Edgar Alan Po,Crna mačka

CRNA MAČKA


Ne očekujem a i ne tražim da se bez neverice primi do kraja fantastična pa ipak do kraja jednostavna priča koju se spremam da stavim na papir. Zaista bih bio sulud da to očekujem kad ni sam ne znam šta da o svemu tome mislim. Ipak nisam s uma sišao, niti je to sve, što je veoma izvesno - bilo san. Ali ću sutra biti pogubljen i danas hoću da olakšam svojoj duši. Neposredna je moja namera da predočim svetu, otvoreno i bez komentara, niz zbivanja koja su se odigrala u mom porodičnom životu. Posledice tih zbivanja su bile moje strave - moje torture - moja propast. Ipak se neću latiti pokušaja da ih objasnim. Za mene su ona bila isključivo užasna - mnogima će ona izgledati ne toliko strašna koliko groteskna. Otuda će se, možda, naći glava koja će moju fantaziju svesti na nešto što se dešava; glava manje uspaljena, s više logičnosti i s manje razdražljivim mozgom od mog, te će u okolnostima koje ću, opsednut strahom, do detalja izložiti, uočiti jedino uobičajen sled i te kako prirodnih uzroka i posledica.
Dok sam još dečaćić bio, uočiše da mi je narav krotka i čovečna. Blagost moga srca je čak toliko upadala u oči da sam služio za porugu svojim drugovima. Osbito sam voleo životinje, te sam od roditelja dobijao na poklon svakojake. Starajuči se o njima provodio sam dobar deo dana, i pravu sam radost osećao jedino kada bih ih hranio i gladio. Kako sam rastao, bivala je ova moja karakterna crta sve izraženija, i, kad postadoh zreo čovek, ta se ljubav pretvori u jedan od glavnih izvora moga uživanja. Ljudima koji su iz srca zavoleli kakvog privrženog i pametnog psa jedva da je i potrebno da se trudim da objasnim bit i intezitet zadovoljstva koje takav odnos pruža. Postoji nešto u nesebičnoj i požrtvovanoj ljubavi živinčeta što dira pravo u srce čoveka koji je često bio u prilici da stavlja na probu ništavno prijateljstvo i jadnu vernost Ljudskog bića.
U ranoj se mladosti oženih, i bio sam sreća da u svojoj izabranici nađem ženu po naravi sličnu sebi. Kad je uvidela koliko mi je stalo do životinja što su kao pokućarčad živele pod mojim krovom, nije propuštala priliku da mi u kuču unese kakvu lepu životinju. Imali smo ptice, zlane ribice, divnog psa, pitome zečeve, majmunče i jednog mačka.

Ovaj poslednji je bio krupna i lepa životinja, crna, bez belega i inteligentna do mere koja je mogla da iznenadi. Kad god bi se povela reč o njenoj inteligenciji, moja žena, koja je u dnu duše bila poprilično sujeverna, često bi podsećala na verovanje, rasprostranjeno od davnina, da su sve crne mačke redom prerušeni vešci i veštice. Ona to nije uvek ozbiljno govorila - i to pominjem samo zato što se slučajem, baš sada, toga prisećam.
Pluton - tako smo nadenuli ime mačku - beše moj mezimac i moja razonoda. Svojom rukom sam ga hranio a on se opet nije od mene razdvajao kad god bih bio kod kuće. Video sam muku da ga sprečavam da ne pođe i prati me ulicama.

