Paul Auster-odlomci iz romana

"Proročke noći"


(Početak prvog poglavlja romana Pola Ostera "Proročka noć", u prevodu Ivane Đurić Paunović i izdanju beogradske Geopoetike)

"Bio sam dugo bolestan. Kada je došao dan da napustim bolnicu, skoro da više nisam umeo da hodam, skoro da se nisam ni sećao ko sam. Potrudite se, kazao je doktor, i za tri-četiri meseca ponovo ćete biti u sedlu. Nisam mu poverovao, ali sam ga ipak poslušao. Bili su me otpisali, i sada, kad sam već uspeo da pobijem njihove prognoze i na volšeban način izbegnem smrt, šta mi je drugo preostalo nego da živim kao da preda mnom ima nekakve budućnosti?

Počeo sam s malim šetnjama, nekoliko blokova od svoje zgrade i nazad. Imao sam samo trideset četiri godine, ali desilo se ono što se desilo i bolest me je pretvorila u starca – u jednog od onih drhturavih, nesigurnih paćenika koji ne mogu da naprave ni korak a da kod sledećeg ne pogledaju kojom nogom treba da krenu. Od hodanja sam, čak i tako sporog, imao neobičnu, vazdušastu lakoću u glavi punoj zbunjujućih signala i zapletenih moždanih impulsa svih mogućih vrsta. Pred mojim očima sve je lebdelo i plivalo, talasalo se poput odraza u neravnom ogledalu, a kad god bih pokušao da posmatram samo jednu stvar, da izdvojim samo jedan predmet iz naleta kovitlaca boja – plavu maramu obmotanu oko glave neke žene, recimo, ili zadnja svetla kombija koji isporučuje robu – on bi istog trenutka počeo da se lomi i rasipa, da nestaje kao kap boje u čaši vode. Sve je svetlucalo i prelivalo se, rastakalo u različitim pravcima, i u prvih nekoliko nedelja nisam mogao da odredim granicu između svog tela i ostatka sveta. Naletao sam na zidove, prevrtao kante za smeće, zaplitao se u pseće povoce i razbacane papire koji su leteli naokolo, zapinjao sam o najniže ivičnjake. Čitav svoj život živim u Njujorku, ali više nisam razumeo ulice ni gužvu, i svaki put kada bih krenuo na neku od svojih ekskurzijica, osećao sam se kao čovek koji se izgubio u nekom stranom gradu.

Te godine leto je rano stiglo. Krajem prve nedelje juna vreme je postalo teško, sparno, vazduh je stajao: iz dana u dan isto umrtvljeno, zelenkasto nebo; vazduh zagušen isparenjima smeća i izduvnim gasovima; vrelina koja izbija iz svake cigle i betonskog stuba. I pored svega toga ja sam i dalje istrajavao, prisiljavao se da svakoga jutra siđem niz stepenice i izađem na ulicu, i kako je zbrka u mojoj glavi polako počela da se raščišćava a snaga polako da se vraća, pošlo mi je za rukom da svoje šetnje produžim do nekih zabačenijih rukavaca kvarta. Sa deset minuta prešao sam na dvadeset; sat je prerastao u dva; dva sata postala su tri. Dok su mi pluća vapila za vazduhom, a koža neprekidno bila okupana znojem, promicao sam poput posmatrača u nečijem tuđem snu, pratio sam svet koji uz brujanje prelazi svoj put, i čudio se tome kako sam i sam nekada bio nalik na ljude oko mene: uvek u žurbi, uvek u kretanju s jednog mesta na drugo, uvek u zakašnjenju, uvek se upinjući da obavim još devet stvari pre zalaska sunca. Sada više nisam bio opremljen za tu igru, sada sam bio roba s greškom, masa neispravnih delova i neuroloških ispada, i nisam se više primao na to sumanuto grabljenje i trošenje. Smešno je što sam ponovo počeo da pušim, i popodneva sam traćio u klimatizovanim kafeima, naručujući limunade i sendviče sa topljenim sirom dok sam prisluškivao razgovore i iščitavao redom sve članke iz tri različita dnevna lista. Vreme je prolazilo.

Tog konkretnog jutra – 18. septembra 1982 – iz stana sam izašao negde između pola deset i deset. Supruga i ja živeli smo u delu Bruklina po imenu Kobl Hil, na sredokraći između Bruklin Hajtsa i Kerol Gardensa. U svojim šetnjama obično bih kretao prema severu, ali tog jutra sam se uputio južno, skrenuo desno kod ulice Kort i nastavio pravo još nekih šest-sedam blokova. Nebo je imalo boju cementa: sivi oblaci, siv vazduh, sivi pljusak koga je doneo sivi nalet vetra. Uvek sam bio slab prema takvom vremenu, bio sam zadovoljan tminom, nimalo tužan zbog toga što su pasje vrućine minule. Deset minuta nakon što sam pošao, na sredini bloka omeđenog ulicama Kerol i Prezident, s druge strane ulice, opazio sam papirnicu. Bila je uglavljena između radnje za popravku cipela i male piljarnice koja je radila non-stop, jedina svetla fasada u nizu oronulih, neupadljivih zgrada. Pretpostavio sam da je odskora na tom mestu, ali uprkos tome što je novootvorena, i uprkos ukusno aranžiranom izlogu (kule od hemijskih olovaka, običnih olovaka i lenjira složene tako da podsećaju na konturu grada iz daljine), ’Palata papira’ izgledala je suviše mala da bi u njoj bilo nečeg zanimljivog. Ako sam i odlučio da pređem ulicu i uđem, razlog je verovatno bio taj što sam potajno želeo da opet počnem da radim – a da to nisam ni znao, niti sam bio svestan potrebe koja je u meni narastala. Od maja, kada sam se vratio iz bolnice, nisam ništa napisao – ni jednu jedinu rečenicu, nijednu reč – i nisam osetio ni najmanji poriv da to uradim. Sada, nakon četiri meseca apatije i ćutanja, odjednom sam rešio da treba da obnovim zalihe: nova naliv-pera i olovke, nova sveska, nove patrone za mastilo, gumice, novi blokovi i fascikle, sve novo."

  *****

" Nevidljivi"

" Dobar orgazam je potres. Guza joj je kanta. Grudi su joj dude i sise, dudare i sisurde, balkoni. Kako kad, tvoj penis je piton, kita, pendrek, banana, lijana, batina, kokot, magnum, veselko, antena, ćuna i kobasa. Te je reči uzbuđuju i zabavljaju, a kad se opraviš od početnog šoka, i ti si uzbuđen i nasmejan."

" Preda mnom se protezala gola ravnica, prašnjava gola ravnica puna sivog kamenja ranih veličina i oblika, a među kamenjem na ravnici bilo je raštrkano pedeset-šezdeset muškaraca i žena koji su držali čekić u jednoj ruci i dlijeto u drugoj, i udarali po kamenju dok ga ne bi prepolovili, a onda udarali po najmanjem kamenju dok ga ne bi pretvorili u šljunak."

duži odlomak - vidi

  *****

" Mesečeva palata"

Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frižider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo leđa i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja leđa.

“Ko je to?” rekoh pretvarajući se da ne znam.

“Žena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Došla je da te ukrade.”

Uhvatio sam je za ruke pokušavajući da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Čini mi se da me je već ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula još jače. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”

“Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.”

“Ništa ja ne znam. Suviše dugo čekam da bih znala bilo šta.”

Čitava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliža projekciji stvarnosti koju sam priželjkivao od bilo čega drugoga što sam dotad iskusio. Moje želje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujući Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i veštine njenih pokreta, od toga što nije oklevala. Kiti se nije plašila sebe, i živela je u svom telu bez stida i nedoumica. Možda je to što se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se čini da je bilo obrnuto. To što je uživala u svom telu omogućavalo joj je da se bavi plesom.

Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nešto što nikada neću zaboraviti, i verujem da je to ono što je u meni konačno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije želje, već pre na dramatično rušenje unutrašnjih zidova, na zemljotres u središtu moje samoće. Toliko sam se bio navikao na činjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nešto moglo desiti. Podvrgao sam sebe određenom načinu života, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja našla preda mnom, spustila se kao anđeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom činjenicom da postoji.

    *****    
                                                    

 "Otkrivanje samoće"

Svaka knjiga je prizor tišine. Ona je opipljiv predmet koji se može podići, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reči u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne i mnoge godine, samoće jednog čoveka, tako da bi se moglo reći da se čovek, sa svakom pročitanom rečju u knjizi, suočava s jednim delićem te samoće. Čovek sedi sam u sobi i piše Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druženju, ona je nužno proizvod samoće. Kad O. sedi u sobi i prevodi tuđu knjigu, to je kao da ulazi u samoću tog čoveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguće. Jer kad se samoća jednom naruši, kad je prisvoji neko drugi, to više nije samoća, vec neka vrsta druženja. Čak i ako je u sobi samo jedan čovek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog čoveka, koji i jeste i nije tu,i čija knjiga i jeste i nije indentična onoj koju on prevodi. Zato je, kaže sebi, moguće u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

  *****

“Levijatan”

Nikada nije procenjivao ljude koje je sretao, ni prema kome se nije postavljao superiorno, nikada ih nije svrstavao prema društvenoj lestvici. Barmen ga je zanimao isto koliko i pisac, i da se ja nisam pojavio tog dana, verovatno bi proveo dva sata u priči s čovekom s kojim se ja nisam potrudio da progovorim deset reči. Saks je kretao s pretpostavkom da je osoba s kojom razgovara izuzetno inteligentna, čime je u njoj izazivao osećaj ponosa i važnosti. Mislim da sam se toj njegovoj osobini najviše divio, toj urođenoj veštini da iz drugih izvlači ono najbolje. Često su ga smatrali čudakom…

Jessie Burton, Minijaturistica

Pogreb je trebao biti samotan i tih jer ta osoba nije imala prijatelja. Ali u Amsterdamu reči
su voda, preplave ti uši i ostave hrđu, pa je istočni ugao crkve krcat. Ona sve to promatra iz
sigurnosti horskih klupa, gleda kako cehovnici i njihove supruge prilaze otvorenoj grobnici
kao mravi medu. Ubrzo im se pridružuju činovnici VOC-a i brodski kapetani, namesnici,
slastičari - i on, još s tim šeširom široka oboda na glavi. Pokušava osetiti sažaljenje prema
njemu. Za razliku od mržnje, sažaljenje se može pohraniti i odložiti.

Oslikan krov crkve - jedino što reformatori nisu srušili - uzdiže se nad njima kao prevrnut trup veličanstvena broda. U njemu se zrcali duša grada; iscrtan na pradavnim gredama, Krist-sudac drži mač i ljiljan, zlatni brodski teret reže valove, Devica se odmara na polumesecu. Podignuvši usko sedalo stare drvene klupice pokraj sebe, prsti joj podrhtavaju preko rezbarije na njegovoj donjoj strani. Reljef prikazuje muškarca koji sere vrećicu kovanica, dok mu se licem razvlači bolna grimasa. Što se promenilo, pomisli ona.
Pa ipak!

Čak su i mrtvi danas ovde, nadgrobne ploče skrivaju telo preko tela, kosti u prašini, naslagane jedne preko drugih pod stopalima žalobnika. Ispod tog poda nalaze se čeljusti žena, zdelica nekog trgovca, šuplja rebra pretila uglednika. Ima dolje i malih leševa, neki nisu dulji od hleba. Žena primećuje kako ljudi odvraćaju pogled od takve zbijene tuge, kako se odmiču kad ugledaju sićušan kamen, ali ko bi im to zamerio.
Usred gomile ugleda razlog svoga dolaska. Devojka stoji pokraj otvora u podu, izgleda iscrpljeno, patnja joj se urezala na lice. Jedva da i primećuje  građane koji su došli zuriti.
Nosači hodaju crkvenom lađom noseći kovčeg na ramenima kao kovčeg za lutnju. Po izrazima njihovih lica, reklo bi se da među njima ima i suzdržanih. Pellicorneovo maslo, pretpostavlja ona. Isti stari otrov u duši.
Obično su ovakve povorke vrlo uređena ustroja, gradski oci na čelu, a narod straga, ali danas niko ne mari za red. Možda zato što, pretpostavlja žena, nikad pre ni u jednoj Božjoj kući u ovome gradu nije bilo ovakva tela. Sviđa joj se taj dašak iznimnosti, prkosa. Premda utemeljen na riziku, Amsterdam sad žudi za sigurnošću, za lagodnim životom, i tupo poslušno čuva svoj novac. Trebala sam već pre otići, ne čekati do danas, pomisli. Smrt je došla preblizu.

