćno vreme
i večni udes,
gospodari i moji i tvoji?

Il' misliš valjda
da mi valja mrzeti život
i bežati u pustinje
što nisu sazreli svi
cvetni snovi?

Evo me gde sedim, stvaram ljude
po svojoj slici,
rod meni ravan,
da trpi, da plače,
da uživa i da se raduje,
i da se ne osvrće na tebe,
kao ni ja!


BAUK- VILINSKI KRALJ

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?
To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj
Dok vije vihor besni i strašna seče stud,
On dete svoje grli, o toplu greje grud.

Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?
Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?
Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?
To sine, noćne magle prelaze neba put.

" O drago čedo, hodi i podji samnom ti!
Prekrasne igre mnoge zajedno ćemo igrati,
Po obalama cveće šareno ćemo brat'
Majka će moja tebi zlaćeno ruho dat."

O oče, zar ne čuješ šta zbori bauk taj,
Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?
Smiri se, čedo moje, to nije bio glas
Iz suhog lišća vetar pozdravlja šumom nas.

"Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?
Tebe će moje kćeri paziti ljubavlju svom
One će noću igrat' lagani tanac svoj
I ljuljaće te brižno i pevat' slatki poj"

O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak
Da baukove kćeri rukom mi daju znak?
Da čedo moje, vidim, al' tebe vara gled
To noćni vetar starih povija vrba red.

"Ja volim čedo tebe i lice što ti sja,
Nećeš li milom, silom odneću tebe ja!"
O oče, on me hvata, bauk me grabi sad,
Bauk mi,oče, evo zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uspori gred
U naručju mu sinak od bola bled,
A kad je pred dom stig'o s mukom i jadom svim,
Mrtvo čedo bilo na grud'ma njegovim.

PESMA DUHOVA NAD VODAMA

Ljudska je duša
slična vodi,
silazi s neba
nebu se penje,
pa opet dole
zemlji mora
u večnoj smeni.
Pljusne li s visoke
okomne hridi
 čisti mlaz,
stroši se ljupko
oblaka valom
do na glatku hrid,
prihvaćen lako
velom zaleprša
i zažubori
put dubina.
Štrči li greben
u susret slapu,
zapenuša gnevno
s kamena na kamen
u ponor,
u koritu ravnom
mili kroz livada do,
a u jezeru glatkom
napajaju lice
sve zvezde.
Talasu je vetar
Najljupkiji dragan
vetar s dna komeša
penušave vale.
O, ljudska dušo
slična li si vodi?!
O,sudbo ljudska,
slična li si vetru?!  

     

MORSKA TIŠINA

Mir duboki vodom vlada,
nepomično more ćuti;
niz pučinu glatku svuda
gleda lađar zabrinuti.

Nigde vetra s jedne strane!
Smrtni pokoj, strašan, ledan!
U daljini grdnoj tamo
ne miče se val nijedan.

