Milorad Pavić

Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora!
Ja tim zvucima zalivam cveće u basti pod prozorom. Ono tako bolje raste. Ima pesama koje cveće voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo čuli i nikada nećemo čuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuće.
Zbilja, šta da kažemo o kućama? Jednostavno, neke kuće imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuće su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može ličiti na poslovnu prepisku, na prepisku između dva neprijatelja puna mržnje, prepisku između gospodara i sluge, između sužnja i tamničara, ali to može biti i ljubavna prepiska. Takvu kuću koja liči na ljubavno pismo hoću da mi sagradiš.
Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospođice? – upita Damaskin i natače kolut dima s mirisom suvih šljiva na njusku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa ćuj, moj gospodičiću! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osećanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana.
Tada sam shvatila da mogu da rađam decu i da ću ih rađati. I odmah počela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan četvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muskarčića od tri godine i počnem da ga negujem i da ga volim.
Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi.

Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u masti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo, na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trčimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuće.
On raste brze no ja i postaje na moje cči stariji od mene.Šaljem ga u mislima da uči, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Beč na vojno inženjerijsko učiliste da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuće. Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tačno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom.

– To je lepa priča, gospođice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuća i gde sam tu ja? Hoće li vam vas izmaštani negdašnji dečak sagraditi palatu?

– Hoće – uzvrati Atilija ostavljajući klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.

________________________________

Predeo slikan čajem


Videći da ga ne prepoznajem, on se ne okrete od mene, nego sedosmo jedan uz drugog i on nastavi sa istom srdačnošću da priča, pri čemu je po stolu neprestano svirao, kao na klaviru, neku polku, ostavljajući noktima na prekrivaču tragove kao note.
— Nemoj se sekirati — dodade on kao da me skroz vidi — naše uspomene, misli i osećanja mora biti da oduvek imaju boravište u drugim svetovima i ne zavise baš mnogo od nas ovde. Jer, više liče (ma kakve da su) misli dva razna čoveka jedna na drugu, no čovek i njegova rodjena misao medjusobno.
U to vreme bila mu je umrla mati i on mi te večeri ispriča neobičnu priču, očigledno misleći na svoju nesreću, ali se iz priče videla neka izokrenutost, kao da je on umro, a mati ostala u životu.
— Umre, dakle, — pričao je on — nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je so iz sebe isplakala i suze joj potekoše neslane. Tako, plačući, jedne večeri ona zaspi i usni neki predeo, pola u sunci i cveću, i šeta veselo neki svet, a pola u blatu, kiši i mraku. I u tom blatu — gleda — njen sin.
— Vidiš, majko, — reče joj on — oni tamo šetaju u osmesima i radosti živih, a ovo blato, gde sam ja, to je od tvojih suza.
Mati kud će, šta će, prestade da plače za sinom.
A sin joj malo potom opet dodje na san i pokaza joj kako njegov vrt lepo leži u suncu, ali u njemu ništa ne raste, ništa se ne može oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cveće i voće zato što se živi ovde plode.
Mati razumede priču, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog dečka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku.
Eto, ta prosta pričica — zaključivaše moj nepoznati sabesednik — ne bi zasluživala pažnje da nema mogućnosti da se ona prevede na jedan posebni smisao. Ne valja je doslovno shvatiti. Taj drugi svet i vrtovi u kojima živi njen sin, to je svet u kojem žive naše misli, uspomene i osećanja. Zar se to ne vidi već na prvi pogled, toliko su to nezemaljske stvari i strane nama samima, koji smo samo njihova kotva na ovom svetu. I njen sin iz priče i nije drugo do njena neka misao, ljubav ili uspomena, jer šta su naše uspomene i ljubavi do naša deca na nekom drugom svetu? Sve to, rekoh, i zavisi i ne zavisi od nas. Često moramo ovde da se osmehnemo da bi tamo u našim sećanjima ili ljubavima sinulo sunce, ovde da oplodimo ženu da bi se tamo, u našim mislima začela neka jabuka poznanja, naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko u našoj duši...
Možda ja ne umem ni da iščitam sve što se iz te pričice može iščitati, ali...

________________________________

Predeo slikan čajem

Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice, imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun.
Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.

