Osma glava
O dobroj sreći koja se junačkomu don Quijotu javila u strahovitoj i nezamislivoj pustolovini s vetrenjačama, i o drugim događajima dostojnim sretnog spomena.
Uto ugledaju u polju trideset ili četrdeset vetrenjača, a čim ih spazi don Quijote, reče on svojemu perjaniku:
— Dobra sreća upućuje naše pothvate na bolji put nego što bismo i pogodili poželeti; jer evo vidiš, prijatelju Sancho Panza, pojavljuje se onde trideset ili nešto više grdnih gorostasa, s kojima sam ja nakan zametnuti boj i svima im glave poskidati, a kad ih oplenim, blagom ćemo se njihovim početi bogatiti. Jer častan je boj i velika služba Bogu, onakvu gadnu pasminu zbrisati zemlji s lica.
— Kakvi gorostasi? — u čudu će Sancho Panza.
— Oni što ih vidiš — objasni mu gospodar — oni s dugačkim rukama, koje će u nekojih biti od gotovo dve milje.
— Pazite, gospodaru — odvrati mu Sancho Panza — ono što se onde vidi nisu gorostasi, nego vetrenjače, a što se čini da su ruke, to su krila, pa ih vetar vitla da vrte kamen u mlinu.
— Jasno mi je — odgovori don Quijote- da nisi vešt ovakvim pustolovinama. Ono su gorostasi. A ako te strah, skloni se, pa se moli dok ja budem s njima bio ljut i nejednak boj.
Tako reče te obode ostrugama konja svojega Rocinanta, ne mareći što mu Sancho Panza dovikuje i kazuje da su ono na što on navaljuje uistinu vetrenjače a nisu gorostasi. Ali je on tako tvrdo verovao da su gorostasi te nije ni čuo glas svojega perjanika Sancha, niti je video što su, premda im se već približio, nego se uzvikao u sav glas:
— Ne bežite, jadne kukavice, jer jedan jedini vitez navaljuje na vas!
Uto zapuhne malo vetar, a golema se krila stanu kretati. Kad to vide don Quijote, progovori:
— Sve da se vi razmahujete sa više ruku nego gorostas Briarej, meni ćete odgovarati!
Tako reče, preporuči se od svega srca vladarici svojoj Dulcineji, zamoli je da mu u ovoj pogibiji bude na pomoći, dobro se zakrili štitom, zataknu koplje u kariku na prsnom oklopu, potera Rocinanta što ga noge nose, i pojuri na prvu vetrenjaču, koja stoji spreda; a kad on kopljem udari u krilo, okrene vetar krilo toliko žestoko da je razmrskao koplje, odigao i konja i viteza, pa ih izgruvane odbacio u polje. Doleti mu Sancho Panza upomoć koliko god mu magarac mogaše trčati, a kad stigne, razabere da se don Quijote ne može ni maknuti: tako je nastradao i on i Rocinante.
— Bože, pomozi! — reče Sancho. — Zar ja vama, gospodaru, nisam govorio da dobro pazite šta činite, jer to su vetrenjače koje se na vetru vrte, a ko ne vidi što su, valjda mu se i samom u glavi vrti.
— Ćuti, prijatelju Sancho — odgovori don Quijote — jer bojni su poslovi, više nego ikoji, izvrgnuti neprestanoj meni; pogotovu jer ja mislim, a istina je, da je onaj čarobnjak Frestón, koji mi je oteo sobu i knjige, pretvorio te gorostase u vetrenjače samo da mi ugrabi slavu pobede: toliko mi je on neprijatelj; ali na kraju, slabo će mu vrediti čarolije protiv mojega valjanoga mača.
— Neka Bog učini kako može — dočeka Sancho Panza.
Pomogne mu da ustane i popne ga opet na Rocinanta, koji je na mrtvo ime izubijan. Razgovarajući o toj prigodi udare putem na klanac Lápice, jer može biti da se ne bi dogodile mnoge i različite pustolovine, budući da onuda mnogi svet prolazi. Samo se jako rastužio što je skrhao koplje. Razglaba o tome s perjanikom svojim te veli:
— Sećam se, čitao sam kako je španski vitez, po imenu Diego Pérez de Vargas, kad mu se u bitki slomio mač, otrgnuo sa hrasta tešku granu ili odvodnicu, te njome počinio onoga dana tolika junačka dela i pomlatio tolike Maure da mu ostade nadimak Machuca, to jest Mlátac; tako se od onoga dana sve do danas potomci njegovi zovu Vargas y Machuca. Ovo sam ti pripòvedio zato što sam nakan od prvoga hrasta ili česvine na koju naiđem otrgnuti granu, onakvu i baš isto onako valjanu kao što sam zamislio; pa sam voljan počiniti njome tolika junaštva da ćeš ti biti sretan i presretan što si vredan da ih gledaš i što si svedok zgodama koje će se teško i verovati.
— Šta Bog da! — reći će Sancho. — Ja sve verujem što vi velite. Ali osovite se malko, jer meni se čini da ste se nakrivili, a to ste se valjda izgruvali kada ste se srušili.
