25.04.2016.

Milorad Pavić





Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora!
Ja tim zvucima zalivam cveće u basti pod prozorom. Ono tako bolje raste. Ima pesama koje cveće voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo čuli i nikada nećemo čuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuće.
Zbilja, šta da kažemo o kućama? Jednostavno, neke kuće imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuće su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može ličiti na poslovnu prepisku, na prepisku između dva neprijatelja puna mržnje, prepisku između gospodara i sluge, između sužnja i tamničara, ali to može biti i ljubavna prepiska. Takvu kuću koja liči na ljubavno pismo hoću da mi sagradiš.
Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospođice? – upita Damaskin i natače kolut dima s mirisom suvih šljiva na njusku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa ćuj, moj gospodičiću! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osećanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana.
Tada sam shvatila da mogu da rađam decu i da ću ih rađati. I odmah počela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan četvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muskarčića od tri godine i počnem da ga negujem i da ga volim.
Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi.

Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u masti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo, na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trčimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuće.
On raste brze no ja i postaje na moje cči stariji od mene.Šaljem ga u mislima da uči, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Beč na vojno inženjerijsko učiliste da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuće. Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tačno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom.

– To je lepa priča, gospođice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuća i gde sam tu ja? Hoće li vam vas izmaštani negdašnji dečak sagraditi palatu?

– Hoće – uzvrati Atilija ostavljajući klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.


________________________________

Predeo slikan čajem


Videći da ga ne prepoznajem, on se ne okrete od mene, nego sedosmo jedan uz drugog i on nastavi sa istom srdačnošću da priča, pri čemu je po stolu neprestano svirao, kao na klaviru, neku polku, ostavljajući noktima na prekrivaču tragove kao note.
— Nemoj se sekirati — dodade on kao da me skroz vidi — naše uspomene, misli i osećanja mora biti da oduvek imaju boravište u drugim svetovima i ne zavise baš mnogo od nas ovde. Jer, više liče (ma kakve da su) misli dva razna čoveka jedna na drugu, no čovek i njegova rodjena misao medjusobno.
U to vreme bila mu je umrla mati i on mi te večeri ispriča neobičnu priču, očigledno misleći na svoju nesreću, ali se iz priče videla neka izokrenutost, kao da je on umro, a mati ostala u životu.
— Umre, dakle, — pričao je on — nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je so iz sebe isplakala i suze joj potekoše neslane. Tako, plačući, jedne večeri ona zaspi i usni neki predeo, pola u sunci i cveću, i šeta veselo neki svet, a pola u blatu, kiši i mraku. I u tom blatu — gleda — njen sin.
— Vidiš, majko, — reče joj on — oni tamo šetaju u osmesima i radosti živih, a ovo blato, gde sam ja, to je od tvojih suza.
Mati kud će, šta će, prestade da plače za sinom.
A sin joj malo potom opet dodje na san i pokaza joj kako njegov vrt lepo leži u suncu, ali u njemu ništa ne raste, ništa se ne može oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cveće i voće zato što se živi ovde plode.
Mati razumede priču, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog dečka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku.
Eto, ta prosta pričica — zaključivaše moj nepoznati sabesednik — ne bi zasluživala pažnje da nema mogućnosti da se ona prevede na jedan posebni smisao. Ne valja je doslovno shvatiti. Taj drugi svet i vrtovi u kojima živi njen sin, to je svet u kojem žive naše misli, uspomene i osećanja. Zar se to ne vidi već na prvi pogled, toliko su to nezemaljske stvari i strane nama samima, koji smo samo njihova kotva na ovom svetu. I njen sin iz priče i nije drugo do njena neka misao, ljubav ili uspomena, jer šta su naše uspomene i ljubavi do naša deca na nekom drugom svetu? Sve to, rekoh, i zavisi i ne zavisi od nas. Često moramo ovde da se osmehnemo da bi tamo u našim sećanjima ili ljubavima sinulo sunce, ovde da oplodimo ženu da bi se tamo, u našim mislima začela neka jabuka poznanja, naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko u našoj duši...
Možda ja ne umem ni da iščitam sve što se iz te pričice može iščitati, ali...



________________________________
Predeo slikan čajem

Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice, imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun.
Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.

________________________________

Jaje na hazarski način


Učenik:
- Tako možes i sveći, gaseći je izmedju dva prsta, da pokažeš da postojiš.
Mokadasa:
- Naravno, ako je sveća u stanju da umre... Ali, zamisli sada da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko ko naše nebo ima kao tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se približi da nam da do znanja da postoji, sem na jedan jedini način, ubijajući nas.
Neko, čijim se mi odelom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svom telu kao jezik, kao sredstvo opštenja sa nama. Ubijajući nas, taj Nepoznati nas obaveštava o sebi.
Kad god neko umre to znači da je neko nepoznat nešto važno hteo da nam kaže. Svaka smrt je ustvari reč, a sve naše smrti su jedno veliko nepročitano Pismo


________________________________

Kutija za pisanje

"Ljubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi.

________________________________

Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kožnu krv u slast, male, jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...
- Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.
- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
- Ljubav se stiče polako - od jednog po jednog čoveka. Jedan i jedan čovek nikada nisu dva, a samo ponekad su par...
- Ne možeš dati sebe, ako mogu da te zamene nečim drugim.
________________________________________
 
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар