Silvina Ocampo, Tri pripovetke

KUĆA OD ŠEĆERA 

 Praznoverje nije dopuštalo Cristini živeti. Novčić s izlizanim likom, mrlja od tinte, mesec viđen kroz dvostruko staklo, slučajno ispisani inicijali njenog imena na cedrovom deblu, plašili su je do ludila. Kad smo se upoznali bila je odevena u zelenu haljinu koju je nosila sve dok se nije raspala. Posle mi je poverila da joj je donosila sreću jer kad bi odenula drugu, plavu, koja joj je bolje pristajala, tada se ne bismo ni videli. Tim sam se apsurdnim manijama nastojao suprotstavljati. Podsetio sam je da u svojoj sobi čuva razbijeno ogledalo koje je, koliko god sam joj ukazivao na nužnost bacanja razbijenih ogledala u vodu, jedne mesečinom obasjane noći zadržala da bi sprečila nesreću; da se nikad nije bojala kako bi svetlo u kući moglo naglo nestati i da bi, uprkos tome što je to bio očit znak smrti, smireno zapalila velik broj sveća; da je šešir uvijek odlagala na krevet što je bila pogreška koju niko drugi ne bi počinio. Njeni su strahovi bili licni. Kažnjavala se raznim uskraćivanjima – tako, npr., nije smela nabavljati jagode, slušati određenu vrstu muzike, ukrašavati kuću crvenim ribicama koje su joj se toliko sviđale. Nekim ulicama nismo smeli prolaziti niti posećivati neke bioskope i osobe.

Ta su mi se praznoverja na početku naše veze činila zgodnima, ali nakon nekog vremena počela su me zamarati i ozbiljno zabrinjavati. Kad smo se zaručili trebali smo pronaći stan, ali bi, prema njenom uverenju, sudbina prijašnjih stanara uticala na njen život (ni u jednom trenutku nije spomenula moj kao da bi opasnost snašla samo nju i kao da naši životi nisu povezani ljubavlju!). U potrazi za stanom, u kojem niko pre nije stanovao, obilazili smo brojne gradske četvrti pa smo tako stigli i do najudaljenijih tačaka predgrađa, no svi su stanovi bili zauzeti, ili prodani. Napokon sam pronašao jednu kućicu u Ulici Montes de Oca koja se činila kao da je od šećera. Njena se belina isticala izvanrednim sjajem. Imala je telefon i maleni vrt. Pomislio sam kako je nedavno sagrađena, međutim doznao sam da ju je 1930. nastanjivala jedna porodica i da ju je vlasnik nakon toga, kako bi je ponovno iznajmio, malo doterao. Cristinu sam morao uveriti kako u njoj niko nije živeo i da je za nas idealno mesto: kuća iz naših snova. Kad ju je ugledala Cristina je uzviknula:

– Kako se razlikuje od stanova u kojima smo živeli! Ovde se udiše čist vaduh. Ovde niko neće moći uticati na naše živote, neće ih onečistiti šireći svoje misli vazduhom!

Za nekoliko dana venčali smo se i uselili u kuću. Njeni roditelji poklonili su nam nameštaj za spavaću sobu, a moji za blagovaonicu. Ostatak smo polako nabavljali sami. Bojao sam se suseda. Cristina bi mogla otkriti moju laž, ali, na sreću, kupovinu je obavljala izvan našeg naselja i nikad nije razgovarala sa susedima. Bili smo sretni, toliko sretni da sam se ponekad toga i bojao. Činilo se da mir nikada neće biti narušen u toj kući od šećera; bilo je tako sve dok jedan telefonski poziv nije upropastio tu moju iluziju. Na sreću, Cristina se taj put nije javila na telefon, no možda će se javiti u nekoj sličnoj prilici. Osoba koja je nazvala pitala je za gospođu Valentinu: radilo se, nesumnjivo, o prijašnjoj stanarki.

Kad bi Cristina otkrila moju laž, našoj bi sreći, verovatno, došao kraj: ne bi više sa mnom razgovarala, zatražila bi rastavu, ili bismo, u najboljem slučaju, morali napustiti kuću i otići živeti u, recimo, udaljenu Ulicu Villa Urquiza, ili možda u Quilmes; možda bi nam kao umirovljenicima u nekoj od kuća dopustili da sami napravimo sobu i kuhinju (ali s čim? s otpadom jer za dobar materijal ne bismo imali novaca). Tokom noći morao sam odložiti slušalicu kako nas ne bi iznenadio nepoželjni poziv. Na vanjska vrata postavio sam poštanski sandučić, postao sam ključar i otvarac pisama...

Jednoga dana, rano ujutro, neko je pokucao na naša vrata i ostavio paket. U svojoj sam sobi slušao suprugu kako negoduje, zatim sam čuo šum odbačenog zgužvanog papira. Spustio sam se niz stepenice i ugledao Cristinu s baršunastom haljinom u ruci.

– Upravo su mi doneli ovu haljinu – reče veselo. Popela se žurno uz stepenice i obukla haljinu s velikim dekolteom.
– Kad si je naručila?
– Pre dosta vremena; reci, stoji li mi dobro? Obuciću je kad budemo išli u pozorište. U redu?
– Odakle ti novac za nju?
– Mama mi je dala koji pesos.

Bilo mi je čudno, ali joj nisam ništa rekao da je ne naljutim. Ludo smo se voleli. Međutim, moj mi je nemir počeo sve više smetati; čak i noću dok bi grlio Cristinu. Otkrio sam da joj se karakter promenio, od vesele osobe postala je tužna, od razgovorljive suzdržana, od mirne nemirna. Izgubila je apetit. Više nije pekla svoje ukusne, premda pomalo teške, kolače s kremom od čokolade koje sam jako voleo; prestala je plastičnim nalepnicama ukrašavati dasku u toaletu, police blagovaonice, ormare i sve oko sebe. Za popodnevnog čaja više me nije dočekivala s pecivima od vanilije, niti je navečer želela ići u pozorište, ili u bioskop, čak ni onda kada bismo dobili besplatne ulaznice.

Jednoga poslepodneva u vrt je ušetao jedan pas, legao nasuprot vanjskih vrata i stao zavijati. Cristina mu je dala mesa i vode; nakon samo jednog kupanja promenila mu se boja dlake i ona je izjavila da ga želi udomiti. Nadenula mu je ime Amor jer je u našu kuću stigao za vreme istinske ljubavi. Pas je imao crni vrh njuške, znak da potiče od čiste rase.

Jednog popodneva iznenada sam došao kući. Ugledavši odložen bicikl u vrtu zaustavio sam se na ulazu. Ušuljao sam se tiho, skrio se iza vrata osluškujući Cristinin glas.

– Šta želite? – ponovila je dvaput.
– Došla sam po svog psa – čuo se devojčin glas. – Toliko je puta prošao pored ove kuće da mu je postala draga. Ova kuća izgleda kao da je od šećera. Otkad su je obojili privlači interes prolaznika. Ali, meni se je pre više sviđala s onom romantičnom roza bojom tipičnom za stare kuće. Meni je ta kuća bila jako tajanstvena. Na njoj mi se sve sviđalo: fontana na koju su dolazile piti ptičice, grmovi s cvetovima poput žutih truba; stablo naranče. Od svoje osme godine čekam da vas upoznam, još od onog dana kada smo telefonski razgovarale. Sećate se? Obećali ste mi pokloniti zmaja.
– Zmajevi su igračke za klincd.
– Igračke su bez pola. Volela sam zmajeve jer su poput ogromnih ptica: zamišljala sam kako letim na njihovim krilima. Za vas je bila prava šala obećati mi zmaja, a ja zbog toga nisam mogla cijelu noć zaspati. Srele smo se u pekari, bili ste okrenuti leđima i nisam vam videla lice. Otad mislim samo na vas – kakvo vam je lice, kakva duša i kakav izgled lažljivice imate. Niste mi poklonili obećanog zmaja. Stabla su mi govorila o vašoj laži. Neposredno nakon toga odselila sam se s roditeljima u Morón. Ali, sada, već nedelju dana, nalazim se ponovno ovde.
– Tri meseca živim u ovoj kući. Nikada pre nisam bila u ovom naselju. Vi ste se zabunili...
– Zamišljala sam vas upravo takvom kakva jeste. Toliko puta! Kakve li slučajnosti nad slučajnostima – moj suprug bio je vaš zaručnik!
– Bila sam zaručena samo za svog supruga! Kako se zove ovaj pas?
– Bruto.
– Molim vas, odvedite ga pre nego ga zavolim!
– Slušajte me, Violeta, odvedem li psa u moju kuću on će uginuti. Ne mogu ga čuvati. Živimo u jako malom stanu. Suprug i ja radimo i nema ga ko izvoditi napolje.
– Ne zovem se Violeta. Koliko ima godina?
– Bruto? Dve godine. Želite ga povesti? Ja bih ponekad navratila jer ga jako volim.
– Mom suprugu ne bi se svidelo da mu nepoznati dolaze u kuću niti bi rado primio psa u kuću.
– Onda mu nemojte ništa reći. Čekaću vas svakog ponedeljka u sedam sati naveče na Plazi Colombia. Znate gde je to? Preko puta crkve Santa Felicitas, ili ću vas čekati gde god vi poželite, npr. na mostu Constitución, ili u Parku Lezama. Bit ću zadovoljna vidim li samo Brutove oči. Hoćete li mi učiniti uslugu i zadržati ga?
– Dobro. Zadržaću ga.
– Hvala, Violeta.
– Ne zovem se Violeta!
– Promenili ste ime? Vi ste za nas Violeta. Uvek tajanstvena Violeta.

Čuo sam oštar zvuk vrata i Cristinin žustar korak dok se penjala stepenicama. Pričekao sam trenutak i zatim odglumio da sam upravo stigao. Premda sam se uverio u bezazlenost razgovora ipak me je, ne znam zašto, obuzela neka mučna sumnjičavost. Činilo mi se da sam prisustvovao nekoj pozorišnoj predstavi i da je stvarnost sasvim drukčija. Cristini nisam rekao da sam sasvim slučajno otkrio devojčinu posetu. Čekao sam šta će se dogoditi strahujući da ona ne otkrije moju laž i požali se što smo se nastanili u ovom naselju. Svako popodne prolazio sam ispred crkve Santa Felicitas kako bi proverio ide li Cristina na sastanke. Činilo se da nije primetila moj nemir. Ponekad sam čak pomišljao da sam sve to sanjao. Mazeći psa, jednog me je dana upitala:

– Bi li voleo da se zovem Violeta?
– Ne sviđaju mi se imena cveća.
– Ali, Violeta je lepo ime. To je boja.
– Više volim tvoje ime.

Jednog subotnjeg popodneva našao sam je na mostu Constitución, bila je naslonjena na gvozdenu pregradu. Približio sam joj se, no ona se nije pomaknula.

– Šta radiš tu?
– Znatiželjna sam. Sviđa mi se pogled odozgo.
– To je tužno mesto i ne sviđa mi se da tu stojiš sama.
– Ne čini mi se tužno. Zašto ne bih bila sama?
– Sviđa ti se čađ lokomotiva?
– Sviđaju mi se vozila. Sanjariti o putovanjima. Otići bez odlaska... »Ići i ostati i ostajući otići«.

Vratili smo se kući. Lud od ljubomore (Ljubomoran na šta i na koga? Na sve.) jedva sam joj se obratio celim putem.

– Možda bismo mogli kupiti neku kućicu u San Isidru ili u Olivosu, ovo je naselje tako neugodno – rekoh glumeći kao da sam u mogućnosti to i ostvariti.
– Ni ne pomišljaj. Ovde nam je blizu Park Lezama.
– Pravi očaj! Razbijeni kipovi, fontane bez vode, zarasla stabla... Prosjaci, starci i invalidi s vrećicama za odlaganje i skupljanje otpadaka...
– Ne obraćam paznju na te stvari.
– Pre nisi htela ni sesti na klupu na kojoj bi neko jeo mandarine, ili hleb...
– Jako sam se promenila.
– Koliko god da si se promenila ne može ti se sviđati park poput ovoga. Znam da ima muzej mramornih lavova koji čuvaju ulaz i znam da si se u detinjstvu tamo igrala što, uistinu, ne mora ništa značiti.
– Ne razumem te – reče Cristina. Osetio sam koliko me ne podnosi i da bi to lako moglo preći u mržnju.

Sledećih dana, koji su mi se činili poput godina, pratio sam je nastojeći prekriti svoju strepnju. Svako popodne prolazio sam trgom nasuprot crkve, a subotom bih se zaputio na grozni crni most Constitución. Jednoga dana usudio sam se Cristini reći:

– Šta bi učinila kad bismo saznali da je ova kuća ranije bila nastanjena? Iselila bi se?
– Da je neka osoba živela u ovoj kući, ta bi osoba morala biti poput onih figurica od šećera što se stavljaju na kolače, ili rođendanske torte: osoba slatka kao šećer. Ova mi kuća uliva poverenje. Možda mi maleni vrt na ulazu donosi mir? Ne znam. Odavde ne bih otišla ni da mi daju svo blago ovoga sveta. Osim toga, ne bismo imali gde otići. To si mi, pre nekog vremena, i sam rekao.

Nisam insistirao jer bi to ionako bilo uzalud. Kako bih se umirio, pomislio dam da će se s vremenom sve nekako srediti.

Jednoga jutra neko je pozvonio na vanjska vrata. Brijao sam se i čuo Cristinin glas. Kad sam dovršio brijanje, moja je supruga već razgovarala s nezvanim gostom. Virio sam kroz odškrinuta vrata. Uljez je imao tako dubok glas i tako velika stopala da me je to nagnalo na smeh.

– Violeta, dođete li opet videti Daniela, to ćete skupo platiti.
– Ne znam ko je Daniel i ne zovem se Violeta – odgovorila je moja supruga.
– Lažete.
– Ne lažem. I nemam ništa s tim Danielom.
– Želim da stvari vidite onakvima kakve jesu.
– Ne želim vas slušati.

Cristina je pokrila uši rukama. Ušao sam u sobu i rekao uljezu neka ode. Izbliza sam mu promatrao noge, ruke i vrat. Zaključio sam da se radi o muškarcu preobučenom u ženu. Nisam imao vremena razmišljati što bih trebao učiniti. Nestao je poput munje ostavivši iza sebe poluotvorena vrata.

Nikad mi neće biti jasno zbog čega Cristina i ja nikad nismo komentarisali tu epizodu, činilo mi se kao da su nam usta bila zapečaćena za sve osim za nervozne poljupce i nekorisne reči. Tih, za me tako žalosnih, dana, Cristinu je spopalo pevanje. Glas joj je bio ugodan, no terao me je u očaj jer je postajao delom tajnog sveta koji ju je udaljavao od mene. Ako nikad dosad nije pevala zašto sada peva i danju i noću, dok se kupa, kuva ili spušta roletne!?

Jednog dana čuo sam Cristinu kako zagonetnim glasom izvikuje:

– Imam osećaj da nasleđujem nečiji život – sreću i patnju, veštine i pogreške. Začarana sam!