— Istina je — odgovori don Quijote; — pa ako se ja ne tužim na bolove, to je stoga što skitnicima vitezovima ne dolikuje na ikakvu se ranu tužiti, sve da im se utroba kroz ranu istrese.
— Ako je tako, ni da bih reči — odvrati Sancho — ali tako mi Boga, ja bih voleo da biste se vi, gospodaru, potužili ako vas što zaboli. Što se mene tiče, ja ću se potužiti čim me išta bolecne, samo ako nije s perjanicima isto onako kao sa skitnicima vitezovima, pa da se ni oni ne smeju tužiti.
Don Quijote morade se nasmejati neukosti svojega perjanika, te mu objavi da mu je slobodno tužiti se kako i kada želi, po volji ili preko volje, jer on sve dosad nije ništa protivno čitao u viteškim zakonima.
Sancho mu napomene neka smisli da je vreme jelu. Gospodar mu odvrati da još nije gladan, a on neka jede ako hoće. Nakon toga dopuštenja namesti se Sancho na svojem magarcu, te je vadeći iz bisaga što je u njih bio natrpao i jedući jahao za gospodarom, a počesto i potezao vina iz mešine s tolikom slašću da bi mu zavidio najveći sladokusac krčmar u Málagi. Tako on jaše, gucka gutljaj za gutljajem, i ne seća se više nikakvih obećanja gospodarovih, pa i ne smatra ni za kakvu muku, nego za odmor, obilaziti za pustolovinama, kako god opasne bile.
Na kraju, tu noć prenoće oni pod drvećem, te od jednoga drveta otrgne don Quijote suvu granu, koja mu može nekako poslužiti mesto koplja, i natakne na nju gvozdeni šiljak, skinut sa skrhanog koplja. Cele te noći nije don Quijote spavao, nego je premišljao o svojoj vladarici Dulcineji, da bude po onom što je čitao u svojim knjigama, kako su vitezovi bez sna provodili mnoge noći po šumama i pustolinama zabavljeni mislima na odabranice svoga srca. Ali nije tako proveo noć Sancho Panza, jer on je ljudski napunio želudac, no nije ga napunio vodom od cikorije, pa je celu noć prespavao. A da ga nije zovnuo gospodar, ne bi ga probudile ni zrake sunčane što mu sinuše u lice, niti bezbrojne ptice što pesmom radosno pozdravljaju svanuće novoga dana. Kad ustade, gutnu još iz mešine i opazi da se nešto sploštila od sinoć, te mu se ražalosti srce, jer mu se čini da ne udara putem na kojem će moći naskoro doskočiti toj nestašici. Don Quijote ne htede doručkovati, jer se, kako rekosmo, hranio slatkim uspomenama. Nastave put u klanac Lápice, kamo su i udarili, te ga oko trećeg sata po svanuću ugledaju.
— Ovde, Sancho Panza — reče don Quijote, kad je uočio klanac — možemo do lakata zamočiti ruke u ono što zovu pustolovinama. Ali pamti: sve da me ugledaš u najljućoj pogibiji ovoga sveta, ne smeš se laćati mača da me braniš, osim ako vidiš da su oni koji me napadaju prost svet i fukara, jer u takvu mi slučaju smeš upomoć priskočiti. No ako su vitezovi, nije tebi, dokle god nisi ovitežen, nipošto dopušteno ni dano da mi pomažeš.
— Da znate, gospodaru — odgovori Sancho — ja ću vas u tome valjano poslušati, pogotovu jer sam ja miran čovek i ne marim petljati se u kavge i tučnjave. Ali opet istina je: ako uzmoram braniti sebe, neću ja mnogo paziti na te zakone, jer i Božji i ljudski zakoni dopuštaju svakomu da se brani ako mu ko nažao čini.
— Ni ja to ne poričem — reče don Quijote — no ti moraš susprezati svoju prirodnu žestinu, pa mi ne smeš pomagati protiv vitezova.
— Ja i velim — odgovori Sancho — da ću tu naredbu sveto obdržavati, kao što i nedelju.
Dok su oni tako razglabali, pojave se na putu dva fratra reda Svetoga Benedikta, na dva dromedara: jer nisu im manje mazge na kojima jašu. Imaju oni zaštitne naočari i suncobrane. Za njima se vozi kočija, koju prati četir-pet konjanika, a za njom pešače dva mazgarska momka. U kočiji se vozi, kako se kasnije doznalo, neka gospođa iz Vizcaye, a putuje u Sevilju svojemu mužu, koji će preko mora sa posebno časnim zadatkom. Fratri slučajno idu istim putem, ali ne putuju s njom. Čim ih opazi don Quijote, progovori on svojemu perjaniku:
— Ili se ja varam, ili će ovo biti najslavnija pustolovina koja se ikada dogodila, jer one crne spodobe što dolaze jamačno su, i bez sumnje jesu, čarobnjaci koji su oteli neku princezu i voze je u toj kočiji. Moram dakle svom silom svojom doskočiti toj krivici.
— Gore će ovo biti nego vetrenjače — reče Sancho. — Pazite, gospodaru: to su fratri Svetoga Benedikta, a u kočiji je valjda svet koji je za putom. Pazite što vam velim, i razmislite što činite, da vas opet djavo ne zavara.