Naše prijateljstvo trajaše, nepomućeno, godinama, tokom kojih se moj temperament u celini i karakter - vršljanjem Dušmanina Neumerenosti - iz osnove (stidim se da to priznam) pokvariše. Iz dana u dan postajao sam sve lošije naravi, sve sam se više žestio, postajao sve bezobzirniji. Sebi sam dopuštao da ženu grdim kao svaka pijanica. Na kraju sam čak i ruku na nju dizao. Svakako da su i kućne životinje stale da osećaju kako mi se ćud promenila. Ne samo što sam ih zanemario već sam počeo i da ih kinjim. Međutim, kad je Pluton bio u pitanju, još sam se obuzdavao da ga ne zlostavljam, mada sam bez skrupula maltretirao kuniće, majmunče, pa čak i psa, kad bi mi se slučajno; ili u želji da mi se umiljavaju, našli na dohvat ruke. Ali me je bolest skolila - jer koja je bolest strašnija od alkohola? - te i Pluton, koji je već bio omatoreo i postajao nekako namćorast, dođe na red - čak i Pluton poče da oseća na svojoj koži posledice moje prozlite naravi.
Jedne noći, vračajući se trešten pijan kući iz jednog od svojih čestih bazanja po gradu, uobrazih da me se mačak kloni. Dokopah ga se grubo, na šta me on, braneći se od moga nasilja, malo ugrize za ruku. Istog časa se pomamih kao da je nečastivi ušao u mene. Izbezumih se. Moja rođena duša kao da se raziđe s mojim telom u mahu, i zloćudnost crnja od dušmaninove, pothranjivana džinom, uzruja svaki damar moga tela. Maših se i iz džepa svoga prsluka izvadih perorez, otvorih ga, stegoh bedno živinče za gušu i polagano mu iskopah jedno oko iz duplje. Crvenim od srama, gorim i stresam se dokk mi pero ispisuje tu prokletničku bezdušnost.
Kada mi se sa svitanjem dana vrati slovesnost - pošto se snom povratih od besomučnosti noćašnjeg bančenja - obuze me nekakkvo osećanje u kome su se u podjednakoj meri smešali užas i griža zbog počinjenog zločina; ali sve u svemu, to je bilo osećanje slabašno i protivrečno u biti, koje mi se nije ticalo srva. Nastavih sa ispadima, i uskoro sam u vinskom pijanstvu potpuno zaboravio šta sam sa Plutonom učinio.

O propovetki vidi više   Crna mačka

Edgar Alan Po, Ðavo perverznosti

Stojimo na ivici provalije.
Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.
Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto-ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.
Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.

Tajna Ajnštajnove i Milevine vanbračne ćerke

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku.

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.


Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

- Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga - kaže za „Novosti“ Skrobonja.

Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.


- Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako - i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce - kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se - onako mladi i zaljubljeni - toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi - Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

- Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji - bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila zavremeboravka u Srbiji, bili najupečatljiviji - ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i - možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna - studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine - objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira...

Ne želim znati

Ne zanima me kako zarađuješ za život.

Želim znati za čime čezneš i usuđuješ li se sanjati o ispunjenju želje svoga srca.

Ne zanima me koliko ti je godina.

Želim znati jesi li spreman napraviti budalu od sebe zbog ljubavi, zbog snova, zbog pustolovine koja se zove Život.

Ne zanima me koji planeti su u opreci s tvojim Mesecom.
Želim znati jesi li dotaknuo središte svoje tuge, jesu li te životne izdaje otvorile ili si se skvrčio, zatvorio zbog straha od nove boli!
Želim znati možeš li sedeti s boli, mojom ili svojom vlastitom, ne pomaknuvši se da je zastreš ili umanjiš ili izlečiš. Želim znati možeš li boraviti uz radost, moju ili svoju vlastitu; možeš li se predati divljem plesu i dopustiti da te zanos prožme sve do vršaka prstiju, ne opominjući nas da budemo oprezni, da budemo realni, da ne zaboravimo svoja ljudska ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.

Želim znati jesi li u stanju razočarati drugoga kako bi ostao veran sebi; možeš li podneti optužbe o izdaji i ne izdati vlastitu dušu.
Želim znati možeš li biti veran i stoga dostojan poverenja.
Želim znati možeš li videti Lepotu čak i ako je nema svakoga dana, i možeš li napajati svoj život Božjom prisutnošću.
Želim znati umeš li živeti s porazom, svojim i mojim, pa ipak stati na obalu jezera i doviknuti srebrnom Mesecu: »Da!«

Ne zanima me gde živiš i koliko novaca imaš.

Želim znati možeš li nakon noći provedene u boli i očajanju ustati, izmučen, s umorom u kostima, i obaviti sve ono što je potrebno za decu.

Ne zanima me ko si, ni kako si došao ovamo.

Želim znati hoćeš li stati sa mnom u središte vatre i ne ustuknuti.

Ne zanima me gde, ni šta, ni sa kim si učio.

Želim znati što te podupire iznutra, kad svega ostalog nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu svoje društvo
u pustim trenucima.

Poziv

nadahnuto Sanjačem s planine Oriah,

indijanski poglavica, 1994.

Victor Hugo,Kontemplacije na rubu beskrajnog

Juditi Gautier

Ave, Dea: Moriturus te salutat.



Smrt su i lepota dve stvari jake
što u sebi nose mrak i plavet sjajnu;
sestre su, jednako plodne i opake,
istu zagonetku kriju, istu tajnu.
O žene, pogledi, kose plave, crne,
sjajte, ja mrem! Sjaj, ljubavi i draži!
O blistave ptice iz dubrave tmurne!
O biserje što ga val mije i vlaži!
Gospo, nas smo dvoje bliži po sudbini,
neg što se po licu mom i vašem čini:
u očima vašim svemirski je žar,
a u mojoj duši zvezdan ponor vreba;
oboje, Judito, susedi smo neba,
vi, jerbo ste lepi, a ja jer sam star.

____________________________________


Kontemplacije na rubu beskrajnog


Znaj da sve pozna svoj zakon, svoj cilj, svoj put;
Da – od zvezda do majušnog prama – neizmernost osluškuje,
Da u svemu što je stvoreno postoji svest;
I da bi i uho moglo imati svoje vizije,
Jer su stvari i biće jedan veliki dijalog.
Sve govori:
Vazduh što struji i morska lasta što brodi valom,
Stabljika travke, cvet, klica, element,
Zar si univerzum drukčije zamišlj'o?
Zar smatraš da Bog, pomoću kojeg oblik izlazi iz mnoštva,
Sazdao ih zato da se nikad ne oglase: mračnu šumu,
Buru, potok što valja crni nanos,
Strahovitu hrid u talasima, životinju u planini,
Mušicu, šibljak, trnjak na kojem raste kupina,
I da ništa nije stavio u taj večni žubor?
Smatraš li da bi voda rečna i drveće šumsko,
Kad ne bi imali šta reći povisili svoj glas?
Ne čini li ti se da je vetar morski svirač na flauti?
Zar smatraš da bi okean, koji se nadima i koji se hrve,
Bio zadovoljan da otvara svoju čeljust danju i noću zato
Da bi duvao uprazno penušave šumove,
I zar bi rikao, pod uraganom koji besni,
Kad njegova rika ne bi značila govor?
Smatraš li da grobnica, obučena u zelenilo i noć,
Nije ništa drugo do samo ćutanje?
I zamišljaš li da duboka kreacija, koja sastavlja
Svoj romor od drhtanja ljiljana i ruža,
Da bi ga pomešala s valima, s pirkanjem plavog neba,
Ne zna šta kaže kad govori s Gospodom?
Smatraš li da je to samo jedan smušeni jezik?
Smatraš li da sva ogromna priroda samo muca,
I da bi se Gospod, u svojoj neizmernosti,
Posvetio, zadovoljstva radi, na veki vekova, tome
Da sluša mucanje gluvonemog?
Ne, sve govori svojim glasom, i sve ima svoj miris;
Sve je u beskrajnosti neka stvar koja se obraća nekom;
Misao ispunjava divotnu gužvu.
Gospod nije sazdao nijedan šum, a da mu nije pridružio glas.
Sve, kao ti, ječi, ili peva kao ja;
Sve govori. I sada, čoveče, znaš li zašto
Sve govori? Dobro slušaj. To je zato što vetrovi, talasi, plamenovi,
Drveće, trske, hridi, sve to živi!
Sve je to dušama ispunjeno!

___________________________________


Pesnik poljem ide 

Pesnik poljem ide. Gleda i, bez reči,
Divi se; i sluša: lira u njemu zveči.
Videć gde dolazi, cveće pred kojim
Rubin tamni, cveće koje bojam' svojim
Sjaj potamnit može repa paunova,
Cvetići od zlata i modri cveći mali
Dočekuju njega lica misaona
Il koketna, i vratom dok su njihat stali,
Ko da stoji cika: "Gle nam miljenika!"
Pun svetla, sene i žamora živih,
Puk veljih stabala, koji u šumi živi:
Svi ti starci: tise, lipe i javori,
Časni hrasti, vrbe s borama na kori,
Brest s crnim granjem: teški od mahovine,
Ko ulemi kad se pokaže muftija,
Onome, što ide, dubok poklon čine;
Glava od lišća i brada od bršljana se svija
K zemlji. I dok čela sjaj mu promatraju,
"On je! Sanjar!" ide Šapat po svem gaju.

prevod: Nazor
__________________________________



SEJAČ

Sedim na pragu, ispod luka,
I gledam, suton dok već pada,
Kraj dana što još obasjava
Poslednje čase ljudskog rada.

Po njivama od noći mokrim'
Promatram starca, gde korača
U dronjcima, i pregrštima
Buduću žetvu u brazde baca.

Visoki njegov lik se crni
Nad radnjam krupnim. Osetiti
Veru mu možeš u korisni
Beg dana, koji samo hiti.

On ide amo i tamo, i baca
Seme po uvek široj njivi;
Otvara šaku i opet seje . . .
A, gledeć u nj, ja, svedok sivi,

Još razmišljam, dok krila sene
- Što, uz šum neki, sveđ je jača
Produžuju do samih zvezda
Svečanu gestu tog sejača.

prevod: Nazor

________________________________


TRUBLJE MISLI


Trubite, bez, prestanka trubite, o trublje Mislil

Kad Jozua, taj sanjar i prorok, ljut, hodo
Okolo grada i, trubeć u trublju, narod vodo
Za sobom, prvi put ga kralj uz smeh gledo; drugi
Put poruku mu posla: "Zar ti bi htio sada
Od vetra trublje tvoje da grad moj u prah pada?"
Jozue kada maknu naroda red se dugi
Sa zavetnim kovčegom, siđoše niza stube
Deca da, uz rug, pljuju na kovčeg i na trube.
U četvrtome hodu, žene na zidinama
Sedele, i smejale se, i prele, i stenama
Na porod Aronov se bacahu sa visoka.
A peti put kad Jozua okolo grada prođe,
Na zid slepac svaki i svaki bogalj dođe,
Pa buka nasta kao da riče divlja stoka.
A šestog puta, gore, na kulu od granita,
Gde oro gn'jezdo gradi, i takva joj je kamu
Čvrstoća da grom zalud strelom se u nju hita,
Vrati se kralj, i smeh mu iz puna grla prasnu,
I reče: "Ti Židovi muziku prave krasnu";
Pa, oko njega, starci što sede s njime u hramu
Da većaju predveče, u hihot udariše.A sedmog puta, sve se zidine razvališe.
prebod: Nazor

________________________________


Stella

Na žalu sam jedne ja zaspao noći.
Vetar me probudi; otvorivši oči,
Videh, izišavši iz bunila svoga,
Danicu što u dnu neba dalekoga
Kroz belinu nežnu, neizmernu sjaše.
Odnoseć nevreme bura odmicaše.
Pahuljom oblaci postajahu sivi.
Sjaj to beše jasni, što misli, što živi;
Stišavao udar vala je u hride;
Kanda duša neka kroz biser se vide.
Uzalud još noćne vladale su tmine,
Božji osmeh užga nebeske visine.
Vršak je jarbola svetlost posrebrila;
Na crnomu brodu bela jedra bila;
Jato galebova, stojeć na strmini,
Pozorno gledalo zvezdu u daljini
Ko nebesku pticu iz iskre rođenu;
Okean, ko narod, motreć sjajnost njenu,
Bučeć posve tiho, k njoj se primicao
Ko u strahu da je ne bi odagnao.
Neiskazana ljubav rosila iz zraka.
Do nogu mi tresla vlat se trave svaka,
Ptice su čavrljale usred svojih gnezda;
Cvet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvezda.
I dokle svoj veo podizahu sene,
Čuh glas što sa zvezde stizaše do mene:
-Ja sam ona zvezda, koja prva hodi,
U koju u grobu veruju, što vodi.
Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta;
Stena sam ognjena, zlatna, odapeta,
Ko iz praćke Božje, na crn obraz tmuše.
Ja podižem snova svet koji je srušen.
O narodi, ja sam plamna poezija.
Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija.
Ljubav za mnom lava okeana tera.
Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vera!
Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte!
Otvor’te se veđe, a zenice sjajte,
Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati,
Na noge, spavači! – onaj što me prati,
Što me šalje poput prethodnice svoje,
Anđeo Sloboda, div Prosveta to je!

________________________________


Šetnja

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.
Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.
Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…
Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

Martin Heidegger, Stvaralački krajolik

Na strmovitoj padini široke gorske doline južnoga Schwarzwalda, na visini oko 1150 metara, stoji jedna mala skijaška brvnara. U tlocrtu meri ona 6 na prema 7 metara. Oniži krov pokriva tri prostorije: kuhinju, uređenu za prebivanje, spavaonicu i jedan studijski sobičak. Razbacana po uskom dnu doline i jednako tako strmovitoj suprotnoj padini leže široko položena seljačka imanja s velikim natkriljujućim krovom. Povrh svega zjapi jasno sunčano nebo, u sjajnoj prostranosti kojega se dva jastreba uzvrću u širokim krugovima.

To je moj radni svet - viđen promatračkim očima gosta i turista na letovanju. Ja sam zapravo nikada ne promatram krajolik. Iskušavam njegovu časovitu, dnevno-noćnu promenu u velikim ciklusima godišnjih doba. Težina i čvrstoća njihova prastara stenja, polagani rast jela, svetleći a ipak skromni raskoš cvatućih ledina, žuborenje gorskog potoka u dubokoj jesenjoj noći, stroga jednostavnost duboko zametenih površina, sve se to tamo gore pomiče, navire i promiče kroz svakodnevni opstanak.

A opet ne u hotimičnim trenucima nekakva uživajućeg utonuća i veštačkog oživljavanja, nego samo kada vlastiti opstanak stoji u svom radu. Rad tek otvara prostor za ovu gorsku zbiljnost. Hod rada ostaje uronjen u zbivanje krajolika.

Kada u dubokoj zimskoj noći divlja mećava svojim udarima besni oko brvnare i sve zastire i prekriva, tada je pravo vreme za filozofiju. Njena pitanja tada moraju biti jednostavna i bitna. Razrada svake misli ne može a ne biti tvrda i oštra. Muka jezičnog iskivanja nalikuje otporu jela zahvaćenih naletom oluje.

A filozofski se rad ne odvija kao nastrano zanimanje nekog čudaka. On spada u sred srede rada seljana. Kada mladi seljanin uz padinu vuče teške rogove saonice a potom ih pretovarene bukovim trupcima opasnim nagibom spušta prema svom dvorištu, kada pastir lagano- zamišljenim korakom svoju stoku tera uz padinu, kada seljanin u svojoj izbi vešto iseca nebrojene daščice za svoj krov, tada je moj rad od iste te vrste. U tomu se i koreni neposredna su-pripadnost sa seljanima. Stanovnik grada misli da ide "među narod" čim se s nekim seljaninom upusti u duži razgovor. Kada odmarajući se od naporna rada uvečer sednem sa seljanima na banak uz peć ili za stol u kutku s nabožnim predmetima i svetačkim slikama, tada mi najčešće uopšte ne razgovaramo. Šuteći pušimo naše lule. Tu i tamo možda padne pokoja reč, da su drvarski poslovi u šumi pri kraju, da je prošle noći kuna upala u kokošinjak, da će se sutra jedna krava verovatno oteliti, da je seljanina Oehmija pogodila kap, da će se vreme ubrzo "okrenuti". Unutarnja pripadnost vlastitog rada Schwarzwaldu i njegovim ljudima proističe iz stoljetne, ničim zamenljive alemansko-švapske priraslosti tlu.

Stanovnik grada biva "potaknut" takozvanim boravkom na selu najviše jednom. Moj je celokupan rad, međutim, nošen i vođen svetom ovih gora i njegovih seljana. Rad u brvnari se povremeno prekida na duže vreme zbog diskusija, putovanja na predavanja, razgovora i nastavne delatnosti ovdje dole. No, čim se ponovno uspnem na padinu, već u prvim urama boravka u brvnari navraća mi već čitav onaj svet ranijih pitanja i to upravo u onom obliku u kojemu sam ih pre silaska ostavio. Naprosto bivam prenesen u vlastiti zamah rada i više u osnovi ne vladam njegovim skrivenim zakonom. Stanovnici se grada često čude dugoj jednoličnoj osami seljana među gorama. No to nije osama nego samovanje. U velikim gradovima može čovek doduše s lakoćom biti toliko osamljen kao jedva gde drugde. Ali on tamo nikada ne može biti sam. Jer samovanje ima iskonsku moć da ono ne odeljuje nego da čitav opstanak izbacuje u široku blizinu biti svih stvari.

Tamo vani čovek u mahu može preko novina i časopisa postati "znamenit". To je još uvek najsigurniji put na kojemu se najvlastitije htenje ruši u pogrešno tumačenje i temeljito i brzo tone u zaborav.