Krug ljudi razdvaja se, propušta nosače kovčega. Dok ga bez ikakva obreda spuštaju u raku, devojka se primakne rubu. Baci kitu cveća dole u tamu, a negde čvorak zaleprša krilima, penjući se uz vapnom obeljen zid crkve. Na trenutak je skrenuta pozornost, glave se okreću, ali devojka i ne trepne, baš kao ni žena u koru; obe posmatraju latice u padu dok Pellicorne pevnim glasom započinje završnu molitvu. Dok nosači kovčega postavljaju na mesto novu kamenu ploču, devojčina sluškinja klekne uz tamu koja polako biva prekrivena i zajeca. Kad postane jasno da iscrpljena devojka neće
učiniti ništa da zaustavi sluškinjine suze, taj nedostatak dostojanstva biva popraćen coktanjem neodobravanja. Dve žene odevene u svilu koje stoje blizu kora međusobno se došaptavaju. “Zbog takva ponašanja i jesmo ovde”, promrmlja jedna.
“Ako su takvi u javnosti, unutar svoja četiri zida zacelo su kao divlje životinje”, odgovara njezina prijateljica.
“Istina. Ali, što sve ne bih dala da budem muha na jednom od tih zidova! Bzz-bzz.”
Zatome hihot, a žena u horu primeti da su joj ručni zglobovi pobeleli. Sad kad je pod crkve opet zatvoren, a smrt daleko ispod njega, gomila se polako osipa.
Devojka, kao svetica pala s crkvenih vitraža, prijećuje nepozvane licemere. Počinju čavrljati dok izlaze prema vijugavim ulicama, a na kraju za njima kroz lađu u tišini, ruku pod ruku, krenuše devojka i njezina sluškinja. Većina muškaraca vraća se natrag za svoje radne stolove i pultove, jer da bi Amsterdam bio uspešan, valja stalno raditi. Stara izreka kaže da smo do vrha došli žuljevima, ali lenost bi nas mogla vratiti natrag u more. A ovih dana kao da je vodostaj sve viši.

Crkva je opet prazna pa žena iziđe iz kora. Žuri, ne želi da je neko vidi. Stvari se mogu promeniti, kaže, a šapat se odbija od zidova. Došavši do novopoložene kamene ploče, primećuje da je posao zbrzan: granit je još topliji od drugih grobova, a uklesane reči još prašnjave. Trebalo bi biti neverovatno da se ovakvo šta dogodi.
Klekne i posegne rukom u džep da dovrši što je započela. Ovo je njezina molitva, minijaturna kuća dovoljno malena da joj stane na dlan. Unutra je bezvremenski, majstorski izrezbareno devet soba i pet ljudskih obličja. Žena pažljivo spusti tu ponuđenu žrtvu na mesto koje joj je oduvek namenila, ogrubjelim prstima blagoslivljajući hladan granit.
Otvorivši vrata crkve, nagonski se ogledava, pogledom traži šešir široka oboda, Pellicorneov plašt, svilene žene. Svi su nestali; da nije zvuka zarobljena čvorka, mogla bi pomisliti da je sama na svetu. Vreme je da pođe, ali još trenutak drži vrata otvorena za pticu. Sluteći njezin potez, umesto da izleti, ptica odleprša iza propovedaonice.
Zatvorivši vrata za svežom unutrašnjošću crkve, okrene lice suncu i krene od kružnih kanala prema moru. Čvorče, pomisli, ako veruješ da je to sigurnije mesto, onda ja nisam ta koja će te osloboditi.

JEDAN


Sredina oktobra, 1686.
Kanal Herengracht, Amsterdam

Ne poželi slastica njegovih
jer su jelo prevarno.

- Mudre izreke 23:3

Izvana u unutra


Na pragu kuće novopečenoga supruga Nella Oortman podigne pa spusti alku u obliku
dupina, a od glasna zvuka obuzme je nelagoda. Nitko ne otvara, premda je očekuju. Vreme
je bilo unapred dogovoreno, pisma napisana i odaslana, majčino na papiru koji se u poređenju  s Brandtovim skupim pergamentom doimao tankim. Ne, pomisli ona, ovo baš i nije najbolja dobrodošlica, pogotovo s obzirom na prošlomesečni obred venčanja kratak kao treptaj oka - bez cvetnih venaca, bez zaručničkoga kaleža, bez ženidbene postelje.
Nella spusti na stub svoj maleni kovčeg i kavez za ptice. Zna da će posle, kad već bude gore, u sobi, za pisaćim stolom, sve to morati u pismu ulepšati za svoje kod kuće.
Splavarev smeh što odzvanja od opeka nasuprotne kuće navede je da se okrene prema kanalu. Sitan dečarac zaletio se u ženu i njezinu košaru s ribama pa sad napola mrtav sleđ klizi niz široku prednjicu ribaričine suknje. Prodoran krik njezina seljačkoga glasa prodire Nelli pod kožu. “Idiote! Idiote!” vikne žena. Dečak je slep, pipa po prljavu tlu, traži odbeglu naušnicu kao da je srebrna amajlija; prsti su mu brzi, ne boje se na što bi mogli naići. Zgrabi je, zahihoće i otrči s plenom niz puteljak, držeći drugu, slobodnu ruku ispruženu ispred sebe.

U sebi radosna zbog njega, ona uživa u toj retkoj toplini, upija je dok je još ima. Ovaj deo Herengrachta poznat je kao Zlatni zavoj, ali danas je to široko prostranstvo smeđe i nekako obično, svagdanje. No kuće nadvijene nad bljuzgavo-smeđi kanal nešto su sasvim drugo. Dive se vlastitoj simetriji u odrazu na vodi, dostojanstvene i prekrasne, dragulji na ponos ovome gradu. Gore, iznad njihovih krovova, priroda svim silama pokušava da ne zaostane u lepoti pa oblaci boje šafrana i marelice kao da su jeka plena veličanstvenerepublike.

Nella se opet okrene prema vratima koja su sad malo odškrinuta. Jesu li i pre bila? Nije sigurna. Lagano ih gurne, zaviri unutra u hladniji zrak što se diže s mramora. “Johannese Brandte,” zazove glasno, pomalo uspaničeno. Je li ovo igra, zapita se. Čekaću ovde do januara. Njezina papiga Peebo Šuška vrhovima pera o rešetke kaveza, a njegov tihi cvrkut ne zvuči isto na mramoru. Čak i sad utihli kanal iza njih kao da je zadržao dah.

Zagledavši se dublje u sene, sigurna je u jedno: neko je posmatra. Ma hajde, Nella Elisabeth, kaže sama sebi i zakorači preko praga. Hoće li je novopečeni suprug zagrliti, poljubiti je ili se samo poslovno rukovati s njom? Ništa od toga nije učinio na venčanju, tamo pred članovima njezine malobrojne porodice i gde nije bilo baš nikoga od njegovih.
Da mu pokaže da su i devojke sa sela dobro odgojene, sagne se i izuje cipele - meke, kožnate, najbolje koje ima, naravno - premda, zapravo, i ne može reći koji je smisao te geste. Dostojanstvo, rekla joj je majka, ali dostojanstvo je tako neudobno. Odbaci cipele na pod, nadajući se da će buka privući nekoga, ili ga možda oterati. Majka kaže da ima odveć bujnu maštu, zove je “Nella s glavom u oblacima”. Nepomične cipele leže nimalo dramatično, a postigla je samo to da se oseća glupo.

Vani se dovikuju dve žene. Okrene se, ali kroz otvorena vrata vidi samo leđa jedne od njih, onu koja bez šešira, zlatokosa i visoka odlazi prema posljdnjim zrakama sunca. Nellina je frizura olabavila od putovanja iz Assendelfta: povetarac je oslobodio nekoliko tankih pramenova. Znajući da će, zatakne li ih za uho, ostaviti utisak da je nervoznija nego što jest, a to ne bi mogla podneti, ostavi ih da je škakljaju po licu.
“Zar ćemo imati menažeriju?”

Iz tame hodnika iznenada dojedri siguran glas. Koža joj se naježi jer iako je imala pravo, ipak ne može sprečiti trnce. Gleda kako iz sene nešto klizi: ispružena ruka - u znak pobune ili pozdrava, teško je reći. Žena, visoka i vitka, odjvena u najcrnje crno, s belim savršeno uškrobljenim i izglačanim oglavljem. Svaki je pramen na svome mestu, a oko nje oseti se jedva primetann, vrlo neobičan miris muškatnog oraščića. Oči su joj sive, usta ozbiljna. Koliko već dugo stoji i gleda? Peebo zacvrkuće.

“Ovo je Peebo”, odgovori Nella. “Moja papiga.”

“Vidim”, kaže žena, gledajući svisoka u nju. “Odnosno čujem. Pretpostavljam da nisi donela još i druge zveri?”

“Imam i psića, ali ostao je kod kuće...”

“Dobro. Uneredio bi nam sobe. Izgrebao drvenariju. Ti maleni psi imaju temperament Francuza i Španaca”, primije žena. “Frivolni su kao i njihovi vlasnici.”

“I izgledaju kao Štakori”, dobaci drugi glas odnekud iz hodnika.
Žena se namršti i nakratko sklopi oči pa je Nella dobro pogleda, pitajući se ko još gleda i sluša taj njihov razgovor. Starija je od mene desetak godina, pomisli ona, premda joj je koža tako glatka.
Žena graciozno prođe pokraj Nelle prema dovratku, samosvesna i umišljena. Nakratko s
odobravanjem pogleda uredno složene cipele pokraj vrata, a zatim se čvrsto stisnutih usana zagleda u kavez. Peebu se od straha našušurilo perje. Nella joj pokuša skrenuti pozornost pozdravom pa je primi za ruku, ali žena se lecne na dodir.

“Imaš snažne kosti za devojku od sedamnaest godina”, kaže.

“Ja sam Nella”, odgovori ona, povlačeći ruku. “I imam osamnaest godina.”

“Znam ko si.”

“Pravo mi je ime Petronella, ali svi me zovu...”

“Čula sam i prvi put.”

“Jeste li vi domaćica?” upita Nella.
Iz sene hodnika dopre loše zatomljen hihot. Žena se ne obazre, gleda van u biserast sumrak, “je li Johannes ovde? Ja sam njegova nova supruga.”

Žena i dalje ćuti.

“Potpisali smo bračni ugovor pre mesec dana, u Assendelftu”, ustrajna je Nella. Čini joj se da nema drugog izbora nego ustrajati.

“Moj brat nije kod kuće.”

“Brat?”

Opet kikot iz sene. Žena pogleda Nellu ravno u oči.
“Ja sam Marin Brandt”, kaže kao da bi Nella trebala to shvatiti. Marinin je pogled postojan i prodoran, ali u glasu joj se čuje tračak posustajanja. “On nije ovde”, nastavi Marin. “Mislili smo da će biti. Ali nema ga.”

“A gde je?”

Marin opet pogleda prema nebu. Levom rukom zatreperi kroza zrak i iz sene blizo stubišta izrone
dva lika.

"Oto" kaže ona.

Muškarac krene prema njima, a Nella proguta slinu, čvrsto se opirući hladnim stopalima o pod.
Ottova je koža tamna, tamnosmeđe boje, posvuda: njegov vrat koji izvire iznad okovratnika, njegove šake i zapešća što vire iz rukava. Njegove visoke jagodice, brada, široko čelo, svaki je vidljivi centimetar njegove kože tamnosmeđe boje. Nikad pre nije videla takva čoveka. Čini se da je Marin promatra i čeka da vidi šta će da učini. Pogled Ottovih velikih očiju ničim ne odaje da je primetio Nellinu neskrivenu opčinjenost. Nakloni joj se, a ona uzvrati, grizući usnu sve dok je okus krvi ne podseti da bi trebala biti pribrana. Primeti da mukoža blista kao ulašten orah i da mu kosa odskakuje od lubanje. Kao oblak meke vune, nije priljubljena uz glavu i masna kao u većine muškaraca.

 “Ja...” kaže ona.

Peebo zacvrkuće. Otto ispruži ruke s parom drvenih klompi na širokim dlanovima.
“Za vaša stopala”, reče.

Naglasak mu je amsterdamski, ali reči izgovara grleno, čineći ih toplima i tekućima. Primajući klompe, prstima mu okrzne kožu. Nespretno navuče povišene cipele. Prevelike su joj, ali ne usudi se to reći; ako ništa drugo, barem više ne stoji bosa na hladnu mramoru.
Posle će pritegnuti kožnate vezice, kad bude na spratu - ako ikad stigne gore, ako je ikad puste iz ovog predvorja.