— Rekao sam ti već, Sancho — odgovori don Quijote — da ti slabo razumeš što su pustolovine. Istina je što ja velim, i odmah ćeš videti.
Tako reče, pa pojuri i stade nasred puta, a kad mu se oni približiše, te mu se učini da će ga čuti što im veli, viknu u sav glas:
— Oj vi đavolji ljudi neljudi, da ste ovoga trena pustili uzvišene princeze koje nasilu vozite u toj kočiji; ako pak nećete, znajte, odmah ćete poginuti, da okajete zlodela svoja!
Trgnu fratri uzde, te se čudom začude i spodobi don Quijotovoj i njegovim riječima, a onda mu odgovore:
— Gospodine viteže, nismo mi ni đavolji ni neljudi, nego smo redovnici Svetoga Benedikta i idemo svojim putem, te ne znamo voze li se ili ne voze kakve otete princeze u toj kočiji.
— Meni se vi rečima nećete umiliti, jer već znam ko ste, vi nevere i ništarije! — odvrati don Quijote.
I ne čekajući više odgovora, obode on Rocinanta, uperi koplje i poleti na prvoga fratra s tolikim besom i srčanošću, te da se fratar nije brže bacio s mazge na zemlju, bio bi ga on odande u zao čas strovalio i ljuto ranio, a možda i sa životom rastavio. Kad drugi fratar vide što onaj čini od njegova druga, obode on svoju valjanu mazgu nogama u slabine, te pojuri niz polje brže od vetra.
Sancho Panza, kad vide fratra na zemlji, sjaše žurno s magarca, zaokupi fratra i stane mu skidati haljine. Uto stignu fratarski momci i zapitaju ga zašto svlači fratra. Sancho im odgovori da mu to pripada po zakonu kao plen od boja u kojem je njegov gospodar don Quijote pobedio. Momci, koji nisu znali za šalu niti su razumeli ono o plenu i boju, kad vide da je don Quijote već odmaknuo te razgovara s onima u kočiji, navale na Sancha, obore ga na zemlju, iščupaju mu svu bradu, iscakaju ga i dobro izmlave, pa ga ostave onako izvaljena na zemlji, bez daha i bez svesti. A fratar ni časa ne počasi, nego sav zaplašen i zastrašen, i bleda lica, skoči brže na mazgu, pa kad je uzjahao, potera za svojim drugom koji je podalje odande izglédao i čekao kako će se ta strahota završiti. Ne htednu njih dvojica sačekati konac te nevolje koja se započela, nego nastave svoj put, krsteći se više nego da im je djavo za leđima.
Don Quijote je, kako rekosmo, razgovarao s gospođom u kočiji, te joj kazivao:
— Vaša krasota, gospođo, neka čini od svoje osobe što god ju je volja, jer ova je moja junačka ruka već na zemlju oborila bahatost vaših otimača. I da se ne mučite dok biste doznali ime svojega izbavitelja, znajte da se ja zovem don Quijote od Manche, skitnik vitez i sužanj neprispodobive i krasne gospođe Dulcineje od Tobosa. A za nagradu dobrom delu koje sam vam iskazao, ne iziskujem ništa drugo nego da se vratite u Toboso, pa da se javite onoj gospođi i njoj reknete što sam ja za vaše oslobođenje počinio.
Sve to što je don Quijote govorio slušao jedan od onih konjušara koji prate kočiju, a taj bijaše Viskajac. Kad on vide da don Quijote ne kani propustiti kočiju, nego još veli da se odmah mora vratiti u Toboso, polete on na don Quijota, navali na njega kopljem i reče mu lošim jezikom kastiljskim i još lošijim viskajskim:
— Odlazi, viteže, da ne biti zla; tako mi Boga koji me stvorio, ne bio ja Viskajac, koji jesam, ako te ne ubijem, ne ostavio ti kočiju.
Don Quijote razabere valjano što mu veli, te mu sasvim mirno odbesedi:
— Da si ti vitez, kao što nisi, ja bih tebe, ropska dušo, već kaznio za tvoju ludoriju i drzovitost.
Uzvrati mu Viskajac:
— Ja ne biti vitez? Kunem se Bogom da ti lažeš koliko god si zinuo. Ded odbaci koplje i potegni mač, pa ti videti ko je mačji kašalj. Viskajac na kopnu, plemić na moru, plemić dodjavols a ti lažeš ako si nakan drugačije reći.
— Odmah ćeš videti, veli Agrajes — odgovori don Quijote, pa baci koplje na zemlju, trgne mač, nadjene na ruku štit i navali na Viskajca, voljan da ga sa životom rastavi. Viskajac je bio na lošoj, najmljenoj mazgi, u koju se ne može pouzdati, te kad vide don Quijota da mu onako prilazi, htede sjahati, ali jedva je dospeo da samo trgne mač. No nasreću beše blizu kočije, te odande zgrabi jastuk, koji mu posluži mesto štita, i njih se dvojica sudare kao dva krvna neprijatelja. Drugi ih htedoše umiriti, ali ne mogoše, jer im Viskajac odvrati svojim nesklapnim govorom da će on, ako ga ne puste da dokrajči boj, pobiti i gospodaricu i sve njih koji ga preče. Gospodarica u kočiji, začuđena i uprepaštena onim što gleda, naredi kočijašu neka odande pritera malko ustranu, da bi iz daljine motrila ljuti boj. U tom boju Viskajac čestito mazne don Quijota preko štita po ramenu, i bio bi ga rasekao sve do pasa, da se nije zakrilio.
