David Grosman, Doba genija ( legenda o Brunu Šulcu - Prvi deo

autoportret

Za Brunom Šulcom (12. jul 1892 – 19. novembar 1942) ostale su samo dve zbirke priča, Prodavnica cimetove boje i Sanatorijum pod senkom peščanika, i nekoliko rasutih eseja i članaka o umetnosti. Pre nego što je ubijen u divljanju nacista po drohobičkom getu, na ulici, u gradu u kom je rođen, Šulc je napisao i roman Mesija, ali je rukopis izgubljen, izgleda zauvek. Priče samozatajnog nastavnika crtanja i jednog od najvećih stilista poljske književnosti 20. veka ni danas ne prestaju da prenose čitaoce u ceo jedan paralelni univerzum. Povodom 130 godina od rođenja i 80 godina od smrti Bruna Šulca, prenosimo ovde esej Davida Grosmana, svojevremeno objavljen u Njujorkeru, u kom izraelski pisac istražuje uticaj Šulcovog dela i svedočanstva i legende o njegovom životu i smrti.

Prolećno je popodne, nedelja na Uskrs, 1933. godine. Za recepcijom malog hotela u Varšavi stoji Magdalena Gros. Vajarka je, a njen skromni porodični hotel služi piscima i intelektualcima kao mesto za sastanke. U predvorju hotela sedi devojčica, Jevrejka od oko 12 godina, rođena u Lođu. Njeni roditelji poslali su je za raspust u Varšavu. Omanji čovek, vitak i bled, ulazi u hotel, nosi kofer. Pogrbljen je, a devojčica (ime joj je Džakarda Goldblum) deluje pomalo uplašeno. Grosova ga pita ko je. “Šulc”, kaže on i doda: “Nastavnik sam, napisao sam knjigu i…”

Ona ga prekine. “Odakle dolazite?”
“Iz Drohobiča”.
“I kako ste stigli ovde?”
“Vozom, sa Gdanjskog mosta”.
Žena počne da ga zadirkuje. “Tanc? Vi ste igrač?”
“Šta? Ne, nisam”. On odstupi korak nazad i popravi rever na sakou. Ona se smeje od srca, zbija šale, namiguje devojčici iza njega.
“A šta tačno radite ovde”, upita ona konačno, a on kaže u pola glasa: “Nastavnik sam u srednjoj školi. Napisao sam knjigu. Neke priče. Došao sam u Varšavu na jednu noć da ih dam madam Nalkovskoj”. Magdalena Gros se zakikoće i odmeri ga. Zofija Nalkovska poznata je poljska spisateljica i autorka drama. Osim toga, povezana je sa prestižnom izdavačkom kućom Roj. Grosova, uz osmeh, zapita: “A kako će vaša knjiga stići do madam Nalkovske?”

Čovek zamuca, skrene pogled, ali odlučno nastavi da govori: neko mu je rekao da madam Gros poznaje madam Nalkovsku. Ako bi bila ljubazna…

I kada je to rekao, Magdalena Gros prestala je da ga zadirkuje. Možda je to, pomisli devojčica, zato što izgleda tako preplašeno. Ili je to zbog njegove očajničke upornosti. Grosova odlazi do telefona. Razgovara sa Zofijom Nalkovskom i kaže joj za čoveka. “Ako bih morala da pročitam rukopis svakog čudaka koji dođe u Varšavu sa knjigom”, kaže Nalkovska, “ne bih imala vremena da pišem svoje”.

Magdalena Gros zamoli je da baci pogled na knjigu. Šapuće u telefon: “Učinite mi uslugu. Pogledajte samo prvu stranu. Ako vam se ne dopadne, uklonićete mu svaku sumnju iz srca”.

Zofija Nalkovska nevoljko pristane. Magdalena Gros spusti slušalicu. “Uzmite taksi. Madam Nalkovska će vas primiti za pola sata, na deset minuta”.

Šulc požuri napolje. Sat kasnije se vrati. Bez rukopisa. “Šta je rekla”, pita ga Magdalena Gros.

“Madam Nalkovska tražila je da joj naglas pročitam prvu stranu. Slušala je. Iznenada me je prekinula. Tražila je da je ostavim nasamo sa rukopisom i da se vratim ovde, u hotel. Rekla je da će se uskoro javiti”.

Magdalena Gros mu donese čaj, ali on ne može da ga pije. Čekaju u tišini. Atmosfera u prostoriji postaje ozbiljna i teskobna. Čovek šetka tamo-vamo po predvorju. Devojčica ga prati pogledom. Godinama kasnije, kada poraste, napustiće Poljsku, otići će da živi u Argentini i promeniće ime u Alisija. Postaće slikarka i udaće se za vajara Silvija Đangrandea. Ispričaće ovu priču novinaru tokom posete Jerusalimu, skoro šezdeset godina nakon što se dogodila.

Njih troje čekaju. Prenu se na svako zvono telefona. Konačno, kad se već primaklo veče, zove Zofija Nalkovska. Pročitala je samo 30 strana, ima tu stvari za koje je sigurna da ih nije razumela, ali joj se čini da je to otkriće, možda najvažnije otkriće u poljskoj književnosti u poslednjih nekoliko godina. Pričinilo bi joj čast da ona sama odnese rukopis izdavaču. Devojčica pogleda čoveka: izgleda joj kao da će se onesvestiti. Primaknuta mu je stolica. On seda i zariva lice u šake.

Među mnogim pričama, legendama i anegdotama o Brunu Šulcu koje sam slušao godinama, ova mi je posebno dirljiva. Možda zbog skromnog predstavljanja ovog sjajnog debija ili možda zato što je ispričana iz ugla nevine devojčice što sedi u ćošku predvorja i gleda čoveka koji joj deluje krhko kao dete.

I još jedna priča koju sam čuo: jednom, kada je Šulc bio dečak, u melanholiji večeri, njegova majka, Henrijeta, ušla je kod njega u sobu i zatekla ga kako zrncima šećera hrani poslednje muve u kući koje su preživele hladnu jesen.