“Otto je sluga moga brata”, kaže Marin, i dalje je fiksirajući pogledom. “A ovo je
Cornelia, naša sluškinja. Ona će se brinuti za tebe.”

Sluškinja zakorači napred. Malo je starija od Nelle, dvadeset, možda dvadeset jedna godina, i nešto je viša od nje. Cornelia je prikuje neprijateljskim osmehom, odmeravajući novopečenu suprugu, primećujući drhtanje njezinih ruku. Nella se nasmeši, opečena sluškinjinom znatiželjom, pokušava naći nekakve prazne reči zahvale. Napola je zahvalna, napola posramljena kad je Marin prekine.

“Dođi da ti pokažem gornji sprat”, reče. “Sigurno želiš videti svoju sobu.”

Nella klimne, a u Cornelijinim očima nakratko zaiskri nešto što je dalo naslutiti da je
sve to zabavlja. Radostan cvrkut iz kaveza odbija se od visokih zidova. Pokretom zapešća Marin pokaže Corneliji da ptica mora u kuhinju.

“Ali onde je sve pregrijano u pari od kuhanja”, pobuni se Nella. Otto i Marin okrenu se prema njoj. “Peebo voli svetlo.”

Cornelia uzme kavez, njišući njime kao kablićem. “Pažljivo s njim, molim te”, kaže Nella. Marin uhvati Cornelijin pogled. Sluškinja nastavi prema kuhinji, praćena tanašnom melodijom Peebovih zabrinutih cvrkuta.

* * *

Gore na spratu, u prostranosti svoje nove sobe, Nella se oseća sitnom. Marin izgleda samo nezadovoljno.
“Cornelia je izvezla previše”, kaže. “Ali nadamo se da će se Johannes ženiti samo jednom.”

Jastuci s monogramima, nov prekrivač i dva para nedavno osveženih zastora.

“Težina baršuna potrebna je da zaustavi maglu s kanala”, pripomene Marin. “Ovo je bila moja soba”,

Milorad Pavić

Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora!
Ja tim zvucima zalivam cveće u basti pod prozorom. Ono tako bolje raste. Ima pesama koje cveće voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo čuli i nikada nećemo čuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuće.
Zbilja, šta da kažemo o kućama? Jednostavno, neke kuće imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuće su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može ličiti na poslovnu prepisku, na prepisku između dva neprijatelja puna mržnje, prepisku između gospodara i sluge, između sužnja i tamničara, ali to može biti i ljubavna prepiska. Takvu kuću koja liči na ljubavno pismo hoću da mi sagradiš.
Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospođice? – upita Damaskin i natače kolut dima s mirisom suvih šljiva na njusku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa ćuj, moj gospodičiću! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osećanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana.
Tada sam shvatila da mogu da rađam decu i da ću ih rađati. I odmah počela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan četvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muskarčića od tri godine i počnem da ga negujem i da ga volim.
Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi.

Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u masti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo, na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trčimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuće.
On raste brze no ja i postaje na moje cči stariji od mene.Šaljem ga u mislima da uči, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Beč na vojno inženjerijsko učiliste da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuće. Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tačno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom.

– To je lepa priča, gospođice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuća i gde sam tu ja? Hoće li vam vas izmaštani negdašnji dečak sagraditi palatu?

– Hoće – uzvrati Atilija ostavljajući klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.

________________________________

Predeo slikan čajem


Videći da ga ne prepoznajem, on se ne okrete od mene, nego sedosmo jedan uz drugog i on nastavi sa istom srdačnošću da priča, pri čemu je po stolu neprestano svirao, kao na klaviru, neku polku, ostavljajući noktima na prekrivaču tragove kao note.
— Nemoj se sekirati — dodade on kao da me skroz vidi — naše uspomene, misli i osećanja mora biti da oduvek imaju boravište u drugim svetovima i ne zavise baš mnogo od nas ovde. Jer, više liče (ma kakve da su) misli dva razna čoveka jedna na drugu, no čovek i njegova rodjena misao medjusobno.
U to vreme bila mu je umrla mati i on mi te večeri ispriča neobičnu priču, očigledno misleći na svoju nesreću, ali se iz priče videla neka izokrenutost, kao da je on umro, a mati ostala u životu.
— Umre, dakle, — pričao je on — nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je so iz sebe isplakala i suze joj potekoše neslane. Tako, plačući, jedne večeri ona zaspi i usni neki predeo, pola u sunci i cveću, i šeta veselo neki svet, a pola u blatu, kiši i mraku. I u tom blatu — gleda — njen sin.
— Vidiš, majko, — reče joj on — oni tamo šetaju u osmesima i radosti živih, a ovo blato, gde sam ja, to je od tvojih suza.
Mati kud će, šta će, prestade da plače za sinom.
A sin joj malo potom opet dodje na san i pokaza joj kako njegov vrt lepo leži u suncu, ali u njemu ništa ne raste, ništa se ne može oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cveće i voće zato što se živi ovde plode.
Mati razumede priču, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog dečka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku.
Eto, ta prosta pričica — zaključivaše moj nepoznati sabesednik — ne bi zasluživala pažnje da nema mogućnosti da se ona prevede na jedan posebni smisao. Ne valja je doslovno shvatiti. Taj drugi svet i vrtovi u kojima živi njen sin, to je svet u kojem žive naše misli, uspomene i osećanja. Zar se to ne vidi već na prvi pogled, toliko su to nezemaljske stvari i strane nama samima, koji smo samo njihova kotva na ovom svetu. I njen sin iz priče i nije drugo do njena neka misao, ljubav ili uspomena, jer šta su naše uspomene i ljubavi do naša deca na nekom drugom svetu? Sve to, rekoh, i zavisi i ne zavisi od nas. Često moramo ovde da se osmehnemo da bi tamo u našim sećanjima ili ljubavima sinulo sunce, ovde da oplodimo ženu da bi se tamo, u našim mislima začela neka jabuka poznanja, naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko u našoj duši...
Možda ja ne umem ni da iščitam sve što se iz te pričice može iščitati, ali...

________________________________

Predeo slikan čajem

Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice, imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun.
Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.

________________________________

Jaje na hazarski način


Učenik:
- Tako možes i sveći, gaseći je izmedju dva prsta, da pokažeš da postojiš.
Mokadasa:
- Naravno, ako je sveća u stanju da umre... Ali, zamisli sada da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko ko naše nebo ima kao tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se približi da nam da do znanja da postoji, sem na jedan jedini način, ubijajući nas.
Neko, čijim se mi odelom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svom telu kao jezik, kao sredstvo opštenja sa nama. Ubijajući nas, taj Nepoznati nas obaveštava o sebi.
Kad god neko umre to znači da je neko nepoznat nešto važno hteo da nam kaže. Svaka smrt je ustvari reč, a sve naše smrti su jedno veliko nepročitano Pismo

________________________________

Kutija za pisanje

"Ljubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi.

________________________________

Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kožnu krv u slast, male, jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...
- Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.
- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
- Ljubav se stiče polako - od jednog po jednog čoveka. Jedan i jedan čovek nikada nisu dva, a samo ponekad su par...
- Ne možeš dati sebe, ako mogu da te zamene nečim drugim.

________________________________________

 

 

 

 

Frederik Pol. Kapija-delovi romana

Sigfrid je prilično bistra mehanička sprava, ali ponekad ne mogu da razumem šta mu je. Stalno traži da mu pričam o svojim snovima. A onda ja dođem sav ozaren zbog nekog sna za koji znam sigurno da će mu se jako dopasti, nešto kao "velika crvena jabuka za učiteljicu", puna simbola penisa i
fetišizma i gnjavaže oko osećanja krivice, a on me razočara. Krene nekim bezveznim putem koji s mojim snom nema nikakve veze. Ja mu sve lepo ispričam, a on onda sedi i pucketa i pišti i zuji neko vreme - u stvari on to ne radi, ali ja to zamišljam dok čekam na odgovor - i zatim kaže:

"Hajde da se vratimo na nešto drugo, Bobe. Mene interesuju neke stvari koje si ispričao o onoj ženi, Džel-Klari Mojnlin."
Uzvraćam:

"Sigfride, opet si uzalud krenuo tim putem."

"Ja ne mislim tako, Bobe."

"Ali ovaj san! Gospode bože, zar ne vidiš koliko je važan? Šta misliš o majčinskom liku u njemu?"

"Šta misliš kako bi bilo da me ostaviš da radim svoj posao, Bobe?"

"Mogu li da biram?" kažem zlovoljno.

"Ti uvek možeš da biraš, Bobe, ali bih ja vrlo voleo da navedem šta si nedavno rekao."

Onda zastaje i do mene dopire moj sopstveni glas zabeležen negde na njegovoj traci.
Govorim:
"Sigfride, tamo je tako žestok bol i osećanje krivice i patnja sa kojima ja prosto ne mogu da se borim."
On čeka da ja nešto kažem. Posle nekoliko trenutaka progovaram:

"Dobar snimak", priznajem ja, "ali SF almanah TERRA No.16, Specijal Horor– Decembar 2013
12 ja bih radije govorio o tome kako mi se fiksacija na lik moje majke prikazuje u snu."

"Meni se čini da bi bilo korisnije da istražimo onu drugu stvar, Bobe. Moguće je da su one u nekoj vezi."

"Stvarno?"

Sav sam se zagrejao da porazgovaram o ovoj teoretskoj mogućnosti na bezličan i filozofski način, ali on me pogađa u živac:
"Poslednji razgovor koji si imao sa Klarom, Bobe. Molim te, ispričaj mi šta osećaš u vezi s tim."

"Ispričao sam ti."

To mi se uopšte ne dopada, to je takvo gubljenje vremena i ja se trudim da mu to jasno stavim do znanja tonom glasa i napetošću tela koje se grči u kaiševima.

"To je bilo još gore nego s majkom."

"Znam da bi radije govorio o majci, Robe, ali molim te, nemoj, ne sad. Pričaj mi o tom događaju u vezi s Klarom. Šta o tome osećaš u ovom trenutku?"

Pokušavam da dokučim pošteno. Na kraju krajeva, toliko sam u stanju da učinim. Ne moram to, u stvari, da kažem glasno. Ali uspevam da kažem samo:
"Ništa naročito."
Posle male pauze on kaže:

"Je li to sve, 'ništa naročito'?"

"Da. Ništa naročito."
Ništa naročito na svesnom planu, u svakom slučaju. Sećam se kako sam se osećao u onom trenutku. Otvaram tu pregradu u sećanju vrlo obazrivo, da vidim kako je bilo. Silazim u onu plavičastu izmaglicu. Gledam pred sobom nejasnu fantom-zvezdu prvi put. Govorim s Klarom preko radio-veze, dok mi Dejn šapuće na uvo... Zatvaram je ponovo.

"Sve to boli, mnogo, Sigfride", kažem običnim glasom.

Ponekad pokušavam da ga prevarim, saopštavajući mu emocionalno nabijene stvari tonom koji biste upotrebili da naručite šoljicu kafe, ali čini mi se da to ne uspeva. Sigfrid obraća pažnju na jačinu i prelive u glasu, ali obraća pažnju I na disanje i pauze, kao i na značenje reči. Jako je bistar, imajući u vidu koliko je glup.
Petorica podoficira iz stalnog odreda, po jedan sa svakog patrolnog broda, potapkaše nas od glave do pete, pregledaše naše dokumente i predaše nas službeniku Korporacije zaduženom za selekciju. Šeri se zakikota kad joj ruski podoficir dotače osetljivo mesto i prošaputa:

"Šta misle da krišom unosimo ovamo, Bobe?

Dao sam joj znak da ćuti. Službenica Korporacije uzela je naše isprave za iskrcavanje od Kineza iz specijalne službe/3 i počela da nas proziva. Bilo nas je ukupno osmoro.

"Dobrodošli", rekla je. "Svako od vas, novajlije, dobiće svoga agenta. On će vam pomoći da se smestite, daće vam potrebna obaveštenja, pokazaće vam gde da se prijavite za lekarski pregled i za
kurseve. Takođe, predaće vam primerak ugovora koji treba da potpišete. Svakome od vas odbijeno je po hiljadu sto pedeset dolara od sume uplaćene za prelet dovde; to je vaš porez za održavanje životnih uslova za prvih deset dana. Od preostalog iznosa možete podizati novac u svako doba uz popunjeni P-ček. Vaš zastupnik će vam pokazati kako se to radi. Linskot!"

Sredovečni Crnac iz Baje, Kalifornija, podiže ruku. "Vaš zastupnik je Šota Tarasvili. Brodhed!"
"Ovde sam."