Kad je don Quijote stekao takav grdan zvizgac, zaviče on iza glasa:
— Oj vladarice duše moje, Dulcinea, cvete krasote! Priteci upomoć ovomu svojem vitezu koji je, da udovolji tebi dičnoj, zametnuo ovaj ljuti boj!
Tako reče, pa zgrabi mač, valjano se zakri štitom i kao strela srnu na Viskajca, jer je odlučio da jednim udarom dokonča sve, kako sreća dade. Viskajac, kad ga vide gde navaljuje na njega, razabra mu po nasrtljivosti da je srčan, te odluči učiniti isto onako kao i don Quijote. Tako se on dobro zakrije jastukom i pričeka ga, ali mazgu nije mogao krenuti ni amo ni tamo, jer je bila umorna i nenavikla na takve ludosti, pa ona nikud ni makac. Udario dakle, kako rekosmo, don Quijote na opreznoga Viskajca i zamahnuo mačem, nakan da ga prepolovi, a Viskajac ga pričekuje isto tako uzdignuta mača i zakriven svojim jastukom. Svi pak okolo ginu od straha i izglédaju kakvi će biti ti silni udari kojima oni jedan drugome prete. A gospođa u kočiji i njene sluškinje zavetuju se s hiljadu zaveta i žrtava svim svetačkim slikama i Božjim hramovima u Španiji, da im Bog izbavi konjušara i njih same iz tolike opasnosti u koju zapadoše.
Ali sve to beše ututanj, jer u taj mah i čas pisac ove istorije prekida taj boj, ispričavajući se da o junačkim delima don Quijotovim ništa više nije našao zapisano, osim onog što je već ispripovedao. No drugi pisac ovoga dela nije bio voljan poverovati da bi ovako znamenita hronika mogla biti gurnuta u zaborav i da bi bistre glave manchanske mogle biti tako neradoznale te se u njihovim arhivima ili registraturama ne bi zatekli kakvi spisi koji pišu o tome slavnom vitezu. Ovako dakle misleći, nije klonuo nadom da će pronaći konac te napete priče, pa se taj konac uz Božju pomoć i našao, kako će se u nastavku pripòvediti.
Deveta glava
u kojoj se završava i dokončava začudni boj hrabrog Viskajca s junačkim Manchancem.
U prošlom smo delu ove istorije ostavili srčanoga Viskajca i čuvenoga don Quijota kako se razmahnuše golim mačevima da odvale dva strahovita udarca, i to takva da bi njima, kad bi valjano pogodili, u najmanju ruku jedan drugoga od glave do pete rasekli i prepolovili i kao mogranje raskolili. Ali u taj mah zastaje i preseca se ova sočna istorija, a pisac nam njezin ne kazuje gde bi se moglo naći što nedostaje.
To me razjadilo, te mi se dobra volja što sam pročitao ono malo, prometnula u mrzovolju kad sam razmislio kakva će biti tegoba pronaći ono što po mojem sudu nedostaje ovoj zabavnoj priči. Ne može, pomislih, nikako biti i sasvim bi neobično bilo da takav čestit vitez nije imao kakva hroničara koji bi se latio posla da opiše njegova neviđena junačka dela, jer to nije nedostajalo nijednom od skitnika vitezova o kojima svet priča da kreću na pustolovine. Svaki je od njih imao po jednoga ili po dva vešta hroničara koji im nisu samo crtali dela nego su im opisivali i najsitnije misli i detinjarije, koliko god tajne bile. I ne može biti da bi ovakav čestit vitez toliko nesretan bio te ne bi imao ono što su napretek imali Platir i drugi takvi.Zato nisam nizašto poverovao da bi ovako izvrsna istorija mogla ostati krnja i sakata, nego sam to u greh upisivao zlokobnomu vremenu, koje sve proždire i ništi, pa je sakrilo ili uništilo i njezin nastavak.