“Bruno”, pitala je, “zašto to radiš?”
“Tako će skupiti snage za zimu”.

Bruno Šulc, poljski jevrejski pisac, rođen je 1892. godine u gradu Drohobiču, u Galiciji, tada delu austrougarske carevine, a danas u Ukrajini. Opus mu je nevelik: pretekle su samo dve zbirke priča i par desetina eseja, članaka i prikaza, zajedno sa slikama i crtežima. Ali ova dela sadrže ceo jedan svet. Njegove dve knjige, Prodavnice cimetove boje (1934, u prevodu na engleski objavljena kao Ulica krokodila) i Sanatorijum u senci peščanika (1937), čine fantastični univerzum, ličnu mitologiju jedne porodice, a napisane su jezikom nabijenim životom, jezikom koji je i sam glavni lik njegovih priča i jedini je oblik u kom one mogu da postoje.

Šulc je pisao i roman pod nazivom Mesija, izgubljen tokom rata.

Niko ne zna šta je bilo u njemu. Sreo sam jednom čoveka kome je Šulc pokazao uvodne rečenice. Ono što je pročitao bio je opis jutra kako se pomalja nad gradom. Svetlo postaje jače. Tornjevi i zvonici. Dalje nije video. Po objavljivanju njegove prve knjige, Šulca je poljski književni establišment odmah prepoznao kao retko talentovanog pisca. Kako su godine prolazile, postao je ličnost za koju su se jako zainteresovali čitaoci i pisci širom sveta.

Pisci poput Filipa Rota, Danila Kiša, Sintije Ozik i Nikol Kraus pisali su o njemu, po njemu gradili likove u svojim knjigama ili su menjali i ponovo ispisivali njegovu životnu priču. Oreol satkan od čuda i tajanstva stalno isijava oko njegovog dela i biografije. “Bio je jedan od onih ljudi na koje je vrhovni Bog položio ruku dok su spavali tako da su saznali ono što ne znaju, tako da su ispunjeni predosećanjima i slutnjama, dok su im odblesci dalekih svetova promicali preko sklopljenih kapaka”, pisao je Šulc o Aleksandru Velikom u svojoj priči “Proleće” (u prevodu Seline Vjenjevske). Ali isto to bi se lako moglo reći i za Šulca. A možda i za nas, njegove čitaoce, dok nam se njegove priče probijaju do uma.

Izgleda da svako ko voli Bruna Šulca ima svoju ličnu priču o otkriću. Meni se to dogodilo malo nakon što sam objavio svoj prvi roman, Osmeh jagnjeta. Novi pisac ponekad je kao nova beba u familiji. Dolazi iz nepoznatog, a njegova familija mora da pronađe načina da se poveže s njim, da ga učini bar malo manje “opasnim” u svojoj novini i tajanstvenosti. Rođaci se nagnu nad kolevku novorođenčeta, pažljivo ga zagledaju i kažu: “Vidi, vidi, ima nos kao čika Jakob! Brada mu je baš kao tetka Malkina!” Nešto slično dešava se kada postanete pisac. Svi požure da vam kažu ko je uticao na vas, od koga ste učili i, naravno, od koga ste krali.

Jednom me je telefonom pozvao čovek po imenu Danijel Šilit, poljski Jevrej koji se preselio u Izrael. Pročitao je moju knjigu i rekao: “Očigledno je da je Bruno Šulc mnogo uticao na vas”.

Bio sam mlad i ljubazan i nisam se raspravljao sa njim. Istina je da, sve do tada, nisam pročitao nijednu jedinu Šulcovu priču. Ali, posle tog telefonskog razgovora, pomislio sam da bi trebalo da pokušam da nađem neku od njegovih knjiga. I ispalo je da sam iste te večeri, u kući svojih prijatelja, naišao na knjigu njegovih sabranih priča prevedenih na hebrejski. Pozajmio sam je i pročitao. Pročitao sam celu knjigu za samo nekoliko sati. Čak mi je i danas teško da opišem trnce koji su me proželi.

Kada sam došao do kraja knjige, pročitao sam epilog iz pera Jorama Bronovskog, jednog od Šulcovih prevodilaca na hebrejski. I tu sam, prvi put, doznao za priču o tome kako je Šulc umro: “Šulc je u drohobičkom getu imao zaštitnika, SS oficira koji je terao Šulca da mu po zidovima kuće oslikava murale. Rival tog SS oficira je, da bi ga isprovocirao, upucao Šulca na ulici. Prema glasinama, kada su se potom sreli, jedan drugom su rekli: ‘Ubio sam tvog Jevreja’, na šta je usledio odgovor: ‘U redu, sad ću ja da odem i ubijem tvog Jevreja'”.

Sklopio sam knjigu. Osećao sam se kao premlaćen. Kao da padam u bezdan gde su takve stvari moguće.

Pisac ne može uvek da tačno odredi trenutak u kom je knjiga proklijala u njemu. Na kraju krajeva, osećanja i misli akumuliraju se godinama, sve dok ne sazru i izbiju kroz čin pisanja. A opet, iako sam godinama želeo da pišem o Šoa, upravo su te dve rečenice, ti poražavajući primeri nacističke sintakse i pogleda na svet – “Ubio sam tvog Jevreja”, “U redu, sad ću ja da odem i ubijem tvog Jevreja” – bile kap koja je prelila čašu, elektrošok koji mi je potakao varnicu da napišem roman Vidi pod: ljubav.

Mnogi Šulcovi poštovaoci znaju priču koju sam upravo ispričao o okolnostima njegove smrti. Poljski pisac i pesnik Ježi Ficovski, jedan od najvećih izučavalaca Šulcovog života i dela, u knjizi Regioni velike jeresi opisuje kako je, malo pred masakr na Crni četvrtak 1942. godine u Drohobiču, oficir Gestapoa Feliks Landau upucao Jevreja, zubara po imenu Lev, koji je bio pod “zaštitom” Karla Gintera, drugog oficira Gestapoa. Između Landaua i Gintera je neko vreme već bilo razmirica i ubistvo je potaklo Gintera na osvetu. Pošto je rekao šta namerava, otišao je da potraži Šulca, Jevreja pod Landauovom zaštitom. Koristeći se akcijom Crni četvrtak, upucao je Šulca na uglu Čakijeve i Mickijevičeve ulice. “Prema svedočenju nekoliko stanovnika Drohobiča”, piše Ficovski, “kada je sreo Landaua, Ginter je trijumfantno izjavio: ‘Ubio si mog Jevreja – ja sam ubio tvog'”.

Ovo je kanonska verzija priče. Ali postoje i neki koji veruju da je, iako je Šulc zaista ubijen u drohobičkom getu, taj užasni obračun izmišljen, da je legenda. Rasprava o Šulcovoj smrti traje decenijama. Očigledno ne postoji način da se ova tema razreši, niti očekujem da će još jedan dokaz, poput svedočanstva koje ću ovde preneti, sve to okončati.

Još u vreme kada sam shvatio da ću biti pisac znao sam i da ću pisati o Šoa. A što sam postajao stariji bio sam sve sigurniji da neću zaista razumeti svoj život u Izraelu, kao osobe, kao oca, kao pisca, kao Izraelca, Jevreja, sve dok ne razumem život koji nisam živeo – u vreme Šoa, u prostoru Šoa. Želeo sam da otkrijem šta je to u meni što bih mogao da iskoristim da se suprotstavim nacističkom pokušaju brisanja. Kako da očuvam ljudsku iskru u sebi u stvarnosti potpuno kreiranoj tako da je uništi?

Danas mogu da kažem da mi je Šulcovo pisanje pokazalo kako da pišem o Šoa, a u izvesnom smislu i kako da živim posle Šoa. Pojave se ponekad takvi trenuci milosti: otvorite knjigu pisca kog ne znate i iznenada osetite kako prolazite kroz magnetsko polje koje vas usmerava u drugom pravcu, kako pokreće vrtloge kakve teško da ste ranije osetili i ne umete da ih imenujete. Čitao sam Šulcove priče i osetio kako izbija život iz njih. Na svakoj stranici je bujala vitalnost, a život zanosio, odjednom dostojan svog imena; i to se dešavalo u svim slojevima svesnog i nesvesnog, u snovima, u iluzijama, kao i u košmarima. Osećao sam moć tih priča da me ponovo ožive, da me uznesu iznad osećaja paralize i očaja kakvi su me neumitno obuzimali svaki put kada bih pomišljao na Holokaust ili dolazio u dodir sa aspektima ljudske prirode koji su na kraju dozvolili da se on dogodi.

Sketch from Sanatorium Pod Klepsydrą (Sanatorium Under the Sign of the Hourglass). Bruno Schulz, 1937.

U priči “Manekeni” je Šulc pisao o svom ocu, prodavcu odeće:

Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra, vraćale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične dvosmislene regione koje ćemo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi.[1]

Nema preciznije definicije samog Šulcovog pisanja, njegovog neprestanog traganja za “metafizičkom srži” stvari, ali i njegove hrabrosti i sposobnosti da začas promeni ugao posmatranja i vrati se, u poslednjem trenutku, na najironičniji i dvosmisleni način, Regionima velike jeresi.

U tome je snaga ovog pisca koji nema iluzija o samovoljnoj, haotičnoj i nasumičnoj prirodi života, a ipak je odlučan u tome da život, podjednako neodređeno i ravnodušno postojanje, natera da se preda, da se širom otvori i razotkrije jezgro značenja skriveno u njegovim dubinama. Dodao bih: jezgro čovečnosti.

Ali iako je Šulc veliki vernik u neki značaj ili smisao ili zakon koji pokreće i reguliše sve na svetu – ljude, životinje, biljke, čak i nežive objekte kojima često dodeljuje, uz izvestan osmeh, duše i želje – on je i dalje spreman da se iznenada otrgne iz te vere i potpuno je porekne, uz neku vrstu bezdanog, demonskog očaja kakav nam samo pojačava osećaj njegove suštinske usamljenosti i predosećanja da za tog čoveka nije bilo utehe na svetu.

Drugi deo
 

Izvor: TheThe New Yorker
Prevod s engleskog: Matija Jovandić

Izvor na srpskom

Pynchon od A do V (1)

 

Gerald Howard

I tridesetpet godina nakon objavljivanja romana Gravity’s Rainbow nema ničega što se može usporediti s njime. Jednostavno nema djela u američkoj književnosti koje je i blizu intelektualnom dometu i erudiciji tog romana.

Godine 1973. Gravity’s Rainbow Thomasa Pynchona spustila se na moj mozak i eksplodirala tu poput rakete V-2. Upravo je to bila knjiga koju sam tada trebao, što dosta govori o mom mentalnom i duhovnom stanju u to doba. Hej, pa bile su to sedamdesete. Moja je zemlja bila na niskim granama, pa tako i ja. Poput katrana crni humor, gadne poteškoće, nabujala paranoja, ubrzavajuća entropija, perverzija od koje ti se vrti u glavi, apokaliptički teror, istorija kao urota udruženih snaga tehnologije, smrt i smrtno stvarna Kontrola – sve je to bilo dobro. Više sam voleo da moj duh smrvi veliki američki roman nego svakodnevna poniženja moje prve godine poslestudentskog života i kulturne i političke demoralizacije toga doba.

Godinu pre toga, diplomirao sam na Cornellu, Pynchonovu fakultetu, stekavši, barem u pogledu zapošljavanja, instrumentalno beskorisnu titulu anglista i bio sam razmešten, ošamućen i zbunjen, u svojem rodnom kraju Bay Ridgea, u Brooklynu. Ako vam kažem da sam odrastao baš u ulici u kojoj je živeo i Tony Manero iz Groznice subotnje večeri, možda će vam jasniji biti moj položaj. Nakon šest nedelja potucanja po pločnicima Manhattana u potrazi za poslom diplomiranog anglista, noseći celo to vreme, a to me sada bolno dira, tvrdo ukoričeni svezak Nabokovljeve Ade kao svoje štivo – dobio sam posao kao najmrzovoljniji i najnemotiviraniji stažista u istoriji reklamnog biznisa. Grubo rečeno, bio sam problem sam sebi (i svojim jadnim roditeljima) i svet me nije imao nameru spasiti.

Vreme prljavštine i izdaje

Odlučio sam se, u nedostatku bilo koga drugog rešenja, čitanjem izvući iz močvare malodušnosti. Metafikcijska terapija u predgrađu – nije baš bila obećavajuća strategija. Ali, imao sam sreću što sam pronašao odličnog vodiča i veselog kompanjona na mestu gde sam to najmanje očekivao: na košarkaškom igralištu u Narrowsu, kamo sam išao večerima i vikendima zbog svoja druga dva odabrana melema – košarke i trave. Pokazalo se da je mršavi mladić imenom Peter Kaldheim imao ne samo odličan šut s klupe nego i da je nedavno diplomirao na Darmouthu, te da je bio ambiciozan pisac koji je sinoptički poznavao naprednu prozu toga doba, posebno Thomasa Pynchona. I tako je počelo jedno od onih preobražavajućih prijateljstava, koja vam menjaju život. Barem je promenilo moj. I danas se oslanjam na naše zajedničke književne smernice.

Naš popis literature bio je, kako se ponekad šalim, utemeljen na tri načela: ništa što je direktnije od Donalda Barthelmeja, ništa manje gotičko i očajno od Harryja Crewsa, i ništa manje gusto i više primamljivo od Williama Gaddisa. Lakomi za jačim vinom i luđom muzikom, uranjali smo naglavce u guštare ranog do srednjeg američkog postmodernizma, i gubili se u lunaparku s Barthom i Abishom, Cooverom i Elkinom, Reedom i Sukenickom, Mathewsom i Sorrentinom (takođe momkom iz Bay Ridgea), Gassom i Hawkesom. Značajan podskup našeg čitanja bavio se specifično muškim problemom preživljavanja u našoj rodnoj zemlji nakon raspada post-šezdesetih: zato su Strah i prezir u Las Vegasu Huntera Thompsona, A Fan’s Notes Freda Exleyja, Ninety-Two in the Shade Toma McGuanea i Dog Soldiers Roberta Stonea postali naša merila. Otkrili smo blistavost ranog Dona DeLilla, Americanu i End Zone (američki nogomet kao metafora nuklearnog rata), s gotovo nekontrolisanim uzbuđenjem.

Imali smo, naravno, malo koristi od standardnih velikih imena. Bellow je bio izopsten sa svojim škrtim Planetom gospodina Sammlera, Cheever i Updike takođe su imali previše okus predgrađa; Vidal je pisao istorijske romane sa zapletima, za ime božje (iako su to odlični eseji); a Malamud je bio “depresivac”, iako ne naš tip “depresivca”. Samo dva velika imena izbegla su naš prezir: Philip Roth, zbog izvrsnog skandala koji je izazvao Portnoyevom boljkom, i Norman Mailer, zbog svoga besa prema strojevima.

Dogmatičniji i moderniji od drugih, verovatno smo bili nepodnošljivi, ali, opet, koja izranjajuća književna generacija to nije? Obavili smo kritičko čitanje i mogli sortirati među često odbojnim, ali ipak uvek izazovnim delima koja su nam bila omiljena. Roth je izjavio da američka stvarnost “otupljuje, donosi bolest, razbešnjuje i naposletku je uvreda za čovekovu maštu”. Tako da je fikcionalna proza morala ići do krajnosti sadržaja i tehnike. Susan Sontag proglasila je Matthewa Arnolda mrtvim kad je poništila razlikovanje između visokog i niskog te estetski moralizam, i preporučila interpretaciju umesto jednostavnih oseta. William Gass, vladajući filozof-kritičar, našu je paznju usmerio prema ne uvek vidljivoj činjenici da je književnost načinjena od jezika i elegantno je izvukao zaključke iz toga. A najpoznatiji od svega, esej Johna Bartha Književnost iscrpljenja, predložio je teoriju i estetiku ironijske, parodijske samosvesti koja je odgovarala samom kraju modernističkog razdoblja.

Te su ideje bile naš mentalni alat dok smo se razuzdano veselili u šumi ranog postmodernizma. Ono što je bilo čudno i zadovoljavajuće jest to kako su ti tekstovi bili potpuno sinkronizovani s našim obrazovanim baby boomerskim osećajem prljavštine i izdaje. Onda se, ne manje nego danas, vodio kulturni rat – ali bojno je polje bilo unutrašnje, unutar naših duša i umova.

Nesretnik u šakama golemih, impersonalnih sila

I onda, stiže Zapovenik Pynchon, vlada u progonstvu sastavljena od jednog čoveka, stropoštavajući se s planina u glavni grad američke svesti s nečime što je bilo poput krajnjeg oružja: s romanom Gravity’s Rainbow. I Peter i ja bili smo pročitali V i Dražbu predmeta 49 s fanatičnom paznjom, odanošću i strahopoštovanjem, i s mnogo kritike koja ide uz to. Mogli bismo tačno navesti definiciju drugog zakona termodinamike; znali smo da je pripovedanje u trećem licu Herberta Stencila bilo modelirano prema knjizi The Education of Henry Adams; fraze poput “dinamo i Devica” silazile su s naših usana s uvežbanom lakoćom. Poput mnogih drugih klasika šezdesetih, ti romani nisu bili samo čitateljska iskustva: oni su, činilo se, zahtevali radikalnu promenu čitateljeva stajališta. Pokušali smo uteloviti maksimu McClintic Spherea “budi kul, ali osećaj”. Poput Pynchonove junakinje Oedipe Maas, trudili smo se naći sredstva da ovladamo vrtoglavicom i panikom pred svetom koji je postajao nečitak. Među američkim romanopiscima, činilo se da samo Pynchon raspolaže sredstvima kojima će nadvladati zamršenosti i unutrašnju dinamiku tog čudnog post-prosvetiteljskog razdoblja.

Tako da, kad sam uočio oglas u Esquireu o skorom izdavanju Gravity’s Rainbow, u knjižari sam zamalo pao na pod kao pogođen što ću za 4.95 dolara imati izvorno Vikingovo izdanje u mekom uvezu (očito, neko je u toj izdavačkoj kući shvatio da Pynchonovu publiku ne čine bogataši, primetio sam zahvalno). Sve u vezi s tom svetlonarančastom knjigom bilo je primamljivo: naslovnica, minimalistički pristup korica (bez reklame, pa ta neizbrisiva prva rečenica: “Vrisak stiže preko neba...”), posveta mrtvom folkie-hipsterskom romanopiscu Richardu Farini, crno ironičan epigraf Wernhera von Brauna. O da, to će biti pun pogodak.

I bio je. Zbog svojeg portreta sveta prepunog laži, korupcije, i geopolitičkih intriga, istorije čiji je površinski haos prikrivao zaplete u zapletima, tehnologije koja nam je, puštena s uzde i u službi smrti, nudila kupovanje u zastrašujućoj struji američkog života nakon 1945. Antijunak knjige, Tyrone Slothrop, čija mesta bludničenja u Londonu tokom vazdusnog bombardovanja predviđaju mesta padanja raketa V-2, bio je tipični shlemiel, nalik na Lemuela Pitkina, lik Nathanaela Westa, i Yossariana iz Hellerove Kvake 22. Tu je bila vizija erosa i tanatosa Normana O. Browna, prevedena u sjajno romaneskno tkivo. Slothrop je bio nesretnik u šakama golemih, impersonalnih (zapravo jesu li bile impersonalne?) sila, a ipak se borio sa svojevrsnom odvažnošću u stilu Mickeyja Rooneyja da bi u kristalnoj kugli otkrio neki uzorak značenja u pojavama sveta – poput svojih puritanskih predaka imao je “posebnu osetljivost za ono što se otkriva u nebesima”. Nijedan baby boomer s iskustvom beskrajnog bombardovanja reklamama nije se mogao oteti sugestiji da je Slothrop od rođenja bio objekt tajnog pokusa kontrole ponašanja. Poput svih nas takođe.

Roman u kojem Slothrop ide uokolo poput jo-joa sažeo je sve što je američka proza pokušavala i ostvarila do tada. Bio je polivalentan, polifoničan i polimorfno perverzan. Njegov sadržaj bio je na trenutke fantazamagoričan, hiperrealan, nadrealan i saturnalijski. Kao i Moby Dick, napravio je potpunu zbrku od formalističkih ili žanrovskih obeležja, zaboravno mešajući visoko i nisko. Pynchon je scene horora i seksualne opscenosti pomešao s burleskama varijetea, istorijskim prizorima virtuozne autentičnosti i anakronističnim humorom zasnovanim na igrama reči poput onoga iz komedija Cheecha i Chonga ili Firesign pozorišta. To potonje nam je odgovaralo; ionako smo uglavnom bili napušeni, i plutanje koje je bilo oslobođeno linearnog mišljenja bilo je plodan okvir uma, s kojim smo se prepuštali labirintskim složenostima Gravity’s Rainbow.

Pravi rat je slavljenje tržišta

Možete skupiti golemu količinu svežih i umesnih podataka iz te knjige – o Zoot Suit pobunama i Maxwellovu demonu, o svetlu u Kirgiziji i ustanku plemena Herrero, o nemačkim filmskim studijima i istoriji ekspresionizma u nemačkom filmu, o psihodeličkim značajkama ražene gljivice zvane ergot i njezinom efektu na evropsku istoriju, o otkriću strukture benzenskog lanca u snu Augusta Kekulea, a posebno o fizici i tehnologiji, te analitičkoj geometriji i izračunima zahvaljujući kojima višetonski paket čelika, goriva, i eksploziva može kao specijalna pošiljka biti poslan hiljadama kilometara daleko sa smrtonosnom preciznošću na mesto tačno iznad vaše glave. Mi dečica iz doba straha od nuklearnog rata takve smo stvari uzimali vrlo ozbiljno. Kao što pripovedač kaže o Slothropu: “Postao je opsednut zamišljanjem rakete na kojoj piše njegovo ime – ako su oni zbilja odlučili stati mu na kraj”. Doista.

Pynchonov rečnik bio je fantastično zakučast; još imam beležnicu u kojoj sam ispisao značenja reči: onirično, abreakcija, runcible kasika (runcible spoon – “nonsense” reč kojom se koristio Edward Lear, nap. prev.), hebefrenija, antinomično, rahitično, slaboželjnost, preterit i još nekoliko desetaka drugih reči kojima se ne možete koristiti u običnom razgovoru. Za čitatelje izgubljene u sedamdesetima bez duhovnog kormila, hrabra spremnost Pynchonova pripovedača da nam kaže Šta To Sve Znači, u rečitim propovedima, bio je okrepa, uže za spašavanje, znak, i otkriće:

“Ne zaboravite da je pravi posao rata kupovanje i prodavanje. Ubijanje i nasilje sami sebe nadziru i mogu se poveriti neprofesionalcima… Pravi rat je slavljenje tržišta… Uzimati i ne vraćati, zahtevati da se ‘produktivnost’ i ‘zarada’ uvećavaju s vremenom – tako Sistem uzima iz ostatka sveta goleme količine energije da bi održao vlastiti mali očajnički razlomak koji pokazuje profit: i ne samo većina ljudskog roda – nego i većina Sveta, životinjskog, biljnog i mineralnog, pretvara se u otpad tokom tog procesa. Sistem možda shvata a možda i ne, da samo kupuje vreme. To znači da taj Rat nikad nije bio politički, da je sva politika bila pozoriste, sve da bi se ljudima skrenula paznja; potajno, rat je bio diktiran potrebama tehnologije… zavera između ljudskih bića i tehnike, nečime čemu je trebalo izbijanje energije rata, izvikivanje ‘Neka je proklet novac, sam život --------- (umetni ime nacije!) je u pitanju’, što, međutim, znači najbliže ovo: zora skoro rudi, treba mi moja noćna krv, moj temelj, temelj, ahh, još, još.”

Čovek je izveo channeling Randolpha Bournea, C. Wrighta Millsa, Maxa Webera. Skoro sam dobio trzajnu ozledu vrata od kimanja glavom u raspaljenom odobravanju.

Čitanje Gravity’s Rainbow bilo je, priznajem, naporno. Mnoge stranice bi prošle a da ne bih ni izdaleka shvatao što kovitlac likova, događaja i implikacija zapravo znači. Ali u pouzdanim intervalima susreo bih se s nečim što bi me ostavilo bez daha od čuđenja. Primer – virtuozna komedija dve stare žene koje su gotovo ugušile Slothropa kukavnim britanskim slatkišima; šokantan čin “korpofagije” između Katje Borgesius i brigadira Puddinga, epifanija usled obične pesme Rogera Mexica i Jessice Swanlake prilikom božićne posete seoskoj crkvi; potresan emocionalni učinak Slothropove reakcije kad doznaje za smrt svojeg prijatelja Mucker-Mafficka, što moj prijatelj kritičar John Powers naziva “najdirljivijom elipsom u celoj književnosti”. A najnezaboravnije, postoji besmrtna scena u kojoj Slothrop, navučen na amobarbital, halucinira puštajući svoju harmoniku niz kotlić zahoda u Roseland Ballroomu, noćnom klubu u kojem Red, iliti Malcolm X, prodaje marihuanu dok Charlie Parker na pozornici unosi neke vrlo napredne promene u pesmu Cherokee. Niz zahod Slothrop ide u tmurne, fekalne dubine bele američke rasne imaginacije, u unutrašnjem putovanju koje zvuči kao sesija s Ralphom Ellisonom, Jamesom Joyceom, Sigmundom Freudom i Lesliejem Fiedlerom. Čudesno.

Dok smo Peter i ja žurili prema deprimantnom kraju – raketa je skrenula da izbriše kinodvoranu u Los Angelesu, kojom upravlja Nixonov surogat koji se zove Richard Zhlubb – potvrdili smo jedan drugome uverenje da je reč o najboljem romanu ijednog Amerikanca, ma dodjavola, ikoga uopste, koji smo ikad čitali. Bila je to naša velika knjiga, našeg doba, vizionarski i poučan tekst koji je sažeo sve što je bilo moguće reći o značenju posleratne istorije. S takvim uverenjem širi književni svet davao mu je obilnu podršku. Do danas nisam video impresivniji Anschluss ili kritičke pohvale. Davanje oduška osećajima pojavilo se i u The New York Timesu iz pera Christophera Lehmann-Haupta, koji je slavno zaključio: “Kad bih sutra bio proteran na Mesec i mogao poneti samo pet knjiga sa sobom, ovo bi bila jedna od njih”. A još važnije, Richard Poirier napisao je rečit esej za uglavnom umereno intelektualni Saturday Review koji je čvrsto postavio knjigu u širi kontekst književnosti Zapada – Fausta, Moby Dicka, Uliksa – i tačno predvideo da će Pynchonov pokušaj da obnovi književnost, time što svoj materijal nalazi u takvim neknjiževnim područjima kao što su parapsihologija, statistička analiza, i film, loše odjeknuti kod određenih autoriteta: “Ako je književnost superiorna ijednoj od tih stvari, onda to zahteva knjigu koja je stilistički tako sveobuhvatna kao što je Gravity’s Rainbow da se to i dokaže”. Poirirerov tekst ostaje najbolja pojedinačna kritika koju je roman dosad potaknuo, tačka od koje se potekli svi daljnji komentari.

Vrhunac posthumanističkog postignuća

Gravity’s Rainbow dobio je National Book Award 1974., zajedno s Krunom od perja Isaaca Bashevisa Singera. Na svečanosti dodele nagrade, na opstu zbunjenost publike, profesionalni umetnik profesor Irwin Corey prihvatio je nagradu u Pynchonovo ime, ili možda kao on, i upustio se u polukoherentan okolišajući govor koji je počeo ovako: “Međutim… prihvatiti tu novčanu nagradu – ah, stipendiju u ime, uh, Richarda Pythona za velik doprinos i da citiram iz jednog od njegovih projektila kojima je pridoneo…”. I tako dalje, a kako su to bile sedamdesete, postojao je i javni golać. Taj je sublimni kaskader možda bio na umu (a tim se nazivom koristim u najlabavijem mogućem smislu) tih idiota u savetničkom odboru Pulitzerove nagrade kad su odlučili ignorisati jednoglasnu preporuku žirija za književnost – a činili su ga (za ime Božje) Benjamin DeMott, Elizabeth Hardwick i Alfred Kazin – da Gravity’s Rainbow dobije nagradu, koja je umesto toga dodeljena – nikome. To je bilo desetljećima pre negoli je iko mogao imati poverenja u Pulitzerovu nagradu kao išta drugo negoli medalju za tupoglavce.

U međuvremenu, natrag u Bay Ridgeu, ja sam počeo slediti svoju “pinčonmaniju” na višem energetskom nivou. Ponovo sam pročitao Gravity’s Rainbow šest meseci nakon što sam je dovršio. Fotokopirao sam u njujorškoj Javnoj biblioteci Pynchonove neuknjižene rane priče i jedan odličan nefikcijski tekst. Bio sam obuzet uverenjem da Stanley Kubrick mora staviti Gravity’s Rainbow na filmsko platno i da ja nekako moram biti u tom zadatku. Ništa nisam preduzimao u vezi s tim, ali još mislim da je to bila prokleto dobra zamisao. I nastavio sam čitati i čitati i čitati, ali sad u laganom postkoitalnom raspoloženju. Ako je književnost iscrpljena, umiruća zvezda, onda je Gravity’s Rainbow bila neizbežna supernova, koja u sebi sažima sve što je bilo uzbudljivo i eksplozivno u spektakularnoj predstavi kraja. Roman JR Williama Gaddisa, koji je dobio National Book Award 1976., bio je kao zadnji naknadni šok celoga imperijalnog romanesknog pothvata. Pynchonov roman je u mojoj glavi počeo stanovati kao vrhunac posthumanističkog postignuća, kao delo koje je konačno primereno lepoti i užasu sveta koji je potpuno preobrazila nauka i tehnologija. Ljudska mašta može i dalje čekati, ali mora se radikalno prilagoditi da bi to napravila – veliku utehu umotanu u hrabri izazov.

