Pažnju mi je privukla stranica u jednom časopisu sa sledećim naslovom "Žene napreduju". Da, moguće je. Dugačka istorija izražavanja zahteva dugotrajne borbe da bi žena mogla zauzeti dostojnu ulogu u društvu. Ali, neprestano se pitam idemo li dobrim putem, jesmo li odabrali ispravan put, zbog čega se za ženu traži veći ekonomski napredak, veća mogućnost rada, veća sigurnost u poslu, veći položaj jer tu se radi smo o poziciji, mestu unutar društva, kao da ne postoji ništa više od fizičkog položaja. I moje pitanje glasi: Idemo li pravim putem? Zato što se retko, osim o fizičkom položaju, vodi računa i o dostojanstvu, poštovanju, o Duši Žene. Usprkos svih velikih borbi koje je zabeležila istorija, pogotovo u poslednjim vekovima, u sadašnjem trenutku i dalje možemo uočiti prigovore i neraspoloženje. Žena nije zadovoljna ulogom koju ima u društvu. Nije zadovoljna na poslu niti je zadovoljna zaradom koju prima, a dnevno možemo u svim sredstvima informisanja prikupiti podatke o lošim postupcima kojima je podvrgnuta, te o stalnim pritužbama žena.
Ako žena treba osvajati određenu ulogu u društvu, radi li se zaista o osvajanju ili tek o ponovnom zadobijanju? Postavljaju li se zahtevi zato što je žena izgubila ulogu koju je jednom imala ili je nikad i nije imala ?
Ja mislim da ju je imala i da se više radi o ponovnom zadobijanju nečega što je izgubljeno i potrebno je videti kako, kada i zašto.
Površan pregled u istoriju pokazuje nam kako su u svakom trenutku postojali primeri koje su davale izuzetne žene. Žene koje su pokazivale nezamislivu hrabrost, čvrstinu duha i sposobnost isticanja i preuzimanja važnih uloga u određenim prilikama. Ovo se ne odnosi samo na individualne primere kojih je uvek bilo, već su postojale i civilizacije čiji su stavovi dozvoljavali ženi da zauzme važno mesto - svoje vlastito mesto. To nisu bile samo one civilizacije koje su se istakle matrijarhatom već, i mnoge druge koje danas nazivamo patrijarhalnima, a koje su ipak davale ženi suštinsku, civilizacijsku ulogu.
Danas se u sredstvima informisanja, u književnosti, pojavljuje mnoštvo istorijskih i polu-istorijskih romana u kojima se ističu ove stare matrijarhalne civilizacije u kojima je žena bitan lik, u kojima su glavna božanstva bile božice i gde se sve "okretalo" oko ovog lika kojega su ljudi poimali kao središte. Nije tačno da je žena bila ona koja je prigrabila vlast i ostavila muškarcu sekundarno mesto; ona je jednostavno imala važniju ulogu, bila centar života i trebala je ujediniti sve. Možda je to ono što se izgubilo. Ova uloga osi, centra, jezgre, uloga koju izražavaju grčki i rimski mitovi kada govore o toliko posebnoj božici Vatre. O Vatri koja se nalazi u središtu Zemlje, o plamenu žrtvenika, u plamenu ognjišta, ona je nešto što se nalazi u središtu kuće, u središtu hrama ... i to je Žena. Ova vatra predstavlja Život a ima sposobnost da sve okuplja oko sebe.
Kako je žena gubila ovu istovetnost sa središtem, jezgrom? Zbog različitih okolnosti od kojih su neke bile psihološkog, neke religioznog tipa, a neke zbir svega ovoga. Psihološki preterivalo se u naglašavanju preteranih aspekata ženstvenosti (žene). Negativne aspekte imaju koliko muškarci toliko i žene, ali tvrdilo se da je žena pasivna, nedovoljno kreativna, posesivna: pošto nije aktivna, želi posedovati stvari bez aktivnosti. Žena spletkari da bi postigla ono što želi. Žena je preosetljiva, previše emotivna, hirovita (prevrtljiva) i nestalna ... Uz takvu osebujnu psihu nikad joj se ne može prepustiti posao koji zahteva delotvornost (efikasnost), jer ko zna neće li se usred posla pokajati i sve ostaviti.