"Dejn Mečnikov", reče službenica Korporacije.

Počeo sam da se osvrćem, ali osoba koja je trebalo da bude Dejn Mečnikov već mi je prilazila. Čvrsto mi je stegao ruku, poveo me, a onda je rekao:

"Zdravo."
Oklevao sam.

"Želeo bih da se pozdravim sa svojom prijateljicom..."

"Svi ste vi smešteni na istom mestu", zagrokta on. "Hajdemo."

Tako sam dva sata po dolasku na Kapiju imao sobu, agenta i ugovor. Ugovor sam potpisao odmah. Nisam ga čak ni pročitao. Mečnikov je bio iznenađen.

"Zar ne želiš da vidiš šta tu piše?"

"Ne sad odmah."
Mislim, šta bih time dobio? Ako mi se ne dopada šta tamo piše, mogao bih da se predomislim, a kakve sam druge opcije imao, zapravo? Biti vasionski istraživač prilično je jezivo. Mrska mi je pomisao da bih mogao da nastradam. Mrska mi je pomisao da moram da umrem, uopšte;
da ne budem više živ, da sve prestane, da znam da će svi ti ostali ljudi nastaviti da žive i uživaju u seksu i ostalim stvarima, a da ja neću moći u tome da učestvujem. Ali to mi nije bilo toliko mrsko kao pomisao da se vratim u rudnike hrane.
Mečnikov se okači kragnom o jednu kuku na zidu moje sobe, da mi ne bi smetao dok sređujem stvari. On je bio zdepast čovek, bledog lica, ne mnogo razgovoran. Nije izgledao vrlo simpatično, ali bar mi se nije podsmevao što sam nova nespretna pridošlica. Na Kapiji vlada gotovo potpuno bestežinsko
stanje. Nikada ranije nisam iskusio stanje smanjene sile teže; u Vajomingu toga nema, pa sam stalno pravio pogrešne procene.

"Navići ćeš se na to. Imaš li hleba?"

"Nemam."
On uzdahnu. Ličio je na Budu onako obešen o zid, sa savijenim nogama. Pogleda u brojčanik i reče:

"Povešću te na jedno piće kasnije. To je običaj. Samo nije vrlo zabavno pre otprilike dvadeset dva časa. Onda će u "Plavom paklu" biti puno sveta i ja ću te sa njima upoznati. Videćeš šta može da se
nađe. Kakav si, običan ili topli brat, a?"

"Ja sam prilično običan."

"Sasvim svejedno. Ovde si potpuno slobodan što se toga tiče. Upoznaću te sa svima koje ja znam, a onda se snalazi sam. Bolje da se na to odmah navikneš. Gde ti je plan?"

"Plan?"

"Do đavola, čoveče! Plan se nalazi u omotu koji su ti dali."

Otvarao sam pregrade nasumce dok nisam našao gde sam ostavio taj koverat. Unutra su bili moj primerak ugovora, brošura "Dobrodošli na Kapiju", potvrda za sobu, upitnik o zdravstvenom stanju, koji ću morati da ispunim pre osam, sledećeg dana... i jedan presavijeni tabak hartije koji je, kad se razvije izgledao kao neki dijagram sa upisanim nazivima.

"To je plan. Možeš li da odrediš gde se nalaziš? Zapamti broj sobe: nivo Bejb, istočni kvadrant, tunel osam, soba pedeset jedan. Zapiši."

"Već je napisano ovde, Dejne, na potvrdi za sobu."

"Dobro, nemoj da je izgubiš." Dejn se maši rukom iza vrata, otkači se I pusti da polako padne na pod.

"Zašto ne bi prvo sam malo pogledao unaokolo. Naći ćemo se ovde. Ima li još nešto što bi hteo da pitaš sad odmah?"
Razmišljao sam, dok je on gledao nestrpljivo.

"Ovaj ... mogu li da te pitam nešto što je u vezi s tobom, Dejne? Jesi li već bio napolju?"

UGOVOR
Ja,........................, koji sam duševno zdrav, ustupam sva prava na sva
otkrića i sve što je s njima u vezi, kao i na artefakte, predmete i stvari od
vrednosti koje mogu naći tokom mog istraživanja, odnosno koji budu
proistekli iz istog, uz pomoć letelice koja mi je stavljena na raspolaganje,
odnosno bilo koje informacije koju sam dobio od odgovorne vlasti na Kapiji,
neopozivo gore navedenoj odgovornoj vlasti na Kapiji.

2. Odgovorne vlasti na Kapiji mogu, po svom sopstvenom nahođenju,
odlučiti da prodaju, ustupe licencu ili na drugi način raspolažu svim
artefaktima, predmetima ili drugim stvarima od vrednosti koje proističu iz
mojih aktivnosti prema ovom ugovoru. Ukoliko tako postupe, one se
obavezuju da mi isplate 50% (pedeset odsto) svih prihoda ostvarenih takvom
prodajom, ustupanjem licence, ili raspolaganjem istih, od iznosa cene
koštanja samog istraživačkog putovanja (uključujući moje putne troškove za
prelet do Kapije, kao i moje naknadne troškove života za vreme boravka na
istoj), kao i 10% (deset odsto) svih budućih prihoda od istih, nakon što gore
pomenuti troškovi budu isplaćeni. Pristajem da mi se isplaćuje ukupan iznos
za svaku obavezu bilo koje vrste koja prema meni proističe od strane
odgovornih vlasti na Kapiji i posebno se obavezujem da neću polagati pravo
na dodatne isplate iz bilo kojih razloga u bilo koje vreme.

3. Neopozivo priznajem odgovornim vlastima Kapije punu kontrolu i
ovlašćenje da mogu donositi bilo kakve odluke u vezi sa eksploatacijom,
prodajom ili ustupanjem licenci u vezi sa svakim takvim otkrićem,
uključujući puno diskreciono pravo odgovornih vlasti Kapije, da udružuju
moja otkrića ili druge stvari od vrednosti koje proističu iz ovog ugovora sa
tuđim otkrićima i stvarima od vrednosti u cilju eksploatacije, ustupanja
licenci, ili prodaje, u kom slučaju meni pripada onaj procenat ostvarene dobiti
koji odgovorne vlasti Kapije budu smatrale odgovarajućim; i isto tako
priznajem odgovornim vlastima Kapije pravo da odustanu od eksploatacije
bilo kog ili svih takvih otkrića ili stvari od vrednosti, na osnovu svog
diskrecionog prava.

4. Oslobađam odgovorne vlasti Kapije svake obaveze prema bilo kakvim
potraživanjima od strane mene lično ili u moje ime koje proističu iz bilo kakve
povrede, nesrećnog slučaja, ili gubitka bilo koje vrste koje pretrpim u vezi sa mojim aktivnostima prema ovom ugovoru.

5. U slučaju bilo kakvog spora koji proistekne iz ovog ugovora, saglasan
sam da se tumačenje odredaba ugovora izvrši na osnovu zakona, odnosno
presedana, koji važe na samoj Kapiji, i da se nikakvi zakoni ili presedani bilo
kog drugog pravosuđa neće smatrati relevantnim u bilo kom stepenu.

"Šest putovanja. U redu, videćemo se u dvadeset dva."

On otvori pregibna vrata, bešumno skliznu u zeleno-žutu tamu hodnika i nestade. Ja se spustih - vrlo blago, vrlo polako - u jednu pravu stolicu i pokušah da  shvatim da se nalazim na pragu svemira.
Ne znam da li mogu da vam dočaram kako mi je svemir izgledao sa Kapije: kao da sam mlad uz pomoć medicinskog kompleta. Kao ručak u najboljem restoranu na svetu, kad neko drugi plaća račun. Kao devojka koju ste tek upoznali, a kojoj se sviđate. Kao još neraspakovan poklon. Ono što prvo uočite na Kapiji to je sićušnost tunela, koji se čine još sićušniji nego što jesu, jer su obrasli nekim biljkama nalik na one koje se gaje u saksijama na prozorima; tu su, zatim, vrtoglavica usled bestežinskog stanja I zadah. Kapiju upoznajete malo po malo. Nema načina da se cela obuhvati
jednim pogledom; ona vam je samo jedan lavirint tunela u stenju. Nisam čaksiguran da su svi tuneli istraženi. Bez sumnje postoje milje i milje tunela u koje niko nikada ne zalazi, odnosno ne vrlo često.
Takvi su bili Hičiji. Dočepali su se ovog asteroida, prekrili ga oplatom od metala, izbušili u njemu tunele, napunili ih svim i svačim što su imali - većina ih je bila prazna kad smo mi stigli, baš kao što je i sve ostalo što je ikada pripadalo Hičijima po celoj vasioni. A onda su je napustili, iz ko zna kog
razloga, otišli su.
Približno u središtu Kapije nalazi se Hičitaun. To je pećina u obliku vretena u blizini geometrijskog središta asteroida. Kažu da su Hičiji tu živeli dok su gradili Kapiju. I mi smo tu živeli, u početku, ili negde u blizini, svi mi nove pridošlice sa Zemlje. (I sa drugih planeta. Jedan svemirski brod sa Venere stigao je upravo pre našeg.) Tu se nalazi stambeno naselje kompanije.

Kasnije, ako se obogatimo na nekom istraživačkom putovanju, možemo da se preselimo bliže površini, gde je sila teže malo veća i ima manje buke. I što je najvažnije, manje zadaha. Nekoliko hiljada ljudi pre mene udisalo je vazduh koji ja sad udišem, izbacivalo vodu koju pijem i izlučivalo svoje mirise u okolni vazduh. Ljudi se na ovom mestu nisu dugo zadržavali, većina njih. Ali
mirisi su još uvek bili tu. Nije mi smetao taj zadah. Uopšte mi nije smetao. Kapija je bila moj veliki,
unosni zgoditak koji treba da mi donese medicinski komplet, kuću sa devet soba, nekoliko klinaca i mnogo uživanja. Jedan zgoditak sam već izvukao. Bio sam uobražen pri pomisli da imam izglede da izvučem još jedan. mnogo luksuza. Za svojih 238.575 dolara dobijate samo prelet do Kapije, hranu za deset dana, sobu i vazduh, brzometni kurs u rukovanju kosmičkim brodom i poziv da se prijavite za prvi sledeći brod koji poleće. Ili za bilo koji brod koji želite. Oni vas ne primoravaju da odaberete neki određeni brod, ili što se toga tiče, uopšte bilo koji brod.

Korporacija ne ostvaruje nikakav profit u svemu ovome. Sve cene suodređene otprilike na nivou koštanja. To ne znači da su bile niske, a svakako ne znači da je ono što ste dobijali bilo dobro. Hrana se sastojala uglavnom od onoga što sam i inače kopao i jeo celog svog života. Stan je bio otprilike
veličine ovećeg putnog kovčega, plus jedna stolica, nekoliko ormančića, jedan sto na rasklapanje i jedan viseći ležaj koji možete da razapnete, iz jednog ugla u drugi, kad hoćete da spavate.
Moji prvi susedi bili su višečlana porodica sa Venere. Bacio sam letimičan pogled kroz poluotvorena vrata. Zamislite! Njih četvoro spavaju u jednoj ovakvoj sobici. Izgleda po dvoje u jednom visećem ležaju, tako što ukrste ležajeve preko sobe. Preko puta je bila Šerina soba. Zagrebao sam na njenim
vratima, ali nije se odazvala. Vrata nisu bila zaključana. Niko mnogo ne mari da zaključava vrata na Kapiji, zato što, između ostalog, nema mnogo toga od vrednosti da se ukrade. Šeri nije bila unutra. Odeća koju je imala na brodu bila je razbacana unaokolo. Pretpostavio sam da je izišla u razgledanje i poželeh da sam malo ranije došao. Želeo sam da imam društvo za razgledanje. Naslonio sam se na
puzavicu koja je rasla na jednom zidu tunela i izvukao mapu. Pomoću nje sam stekao izvesnu predstavu o tome šta bi trebalo pogledati. Bilo je punktova označenih kao "Central park" i "Jezero Supirior".
Šta li je to? Pitao sam se šta je to "Muzej Kapije", što je zvučalo zanimljivo, kao I "Bolnički terminal", što je zvučalo dosta gadno - kasnije sam doznao da "terminal" znači nešto kao "ispod crte", po povratku sa bilo kog puta na kome ste bili. Korporacija je mora biti znala da taj naziv ima i drugačiji prizvuk; ali Korporacija se nikada nije mnogo trudila da štedi osećanja svemirskih
istraživača. Ono što sam stvarno želeo bilo je da vidim jedan brod. Čim mi se ta misao izbistrila u glavi, shvatio sam da to veoma mnogo želim. Pitao sam se kako da dospem do spoljnjeg omotača, gde su se naravno nalazili dokovi za brodove. Pridržavajući se za ogradu jednom rukom, pokušavao sam da drugom rukom držim mapu razvijenu. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da utvrdim gde sam. Nalazio sam se na petokrakoj raskrsnici koja je, čini se, na mapi bila obeležena kao "Istočno zvezdište Bejb G". Jedan od pet tunela vodio je ka uzlazno-silaznom oknu, ali nisam znao
koji.