________________________________

Jaje na hazarski način


Učenik:
- Tako možes i sveći, gaseći je izmedju dva prsta, da pokažeš da postojiš.
Mokadasa:
- Naravno, ako je sveća u stanju da umre... Ali, zamisli sada da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko ko naše nebo ima kao tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se približi da nam da do znanja da postoji, sem na jedan jedini način, ubijajući nas.
Neko, čijim se mi odelom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svom telu kao jezik, kao sredstvo opštenja sa nama. Ubijajući nas, taj Nepoznati nas obaveštava o sebi.
Kad god neko umre to znači da je neko nepoznat nešto važno hteo da nam kaže. Svaka smrt je ustvari reč, a sve naše smrti su jedno veliko nepročitano Pismo

________________________________

Kutija za pisanje

"Ljubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi.

________________________________

Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kožnu krv u slast, male, jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...
- Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.
- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
- Ljubav se stiče polako - od jednog po jednog čoveka. Jedan i jedan čovek nikada nisu dva, a samo ponekad su par...
- Ne možeš dati sebe, ako mogu da te zamene nečim drugim.

________________________________________

 

 

 

 

Mala priča o Miloradu Paviću

Hazarski rečnik   Pavić je pisao rukom, ponekad na salvetama, koricama drugih knjiga, nekim programima, brošurama... U vreme kad je počinjao rad na „Hazarskom rečniku“ radio je u „Prosveti“, MALA PRIČA O VELIKOM PISCU Milorad Pavić (1929—2009) jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti. Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju... Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš... Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna... Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu... Veli da se rodio u jednoj od "najružnijih kuća" u Beogradu, na Dorćolu... I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno. Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život "svojih zemljaka" — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige. I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio "jedan od srpskih pisaca", a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović: O, bogami, čudan je taj div, jedini Hazar koji je ostao živ! Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik "Prosvete", Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga "kao egzibicionizam"... Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje... Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta! I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini... Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka. Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio... i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima... Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije "Apostrof", Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost. Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom... Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu "Frankfurter hof" okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti... Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem... jeziku. Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač "preko bare", Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca... Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu "Kod zlatnog jelena" u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje... Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić. Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela "Pon Rojal", u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan... U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz... Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom. Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave... Taj jedini naš "planetarni pisac" (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu. "Pisac otrovne erudicije", kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: "Miloradu Paviću, s divljenjem..."), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno... Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: "Mislim da treba ići redno..", a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito. I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je "skinuo" gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje... A Pavić, "taj fini gospodin", kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje... Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici... i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu! Kazao mi je jednom prilikom: "Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt... Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt..." Autor teksta: Radovan Popović

Milorad Pavić,proza

Priča o duši i telu

 

Tada smo doista bili na kraju. Stali smo na razmeđi puteva i meni se još jednom, poslednji put, prohtela Iva. Ali da taj poslednji put bude što duže. I smislio sam:
-Pojaši me još jednom!
I ja sam, noseći je, išao dok sam bio u njoj, ona je gledala na put što je ostajao za nama. Kada je najzad sve bilo gotovo, rekao sam joj:
-Nismo više jedno za drugo. Čak i kada smo najbliže, dok se volimo, ti gledaš na onu stranu na koju ja ne mogu ići, sem ako bih išao unatrag, a ja idem na onu stranu na koju ti ne možeš gledati, sem ako bi gledala unatrag. Ja znam kuda su me odvele tvoje oči: na obalu, među tvoje druge, što biraju nova tela. Izaberi i ti... Dušo moja, koja držiš moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izađe iz tebe i otpočine na širini, a ti potraži drugo da te ponese...
I tako smo se rastali kao što se rastaju i svi drugi kad god se svrši.

_____________________________

Hazarski rečnik

dr Muavija

A kako ga je u prošlosti opet sačekivala njegova struka, koje se isto tako gnušao kao i svoje sadašnjice, zavlačio se u neku poluprošlost, gde su opal i žad još polusestre i gde kukavica još broji koliko će dana čovek živeti, gde […].
Jedne večeri, 1971. godine, kada je osećao svaki zub u glavi kao zasebno slovo, dr Muavija
je seo i odgovorio na jedan oglas iz 1896. Pažljivo je ispisao ime i adresu neke ulice za koju nije znao da li još postoji u Aleksandriji i poslao ponudu poštom. Svake večeri otada odgovarao je na po jedan od oglasa s kraja XIX veka. Gomile njegovih pisama išle su u neizvesnost i jednog jutra došao je prvi odgovor.

