26.01.2017.

Sylvia Plath - Opsesija thanatosom



Rođena 1932. godine u američkoj državi Massachussetts, Sylvia je kao devojčica počela pokazivati sklonost ka kreativnosti i umetnosti. Prva pesma obavljena joj je u Boston Heraldu kada je imala osam godina, no uspeh je zasjenio tragični gubitak oca; Otto Plath, nemački imigrant i profesor biologije umire dve nedelje prije kćerkinog osmog rođendana usled komplikacija od dijabetesa.

Smrt oca postala je jedan od ključnih trenutaka u Sylvijinom životu i čest motiv njene poezije. Nakon što joj je majka izrekla tragičnu vest, Sylvia prkosno izjavljuje: "Više nikada neću razgovarati s Bogom".

Svoju karijeru spisateljice od 1950. godine, Sylvia počinje graditi na Smith College u Northhampttonu u saveznoj državi Massachusetts, gde njezina priča Nedelja kod Mintonovih pobeđuje na takmičenju  za najbolju priču i dobija priliku provesti mesec dana kao jedna od 20 gostujućih urednika/ca u časopisu Mademoiselle u New Yorku. No, nakon iscrpnog rada u New Yorku, vraća se kući i pada u depresiju.

Dana 24. avgusta 1953. godine ostavlja majci poruku "Otišla sam na dugu šetnju, vraćam se sutra", skriva se u podrum i guta bočicu tableta. Nakon dvodnevne frenetične potrage Sylviju pronalazi brat Warren, onesveštenu, ali živu. Smeštaju je na lečenje u privatnu bolnicu gde joj je dijagnosticirana manična depresija koju nisu uspeli izlečiti ni psihijatri, terapijska lečenja, a ni poezija.

Završetkom studija na Smith Collegeu, Plath putem stipendije odlazi u Cambridge na studij književnosti. Dolazak u Englesku bio je za nju svojevrsni kulturološki šok: uštogljenost tamošnje literarne scene Sylviju je sablažnjavala.

Jedne večeri posećuje proslavu osnivanja novog cambridgeovskog časopisa za književnost, St. Botolph's Review na kojoj upoznaje pesnika Teda Hughesa, a uprkos upozorenjima da je "najveći zavodnik na Cambridgeu" Plath se zaljubljuje. Nakon četiri meseca veze, Sylvia i njezin "muž s prokletstvom" venčali su se u tajnosti kako ne bi naštetili njezinoj karijeri te se vraćaju na Cambridge, gde Sylvia nastavlja svoje literarno stvaralaštvo i uređuje suprugove radove za američke i engleske izdavače.

Uskoro joj je ponuđeno mesto predavačice na Smithu. Posao prihvata, ali ubrzo zaključuje da je nedoraslost zadatku te pod velikim stresom gubi i volju za pisanjem.


U proleće 1958. godine, Sylvija odlučuje napustiti Univerzitet i pronaći produktivnost u vlastitoj slobodi. Potpuno se posvećuje pisanju i u tom periodu piše osam pesama za samo osam dana, sve posve drugačijeg stila. Uverena je da te pesme predstavljaju njezin proboj kao nove i sveže pesnikinje. Bila je u pravu.

U TOM PERIODU, NAKON DESET GODINA ULOŽENOG TRUDA, PRESTIŽNI ČASOPIS THE NEW YORKER OBJAVLJUJE NJENE PESME "LOVAC NA ŠKOLJKE U ROCK HARBORU" I "NOKTURNO".


S druge strane, slikanje je bila nešto manje poznata Sylvijina strast. Većina njezinih crteža skicirana je na marginama njezinog dnevnika, a mnogi su napravljeni kao ilustracije pesama i buduće knjige koje nikada nije napisala. Njezina poezija je na neki način neodvojiva od tih crteža koji pokazuju iznimnu kreativnost, ljubav prema detaljima i opsesivnu želju da ovekoveči trenutak.

Narednu godinu za Sylviju Plath obeležiće dva događaja: postaje majka Friede Rebbece i objavljuje knjigu Kolos (Collosus). Već 1962. godine Sylvia Plath rađa i sina imena Nicholas Farrar. Idiličnu porodičnu sliku, međutim, u leto iste te 1962. godine narušava muževljeva nevera i veza s Assiom Wellville. Ted i Sylvia se razdvajaju, a ona s decom odlazi živeti u London.

