Prolog
„Šta je za nas današnji grad? Mislim da sam napisao neku vrstu poslednje ljubavne poeme posvećene gradu, u vreme kada u njemu postaje sve teže živeti. U stvari, izgleda da ulazimo u period krize urbanog života; a Nevidljivi gradovi su san ponikao iz srca tih nepodnošljivih gradova koje poznajemo. Ljudi danas s podjednakim naglaskom govore o uništavanju prirodnog okruženja i krhkosti masivnih tehnoloških sistema (koja može dovesti do lančanog sloma koji bi paralizovao cele metropole). Kriza prekomerno naraslog grada je druga strana krize prirodnog sveta. Slika ’megalopolisa’ – beskrajnog, bezobličnog grada koji neumoljivo prekriva površinu zemlje – dominira i mojom knjigom. Ali već ima mnogo knjiga koje proriču katastrofe i apokalipse: napisati još jednu bilo bi izlišno i u svakom slučaju suprotno mom temperamentu. Moj Marko Polo želi da otkrije skrivene razloge koji ljude vuku da žive u gradovima: razloge koji važe nezavisno od svake krize. Grad je kombinacija mnogih stvari: sećanja, želja, jezičkih znakova; to je i mesto razmene, kao što nam govori svaki udžbenik iz ekonomske istorije, samo što ta razmena nije samo trgovina robama već uključuje i reči, želje i sećanja. Moja knjiga počinje i završava se slikama srećnih gradova, koji se neprekidno oblikuju i potom blede, usred onih nesrećnih...“ (Kalvino, 1983)
„Knjiga u kojoj sam, verujem, rekao najviše toga, ostaje Nevidljivi gradovi, zato što sam u njoj mogao da sva svoja razmišljanja, iskustva i nagađanja usredsredim na jedan simbol; i zato što sam u njoj izgradio mnogostranu strukturu u kojoj se svaki kratki tekst nalazi između drugih u nizu koji ne podrazumeva posledičnost ili hijerarhiju već mrežu unutar koje se mogu pratiti različite putanje i izvući višestruki i razgranati zaključci.“ (Lezioni americane, „Esattezza“, 1985)
I
Ne mora da znači da Kublaj-kan veruje svemu što Marko Polo kaže.. .
Ne mora da znači da Kublaj-kan veruje svemu što Marko Polo kaže dok opisuje gradove koje je obišao u svojim izaslanstvima, ali očigledno je da tatarski car sluša mladog Venecijanca s mnogo više radoznalosti i pažnje nego bilo kog među svojim glasnicima ili istraživačima. Nastupi u životima careva i onaj čas kada ponos zbog neizmernog prostranstva osvojenih teritorija zamene seta i osećaj olakšanja, s kojim uviđamo da ćemo uskoro dići ruke od svakog pokušaja da ih upoznamo i shvatimo; neka praznina, koja nas obuzima s večeri, posle kiše, kad počinje da se širi zadah pokislih slonova i miris pepela od sandalovine koji zamire na ognjištima; vrtoglavica od koje podrhtavaju reke i planine naslikane na mrko žutim obodima planisfera, i u kojoj, jednu za drugom, odmotavamo depeše koje najavljuju krah poslednjih neprijateljskih trupa, koje idu iz poraza u poraz, i trgamo vosak s pečata kraljeva za koje nikada nismo čuli, koji preklinju za milost pred našim nadirućim vojskama i nude godišnji danak u dragocenim metalima, štavljenim kožama i kornjačinom oklopu; trenutak očaja, u kojem otkrivamo da je carstvo koje nam je izgledalo kao zbir svih čuda ovog sveta samo beskrajno i bezoblično rasulo, da je njegova korumpiranost toliko gangrenozna da je naše žezlo više ne može suzbiti, da smo s trijumfom nad neprijateljskim vladarima nasledili i njihovu sporu propast. Samo je u opisima Marka Pola, kroz zidine i kule osuđene na rušenje, Kublaj-kan mogao da razazna filigransko tkanje jednog veza tako tananog da bi mogao izmaći čeljustima termita.