S religioznog stanovišta, s njegove izvanjske a ne ezoterijske strane, ženu se učinilo simbolom zla. Ne znam na koji smo način mi, žene zadobile status grešnica i zavodnica. Zar je sve to započelo od jednog rebra? Mora se priznati uopšte čovečanstva. Ali, zanimljivo je da kada je žena mlada i lepa tada je i željena, a u isto vreme nije prihvaćena upravo zato jer ju se krišom priželjkuje. Je li ona koja je mlada i lepa simbol zla i zavodništva?
Ipak, kada živi povučeno, zatvorena u kući, brinući se o svojim obvezama i deci, ona se smatra dobrom i tada je prihvaćena. Ili , ukoliko je već časna starica koja ne smeta nikome svojim čarima, također je prihvaćena i (smatra se) kako se od nje može primiti i poneki savet.
Ovo nije pravedno. Žena je uvek ista.
Sve ovo sumirano učinilo je da žena započne sumnjati u vlastiti identitet i da se počne pitati: "Jesam li dobra ili loša? Činim li uistinu dobro? Što mogu činiti?" Uz to, postoji još jedan razlog koji ju je prisilio da još više izgubi svoj identitet. Nalazeći se u inferiornom položaju, žena je odlučila takmičiti se s muškarcem. Započela je dugotrajnu borbu, ne da bi ponovo zadobila vlastite vrednosti, već da bi se takmičila s muškarcem u onome što on radi u društvu. Ova dugotrajna borba posebno izražena u poslednja dva veka, udaljavala je ženu od njene unutarnje sigurnosti, oslabljujući je sve više.
Kako je započela da se takmiči s muškarcem? Pokušavajući zadobiti isti društveni status, ista radna mesta, uspeh, istu zaradu ... Ona se takmiči s muškarcem, ali treba joj potvrda i odobravanje muškarca. One slavne žene koje su se istakle u društvu postigle su to jedino onda kada bi ih jedan ili više muškaraca prihvatili kao takve i dali im ugled: "Ti si uspešna jer si uspešno ušla u društvo muškaraca, uspešna si zato što te prihvaćamo, zato što ti dozvoljavamo da radiš zajedno s nama ... uspešna si zato što priznajemo da si odgovorna i imaš sposobnosti." To je takmičenje koje sadrži ovisnost, zato što se i dalje zahteva odobravanje od strane muškaraca. To je takmičenje u kojem žena gubi svoje istinske karakteristike, zato što se treba boriti, raditi, osvajati, naporno raditi kao muškarac, a ne kao žena. To ne radi izražavajući sebe, već pokušava raditi kao što bi to muškarac.
Zanimljivo je da su mnogi sociolozi došli do zaključka da žena pobednica, ona koja osvaja ono što je sanjala, ona koja ima odličan položaj, izvrsnu zaradu, ona koju se poštuje, uvažava, dolazi do trenutka u kojem se pita: "Zbog čega sve ovo? Što ja to zapravo radim? "
Problem je u tome što se i dalje oseća nezadovoljna, umorna, oseća da zapušta porodični život, oseća da bi joj bilo draže ostati sa svojom decom, ako ih ima ... U toj borbi zapitala sam se na početku: "Ide li žena pravim putem? Je li njezin put takmičiti se s muškarcem, izjednačiti se s muškarcem, ili obnoviti vlastite karakteristike?