Pretvarao sam se da nisam čuo tu mučnu izjavu. No, ipak sam se, ni sam ne znam zašto, počeo raspitivati po naselju ko je bila Violeta, gde je živela, tražio sam detalje o njenom životu.

Malo dalje od naše kuće nalazila se prodavaonica u kojoj su se mogle nabaviti razglednice, razne vrste papira, beležnice, gumice za brisanje i igračke. Za proveru mojih sumnji najpogodnija mi s činila upravo prodavačica te prodavaonice; bila je brbljava i znatiželjna, raspoložena za laskanja. S izgovorom da ću kupiti beležnicu i olovke, jednog sam se popodneva upustio s njom u razgovor, pohvalivši njene oči, ruke i kosu. Nisam se usudio izgovoriti ime Violeta. Objasnio sam joj da smo susedi. Na koncu sam je upitao ko je ranije stanovao u našoj kući. Bojažljivo sam izgovorio:

– Nije li u njoj živela izvesna Violeta?

Odgovorila je vrlo neodređeno, što me je još više uznemirilo. Sledećeg dana nastojao sam u prodavaonici otkriti više detalja. Rekli su mi da je Violeta u psihijatrijskoj bolnici i dali mi njenu adresu.

– Pevam glasom koji nije moj – reče mi Cristina tajanstvenog izraza lica. Pre bi me to rastuživalo, ali sada me veseli. Druga sam osoba, možda sretnija i od sebe same.

Pravio sam se da to nisam čuo. Čitao sam novine. Priznajem da sam od silnog istraživanja detalja o Violetinom životu prilično zanemario Cristinu.

Otišao sam u psihijatrijsku bolnicu koja se nalazila u Floresu. Tamo sam se raspitao o Violeti i dobio adresu Arsenie López, njene profesorice pevanja.

Morao sam poći vozom od Retira do Olivosa.

Za vreme putovanja upalo mi je zrnce prašine u oko, a na ulazu u kuću Arsenie López već su mi curile suze pa se činilo kao da plačem. Već na ulaznim vratima čuo sam ženske glasove kako uvežbavaju lestvicu uz pratnju pijanina koji je više sličio na ulični vergl.

Visoka, mršava, strašna Arsenia López pojavila se na kraju hodnika s olovkom u ruci. Bojažljivo joj rekoh da sam došao čuti novosti o Violeti.

– Vi ste njen suprug?
– Ne, rođak sam – odgovorih brišući oči maramicom.
– Vi ste jedan od njenih bezbrojnih obožavatelja – reče kolutajući očima i pružajući mi ruku. – Došli ste doznati ono što svi žele znati: kakvi su bili Violetini poslednji dani. Sednite. Nije neophodno zamisliti kako je mrtva osoba bila verna i dobra.
– Želite me utešiti?

Stišćući mi ruku svojom vlažnom rukom, ona odgovori:

– Da. Želim vas utešiti. Violeta nije bila samo moja učenica već i intimna prijateljica. Ako sam joj dojadila, to je bilo stoga što mi je poverila previše toga pa me više nije mogla obmanjivati. U poslednje vreme žalila se jako na svoju sudbinu. Umrla je od zavisti. Bez prestanka je ponavljala: »Neko mi je ukrao život, ali skupo će ga platiti. Neću imati svoju baršunastu haljinu, ona će je imati. Pas će biti njen. Muškarci se neće prerušavati u žene da bi ušli u moju kuću već će ulaziti u njenu. Izgubiću glas, preneću ga u to drugo, nedostojno, grlo. Daniel i ja nećemo se grliti na mostu Constitución sanjareći, naslonjeni na ogradu, o nemogućoj ljubavi i promatrajući vozovd kako se udaljavaju«.

Gledajući me u oči, Arsenia López reče:
– Nemojte se žalostiti. Sretaćete puno vernije žene od nje. Znamo da je bila lepa, ali zar je lepota jedino što postoji na ovome svetu?

Nijem, užasnut, udaljio sam se od te kuće ne otkrivši svoje ime Arseniji López koja me je na rastanku pokušala zagrliti i pokazati mi svoju naklonost.

Od tog dana Cristina se pretvorila, barem što se mene tiče, u Violetu. Nastojao sam je pratiti u svakom trenutku kako bih je ulovio u zagrljaju nekog od ljubavnika. Toliko sam se od nje udaljio da mi je postala vrlo strana.

Jedne zimske noći nestala je. Tražio sam je do zore.

Više ni sam ne znam ko je bio čija žrtva u toj kući od šećera koja je sada nenastanjena.

ON ZA DRUGU 

 Nadala sam se da ću ga videti, ali ne tako skoro jer sam bila previše uznemirena. Iz nekog razloga, koji on bi, ili ne bi, razumeo, naš sam susret neprestano odgađala. Jednostavan izgovor da ga ne vidim, ili da ga vidim drugoga dana. I tako su prohujale godine, vreme se nije ni primećivalo, osim na koži lica, obliku kolena, vratu, bradi, nogama, modulaciji glasa, načinu hoda, slušanju... po ruci položenoj na lice, ponavljanju fraze u zanosu, nestrpljenju i po onome što niko i ne primećuje – zadebljanoj peti, spoju usnica, šarenici oka, zenicama, nadlakticama, ušima prekrivenim kosom, kosi, noktima, laktu... – ah, laktu! – načinu izgovaranja kako je, stvarno, može biti, ili u koliko sati?, ili ne poznam te. Ne, Brahms ne, Beethoven, u redu, nekoliko knjiga...

Tišina je postajala važnija od prisutnosti, plela je svoje intrige. Nije bilo susreta koji doista nije bio apsurdan; znalo se dogoditi, dok bih bila zatrpana mnoštvom vrećica, on bi mi, jedući hleb i držeći bocu vina i coca-colu, nastojao stisnuti ruku. Neizostavno bi se neko spotaknuo i zbogom bi preduhitrilo kako si? Telefon bi zvonio, uvek pogrešan broj, ali disanje tog nekog u potpunosti bi odgovaralo njegovom disanju; tada bi se u tami sobe pojavile njegove oči, njegov duboki glas, glas koji bi je povezao s pustinjom ili nekim pritocima reke koja teče među kamenjem i nikada ne stigne do svog ušća, reke čije rađanje u najvišim planinama privlači pume, ili fotografe koji dolaze izdaleka videti tu lepotu.

Volela sam sretati ljude slične njemu. Neke koji su imali pogled sličan njegovom dok bi žmirio i na neki poseban način spuštao kapke kao da ga nešto boli. Volela sam, takođe, razgovarati s ljudima koji bi s njim razgovarali, onima koji su ga dobro poznavali, ili onima koji su mu tih dana išli u posetu. No, vreme je već jurilo poput voza koji mora stići na odredište dok kondukter kuca na vrata usnuloga putnika najavljujući sledeću stamicu – kraj putovanja. Morali smo se sresti.

Bili smo tako naviknuti ne videti se da se i nismo videli. Iako nisam uverena da ga nisam krajičkom oka spazila kroz prozor. U polumraku predvečerja osetila sam da mi nešto nedostaje. Stala sam pred ogledqlo tražeći se u njemu. U njemu sam videla samo ormar i figuricu Diane, božice lova, koju nikad pre nisam videla na tom mestu. Bilo je to ogledalo koje je glumilo ogledqlo kao što sam ja uzaludno glumila samu sebe.

Zatim se uplašila da bi se vrata mogla otvoriti i da bi se on svakoga časa mogao pojaviti; bio bi to kraj svim odgađanjima koja su njenu ljubav održavala na životu. Bacila se na pod, posred ćilima, i čekala, čekala da zvonce na vanjskim vratima prestane zvoniti. Čekala je i čekala. Čekala je da nestane i poslednja zraka dnevnog svetla, tada je otvorila vrata i ušao je on koji nije čekao. Primili su se za ruke. Bacili su se na ćilim i zakotrljali se, poput kotača, ujedinjeni drugom željom, drugim rukama, drugim očima i drugim uzdasima.

Bilo je to u trenutku kad je ćilim započeo tihi let ponad grada, iz ulice u ulicu, iz naselja u naselje, s trga na trg sve dok nije stigao do ruba obzora gde počinje reka, do jedne puste plaže gde raste šaš i lete rode. Polako je svitalo, tako polako da nisu niti primetili da je dan smenio noć niti da im ne nedostaje ljubav i sve ono što su proživljavali čekajući ovaj trenutak. Izgubili su se u zamišljanju zaborava – on za drugu, ona za drugoga – i primirili se.

GLAS

Jesen je više nalikovala letu od samoga leta. Bio je topao jesenski dan. U plavoj svilenoj haljini i sa psićem pekinezerom, kojeg sam dobila za rođendan, stigla sam u zaručnikovu kuću.

– Ljubomora upravlja svetom – govorila je gospođa Yapura, uverena kako se zbog ljubomore neću udati za Romiria. – Moj sin spava samo s mačkom.

Nisam se udala, odnosno nisam se odlučila udati za Romiria zbog nekih sasvim drugih razloga. Ponekad reči što ih ljudi izgovaraju zavise o intonaciji njihovog glasa. Čini se kao da bežim od teme, ali za to postoji objašnjenje. Gadio mi se glas mog zaručnika Romiria. Bilo koju reč da izgovori, makar prema meni iskazivao veliko poštovanje dok je izgovara i makar ne dotaknuo ni moj nožni prst, učinila bi mi se opscenom. Nisam ga mogla voleti. Ta me je okolnost rastuživala ne toliko zbog njega koliko zbog njegove dobre i ljubazne majke. Koliko je poznato, njena jedina mana bila je ljubomora, ali kako je već bila stara i ljubomora je s godinama morala popustiti. Treba li verovati govorkanjima?

Ljudi su govorili da se vrlo mlada udala za mladića koji ju je ubrzo prevario s drugom. Naslućujući preljubu, mesec dana nije spavala nastojeći ga otkriti. Kad ga je otkrila to je za nju bilo kao da su joj zabili nož u srce. Ništa nije rekla, ali je te iste noći supruga, dok je do nje spavao, zgrabila za vrat s namerom da ga zadavi. Žrtvi je u pomoć pritekla njegova majka; bio bi mrtav da nje nije bilo.

Moje zaruke s Romiriom jako su se oduljile. »Ma, što uopste znači glas?«, razmišljala sam, »nije ruka što drsko miluje, nisu odbojna usta što me pokušavaju poljubiti, nije opsceni i raskalašeni seks kojeg se pribojavam, nije nešto stvarno poput stražnjice niti toplo poput utrobe«. Ali, meni je Romiriov glas bio neugodniji od svega toga. Kako bih mogla podneti da uz mene živi čovek koji se tim glasom obraća svima koji ga žele slušati? Taj visceralan, besraman i eshatološki glas! No, ko se usudi svom zaručniku reći: »Ne sviđa mi se tvoj glas, gadi mi se, u meni izaziva sablazan kao u detinjstvu reč blud u katekizmu«?

Naše se venčanje odugovlačilo u nedogled premda, naizgled, za to nisu postojali vidljivi razlozi. Romirio me posećivao svaku veče. Ja sam retko kad odlazila u njegovu zamračenu kuću u kojoj mu je bolesna majka vrlo rano odlazila u krevet. Ali, jako mi se sviđao malen i senovit vrt, i mačak Lamberti s belim pjegama. U celom susedstvu nije bilo suzdržljivijeg zaručničkog para od nas. Bilo bi previše reći da smo se tog leta jednom poljubili. Držali se za ruke? Ni slučajno. Zagrlili se? Više nije bilo u modi plesati zagrljen. Naše neuobičajeno ponašanje upućivalo je na pomisao da se nikada nećemo oženiti.

Tog dana pošla sam u zaručnikovu kuću i sa sobom povela psića pekinezera kojeg su mi, kako rekoh, poklonili. Romirio ga je primio u naručje da ga pomiluje. Jadni Romirio, toliko je voldo životinjice! Kao i obično, sedeli smo u dnevnom boravku kad se najednom Lamberti nakostrešio i u hipu od nas pobegao, prevrnuvši pri tom teglu s cvećem.

Sutradan me nazvala gospođa Yapura: te iste noći, kao i obično, Romirio je u svom krevetu spavao s Lambertijem, ali usred noći razbesneli mu je mačak zario kandže u vrat. Čuvši krikove, majka je pojurila u pomoć. Uspela je odvojiti mačka od sinovljeva vrata i zadaviti ga remenom. Vele da ništa nije strašnije od pobesnjele mačke. Nije mi teško u to poverovati. Mrzim ih.

Otada je Romirio ostao bez glasa. Nakon pregleda, lekari su zaključili da mu se glas nikada neće oporaviti.

– Nećeš se udati za Romiria – obrati mi se kroz suze njegova majka. – Govorila sam sinu da ne spava s mačkom. Kao da sam predosećala!
– Udaću se za njega! – odgovorih joj.
Od toga sam dana volela Romiria.*
Izabrala i sa španskog prevela: Marija Roščić Paro

___________________

* Silvina Ocampo (Buenos Aires, 1903. – Buenos Aires, 1993.) vrsna prozaistica i pesnikinja, ugledno je ime argentinske književnosti 20. stoleća. Prvu zbirku priča (Viaje olvidado) objavila je 1937. godine, a poslednja (Las Repeticiones) objavljena joj je posthumno 2006. godine. Potiče iz bogate argentinske porodice. Studirala je slikarstvo u Parizu gde je upoznala Fernanda Légera i Grigoria de Chirica i, zahvaljujući njima, došla u dodir s avangardnim umetničkim pravcima s početka 20. stoleća. Između ostalih nagrada, dobitnica je nagrada »Premio Municipal de Literatura« (1954.) i »Premio Nacional de Poesía« (1962.).
Bila je udata za Bioya Casaresa, takođe poznatog argentinskog književnika. I njena je sestra, Victoria Ocampo, bila književnica koja je pokrenula časopis »Sur« (1931.), okupivši u njemu poznate hispanoameričke i svetske saradnike poput J. Luisa Borgesa, Bioya Casaresa, Ernesta Sábata, J. Carlosa Onettia, Albert Camusa, Aldousa Huxlya, Villiama Faulknera... i mnoge druge. Silvina Ocampo, zajedno sa suprugom B. Casaresom i L. Borgesom, priredila je antologiju: Antología de la Literatura Fantástica (1940.) koja je postala amblematskim i nezaobilaznim delom. Svoje priče autorica temelji najviše na fantastičnome, na intuicijama, snovima i opsesijama. (M.R.P.)

Izvor

Ko je bio Gabriele D'Annunzio? (1)

Covek mora da napravi svoj život kao što pravi umetničko delo“, izjavljuje Andrea Spinelli , glavni lik Il Piacere (Dete zadovoljstva) Gabrielea D'Annunzia. Sam D'Anuzio je živeo po ovom motu. Plodan pisac i pesnik, Gabriele D'Annunzio je takođe bio vešt u samopromociji. Tokom godina stvorio je takozvani vivere inimitabile (neponovljiv život), raskošno dekadentan način života koji ga je pretvorio u slavnu ličnost. Postao je poznat kao Il Vate (bard) italijanske književnosti. Nakon Prvog svetskog rata aktivno se bavio politikom. Njegovo zauzimanje Rijeke (današnja Rijeka) 1919. nagovestilo je mnoge estetske, političke i kulturne komponente italijanskog fašizma.