U drugu ruku čini mi se: kad se među vitezovim knjigama nađoše i takve nove knjige kao što je Suzbijena ljubomornost i Vile i pastiri od Henaresa, sigurno je i njegova istorija nova, pa sve ako ona nije zapisana, valjda živi u pameti svetu u njegovu selu i susednim selima uokolo. Ta me misao bunila, a i budila mi želju da pravo i istinski doznam sav život i čudesna dela našega čuvenoga španca don Quijota od Manche, sunca i ugleda manchanskom viteštvu, prvoga koji se u naše doba, u ovako zlosretno vreme, daje na muku i službu skitničkog viteštva, da osvećuje krivice, da priskakuje udovicama u pomoć, da zakriljuje device, i to one koje su na konjima, s bičem u ruci, s cijelim svojim devičanstvom na sebi, jahale s gore na goru i iz doline u dolinu; pa ako se ne bi dogodilo da ih koji nitkov ili koji prostak sa sekirom i kukuljicom, ili koji strahoviti gorostas siluje, bivalo je nekada takvih devica koje bi osamdeset godina proživele i nijedan dan ne bi provele pod krovom, pa bi i na smrti bile još tako neoskvrnjene kao i mati koja ih je rodila. Zato velim da je s ovih i mnogih drugih razloga naš vrli don Quijote zavredio trajnu i večitu hvalu, a ni meni se ne sme uskratiti hvala za trud i mar što sam potražio konac ove istorije; ali da mi nije bio na pomoći Bog, slučaj i sreća, znam da bi svet ostao bez zabave i naslade koju će poldrug sata uživati pozorni čitalac. A pronašao sam nastavak evo ovako: Jednoga dana, kad sam se našao u Alcani u Toledu, ponudi jedan dečak nekomu trgovcu svilom na prodaju ispisane beležnice i stare papire. Kako je moja strast da sve čitam, pa bio to i zgužvan papir s ulice, uzmem ja, naveden prirodnom svojom sklonošću, jednu od onih beležnica što ih dečak nudi, te razaberem da su arapska pismena. Poznao sam ih doduše, ali pročitati ih nisam znao, te pođem razgledati neće li se onde naći kakav Maur koji zna i španski i arapski, da ih pročita. Nije mi bilo teško naći takva tumača, pa da sam tražio i za koji bolji i stariji jezik, bio bih ga našao. Našao mi se dakle tumač, te kad mu ja rekoh što želim i dadoh mu u ruke jednu beležnicu, rasklopi je on u sredini, malo pročita i prasnu u smeh. Zapitah ga čemu se smeje, a on mi odgovori da se smeje nečemu što je na rubu pribeleženo. Rekoh mu neka i meni pročita, a on će mi, sveudilj se smejući:
— Na rubu piše, kako rekoh, ovo: »Ta Dulcinea od Tobosa, koja se toliko spominje u ovoj beležnici, vele da je znala usoljavati svinjetinu bolje negoli ikoja druga žena u Manchi.«
Kad začujem da se spominje Dulcinea od Tobosa, trgnem se i iznenadim, jer sam odmah pomislio da će u ovim beleškama biti istorija don Quijotova. Zato navalim na njega neka mi pročita naslov, a on me posluša te mi ga odmah prevede s arapskog na španski i reče da piše ovako: Istorija don Quijota od Manche, napisao Cide Hamete Benengeli, istoričar arapski. Moradoh se jako suspregnuti da prikrijem zadovoljstvo koje me zaokupilo kad sam začuo naslov.
Preteknem dakle svilara, te kupim od dečaka sve papire i beležnice za pol reala, ali da je bio pametan i naslutio koliko želim te papire mogao je zaceniti mi te uzeti više od šest reala. Odem odmah s Maurom preko dvorišta stolne crkve i zamolim ga neka mi prevede na kastiljski jezik što god piše o don Quijotu, i neka ništa ne ispušta i domeće, a ja ću mu platiti što bude zaiskao. On se zadovolji sa dve arrobe sušaka i sa dve fanege pšenice, te mi obeća da će prevesti valjano i verno i što brže. No ja, da posao ubrzam i da ne ispusti iz ruku onakav dobar nalazak, odvedem njega svojoj kući, onde mi on za malo više od poldrug meseca prevede sve, evo ovako kako ja priopćujem.
U prvoj je beležnici bio i veran crtež don Quijotova boja s Viskajcem, te njih dvojica stoje baš onako kako hronika pripoveda: digli mačeve, jedan se zakrilio štitom, drugi jastukom, a Viskajčeva je mazga tako živo naslikana te na strelomet razabireš da je najmljena. Viskajcu piše do nogu: Don Sancho de Azpeitia, kako mu je jamačno bilo ime, a do nogu Rocinantovih opet: Don Quijote. Rocinante je bio divno prikazan, tako dugačak i otegnut, tako mršav i upao, s takvom kičmenjačom, i tako naskroz sušičav te se jasno vidi kako mu je mudro i zgodno nadenuto ime Rocinante. Do njega je Sancho Panza, koji drži na povodcu svojega magarca, a njemu do nogu opet ovaj napis: Sancho Zancas, valjda zato što je imao, kako slika kazuje, golemu trbušinu a nizak rast i tanke noge, pa mu je po tom najenuto ime Panza i Zancas, i s ovim se dvama nadimcima spominje on nekoliko puta u ovoj istoriji. Trebalo bi da spomenem još neke sitnice, ali su sve one manje važne i ne pripomažu ništa da se pripovest istinitijom prikaže, jer nijedna pripovest nije loša, samo ako je istinita.