DOBRO DOŠLI NA KAPIJU!
Čestitamo!

Vi ste jedno od vrlo malog broja lica koje tokom svake godine može postati ortak sa ograničenim pravima u "Preduzećima Kapije, a.d.". Vaša prva obaveza je da potpišete priloženi Ugovor. To ne morate učiniti odmah. Pozivamo vas da ugovor proučite i da potražite pravni savet, ukoliko ga
možete dobiti. Međutim, sve dok ga ne potpišete, nemate zakonsko pravo da stanujete u stanovima Korporacije, da se hranite u kantini Korporacije, odnosno da pratite obuku na kursevima Korporacije.
Smeštaj i ishranu možete obezbediti u hotelu "Kapija", koji ima restoran, ukoliko ste ovde gost, ili ukoliko za sada ne želite da potpišete Ugovor.

KAKO SE IZDRŽAVA KAPIJA

Radi podmirivanja troškova za održavanje Kapije, sva lica su dužna da plaćaju određeni iznos za boravišnu taksu, u koju ulaze troškovi za obezbeđivanje vazduha, kontrolu temperature, administraciju i ostale troškove. Ukoliko ovde boravite kao gost, ovi troškovi se uključuju u vaš hotelski račun.
Ostala lica iznos dostavljaju poštom. Taksa se može platiti unapred za rok do godinu dana ukoliko se želi. Neplaćanje jednodnevne boravišne takes povlači za sobom trenutno izbacivanje sa Kapije.
Napomena: Obezbeđivanje broda za prihvatanje izbačenih lica nije zajemčeno.
Pokušao sam da krenem jednim nasumce, završio u slepom kraku i na povratku zakucao na jedna vrata da bih dobio obaveštenje. Otvorio sam ih.

"Izvinite..." rekoh... i stadoh.

Čovek koji je otvorio vrata izgledao je da je moje visine, ali nije bio. Oči su mu bile u visini mojih očiju. Ali od struka naniže nije bilo ničega. Nije imao noge. On nešto reče, ali ga nisam razumeo; nije bilo na engleskom. Bilo je ionako svejedno. Moja pažnja bila je zaokupljena njegovim izgledom. Na sebi je imao prozračnu svetlu tkaninu, pričvršćenu od ručnih zglobova do struka, I lagano je lepršao krilima kako bi se održao u vazduhu. To nije bilo teško pri niskoj sili teže na Kapiji. Ali čovek se iznenadi kad tako nešto vidi. Rekao sam:

"Izvinjavam se. Samo sam hteo da pitam kako mogu da stignem do nivoa Tanja."

Pokušavao sam da ne piljim u njega, ali nisam uspevao. On se smešio, pokazujući bele zube na zboranom, starom licu. Imao je crne oči i ćubu kratke sede kose. Provukao se pored mene u hodnik i rekao na izvrsnom engleskom jeziku:

"Da, da. Skrenite na prvom uglu desno. Idite do sledeće zvezdaste raskrsnice, pa skrenite na drugom uglu levo. Videćete oznaku."

Bradom je pokazao pravac prema raskrsnici. Zahvalio sam mu i ostavio ga da leprša iza mene. Hteo sam da se okrenem, ali to bi bilo neuljudno. Čudno. Nije mi palo na pamet da će na Kapiji biti
bogalja. Eto koliko sam tada bio naivan.
Pošto sam njega sreo, upoznao sam Kapiju onako kako je nisam mogao upoznati na osnovu statističkih podataka. Statistički podaci su sasvim jasni I mi smo ih svi proučili, svi mi koji smo ovamo stigli kao svemirski istraživači, kao i svi ostali, kojih je bilo mnogo više, koji su to isto priželjkivali. Sa oko osamdeset odsto letova sa Kapije ljudi se vraćaju praznih ruku. Sa oko
petnaest odsto ne vraćaju se uopšte. Znači u proseku, jedna osoba od dvanaest vraća se sa istraživačkog putovanja donoseći nešto od čega Kapija - i čitavo čovečanstvo - može da ostvari neku dobit. Većina ih ionako smatra da su dobro prošli, ako sakupe dovoljno novaca da pre svega plate putne troškove dovde.

A ako vam se nešto desi dok ste u misiji... pa, to je gadno. Bolnički terminal je opremljen otprilike isto toliko dobro kao i svaka druga ovakva ustanova bilo gde drugde. Ali morate do nje stići da bi vam to nešto vredelo. Može se desiti da na putu provedete više meseci. Ukoliko vam se nešto desi na
odredišnoj tački puta - a to se obično tamo dešava - ne može vam se mnogo pomoći sve dok se ne vratite na Kapiju. Dotle već može da bude prekasno da bi vas izlečili, a vrlo verovatno prekasno da uopšte ostanete u životu. Za povratak tamo odakle ste došli ne naplaćuje se ništa, uzgred budi rečeno.
Svemirske rakete uvek dovoze gore više putnika nego što ih vraćaju. To se naziva rasipanjem.
Povratno putovanje je besplatno... ali gde da se vratite? Otpustio sam silazno uže na nivou Tanja, skrenuo u tunel i naleteo na čoveka s kapom i trakom oko ruke. Policija Korporacije. Stražar nije znao engleski, ali mi je dao znak rukom, a njegove razmere bile su ubedljive; zgrabio sam uzlazno uže, popeo se na sledeći nivo, prešao do drugog okna I ponovo pokušao. Jedina razlika bila je u tome što je ovoga puta čuvar znao engleski.

 "Ovuda ne možete proći", reče on.

"Samo bih želeo da vidim brodove."

"Pa dabome. Ne možete. Morate imati plavu značku", reče, potapšavši
prstima svoju. "To jest, biti ekspert Korporacije, član letačke posade ili VIP."

"Ja sam član letačke posade."
On se zacereka.
"Vi ste novi pridošlica, pristigli sa Zemlje, zar ne?Prijatelju, postaćete član posade kad se budete prijavili za let, pre toga ne. Sad se vratite gore."

Ja rekoh razložno,

"Razumete kako se osećam, zar ne? Želeo bih samo da bacim pogled."

"Ne možete, dok ne završite obuku, osim što će vas dovesti ovamo u toku predavanja. Posle toga, videćete više nego što želite."

Još malo sam se prepirao, ali on je imao suviše argumenata na svojoj strani. Međutim, dok sam pružao ruku da uhvatim uzlazno uže, tunel kao da se zaljuljao i zvuk nekakve eksplozije dopro mi je do ušiju. Za trenutak sam pomislio da se asteroid raspada. Pogledao sam razrogačeno u stražara, koji je slegao ramenima, dosta neljubazno.

"Ja sam samo rekao da ne možete da ih vidite", kazao je, "nisam rekao da ne možete da ih čujete."
Ja progutah
"Auh", ili "Blagi bože," što sam u stvari hteo da uzviknem, I rekoh: "Kuda mislite da ovaj odlazi?"

"Dođite ponovo kroz šest meseci. Dotle ćemo možda saznati."

U ovome zaista nije bilo ničega zbog čega bi se čovek osećao ushićen. Pa ipak, ja sam se osećao ushićen. Posle svih onih godina provedenih u rudniku za prizvodnju hrane, evo me ovde, ne samo na Kapiji, nego baš na mestu odakle neki od onih neustrašivih istraživača kosmosa kreću na put koji će im doneti slavu i neverovatno bogatstvo! Šta mari rizik. Ovo je stvarno bio život na samom vrhu.
Kako nisam mnogo obraćao pažnju šta radim, ponovo sam se izgubio pri povratku. Stigao sam na nivo Bejb sa deset minuta zakašnjenja.
Dejn Mečnikov je krupnim koracima išao kroz hodnik, prolazeći pored moje sobe. Izgledalo je da me nije prepoznao. Mislim da bi prošao pored mene da nisam ispružio ruku.

"Uh", zagrokta. "Kasniš."

"Sišao sam do nivoa Tanja i pokušao da vidim brodove."

"Uh. Ne možeš dole, sem ako imaš plavu značku ili narukvicu."

To sam već znao, zar ne? Krenuo sam za njim, ne trošeći energiju na
pokušaje da nastavim razgovor.

Mečnikov je bio bezbojan čovek, izuzimajući izvanredno ukrasnu kovrdžavu bradu koja mu je oivičavala donju vilicu. Izgleda da je bila navoštena, tako da je svaka kovrdža disala za sebe. "Navoštena" nije pravi izraz. Bilo je tu još nešto osim dlaka, ali to nešto nije bilo kruto. Sve se to
pokretalo kako se on pokretao, a kad je govorio ili se smešio, mišići pričvršćeni uz viličnu kost nabirali su i opuštali bradu. Napokon se stvarno nasmeši kad stigosmo u "Plavi pakao". Prvo je on častio piće, brižljivo objasnivši da je takav običaj, ali i da je običaj da se časti samo prvo piće.
Zatim sam ja častio. Osmeh se pojavio i kad sam ja častio treću turu, mada nije bio moj red.
U galami koja je vladala u "Plavom paklu" nije bilo lako razgovarati, ali ja sam mu ispričao da sam čuo jedno lansiranje.

"Tako je", reče on, dižući čašu. "Nadajmo se da će imati dobar let."
Nosio je šest narukvica od Hičimetala plavičastog sjaja, jedva debljih od žice. Tiho su zveketale dok je ispijao piće.

"Da li dobro pogađam?" upitao sam. "Po jedna za svaki let u svemir?"

On ispi preostalu polovinu pića.
"Tako je. Odoh sad da igram", reče.
Očima sam pratio njegova leđa dok je odlazio pravo prema jednoj ženi u svetlucavom ružičastom sariju. Nije bio veliki kozer, to je sigurno. S druge strane, pri tom stepenu buke ionako nije moglo mnogo da se razgovara. Nije moglo ni da se pleše. "Plavi pakao" se nalazio u središtu Kapije, negde u šupljini vretenastog oblika. Rotaciona G sila bila je tako mala da nismo težili više od kilo ili kilo i po; da je neko pokušao da igra valcer ili polku, odleteo bi u vazduh. Igrale su se one srednjoškolske okretne igre bez dodirivanja koje odgovaraju četrnaestogodišnjim dečacima, jer onda ne moraju pod tako oštrim uglom da gledaju u četrnaestogodišnje devojčice sa kojima igraju. Noge vam gotovo stoje u mestu, dok se glava i ruke i ramena I kukovi kreću po svojoj volji. Što se mene tiče, ja volim da dodirujem. Ali ne može se sve imati. Volim da igram, pa bilo kako.

ŠTA JE KAPIJA?

Kapija je veštačka tvorevina koju su načinili takozvani Hičiji. Izgleda da je načinjena oko asteroida, odnosno jezgra neke atipične komete. Kada se to dogodilo nije poznato, ali je gotovo sigurno da pada u vreme koje je prethodilo rađanju ljudske civlizacije.
Unutar Kapije životni uslovi su slični onima na Zemlji, izuzev što je sila gravitacije relativno niska. (Praktično i ne postoji, ali centrifugalnom silom koja potiče od rotacije Kapije postiže se sličan efekat.) Ako ste ovamo stigli sa Zemlje, zapazićete neke teškoće sa disanjem u toku prvih nekoliko dana, usled niskog atmosferskog pritiska. Međutim, parcijalni pritisak kiseonika isti je kao na visini od dve hiljade metara na Zemlji i potpuno je pogodan za sve osobe čije je zdravstveno stanje normalno.
Ugledao sam Šeri sasvim na drugom kraju sale, sa nekom starijom ženom za koju sam pomislio da je njen agent, i odigrao sa njom jednu igru.
 "Kako ti se dovde dopada?" vikao sam da nadjačam muziku sa traka.
Ona je zaklimala glavom i nešto doviknula, ne znam šta. Odigrao sam potom sa jednom ogromnom crnkinjom, koja je nosila dve narukvice, onda opet sa Šeri, zatim sa jednom devojkom koju mi je utrapio Dejn Mečnikov, očigledno zato što je hteo da je se otarasi, pa onda sa jednom visokom ženom krepkog izgleda sa najcrnjim, najgušćim obrvama koje sam ikada imao prilike da vidim ispod
ženske frizure. (Njena kosa je bila zategnuta u dva konjska repa, koji su leteli oko nje pri svakom pokretu). I ona je nosila dve-tri narukvice. A između igara sam pio.