Fotografija mladog Gabriela D'Annunzia. Izvor: Nacionalni centar za D'Annunzio studije

Gabriele D'Annunzio: Esteta i pjesnik

Sin bogatog zemljoposednika iz Peskare, Gabriele D'Annunzio objavio je svoju prvu zbirku pesama, Primo Vere (Rano proleće), 1879. godine, kada je imao samo 16 godina. Nakon što je diplomirao na prestižnom Reale Collegio Cicognini u Pratu, Toskana, D. 'Annunzio je upisao Fakultet književnosti Univerziteta u Rimu. Međutim, mladog pesnika više su zanimali prestonički književni saloni nego akademske studije, te je fakultet napustio pre nego što je stekao diplomu.

U Rimu je D'Annunzio započeo saradnju sa Cronaca bizantina (Vizantijska hronika), književnim i umetničkim časopisom koji je uređivao Angelo Sommaruga, gde je objavio svoju prvu istaknutu zbirku pesama, Canto novo (Nova pesma). Pod uticajem italijanskog pesnika Giosuèa Carduccija, D'Annunzio je napisao senzualne stihove slaveći mističnu fuziju čoveka i prirode. U međuvremenu, njegov slobodoumni, raskošan način života podstakao je njegovu reputaciju "raspuštenog estete". Odbacujući konvencionalnu razliku između dobra i zla, D'Annunzio je težio da živi u skladu sa amoralnim skupom čisto estetskih normi.

Gabriele D'Annunzio opisao je svoj nekonvencionalan način života u svom prvom (i najpoznatijem) romanu Il piacere (Dete zadovoljstva), gde se Andrea Sperelli, glavni lik, bavi ljubavnim podvizima i senzualnim iskustvima u potrazi za vrhunskim erotskim i umetničkim zadovoljstvo. Živopisan erotizam je takođe u srcu Alcyone , D'Annunziove najpoznatije zbirke poetskih dela. Objavljena 1904. godine, ova serija pesama dočarala je senzualne mirise i skladne zvuke leta. Tokom ovih godina, inspirisan aferom s italijanskom glumicom Eleonorom Duse, Gabriele D'Annunzio je napisao i niz uspešnih drama, uključujući Francesca da Rimini i La figlia di Iorio (Jorijeva kći).

Gabriele D'Annunzio između Nietzschea i Wagnera: Poetika nadčoveka

Godine 1894. Gabriele D'Annunzio je objavio Il trionfo della morte (Trijumf smrti), prvi "roman o Supermanu". Zajedno sa Le vergini delle rocce (Devojke od stene) i Il fuoco (Plamen života), roman je učvrstio D'Annunzijevu poziciju kao najistaknutijeg eksponenta italijanskog dekadentizma. Prema mnogim naučnicima , D'Annunziovi „romani o nadčoveku“ bili su prvi korak u estetizaciji politike koja je kulminirala Musolinijevim fašističkim režimom.

D'Annunzijevi „dekadentni“ romani puni su ničeanskih heroja koji preziru altruizam i traže moć i zadovoljstvo nasilnim postupcima. Međutim, njihova vitalna snaga (bez ikakvih moralnih ograničenja) je rastrzana između suprotstavljenog životnog instinkta i dionizijskog nagona smrti. Što je najvažnije, D'Annunziov Superman je u isto vreme pesnik i politički vođa.

U Trećem životu Italije , Vate je pitao : „Gde je vođa kojeg bismo mogli slediti, sposoban da pomiri velika dela sa velikim koncepcijama... vođa sposoban da uzdrma i probudi do samih njihovih dubina uspavane sile regeneracije?“
D'Annunzio je verovao da samo pesnik-Superman može igrati tu ulogu. Krajnje oličenje D'Annunziovog koncepta pesnika kao agitatora masa bio je Stelio Effrena, amoralni heroj Il fuoco . „U masama je zaista bilo lepote“, razmišlja Stelio u jednom odlomku , „i samo je pesnik ili heroj mogao da izvuče bljeskove od nje.“

Prema D'Annunziju, mobilizaciju masa treba postići stvaranjem Wagnerijanskog totalnog umetničkog dela. Spoj poezije, plesa i muzike, Gesamtkunstwerk bi bio „monumentalno otkrovenje ideala prema kojem se vodi genije naše vlastite rase“. Zatim, nije slučajno da je Stelio Efrena jedan od nositelja Vagnerovog lesa u Il Fuocou . Dok se prorok nove nemačke muzike polaže na počinak, pesnik-Superman će roditi slavni Treći Rim iz pepela materijalističkih i utilitarnih vrednosti liberalnog društva, koje simbolizuje dekadentna Venecija .

Gabriele D'Annunzio u Prvom svetskom ratu

Književni uspesi nisu bili dovoljni da održi njegov ekstravagantni način života. Tako se Gabriele D'Annunzio 1910. preselio u Francusku kako bi izbegao svoje brojne kreditore. Tamo je sarađivao sa kompozitorima Claude Debussyjem i Pietro Mascagnijem. Vratio se u Italiju po izbijanju Prvog svetskog rata kako bi pozvao svoju zemlju da uđe u sukob. Godine 1915, kada se Italija odlučila za intervenciju, D'Annunzio se prijavio u vojsku kao dobrovoljac. Nakon što je služio u nekoliko grana, potom je imenovan u avijaciji, gde je nakon ranjavanja u borbi izgubio vid na desnom oku. Tokom hospitalizacije, D'Annunzio je napisao Notturno (Nokturno), lirsku prozu koja istražuje svoju unutrašnjost i opisuje svoje fragmentarne utiske i vizije tokom njegovog privremenog slepila.

kNakon što je dobio dozvolu za aktivnu službu, D'Annunzio je krenuo u nekoliko pojedinačnih, odvažnih akcija koje su mu stekle reputaciju ratnog heroja. U noći između 10. i 11. februara 1918., zajedno s Costanzom Cianom i Luigijem Rizzom, D'Annunzio se ušuljao u zaliv Bucari sa tri motorna čamca MAS kako bi napao austrijsku flotu usidrenu tamo. Šaljivdžije su u uvali ostavile i tri flaše ukrašene bojama italijanske zastave. Događaj je postao poznat kao beffa di Buccari (Ruganje Buccari). Pesnik je ovom prilikom, inspiriran akronimom MAS (torpedno naoružani motorni čamac), skovao moto Memento audere semper (uvek zapamti da se usuđuješ).

U avgustu 1918. D'Annunzio je organizovao još jedan hrabar vojni podvig kada je, zajedno sa još jedanaest pilota lovaca, preleteo Beč i bacio 40.000 propagandističkih letaka pozivajući građane neprijateljske prestonice da se predaju. “Živela sloboda! Živela Italija! Živela Antanta!” pročitaj poslednje redove.

                                                                      Rijeka 1919

Poduhvat Rijeke (1919-1920)

Nakon Prvog svetskog rata, uslovi Versajskog sporazuma ostavili su mnoge Italijane, posebno ratne veterane, da se osećaju izdano i ogorčeno. Konkretno, nacionalistički front je osudio smanjene teritorijalne dobiti koje je dao sporazum. Za mnoge zagovornike intervencije Italije u ratu, sukob je bio savršena prilika da polažu pravo na “neotkupljene” ( iriidentične ) teritorije koje su još uvek bile deo Austro-Ugarske imperije, čime je završen Risorgimento.

D'Annunzio je dao glas raširenom nezadovoljstvu veterana i ogorčenih nacionalista. “Naša pobeda”, uzviknuo je D'Annunzio u uzbudljivom govoru iz 1918. , “nećete biti unakaženi.”
Benito Musolini, tada vođa novonastalog fašističkog pokreta, u svoju ideologiju ugradio je koncept “osakaćene pobede”. Takođe je izrazio prezir zbog toga što je bio prisiljen da „udiše smrad mira“ Zaista, prema njegovom gledištu, „ ne samo da naš rat nije završio, već je tek sada dostigao svoj vrhunac “.

Dana 12. septembra 1919. D'Annunzio je odlučio da svoje reči sprovede u delo: krenuo je u grad Fiume sa dve hiljade ratnih veterana, poznatih kao arditi , da pripoji teritoriju Kraljevini Italiji. On je proglasio rođenje Reggenza Italiana del Carnaro (Italijansko namesništvo Carnaro) iz vile gradskog guvernera: „Ecce homo“, teatralno je uzviknuo pesnik . D'Annunziov poduhvat iz Rijeke bio je jedan od prvih napada na evropski poredak uspostavljen Versajskim ugovorom.

Sledećih 15 meseci, D'Annunzio je vladao Fiumeom kao "zapovednik" Regencije. Vest o njegovom poduhvatu odjeknula je širom sveta. Godine 1920. takozvana Carnaroova povelja organizovala je novi politički poredak dave. Napisana od strane Aleste De Ambrisa i D'Annunzia, povelja je kombinirala elemente republikanizma, nacionalnog sindikalizma i korporatizma. Naučnici su dugo zbunjivali političku prirodu Regencije. S jedne strane, povelja je dala slobodu govora i proglasila jednakost svih građana pred zakonom. S druge strane, ustav je uveo figuru komandanta, svojevrsnog vojnog diktatora koji bi vladao državom u slučaju “ekstremne opasnosti”. D'Annunzio je opisao komandanta kao “onoga koji može ujediniti snage naroda za rat i pobedu”.

Gabriele D'Annunzio s Benitom Musolinijem kao Vittoriale. Izvor: Abruzzo Gothic

Gabriele D'Annunzio i estetizacija politike

U Fiume je D'Annunzio uveo mnoge estetske i ideološke trendove koji će kasnije postati središnji elementi Mussolinijevog fašističkog pokreta i režima. Na primer, navika podizanja desne ruke u rimskom pozdravu počela je u Fiume. Slično, uzvik "Eia eia alalà!" (Ahilov bojni poklič u Ilijadi ), popularni fašistički moto, skovao je D'Annunzio. Ono što je najvažnije, beskrajne parade, govori na balkonu, nasilna retorika i kult ličnosti koji su se odigrali u Fiume postavili su osnovu za politiku spektakla italijanskog (i evropskog) fašizma. Poreklo Musolinijevog korporativizma se takođe može pratiti do eksperimenta Fiume. Zaista, Carnaro povelja je uspostavila korporativističku državu u kojoj su radnici bili organizovani u devet korporacija koje su predstavljale različite sektore privrede Regencije.

Italija i Jugoslavija su 12. novembra 1920. potpisale Rapalski ugovor, čime je i formalno rešen spor oko Rijeke. Kada je D'Annunzio odbio sporazum, Giovanni Giolitti, italijanski premijer, naredio je vojsci da ukloni pesnikove legionare iz grada. Međutim, 1924. Musolini je potpisao novi sporazum sa Jugoslavijom i pripojio Slobodnu državu Rijeku Kraljevini Italiji.

Iako je D'Annunzio imao presudan uticaj na fašistički režim, njegov odnos sa Musolinijem bio je napet. Iako ga je Duce imenovao za predsednika Kraljevske akademije Italije 1937., D'Annunzio je bio u velikoj meri marginalizovan od strane fašističkog režima. Umro je od krvarenja u mozgu 1938. u svojoj vili na Gardone Rivijeri, malom gradu na jezeru Garda. Godine 1930. pesnik ga je predao italijanskoj državi. Danas je Vittoriale degli Italiani jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u severnoj Italiji.

Izvor

Pynchon od A do V (1)

 

Gerald Howard

I tridesetpet godina nakon objavljivanja romana Gravity’s Rainbow nema ničega što se može usporediti s njime. Jednostavno nema djela u američkoj književnosti koje je i blizu intelektualnom dometu i erudiciji tog romana.

Godine 1973. Gravity’s Rainbow Thomasa Pynchona spustila se na moj mozak i eksplodirala tu poput rakete V-2. Upravo je to bila knjiga koju sam tada trebao, što dosta govori o mom mentalnom i duhovnom stanju u to doba. Hej, pa bile su to sedamdesete. Moja je zemlja bila na niskim granama, pa tako i ja. Poput katrana crni humor, gadne poteškoće, nabujala paranoja, ubrzavajuća entropija, perverzija od koje ti se vrti u glavi, apokaliptički teror, istorija kao urota udruženih snaga tehnologije, smrt i smrtno stvarna Kontrola – sve je to bilo dobro. Više sam voleo da moj duh smrvi veliki američki roman nego svakodnevna poniženja moje prve godine poslestudentskog života i kulturne i političke demoralizacije toga doba.

Godinu pre toga, diplomirao sam na Cornellu, Pynchonovu fakultetu, stekavši, barem u pogledu zapošljavanja, instrumentalno beskorisnu titulu anglista i bio sam razmešten, ošamućen i zbunjen, u svojem rodnom kraju Bay Ridgea, u Brooklynu. Ako vam kažem da sam odrastao baš u ulici u kojoj je živeo i Tony Manero iz Groznice subotnje večeri, možda će vam jasniji biti moj položaj. Nakon šest nedelja potucanja po pločnicima Manhattana u potrazi za poslom diplomiranog anglista, noseći celo to vreme, a to me sada bolno dira, tvrdo ukoričeni svezak Nabokovljeve Ade kao svoje štivo – dobio sam posao kao najmrzovoljniji i najnemotiviraniji stažista u istoriji reklamnog biznisa. Grubo rečeno, bio sam problem sam sebi (i svojim jadnim roditeljima) i svet me nije imao nameru spasiti.

Vreme prljavštine i izdaje

Odlučio sam se, u nedostatku bilo koga drugog rešenja, čitanjem izvući iz močvare malodušnosti. Metafikcijska terapija u predgrađu – nije baš bila obećavajuća strategija. Ali, imao sam sreću što sam pronašao odličnog vodiča i veselog kompanjona na mestu gde sam to najmanje očekivao: na košarkaškom igralištu u Narrowsu, kamo sam išao večerima i vikendima zbog svoja druga dva odabrana melema – košarke i trave. Pokazalo se da je mršavi mladić imenom Peter Kaldheim imao ne samo odličan šut s klupe nego i da je nedavno diplomirao na Darmouthu, te da je bio ambiciozan pisac koji je sinoptički poznavao naprednu prozu toga doba, posebno Thomasa Pynchona. I tako je počelo jedno od onih preobražavajućih prijateljstava, koja vam menjaju život. Barem je promenilo moj. I danas se oslanjam na naše zajedničke književne smernice.

Naš popis literature bio je, kako se ponekad šalim, utemeljen na tri načela: ništa što je direktnije od Donalda Barthelmeja, ništa manje gotičko i očajno od Harryja Crewsa, i ništa manje gusto i više primamljivo od Williama Gaddisa. Lakomi za jačim vinom i luđom muzikom, uranjali smo naglavce u guštare ranog do srednjeg američkog postmodernizma, i gubili se u lunaparku s Barthom i Abishom, Cooverom i Elkinom, Reedom i Sukenickom, Mathewsom i Sorrentinom (takođe momkom iz Bay Ridgea), Gassom i Hawkesom. Značajan podskup našeg čitanja bavio se specifično muškim problemom preživljavanja u našoj rodnoj zemlji nakon raspada post-šezdesetih: zato su Strah i prezir u Las Vegasu Huntera Thompsona, A Fan’s Notes Freda Exleyja, Ninety-Two in the Shade Toma McGuanea i Dog Soldiers Roberta Stonea postali naša merila. Otkrili smo blistavost ranog Dona DeLilla, Americanu i End Zone (američki nogomet kao metafora nuklearnog rata), s gotovo nekontrolisanim uzbuđenjem.

Imali smo, naravno, malo koristi od standardnih velikih imena. Bellow je bio izopsten sa svojim škrtim Planetom gospodina Sammlera, Cheever i Updike takođe su imali previše okus predgrađa; Vidal je pisao istorijske romane sa zapletima, za ime božje (iako su to odlični eseji); a Malamud je bio “depresivac”, iako ne naš tip “depresivca”. Samo dva velika imena izbegla su naš prezir: Philip Roth, zbog izvrsnog skandala koji je izazvao Portnoyevom boljkom, i Norman Mailer, zbog svoga besa prema strojevima.

Dogmatičniji i moderniji od drugih, verovatno smo bili nepodnošljivi, ali, opet, koja izranjajuća književna generacija to nije? Obavili smo kritičko čitanje i mogli sortirati među često odbojnim, ali ipak uvek izazovnim delima koja su nam bila omiljena. Roth je izjavio da američka stvarnost “otupljuje, donosi bolest, razbešnjuje i naposletku je uvreda za čovekovu maštu”. Tako da je fikcionalna proza morala ići do krajnosti sadržaja i tehnike. Susan Sontag proglasila je Matthewa Arnolda mrtvim kad je poništila razlikovanje između visokog i niskog te estetski moralizam, i preporučila interpretaciju umesto jednostavnih oseta. William Gass, vladajući filozof-kritičar, našu je paznju usmerio prema ne uvek vidljivoj činjenici da je književnost načinjena od jezika i elegantno je izvukao zaključke iz toga. A najpoznatiji od svega, esej Johna Bartha Književnost iscrpljenja, predložio je teoriju i estetiku ironijske, parodijske samosvesti koja je odgovarala samom kraju modernističkog razdoblja.

Te su ideje bile naš mentalni alat dok smo se razuzdano veselili u šumi ranog postmodernizma. Ono što je bilo čudno i zadovoljavajuće jest to kako su ti tekstovi bili potpuno sinkronizovani s našim obrazovanim baby boomerskim osećajem prljavštine i izdaje. Onda se, ne manje nego danas, vodio kulturni rat – ali bojno je polje bilo unutrašnje, unutar naših duša i umova.

Nesretnik u šakama golemih, impersonalnih sila

I onda, stiže Zapovenik Pynchon, vlada u progonstvu sastavljena od jednog čoveka, stropoštavajući se s planina u glavni grad američke svesti s nečime što je bilo poput krajnjeg oružja: s romanom Gravity’s Rainbow. I Peter i ja bili smo pročitali V i Dražbu predmeta 49 s fanatičnom paznjom, odanošću i strahopoštovanjem, i s mnogo kritike koja ide uz to. Mogli bismo tačno navesti definiciju drugog zakona termodinamike; znali smo da je pripovedanje u trećem licu Herberta Stencila bilo modelirano prema knjizi The Education of Henry Adams; fraze poput “dinamo i Devica” silazile su s naših usana s uvežbanom lakoćom. Poput mnogih drugih klasika šezdesetih, ti romani nisu bili samo čitateljska iskustva: oni su, činilo se, zahtevali radikalnu promenu čitateljeva stajališta. Pokušali smo uteloviti maksimu McClintic Spherea “budi kul, ali osećaj”. Poput Pynchonove junakinje Oedipe Maas, trudili smo se naći sredstva da ovladamo vrtoglavicom i panikom pred svetom koji je postajao nečitak. Među američkim romanopiscima, činilo se da samo Pynchon raspolaže sredstvima kojima će nadvladati zamršenosti i unutrašnju dinamiku tog čudnog post-prosvetiteljskog razdoblja.

Tako da, kad sam uočio oglas u Esquireu o skorom izdavanju Gravity’s Rainbow, u knjižari sam zamalo pao na pod kao pogođen što ću za 4.95 dolara imati izvorno Vikingovo izdanje u mekom uvezu (očito, neko je u toj izdavačkoj kući shvatio da Pynchonovu publiku ne čine bogataši, primetio sam zahvalno). Sve u vezi s tom svetlonarančastom knjigom bilo je primamljivo: naslovnica, minimalistički pristup korica (bez reklame, pa ta neizbrisiva prva rečenica: “Vrisak stiže preko neba...”), posveta mrtvom folkie-hipsterskom romanopiscu Richardu Farini, crno ironičan epigraf Wernhera von Brauna. O da, to će biti pun pogodak.

I bio je. Zbog svojeg portreta sveta prepunog laži, korupcije, i geopolitičkih intriga, istorije čiji je površinski haos prikrivao zaplete u zapletima, tehnologije koja nam je, puštena s uzde i u službi smrti, nudila kupovanje u zastrašujućoj struji američkog života nakon 1945. Antijunak knjige, Tyrone Slothrop, čija mesta bludničenja u Londonu tokom vazdusnog bombardovanja predviđaju mesta padanja raketa V-2, bio je tipični shlemiel, nalik na Lemuela Pitkina, lik Nathanaela Westa, i Yossariana iz Hellerove Kvake 22. Tu je bila vizija erosa i tanatosa Normana O. Browna, prevedena u sjajno romaneskno tkivo. Slothrop je bio nesretnik u šakama golemih, impersonalnih (zapravo jesu li bile impersonalne?) sila, a ipak se borio sa svojevrsnom odvažnošću u stilu Mickeyja Rooneyja da bi u kristalnoj kugli otkrio neki uzorak značenja u pojavama sveta – poput svojih puritanskih predaka imao je “posebnu osetljivost za ono što se otkriva u nebesima”. Nijedan baby boomer s iskustvom beskrajnog bombardovanja reklamama nije se mogao oteti sugestiji da je Slothrop od rođenja bio objekt tajnog pokusa kontrole ponašanja. Poput svih nas takođe.

Roman u kojem Slothrop ide uokolo poput jo-joa sažeo je sve što je američka proza pokušavala i ostvarila do tada. Bio je polivalentan, polifoničan i polimorfno perverzan. Njegov sadržaj bio je na trenutke fantazamagoričan, hiperrealan, nadrealan i saturnalijski. Kao i Moby Dick, napravio je potpunu zbrku od formalističkih ili žanrovskih obeležja, zaboravno mešajući visoko i nisko. Pynchon je scene horora i seksualne opscenosti pomešao s burleskama varijetea, istorijskim prizorima virtuozne autentičnosti i anakronističnim humorom zasnovanim na igrama reči poput onoga iz komedija Cheecha i Chonga ili Firesign pozorišta. To potonje nam je odgovaralo; ionako smo uglavnom bili napušeni, i plutanje koje je bilo oslobođeno linearnog mišljenja bilo je plodan okvir uma, s kojim smo se prepuštali labirintskim složenostima Gravity’s Rainbow.

Pravi rat je slavljenje tržišta

Možete skupiti golemu količinu svežih i umesnih podataka iz te knjige – o Zoot Suit pobunama i Maxwellovu demonu, o svetlu u Kirgiziji i ustanku plemena Herrero, o nemačkim filmskim studijima i istoriji ekspresionizma u nemačkom filmu, o psihodeličkim značajkama ražene gljivice zvane ergot i njezinom efektu na evropsku istoriju, o otkriću strukture benzenskog lanca u snu Augusta Kekulea, a posebno o fizici i tehnologiji, te analitičkoj geometriji i izračunima zahvaljujući kojima višetonski paket čelika, goriva, i eksploziva može kao specijalna pošiljka biti poslan hiljadama kilometara daleko sa smrtonosnom preciznošću na mesto tačno iznad vaše glave. Mi dečica iz doba straha od nuklearnog rata takve smo stvari uzimali vrlo ozbiljno. Kao što pripovedač kaže o Slothropu: “Postao je opsednut zamišljanjem rakete na kojoj piše njegovo ime – ako su oni zbilja odlučili stati mu na kraj”. Doista.

Pynchonov rečnik bio je fantastično zakučast; još imam beležnicu u kojoj sam ispisao značenja reči: onirično, abreakcija, runcible kasika (runcible spoon – “nonsense” reč kojom se koristio Edward Lear, nap. prev.), hebefrenija, antinomično, rahitično, slaboželjnost, preterit i još nekoliko desetaka drugih reči kojima se ne možete koristiti u običnom razgovoru. Za čitatelje izgubljene u sedamdesetima bez duhovnog kormila, hrabra spremnost Pynchonova pripovedača da nam kaže Šta To Sve Znači, u rečitim propovedima, bio je okrepa, uže za spašavanje, znak, i otkriće:

“Ne zaboravite da je pravi posao rata kupovanje i prodavanje. Ubijanje i nasilje sami sebe nadziru i mogu se poveriti neprofesionalcima… Pravi rat je slavljenje tržišta… Uzimati i ne vraćati, zahtevati da se ‘produktivnost’ i ‘zarada’ uvećavaju s vremenom – tako Sistem uzima iz ostatka sveta goleme količine energije da bi održao vlastiti mali očajnički razlomak koji pokazuje profit: i ne samo većina ljudskog roda – nego i većina Sveta, životinjskog, biljnog i mineralnog, pretvara se u otpad tokom tog procesa. Sistem možda shvata a možda i ne, da samo kupuje vreme. To znači da taj Rat nikad nije bio politički, da je sva politika bila pozoriste, sve da bi se ljudima skrenula paznja; potajno, rat je bio diktiran potrebama tehnologije… zavera između ljudskih bića i tehnike, nečime čemu je trebalo izbijanje energije rata, izvikivanje ‘Neka je proklet novac, sam život --------- (umetni ime nacije!) je u pitanju’, što, međutim, znači najbliže ovo: zora skoro rudi, treba mi moja noćna krv, moj temelj, temelj, ahh, još, još.”

Čovek je izveo channeling Randolpha Bournea, C. Wrighta Millsa, Maxa Webera. Skoro sam dobio trzajnu ozledu vrata od kimanja glavom u raspaljenom odobravanju.

Čitanje Gravity’s Rainbow bilo je, priznajem, naporno. Mnoge stranice bi prošle a da ne bih ni izdaleka shvatao što kovitlac likova, događaja i implikacija zapravo znači. Ali u pouzdanim intervalima susreo bih se s nečim što bi me ostavilo bez daha od čuđenja. Primer – virtuozna komedija dve stare žene koje su gotovo ugušile Slothropa kukavnim britanskim slatkišima; šokantan čin “korpofagije” između Katje Borgesius i brigadira Puddinga, epifanija usled obične pesme Rogera Mexica i Jessice Swanlake prilikom božićne posete seoskoj crkvi; potresan emocionalni učinak Slothropove reakcije kad doznaje za smrt svojeg prijatelja Mucker-Mafficka, što moj prijatelj kritičar John Powers naziva “najdirljivijom elipsom u celoj književnosti”. A najnezaboravnije, postoji besmrtna scena u kojoj Slothrop, navučen na amobarbital, halucinira puštajući svoju harmoniku niz kotlić zahoda u Roseland Ballroomu, noćnom klubu u kojem Red, iliti Malcolm X, prodaje marihuanu dok Charlie Parker na pozornici unosi neke vrlo napredne promene u pesmu Cherokee. Niz zahod Slothrop ide u tmurne, fekalne dubine bele američke rasne imaginacije, u unutrašnjem putovanju koje zvuči kao sesija s Ralphom Ellisonom, Jamesom Joyceom, Sigmundom Freudom i Lesliejem Fiedlerom. Čudesno.

Dok smo Peter i ja žurili prema deprimantnom kraju – raketa je skrenula da izbriše kinodvoranu u Los Angelesu, kojom upravlja Nixonov surogat koji se zove Richard Zhlubb – potvrdili smo jedan drugome uverenje da je reč o najboljem romanu ijednog Amerikanca, ma dodjavola, ikoga uopste, koji smo ikad čitali. Bila je to naša velika knjiga, našeg doba, vizionarski i poučan tekst koji je sažeo sve što je bilo moguće reći o značenju posleratne istorije. S takvim uverenjem širi književni svet davao mu je obilnu podršku. Do danas nisam video impresivniji Anschluss ili kritičke pohvale. Davanje oduška osećajima pojavilo se i u The New York Timesu iz pera Christophera Lehmann-Haupta, koji je slavno zaključio: “Kad bih sutra bio proteran na Mesec i mogao poneti samo pet knjiga sa sobom, ovo bi bila jedna od njih”. A još važnije, Richard Poirier napisao je rečit esej za uglavnom umereno intelektualni Saturday Review koji je čvrsto postavio knjigu u širi kontekst književnosti Zapada – Fausta, Moby Dicka, Uliksa – i tačno predvideo da će Pynchonov pokušaj da obnovi književnost, time što svoj materijal nalazi u takvim neknjiževnim područjima kao što su parapsihologija, statistička analiza, i film, loše odjeknuti kod određenih autoriteta: “Ako je književnost superiorna ijednoj od tih stvari, onda to zahteva knjigu koja je stilistički tako sveobuhvatna kao što je Gravity’s Rainbow da se to i dokaže”. Poirirerov tekst ostaje najbolja pojedinačna kritika koju je roman dosad potaknuo, tačka od koje se potekli svi daljnji komentari.

Vrhunac posthumanističkog postignuća

Gravity’s Rainbow dobio je National Book Award 1974., zajedno s Krunom od perja Isaaca Bashevisa Singera. Na svečanosti dodele nagrade, na opstu zbunjenost publike, profesionalni umetnik profesor Irwin Corey prihvatio je nagradu u Pynchonovo ime, ili možda kao on, i upustio se u polukoherentan okolišajući govor koji je počeo ovako: “Međutim… prihvatiti tu novčanu nagradu – ah, stipendiju u ime, uh, Richarda Pythona za velik doprinos i da citiram iz jednog od njegovih projektila kojima je pridoneo…”. I tako dalje, a kako su to bile sedamdesete, postojao je i javni golać. Taj je sublimni kaskader možda bio na umu (a tim se nazivom koristim u najlabavijem mogućem smislu) tih idiota u savetničkom odboru Pulitzerove nagrade kad su odlučili ignorisati jednoglasnu preporuku žirija za književnost – a činili su ga (za ime Božje) Benjamin DeMott, Elizabeth Hardwick i Alfred Kazin – da Gravity’s Rainbow dobije nagradu, koja je umesto toga dodeljena – nikome. To je bilo desetljećima pre negoli je iko mogao imati poverenja u Pulitzerovu nagradu kao išta drugo negoli medalju za tupoglavce.