Gradovi i sećanje. 1. Diomira.
Ako se pođe odatle i ide tri dana na istok, stiže se u Diomiru, grad sa šezdeset srebrnih kupola, s bronzanim statuama svih bogova, ulicama popločanim kalajem, kristalnim teatrom, zlatnim petlom koji svakog jutra kukuriče s tornja. Sve te divote putniku su već poznate, zato što ih je video i u drugim gradovima. Ali ovaj se izdvaja po tome što ako se u njemu nađeš u septembarsko veče, kada dani postaju kraći i kada se sve raznobojne lampe pale odjednom na vratima pečenjara, a neki ženski glas s terase vikne „uh!“, možeš samo da zavidiš onima koji u tom času misle kako su već doživeli takvo veče i da su tada bili srećni.
Gradovi i sećanje. 2. Isidora. Čoveka koji dugo jaše divljim predelima, obuzima želja za gradom. Konačno stiže u Isidoru, grad u kojem palate imaju spiralna stepeništa optočena morskim puževima, u kojem se prave vrhunski durbini i violine, u kojem stranac koji ne može da se odluči između dve žene, uvek sretne treću, u kojem se borbe petlova izokreću u krvave obračune između kladioničara. Na sve to je mislio dok je žudeo za nekim gradom. Isidora je zato grad iz njegovih snova, ali s jednom razlikom. U snevanom gradu bio je mlad, a u Isidoru stiže u poznoj dobi. Na trgu se nalazi zid uz koji sede stari ljudi i gledaju mladost kako prolazi. On zauzima svoje mesto među njima. Želje su tamo već sećanja.
Gradovi i želja. 1. Doroteja.
O gradu Doroteji može se govoriti na dva načina: može se reći kako se četiri aluminijumske kule podižu s njenih zidina, oko sedam gradskih kapija, s pokretnim mostom preko jarka, čija voda otiče u četiri zelena kanala koji presecaju grad na devet četvrti, od kojih svaka ima tri stotine kuća i sedam stotina dimnjaka. I ako imaš u vidu da se udavače iz svake četvrti udaju za mladiće iz drugih, a njihove porodice razmenjuju robu na koju imaju isključivi monopol – bergamot, jesetrinu ikru, astrolabe, ametist – onda na osnovu tih podataka možeš izvoditi proračune, sve dok ne utvrdiš sve što si hteo da saznaš o tom gradu i njegovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ili možeš reći, kao gonič kamila koji me tamo doveo: „Stigoh tamo jednog jutra, u svojoj ranoj mladosti, mnoštvo sveta hitalo je ka pijaci, žene su imale lepe zube i gledale te pravo u oči, trojica vojnika na nekoj bini svirali su klarinete, a svuda oko mene okretali su se vrtuljci i vijorili šareni natpisi. Pre toga znao sam samo za pustinju i karavanske puteve. Tog jutra u Doroteji osetio sam da nema te dobre stvari u životu koja ne bi čekala na mene. Narednih godina, moj pogled se opet vratio na pustinju i karavanske puteve; ali sada znam da je to samo jedan od mnogih puteva koji su se tog jutra otvorili preda mnom u Doroteji.“
Gradovi i sećanje. 3. Zaira.
Uzalud bih, velikodušni Kublaju, pokušavao da ti opišem Zairu, grad visokih bedema. Mogao bih ti reći koliko stepenika imaju njegova ulična stepeništa, kolikog su raspona lukovi njegovih tremova, kakvim su pocinkovanim pločama pokriveni njegovi krovovi; ali već znam da bi to bilo kao da ti nisam rekao ništa. Nije, naime, to ono od čega se sastoji taj grad, već odnos između mera njegovog prostora i događaja iz njegove prošlosti: to su visina ulične svetiljke i rastojanje od zemlje na kojem se klate stopala obešenog uzurpatora; to je dužina užeta razapetog od ulične svetiljke do ograde prozora preko puta i cvetnih venaca koji presecaju putanju kraljičine svadbene povorke; rastojanje između visine te ograde i preljubnikovog skoka, kada je u zoru preskače; između nagiba oluka i koraka mačke koja se krišom uvlači kroz taj prozor; između cevi topovnjače koja se iznenada pojavljuje iza rta i đuleta koje pogađa oluk; između okaca ribarske mreže i trojice staraca koji, dok sede na molu i krpe mreže, po stoti put ponavljaju priču o topovnjači onog uzurpatora, za koga kažu da je bio plod kraljičine preljube i da je bio ostavljen u pelenama na molu. Grad upija te talase sećanja, kao sunđer, i širi se. Opis današnje Zaire morao bi da sadrži celu njenu prošlost. Ali taj grad ne priča o svojoj prošlosti, on je nosi kao linije dlana, ispisanu na uglovima ulica, prozorskim rešetkama, ogradama stepeništa, gromobranskim šiljcima, jarbolima za zastave, a svaki od tih segmenata nosi svoje ogrebotine, nazubljenja, rezbarije, ožiljke.
Gradovi i želja. 2. Anastazija.
Posle tri dana hoda prema jugu, stiže se u Anastaziju, grad koji navodnjavaju koncentrični kanali i nadleću papirnati zmajevi. Sada bi trebalo da navedem robu koja se tamo može povoljno kupiti: ahat, oniks, hrizopras i druge vrste kalcedona; morao bih da pohvalim i meso od zlatnog fazana, koje se tamo peče na vatri od starog trešnjinog drveta i posipa s mnogo origana; a nešto bi se moglo reći i o ženama koje sam video kako se kupaju u bazenu u jednom vrtu i koje ponekad, priča se, pozovu prolaznika da se razodene zajedno s njima i juri ih u vodi. Ali ništa od toga ne bi ti otkrilo pravu prirodu tog grada: naime, dok opis Anastazije samo budi želje, jednu za drugom, da bi te onda prisilio da ih potisneš, u onome ko se jednog jutra nađe usred Anastazije sve želje bude se odjednom i opkoljavaju ga. Grad ti se ukazuje kao celina, u kojoj nijedna želja nije izgubljena, i čiji si deo, a pošto on uživa u svemu u čemu ti ne uživaš, ostaje ti samo da se smestiš u tu želju i zadovoljiš time. Takva je moć, ponekad smatrana opakom, ponekad bezazlenom, te Anastazije, grada obmane: ako osam sati dnevno radiš kao rezač ahata, oniksa, hrizoprasa, tvoj napor, koji daje oblik želji, poprima od nje svoj oblik, i ti veruješ kako celim bićem uživaš u Anastaziji, iako si samo njen rob.
Gradovi i znakovi. 1. Tamara.
Danima se ide između drveća i kamenja. Pogled se retko kada zaustavi na nečemu, a i tada samo kad u tome prepozna znak nečeg drugog: trag na pesku ukazuje na prolazak tigra, blato na vodenu žilu, cvet hibiskusa na kraj zime. Sve ostalo je nemo i zamenljivo; drveće i kamenje su samo to što jesu.
Put konačno vodi u grad Tamaru. U njega se ulazi ulicama punim natpisa koji štrče sa zidova. Oko ne vidi stvari već slike stvari, koje označavaju druge stvari: klješta ukazuju na zubarovu kuću, vrč na krčmu, helebarda na stražarnicu, vaga na piljarnicu. Kipovi i štitovi predstavljaju lavove, delfine, kule, zvezde: znak da nešto – ko zna šta – ima lava ili delfina ili kulu ili zvezdu za svoj znak. Drugi znaci govore šta je zabranjeno raditi – ulaziti u uličicu s tovarnim kolicima, mokriti iza edikule (kapelice), pecati sa štapom s mosta – ili šta je dopušteno – napojiti zebre, boćati se, spaljivati leševe rođaka. S vrata hramova vide se statue božanstava, od kojih je svako prikazano sa svojim atributima: rogom obilja, klepsidrom, meduzom, tako da ih vernici mogu prepoznati i uputiti im prave molitve. Ako neko zdanje ne nosi nikakvu oznaku ili sliku, sam njegov oblik i položaj koji zauzima u planu grada dovoljno jasno ukazuju na njegovu namenu: kraljevska palata, zatvor, kovnica novca, pitagorejska škola, javna kuća. Čak ni roba koju ulični trgovci iznose na tezge ne vredi kao takva već samo kao znak za nešto drugo: čipkana traka za čelo znači eleganciju, pozlaćena nosiljka moć, Averoesove knjige znanje, grivna za gležanj požudu. Pogled prelazi preko ulica kao preko ispisanih stranica: grad ti govori sve što moraš da misliš, tera te da ponavljaš njegove reči, i dok veruješ kako posećuješ Tamaru, u stvari samo beležiš imena kojima ona definiše samu sebe i sve svoje delove.
Kako grad zaista izgleda, ispod tog gustog sloja znakova, šta sadrži ili skriva, to čovek koji napušta Tamaru nije saznao. Tamo napolju, prostire se pusta zemlja, sve do horizonta, otvara se nebo kojim jure oblaci. U oblicima koje im daju slučaj ili vetar, čovek je već spreman da prepozna obrise: jedrenjaka, ruke, slona…
Gradovi i sećanje. 4. Zora.
Iza šest reka i tri planinska venca uzdiže se Zora, grad koji oni koji su ga jednom videli ne mogu da zaborave. Ali to nije zato što, kao i drugi nezaboravni gradovi, ostavlja u sećanju neku neobičnu sliku. Zora se odlikuje time što ostaje u sećanju deo po deo, prema redosledu ulica i kuća duž ulica, njihovih vrata i prozora, iako u njima nema nikakve posebne lepote ili retkosti. Njegova tajna je u načinu na koji pogled klizi preko oblika koji se nižu kao u muzičkoj partituri, čija se nijedna nota ne sme izmeniti ili premestiti. Čovek koji Zoru zna napamet, može za besanih noći da zamišlja kako šeta njenim ulicama i priseća se kojim se redom nižu bakarni sat, berberinova prugasta tenda, fontana s devet vodoskoka, astronomova staklena kula, pokrivena tezga prodavca lubenica, statua pustinjaka i lava, tursko kupatilo, kafe na uglu, uličica koja vodi u luku. Taj grad, koji se ne može izbrisati iz uma, sličan je armaturi ili rešetki u čije pregrade svako od nas može da smesti ono što želi da zapamti: imena slavnih ljudi, vrline, brojeve, vrste biljaka i minerala, datume bitaka, sazvežđa, delove govora. Između svakog pojma i svake tačke putanje može se uspostaviti srodnost ili kontrast, koji služe za trenutno podsećanje. Zato su najučeniji ljudi na svetu oni koji Zoru znaju napamet.
Ali uzalud sam išao na put da bih posetio grad: prisiljena da ostane nepomična i uvek ista, da bi se bolje upamtila, Zora je bledela, osipala se i na kraju iščezla. Zemlja ju je zaboravila.
Gradovi i želja. 3. Despina.
Do Despine se može doći na dva načina: brodom ili na kamili. Grad se drugačije ukazuje onome ko mu prilazi s kopna nego onome ko dolazi s mora.
Kada putnik na kamili na horizontu visoravni ugleda vrhove solitera, radarske antene, lepršave crveno-bele vetrokaze, dimnjake iz kojih kulja dim, on pomišlja na brod, iako zna da je to grad, ali misli na neku lađu koja će ga odvesti iz pustinje, na jedrenjak koji samo što nije isplovio, s vetrom koji već nadima njegova neodvezana jedra, ili na parobrod čiji kotao brekće u gvozdenoj utrobi, i misli na sve luke, na sva prekomorska dobra koja dizalice istovaruju na mol, na krčme u kojima posade brodova raznih zastava razbijaju jedne drugima flaše o glave, na osvetljene prozore u prizemlju, a na svakom žena koja se češlja.
U izmaglici duž obale, mornar vidi obris kamilje grbe, sedlo ukrašeno svetlucavim resama, između dve pegave grbe koje se ljuljaju u pokretu, iako zna da je to grad, ali zamišlja ga kao kamilu, o čijem samaru vise mešine s vodom i bisage sa ušećerenim voćem, vinom od datulje, listovima duvana, i već vidi sebe na čelu dugačkog karavana koji ga iz morske pustinje vodi ka oazama sa svežom vodom, pod nazubljenom senkom palmi, ka palatama s debelim zidovima od vapnenca, s popločanim dvorištima u kojima plešu bose devojke, koje uvijaju ruke čas ispod, čas izvan vela.
Svaki grad poprima svoj oblik od pustinje kojoj se opire; tako i jahač na kamili i mornar vide Despinu, grad na granici dveju pustinja.
Gradovi i znakovi. 2. Zirma.
Iz grada Zirme putnici se vraćaju s upečatljivim sećanjima: slepi crnac koji viče u gomili, ludak koji se naginje preko ruba solitera, devojka koja šeta s pumom na uzici. Mnogi slepci koji lupkaju štapovima po pločnicima Zirme zaista jesu crnci; u svakom soliteru svaki čas neko poludi; svi ludaci satima stoje na simsu; nema te pume koja se ne bi mogla pripitomiti zbog kaprica neke devojke. Grad se ponavlja, u svemu, da bi nešto ostalo u mislima.
I ja se vraćam iz Zirme: moja sećanja uključuju dirižable koji lete u svim pravcima u visini prozora, ulice s radnjama u kojima se mornarima na koži tetoviraju crteži, podzemne vozove pune gojaznih žena koje dahću od sparine. Moji saputnici, međutim, kunu se da su videli samo jedan dirižabl kako lebdi između gradskih kula, samo jednog majstora tetovaže dok na klupi ređa svoje igle, mastilo i rupičaste crteže, samo jednu ženu-tenk koja se rashlađivala na platformi vagona. Sećanje se ponavlja: ono ponavlja znakove, da bi grad počeo da postoji.
Tanki gradovi. 1. Izaura.
Za Izauru, grad s hiljadu bunara, pretpostavlja se da leži iznad velikog podzemnog jezera. Naime, svuda gde su njegovi žitelji uspeli da dođu do vode, prokopavši kroz zemlju dugačke, okomite tunele, dotle se proširio i grad, ne dalje: njegov zeleni opseg prati liniju mračnih obala zakopanog jezera, nevidljivi pejzaž utiče na onaj vidljivi, i sve što se miče pod suncem pokreće talas koji se valja zarobljen ispod krečnjačkog svoda stene.
U skladu s tim, u Izauri postoje dve različite religije. Po jednoj, gradski bogovi borave u dubinama, u crnom jezeru koje napaja podzemne žile. Po drugoj, bogovi žive u vedrima privezanim za užad koja izlaze iz prstena bunara, u čekrcima koji se okreću, u vitlu dolapa, u polugama pumpi, u krilima vetrenjača koje izvlače vodu iz bušotina, u rešetkama potpornih tornjeva kroz koje se spuštaju sonde, u visećim rezervoarima iznad krovova štulama, u vitkim lukovima akvadukta, u svim vodenim kanalima, vertikalnim cevima, tuševima, odvodima, sve do vetrokaza koji nadvisuju vazdušne skele Izaure, grada koji ceo stremi u visinu.
Posle obilaska dalekih provincija.. .