Stolovi su bili namenjeni grupama od osam ili deset osoba, ali takvih grupa ovde nije bilo. Ljudi su sedeli gde su hteli i zauzimali tuđa mesta ne pitajući da li će se vlasnici vratiti ili neće. Izvesno vreme nekoliko marinaca u brazilskim uniformama sedelo je sa mnom za stolom i vodilo razgovor na
portugalskom. Neki čovek sa zlatnom naušnicom mi se pridružio za kratko, ali isto tako nisam razumeo šta govori. (Razumeo sam, međutim, prilično dobro šta je hteo da kaže.)

Ta nezgoda bila je prisutna sve vreme dok sam bio na Kapiji. Ona uvek postoji. Na Kapiji je kao na međunarodnoj konferenciji kad uređaji za prevođenje otkažu. Dosta se čuje nekakva 'lingua franca', delovi desetak različitih jezika smešanih u jedan, kao na primer "Ecoutez, gospodin, tu es verruckt." Igrao sam dva puta sa jednom Brazilkom, mršavom, crnokosom devojčicom kukastog nosa, ali slatkih smeđih očiju, i pokušao da kažem nekoliko jednostavnih reči. Možda me je razumela. Međutim, jedan od muškaraca sa kojima je bila u društvu, govorio je odlično engleski i predstavio
je sebe i puno drugih osoba. Nisam zapamtio nijedno drugo ime, osim njegovog. Francesko Ereira. On me je častio pićem i pustio da ja častim jednu turu za celu grupu, a onda sam shvatio da sam ga već video: on je bio jedan od onih iz specijalne službe koji su nas pretresali kad smo stigli. Dok smo o tome pričali, Dejn se nagnuo nada mnom i zabrundao mi u uvo:

"Idem da se kockam. Do viđenja, sem ako zaista ne želiš i ti da pođeš."

To nije bio baš najljubazniji poziv koji mi je ikada upućen, ali buka u "Plavom paklu" postajala je prejaka. Krenuo sam za njim i otkrio da postoji kompletna kockarnica odmah pored "Plavog pakla", sa stolovima za "ajnc" I poker, sa ruletom koji se sporo okreće i ima veliku masivni kuglicu, sa
stolovima za igru sa dve kocke, kojima je potrebna čitava večnost da se zaustave, i čak ograđenim prostorom za igranje bakare. Mečnikov se uputio ka stolovima za "ajnc" i počeo da dobuje prstima po naslonu stolice jednog od igrača, čekajući da se neko mesto oslobodi. Tada je otprilike primetio da
sam i ja pošao sa njim.
"Oh." Pogledao je po sali. "Šta voliš da igraš?"

"Sve sam to igrao", kazao sam, izgovarajući reči pomalo nerazgovetno. A pomalo i hvalisavo. "Možda malo bakare."

Pogledao me je prvo s poštovanjem, zatim sa smeškom.
"Pedeset je najmanja suma."

Preostalo mi je pet ili šest hiljada dolara na računu. Slegao sam ramenima.
"Hoću da kažem pedeset hiljada", reče on.

Zagrcnuo sam se. On rasejano nastavi, prilazeći iza leđa jednog igrača čija je gomila čipova bila gotovo iscrpena.
"Možeš da kreneš sa deset dolara na ruletu. Stotka je najmanji iznos za većinu drugih igara. A da, ima tu negde automat u koji se ubacuje po deset dolara, čini mi se."

On krenu ka slobodnoj stolici i posle toga ga više nisam video. Posmatrao sam jedan trenutak i video da devojka sa crnim obrvama sedi za istim stolom, zadubljena u svoje karte. Nije digla pogled.
Shvatio sam da ovde neću moći mnogo da se kockam. U istom trenutku takođe sam shvatio da neću moći da platim ni sve ono piće kojim sam čašćavao, a onda sistem mojih unutrašnjih senzora poče da me opominje koliko sam čaša u stvari popio. Poslednje što sam shvatio bilo je da moram da se vratim u svoju sobu, što pre.

SILVESTER MEKLEN:

OTAC KAPIJE

Kapiju je otkrio Silvester Meklen, istraživač iz tunela na Veneri, koji je pronašao jednu svemirsku letelicu Hičija u ispravnom stanju u jednom prokopu. On je uspeo da je dopremi do površine i da njome preleti na Kapiju, gde se ona sada nalazi u doku 5-53. Na nesreću, Meklen nije bio u stanju da
se vrati natrag i, mada je uspeo da svoje prisustvo signalizuje na taj način što je zapalio rezervoar za gorivo iz kapsule za spuštanje svog broda, umro je pre nego što su istraživači dospeli na Kapiju.
Meklen je bio hrabar i snalažljiv čovek i plaketa u doku 5-53 čuva uspomenu na jedinstvenu uslugu koju je on učinio ljudskom rodu. Crkvene obrede održavaju u odgovarajuće vreme predstavnici različitih vera. Nalazim se na dušeku i nije mi vrlo udobno. Mislim, u fizičkom smislu. Izdržao sam jednu operaciju ne tako davno i konci se verovatno još nisu resorbovali.
Sigfrid kaže:
 "Razgovarali smo o tvom poslu, Bobe."
To je dosadno. Ali bezbedno. Kažem:

 "Mrzeo sam svoj posao. Ko ne bi mrzeo rudnike hrane?"

"Ali si ga se držao, Bobe. Nikada nisi čak ni pokušao da radiš nešto drugo. Mogao si da pređeš na uzgajanje morskih riba, recimo. A školovanje si napustio."

"Hoćeš da kažeš da sam se bio zaglavio na jednom mestu?"

"Neću ništa da kažem, Bobe. Pitam tebe šta osećaš."

"Pa, pretpostavljam da u izvesnom smislu jesam. Razmišljao sam o tome da nešto promenim. Razmišljao sam mnogo o tome", kažem, sećajući se kako je bilo u onim lepim prvim danima sa Silvijom. Sećam se kako sam sa njom sedeo u pilotskoj kabini parkirane jedrilice jedne januarske noći - nismo imali kuda da odemo - i kako smo razgovarali o budućnosti. Šta ćemo da radimo.
Kako ćemo da se iskobeljamo. Tu nema ništa zanimljivo za Sigfrida, koliko se meni čini. Ispričao sam Sigfridu sve o Silviji, koja se na kraju udala za nekog akcionara. Ali nas dvoje smo prekinuli mnogo pre toga."
"Pretpostavljam", kažem, prekidajući ova razmišljanja i pokušavajući da za svoje pare izvučem što više iz ove seanse, "da sam osećao nekakav nagon za smrću."

"Voleo bih da ne upotrebljavaš psihijatrijske izraze, Bobe."

"Ti razumeš šta hoću da kažem. Shvatio sam da vreme odmiče. Što duže budem ostao u rudnicima, to će teže biti da se odande izvučem. Ali ničeg boljeg nije bilo. A ovde sam imao kompenzaciju: svoju devojku, Silviju, majku, dok je bila živa. Prijatelje. Čak i ponešto za razonodu. Jedriličarstvo.
Sjajno je kad prelećeš preko brda, a kad si dovoljno visoko Vajoming i ne izgleda tako loše i jedva se oseća miris nafte."

"Pomenuo si svoju devojku, Silviju. Jesi li se slagao s njom?"

Oklevao sam, trljajući se po trbuhu. Imam sad gotovo pola metra novih creva unutra. Strašno mnogo koštaju, te stvari, a ponekad imaš utisak da prethodni vlasnik traži da mu ih vratiš. Pitaš se koji je to čovek bio. Ili koja žena. Kako je umro. Ili da li je umro? Da li je možda još živ, ali je tako siromašan da prodaje svoje sopstvene delove, kao što sam čuo da zgodne devojke prodaju svoje lepe grudi ili uši?

"Da li si lako mogao da se sprijateljiš sa devojkama, Bobe?"

"Sada mogu, sasvim dobro."

"Ne sada, Bobe. Čini mi se da si rekao da se nisi dobro snalazio kao dete."

"Zar se iko dobro snalazi kao dete?"

"Ako te dobro razumem, Robi, ti postavljaš pitanje da li se iko seća detinjstva kao savršeno srećnog i jednostavnog razdoblja, i naravno odgovor je 'ne'. Ali neki ljudi izgleda više osećaju posledice toga u životu."

"Da. Čini mi se, sad kad razmišljam o tome, da sam se pomalo pribojavao svojih vršnjaka - izvini, Sigfride! Mislim druge dece. Oni kao da su se svi međusobno poznavali. Imali su šta jedni drugima uvek da ispričaju. Tajne. Zajednička iskustva. Ono što ih je zanimalo. Ja sam bio usamljen."

"Ti si bio jedinac, Robi?"

"To znaš. Da. Možda je to bio razlog. I otac i majka su bili zaposleni. I nisu voleli da se igram u blizini rudnika. Opasno. Pa i bilo je stvarno opasno za decu. Možeš da se povrediš oko onih mašina, ili čak ako ima neko klizavo mesto na šljaci ili ako negde izlazi otrovni gas. Mnogo sam sedeo kod kuće, gledao zabavne programe, preslušavao kasete. Jeo sam. Bio sam debelo dete, Sigfride. Voleo sam sve one skrobaste, slatke stvari prepune kalorija. Oni su me potpuno razmazili, kupujući mi više hrane nego što je bilo potrebno."

Još uvek sam razmažen. Sada jedem daleko bolju hranu, od koje se toliko ne goji, oko hiljadu puta skuplju. Jedem pravi kavijar. Često. Doprema se vazdušnim putem iz akvarijuma u Galvstonu. Pijem pravi šampanjac, jedem maslac...
"Sećam se kako sam ležao u postelji", kažem, "mislim da sam bio vrlo mali, možda sam imao tri godine. Imao sam medu koji govori. Nosio sam ga u postelju i on mi je pričao pričice, a ja sam u njega zabadao olovke I pokušavao da mu iščupam uši. Voleo sam tu igračku, Sigfride."

Zastajem, a Sigfrid odmah uskače.

"Zašto plačeš, Robi?"

507 IRRAY. ZRELOST. IDI NA 26.830
M88 26.835
508 ,C, Možda se zrelost sastoji u tome 26.840
da želiš ono što sam želiš, 26.845
Umesto ono što ti neko 26.850
drugi kaže da treba da 26.855
želiš. 26.860

511 IZBACI O AKO O IDI NA && 26.865
512 ,S, Možda, Sigfride, drago staro 26.870
limeno božanstvo, ali osećati 26.875
se zreo je osećati se mrtav. 26.880

"Ne znam!"

Kukam na sav glas dok mi se suze kotrljaju niz lice, i gledam na sat, a skakutave zelene cifre mreškajumi se kroz suze.
"Oh", kažem, sasvim običnim glasom, i sedam, dok mi se suze i dalje kotrljaju niz lice, ali se slavina
zavrnula, "sad zaista moram da idem, Sigfride. Imam sastanak. Ona se zove Tanja. Lepotica. Hjustonski simfonijski orkestar. Voli Mendelsona i ruže, a ja želim da vidim da li mogu da nađem one hibridne, tamnoplave, koje će se slagati s njenim očima."

"Robe, preostalo nam je još skoro deset minuta."

"Nadoknadićemo to drugi put." Znam da on to ne može, pa brzo dodajem,

"Mogu li u kupatilo? Neophodno mi je."

"Hoćeš da izlučiš svoja osećanja, Robe?"

"Nemoj da si toliko pametan. Znam šta hoćeš da kažeš. Znam da to liči na tipičan mehanizam supstitucije..."

"Robe."

"... u redu. Mislim, izgleda kao da hoću da se izvlačim. Ali časna reč, moram da idem. U kupatilo, mislim. I u cvećaru. Tani je nešto posebno. Fina ličnost. Ne govorim o seksu, ali i to je sjajno. Ona ume da g... Ona ume..."

"Robe? Šta pokušavaš da kažeš?"

Uzimam dah i nekako uspevam da kažem:
"Ona je sjajna u oralnom seksu, Sigfride."
"Robe?"

Prepoznajem taj ton. Sigfridov repertoar glasovnih modulacija je prilično veliki, ali sam naučio da neke od njih razlikujem. On misli da je nagazio na neki trag.

"Šta je?"

"Bobe, kako se kaže kad žena upražnjava oralni seks?"