U međuvremenu, natrag u Bay Ridgeu, ja sam počeo slediti svoju “pinčonmaniju” na višem energetskom nivou. Ponovo sam pročitao Gravity’s Rainbow šest meseci nakon što sam je dovršio. Fotokopirao sam u njujorškoj Javnoj biblioteci Pynchonove neuknjižene rane priče i jedan odličan nefikcijski tekst. Bio sam obuzet uverenjem da Stanley Kubrick mora staviti Gravity’s Rainbow na filmsko platno i da ja nekako moram biti u tom zadatku. Ništa nisam preduzimao u vezi s tim, ali još mislim da je to bila prokleto dobra zamisao. I nastavio sam čitati i čitati i čitati, ali sad u laganom postkoitalnom raspoloženju. Ako je književnost iscrpljena, umiruća zvezda, onda je Gravity’s Rainbow bila neizbežna supernova, koja u sebi sažima sve što je bilo uzbudljivo i eksplozivno u spektakularnoj predstavi kraja. Roman JR Williama Gaddisa, koji je dobio National Book Award 1976., bio je kao zadnji naknadni šok celoga imperijalnog romanesknog pothvata. Pynchonov roman je u mojoj glavi počeo stanovati kao vrhunac posthumanističkog postignuća, kao delo koje je konačno primereno lepoti i užasu sveta koji je potpuno preobrazila nauka i tehnologija. Ljudska mašta može i dalje čekati, ali mora se radikalno prilagoditi da bi to napravila – veliku utehu umotanu u hrabri izazov.

Čitanje istog romana 31 godinu posle

Trideset jednu godinu posle, kao posve različita osoba koja nastanjuje izmenjen književni krajolik, odlučio sam ponovo pročitati Gravity’s Rainbow, ali ne bez strepnje. To možda nije najbolji izbor za sredovečnog čoveka. Jesam li dovoljno mentalno žilav da mogu prevaliti tako velik teritorij, držati u glavi rascepe i račvajuće pripovedne sheme tog romana, desetke čudno imenovanih likova, zastrašujući tematski, naucni i simbolički materijal, i baroknu sintaksu? Je li me profesionalni život u službi jasnoće i linearnog razvoja književnosti onesposobio za takvo magično tajanstveno putovanje? A šta ako mi se ne svidi? Čitam ga u duhu misaonog eksperimenta – bez oslonca na kritike i vodiče za čitanje i konkordancije te prepisane beleške koje su se rodile iz akademske industrije o Pynchonu, u medijima i na Internetu. Mano a mano, ja nasuprot tekstu, baš kao 1973., ali bez droge.

Moja prva reakcija: Isuse, ovo je gadna knjiga. Proza je sjajna, s gustim aluzijama i implikacijama te iznimnom osetljivošću, koju nijedno pisanje danas i ne pokušava, a kamoli provodi. Ako tekstu ne pridate najveću paznju i, paradoksalno, ne izbegnete – u Keatsovu smislu – “iritantnu zaokupljenost činjenicama”, bićete izgubljeni. A kao pedesetčetverogodišnjak s odgovornostima, a ne mlitavi dvadesetdvogodišnjak i Luftmensch, imao sam dosta posla koji je moje čitanje ograničavao na vreme od deset sati naveče do ponoći. Posrtao bih do kreveta, s moždanim valovima pod vlašću Pynchonova insinuirajućega pripovednoga glasa, prema noći nemirnih snova potaknutih jednima od najuznemiravajućih sadržaja što ih je savremena književnost mogla stvoriti. Bilo je to čudnih šest nedelja, i imao sam osećaj da vodim neku vrstu tajnog života u vlastitoj “zoni”.

Bio sam mnogo nestrpljiviji nego 1973. Iako nikad nisam osećao da čitam nerazumljivo blebetanje, bilo je delova knjige koji su bili toliko privatni i hermetični da sam zaključio da je to bio Pynchon koji je uglavnom govorio Pynchonu. Neke od igara rečima i drugi humorni delovi bili su mi toliko glupi da su bili vredni žaljenja (primer “Ji Đing stopala”), a anahronizmi su mi malo išli na živce. Verujem da je osoba koja je tada davno čitala Gravity’s Rainbow bila mnogo fleksibilnija i velikodušnija, da je bila manje razdražljiv čitatelj nego što sam ja danas. Takođe, mislim da je to dete bilo priličan pozer.

Ali na kraju (i u sredini), Gravity’s Rainbow impresionirala me mnogo više nego pre tri decenije. Jednostavno nema dela u američkoj književnosti koje je blizu intelektualnom dometu i erudiciji tog romana. A tek njegova kosmička drama! Pynchon je naš Melville i naš Blake, naš epski pesnik dobra i zla, nevinosti (američke varijante) i iskustva. Gore Vidal govori neke teške stvari o Pynchonovu sluhu za prozu, ali ja se ne slažem s njim. Pynchonove brze promene registara – od lirskog do skrupulozno istorijskoh te prostog i opscenog (jer on je i pesnik govana), pa do ontološko/histeričnog i suludog i proročkog – virtuozne su. Čini mi se danas da je Pynchonovo veliko postignuće to što je stvorio pripovedni glas koji je dovoljno gibak da ne radi i ne govori ništa. Pripovedač je gotovo predmoderan u slobodi koju pokazuje u svojem komentiranju malih i velikih stvari. Gravity’s Rainbow nije, shvatio sam naposletku, roman u opsteprihvaćenom smislu – reč je o tekstu koji namerava moralno poučiti. To je primereno autoru čiji je puritanski predak William Pynchon došao u Ameriku flotom Johna Winthropa i koji je napisao protukalvinistički traktat “Zaslužna cena našeg otkupljenja”, toliko kontroverzan da je bio zabranjen u Bostonu. Daleko od nihilističkog dela, kako su ga ocenili neki leni kritičari, Gravity’s Rainbow sadrži preobilje značenja, znakova, kobnih znakova i pedagoških mesta.

Predviđanje važnosti informacija

Ono je također dalekovidno. Nije ništa više valjano suditi Gravity’s Rainbow prema tačnosti njezinih predviđanja, nego suditi o tome koliko je Orwell bio blizu u opisivanju istinske 1984., ali iz perspektive sadašnjosti, u romanu ima nekoliko iznenađujućih anticipacija. Nemački inženjer u Zoni predviđa masovnu komodifikaciju krivnje: “Logori za istrebljenje biće pretvoreni u turističke atrakcije, stranci s kamerama dolaziće u krdima”. To je iznimno, kao i Pynchonovo uranjanje u istoriju takvih nemačkih problematičnih pojava kao što je firma IG Farben s njezinim prljavim ratnim aktivnostima i uznemirujućim sponama koje je imala s američkim biznisom. Veoma su zanimljivi digitalni svet, u knjizi, i ekonomija utemeljena na informacijama. Tu je, naposletku, knjiga koja je opsednuta ljudskom sklonošću da sve pojave svodi “na nulu i jedinicu”. U Zürichu, ruski crnoburzaš tuži se Slothropu, u potrazi za informacijama, ovim rečima: “Je li uopste čudno da je svet poludeo, s informacijama koje su postale jedini medij razmene?”, te predviđa: “Jednog dana sve će to raditi strojevi. Strojevi za informacije. Ti si val budućnosti”. Prilično istinito – temeljito nadziranje Slothropovih predviđajućih erekcija i sve drugo anticipira naše živote danas, svaki pokret koji nam beleže strojevi za promatranje, svaku transakciju koja se prenosi u banku podataka. Slothropovo odumiranje ega i psihičko raspršivanje može se lako protumačiti kao našu moguću sudbinu u stvarnom kraljevstvu nule i jedinice.

Gravity’s Rainbow je, prema mom mišljenju, samo dobila u staturi i na izdržljivosti u devenijama koje su prošle. Ali kakav je bio njezin širi uticaj na američku prozu? Za početak, ona nema pravog suparnika među romanima koji su od tada objavljeni. A sigurno ni u ijednom od Pynchonovih kasnijih romana, Vinelandu i Mason and Dixonu, od kojih svaki ima mnogo dobrih strana, ali nijedan ne pripada onim knjigama koje bi neko poneo sa sobom na Mesec. Roman JR Williama Gaddisa virtuozan je preokret, i vrlo dobar u predviđanjima, ali ima dah formalne akrobacije, dok su njegove sledeće knjige pokvarene njegovim ultrasviftovskim gađenjem prema ljudskoj gluposti. Onda je tu poseban slučaj Dona DeLilla, druge velike figure u posleratnoj američkoj prozi, koji se, kao i Pynchon, koristio romanom kao sredstvom istraživanja jedinstveno uznemirujućeg života u Americi kasnog dvadesetog stoleća, sa svim mu pripadnim strahovima, tajnama i apsurdnostima. Kao definitivno sažimanje značenja hladnog rata, što je roman Underworld bio, spektar DeLillova postignuća najbolje se može sagledati razmatranjem tog romana u društvu njegova tri velika prethodnika, romana Mao II, Bela buka i Libra. Kao i Gravity’s Rainbow, ti romani razmatraju američki život, kako ga posreduju nauka i tehnologija, i goleme sisteme u njegovoj podlozi koje su nauka i tehnologija omogućili. Oni pokazuju kako san o savršenoj sigurnosti i kontroli stvara paranoju, i kako slobodni radikali poput Leeja Harveyja Oswalda mogu prouzročiti katastrofe u takvom svetu. Po temperamentu i stilu DeLillo je apolonski pisac, tajni saveznik svojih tehnokrata i opsesivaca, dok je Pynchon pisac koji je u dodiru s tamnijim bogovima. Na kraju nam svima lakne što ne moramo birati između te dvojice, i što će, to sigurno znamo, i nakon sto godina ljudi čitati knjige tih autora da bi shvatili obrise i prirodu naših čudnih života.

Prespor i danas nevažan?

A šta je s “uticajem” Gravity’s Rainbow? Njezin efekat se, sigurno, može videti u onome što zovem “krilom s visokim kvocijentom inteligencije” mlađih američkih romanopisaca.

Richard Powers je od Pynchona naučio strukturisati svoje romane duž metaforičkih puteva s područja nauke, matematike, genetike i muzike. William T. Vollmann, sa svojim ambicioznim i enciklopedijskim dosegom, najviše je nalik na Pynchona od svoje generacije, ali još mora rešiti problem forme. David Foster Wallace možda je jedini sigurni genij američke fikcije uz Pynchona, a njegov veliki roman Infinite Jest bio je objavljen kao neka vrsta drugog dolaska Gravity’s Rainbow, i to opravdano. Ali, ipak, tamo gde Gravity’s Rainbow gleda van i traži izlaz iz tragičnih neuroza zapadne istorije, Infinite Jest okreće se prema unutra, s antenama okrenutima psihičkim krhkostima koje svi nosimo i prema sklonosti naše kulture da hipnotizuje samu sebe u stanje fuge. Naposletku, tu je i Jonathan Franzen, koji je povezao pinčonovski senzibilitet s porodicnim romanom i stvorio eksplozivan egekat u Korekcijama.

Zabrinjava me, međutim, to što bi se Gravity’s Rainbow mogla pretvoriti u nedovoljno posećen spomenik. U anketiranju šesnaest pomoćnika i pomoćnih urednika ispod trideset godina, u mojoj izdavačkoj kući, dakle visoko načitane skupine, otkrio sam da je samo dvoje od njih pročitalo tu knjigu, a samo ih je pet pročitalo ijednu Pynchonovu knjigu. Komentari onih koji su čitali Pynchona kazuju da im je on prespor stilistički i da su njegove zaokupljenosti njima uglavnom strane i nevažne. To ima smisla. Pynchon je čisti proizvod hladnog rata i utrke u naoružanju i protukulture koja im se opirala, dok ti mladi ljudi sazrevaju nakon pada komunizma, u vremenu u kojem se tehnologija smatra kraljevskim putem u zamišljenu i licnu slobodu. Na vrlo stvaran način zato se Gravity’s Rainbow pokazuje kao istorijska knjiga, što je neizbežna sudbina. Tri decenije kasnije, ona je dobila nešto od “aure” koju je Walter Benjamin pripisivao umetničkim delima koja su proizvedena pre doba tehničke reprodukcije. Pitanje koje preostaje jeste hoće li knjiga opstati i u godinama koje dolaze, ili će proći test i pokazati se poput novine koja ostaje novinom. ko to zna? Prema onome što ja znam o Gravity’s Rainbow jedno je apsolutno sigurno: nema ničega što se može usporediti s tim romanom.

S engleskoga prevela Irena Matijašević.

Skraćena verzija teksta koji je pod naslovom Pynchon from A to V objavljen u časopisu Bookforum, Summer 2005.
_____________ 

Izvor

24. 8. 2024.

Italo Kalvino, Cottolengo ( odlomak )

 

Dan člana biračkog odbora (1963)

Jedan broj birača upisanih na biračko mjesto Cottolengo bili su bolesnici koji ne mogu napustiti krevet i odjeljenje. Zakon propisuje da se u takvim slučajevima između članova biračkog odbora izabere nekoliko njih koji će činiti istureno biračko mjesto i koji će ići da prikupe glasove bolesnika “na mjestu liječenja” to jest, tamo gdje se nalaze (…).

Po izlasku iz zamračenosti sale oko je osjećalo bolnu zaslijepljenost, što je mogla da bude i samo odbrana, gotovo odbijanje da usred bjeline svake hrpe plahti i jastuka razlučuje oblike ljudske boje koji su se pojavljivali; ili prvi prevod, od sluha do vida, od utiska oštrog, životinjskog, neprekidnog krika: ghiii ghiii… … … ghiii koji se dizao iz nekog dijela odjeljenja, kojem je sa drugog mjesta isprekidano odgovarao drhtaj poput smijeha ili lajanja: gaa! gaa! gaa! gaa!

Prodoran krik dolazio je od sićušnog crvenog lica, s ogromnim raširenim očima i ustima razjapljenim u ukočenom smijehu, koje je pripadalo jednom momku u bijeloj košulji, koji je sjedio u krevetu, ili virio poprsjem ispod pokrivača kao što biljka raste iz vazne, poput stabljike biljke koja je završavala (nije bilo traga rukama) glavom poput riblje, a taj momak-biljka-riba (dokle se čovjek može nazivati ljudskim bićem? Pitao se Amerigo) njihao se gore dolje naginjući trup pri svakom “ ghiii… ghiii…”. A “ gaa! gaa! “, koje mu je odgovaralo bio je jedan koji je u krevetu zauzimao još manje oblika, a ipak je pružao usnatu glavu, pohlepnu i stiješnjenu, a morao je imati ruke – ili peraja – koje su se kretale ispod plahti, u kojima je bio zatvoren kao u vreći (dokle se za neko biće može reći da je biće, bilo koje vrste?), a drugi zvukovi glasova davali su mu odjek, možda uzbuđeni pojavom ljudi na odjeljenju, a takođe i izdisaji i stenjanje, poput vriska koji se spremao da se digne i odmah se prigušivao, i to od odrasle osobe (…).

Jedan je bio div s ogromnom glavom novorođenčeta koju su jastuci držali uspravno: bio je nepomičan, s rukama sakrivenim iza leđa, s bradom na prsima koja su se uzdizala u debeli trbuh, s očima koje nisu gledale ni u šta, sijede kose na ogromnom čelu, (staro biće, preživjelo u tom dugom rastu fetusa?), skamenjen u preneraženoj tuzi (…).