Jako puno se govori o jednakosti između žene i muškarca, ali to je oružje s dve oštrice: jesmo li uistinu jednaki? Kada se govori o jednakosti potrebno je shvatiti da se ne radi o apsolutnoj jednakosti već o jednakim mogućnostima pošto smo jedni i drugi ljudska bića i kao takvima potrebne su nam povoljne životne prilike. Ženi je potrebna mogućnost da se izrazi onakva kakva jest i na način na koji joj je to u životu potrebno. S ovog aspekta verujem da bi trebala postići jednakost, ali ne u karakteristikama niti u načinu življenja. Čudno je da su se na kraju ovog dvadesetog veka pokušavajući (u kojem se pokušava) uspostaviti (pronaći) jednakost između muškarca i žene, toliko pomešali karakteristike jednih i drugih tako da je danas prilično teško razabrati ko je ko. Ovim se ne misli samo na izgled jer je to nešto vrlo relativno (ponekad je potrebno dva, tri puta pogledati pre nego što odlučimo hoćemo li reći: "Gospodine...", "Gospođo..." ili naprosto "Oprostite."). Zbrka nastaje u nečemu što je dublje prirode: misli se kako brisanjem razlika postajemo sličniji.
Danas je muškarcu teško točno odrediti gde se nalazi biće muškarca, a ženi gde boravi biće žene. Referentne točke su jako relativne i odatle dolazi pometnja: ukoliko jedan ili drugi nemaju komplementarnu stranu kao referentnu točku, jako je teško definisati vlastiti identitet. Naš um, način razmišljanja uvek je dvojak: razumemo šta je belo, jer ga uspoređujemo s crnim: razumemo šta je to dan, jer ga uspoređujemo s noći, a kad želimo govoriti o dobru, moramo ga povezati sa zlom. I tako neprestano kroz dvojakost.
Danas se govori o feminizmu i to se obično vezuje uz Dan žena ili borbu žena kroz feminističke pokrete.
Šta predstavljaju feministički pokreti koji su nesumnjivo ispunjeni dobrim namerama? To su pokreti u kojima se postavljaju zahtevi, traže veći broj stvari za ženu koja se već dugo smatra stavljenom u drugi plan, u položaj zavisnosti. Ako postoji muškarac koji je štiti, bio on njen suprug ili sin, sve je u redu, ali ako uz nju ne postoji takav muškarac, ona "ne postoji". Ako ne postoji neko ko je izdržava, ona "ne postoji". U ovakvom položaju logično, žene počinju želeti da budu poput muškaraca, postavljaju zahteve koji prelaze skoro u revanšizam, u prave bitke. Postoji feminizam koji je zapravo "antimachizam" u kojemu se pokušava dokazati ko više radi, ko zauzima više stranica u novinama, ko može privući više pažnje. To su bitke koje su zbog mnogih feminističkih pokreta koji se pojavljuju u svitu, s mog stajališta, unapred izgubljene. To su nesigurna osvajanja zato što ovise o tačkama gledišta koja vrede danas, a već sutra ne.
Za ženu, istinsko osvajanje sastoji se u otkrivanju vlastite Duše. Ako se veže za pokret koji će zahtevati da njena Duša bude ono čemu treba krčiti put - čime se također definiše i Duša muškarca - moguće je da će sva ova nadmetanja nestati. Nije stvar u ispitivanju (dokazivanju) možemo li mi
žene raditi iste poslove kao i muškarci jer ne mislimo da postoje poslovi koji su predodređeni za jedne ili druge. Postaje jasno vidljivo da svi možemo više ili manje raditi isto, odnosno više ili manje dobro. Ne postoji monopol nad radom već postoje različita gledišta, premda je rad isti. Pristupa se s različitim osećajima kroz različite ideje zato što je Duša ona koja vodi drugačijem načinu gledanja na stvari.