__________________________________

Hazarski rečnik

Jer, Hazari smatraju da se tokom četiri godišnja doba uvek smenjuju dve, a ne jedna godina, pri čemu jedna teče u suprotnom smeru od druge (kao i njihova glavna reka).
Obe pri tome mešaju dane i godišnja doba kao karte, pa se otuda mešaju zimski s prolećnim i letnji s jesenjim danima. I ne samo to: jedna od dve hazarske godine teče iz budućnosti ka prošlosti, a druga iz prošlosti u budućnost.

_________________________________

Hazarski rečnik

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. […] Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove s Arapima, i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato, kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom i narodom Hazare danas treba tražiti. Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna je li zbilja hazarsko, i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi perper, pa Daubmanus uzima da su ih lili Hazari. S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj
će ovdje biti najviše reći – pošto su preobraćeni iz svoje prvobitne vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena – hebrejsku, islamsku ili hrišćansku.

 

__________________________________________________

deo romana 'Kutija za pisanje'

 

Meni, iz ere koja nije više njegova era ribe, ostaje samo da nagađam pod kakvim okolnostima je izgovorena ova rečenica u prošlom 20. veku i u prošlom milenijumu. U ono vreme zbunjujuće i protivurečne vesti o sudbini Timoteja Medoša stizale su iz nepouzdanih izvora i bivale sve ređe... Na uskom jezičku pograničnog pojasa upao je u neku zasedu, zarobljen, kidnapovan, ili na neki treći način primoran da se na izvesno vreme opet nade u Bosni. Ja ni danas ne znam da li je bio prinuden da boravi na području koje se tada nalazilo pod muslimanskom, pod hrvatskom, ili pod srpskom vlašcu. Lako je ustanovljeno ko je on. ***
– Carsku je tajnu dobro čuvati – rekao mu je jedan od dvojice ljudi za stolom čim su momci s praporcima nestali iz odaje. I ispričao šta se od njega traži.

– Očekujemo da upamtite jedno ime i da koristite jezike koje znate, a to će reći francuski, grčki, engleski, italijanski, srpski...
– Ja ne znam srpski – dobacio je Timotej, na šta su se dva čoveka za stolom nasmejala.

– Da pređemo na stvar – rekao je drugi čovek – postoje na svetu neka imena koja su zabranjena. O njima je najbolje što manje govoriti, a i to samo kad se mora. Najbolje smatrajte da je takvo ime teško kao reka Drina, da od njega plamen sveće postaje plav. Takvo ime može biti lozinka za prelaz iz jednoga sveta u drugi, može postati nadimak za smrt. Ali, ko to zna? ***

U trougloj sobi čekale su ga promene. Na raspolaganje mu je stavljen računar, snabdeven je kompjuterskim rečenicima i enciklopedijama na kompakt diskovima. Bio je tu Spelling za engleski, "Hugo" za francuski, americka enciklopedija "Encarta" i Enciklopedija britanika, a od rečnika "Bookshelf". Imao je i biblioteku punu stranih i domaćih knjiga. Stvar nije ostala na tome. Momci s praporcima na uhu došli su u zoru ponovo po njega i odveli ga... ***

U svoj uobičajeni čas, a to je čas kad se kolju petlovi koji kukuriknu pre vremena, momci sa praporcima na uhu nisu došli po Timoteja. ***

... Čim ga ugleda, kuče zareža, na šta se đavo raskopča. Spreda iz čakšira izvuče veliki maljav rep i njime zapiša kuče, koje skičeći pobeže. Tada đavo ispovrte odnekud nešto kao 'ikonu', nešto poput slike na dasci i pokaza je Timoteju. Na 'ikoni' je bio naslikan čovek srednjeg rasta, sedamdesetih godina, plavih očiju hladnih od straha, neuhranjenih nozdrva i male brade. Od onih dvovlasih što su ujutru mrkodlaki na mater, a uveče svetlokosi na oca. Izgledao je kao da se najeo bolesnog hleba. – Znaš li ko je ovo? – upita đavo( Saturnus). I odmah sam odgovori na pitanje... ***

