Mozart Constanzi, odaslano iz Dresdena,
1789.
„Ovog sam trenutka primio tvoje drago pismo i oduševljen sam što čujem da si dobro i da si lepo raspoložena. Madam Lojtgeb oprala je moju noćnu kapicu i mašnu, ali voleo bih da možeš da ih vidiš! Blagi bože! Stalno sam joj govorio: „Dopustite mi da Vam pokažem kako ona (moja žena) to radi!", ali nije bilo koristi. Oduševljen sam što imaš apetit - ali ko mnogo jede, mora mnogo i da kaki - ne, mnogo da šeta, hteo sam da kažem. Ali ne bih voleo da ideš u duge šetnje bez mene. Preklinjem te da se dosledno držiš mojih saveta, zato što dolaze pravo iz mog srca. Adieu - ljubavi moja - jedina moja. Uhvati u letu - onih 2999? malih poljubaca koji lebde okolo i čekaju da ih neko uhvati. Slušaj, želim da ti šapnem nešto na uvce - i ti meni na moje - da sada otvaramo i zatvaramo usta - ponovo - i opet i opet i na kraju kažemo: „Sve je to samo Plumpi - Štrumpi." Pa, možeš da zamisliš šta god hoćeš - zbog toga je sve to tako prikladno. Adieu. Hiljadu nežnih poljubaca.
Zauvek tvoj Mocart"
__________________
Wolfgang A. Mozart piše svojoj supruzi Constanzi
1790.
Draga ženice, imam nekoliko zahteva. Preklinjem te da
(1) ne budeš melankolična,
(2) brineš za svoje zdravlje i da se čuvaš proletnih povetaraca,
(3) ne izlaziš sama u šetnju – a najviše bih voleo da uop[te ne izlaziš u šetnju,
(4) da budeš posvema uverena u moju ljubav. Dosad nisam napisao nijedno jedino pismo upućeno tebi, a da pred sobom nisam imao tvoju dragu sliku.
(5) da u svom ponašanju ne paziš samo na svoju i moju čast nego i da paziš na svoj izgled. Molim te, ne ljuti se na mene što to tražim od tebe. Morala bi me zbog toga voleti još više, jer tako više cenim našu čast.
(6) i na kraju te preklinjem da mi u svojim pismima spominješ više pojedinosti. Veoma bih voleo znati je li te nas naš šogor Hofer došao posetiti dan nakon moga odlaska na put? Dolazi li on vrlo često, kako mi je bio obećao da će činiti? Obilaze li te Langeovi? Kako napreduje portret? Kakvim životom živiš? Sve me to, prirodno, silno zanima.
Wolfgang
Draga ženice, imam nekoliko zahteva. Preklinjem te da
(1) ne budeš melankolična,
(2) brineš za svoje zdravlje i da se čuvaš proletnih povetaraca,
(3) ne izlaziš sama u šetnju – a najviše bih voleo da uop[te ne izlaziš u šetnju,
(4) da budeš posvema uverena u moju ljubav. Dosad nisam napisao nijedno jedino pismo upućeno tebi, a da pred sobom nisam imao tvoju dragu sliku.
(5) da u svom ponašanju ne paziš samo na svoju i moju čast nego i da paziš na svoj izgled. Molim te, ne ljuti se na mene što to tražim od tebe. Morala bi me zbog toga voleti još više, jer tako više cenim našu čast.
(6) i na kraju te preklinjem da mi u svojim pismima spominješ više pojedinosti. Veoma bih voleo znati je li te nas naš šogor Hofer došao posetiti dan nakon moga odlaska na put? Dolazi li on vrlo često, kako mi je bio obećao da će činiti? Obilaze li te Langeovi? Kako napreduje portret? Kakvim životom živiš? Sve me to, prirodno, silno zanima.
Wolfgang
Нема коментара:
Постави коментар