Amerigo u tom trenutku više nije mislio na besmisleni razlog zbog kojeg se nalazio tu; činilo mu se da je granica za koju su od njega očekivali da je kontroliše, bila neka druga: ne ona “ narodne volje”, na koju je već neko vrijeme bio zaboravio, već ona ljudska (…).

Jedan krevet na kraju odjeljenja bio je prazan i pospremljen; njegov korisnik, možda već u fazi oporavka, sjedio je na stoličici s jedne strane kreveta, obučen u vunenu pidžamu s jaknom preko, a s druge strane kreveta bio je starac sa šeširom, svakako njegov otac, koji je došao te nedjelje u posjetu. Sin je bio mlad čovjek, kreten, normalnog stasa, ali nekako – činilo se – skvrčen u pokretima. Otac je za sina krckao bademe, i dodavao mu ih preko kreveta, a sin ih je uzimao i prinosio ustima. A otac ga je gledao kako žvaće (…).

Sve što se događalo na odjeljenju bilo je odvojeno od svega drugog, kao da je svaki krevet zatvarao poseban svijet bez komunikacije s ostalima, osim krikova koji su se međusobno podsticali i u krešendu saopštavali opštu uznemirenost, dijelom poput buke vrabaca, a dijelom poput bolnog stenjanja. Samo je čovjek s ogromnom glavom bio nepomičan, kao da ga se zvuci nijesu doticali.

Amerigo je i dalje gledao oca i sina. Sin je imao duge udove i lice, dlakavog i preneraženog lica, možda i do pola ukočenog od paralize. Njegov otac bio je seljak takođe obučen svečano, i na neki način, pogotovo po dužini lica i ruku, ličio je na sina. Ne po očima: sin je imao životinjsko i bezazleno oko, dok je oko njegovog oca bilo poluotvoreno i sumnjičavo, kao kod starih zemljoradnika. Bili su okrenuti poprijeko, na svojim stoličicama s obje strane kreveta, kako bi se gledali pravo u lice, i nijesu obraćali pažnju ni na šta oko sebe. Amerigo je držao pogled na njima, možda da bi se odmarao (ili da bi se sklonio) od drugih pogleda, ili možda čak i više, na neki način zadivljen.

U međuvremenu ostali su omogućavali jednome da glasa. Na sljedeći način: stavljali su oko njega zaslon, sa stolom iza, a za njega je glasala časna sestra, jer je on bio paralizovan. Ukloniše zaslon, Amerigo ga pogleda: bilo je to jedno ljubičasto iskrivljeno lice, kao u mrtvaca, sa širom otvorenim ustima, ogoljenim desnima, raširenih očiju. Osim tog lica ukopanog u jastuk, nije se vidjelo ništa; bio je tvrd kao drvo, osim izdisaja koji je zviždukao u dnu grla.

No, što li imaju hrabrosti da puste da glasa? Pitao se Amerigo, a tek onda se sjetio da je bilo na njemu da to spriječi (…). S naporom se trgao iz svojih misli, iz one daleke granične oblasti koju je jedva nazreo – s granice između čega i čega? – a sve što je bilo s ove i s one strane izgledalo mu je kao magla.

– Samo trenutak, – reče, bezizražajnim glasom, znajući da ponavlja frazu, da govori u prazno – da li je birač u stanju da prepozna osobu koja glasa za njega? Da li je u stanju da izrazi svoju volju? (…). Opatica se nasmiješi, ali bio je to osmijeh za svakoga i za ništa. Problem da bude prepoznata, pomisli Amerigo, za nju ne postoji; i pade mu na pamet da uporedi pogled stare časne sestre, s pogledom zemljoradnika koji je došao da provede nedjelju u Cottolengu kako bi zurio u oči sina idiota. Opatici nije bila potrebna zahvalnost njenih štićenika, dobro koje je dobijala od njih – zauzvrat za dobro koje im je davala – bilo je uopšteno dobro, od kojeg se ništa nije gubilo.

12. 8. 2024.

Heterotopija u PINČONOVIM romanima V. I Duga gravitacije

Mladen M. Jakovljević 1

Termin heterotopija, koji u medicini označava prostorno izmeštanje normalnog tkiva, postao je deo savremene arhitekture i urbanog dizajna nakon što je Mišel Fuko (Michel Foucault), francuski ilozof, sociolog i istoričar, upotrebio ovaj izraz šezdesetih godina prošlog veka u predavanju o prostorima koji narušavaju kontinuitet i normalnost običnih, svakodnevnih prostora, tako što je ukazao na različite forme, institucije i mesta koja prekidaju kontinuitet s uobičajenim, svakodnevnim prostorom i unose kvalitet i karakteristike drugačijeg, alternativnog prostora. Fuko je u eseju O drugim prostorima (Des espaces autres, 1967) takva mesta nazvao heterotopijama, što doslovno znači „drugi prostori”, koji izazivaju konvencionalne principe dimenzionalnosti prostora i čije dominantne osobenosti u dvadesetom veku, koji je epoha prostora, jesu simultanost, spoj bliskog i udaljenog, spojenog i rasutog.

„Prostor u kome živimo, koji nas izvlači iz nas samih, u kojem dolazi do erozije naših života, našeg vremena i naše istorije, prostor koji nas muči i troši, takodje je, sam po sebi, heterogen prostor” (Foucault 1967: 16).3 Fukoa interesuju prostori koji su u odredjenom odnosu s drugim prostorima, ali tako da poništavaju, neutrališu, izokreću set odnosa koji ih odredjuju. Takve prostore Fuko deli na dve grupe. U prvoj grupi su utopije, a u drugoj prostori za koje Fuko navodi da postoje u kulturi i civilizaciji, koji se koriste za odredjenu svrhu i koji su, iako mogu da se lociraju, istovremeno i izvan ostalih prostora. Ovu drugu grupu prostora Fuko naziva heterotopijama, koje su, za razliku od utopija, stvarni prostori, ali drugačiji od normalnih, uobičajenih prostora, na razmedji imaginarnog i stvarnog, poput ogledala, koje Fuko smatra prostorom bez prostora, u kome se posmatrač vidi tamo gde nije, u nestvarnom prostoru iza površine ogledala, koje zaista postoji (Foucault 1967: 17).

Fuko je formulisao šest osnovnih principa heterotopije: ne postoji ljudsko društvo bez heterotopije; heterotopija može da se menja i da počne da funkcioniše na drugačiji način; jedan prostor može da predstavlja dodirnu tačku nekoliko prostora koji su medjusobno nekompatibilni; heterotopija je često vezana za segmente vremena i otvorena za heterohronizam; podrazumeva sistem koji se otvara i zatvara; i kao poslednji princip – u odnosu na ostatak prostora heterotopija kreira prostor iluzije, koji otkriva stvaran prostor kao još veću iluziju.

Prostori u romanima Duga gravitacije i V. potvrdjuju prvi Fukoov princip da heterotopije postoje u svim ljudskim društvima, čak i fikcionalnim, a njihovo dominantno obeležje u Pinčonovoj prozi jeste fantastično. U navedenim romanima dominiraju izolovani, zatvoreni i neprirodni prostori, koji ukazuju na lični doživljaj sveta i stvarnosti, a koji su ujedno i prostori alternativnih stvarnosti.

Da bi konstruisao lokalitete u fikcionalnom svetu romana, Pinčon koristi elemente fantastičnog, koji postaju dominantna obeležja izolovanih mentalnih i prostornih mikrosvetova, u kojima granice izmedju stvarnog i nestvarnog nestaju. Jedan od takvih prostora u romanu V. jeste Pet gradova, spoj stvarnog i fantastičnog, realnog i magičnog, mesto u kojem se prepliću različiti lokaliteti, kulture, religije, kopno i more, u kojem se gube razlike, a koje istovremeno poprima obeležja autentične, autonomne stvarnosti.

„Zašto se ne bismo pretvarali da ništa od svega ostalog nije stvarno”, rekla je, „da nema Beningtona, nema Šlochauera, i nema Pet gradova. Samo ovaj kamenolom: mrtvo kamenje koje je bilo ovde pre nas i koje će biti tu posle nas.”
„Zašto.”
„Zar to nije svet?” (Pinčon 2010: 31).

U romanu V. Pinčon spaja prostorno i vremenski udaljene stvarnosti Malte 1919. godine, Malte tokom Drugog svetskog rata, Njujorka, njujorške kanalizacije, Egipta, jugozapadne Afrike, arapskih trgovaca, engleskih špijuna, nemačkih pivnica iz devetnaestog veka, barova, brodova, ordinacija i ulica gradova dvadesetog veka. Vreme i prostor gube jasne granice i pretvaraju se u prostorno-vremenski kontinuum. Na površinskom, svesnom nivou spaja ih inicijal V., dok ih na dubljem, podsvesnom nivou, spaja Vajsu, prostor izgubljenog sveta okovanog ledom i prošlošću, mitom i imaginacijom. Vajsu ima destabilizujući efekat na stvarnost jer je njegovo postojanje u domenu fantastičnog. On je fantazija kojoj se teži, ali koja se ne pronalazi, fantastični svet čije (ne)postojanje zamagljuje granice izmedju stvarnosti i iluzije.

Prema drugom principu, heterotopije su podložne promeni. Promenljivost je jedna od primarnih odlika Vajsua, u kojem ništa nije konačno, stalno i stabilno.

„Boje. Toliko mnogo boja.” Oči su mu bile čvrsto zatvorene, čelo mu se oslanjalo o povijenu liniju šake. „Na drveću ispred kuće glavnog šamana nalaze se paukmajmuni svih boja. Menjaju boju na svetlosti. Sve se menja. Planine i nizije nikada nisu iste boje kao prethodnog sata. Redosled boja nije isti kao prethodnog dana. Kao da živite unutar kaleidoskopa nekog ludaka. Čak vam i snovi budu preplavljeni bojama i oblicima koje jedan zapadnjak nikad nije video. Nisu to stvarni oblici, nisu to smisleni oblici. Jednostavno nasumični, onako kako se oblaci menjaju nad jorkširskim krajolikom” (Pinčon 2010: 177–178).

Kao primer drugog principa heterotopije Fuko navodi groblje, koje je u zapadnoj kulturi pretrpelo znatne promene izmeštanjem iz centra naseobine na njegovu periferiju. U romanu V. groblje postaje granično područje izmedju fantastičnih stvarnosti koje percipiraju protagonisti i heterotopijskog prostora alternativnog sveta Vajsua. On je stvarnost skrivena iza granica poznatog, izvan prostora civilizacije, zatvoren, izolovani sistem ogradjen planinama, svet mrtvih, do kojeg se dolazi „preko prostrane tundre, pored dolmena i hramova mrtvih gradova” (Pinčon 2010: 176).

Još jedan primer izmeštenog prostora nalik groblju jeste Zona u romanu Duga gravitacije, paradoksalno, haotično i neuobličeno, nejasno ograničeno područje posleratne Nemačke i Istočne Evrope. Zona je konglomerat različitih prostora i vremenskih tokova, ostatak ograničenog prostora ratne imperije, postnacističko mrtvilo zaostalo nakon ratnih razaranja u periodu interegnuma, kada Saveznici još uvek nisu iscrtali nove granice sveta nakon Drugog svetskog rata. Zona je stvarni prostor, koji postoji na području ratom razorene Evrope, a koji je fantazijama protagonista transformisan u imaginarni prostor izvan geografskih područja stvarnosti. Celo treće poglavlje romana, naslovljeno Zona, opisuje dogadjaje iz leta 1945. godine, od 18. maja do 6. avgusta, što je datum eksplozije prve atomske bombe u Japanu, ali i proslave Isusovog preobraženja. Ova koincidencija je, s jedne strana, spona izmedju mitskog i religijskog, i s druge strane, izmedju tehnološkog i mehaničkog. Zona tako postaje mesto u kojem se prožimaju život, smrt i život nakon smrti. Prostor Zone, entropijom i ljudskom rukom razorenog okruženja, preteča je heterotopijskih prostora mrtvih zona u kiberpanku, koje dominiraju urbanim pejzažima devastiranim uticajem ljudske tehnologije.

Postmoderni prostori istovremeno konstruišu i dekonstruišu urbanu stvarnost. Brajan Mekhejl (1987: 55) heterotopijski prostor naziva zonom, što je termin pozajmljen iz ratnog leksikona. Postmodernisti su, po Mekhejlu, mnoge kategorije zone preuzeli iz vojnog žargona, dok postmodernizam razbija teritorije ratom u dvadesetom veku. Pinčon u romanima V. i Duga gravitacije razbija i rekonstruiše stvarne geografske prostore ratovima na afričkom i evropskom tlu, ali i fantazijama i brojnim mentalnim i kinematografskim projekcijama, kojima gradi nove, drugačije, heterotopijske zone alternativnih stvarnosti.

Zona i drugi heterotopijski prostori u Dugi gravitacije možda su samo bioskopska projekcija, a objedinjuje ih projektil, koji na početku romana vrišti preko neba iznad Londona, a na kraju se nalazi u Los Andjelesu iznad bioskopa u kojem se projektuje ilm. Raketa je deo mentalno projektovanog pejzaža Londona, čime ceo roman potencijalno postaje tekstualna reprezentacija projektovane fantazije sačinjene od brojnih stvarnosti i prostora, koji su svi možda samo mentalne i/ili kinematografske projekcije. Fuko (1967: 19) bioskop izdvaja kao upečatljiv primer dodirne tačke medjusobno nekompatibilnih prostora, jer na kraju četvorougaonog trodimenzionalnog prostora ima dvodimenzionalnu površinu na kojoj se projektuje trodimenzionalni prostor.

Pinčonove heterotopije u kojima kao dominantan može da se prepozna ovaj princip jesu sve projekcije, koje su u V. i Dugi gravitacije prisutne kao pozorišne predstave, medijske i mentalne projekcije stvarnosti, koje destabilizuju objektivnu stvarnost i brišu granice izmedju stvarnosti i fantazije. U četrnaestom poglavlju romana V., kada mlada balerina Melani tokom izvedbe predstave ne stavi zaštitnu opremu, pozorišna scena odglumljenog ubistva postaje mesto stvarnog ubistva, jer glumica biva zaista nabijena na kolac. Prostor pozorišne scene gubi svoje fizičke i vremenske granice i postaje prostor u kojem se prožimaju fikcija i stvarnost, svet glumaca i svet posmatrača. Na sceni se spajaju fantastično i stvarno, jer glumica zaista strada dok glumi umiranje. Medjutim, publika tragičnu scenu stradanja posmatra kao projekciju, kao izuzetno uverljivu i atipično emotivnu glumu, pa efekat stvarne smrti ostaje neprimećen, zbog čega stvarnost u predstavi postaje fantazija.

Heterotopija ne samo da uspostavlja granice postojanja i funkcionalnosti prostora već ima i potencijal da rekoniguriše celokupnu stvarnost. Uvodjenjem drugačijeg, abnormalnog, devijantnog, neuobičajenog i imaginarnog, postmoderna heterotopija postaje zona preplitanja stvarnosti i fantazije.

„Drugi prostori su alternativni prostori, izmenjeni prostori, a često i zamenljivi prostori, u smislu da se dva različita prostor-vremena4 susreću i menjaju iz jednog u drugi. Kako Fuko objašnjava, pozorište se sastoji od kombinacije dva različita prostora: stvarnog prostora publike i virtualnog prostora scene. Kada predstava počne, virtualno postaje stvarno (dok stvarno nestaje); kada se predstava završi, dešava se obrnuto i vraćamo se u takozvanu stvarnost” (Dehaene, De Cauter 2008: 93).

Još jedan vid projektovanja prostora i novih stvarnosti u romanu V. jeste prisilno dislociranje identiteta, što je proces koji primenjuje Stensil da se distancira od sopstvene ličnosti i posmatra svet iz perspektive drugih ljudi. Ovakav metod percepcije Stensilovoj okolini i čitaocu ukazuje na verovatnoću da Stensil ima mentalnih problema, ali istovremeno Stensilu služi da objektivno sagleda okolnosti bez ličnog emotivnog upliva. Rezultat Stensilovog dislociranja identiteta je projektovanje stvarnosti koja je „stensilizovana” i čija realnost ili fikcionalnost ne može ničim da se opovrgne ili potvrdi, zbog čega su ovako projektovani prostori istovremeno stvarni i fantastični.

Treće poglavlje romana „u kojem Stensil, umetnik brze preobrazbe, priredjuje osam imitacija” najilustrativniji je primer Stensilovog projektovanja stvarnosti. Ovo poglavlje čini uvod i osam kratkih sekcija, od kojih svaka opisuje dogadjaje vidjene iz perspektive druge osobe, a na osnovu naslova se tumači kao Stensilova rekonstrukcija dogadjaja, koji su se odigrali u Egiptu krajem devetnaestog veka, kreirana dislociranjem identiteta i njegovim projektovanjem u ličnosti koje su im potencijalno prisustvovale.

Proces počinje kada Stensil gleda razglednicu koju mu je otac poslao iz Egipta nekoliko meseci pre misteriozne smrti, na osnovu koje on projektuje scene. Osam priča, osam Stensilovih projekcija, dešavaju se na osam lokacija u Egiptu, a čitalac ih sagledava iz perspektive osam posmatrača u koje se Stensil projektuje. Svaka od epizoda opisuje grupu Evropljana, medju kojima su jedan Englez i devojka po imenu Viktorija, koji ulaze i izlaze iz opažaja posmatrača, koji se slučajno u odredjenom trenutku nalaze na odredjenom mestu.

Prva projekcija opisuje konobara Ajela, koji motri na klijenta Engleza i koji iz dela razgovora koji čuje sklapa priču prepunu nagadjanja. Ajel iz razgovora saznaje za zabavu u konzulatu i razaznaje nekoliko imena, od njih je jedno Viktorija Ren. Druga projekcija opisuje zabavu u austrijskom konzulatu iz perspektive Jusefa, radnika pozajmljenog iz hotela Kedivel, kome zapada za oko Viktorija. U trećoj projekciji čitalac upoznaje Maksvela Rauli-Baga, koji je morao da napusti Englesku zbog pedofilije. Maksvel gleda društvo četvoro Engleza, od kojih je jedna Viktorija, čiji život projektuje u svojim mislima. U ovoj projekciji unutar projekcije, Viktorija je katolkinja, koja ide u samostansku školu i boravak u Egiptu je njeno prvo putovanje u inostranstvo. Četvrta projekcija prati putovanje stranaca vozom od Aleksandrije do Kaira, iz perspektive konduktera Valdetara, Jevrejina rodjenog u Portugalu. Peta priča je projektovana iz perspektive Džebraila, vozača kočije, koji čuje da jedan od Engleza vodi naredni dan Viktoriju u operu. Šesta projekcija je o lopovu, koji posmatra dogadjaje iz grmlja kod Šeperdovog hotela. Sedma projekcija je o Hane, konobarici u nemačkoj pivnici u Egiptu, gde saznajemo da Viktorija voli Gudfeloua, dok osma projekcija opisuje ubistvo u Ezbekija Bašti. Poslednja scena nema fokalizatora i opisana je u prezentu, izrazito je vizualna, ali opisima dominiraju senke, neodredjene boje i potpuna tišina, kojom scena u bioskopu Ezbekija Bašte preuzima vizualni jezik nemog filma.

Osam projektovanih scena su Stensilov kreativni pokušaj da dokuči očevu prošlost, koja je samo niz nejasnih slika, sastavljenih iz domišljenih delova istorije i mogućih dogadjaja i dijaloga. Iako se čini da je tokom svih projekcija Stensil odsutan, on je sve vreme prisutan, jer čitalac dogadjaje sagledava iz njegove perspektive. Sve vreme Stensil je na sofi u apartmanu Bongo-Šaftsburija u Njujorku, a opisani dogadjaji su njegova mentalna projekcija o britanskom društvu u Egiptu krajem devetnaestog veka, ubistvu, intrigama i životu Viktorije Ren, koja je prva inkarnacija V. Stensil zamišlja osam različitih gledišta dok rekonstruiše epizodu, pri čemu njegovo dislociranje od sopstvene ličnosti treba da nadomesti njegovu subjektivnost tokom projekcije i predstavi objektivnu sliku celog dogadjaja. Medjutim, objektivnost se gubi u brojnim nivoima stvarnosti, jer likovi u koje se Stensil projektuje dalje projektuju svoje verzije dogadjaja. Spletom različitih prostora i vremena u Stensilovim projekcijama Pinčon gradi heterotopijski prostor alternativne „stensilizovane” stvarnosti, u kojoj se prožimaju prostor i stvarnosti Njujorka u dvadesetom veku i Egipta u devetnaestom veku.

Prema četvrtom Fukoovom principu, heterotopije su vezane za segmente vremena i otvorene su za heterohronizam. Zahvaljujući heterohronizmu, heterotopije, kao što su muzeji i biblioteke, mogu da akumuliraju vreme beskonačno, ili pak mogu da budu povezane s vremenom u njegovom najuzaludnijem, najprolaznijem smislu, na slavljenički način, kao što su sajmovi ili vašari (Foucault 1967: 20). U V. se prepliću užurbane ulice Egipta 1898. i Firence 1899. godine, predeli jugozapadne Afrike 1922. godine, ulica Pariza 1919. godine, Malte 1919. i 1942–43. godine, s prostorima Njujorka pedesetih godina dvadesetog veka. Heterohronizam je naročito izražen u Dugi gravitacije, u kojoj je hronologija dogadjaja razbijena nelinearnom naracijom i elementima fantastičnog, od kojih su mnogi direktno ili indirektno povezani s projektilom, čiji let otvara i zatvara roman.

„Zamislite projektil čiji se dolazak čuje tek nakon eksplozije. Izokretanje! Komad vremena isečen pažljivo... nekoliko metara filma pušteno unatrag... eksplozija rakete, koja pada brže od zvuka – zatim iz nje izranja rika sopstvenog pada, hvatajući korak s onim što je već mrtvo i zapaljeno... duh..na nebu” (Pynchon 2000: 56).

Putanja projektila objedinjuje u kompleksan sklop mentalne i medijske projekcije, u kojima dolaze u kontakt brojni prostori rasuti u stvarnostima, vremenskim periodima, geografskim i imaginarnim lokacijama u romanu, čije epizode nalikuju paradoksalnom kaleidoskopu cirkuskih scena, u kojem protagonisti nasumično menjaju kostime, maske i scenograiju.

Harold Blum (2003: 3) za Dugu gravitacije kaže da je to „roman, koji ima početak, kraj i monstruozni konglomerat sredina”. Duga gravitacije nema jednu, već čitav splet sredina, rasutih izmedju početka, kada Prentis priprema doručak od banana uzgojenih u zastakljenoj bašti na krovu zgrade u Londonu, i kraja, kada raketa samo što ne udari u Teatar Orfej u Los Andjelesu. Pinčon na ovaj način gradi razgranatu rizomsku tekstualnu strukturu, koja se na nepredvidljiv i neočekivan način širi kroz vreme i prostor. Džozef M. Konte (2002: 169–171) takvu rizomsku strukturu poredi s Kohovom fraktalnom strukturom, paradoksom koji objedinjuje beskrajnu dužinu i ograničen prostor. U naizgled ograničenom vremenu i prostoru izmedju početka i kraja Duge gravitacije proteže se gotovo beskrajna vremenska i prostorna ravan, koja se brojnim analepsama i prolepsama grana u nedogled i tako anulira konvencionalna pravila i zakonitosti četvorodimenzionalnog prostorno-vremenskog kontinuuma.

Vreme u Zoni, kao i sve druge izičke kategorije, postaje nejasno, promenljivo, varijabilno, povezano sa subjektivnim doživljajem stvarnosti. Smeštena u medjuprostor izmedju sadašnjosti, prošlosti, stvarnog i fantastičnog, Zona je poput iskrivljenog odraza stvarnog sveta, sačinjenog od superpozicioniranih prostora i vremena, gde brojni mogući svetovi postoje jedan uz drugi na istom, nemogućem prostoru okupirane Nemačke. Zona je prostor poput onog o kojem govori Fuko kada kaže da se neizvesnost i anksioznost vezuju ne samo za prostor već i za vreme, koje postaje jedna od mogućih operacija distribucije u prostoru, gde se odnosi izmedju prostora poništavaju i izokreću (Foucault 1967: 15).

Prema petom principu, heterotopija je kolektivni, deljeni prostor, koji ima mehanizam otvaranja i zatvaranja. Medjutim, po Fukou, ovakvi prostori prikrivaju isključivanje, jer se u njih može ući uz poštovanje odredjenih preduslova, ali samim činom ulaska pojedinac je izdvojen i isključen. Feribot Anubis u Dugi gravitacije ovakav je prostor, zatvorena, mobilna, nestabilna tačka, vremenski i prostorno izdvojena od objektivne stvarnosti. Anubis povezuje pojedince koji na njemu putuju kroz prostor, ali i u više različitih momenata u vremenu. U romanu V. ovakva Pinčonova strategija deinisanja prostora prepoznaje se u Foplovoj opsadnoj zabavi, kada grupa ljudi kreira svet u malom. „Dan nakon što je Mondaugen stigao, kuću i imanje su odsekli od spoljašnjeg sveta. Podigli su unutrašnji zid od debelih balvana zašiljenih na vrhu, srušili mostove. Sačinjen je raspored straže, imenovan zapovednik snaga, sve u duhu nove igre koja se igra na zabavi.

Tako se okupila čudnovata družina. Mnogi su, razume se, bili Nemci: bogati susedi, posetioci iz Vindhuka i Svakopmunda. No bilo je tu i Holandjana i Engleza iz Unije; Italijana, Austrijanaca i Belgijanaca sa dijamantskih polja blizu obale; Francuza, Rusa, Španaca, i jedan Poljak, svi iz raznih krajeva sveta; svi su oni doprinosili utisku male evropske Konklave, ili ti Lige naroda, okupljene ovde dok je napolju besneo haos” (Pinčon 2010: 241–242). Prema šestom principu, u odnosu na ostatak prostora heterotopije imaju funkciju da kreiraju prostor iluzije, koji otkriva stvaran prostor kao još veću iluziju, ili stvaraju potpuno novi, stvarni prostor, koji je savršen i ure􏰀en, za razliku od poznatog uobičajenog prostora, koji je neorganizovan i loše koncipiran. Ovo je jedan od najizraženijih principa heterotopije u Pinčonovom stvaralaštvu.

U Dugi gravitacije epizoda o raketnom inženjeru Francu Pekleru, koja ukazuje na problematiku replikovanja, simulacija, korporativne uticaje na industriju i celokupnu stvarnost, paranoju, kao i na kibernetske tendencije u romanu, povezuje brojne druge epizode i delove teksta, što je čini centralnom epizodom u romanu. Pekler je za angažovanje u službi SS-a nagradjen dozvolom da ga jednom godišnje poseti ćerka Ilse, koja je možda surogat koji je medju hiljadama replika na raspolaganju Rajhu. Kada Pekler vodi svoju ćerku Ilse u Zwölfkinder,5 neku vrstu zabavnog parka, oni ulaze u prostor simulacije, nalik Bodrijarovoj „diznifikovanoj” simulaciji stvarnosti. Bodrijar smatra da je u postmodernoj kulturi celokupno društvo postalo zavisno od simulacija i simulakruma, koje raskidaju kontakt sa stvarnošću, zbog čega ona prestaje da postoji. Kako navodi Bodrijar, simulacija stvara stvarno „čija se jedna funkcija sastoji upravo u tome da proguta svaki pokušaj simulacije, da sve svede na stvarno” (Bodrijar 1991: 24). Prostor zabavnog parka je nestvarno mesto, imaginarno utočište, simulacija stvarnosti, koja, uz brojne druge iluzije, skriva od Peklera pravu stvarnost.

„U korporativnoj Državi mora da bude odvojeno mesto za nevinost i njene brojne svrhe. U razvoju zvanične verzije nevinosti, kultura detinjstva se pokazala neprocenjivom. Igre, bajke, legende iz istorije, sve potrepštine za pretvaranje mogu da se prilagode i čak otelotvore na fizičkom mestu, kao što je Zwölfkinder. Tokom godina, mesto je postalo dečje utočište, gotovo banja. Da ste odrasli, ne biste mogli da udjete unutar gradskih granica bez pratnje deteta. Postojalo je dete gradonačelnik, dečje gradsko veće od dvanaest članova. Deca su skupljala papire, ljuske voća i laše koje biste ostavili na ulici, deca su vodila ture obilaska kroz Tierpark, Blago Nibelunga, upozoravala vas da ćutite tokom impresivne izvedbe Bizmarkovog uspona, na prolećnu ravnodnevicu 1871. godine, na položaj kneza i kancelara kraljevstva.... dečja policija bi vas prekorila ako biste bili sami, bez pratnje deteta. Ma ko da je zaista vodio grad – a to nisu mogla da budu deca – bio je skriven” (Pynchon 2000: 498).

Pinčonove projekcije stvaraju mise-en-abyme, paradoksalne zatvorene prostorno-vremenske kontinuume sačinjene od stvarnosti i fantazije u kojima kraj vraća na početak. Zona je iluzija gigantskih proporcija, prostorno i vremenski toliko rasuta da okupira celokupnu stvarnost, za koju pokazuje da je samo još jedna iluzija, kinematografska projekcija ili fantazija kojom upravlja Prentis. Stan Pirata Prentisa u Dugi gravitacije mesto je na kojem se spajaju prostor stvarnog Londona i prostor Londona iz Prentisove fantazije, javni prostor grada i privatni prostor lične fantazije o evakuaciji grada, projektilu koji vrišti preko neba i džinovskom Adenoidu koji proždire grad. Štaviše, prostor Prentisovog stana možda sadrži ceo prostor Duge gravitacije, jer je celokupna ikcionalna stvarnost romana potencijalno samo fantazija kojom upravlja Prentis. Prostorni i vremenski elementi teksta upleteni su u ontološku petlju, čije krajeve povezuje projektil na početku i kraju romana i ukazuje na mogućnost da je stvarnost romana samo kinematografska projekcija, a samim tim i iluzija.

Duga gravitacije sadrži više medijskih i mentalnih projekcija u kojima splet stvarnosti i fikcije gradi nove, alternativne stvarnosti. Erotski triler u kojem glumi Greta Erdman spaja kinematografsko i nekinematografsko i funkcioniše kao replikator, koji entitete iz heterotopije ilmske projekcije transponuje u prostor stvarnosti. Kinematografska verzija seksualnog odnosa ima kao rezultat začinjanje dve devojke, jer Greta Erdman tokom snimanja ostaje u drugom stanju, dok Franc Pekler nakon gledanja filma začinje ćerku Ilse. Filmska projekcija, a putem nje i Pekler, postaju medijumi za replikaciju stvarnosti. Nakon gledanja filma, Pekler je začeo ćerku Ilse s vizijama filma u glavi, pa Ilse tako postaje odraz Bjanke, deteta koje je zvezda filma začela tokom snimanja. Medjutim, Ilse možda nije jedino dete koje je tako začeto, pa se postavlja pitanje: „Ko zna koliko je dece-senki začeto te noći s Erdmanovom?” (Pynchon 2000: 472). Filmska projekcija multiplicira stvarnost začećem, kojim se stvaraju „senke” Gretinog deteta, poput senki u filmu, koji je režiser iz nepoznatih razloga režirao i snimio tako da svako ima dve senke.

U medijskim projekcijama u Dugi gravitacije nemoguće je jasno razdvojiti kinematografske od nekinematografskih segmenata, to jest filmsku produkciju od objektivne stvarnosti, koja je, opet, možda samo film, trompe-l’œil, izuzetno realistična obmana, optička varka, koja balansira na tankoj liniji izmedju nestvarnosti i zbilje. Kinematografska verzija kopulacije ima kao rezultat začinjanje dve devojke u stvarnosti, propagandnim filmom se u stvarnosti generiše korpus afričkih raketnih trupa Crne komande (Schwarzkommando), dok na kraju teksta lansirana raketa lebdi iznad bioskopa gde se prikazuje film, koji možda projektuje stvarnosti u romanu. Ceo roman postaje tekstualna reprezentacija kinematografske projekcije stvarnosti, u kojoj objektivna stvarnost nestaje u medijskim simulacijama, koje objedinjuje raketa, koja kružnom putanjom prolazi kroz vreme i prostor, od mentalne do kinematografske projekcije, od početka romana, kada se njen vrisak prolama nebom iznad Londona u Prentisovoj fantaziji, do kraja romana, kada lebdi iznad bioskopa u Los Andjelesu. Svojom putanjom kroz prostor i vreme raketa opisuje pravi i potpuni oblik duge, koju je Pinčon u romanu predstavio, kako Vajzenburger (1988: 17–18) primećuje, kao savršen krug, jer je luk samo deo duge i putanje rakete.

Pinčonove heterotopije izazivaju ustaljene norme, jer preispituju ne samo opšteprihvaćena načela uobičajenog i normalnog prostora i linearnog toka vremena već i stvarnosti u postmodernoj književnosti. Pinčon potpuno rekoniguriše stvarno i imaginarno kreiranjem prostora koji mogu da zamene prostore objektivne stvarnosti i tako pokažu da je stvarnost koja se percipira kao objektivna i sama iluzija, ništa stvarnija od fantastičnog, drugačijeg prostora u kojem su se našli njegovi protagonisti. Pinčonovi junaci lutaju lavirintom sopstvenih iluzija i projektuju nove, stvarne i fantastične prostore, iz kojih projektuju nove alternativne stvarnosti, u kojima karakteristike heterotopijskih prostora mogu da se pojme samo upore􏰀ivanjem s parametrima „normalnosti”, koji u Pinčonovim postmodernim fantazijama gube veze s pravilima objektivne stvarnosti.

izvor : Mladen M. Jakovljević1 Edukativni centar Avalon Novi Sad ( Zbornik za jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Knjiga II (2012)

_____________________________ 1. aenimax@gmail.com
2. Rad je proistekao iz istraživanja tokom pisanja doktorske disertacije Paralelni svetovi: odnos postmoderne proze prema fantastičnoj i naučnofantastičnoj književnosti ̧ pod mentorstvom prof. dr Vladislave Gordić Petković.
3. Svi navodi neprevedene literature dati su u prevodu M. J.
4. Prostor-vreme u izici je četvorodimenzionalni kontinuum u kojem se kombinuju tri dimenzije prostora i dimenzija vremena.
5. Na nemačkom „Dvanaestoro dece”.

10. 8. 2024.

Stevo Grabovac: Poslije zabave (odlomak)

 

Jednog dana, kada sam se vratio iz firme, zatekao sam ga kako leži na podu pored kreveta, zabrinuta i usplahirena majka odmah me obasula bujicom riječi iz kojih skoro ništa nisam uspio da razaznam. Nekako sam je uspio umiriti tako da sam konačno razumio šta se zapravo desilo – otac je valjda nešto tražio ili je nešto htio, a ona nikako nije uspjela da razumije šta je to, onda se valjda odlučio sam uspraviti i uzeti to, naravno, kako nije imao snage, samo je skliznuo niz krevet, majka nije imala snage da ga podigne i tako sam ih zatekao. Odjednom me savladao neopisivi bijes. Uzalud bi bilo govoriti kako je to brinuti se oko jednog ovakvog bolesnika, uzalud je pominjati i to što sam tada mislio samo na svoju majku, koja mu je posvetila skoro cijeli svoj život, a on je opet nalazio načina i takav, nepokretan, da joj zadaje brige, ne, to nije razlog. Zgrabio sam ga, bio je lagan kao perce, podigao ga i skoro bacio na krevet, toliko da je bolno jauknuo, a onda sam počeo da psujem, psovke su navirale iz mojih usta, najprljavije i najpokvarenije kojih sam mogao da se sjetim, a on me gledao ne trepćući, tako smežuran i sitan, čini mi se jednim udarcem sam mogao da ga zgromim i pretvorim u hrpu kostiju. Kada sam najzad ućutao, zadihan i ugrijan nekom paklenskom vatrom koja mi je parala utrobu, on je sasvim mirno rekao slabašnim glasom: „I ti si baš neki junak, galamiš na nepokretnog čovjeka.“ Tada se nešto desilo, ne znam šta, teško to mogu tek tako objasniti, ali najlakše bi bilo reći ovako – kao da sam prestao da postojim za njega. Vidio sam to u njegovom pogledu, u svemu zapravo – bio sam stranac, nekad je bio iznenađen mojim prisustvom u sobi, sve manje mi se obraćao, a ponekad sam mislio da će mi početi persirati, bar je tako izgledalo, kao da sam odjednom ispario iz svih njegovih sjećanja. Spram mene, stalno je tražio majčino prisustvo, kad bi se desilo da se probudi iz nekog od svojih teških snova, a ona ne bi bila tu, pitao je za nju i ja sam je morao zvati da dođe, bio je kao dijete koje ne može umiriti niko osim one žene koja ga je donijela na svijet.

U kratkom periodu mogao je jesti još samo voćne sirupe u koje bi majka umrvila malo hljeba, i hranila ga je pridržavajući jednom rukom njegovu glavu, u drugoj držeći kašiku. I ovo je bilo čudno jer otac nikada nije volio slatko, a ovi sirupi sami od sebe naprosto su bili preslatki, ja sam se odmah bacio u nabavku što većih količina različitih ukusa, baš kao da će ih istog trena nestati u svim prodavnicama, iako je ono što je otac mogao da pojede ili popije, kako se već uzme, moglo da se mjeri kapima. A onda više nije mogao ništa, raspadao se polako i tiho, ležeći tamo, pogleda izgubljenog u mrljama na plafonu ili spavajući teškim snom.

Tog dana kada će umrijeti, ja sam se probudio sa sasvim jasnim osjećajem da će se upravo to desiti. To je još jedna od stvari koje ne mogu objasniti, kao da me neko prodrmusao, probudio i rekao da je ovo taj dan, i to na tako uvjerljiv način da nije bilo mjesta nikakvoj sumnji. Osjetio sam samo jezu kad sam otvorio oči, jer nije bilo nikog, otišao sam u spavaću sobu, otac me gledao onim svojim zbunjenim pogledom koji je već tada izgleda dopirao do druge strane. I dalje je bio živ. Toliko sam bio uvjeren u misao koja me probudila da sam smjesta javio svom poslovođi da neću taj dan doći na posao. I ne samo to, nazvao sam neke ljude, prijatelje i rodbinu, za koje sam pomislio da bi možda željeli da se pozdrave s mojim ocem. Nikom nisam rekao pravi razlog, u zavisnosti od toga kome sam se obraćao govorio sam o tome kako je ocu sve lošije ili sam ih prosto pozivao na kafu. I stvarno, njih nekoliko je zaista i svratilo, posjedili bi malo, obišli oca, on već tada nije imao snage da puno priča ili da priča uopšte, samo se čudio otkud svi ti ljudi. Čudio se jedino očima.

Te večeri odlučio sam da pozovem sveštenika; naime, kako je noć počinjala da se spušta, otac je skoro sasvim postao nesvjestan svega što ga okružuje, jedino je dozivao moju majku, ona je sjedila kraj njega na krevetu, on joj je stezao ruku i nekako jedva čujno govorio: „Udahni mi zrak, udahni mi zrak“, vjerovatno više nije mogao disati. Trajalo je to prilično dugo i ja sam otrčao do sveštenikove kuće, koja se, srećom, nije nalazila daleko. Sveštenika sam zatekao u dvorištu kako, vukući dugačko crijevo, zalijeva cvijeće kraj ograde. Rekao sam mu šta je posrijedi, potom sam ga zamolio da dođe i pročita ocu molitve za lakšu smrt. U pravoslavnom molitvenom pravilu postoji takva vrsta molitvi koje se čitaju nad bolesničkom posteljom čovjeka na izdisaju, to smo obojica, i sveštenik i ja, znali. On je rekao da to ne može uraditi, da takvo nešto može i mora biti izrazita želja samog bolesnika. Rekao sam da je to najobičnija glupost, otac više ničeg nije svjestan, samo se uzalud muči, svakom je jasno da ta agonija može trajati još satima, iako je on faktički već mrtav. Drugi pak razlog za ovaj moj potez bio je taj glas koji me probudio ujutru; ispostavilo se da je bio u pravu i tu više nije bilo ni najmanje dileme. Ipak, nisam se mogao ubjeđivati sa sveštenikom, odjurio sam nazad, sjetio sam se da i sam imam nekoliko molitvenika iz perioda u kome je moj život išao nekim sasvim drugim putevima, izvukao sam jedan kupljen tokom hodočašća u manastir Ostrog, prelistao i pronašao taj skup molitvi, potom sam tako ušao sa njim u spavaću sobu. Zakratko sam stao – sve je i dalje bilo isto; majka steže očevu slabu ruku, on vapi za zrakom, riječi gotovo da ne izlaze iz njegovih otvorenih usta, oči gledaju negdje u visinu, daljinu, ne znam gdje, nakratko me pogleda, nikad neću razumjeti taj pogled, da li je konačno svjestan da sam to ja, da li me moli da uradim to što planiram ili me do kraja prezire – ne znam. Osjećao sam se kao da u ruci držim napunjenu pušku i upravo se spremam da ispalim metak u očevo lice. Počeo sam glasno da čitam molitve, majci nije bilo jasno šta se dešava, čitao sam polako, od uvoda, kako pravila nalažu, on kao da je utihnuo sa svojim vapajima, čuo sam samo riječi koje izlaze iz mojih usta, odjednom su mi zvučale nepoznate i daleke, moj glas, moje riječi. Čim sam počeo da čitam, otac je izdahnuo.

izvor

Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea

Prošlo je nešto više od pedeset godina otkako je Maks Brod, životni prijatelj Franca Kafkea i najbolji poznavalac njegove književnosti, po...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krater,...
• 

  PISMA

  PISMA Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, ...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...

Drugi blog - nekada Atorwithme

• Livano

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea
• Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X
• Mnogo više nego ništa - Henry Scott Holland
• Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata

Архива чланака

• ▼  2026 (10)
  • ▼  мај (6)
    • Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea
    • Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X
    • Mnogo više nego ništa - Henry Scott Holland
    • Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata
    • Isaac Bashevis Singer, Fatalist
    • Frankenstein: Mit, nauka i ljudskost kroz dva stoleća
  • ►  април (1)
  • ►  март (3)

• ►  2025 (56)
  • ►  септембар (3)
  • ►  август (1)
  • ►  јул (7)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (10)
  • ►  април (8)
  • ►  март (6)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2024 (78)
  • ►  децембар (7)
  • ►  новембар (1)
  • ►  октобар (6)
  • ►  септембар (1)
  • ►  август (3)
  • ►  јул (2)
  • ►  јун (8)
  • ►  мај (2)
  • ►  април (1)
  • ►  март (20)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (9)

• ►  2023 (182)
  • ►  децембар (26)
  • ►  новембар (29)
  • ►  јул (23)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (14)
  • ►  април (28)
  • ►  март (17)
  • ►  фебруар (15)
  • ►  јануар (15)

• ►  2022 (147)
  • ►  децембар (30)
  • ►  новембар (25)
  • ►  октобар (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (25)
  • ►  мај (33)
  • ►  април (14)
  • ►  март (4)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2021 (19)
  • ►  децембар (9)
  • ►  новембар (3)
  • ►  октобар (2)
  • ►  фебруар (1)
  • ►  јануар (4)

• ►  2020 (128)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (26)
  • ►  март (28)
  • ►  фебруар (28)
  • ►  јануар (27)

• ►  2019 (99)
  • ►  децембар (17)
  • ►  новембар (11)
  • ►  октобар (11)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (12)
  • ►  април (13)
  • ►  март (10)
  • ►  фебруар (9)
  • ►  јануар (9)

• ►  2018 (54)
  • ►  децембар (10)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (6)
  • ►  јул (1)
  • ►  мај (4)
  • ►  април (11)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2017 (130)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (12)
  • ►  септембар (7)
  • ►  август (12)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (21)

• ►  2016 (148)
  • ►  децембар (16)
  • ►  новембар (13)
  • ►  октобар (5)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (9)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (17)
  • ►  март (24)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (29)

• ►  2015 (99)
  • ►  децембар (19)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (19)
  • ►  септембар (1)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (15)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (11)

• ►  2014 (107)
  • ►  децембар (5)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (21)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (12)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (10)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (5)

• ►  2013 (72)
  • ►  децембар (3)
  • ►  септембар (8)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (5)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (10)
  • ►  април (2)
  • ►  март (9)
  • ►  фебруар (12)
  • ►  јануар (6)

• ►  2012 (45)
  • ►  децембар (8)
  • ►  новембар (4)
  • ►  октобар (7)
  • ►  септембар (4)
  • ►  август (6)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (2)
  • ►  март (3)
  • ►  фебруар (2)

• ►  2011 (39)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (2)
  • ►  октобар (1)
  • ►  септембар (2)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (4)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2010 (80)
  • ►  децембар (8)
  • ►  септембар (9)
  • ►  август (5)
  • ►  јул (6)
  • ►  јун (14)
  • ►  мај (11)
  • ►  април (9)
  • ►  март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

ARHIVA bloga Livano

• ARHIVA

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.