Čitanje istog romana 31 godinu posle

Trideset jednu godinu posle, kao posve različita osoba koja nastanjuje izmenjen književni krajolik, odlučio sam ponovo pročitati Gravity’s Rainbow, ali ne bez strepnje. To možda nije najbolji izbor za sredovečnog čoveka. Jesam li dovoljno mentalno žilav da mogu prevaliti tako velik teritorij, držati u glavi rascepe i račvajuće pripovedne sheme tog romana, desetke čudno imenovanih likova, zastrašujući tematski, naucni i simbolički materijal, i baroknu sintaksu? Je li me profesionalni život u službi jasnoće i linearnog razvoja književnosti onesposobio za takvo magično tajanstveno putovanje? A šta ako mi se ne svidi? Čitam ga u duhu misaonog eksperimenta – bez oslonca na kritike i vodiče za čitanje i konkordancije te prepisane beleške koje su se rodile iz akademske industrije o Pynchonu, u medijima i na Internetu. Mano a mano, ja nasuprot tekstu, baš kao 1973., ali bez droge.

Moja prva reakcija: Isuse, ovo je gadna knjiga. Proza je sjajna, s gustim aluzijama i implikacijama te iznimnom osetljivošću, koju nijedno pisanje danas i ne pokušava, a kamoli provodi. Ako tekstu ne pridate najveću paznju i, paradoksalno, ne izbegnete – u Keatsovu smislu – “iritantnu zaokupljenost činjenicama”, bićete izgubljeni. A kao pedesetčetverogodišnjak s odgovornostima, a ne mlitavi dvadesetdvogodišnjak i Luftmensch, imao sam dosta posla koji je moje čitanje ograničavao na vreme od deset sati naveče do ponoći. Posrtao bih do kreveta, s moždanim valovima pod vlašću Pynchonova insinuirajućega pripovednoga glasa, prema noći nemirnih snova potaknutih jednima od najuznemiravajućih sadržaja što ih je savremena književnost mogla stvoriti. Bilo je to čudnih šest nedelja, i imao sam osećaj da vodim neku vrstu tajnog života u vlastitoj “zoni”.

Bio sam mnogo nestrpljiviji nego 1973. Iako nikad nisam osećao da čitam nerazumljivo blebetanje, bilo je delova knjige koji su bili toliko privatni i hermetični da sam zaključio da je to bio Pynchon koji je uglavnom govorio Pynchonu. Neke od igara rečima i drugi humorni delovi bili su mi toliko glupi da su bili vredni žaljenja (primer “Ji Đing stopala”), a anahronizmi su mi malo išli na živce. Verujem da je osoba koja je tada davno čitala Gravity’s Rainbow bila mnogo fleksibilnija i velikodušnija, da je bila manje razdražljiv čitatelj nego što sam ja danas. Takođe, mislim da je to dete bilo priličan pozer.

Ali na kraju (i u sredini), Gravity’s Rainbow impresionirala me mnogo više nego pre tri decenije. Jednostavno nema dela u američkoj književnosti koje je blizu intelektualnom dometu i erudiciji tog romana. A tek njegova kosmička drama! Pynchon je naš Melville i naš Blake, naš epski pesnik dobra i zla, nevinosti (američke varijante) i iskustva. Gore Vidal govori neke teške stvari o Pynchonovu sluhu za prozu, ali ja se ne slažem s njim. Pynchonove brze promene registara – od lirskog do skrupulozno istorijskoh te prostog i opscenog (jer on je i pesnik govana), pa do ontološko/histeričnog i suludog i proročkog – virtuozne su. Čini mi se danas da je Pynchonovo veliko postignuće to što je stvorio pripovedni glas koji je dovoljno gibak da ne radi i ne govori ništa. Pripovedač je gotovo predmoderan u slobodi koju pokazuje u svojem komentiranju malih i velikih stvari. Gravity’s Rainbow nije, shvatio sam naposletku, roman u opsteprihvaćenom smislu – reč je o tekstu koji namerava moralno poučiti. To je primereno autoru čiji je puritanski predak William Pynchon došao u Ameriku flotom Johna Winthropa i koji je napisao protukalvinistički traktat “Zaslužna cena našeg otkupljenja”, toliko kontroverzan da je bio zabranjen u Bostonu. Daleko od nihilističkog dela, kako su ga ocenili neki leni kritičari, Gravity’s Rainbow sadrži preobilje značenja, znakova, kobnih znakova i pedagoških mesta.

Predviđanje važnosti informacija

Ono je također dalekovidno. Nije ništa više valjano suditi Gravity’s Rainbow prema tačnosti njezinih predviđanja, nego suditi o tome koliko je Orwell bio blizu u opisivanju istinske 1984., ali iz perspektive sadašnjosti, u romanu ima nekoliko iznenađujućih anticipacija. Nemački inženjer u Zoni predviđa masovnu komodifikaciju krivnje: “Logori za istrebljenje biće pretvoreni u turističke atrakcije, stranci s kamerama dolaziće u krdima”. To je iznimno, kao i Pynchonovo uranjanje u istoriju takvih nemačkih problematičnih pojava kao što je firma IG Farben s njezinim prljavim ratnim aktivnostima i uznemirujućim sponama koje je imala s američkim biznisom. Veoma su zanimljivi digitalni svet, u knjizi, i ekonomija utemeljena na informacijama. Tu je, naposletku, knjiga koja je opsednuta ljudskom sklonošću da sve pojave svodi “na nulu i jedinicu”. U Zürichu, ruski crnoburzaš tuži se Slothropu, u potrazi za informacijama, ovim rečima: “Je li uopste čudno da je svet poludeo, s informacijama koje su postale jedini medij razmene?”, te predviđa: “Jednog dana sve će to raditi strojevi. Strojevi za informacije. Ti si val budućnosti”. Prilično istinito – temeljito nadziranje Slothropovih predviđajućih erekcija i sve drugo anticipira naše živote danas, svaki pokret koji nam beleže strojevi za promatranje, svaku transakciju koja se prenosi u banku podataka. Slothropovo odumiranje ega i psihičko raspršivanje može se lako protumačiti kao našu moguću sudbinu u stvarnom kraljevstvu nule i jedinice.