Tome nasuprot, seljačko spominjanje ima svoju jednostavnu, sigurnu i nepopustljivu vernost. Nedavno je tamo gore došla jedna stara seljanka umreti. Ona je sa mnom često i rado razgovarala i raspredala stare seoske priče. U svom jako slikovitom jeziku ona je još sačuvala puno starih reči i svakojakih poučnih izreka, koje su današnjoj seoskoj mladeži već nerazumljive i stoga nestaju iz živoga govornog jezika. Još tokom prošle godine, dok sam nedeljama živeo u brvnari, ova se seljanka sa svoje 83 godine počešće uspinjala kosinom k meni. Htela je, kako je govorila, videti jesam li još tu ili me je "Neko" nepažnjom možda ukrao. Noć u kojoj je umrla provela je u razgovoru sa svojim rođacima. Još sat i pol pre kraja naložila je da se prenese pozdrav "gospodinu profesoru". - Takvo spominjanje vredi neusporedivo više od najuspešnije "reportaže" nekoga svetskog lista o mojoj navodnoj filozofiji.

Gradski je svet u opasnosti da podlegne jednom razarajućem pogrešnom uverenju. Čini se, naime, da se oko sveta seljana i njihova opstanka često brine jedna vrlo glasna i vrlo poduzetna i vrlo dopadljiva nametljivost. Ali upravo se tako i neče ono što je sada jedino neophodno: održati razmak prema seljačkom opstanku, prepustiti ga više nego ikada ranije njegovom vlastitom zakonu; ruke sebi - da se ne bi izobličio u neiskrenom brbljanju literata o onom narodnosnom i o ukorenjenosti u tlo. Seljanin ne treba i uopšte neće tu gradsku susretljivost. Ono što on treba i hoće, jest plaho ophođenje prema svojoj vlastitoj biti i njezinoj samostojnosti. No, mnogi od gradskih potomaka i izraštaja - ne najposle skijaši - ponašaju se na selu ili na seoskom imanju tako kao da se "zabavljaju" u svojim velegradskim palačama zabave. Takvo ponašanje na jednoj večeri razara više nego što decenijama dugo naučno podučavanje o narodnosnom i izučavanju naroda ikada može potaknuti.

Ostavimo se svakog milostivog gnjavljenja i lažnog narodničarenja - naučimo se da tamo gore ozbiljno uzmemo onaj jednostavni, tvrdi opstanak. Tek će nam tada on ponovno govoriti.

Nedavno sam dobio drugi poziv za prelaz na Berlinski univerzitet. U takvoj se prilici povlačim iz grada u brvnaru. Slušam što mi kazuju gore, šume i seoska imanja. Pritom svratim do mog starog prijatelja, sedamdesetpetogodišnjeg seljanina. On je u novinama čitao o pozivu za Berlin. Što će reći? Polako upire siguran pogled svojih bistrih očiju u moj, te strogo zatvorenih usta na moje rame polaže svoju verno-opreznu ruku i - jedva primetno - klima odrečno glavom. To znači: neumoljivo ne!

(1934)

Konstanin Kavafis

 

Mislim da sam u jednoj raspaloj sveščici onog čuvenog italijanskog pisca prvi put pročitao priču o sedmorici glasnika jednog princa čiji je otac vladao kraljevstvom toliko velikim da se o njegovim granicama samo pričalo. Želeći da precizno ucrta te granice i želeći da istraži podrobno mračne dubine zemlje koju će naslediti, mladi princ, tada tridesetogodišnjak kog možete zamisliti kako želite (ja ga zamišljam obučenog u nešto skromno i braonkasto), polazi na put sa nevelikom pratnjom i sedam konjanika koji će mu u narednim godinama služiti kao veza sa glavnim gradom, ocem, prijateljima i porodicom.
Nakon osam godina, šest meseci i petnaest dana, izgubljen negde u nepreglednoj, nenastanjenoj divljini, njegovoj divljini i divljini njegovog oca, još uvek daleko od krajnjih granica kraljevstva, ovaj princ zapisuje svoju priču; taj zapis dolazi u ruke pomenutog italijanskog pisca, i ja ga ovde ukratko prenosim.
Uveren u početku da će do ivice kraljevstva stići za svega nekoliko nedelja, ne razmišljajući, izgleda, da možda neće umeti ni da prepozna granicu, kada do nje dođe, mladom se princu učinilo da je sedam glasnika i previše; ako svaki dan bude slao po jednog, za nekoliko nedelja oni će kraljevstvo uzduž i popreko proputovati ne više od dva puta, noseći pisma u glavni grad i pregršt odgovora iz njega.
Uputivši se, međutim, ka jugu, princ je iznova i iznova sretao nove ljude, nova sela, nove gradove - za neke je, čak, slutio da su veći od glavnog grada, a neki su sigurno bili i lepši - i u svim gradovima koje je sretao i u svim selima, čuo je jedan jedini jezik, jezik koji je odlično razumeo i koji mu je govorio da se još uvek nalazi na svojoj zemlji, u svome kraljevstvu. Neretko su ga putnici namernici i putujući trgovci uveravali da je njegov otac njihov gospodar.
Dešavalo se da je u večerima kada je njegova pratnja sedela oko logorske vatre i pripovedala priče o kiklopima i Lestrigoncima, sada već nešto stariji princ gledao u zvezde i trudio se da u sećanje prizove one od juče i od prošle nedelje i od prošle godine, misleći, valjda, da je njegov kartograf poludeo, da su njegove karte najobičnija prevara i da je ovo nebo već video, da su ovuda već prošli, da se vrte u krug i da zbog toga još nisu stigli do kraja kraljevstva, jer mu je bilo sasvim neshvatljivo da kraljevstvo njegovog oca može biti toliko nepregledno i toliko veliko.
Vremenom je prestao da krivi kartografe i konjanike i nebo i oca i sebe i ceo svet, a počeo je da strepi da je kraljevstvo njegovog oca zapravo čitav svet i da je taj svet beskrajan, te da je ovo putovanje započeo prekasno i da su njegovi prijatelji bili u pravu kada su njegovu znatiželju nazvali rasipanjem vremena i uzaludnim lutanjem. Verovatno je mogao i zaplakati jedne večeri, ali jedne večeri kada ga niko ne bi mogao videti, kada je njegova pratnja već odavno od pijanstva i iscrpljenosti zaspala, jer u strahu da ga ne napuste, pred njima nije mogao pokazivati znake kolebanja i sumnje; kolebanje i sumnja ne priliče nekome ko će, nakon očeve smrti, vladati zemljom koja je možda toliko velika da je beskrajna.
Njihovih imena se više ne sećam, bilo ih je, kao što rekoh, sedmorica glasnika i jedan se sigurno zvao Alesandro, jedan drugi Federiko, za ostale mogu reći samo to da su svakako imali imena i da ih je autor nabrojao po abecednom redu. Ako su nekome od značaja, ova imena lako može naći. Ne mogu da ih zamislim kao osobito pametne ljude, ali mogu da kažem da su sasvim izvesno bili beskrajno odani svom princu, i baš zbog te i takve odanosti možda i oklevam da ih zamišljam kao pametne ljude. Već od prve nedelje putovanja, svako veče, sedam večeri za redom, princ je slao glasnike natrag u glavni grad, kako bi razneli pisma koja je napisao, pisma prepuna opisa predela kroz koje je prolazio i ljudi koje je upoznavao, pisma prijateljima o neverovatnim pričama koje je usput čuo, o čudovištima i herojima i pošastima i ratovima, pisma o lepim ženama koje je sretao, pisma ocu o tome koliko je omiljen među podanicima čak i u ovim delovima kraljevstva u koje nikada neće doći. Još je važnije bilo da podanici sa sobom ponesu odgovore na ova pisma, jer koliko god da je daleko otišao, ostao je željan tog grada, glavnog grada, i tih ljudi koji nisu sa njim želeli da pođu iz straha i skepse. Voleo je i pohvale i zavist i prekore, jer ljudske mane imaju tu osobinu da postaju simpatične kada se posmatraju sa dovoljno velike razdraljine.
I već su se prvih nedelja pokazale manjkavosti male pratnje. Događalo se da su prolazili dani bez odgovora iz glavnog grada, jer bi princ otposlao i poslednjeg glasnika, a da se onaj prvi još nije vratio. Tako su se gomilala pisma, a vesti koje su stizale, postajale su sve nebitnije, sve zastarelije. Komunikacija ne postoji na preskoke. Posle dva meseca putovanja, interval od pet dana između dolazaka i odlaza glasnika povećao se na dvadeset pet dana i glasovi iz glavnog grada postajali su srazmerno tiši i nerazumljiviji, a vesti koje su stizale bile su sažetije i komplikovanije i postojale su sada čitave rupe u životima njemu dragih ljudi koje nije mogao da popuni pismima, pa su i njemu dragi ljudi postajali njemu drage slike njemu dragih ljudi.
Posle jedne, dve, tri, četiri godine putovanja na jug, stranu sveta nisu više određivali astronomi i kartografi, već je jug bio uvek ispred i išlo se tamo kuda putevi vode, a putevi su polako postajali blatnjavi i mokri, a vazduh teži i vlažniji, sunce nemilosrdnije. Lutalice koje su sretali bi tvrdile da je kraj blizu, da su granice tu, odmah iza ove planine, tamo preko puta one reke, u onoj dolini tamo, vidite je, tamo iza onih stena i iza šume. I kako su vesti iz glavnog grada pristizale sa tolikim zakašnjenjem, one su gubile na važnosti, pa je smrt prijatelja ili ljubavnice postajala tek informacija, samo jedan podatak, poput onog da je podne i vreme ručku. Događalo se da se glasnici pojave sa pismom, a da imena u pismima princ više ne može da prepozna, a osećanja opisana u njima više ne shvata. Nakon što je jedne večeri došao poslednji, onaj sedmi glasnik čijeg se imena ne sećam i koga ni princ nije video skoro sedam godina, pa se vrlo verovatno i on morao podsetiti njegovog imena, ako ga je uopšte prepoznao dok se približavao kampu gde je sada princ bio sam i usamljen. Tokom tih sedam godina glasnik je svaki dan jurio na jednom konju, a zatim i na drugom i trećem, jer su konji od starosti i iscrpljenosti umirali i bivali zamenjeni. Princ ga je možda pitao o nekim ulicama u glavnom gradu koje više ne postoje, jer su promenile imena nekoliko puta, o nekim zgradama koje su srušene i zamenjene većim i veličanstvenijim, o nekim krčmama u unutrašnjosti u kojima su odsedali tokom godina i godina putovanja, o crkvama i možda o nekim devojkama koje verovatno odavno više nisu devojke, a koje su sretali usput i koje su govorile da su granice kraljevstva iza njihovog sela ili iza planine podno koje se selo nalazi.
Sedmi glasnik će naredno jutro poslednji put krenuti ka glavnom gradu, noseći ono što je u međuvremenu zapisao princ. Ako bi se glasnik ipak jednom vratio, princ verovatno više ne bi bio živ ili bi bio star i slep i pisma koja bi doneo značila bi mu još manje nego što mu znače sada, a ni ova što ih je sada dobio nije nameravao da pročita. Sada je bio ubeđen da su to detalji iz života ljudi koji ne postoje i za koje on više ne postoji.
Od silnog putovanja, princ se osećao umorno i činilo mu se da će smrt pre sresti nego još jednog od svojih glasnika. Tolike je godine princ verovao da je njegova sudbina da stigne na svoje odredište, da pronađe granice kraljevstva, ali mu se polako počelo pričinjavati, možda od umora i starosti, a možda i zbog mudrosti i iskustva, da te granice uopšte ne postoje, ne poput nekog zida koje odvaja dva kraljevstva, dva sveta, ne u vidu nekakve tvrđave ili mora ili planine koja se ne može prepešačiti. Umreće i granice neće pronaći, ali će hodati i tražiti ih sve dok bude mogao da hoda. Zamišljam da je pomislio, prateći poslednjeg glasnika i gledajući ga kako nestaje u daljini, kakvo je divno to putovanje bilo, pomislio je, kako čudesno, kako zanimljivo i kako kratko, uprkos svim onim danima kada mu se s početka činilo da putuje ne jedan, već dva ljudska života. I ako je uopšte nekada i žalio što je napustio glavni grad, grad u kom je rođen, grad koji je poznavao toliko dobro da se u njemu nikada ne bi mogao izgubiti, više nije žalio, jer je taj grad i dalje sa sobom nosio; koliko li je puta samo zatvorio oči i hodao svojim omiljenim ulicama i u sećanje prizvao svoju majku i svog oca, netaknute vremenom i bolestima i problemima.
Neka se priča završi tu, kada princ ispraća poslednjeg glasnika. Neka je i sada princ obučen skromno, ali s ukusom, s tom razlikom što sada nosi i jednu narukvicu koju je dobio na poklon od nekog probisveta par godina ranije i neka ima bradu i neka mu je koža na dlanovima zadebljala i nažuljana, a lice izborano od znoja, vrućine i sunca. Neka se priča završi sa glasnikom koji odlazi, u mojoj glavi to je slika neke ravnice, jer su samo ravnice toliko beskrajne koliko je beskrajno to putovanje koje čekai glasnika i princa. Glasnik na konju postaje sve manji i manji i manji i na kraju nestane negde tamo, daleko, u zemljama u kojima je princ već bio i u koje nema želju da se vrati. Jer on ide napred. Jedna starica koju je sreo juče, kazala mu je da je granica tu blizu, iza šume koju već vidi ispred sebe.

*

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

_______________________________________