Ako se ovoj pripovesti može ikoliko prigovoriti što se tiče istinitosti, bilo bi jedino to što joj je pisac Arapin, a ljudima iz toga naroda prirođeno je da budu lažljivci. No baš zato što su oni toliki neprijatelji nama, pre bi se moglo pomisliti da je on u pripovesti izostavljao negoli dometao. Tako se meni i čini, jer kad mu bijaše prigoda da se raspiše hvaleći ovako čestita viteza, on kao da namerice ćuti. Loše je to, i još lošije smišljeno, jer istoričari treba i dužni su da budu tačni, istiniti i bez strasti. Ni interes ni strah, ni mržnja ni ljubav ne sme ih skrenuti sa staze vrline, kojoj je mati istorija, suparnica vremena, čuvarica delâ i radova, svedokinja prošlosti, primer i učiteljica sadašnjosti, savetnica budućnosti. Znam da će se u ovoj pripoviesti naći sve što se od najsočnije pripovesti želeti može: a ako bi šta nedostajalo, mislim da će krivlji biti onaj pas pisac nego sâm događaj. Nastavak se dakle, po prevodu, započinje ovako:
Kad obadva junačka i ljuta borca trgoše i uvis digoše oštre mačeve, činilo se da prete nebu, zemlji i paklu: takva im beše srčanost i držanje. A prvi je udar bio od ruke besnoga Viskajca i odvaljen s tolikom snagom i tolikom jarošću, te da se nije mač putem zaokrenuo, taj bi jedan udar bio dovoljan da dokonča ljutu borbu i sve pustolovine našega viteza. No dobra sudbina, koja je njega čuvala za veća dela, okrenu mač protivnikov tako da ga je doduše pogodio po levom ramenu, ali mu samo toliko naudio što mu je svu levu stranu razoružao, jer mu je usput odbio velik komad šlema i polovinu uha, pa mu sve to na strašnu nevolju njegovu sleti na zemlju i on jadnik nastrada.
Bože mili, ko bi sada znao opisati bes što planu u srcu našega Manchanca kad je video da je ovako izmrcvaren! Velim jedino, toliko se razbesneo da se nanovo digao u stremenu, obadvjma rukama prihvatio jače mač i tako ljuto navalio na Viskajca, te njega ,iako je bio dobro zaklonjen, odalamio po jastuku i po glavi s tolikom silinom kao da se gora svalila na nj. Poteče mu krv na nosnice, na usta i na uši, a on se uskoleba na mazgi kao da će pasti, pa bi i pao da nije mazgu ogrlio oko vrata. Ali noge mu ispadnu iz stremena i on ispusti vrat svoje mazge, a ona, poplašena strahovitim udarom, polete niz polje i nakon nekoliko se skokova strovali s gospodarom na zemlju.
Don Quijote mirne ga duše gledao, te kad vide da je pao, skoči s konja, pojuri brže k njemu, uperi mu šiljak svojega mača među oči i reče mu neka se preda, jer će mu inače odrubiti glavu. Viskajac je toliko uprepašten bio da nije mogao ni reči uzvratiti, pa kako su se don Quijotu zamaglile oči, zlo bi se onomu pisalo da gospođe u kočiji, koje su dotle pokunjene gledale tučnjavu, ne priđoše našem vitezu i ne uzeše ga preklinjati neka im iskaže milost i dobrotu te pokloni život konjušaru njihovu. A don Quijote im odgovori ponosito i dostojanstveno:
— Svakako, krasne gospođe; veoma sam rad učiniti što me molite, ali samo uz uslov i pogodbu, to jest: ovaj mi vitez mora obećati da će otići u selo Toboso i javiti se od mene neprispodobivoj gospođi Dulcineji, a ona neka čini od njega što ju volja.
Zaplašene i očajne gospođe ne uzeše raspredati što to don Quijote traži, i ne zapitaše ko je Dulcinea, nego obećaše da će konjušar učiniti sve što god mu on naređuje.
— Verujem vašoj reči, te mu neću ništa više nažao učiniti, premda je još kako zaslužio.
Deseta glava
O ugodnim razgovorima koje su razveli don Quijote i njegov perjanik Sancho Panza.
Sancho Panza, koga su fratarski momci prilično izmlatili, beše dotle ustao, te je pozorno motrio boj svojega gospodara don Quijota i molio se Bogu neka bude milostiv i dade mu pobedu, pa da u boju stekne koje ostrvo i njega onde postavi za namesnika, kao što mu je obećao. A kad vide da je kavga dokončana i gospodar će mu opet zajahati Rocinanta, priđe on da mu pridrži stremen, pa dok još nije don Quijote uzjahao, pade on pred njim na kolena, zgrabi mu ruku, poljubi je i reče.
— Gospodaru moj don Quijote, budite milostivi i dajte mi vlast nad ostrvom koji ste u ovoj žestokoj tučnjavi stekli, jer koliko god velik bio, u meni ima snage, te ću znati vladati njime isto onako kao i svako drugi koji je vladao ostrvima na svetu.
Na te mu reči odgovori don Quijote:
— Pamti, brate Sancho, da ova i ovakve pustolovine nisu pustolovine s ostrvima, nego pustolovine na raskrsnicama, u kojima ne stičeš ništa drugo nego da ti razmecaju glavu ili odbiju uho. Strpi se, jer će još biti pustolovinâ, gde ću te moći učiniti ne samo namesnikom nego i čim većim.