DNEVNIK Poverujemo po slušanju dugom: ljudsko je srce večno neprozirno; i hrišćanin je, priznajmo to s tugom, ko svaki neznabožac grešan silno. Najbolje: dajmo ruke jedno drugom i ogrešenja prihvatajmo mirno: jer nešto vlada kad nas zli duh kuša, pa spaseni su vrlina i duša. Od moje drage dugo već daleko, posle sve dnevne zaposlene jave, i ma šta da naučih ili stekoh, ona mi ne izbijaše iz glave; spomen na daljnu ljubav sine meko ko noću zvezda roj kroz tamnu plavet, te pero, pišuć što se obdan zbilo, obličje njeno dočarava milo. Pohitah natrag. Al' u tome času slomi se točak; - još  noć zakašnjenja! Već sanjah: kola domu prispela su, - a sada treba rada i strpljenja. Kovač i kolar, koje grdnjom zasuh, kuckahu mirno i bez objašnjenja. Bubica svaki zanat ima dosta. Da čekam i da gunđam - to mi osta. Kud ću sad? - Spaziv prvo konačište, uđoh; izgledalo je kako-tako. Cura sa svećom zapita: "Šta ište gospodin?" Odmah osetih se lako. Prijatnim nađoh trem i stepenište, učini mi se divnim sopce svako. Čoveka grešnog što slobodno leće lepota svojim nitima upleće. Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije podrobno šta se tokom dna zbilo, da kao i pre, dok sve živo spije, na radost sebi i dragani miloj pišem; al' ne znam, mastilo se nije, ko pre, zbog svake tričarije lilo: devojče mi se uz pozdrav pridruži, večeru dostojanstveno posluži. Obratih joj se, ona odgovori; sa svakom rećju sve krasnija biva. Pa kako lako i vešto sve tvori krećucć rukom na način predivan - ma šta da ludost u nama razgori - tek, spopade me ludi zanos silan, stolicu na pod sruših iznenada, skočih i zagrlih je; ona tada prošapta: "Pusti! Dole sluša stara tetka ko zmaj i svaki tren mi broji; kad zakasnim, i šiba me i kara, jer dok sam ovde za čast mi se boji. Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj, pa će nas ponoć ljubazno da spoji." Brzo se ote iz naručja moga, ode, pa služeč dođe posle toga; ali i gledajući! Pogled svaki nebeske slasti meni obećava. Ne sputava nijedan uzdah laki što lepše grudi joj uobličava. Kraj uha i po vratu joj se bakri cvet mnogi što ga ljubav rascvetava; sve obavivši, sa služenjem presta, pođe, pa stade, obazre se, nesta. Ponoćni čas se na sokake sveo; čeka me prostran ležaj da me njiše, al' da na njemu uzmem manji deo, u ljubavnome pravilu to piše. Taman sam sveće ugasiti hteo, kad začuh nju gde ide ponajtiše; pogledom žudnim pih je, a kad leže, ruka u čvrsti zagrljaj je steže. Al' otrže se: "Dozvoli da zborim, ne želim da se ko neznanka dajem. Privid je protiv mene; pre se borih i stideh se pred muškim nasrtajem. Ko nepristupačnu sav svet me kori; al' srca strast sad prvi put saznajem: čim spazih te, zavoleh te; da dam se tebi - taj isti tren zaklela sam se. Čistu me imaš; da je što u mene i bolje, sve to dala bih ti sada." Na grudi tad me privi ražarene, ko da je samo mom grljenju rada. Dok ljubih oči i usne medene, čudno me nešto skoli iznenada: onaj što majstor vatren je inače bio, sad hladan uzmiče ko đače. Ko poljupcem il' slatkom reći jednom da sve što srce iste dobila je. Kako li krotko, potčinjeno, čedno pogledu mome bujno telo daje! Vesela, ushićena, pa najednom spokojna, ko da zadovoljna sva je. Počivah i ja, na nju gledajući, još u svog majstora se uzdajući. Al' dok se jedih zbog udesa čudna, dok jarosne sam duše sebe kleo i grdio zbog posla uzaludna, jer bolje ne b-, ma koliko hteo: ona mi zaspa, lepša nego budna; a fitilj skoro dogore već ceo. Za trudnim danom san spopadne rado, i nikad odveć  rano, telo mlado. Počivala je nebesnički lako ko da za nju sva postelja je bila, a stisnut zidu, zgnječen u sam pako, nemoćan onaj kom sve je ponudila. Ujeden zmijom, zedan putnik tako sruši se ispred izvora, svog cilja. Ona u susret snu milome spava; on, da je ne prene, dah uzdržava. Pribran pred tim što prvi put ga snašlo, on veli sebi: sad iskusi i ti zašto se krsti mladoženja plasno da ne smute ga čarolijske niti. Bolje u boju zateći se strašnom nego ovako osramoćen biti! Ne beše tako kad prvi put oči videše dragu gde u salu kroči. Tad planuše ti čula, srce granu, u tebi sve je navrlo od žudi. U hitri ples je smami niz dvoranu, tek što je tače već smesti je u grudi, kao da samog sebe  želiš; planu stostruko sve čim ona te uzbudi: sve sile što nam duh i telo drže, a onaj majstor od sveg ponajbrže. Sve veća naklonost i  žudnja raju privedoše nas: sa njom, adiđarom, najlepšim cvetom, verih se u maju; kako li strast ovlada mladim parom! Kad je u crkvu