"Oh, za ime boga, Sigfride, kakva ti je to pa sad glupa igra?"

"Kako se to kaže, Bobe?"

"Ah! Ti znaš isto koliko i ja."

"Molim te reci mi kako ti to zoveš, Bobe?"

"Kaže se, na primer, 'ona me jede'."

"Kakav još izraz postoji, Bobe?"

"Ima ih puno" 'Daje glavu', to je jedan. Mislim da sam čuo hiljadu različitih izraza za to."
"Koji su ti drugi, Bobe?"

U meni su se gomilali srdžba i bol i sve je to sad proključalo.

"Nemoj sa mnom da igraš te ogavne igre, Sigfride!" Boli me stomak i bojim se da ću se
unerediti. To je kao da sam opet malo dete. "Za ime boga, Sigfride! Kad sam SF almanah TERRA No.16, Specijal Horor– Decembar 2013 30 bio mali razgovarao sam sa svojim medom. Sad mi je četrdeset pet godina I još uvek razgovaram sa nekom glupom mehaničkom spravom kao da je živa!"

"Ali ima još neki drugi izraz, zar ne, Bobe?"

"Ima ih na hiljade! Koji od njih hoćeš?"

"Hoću onaj izraz koji si nameravao da upotrebiš, ali nisi. Molim te pokušaj da ga izgovoriš. Taj izraz ti znači nešto posebno, tako da te reči ne možeš da izgovoriš bez napora."

Padam natrag na dušek i sada istinski plačem.

"Molim te kaži to, Bobe. Kakav je to izraz?

"Proklet bio, Sigfride! Guta! Tako je! Guta, guta, guta!"



izvor

KAPIJA : ceo roman pdf 

Milorad Pavić,proza

Priča o duši i telu

 

Tada smo doista bili na kraju. Stali smo na razmeđi puteva i meni se još jednom, poslednji put, prohtela Iva. Ali da taj poslednji put bude što duže. I smislio sam:
-Pojaši me još jednom!
I ja sam, noseći je, išao dok sam bio u njoj, ona je gledala na put što je ostajao za nama. Kada je najzad sve bilo gotovo, rekao sam joj:
-Nismo više jedno za drugo. Čak i kada smo najbliže, dok se volimo, ti gledaš na onu stranu na koju ja ne mogu ići, sem ako bih išao unatrag, a ja idem na onu stranu na koju ti ne možeš gledati, sem ako bi gledala unatrag. Ja znam kuda su me odvele tvoje oči: na obalu, među tvoje druge, što biraju nova tela. Izaberi i ti... Dušo moja, koja držiš moje telo u sebi, umoran sam. Pusti ga da izađe iz tebe i otpočine na širini, a ti potraži drugo da te ponese...
I tako smo se rastali kao što se rastaju i svi drugi kad god se svrši.

_____________________________

Hazarski rečnik

dr Muavija

A kako ga je u prošlosti opet sačekivala njegova struka, koje se isto tako gnušao kao i svoje sadašnjice, zavlačio se u neku poluprošlost, gde su opal i žad još polusestre i gde kukavica još broji koliko će dana čovek živeti, gde […].
Jedne večeri, 1971. godine, kada je osećao svaki zub u glavi kao zasebno slovo, dr Muavija
je seo i odgovorio na jedan oglas iz 1896. Pažljivo je ispisao ime i adresu neke ulice za koju nije znao da li još postoji u Aleksandriji i poslao ponudu poštom. Svake večeri otada odgovarao je na po jedan od oglasa s kraja XIX veka. Gomile njegovih pisama išle su u neizvesnost i jednog jutra došao je prvi odgovor.

__________________________________

Hazarski rečnik

Jer, Hazari smatraju da se tokom četiri godišnja doba uvek smenjuju dve, a ne jedna godina, pri čemu jedna teče u suprotnom smeru od druge (kao i njihova glavna reka).
Obe pri tome mešaju dane i godišnja doba kao karte, pa se otuda mešaju zimski s prolećnim i letnji s jesenjim danima. I ne samo to: jedna od dve hazarske godine teče iz budućnosti ka prošlosti, a druga iz prošlosti u budućnost.

_________________________________

Hazarski rečnik

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. […] Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove s Arapima, i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato, kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom i narodom Hazare danas treba tražiti. Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna je li zbilja hazarsko, i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi perper, pa Daubmanus uzima da su ih lili Hazari. S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj
će ovdje biti najviše reći – pošto su preobraćeni iz svoje prvobitne vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznate veroispovesti onoga i ovoga vremena – hebrejsku, islamsku ili hrišćansku.

 

__________________________________________________

deo romana 'Kutija za pisanje'

 

Meni, iz ere koja nije više njegova era ribe, ostaje samo da nagađam pod kakvim okolnostima je izgovorena ova rečenica u prošlom 20. veku i u prošlom milenijumu. U ono vreme zbunjujuće i protivurečne vesti o sudbini Timoteja Medoša stizale su iz nepouzdanih izvora i bivale sve ređe... Na uskom jezičku pograničnog pojasa upao je u neku zasedu, zarobljen, kidnapovan, ili na neki treći način primoran da se na izvesno vreme opet nade u Bosni. Ja ni danas ne znam da li je bio prinuden da boravi na području koje se tada nalazilo pod muslimanskom, pod hrvatskom, ili pod srpskom vlašcu. Lako je ustanovljeno ko je on. ***
– Carsku je tajnu dobro čuvati – rekao mu je jedan od dvojice ljudi za stolom čim su momci s praporcima nestali iz odaje. I ispričao šta se od njega traži.

– Očekujemo da upamtite jedno ime i da koristite jezike koje znate, a to će reći francuski, grčki, engleski, italijanski, srpski...
– Ja ne znam srpski – dobacio je Timotej, na šta su se dva čoveka za stolom nasmejala.

– Da pređemo na stvar – rekao je drugi čovek – postoje na svetu neka imena koja su zabranjena. O njima je najbolje što manje govoriti, a i to samo kad se mora. Najbolje smatrajte da je takvo ime teško kao reka Drina, da od njega plamen sveće postaje plav. Takvo ime može biti lozinka za prelaz iz jednoga sveta u drugi, može postati nadimak za smrt. Ali, ko to zna? ***

U trougloj sobi čekale su ga promene. Na raspolaganje mu je stavljen računar, snabdeven je kompjuterskim rečenicima i enciklopedijama na kompakt diskovima. Bio je tu Spelling za engleski, "Hugo" za francuski, americka enciklopedija "Encarta" i Enciklopedija britanika, a od rečnika "Bookshelf". Imao je i biblioteku punu stranih i domaćih knjiga. Stvar nije ostala na tome. Momci s praporcima na uhu došli su u zoru ponovo po njega i odveli ga... ***

U svoj uobičajeni čas, a to je čas kad se kolju petlovi koji kukuriknu pre vremena, momci sa praporcima na uhu nisu došli po Timoteja. ***

... Čim ga ugleda, kuče zareža, na šta se đavo raskopča. Spreda iz čakšira izvuče veliki maljav rep i njime zapiša kuče, koje skičeći pobeže. Tada đavo ispovrte odnekud nešto kao 'ikonu', nešto poput slike na dasci i pokaza je Timoteju. Na 'ikoni' je bio naslikan čovek srednjeg rasta, sedamdesetih godina, plavih očiju hladnih od straha, neuhranjenih nozdrva i male brade. Od onih dvovlasih što su ujutru mrkodlaki na mater, a uveče svetlokosi na oca. Izgledao je kao da se najeo bolesnog hleba. – Znaš li ko je ovo? – upita đavo( Saturnus). I odmah sam odgovori na pitanje... ***

... Ništa na svetu se ne može dokazati. Pa ni moja krivica. ***

... Tada mi dve ptice proleteše kroz san i ja naknadno shvatih šta sam učinio objavljujući to ime-lozinku prvi put. I zašto nije to htela da uradi gospođa Eva, smotrenija od mene. Zapisujući to ime ja sam ustvari postao ubica Timoteja Medoša. Zločin je jedino što se može pokrenuti uz maticu vremena ka našim precima...

U tom zločinu ja imam saučesnika. To si ti, što si naslikan s druge strane đavolje 'ikone'. Ti, što si u knjizi 'Kutija za pisanje', ili u naslovu ovog zapisa na Internetu već pročitao zabranjeno ime:...

_________________________________________

Oldos Haksli , delovi iz romana

Sad uviđam da je prava draž intelektualnog života - života posvećenog učenosti, naučnom istaživanju, filozofiji, estetici, kritici - njegova lakoća. On je zamenjivanje složene stvarnosti jednostavnim intelektualnim šemama; zamršena zbivanja života mirnom i formalnom smrću. Neuporedivo je lakše znati mnogo, recimo, o istoriji umetnosti i imati duboke ideje o metafizici i sociologiji, nego lično i intuitivno znati dovoljno o svojim bližnjima i imati zadovoljavajuće odnose sa svojim prijateljima i ljubavnicama, svojom ženom i decom. Pravo življenje je mnogo teže nego sanskrit, ili hemija, ili ekonomske nauke. Intelektualni život je dečja igra; zato su intelektualci skoloni da postanu deca - pa onda maloumnici i najzad, kao sto politička i industrijska istorija poslednjih vekova jasno pokazuje , samoubilački ludaci i divlji zverovi. Potisnute funkcije ne umiru; one se izopače, pobune se i vrate primitivnosti. Ali mnogo je lakše biti intelektualno dete, ili ludak, ili zver, nego skladan, odrastao i zreo čovek.

Da li ću ikad imati dovoljno duhovne snage da se oslobodim tih lenjih navika intelektualizma i posvetim svoje snage ozbiljnijem i težem poduhvatu celovitog življenja. Pa čak i ako pokušam da se oslobodim tih navika, neću li naći da je njihov koren u nasleđu i da je moja nesposobnost da živim celovito i skladno urođena?


  Kontrapunkt

_______________________________________________

U jednoj od sledećih generacija, ljudi će se farmaceutskim sredstvima navesti da vole svoje ropstvo. Stvoriće se diktatura bez suza, da tako kažemo, bezbolni koncentracioni logor za čitava društva.

Na taj način će ljudima prijati da ostanu bez svoje slobode jer će im svaka želja da se bune biti odstranjena putem ispiranja mozga kroz propagandu, ili ispiranjem mozga pomoću farmaceutskih i farmakoloških sredstava. Pomišljam i na razvoj neurologije, i ugrađivanje elektroda u mozak. Ovo se doduše naširoko primenjuje na životinje i ponekad na beznadežno duševno bolesne ljude.
Ko je god posmatrao pacove kojima su elektrode ugradili u određene nervne centre mora da se upita šta bi samo bilo kada bi se nečeg takvog dokopao neki diktator. Ovde mislim na ogromnu oblast u kojoj bi se mogla ostvariti ova konačna revolucija, oblast u kojoj bi bilo moguće kontrolisati ljude u velikoj meri, ali ne kroz nasilje, već stvaranjem utiska da je život prijatniji nego što stvarno jeste, i to prijatniji do te mere da, kao što sam rekao, ljudi zavole stanje stvari koje razuman i pristojan čovek nikada ne bi smeo da odobrava. Smatram da je ovo sasvim moguće. Čini se da će ovo biti poslednja revolucija u ljudskom društvu.