Sancho mu jako zahvali, poljubi mu još jedanput ruku i rogalj gvozdene košulje njegove, te ga popne na Rocinanta, a on zajaše svojega magarca i krene za gospodarom, koji je oštrim kasom poterao u obližnju šumu, ne opraštajući se i ne govoreći više s onima u kočiji. Tera za njim Sancho koliko god mu magarac može kaskati. Ali Rocinante povitlao tako da je Sancho zaostao i morao doviknuti gospodaru neka ga pričeka. Posluša ga don Quijote i pritegne Rocinantu uzde, dok mu ne stiže umorni perjanik. A kad on stiže, progovori:
— Čini mi se, gospodaru, da ne bi zgorega bilo kad bismo se mi sklonili u koju crkvu, jer koliko ste vi izmrcvarili onoga s kojim ste boj bili, ne bi bilo čudo da to bude prijavljeno Svetom bratstvu i da nas oni zatvore. Jer ako nas zgrabe, tako mi vere, naznojićemo se svojski dok se iz zatvora ne iskobeljamo.
— Ćuti! — odvrati don Quijote. — Jesi li ti ikada video ili čitao da su ma kojega skitnika viteza potegnuli pred sud, ma koliko ubistava počinio?
— Ne znam ja šta je neprijateljstvo — odvrati Sancho — i nisam se, otkad živim, ni s kim sneprijateljio. Znam jedino da Sveto bratstvo pazi na one koji se po polju tuku, a za drugo ne marim.
— Onda ne tari glavu, prijatelju — dočeka don Quijote — jer ću ja tebe iščupati iz ruku kaldejskih, pa kako ne bih iz ruku Svetoga bratstva. A ded reci, tako ti života, jesi li ti na svoj zemlji, koliko god je otkrivena, video hrabrijega viteza od mene? Jesi li ikad čitao o ijednom koji ima ili je imao veću srčanost u napadanju, veću snagu u ustrajnosti, veću veštinu u udaranju, ili veću hitroću u obaranju?
— Da istinu reknem — uzvrati Sancho — nisam ja nikada ništa čitao, jer ja ne znam ni čitati ni pisati. Ali bih se smeo okladiti da nisam, otkad živim, služio srčanijega gospodara nego što ste vi, pa dao Bog da ta srčanost ne bude naplaćena onako kako sam rekao, to jest zatvorom. Samo vas molim da se vi počnete lečiti, jer vam silna krv curi iz rane, a ja sam u dvojačama ponio svilca i malko beloga melema.
— Sve bi to bilo suvišno — reče don Quijote — da sam se setio pa zgotovio bočicu Fierabrásova melema, jer bismo jednom kapi toga balzama prištedeli i vreme i lekove.
— Kakva je to bočica, kakav melem? — zapita Sancho Panza.
— To je melem — odvrati don Quijote — kojemu recept znam napamet, a s njime se ne moraš bojati smrti niti misliti da ćeš od ikoje rane umreti. Dok ti ga dakle zgotovim i dadem, ti onda, ako budeš video da me u kojem boju posred tela prepolove, kako se često zna dogoditi, uzmi onaj deo mojega tela koji je pao na zemlju, i dok se još krv nije stinula, jako ga smotreno namesti na drugu polovicu koja je ostala na sedlu: samo moraš paziti da obadva dela na dlaku valjano sastaviš. Onda ćeš mi dati da gutnem samo dva gutljaja spomenutoga melema, i videćeš da sam opet čitaviji od jabuke.
— Ako je tako — reče Panza — ja se ovoga časa odričem onoga obećanoga otoka i ne tražim za mnogu i valjanu svoju službu nikakve druge plate nego da vi meni, gospodaru, date recept toga čudesnoga melema, od kojega bi, sudim ja, unča svagde na svetu vredila više od dva reala, i onda meni ne treba ništa više da poživim u poštenju i u miru. Samo bih voleo odmah znati je li velik trošak kad se priređuje.
— Sa manje od tri reala možeš zgotoviti nekoliko oka — odgovori don Quijote.
— Bože mili! — odvrati Sancho — što se vi onda skanjujete, gospodaru, da ga načinite i mene da naučite?
— Ćuti, prijatelju — odgovori don Quijote — jer ja sam nakan i veće tajne tebe naučiti i veća ti dobročinstva iskazati. Ali sada ded da se lečimo, jer me uvo boli gore nego što mi je po volji.
Sancho izvadi iz bisaga svilac i melem. No kad don Quijote opazi kako mu je šlem razbijen, gotovo da pobesni, te položi ruku na mač, podiže oči k nebu i reče:
— Kunem se Stvoriteljem svega na svetu i zaklinjem u sva četiri Evanđelja, gde su najopširnije napisana, da ću živeti onakvim životom kakvim je živeo veliki markiz od Mantove kad se zakleo da će osvetiti smrt svojega sinovca Baldovina, to jest da neće jesti hleba sa stolnjaka, ni sa ženom se sladiti, i još koješta drugo, što sam pozaboravljao, ali neka je i to rečeno, sve donde dok se do kraja ne osvetim onomu koji me ovako ljuto obružio.
Kad to čuje Sancho, reći će mu:
— Setite se, gospodaru don Quijote: ako vitez Viskajac bude izvršio ono što ste mu naredili, te ode i javi se gospodarici Dulcineji od Tobosa, izvršio je već što je morao, i ne zaslužuje još i drugu kaznu ako ne počini drugo zlo.