Ovo nas navodi na to da se zapitamo što je to Duša. Neću je definisati s religiozno-teološkog stajališta, već više s psihološkog: Duša je istinski entitet, istinsko nutarnje biće. Ona je energija koja se može izražavati kroz materijalno, ali istovremeno ima sposobnost uzdizanja prema onom uzvišenom, prema metafizičkom, prema velikim snovima, velikim idealima. U Duši žene, u Duši muškarca postoje nijanse, ne razlike već komplementarnosti, koje se mogu savršeno povezati, a da se ipak ne pobijaju.
Mislim da se u Duši svake žene nalazi deo muškarca, a u Duši svakog muškarca nalazi deo žene. Gledajući uopšteno Duša muškarca vidljivo teži izvanjskom delovanju; žena je prividno puno povučenija. Duša muškarca traži rast, razvoj, ekspanziju stvari; žena traži zadržavanje, nalaženje mesta i čuvanje stvari. Duša muškarca je ona koja pokreće; Duša žene je ona koja čuva. Muškarac se baca u kreativnost; žena traži praktičnost u stvarima; to ne znači da ona nije kreativna, već je ona koja se uvek pita: "Zašto?". Muškarac iskazuje sebe kroz ideje, žena kroz intuiciju... Bilo bi divno povezati Dušu muškarca i Dušu žene zato što bismo tada imali delovanje i introspekciju, rast i čuvanje onoga što raste. Imali bismo poticaj, a u isto vreme i zaštitu ovog poticaja; imali bismo kreativnost, ali tražili bismo i praktičnost onoga što se stvara. Imali bismo ideje, ali potpomognute intuicijom... Ipak, sada to nije tako, ova povezanost nije postignuta, nije prestalo nadmetanje, nije postignut sklad, zajednički rad i ne shvata se kako (da) su i muškarac i žena apsolutno potrebni zato što oboje čine dio Čovečanstva.
Možda bi mogli uputiti nekoliko jednostavnih saveta ženi. Na prvom mestu nije potrebno pokušavati biti poput muškaraca jer ne treba biti muškarac da bi se postalo junak, da bi se postalo velikim; postoje žene koje mogu biti veliki junaci ili ratnice ali trebaju shvatiti koji je njihov rat, šta je njihovo polje bitke, koje je njihovo oružje i koji su njihovi neprijatelji. Problem žene je preoblačenje u muškog heroja i u tom slučaju bori se u ratu koji nije njen.
Pre mnogo godina, primila sam savet od mog učitelja, profesora Livrage, osnivača "Nove Akropole". Prisustvovala sam tada njegovom predavanju o retorici. Divila sam se njegovoj lakoći izražavanja, načinu kretanja i prvo što sam učinila bilo je to da sam ga imitirala. Jednostavno sam gledala šta je radio i to sam ponavljala. Posle jednog predavanja pozvao me i rekao: "Na ovaj način nikada nećeš dobro govoriti, jer umesto da izražavaš sebe, bit ćeš tek kopija onoga što ja radim. Ja sam objašnjavao određene tehnike, ali ti moraš govoriti kao ti, moraš izražavati sebe, moraš pronaći ono što se nalazi u tebi. Nikada nećeš govoriti na isti način kao ja." Uistinu, to nikada ne bih mogla jer ja nemam njegovu visinu, ni stas, niti njegov glas, a ideje razrađujem na drugačiji način, makar govorimo o istom. Od tog trenutka pokušavala sam više izražavati sebe i bilo je puno bolje.
Ono što je prvo potrebno, to je prihvatiti samoga sebe. Biti žena nije nikakvo prokletstvo, naprotiv, mislim da nas je istorija obdarila velikim ženskim osobama, velikim heroinama u svakom smislu i brojnim anonimnim junakinjama koje velikom unutarnjom uzvišenošću svakog dana žive svoju malu bitku.
Drugi savet je ne gubiti višestruki identitet žene: žena nije samo majka, nije samo supruga. Ona je ljubavnica, svećenica, boginja, heroina, umetnica... Sve se ovo nalazi u ženi; njen identitet je višestruk i ne smemo joj ga poreći gledajući na to je li uspela postići neki položaj koji društvo danas smatra istaknutim. Na žalost, najvredniji deo identiteta žene se gubi.