Gravity’s Rainbow je, prema mom mišljenju, samo dobila u staturi i na izdržljivosti u devenijama koje su prošle. Ali kakav je bio njezin širi uticaj na američku prozu? Za početak, ona nema pravog suparnika među romanima koji su od tada objavljeni. A sigurno ni u ijednom od Pynchonovih kasnijih romana, Vinelandu i Mason and Dixonu, od kojih svaki ima mnogo dobrih strana, ali nijedan ne pripada onim knjigama koje bi neko poneo sa sobom na Mesec. Roman JR Williama Gaddisa virtuozan je preokret, i vrlo dobar u predviđanjima, ali ima dah formalne akrobacije, dok su njegove sledeće knjige pokvarene njegovim ultrasviftovskim gađenjem prema ljudskoj gluposti. Onda je tu poseban slučaj Dona DeLilla, druge velike figure u posleratnoj američkoj prozi, koji se, kao i Pynchon, koristio romanom kao sredstvom istraživanja jedinstveno uznemirujućeg života u Americi kasnog dvadesetog stoleća, sa svim mu pripadnim strahovima, tajnama i apsurdnostima. Kao definitivno sažimanje značenja hladnog rata, što je roman Underworld bio, spektar DeLillova postignuća najbolje se može sagledati razmatranjem tog romana u društvu njegova tri velika prethodnika, romana Mao II, Bela buka i Libra. Kao i Gravity’s Rainbow, ti romani razmatraju američki život, kako ga posreduju nauka i tehnologija, i goleme sisteme u njegovoj podlozi koje su nauka i tehnologija omogućili. Oni pokazuju kako san o savršenoj sigurnosti i kontroli stvara paranoju, i kako slobodni radikali poput Leeja Harveyja Oswalda mogu prouzročiti katastrofe u takvom svetu. Po temperamentu i stilu DeLillo je apolonski pisac, tajni saveznik svojih tehnokrata i opsesivaca, dok je Pynchon pisac koji je u dodiru s tamnijim bogovima. Na kraju nam svima lakne što ne moramo birati između te dvojice, i što će, to sigurno znamo, i nakon sto godina ljudi čitati knjige tih autora da bi shvatili obrise i prirodu naših čudnih života.

Prespor i danas nevažan?

A šta je s “uticajem” Gravity’s Rainbow? Njezin efekat se, sigurno, može videti u onome što zovem “krilom s visokim kvocijentom inteligencije” mlađih američkih romanopisaca.

Richard Powers je od Pynchona naučio strukturisati svoje romane duž metaforičkih puteva s područja nauke, matematike, genetike i muzike. William T. Vollmann, sa svojim ambicioznim i enciklopedijskim dosegom, najviše je nalik na Pynchona od svoje generacije, ali još mora rešiti problem forme. David Foster Wallace možda je jedini sigurni genij američke fikcije uz Pynchona, a njegov veliki roman Infinite Jest bio je objavljen kao neka vrsta drugog dolaska Gravity’s Rainbow, i to opravdano. Ali, ipak, tamo gde Gravity’s Rainbow gleda van i traži izlaz iz tragičnih neuroza zapadne istorije, Infinite Jest okreće se prema unutra, s antenama okrenutima psihičkim krhkostima koje svi nosimo i prema sklonosti naše kulture da hipnotizuje samu sebe u stanje fuge. Naposletku, tu je i Jonathan Franzen, koji je povezao pinčonovski senzibilitet s porodicnim romanom i stvorio eksplozivan egekat u Korekcijama.

Zabrinjava me, međutim, to što bi se Gravity’s Rainbow mogla pretvoriti u nedovoljno posećen spomenik. U anketiranju šesnaest pomoćnika i pomoćnih urednika ispod trideset godina, u mojoj izdavačkoj kući, dakle visoko načitane skupine, otkrio sam da je samo dvoje od njih pročitalo tu knjigu, a samo ih je pet pročitalo ijednu Pynchonovu knjigu. Komentari onih koji su čitali Pynchona kazuju da im je on prespor stilistički i da su njegove zaokupljenosti njima uglavnom strane i nevažne. To ima smisla. Pynchon je čisti proizvod hladnog rata i utrke u naoružanju i protukulture koja im se opirala, dok ti mladi ljudi sazrevaju nakon pada komunizma, u vremenu u kojem se tehnologija smatra kraljevskim putem u zamišljenu i licnu slobodu. Na vrlo stvaran način zato se Gravity’s Rainbow pokazuje kao istorijska knjiga, što je neizbežna sudbina. Tri decenije kasnije, ona je dobila nešto od “aure” koju je Walter Benjamin pripisivao umetničkim delima koja su proizvedena pre doba tehničke reprodukcije. Pitanje koje preostaje jeste hoće li knjiga opstati i u godinama koje dolaze, ili će proći test i pokazati se poput novine koja ostaje novinom. ko to zna? Prema onome što ja znam o Gravity’s Rainbow jedno je apsolutno sigurno: nema ničega što se može usporediti s tim romanom.

S engleskoga prevela Irena Matijašević.

Skraćena verzija teksta koji je pod naslovom Pynchon from A to V objavljen u časopisu Bookforum, Summer 2005.
_____________ 

Izvor

Jama i klatno, Edgar Allan Poea

Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...