Artur Rembo

Sve pesme Rembo  je napisao između svoje šesnaeste i dvadesetprve godine.

Noć u paklu

Progutao sam ogroman gutljaj otrova. – Triput hvaljen budi savete koji si mi sinuo! – Utroba mi gori. Žestina otrova uvrće mi udove, izobličuje me, satire me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večne muke! Vidite oganj kako se razbuktava! Gorim baš valjano. Šta čekaš đavole!

Bio sam naslutio preobraćenje u dobro i u sreću, spasenje. Mogu li opisati tu viziju kad vazduh pakla ne trpi himne! Bili su to milioni dražesnih stvorenja, jedan umilni duhovni koncert, snaga i mir, plemenita častoljublja, i ko zna šta još?


Plemenita častoljublja!

I to je još uvek život! – Ako je prokletstvo večno! Čovek koji želi da se osakati i te kako je proklet, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle u njemu i jesam. To je ostvarivanje veronauke. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste prouzrokovali moju nesreću a prouzrokovali ste i svoju. Jadno nevinašce! – Pakao ne može napasti bezbožnike. – To je još uvek život. Kasnije će slasti prokletstva biti još dublje. Dajte mi zločina, brzo, nek padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.

Ćuti, no ćuti!... Sramotno je to prigovaranje ovde: Sotona koji veli da je vatra gadna, da je moj gnev strahovit i glup. – Dosta!... Dosta je bilo zabluda koje su mi prišapnute, čarolija, lažnih mirisa, detinjih svirki. – S obzirom da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odlučno, spreman sam za savršenstvo... Oholost. – Na glavi mi se koža isušuje. Milost! Gospode, plašim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero sa stenama, mesečina kad je na zvoniku izbijalo dvanaest... đavo je na zvoniku u to doba. Marijo! Sveta Device!... – Užas moje gluposti.


A nisu li to, tamo dole, časne duše koje mi žele dobro... Dođite... Imam neko jastuče na ustima, one me ne čuju, to su utvare. A onda, niko nikada ne misli na drugog. Nek ne prilaze. Ja mirišem na lomaču, to je sigurno.

Halucinacije su bezbrojne. To je upravo ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. O tome ću da ćutim: pesnici i vidovnjaci mogli bi biti ljubomorni. Ja sam hiljadu puta najbogatiji, budimo škrti kao more.


Ah, gle, časovnik života malopre se zaustavio. Nisam više na ovom svetu. – Teologija je ozbiljna, pakao je zacelo dole – a nebo gore. – Ushićenje, košmar, san u ognjenom gnezdu.

Koliko zluradosti u pažnji na poljima... Sotona, Ferdinand, trči sa divljim semenjem... Isus hoda po purpurnim kupinama, ne savijajući ih... Isus je hodao po uzburkanim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i sa smeđim pletenicama, na boku jednog smaragdnog vala...


Ja ću skinuti veo sa svih tajni: sa verskih ili prirodnih tajni, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama.


Slušajte!

________________________________________________

TAJANSTVO

Na strmini padine anđeli okreću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija istoka i napretka.
I dok se huka morskih školjki i ljudskih noći obrće i poskakuje stvarajući rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, – prema našem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.

Boravak u paklu

_____________________________________

 

 

 

Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.
Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena.
- I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam.O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam izigrao ludost.
A proleće mi je donelo užasan smeh idiota.
Naposletku, kada sam gotovo zakovrnuo, dokonah da opet nađem ključ nekadašnje svečanosti koja bi mi možda vratila apetit.
Taj ključ je milosrđe. – Ovo nadahnuće dokazuje da sam sanjao !
I dalje ćeš biti hijena ... uzvikuje zloduh koji me počastio tako ljupkim tlapnjama.
Umri sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.
Ah ! dogustilo mi je:  

- Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu ! Očekujući neke male zadocnele podlosti, vama, koji kod pisca volite odsutnost svake sklonosti za opisivanje ili poučavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listića.

 Boravak u paklu

__________________________________