I dok je dotad bila opterećena željom da dosegne vlastite standarde kćeri, majke, supruge i uspešne pesnikinje, tom presudnom epizodom njenog života slama se brana i poezija postaje sredstvo za oslobođenje svih najdubljih Sylvijinih demona.

U listopadu 1962. godine, Plath svako jutro započinje pišući pjesme četiri sata, a ostatak dana provodi u brizi o djeci i domu. U suludom ritmu za mjesec dana napisala je čak 25 pjesama, među kojima i "Daddy", "Lady Lazarus" i "I am vertical".

NJEZINE PJESME OBRAČUNAVAJU SE S DALEKIM OCEM, NEVJERNIM MUŽEM, REPRESIVNIM DRUŠTVOM, TERETOM MAJČINSTVA I OBITELJI I TO NEVJEROJATNOM SNAGOM, LJUTNJOM, RAZJARENOŠĆU I NASILJEM. PONOVNO SE OKREĆE I SMRTI.


"Njezine pesme su kao ruski rulet pri kojem se pištolj sa šest metaka vrti u krug", pisao je o poeziji Sylvie Plath Robert Lowell. "Ona je najuznemirujavajuća pesnikinja ovog veka ."

U oktobru 1963. godine, Plath izdaje polu-autobiografski roman The Bell Jar (Stakleno zvono) pod pseudonimom Victoria Lucas. Hvaljen je od strane kritičara kao "trijumfalan" i prozivan "briljantnom i dirljivom knjigom". U idućih mesec dana nastavlja s poezijom. Zadnju pesmu „Rub“ posvetila je liku mrtve žene, kao svojevrsnu „najavu“.

SYLVIA JE ZA SVOJU POEZIJU PLATILA VISOKU CENU. ISCRPLJENA I IZMUČENA, 11. FEBRUARA1963. GODINE POKLEKNULA JE U BORBI S DEPRESIJOM. SVET U KOJEM JE ŽIVELA POSTAO JE NEPODNOŠLJIV, O ČEMU JE PISALA I ŠEST MESECI PRE SMRTI:

„Otuđenik na hladnim zvezdama, nemoćan da oseti bilo što sem užasne beznadežnosti. Gledam dole na topli zemaljski svet, u gnezda zaljubljenih, bebine bešike, metalne natpise, sav taj živi svet na toj zemlji, a osećam se kao njegov deo zatvoren u staklene zidove.“

Tog ponedeljka, u osvit zore, otvara plinsku peć i stavlja glavu u pećnicu. Uspeva u nameri koja joj nije pošla za rukom 10 godina ranije.

Nakon razvrstavanja pesama iz njezinog poslednjeg rukopisa, Ted objavljuje zbirku Ariel koja je Sylviji posthumno donela Pulitzerovu nagradu za poeziju.

NJEZINA HISTERIJA I PONORI PODSVESTI ZAUVEK ĆE OSTATI SAČUVANI U STIHOVIMA KOJI PRODIRU DUBOKO ISPOD OPNE NEDOKUČIVOG I TELESNOG. POSTALA JE JEDNA OD IKONA FEMINIZMA: ŽRTVA NEVERNOG MUŽA (HUGES JE ČESTO PROZIVAN “TALENTIRANIM UBICOM“) I BEŠĆUTNOG PATRIJARHALNOG DRUŠTVA.


Kao što je njezina poezija zasenila crteže, tako je i mit o Sylviji Plath zasenio samu Sylviju. Ostala je samo priča o stradanju i depresivnoj ženi, priča koja nikako nije dovoljna da iskaže njen genij, talent, izvanredni smisao za humor i herojsku borbu protiv mračnih demona bolesti, njenu snagu i ljubav prema životu. U jednom zapisu dnevnika piše:

"Možda ću se jednoga dana puzajući vratiti kući, potučena, pobeđena. Ali ne sve dok mogu iz svoje nesreće pisati priče, svoju tugu pretvoriti u lepotu." 
izvor 

VIŠE O ŽIVOTU I STVARANJU SYLVIE PLATH MOŽETE DOZNATI U JEDNOSATNOM VIDEU.




Нема коментара:

Постави коментар