uvedoh na kraju - priznaću sad: pred popom i oltarom, pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste - Bog nek mi prosti! - probudi se Iste. O, bračna noći! Vi, jastuci silni, zastori gusti, rublje zlatotkano, pokrivke što ste krile kril'ma svilnim rvanje strašno dok dan nije svano! Ptice što nas u novu strast umilnim budiste pojem, nikad odveć rano! Za igru beste  štit nam kao stvoren: pripravna ona, ja nikada smoren. Dok potom krasmo kao deo plena često gde bilo bračna sveta prava, sred zrelog žita, u trsci kraj sena ili sred bujnih mirisavih trava, valjani sluga znade istog trena i više puta da nas usrećava! Sad, kleti slugo, nepomičan gledaš! Najlepšu srešu gospodaru ne daš! Al' majstor-Iste ima svoje  ćudi, naredba neće kod njega pomoći. Najednom tu je, gle, tiho se budi, k staroj se snazi uzdiže i moći; sad može da odluči putnik hudi hoće l' kraj vrela žedan da prenoći. Da usnulu poljubi, k njoj se priže; al' zape, nešto trže ga i diže. Ko ga u čelik-snagu opet prenu do onaj lik, taj večno drag mu znamen, nje koju mlad je uzeo za ženu? Odande blista svež i krepak plamen, pa ko što maločas nemoćan svenu, sada se plaši kad je jak i stamen; drhtecćse sklanja, pažljivo, što tiše, iz kruga čarobnog, pa seda, piše: Bližih se domu, ali noć me ova zamalo natrag baci i udalji, no sad na mestu najčudnijem snova za tobom verno srce se zapali. Tajnovita na kraju čitaj slova: tek bolest zdravog  čoveka prekali. Štošta ćeš lepo u svesci toj zateći, al' ništa neću o najlepšem reći. Tad petao se javi. Što može brže zadiže ona pokrivač  i skoči i odenu se. Ali tad se trže, videvši gde je, pa obori oči; moje pak htedoše da je zadrže kad mi iz sobe poslednji put kroći. Al' rog vozačev odjeknuo beše, pa uđoh, kola dragoj me ponese. A pošto dela pesničkoga smera poukom treba da krepe i snaže, tom omiljenom običaju veran i ja ću da vam nauk pesme kažem: životni put je Džombast i  čemeran, ali sred ludog sveta moć pomaže poluga dveju sred zemaljske tisme: dužnost veoma, ljubav mnogo više. DOBRODOŠLICA I RASTANAK Na konja! srce burno reče; poleteh skoro isti tren. Ljuljuškaše već zemlju veče, gorom se plela noćna sen; ramena hrasta-ispolina već zaogrnu maglen skut, iz žbunja gledaše me tmina stotinom očiju uz put. Mesec se mutni tužno njih’o zasevši na oblačka hum, mahaše vetar krilom tiho, stravičan slušah njegov šum; noć čudovišta bezbroj stvori, al’ bodra radost svlada strah: o, kakvom vatrom krv mi gori! U srcu kakav oganj plah! Spazih te i tvoj pogled mio ozari svaki damar moj; svim srcem svojim tvoj sam bio, svakim sam dahom bio tvoj. Prolećni rumen ćuv je lako obavijao tebe svu, pa nežnost za me – Bože! Kako, čime zaslužih sreću tu? Al’, avaj! mlado sunce sinu, rastanak srce steže tad: u poljupcu ti pih milinu, u oku tvome čitah jad! Ja podjoh; vlažan, bolom skoljen, pratio me pogled tvoj: pa ipak, sreće biti voljen, sreće voleti, Bože moj! BOŽANSKO Plemenit nek je čovek, Samilostan i dobar. Jer samo to Razlikuje ga Od sviju bića Koja znamo. Zdravo neka su nepoznata Viša bića Koja slutimo! Njima nek naliči čovek; Njegov primer nek nas uči Da verujemo u one. Jer priroda je Neosetljiva: Obasjava sunce I zle i dobre, A zločincu Kao i najboljemu Sjaju mesec i zvezde. Vetar i reke, Grom i tuča Huče svojim putem I zahvataju I promahu Jednog po jednog. A tako i sreća Nasumce grabi u gomilu, Zgrabiv čas dečka Tršavu čednost, A čas ćelavo, Grešno teme. Po večnim, gvozdenim, Velikim zakonima Moramo krug svog Bitisanja svi Da opišemo. Jedino čovek Može nemogućno: On razlikuje, Bira i sudi; On može trenutku Trajanje da da. On samo sme Da nagradi dobrog, Da kazni zlog, Da leči i spasava, I sve što luta, bludi, U svrhu da sveže. I mi štujemo Besmrtna bića Kao da su ljudi, Kao da u velikom čine Što najbolji u malom Čini ili bi hteo. Plemeniti čovek Nek je samilostan i dobar! Neumorno nek stvara Korisno, pravo, Nek nam bude uzor Slućenih onih bića! MAJSKA PESMA O, al' mi blista priroda sva! Al' kliče polje! Al' sunce sja! Iz svake grane pupi po cvet, a iz žbunova glasova svet; iz svakih grudi radost i raj. O, zemljo! sunce! O, srećo, traj! Ljubavi, lepša no oblak taj što zlatni zorin upija sjaj, ti polju daješ blagoslov nem, a cveća dahom i svetu svem. Devojko! draža no život sam! Pogledaj! taj pogled! Voliš me, znam. Ne voli ševa pesmu ni let, nit dah nebesa jutarnji cvet ko što te voli plahi mi dah, tebe što mladost, radost i mah zvucima daješ pevanja mog. Ljubav ti ovu platio Bog!