Ako neko nije pronašao svoj identitet, neka ga traži. Neki sociolozi kažu da ako neko želi pronaći sebe treba preduzeti unutrašnje putovanje. Da bi žena sebe prihvatila kao ženu, nije joj se nužno takmičiti s muškarcem; ne treba zavisiti od muškarca. Potrebno je prodreti u vlastitu dubinu iako je to ponekad bolno jer znači susresti se sa mnogim stvarima koje nisu ugodne; ali kada se susretnu, mogu se ispravljati. Prodiranjem u vlastitu dubinu mogu se susresti i mnoge vrednosti, a kada se sretnu mogu se uvećati, mogu se umnožiti.
Šta je Duša žene? Što sadrži ova duša koju treba zadobiti da bi se obnovila istinska uloga žene ne samo u društvu već i u istoriji? Skoro sve stare civilizacije, koje su posvećivale više pažnje ulozi žene, opisale su Dušu žene kroz četiri karakteristike koje vrede i u sadašnjem trenutku.
O Duši žene može se govoriti kroz Život, Energiju, Ljubav i Mudrost. Sa ove četiri karakteristike, koje su njeno istinsko oružje, žena je junakinja u svojoj vlastitoj borbi. Duša žene je život u svim značenjima ovog pojma, ne samo zato što žena može dati život, već je sposobna i pomoći živeti i zato jer je velika odgajateljica. Ona može stvarati, poticati, inspirisati ... u njenim je rukama mogućnost davanja života i njegova održavanja. Veliki tumači modernih mitova, Joseph Campbell rekao je da žena može dati život telu, duši, društvu, civilizaciji, ali ukoliko joj se ne dopusti takva mogućnost, gubi razlog postojanja. Potrebno joj je da udahnjuje ovaj život kroz vlastiti tip energije, koja čini drugu karakteristiku njene duše. Ova energija se ne sastoji u davanju impulsa, već je to više oblik otpornosti i postojanosti. Ona može podneti toliko nevjrojatne stvari, koliko je neverojatno i njeno strpljenje. Ovo je njeno veliko oružje, ne zato jer je potlačena, već zato što je otporna. Možda nema veliku tjlesnu otpornost, ali ima ogromnu psihološku otpornost. To je njena Energija koju može prenositi kroz formu vedrine, kroz snagu u poteškoćama, u boli.
Žena je Ljubav. Znam da svi volimo, i muškarci i žene. Ali muškarac voli tako da ljubav uključuje u svoj život, a žena od ljubavi stvara vlastiti život.
Šta je ljubav ženi? To je mač s dve oštrice. Ako je ta ljubav slaba, pisana malim početnim slovom, pretvara se u egoističnu i posesivnu. Više je tišti strah hoće li biti volena, nego hoće li voleti. Više je tišti strah da joj se neće pridati važnost, nego hoće li sama pridavati važnost drugome. Ali, ako se Ljubav, pisana velikim slovom, budi u ženi kao Duša, tada je to velika sposobnost ujedinjavanja; to je ona vatra ognjišta, plamen središta Zemlje, središta hrama. Žena je ta koja ujedinjuje, ima sposobnost spajanja, povezivanja osoba, duša, izmirivanja onih koji ne žive u miru: njena ljubav je velika širokogrudnost. Njena ljubav je sposobnost uočavanja lepote, harmonije; borba za pravednost. Zbog toga je žena Ljubav, ali i Mudrost jer poseduje praktični um sklon redu sa sposobnošću rasuđivanja koja je za nju karakteristična. Ukoliko je zapitamo zašto nešto radi, uvek će znati odgovoriti. A iznad svega ima veliku snagu koju ne sme protratiti: to je intuicija.Ona misli osećajući. Znam da se ovaj način razmišljanja često omalovažava, ali unatoč tome, u ženi se ideja ujedinjena s osećajem pretvara u intuiciju te time prihvaća stvari i naslućuje s velikim umećem: ovo je snaga žene, ovo je njena mudrost. To pre možemo nazvati intuicijom nego li pogađanjem stvari jer ne mislim da se to svodi na obično pogađanje: ona jednostavno "zna".