— Jako si to dobro rekao — odgovori don Quijote — te ja poričem svoju zakletvu, ukoliko se tiče nove osvete; ali ponavljam i potvrđujem da ću živeti onakvim životom kako rekoh, dokle god nasilu ne otmem kojemu vitezu šlem poput moga i baš isto tako dobar. I nemoj misliti, Sancho, da ja ovo govorim u vetar, jer znam dobro za kim se povodim, budući da se ovako doslovce dogodilo sa šlemom Mambrinovim pa ga je skupo platio Sacripante.
— Do besa, gospodaru, takve zakletve — uzvrati Sancho — jer te zakletve mnogo smetaju spasu duše i velika su šteta savesti. Jer ako nije tako, recite mi sada, šta ćemo ako prođu možda dani i dani a mi ne skobimo nikakva čoveka sa šlemom? Zar da se onda obdržava zakletva, uza sve te nezgode i neprilike, kao što su: spavati u haljinama, ne spavati pod krovom, i hiljadu ovakvih pokora što su u zakletvi onoga staroga luđaka markiza od Mantove, koju vi, gospodaru, hoćete obnoviti? Evo dobro vidite da po ovim putovima, ne prolaze oružani ljudi, nego mazgari i vozari, a oni ne samo što ne nose šlemove, nego valjda nisu, otkad žive, nikada ni čuli da ima šlemova.
— U tome se ti varaš — odvrati don Quijote — jer nećemo proći po ovim raskrsnicama ni dva sata, pa ćemo više oružanih ljudi videti nego što ih je krenulo na Albracu da predobiju krasnu Angélicu.
— Dobro onda, neka bude! — reče Sancho. — Bog dao da nam se posreći i da već stigne vreme kada ćemo predobiti ono ostrvo što me toliko muke staje, sve ako ja odmah umro.
— Rekao sam ti već, Sancho, o tome ne vodi brigu; jer ako nam se izmakne ostrvo, ima još kraljevina Danska ili kraljevina Sobradisa, koje će ti biti zgodne kao prsten na prst, i još više, jer te su kraljevine na kopnu, pa ćeš biti zadovoljniji. Ali o tom ćemo kad bude vreme, a sada pogledaj ima li šta u bisagama, da pojedemo, a onda ćemo odmah potražiti koji dvor, da prenoćimo i da priredimo melem o kojem sam ti govorio, jer ti se kunem Bogom da me uvo jako boli.
— Evo imam glavicu crna luka, mrvičak sira i ne znam koliko kora hleba — reče Sancho; — ali to nije hrana koja dolikuje takvu junačkom vitezu kakav ste vi, gospodaru.
— Kako ti to slabo razumeš! — odgovori don Quijote. — Znaj, Sancho, skitnicima vitezovima dika je ako po mesec dana nikakvo jelo ne okuse, a kad jedu, jedu ono što im se baš nađe. To bi ti znao da si čitao tolike hronike kolike sam ja pročitao. Jer iako ima sva sila tih istorija, ni u jednoj nisam čitao da bi skitnici vitezovi jeli, osim ako im se slučajno pruži zgoda ili ako im bude priređena sjajna muzika, a inače su oni provodili dane ponajviše bez ičega. Zna se doduše da nisu mogli živeti a da ne jedu i ne namiruju druge prirodne potrebe, jer su uistinu bili ljudi kao i mi, ali se ipak mora znati da su gotovo svega života obilazili šumama i pustošima bez kuvara, i hranili se ponajviše seljačkom hranom, ovakvom kakvom i ti mene sada nudiš. Zato ti, prijatelju Sancho, ne tari glavu što meni godi, i ne nastoj svet preobnoviti ni skitničko viteštvo skrenuti od njegovih običaja.
— Oprostite, gospodaru — odvrati Sancho. — Ja ne znam ni čitati ni pisati, kako sam vam već rekao, pa zato i ne znam nisam li se ogrešio o pravila viteškog reda. Ali ću ja odsad trpati u dvojače svakakvih suvih plodova za vas, koji ste vitez, a za mene, koji nisam vitez, živadi i mrsnijih zalogaja.
— Ne velim ja — opet će don Quijote — da skitnici vitezovi baš pod svu silu moraju jesti jedino onakve plodove kakve ti veliš, i ništa drugo, nego velim da im je obična hrana bila to i još neke biljke koje su nalazili po polju, jer su ih poznavali, a poznajem ih i ja.
— Valja to — odgovori Sancho — poznavati te biljke, jer ja sudim da će biti danâ kada će nam koristiti budemo li poznavali biljke.
Izvadi on što je rekao, te oni to pojedu u lepu miru i prijateljstvu. Ali valjalo im potražiti gde će prenoćiti, te oni brže dokončaju svoju siromašku suhòjedicu, uzjašu odmah i požure se da stignu u ljudsko naselje dok se još nije unoćalo. No sunce ih prevari, pa i nada da će stići kamo žele; dospeli su samo do nekih kozarskih koliba. Odluče dakle prenoćiti onde. Koliko je Sanchu nemilo što nije stigao u naselje, toliko mu je gospodar zadovoljan što će prospavati noć pod vedrim nebom, jer mu se tako čini da se kao nekom poveljom potvrđuje i krepi dokaz da je vitez.
prevodioci : Iso Velikanović i Josip Tabak
Нема коментара:
Постави коментар