... Ništa na svetu se ne može dokazati. Pa ni moja krivica. ***

... Tada mi dve ptice proleteše kroz san i ja naknadno shvatih šta sam učinio objavljujući to ime-lozinku prvi put. I zašto nije to htela da uradi gospođa Eva, smotrenija od mene. Zapisujući to ime ja sam ustvari postao ubica Timoteja Medoša. Zločin je jedino što se može pokrenuti uz maticu vremena ka našim precima...

U tom zločinu ja imam saučesnika. To si ti, što si naslikan s druge strane đavolje 'ikone'. Ti, što si u knjizi 'Kutija za pisanje', ili u naslovu ovog zapisa na Internetu već pročitao zabranjeno ime:...

_________________________________________

Milorad Pavić, stihovi

EPITAF

U dimu nad ognjištima greju se ptice i prve pahulje se tope
Kao podvodni vetar izranja i kipi crno mleko noći sa dna duboke reke
Izliva se u svet i krivuda duž mlečnih staza i belokore uvija smreke.
U mojim očima sneg se u suze pretvara i kada oči se sklope

Kroz hladne kapi te daleko i čisto sa svojih obraza gledam: pred njima
Vetar je postao crn, a stabla mi prilaze kao na pojilo zveri
I u jedan red staju oko mene. Borovi su probili magle vrhovima
I cepaju ih rastući im sa dna u čudnoj nekoj veri

Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu.
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;

I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.

______________________________________


SIMPOSION

Gozba je preda mnom. Nad krovom jesen i u ognjištu lišće i gnezda.
Rekli su i učinili: otvorićemo vrata kočija u vrata tvoje sobe
Iz nepranih glinenih zdela ješćemo mesečinu
I mlade vrtove što pune svoje bose senke višnjama i lišćem.

Lepe, prljave ruke natočiće nam čašu zečije krvi punu tuđega sunca.
Rekli su i učinili, no ja ne uzeh do zrno grožđa i paunovo pero.
U mom srcu je groblje i reka izvire ispod krstača njegova
Usta su mi pepela puna jer hleb umakah svoj u oganj

I uši pune suza iz snova i samo ptice koje ih piju znaju im ukus
Strašno zvono ljubavi odzvanja zalud godine u mojim nedrima:
Ne čujem da zvuk taj već hiljadu proleća ubija rode u letu i gasi sveće

U peščanome podu hramova gde raste sveto drvo. Na sunce su izišli sveci
I despoti u grimizu. I strašni su od vremena i jer dolaze iz mraka
I jer su gladni i žedni trpeze moje. A ja uzimam zrno grožđa i paunovo pero.

___________________________________

LJULJAŠKA NAD KLADENCEM IMENA

Kud lutaš, vide moj bez mene po mojim snovima, čarobni sledeći prizor mada ti oči spavaju
Moje srce zna zašto si umoran kada se vratiš zorom u ovaj svet
Umiven pre buđenja u vrelom lekovitom zdencu na dnu ledenih voda
Gde su i zvezde najdalje od svojih slika. Moje srce zna, no meni ne kazuje.

Što trčite ko psi ispred moga života, oči, iza okuke njegove o neznane se otimajuć stvari?
Da l vas ko napada tamo u šumama što će nići, i mogu li piti i ja od vode
Koju ločete iz sutrašnjih kiša? Hoću li se probuditi slep jednoga jutra
Ako vas rastrgnu oči iz nekog tuđeg sna? Devojčica u čarapama belim

U ljuljašci od zlatne kose nad vašim zdencem se njiše
I potonula imena iz lekovitih voda njoj se vraćaju u isparenjima vrelim
No ne razume ih ona i s imenima dragocenim našim igra se kao sa šljunkom

I natrag u bunar ih baca. Uzalud ronite u noći i natrag ih donosite meni
Pretvorena u boje: vratiti ih ne umem više iz boja u reči;
Moje srce ih zna, no meni ne kazuje i samo devojčica u čarapama belim

Može nam još pomoći, no ne oseća da može, ili ne želi da leči.
____________________________________

SPOMENIK NEZNANOM PESNIKU

Oči su moje pune vina i krvi ko lep na hramovima Atosa
No moje srce još vidi na pučini galeba kako se kupa u peni
Uši su moje pohranilište odjeka i slušaju samo sebe
No moje srce još čuje kako daleke reke nose ptice vetrom utopljene

Moj jezik je triput svlačio košuljicu godina i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce još poznaje jezik zaboravljenih liturgija
Noge su mi umorne od biranja štapova nesalomljivih
No srce moje još dolazi u pohode tvojim spaljenim rečima

Jer gluh uhodim progonstva gde još laju talasi koje si slušao
Jer slep uhodim ostrva koja su davala crvene slike tvojim suzama
Jer pre pesme jedne ptice postoji uvek ime nekog vetra.

Moj jezik je triput svlačio košuljicu vremena i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce je okusilo kamen tvog zavičaja i našlo u njemu ukus ognja
Iako sam bio učenik pesnika koji ne postoji, pesnika bez pesama.
____________________________________

VEČERA U KRČMI "ZNAK PITANJA"

Anđeo s naočarima pored Patrijaršije
Sedi u krčmi kod "Znaka pitanja".
On mi pljunu u usta i reče:
"Prosti prostranstvu slov!"
Naručismo porciju sede trave s jezikom
I dva puta po čanak toplih božijih suza
Naručismo pohovan pogled
Od onih gorkih što ostare za sat, s limunom,
I pasulj na savskoj vodi.
Oglodasmo reč Uzalud
I zaboleše nas po obedu
Cvetovi u travi preko puta
I dve kašike u tanjiru
Jer stvari ne postadoše ono
Što smo ih naučili da budu.
Naplatiše nam svakom
Po jedan aprilski utornik
I uzesmo sat kusura.
Na rastanku on skide šešir i reče:
Dositej.
U porti preko puta
Sahranismo po ogledalo
I svaki svoj put odnese na leđima.

_____________________________________

BLIZU KARAMATINE KUĆE U ZEMUNU...

Kako bih voleo da sam livac
Da imam radionicu zvona u 1854. godini
S one strane rajske reke
Blizu Karamatine kuće u Zemunu.
Pio bih vino iz najlepšeg zvona
Iz jednog uha rasla bi mi vrba iz drugog grožđe

I boleo bi me za vas
Gvozdeni kokot na krovu livnice.
Tako bih uvek znao s koje strane vetar duva
Tako bih 1970. otkrio da pevac
pokazuje kradom i jedan peti vetar
Vetar sunčeve prašine
I svetlosnih odjeka zvezda.

Ovako Vasku su Popi i meni opet ozebli zubi
Na košavi iz Besarabije
Pa se grejemo čorbom od jedne mudre ribe
Koju nisu upecali nego ubili kamenom
Ko pticu grudvom snega u letu
Kao pre 7.000 godina u Lepenskom viru
na ovoj istoj rajskoj reci.
Na dnu čorbe našli smo ime ribe
Koje nije za jelo ni za objavljivanje. ("Anahoret u Njujorku")

______________________________________

LEKCIJA IZ ČITANJA KARATA

Palavestra, Lalić, Hristić & ja u krčmi
Kod "Bufala" u Berlinu

Gladnih ušiju na žednim petlovima
Ujahasmo u Berlin
Na satljik kupusne pljuvačke i pticu na žaru.
Kod "Bufala", West Germanija,
Operišemo tu pticu od čira na vazdušnom mostu

I otkrivamo u njoj (sasvim čudodejivo)
Mali berlinski zid.
Čuje se iz nje ciktanje cikada,
To mesto južnog vetra,
Što svareno ne goji oči, no goni
Da se podruguje na sunce u prahu,
I nezavejivo drveće.
Umesto crnih ljubičica
Kod "Bufala" u Berlinu
Nađosmo Gintera Grasa.
Ali bolje vrabac u ruci
nego Franfurt na Kajni.

________________________________

POSLE SVEGA


Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog

Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala

Kod "Ljubića" smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu

Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema

Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve

Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema

Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo

Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina

U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti

Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine

Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja

Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine.

______________________________________