U starim civilizacijama govorilo se o ženskim inicijacijama, a danas, pod uticajem (zbog) nepovezanih podataka to zamišljamo kao čudne rituale pune dijaboličnih slika. Naprotiv, inicijacija žene sastojala se uvek u osvajanju vlastite Duše. Veliki mitovi svih religija su to odražavali: heroji su osvajali Dušu muškarca; heroine su osvajale Dušu žene. Postoje mitovi koji nam govore o ratu namenjenom muškarcu i o ratu namenjenom ženi.
Ali u mitovima se iznose i pripovesti koje su tipično ženske: takva je priča o Perzefoni, očaravajućoj devojci, jako privrženoj majci, velikoj boginji, Majci svih bogova. Jednog dana boginja je videla kako njenu kćerku otima bog podzemnog sveta, duboke zemlje i tame: u zemlji se otvorila pukotna, pojavila se Hadova kočija i mesto na kojemu se Perzefona igrala sa svojim prijateljicama ostalo je prazno. Perzefona je sišla u podzemni svet.
Ovo je mit o ženi. Ona zapravo nije ugrabljena. Radi se o njenom silasku u Dušu, o njenoj interiorizaciji, inicijaciji. Njoj je potrebna ova introspekcija, potrebno joj je sakupiti semenke skrivenog sveta, sveta podzemlja, ezoteričnog sveta, sveta misterija i čuda.
Demetra bezuspešno traži svoju kćerku, zato što se zadržava na površini zemlje. Kada se Perzefona vraća na zemlju ona grli majku jer joj se vraća da bi se sastala s boginjom ali ona neiskusna mlada devojka je tada već istinska žena: iz podzemnog sveta vraća se sa semenkama Mudrosti koje više nikada ne može zaboraviti. U podzemnom svetu ona je postala kćerka Oca, a na Zemlji ona je kćerka Majke; sada uz sebe ima i jednog boga i jednu božicu. Okončala je svoj veliki rat. Ona se ne takmiči s muškarcem, ona zna ko je. Ovaj mali mit otkriva da mnoge od priča koje pričamo deci, ili mitovi koji su naizgled bez smisla, odražavaju Dušu muškarca, Dušu žene, univerzalne arhetipove, a ne stereotipe ili unapred utvrđene ideje koje sada pokušavamo izneti.
Došlo je vreme da žena traži ne samo svoj međunarodni dan, već da nauči biti vlastita gospodarica svih dana, meseci, svih godina u svom životu.
Došlo je vreme da oseti da ima glavnu ulogu u vlastitom životu, da oseti kako ima snagu i sposobnosti učiniti toliko toga vlastitom snagom, svojim vlastitim osobinama. A nadasve, treba zadobiti glavnu ulogu u onome što je čini većom, uzvišenijom, plemenitijom, kroz velikodušnost, jer žena želi dati i to traži jer ona uvek zna pružiti ruku.
Ukoliko žena zna dati Život, Energiju, Ljubav i pružati svoju posebnu formu Mudrosti, tada će ona uistinu dobiti glavnu ulogu, a umesto da čeka "8.mart", u svakom danu biće mesto za ženu, mesto u kojemu će ona moći harmonično živeti s muškarcem. Tada bismo mogli ostvariti jedan međunarodni dan posvećen čovečanstvu i uživati plodove tog mira i vedrine koju ćemo uspostaviti među muškarcima i ženama. Naravno, jedino ukoliko pre toga budemo osvojili Dušu Žene i zašto ne, Dušu Čoveka.
Нема коментара:
Постави коментар