To je moj radni svet - viđen promatračkim očima gosta i turista na letovanju. Ja sam zapravo nikada ne promatram krajolik. Iskušavam njegovu časovitu, dnevno-noćnu promenu u velikim ciklusima godišnjih doba. Težina i čvrstoća njihova prastara stenja, polagani rast jela, svetleći a ipak skromni raskoš cvatućih ledina, žuborenje gorskog potoka u dubokoj jesenjoj noći, stroga jednostavnost duboko zametenih površina, sve se to tamo gore pomiče, navire i promiče kroz svakodnevni opstanak.
A opet ne u hotimičnim trenucima nekakva uživajućeg utonuća i veštačkog oživljavanja, nego samo kada vlastiti opstanak stoji u svom radu. Rad tek otvara prostor za ovu gorsku zbiljnost. Hod rada ostaje uronjen u zbivanje krajolika.
Kada u dubokoj zimskoj noći divlja mećava svojim udarima besni oko brvnare i sve zastire i prekriva, tada je pravo vreme za filozofiju. Njena pitanja tada moraju biti jednostavna i bitna. Razrada svake misli ne može a ne biti tvrda i oštra. Muka jezičnog iskivanja nalikuje otporu jela zahvaćenih naletom oluje.
A filozofski se rad ne odvija kao nastrano zanimanje nekog čudaka. On spada u sred srede rada seljana. Kada mladi seljanin uz padinu vuče teške rogove saonice a potom ih pretovarene bukovim trupcima opasnim nagibom spušta prema svom dvorištu, kada pastir lagano- zamišljenim korakom svoju stoku tera uz padinu, kada seljanin u svojoj izbi vešto iseca nebrojene daščice za svoj krov, tada je moj rad od iste te vrste. U tomu se i koreni neposredna su-pripadnost sa seljanima. Stanovnik grada misli da ide "među narod" čim se s nekim seljaninom upusti u duži razgovor. Kada odmarajući se od naporna rada uvečer sednem sa seljanima na banak uz peć ili za stol u kutku s nabožnim predmetima i svetačkim slikama, tada mi najčešće uopšte ne razgovaramo. Šuteći pušimo naše lule. Tu i tamo možda padne pokoja reč, da su drvarski poslovi u šumi pri kraju, da je prošle noći kuna upala u kokošinjak, da će se sutra jedna krava verovatno oteliti, da je seljanina Oehmija pogodila kap, da će se vreme ubrzo "okrenuti". Unutarnja pripadnost vlastitog rada Schwarzwaldu i njegovim ljudima proističe iz stoljetne, ničim zamenljive alemansko-švapske priraslosti tlu.
Stanovnik grada biva "potaknut" takozvanim boravkom na selu najviše jednom. Moj je celokupan rad, međutim, nošen i vođen svetom ovih gora i njegovih seljana. Rad u brvnari se povremeno prekida na duže vreme zbog diskusija, putovanja na predavanja, razgovora i nastavne delatnosti ovdje dole. No, čim se ponovno uspnem na padinu, već u prvim urama boravka u brvnari navraća mi već čitav onaj svet ranijih pitanja i to upravo u onom obliku u kojemu sam ih pre silaska ostavio. Naprosto bivam prenesen u vlastiti zamah rada i više u osnovi ne vladam njegovim skrivenim zakonom. Stanovnici se grada često čude dugoj jednoličnoj osami seljana među gorama. No to nije osama nego samovanje. U velikim gradovima može čovek doduše s lakoćom biti toliko osamljen kao jedva gde drugde. Ali on tamo nikada ne može biti sam. Jer samovanje ima iskonsku moć da ono ne odeljuje nego da čitav opstanak izbacuje u široku blizinu biti svih stvari.
Tamo vani čovek u mahu može preko novina i časopisa postati "znamenit". To je još uvek najsigurniji put na kojemu se najvlastitije htenje ruši u pogrešno tumačenje i temeljito i brzo tone u zaborav.
Tome nasuprot, seljačko spominjanje ima svoju jednostavnu, sigurnu i nepopustljivu vernost. Nedavno je tamo gore došla jedna stara seljanka umreti. Ona je sa mnom često i rado razgovarala i raspredala stare seoske priče. U svom jako slikovitom jeziku ona je još sačuvala puno starih reči i svakojakih poučnih izreka, koje su današnjoj seoskoj mladeži već nerazumljive i stoga nestaju iz živoga govornog jezika. Još tokom prošle godine, dok sam nedeljama živeo u brvnari, ova se seljanka sa svoje 83 godine počešće uspinjala kosinom k meni. Htela je, kako je govorila, videti jesam li još tu ili me je "Neko" nepažnjom možda ukrao. Noć u kojoj je umrla provela je u razgovoru sa svojim rođacima. Još sat i pol pre kraja naložila je da se prenese pozdrav "gospodinu profesoru". - Takvo spominjanje vredi neusporedivo više od najuspešnije "reportaže" nekoga svetskog lista o mojoj navodnoj filozofiji.
Gradski je svet u opasnosti da podlegne jednom razarajućem pogrešnom uverenju. Čini se, naime, da se oko sveta seljana i njihova opstanka često brine jedna vrlo glasna i vrlo poduzetna i vrlo dopadljiva nametljivost. Ali upravo se tako i neče ono što je sada jedino neophodno: održati razmak prema seljačkom opstanku, prepustiti ga više nego ikada ranije njegovom vlastitom zakonu; ruke sebi - da se ne bi izobličio u neiskrenom brbljanju literata o onom narodnosnom i o ukorenjenosti u tlo. Seljanin ne treba i uopšte neće tu gradsku susretljivost. Ono što on treba i hoće, jest plaho ophođenje prema svojoj vlastitoj biti i njezinoj samostojnosti. No, mnogi od gradskih potomaka i izraštaja - ne najposle skijaši - ponašaju se na selu ili na seoskom imanju tako kao da se "zabavljaju" u svojim velegradskim palačama zabave. Takvo ponašanje na jednoj večeri razara više nego što decenijama dugo naučno podučavanje o narodnosnom i izučavanju naroda ikada može potaknuti.
Ostavimo se svakog milostivog gnjavljenja i lažnog narodničarenja - naučimo se da tamo gore ozbiljno uzmemo onaj jednostavni, tvrdi opstanak. Tek će nam tada on ponovno govoriti.
Nedavno sam dobio drugi poziv za prelaz na Berlinski univerzitet. U takvoj se prilici povlačim iz grada u brvnaru. Slušam što mi kazuju gore, šume i seoska imanja. Pritom svratim do mog starog prijatelja, sedamdesetpetogodišnjeg seljanina. On je u novinama čitao o pozivu za Berlin. Što će reći? Polako upire siguran pogled svojih bistrih očiju u moj, te strogo zatvorenih usta na moje rame polaže svoju verno-opreznu ruku i - jedva primetno - klima odrečno glavom. To znači: neumoljivo ne!
(1934)
.jpg)