Vrli novi svet

______________________________________________



"Bliskost otupljuje čuđenje. Ribe se ne čude vodi; one su suviše zaposlene plivanjem u njoj. Ista je stvar i sa nama. Mi smo se pomirili sa našom zapadnjačkom civilizacijom onakva kakva je, pa zato ne nalazimo u njoj ništa naročito čudno ni neskladno. Pre nego što bismo uočili nešto neobično u svojoj okolini, moramo namerno zastati i misliti.
Ali ima trenutaka u kojima se ta neobičnost prilično snažno naturi našem zapažanju, trenutaka u kojim izvesnu anomaliju, neku protivrečnost, neku ogromnu neskladnost iznenada osvetli bleštava svetlost, pa ne možemo a da je ne vidimo. Takav je trenutak iskrsnuo preda me kada sam prelazio Pacifik, prvog jutra posle polaska iz Jokohame. Po izlasku iz kabine dali su i meni brodski bilten najsvežijih dnevnih vesti. Otvorio sam tiskanicu i pročitao: ‚Gđa X iz Los Anđelesa, prijateljica-supruga doktora Y, starog 79 godina, uhapšena je zato što je terala automobil duž železničke pruge i zviždala kao lokomotiva.’ Ova vest je prenesena kroz etarske praznine među molekulima vazduha. Sa emisione stanice udaljene preko pet hiljada milja došla je na naš brod za kraće vreme nego što je potrebno da zvuk moga glasa stigne s jednog kraja promenadne palube na drugi. Trud pola tuceta genijalnih ljudi, trud stotina strpljivih i talentovanih pronalazača uložen je u to da bi se stvorila i usavršila sredstva za postizanje čuda. A u kakvu svrhu? Da bi za nazovi podvige mlade gđe X iz Los Anđelesa tog istog trenutka saznali svi putnici na svim okeanima zemljine kugle. Etar je zatreperio imenom gđe X. Talas koji ga je nosio udario je o mesec i planete i otplovio prema zvezdama i beskrajnoj praznini kosmosa. Faradej, Maksvel i Tesla nisu zabadava živeli…
Plodovi znanja zloupotrebljavaju se i upropašćuju. To je, nažalost, isuviše očigledno. Nesebični ljudi polagali su živote u potrazi za istinom, a mi smo njihovu žrtvu stavili u službu ubijanja ili za glupu razonodu. Savremena civilizacija Zapada, koja je tvorevina možda svega jedne stotine genijalnih ljudi, kojima je pomagalo nekoliko hiljada inteligentnih i vrednih učenika, postoji radi onih miliona čiji se umovi svojim kvalitetom nimalo ne razlikuju od umova prosečnih ljudskih bića iz paleolitskog doba. Ideje šačice genija iskorišćavaju se da bi poslužile u korist i na zadovoljstvo bezbrojnim poluimbecilima, ili, ako više volite, tzv. Običnim ljudima. Savremeni pećinski čovek sluša na aparatima koje duguje inspirisanome duhu superiorne i, relativno, božanske inteligencije, kakofoniju koja se probija kroz prostor u njegove uši, kao i mudrost izvesnih mudraca tipa dr Franka Krena; rezultati galopskih utakmica, laka zabavna lektira i istinita priča o mladoj gđi X iz Los Anđelesa. Prometejeva vatra upotrebljava se u najčudnije svrhe. Bogovi snuju, ljudi odlučuju. Svet u kojem živimo možda i nije najbolji od svih mogućih svetova, ali je svakako najfantastičniji.
Budući da nije popularno težiti ka tome da budete natčovek, najživlje sam se zainteresovao za sudbu mlade gđe X. Pošto je bila uhapšena zbog oponašanja zvižduka lokomotive – da li nekim instrumentom ili sopstvenim glasnim žicama, nikada nije jasno utvrđeno – muž, stari lekar, izvadio ju je iz zatvora uz kauciju. Došlo je i vreme za sudski pretres. Gđa X predložila je lekaru da žrtvuje njegovu kauciju i da pobegne. Lekar je protestvovao. On štuje zakon. Na to je gđa X počela da lomi nameštaj. Onaj stilski. Stari lekar je pozvao telefonom policiju. Ona je došla i gđa X je ponovo uhapšena pod optužbom za izgred. Mi smo nasred Pacifika čekali u strašnoj neizvesnosti. Nekoliko dana docije – upravo smo prelazili sto osamdeseti meridijan, saznali s velikim olakšanjem da je došlo do izmirenja. Stari dr Y povukao je svoju prijavu. Devojka-supruga mirno se vratila kući. Šta je bilo sa zviždanjem, nikada nismo saznali. Ime gđe X nije se više talasalo prema Aldebaranu i spiralnim maglinama. U biltenu je sutradan sa četiri retka bilo javljeno o objavi generalnog štrajka. No svi su bili ophrvani što je Bejb Danijels pala sa konja i ozledila se u donjem delu leđa…


Zajedljivi Pilat



_______________________________________________




Ludvig Levin, nemački farmakolog, je 1886. godine objavio prvu sistematičnu studiju o kaktusu koji će kasnije poneti njegovo ime. Do tada je Anhalonium Lewini bio nepoznat nauci mada je još iz drevnih vremena u primitivnoj religiji Indijancima iz Meksika i jugozapadne Amerike predstavljao saputnika i prijatelja. Zapravo, predstavljao je mnogo više od toga. Iskazano rečima jednog od prvih Španaca koji su posetili Novi Svet, "oni jedu koren koji zovu pejotl, a koji štuju kao da je neko božanstvo".

Zašto su ga poštovali kao da je neko božanstvo postalo je jasno kada su eminentni psiholozi kao što su Jen , Hevlok Elis i Vir Mičel počeli da eksperimentišu sa meskalinom, aktivnim sastojkom pejotla. Istini za volju, ne bi se baš moglo reći da su se pretvorili u njegove bespogovorne poštovatelje, ali svi su jednoglasno proglasili meskalin sasvim jedinstvenim među opojnim sredstvima. Kada se uzme u odgovarajućoj dozi, meskalin menja svojstva svesti u većoj meri od bilo koje druge supstance kojom farmakologija raspolaže, a ipak je manje otrovan.

Istraživanjima u vezi sa meskalinom, ljudi se bave s vremena na vreme još od doba Levina i Hevloka Elisa. Ne samo što su izdvojili ovaj alkaloid, hemičari su naučili i kako da ga sintetišu, tako da više ne zavisimo od oskudnog i nesigurnog roda pustinjskih kaktusa. Psihijatri su uzimali meskalin u nadi da će na taj način iz prve ruke postići razumevanje mentalnih procesa svojih pacijenata. Radeći, nažalost, na suviše malom broju subjekata, i to pod okolnostima koje se nisu dovoljno razlikovale među sobom, psiholozi su imali prilike da posmatraju i zabeleže neke od neobičnijih aspekata ovog sredstva. Neurolozi i fiziolozi su otkrili ponešto o mehanizmima njegovog delovanja na centralni nervni sistem, a barem je jedan filozof po zanimanju uzeo meskalin nadajući se da će mu to omogućiti da donekle rasvetli prastare nerešene zagonetke, kao što su položaj i mesto uma unutar prirode, ili odnos između mozga i svesti.

Međutim, niko nije otišao dalje od toga sve do pre dve ili tri godine kada je primećena jedna nova činjenica, koja je verovatno od velikog značaja. Zapravo, ta činjenica je nekoliko decenija svima bila ispred nosa; međutim, niko je nije primetio sve dok mladi Englez, psihijatar, koji sada radi u Kanadi, nije zapazio neobičnu sličnost meskalina i adrenalina u hemijskom sastavu. Dalja istraživanja otkrila su da se lizerginska kiselina, izuzetno moćan halucinogen koji se dobija iz raževe glavnice ili izrodice (ergot), nalazi u sličnom biohemijskom odnosu sa njima. Tada je došlo i do otkrića da adrenohrom, koji je posledica raspadanja adrenalina, može da dovede do mnogih simptoma koji se javljaju kod opijenosti meskalinom.

Međutim, adrenohrom se verovatno spontano javlja u ljudskom telu. Drugim rečima, svako od nas je sposoban da stvori hemijsku supstancu za koju se zna da u malim dozama dovodi do dubokih promena u svesti. Neke od tih promena slične su onima koje se odigravaju kod šizofrenije, te kuge koja je obeležila dvadeseti vek. Da li duševni poremećaj možemo pripisati poremećaju u hemiji organizma? I da li sam hemijski poremećaj možemo pripisati psihološkim problemima koji utiču na nadbubrežne žlezde, proizvođače adrenalina? Bilo bi brzopleto i preuranjeno da to potvrdimo. Najviše što možemo da kažemo jeste da prima facie izgleda da tu ima nečega. U međuvremenu,
putokazi se uporno slede, a detektivi ­ biohemičari, psihijatri, psiholozi ­ pomno prate tragove.

Čitav niz okolnosti, za mene neobično srećnih, doveo je do toga da sam se proleća 1953. godine našao posred njihovog puta. Jedan od detektiva došao je poslom u Kaliforniju. Uprkos tome što je meskalin bio proučavan već sedamdeset godina, on je na raspolaganju imao još uvek smešno oskudan psihološki materijal, i žarko je želeo da ga proširi. Ja sam se tu zatekao, a bio sam voljan, čak revnosno spreman, da mu budem zamorče. Tako se i desilo da sam, jednog lepog majskog jutra, progutao četiri desetine grama meskalina rastvorene u pola čaše vode, i seo da čekam posledice.
Svi mi živimo zajedno, činimo nešto jedni drugima i odgovaramo na podstreke jedni drugih; ali smo uvek i u svim okolnostima sami. Mučenici ulaze zajedno u arenu; na krstu ih razapinju same. Ljubavnici u zagrljaju očajnički pokušavaju da svoje odvojene zanose spoje u jedinstveni transcendentni doživljaj; uzalud. Samom svojom prirodom svaki otelovljeni duh osuđen je da pati i uživa u samoći. Osećaji, uvidi, maštanja, osećanja ­ svi oni su pojedinačni i lični i ne mogu da se saopšte drugima, osim putem simbola i iz druge ruke. Možemo da razmenjujemo obaveštenja o doživljajima, ali nikada same doživljaje. Od porodice do nacije, svaka grupa ljudi samo je društvo pojedinačnih univerzuma.

Vrata percepcije


______________________________________________



Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.“

:::::::::

 "Mora da sam idiot" reče u sebi pri pomisli na politička oduševljenja drugih ljudi i svoju ravnodušnost... Bio je suviše skroman da idiotizam pripiše drugima. "Nema ništa od mene,nema ništa od mene" jeknu glasno u učenoj tišini ogromne biblioteke, taj zvuk bio je strašan. Smrt, kraj svega, revolver..... 
Vreme je prolazilo, Lord Edvard zaključi da i o smrti ne može da misli povezano i usredsređeno. Čak je i smrt dosadna. 


:::::::: 

Kako mrzim bogataše! Kako ih mrzim! Zar ne nalazite da su strašni?“

“Strašniji nego sirotinja?“ Sećajući se Vederingtonove bolesničke sobe, Valter se čisto postide svoga pitanja.

“Da, da. Ima nečeg osobito niskog, nedostojnog i bolesnog kod bogatih. Novac stvara neku vrstu otrovne neosetljivosti. To je neizbežno. Hristos je to razumeo. Ono o kamili kroz iglene uši prosto je konstatovanje činjenice. A setite se i onoga o ljubavi prema bližnjima. Možda ćete po ovome pomisliti da sam hrišćanin,“ dodade on uzgred, pravdajući se. “Ali svaka čast onome ko je zaslužuje. Taj čovek je bio pametan; video je šta je šta. Ljubav prema bližnjima je probni kamen za bogataše. Bogataši nemaju bližnje.“

Kontrapunkt

_____________________________________________



'Forda slavimo,
Orgije pravimo;
Puno some, puno seksa,
Parimo se bez kompleksa.'


Oprečnih mišljenja nema; svi su tako obrađeni da ne mogu a da ne rade ono što treba


Nerazvijenost kostiju i mišića odvojila je Bernarda od njegovih bližnjih, a osećanje izuzetnosti, koje je po svim merilima rezultat prejakog duha, postalo je sa svoje strane uzrok još jače izolovanosti. Helmholca je, međutim, činila tako nelagodno svesnim sebe i tako potpuno usamljenim upravo njegova prevelika sposobnost. Zajednička im je bila svest da obojica imaju izraženu individualnost.


.. sva naša nauka je samo jedan „Narodni kuvar", sa ortodoksnom teorijom kuvanja koju niko ne sme da dovodi u pitanje, i spiskom recepata kome se ništa ne sme dodavati bez odobrenja glavnog kuvara. 




Vrli novi svet
_______________________________________________

'Kako bi bilo lepo', pomisli, ' kad se ne bi moralo misliti o sreći!'
_______________________________________________

'Jedna od glavnih funkcija prijatelja jeste da izdrži (u blažem i simboličnom obliku) kazne koje bismo
želeli, ali ne možemo, da izvršimo nad našim neprijateljima.'
_______________________________________________

'Prava sreća uvek izgleda prilično mršava stvar u poređenju sa natkompenzacijama za bedu. U stanju zadovoljstva nema ničeg od onog sjaja koga ima u muškoj borbi protiv nesreće, nimalo slikovitosti koje ima u rvanju sa iskušenjima, ni konačnom padu prouzrokovanom strašću ili sumnjom. Sreća nikad nije veličanstvena.'
_______________________________________________

'Mi ne pripadamo sebi više nego što nam pripadaju stvari koje su naša svojina. Mi nismo stvorili sebe, stoga ne možemo ni biti iznad sebe. Mi nismo svoji gospodari. Mi smo božja svojina.

_______________________________________________

                                                    ARHIVA ~ KNJIŽEVNOST
                                                             VRLI NOVI SVET