Posle obilaska dalekih provincija, izaslanici i poreznici Velikog kana vraćaju se pravo u palatu u Ksanaduu, u vrtove magnolija u čijoj je senci Kublaj šetao dok je slušao njihove dugačke izveštaje. Izaslanici su bili Persijanci, Jermeni, Sirijci, Kopti, Turkmeni; car je taj koji je za svakog od svojih podanika stranac, i samo je kroz oči i uši stranaca carstvo moglo da Kublaju obznani svoje postojanje. Na kanu nerazumljivim jezicima izaslanici su prenosili vesti koje su čuli na njima nerazumljivim jezicima; iz te neprozirne zvučne mase proizlazili su danak koji su razrezivali carski poreznici, imena i prezimena smenjenih ili pogubljenih zvaničnika, dimenzije kanala za navodnjavanje koje su u doba suše napajale mršave reke. Ali kada bi na mladog Venecijanca došao red da podnese svoj izveštaj, između njega i cara uspostavljala se drugačija komunikacija. Kao pridošlica i potpuno neupućen u istočnjačke jezike, Marko Polo se nije mogao izraziti drukčije nego pokretima, skokovima, uzvicima čuđenja i užasa, lavežom ili hukanjem, ili pomoću predmeta koje je vadio iz svojih bisaga: nojevih pera, duvaljki, komada kvarca, koje je raspoređivao pred sobom kao šahovske figure. Po povratku iz misije koju bi mu kan dodelio, vispreni stranac je improvizovao pantomime, a vladar ih je morao odgonetati: jedan grad bi dočarao skokom ribe koja je u begu od gnjurčevog kljuna upala u mrežu, drugi grad nagim muškarcem koji hoda po vatri bez opekotina, a treći lobanjom koja u zubima zelenim od plesni steže beli, okrugli biser. Veliki kan je dešifrovao znake, ali njihova veza s posećenim mestima ostajala je nejasna: nikada nije bio siguran da li je Marko Polo hteo da opiše neku avanturu s putovanja, poduhvat osnivača nekog grada, proročanstvo astrologa, neki rebus ili šaradu, da bi ukazao na neko ime. Ali sve što je Marko Polo opisivao, jasno ili nejasno, imalo je moć amblema, koji se jednom viđen ne može više zaboraviti ili pobrkati. U kanovom umu carstvo se ukazivalo kao pustinja podataka, nepostojanih i zamenljivih, kao zrna peska, iz kojih bi za svaki grad i provinciju iskočila figura koju bi prizvali logogrifi Venecijanca.
Sa smenom godišnjih doba, iz izaslanstva u izaslanstvo, Marko je ovladao tatarskim jezikom i mnogim narodnim idiomima i plemenskim dijalektima. Njegove priče sada su postale precizne i detaljne, kao što je kan mogao samo da poželi, i nije bilo pitanja ili znatiželje na koje se ne bi moglo odgovoriti. Ipak, svaka vest o nekom mestu prizvala bi u carevom umu onaj prvi gest ili predmet kojim ga je Marko označio. Novi podatak je dobijao smisao od tog amblema i ujedno mu dodavao neko novo značenje. Možda carstvo, razmišljao je Kublaj, i nije ništa drugo nego zodijak mentalnih fantazama.
„Da li ću onog dana kada budem znao sve ambleme“, pitao je Marka, „konačno moći da raspolažem svojim carstvom?“ Venecijanac mu odgovori: „Gospodaru, ne pomišljaj na to. Tog dana i ti ćeš biti samo amblem među amblemima.“
27. 12. 2024.
Svetovi Itala Calvina
* * * * *
Merve Emre
Italo Calvino, čije je ime izazvalo neke nejasne utiske - Italijan koji je postao istaknut nakon Drugog svetskog rata, pisac priča u pričama. Palcem sam prelistao prvih nekoliko stranica i, uvežbanom efikasnošću nekoga ko nikad nema dovoljno vremena, odredio o čemu se radi u knjizi. Bila je to knjiga pod nazivom “ Dvorac ukrštenih sudbina ”, o muškarcima i ženama koji su, nakon što su misteriozno zanemeli, koristili pakete tarot karata da opisuju avanture koje su ih zadesile. Ili je to bila knjiga pod nazivom " Nevidljivi gradovi ", u kojoj je venecijanski trgovac Marko Polo opisao Kublaj-kanu daleke zemlje svog carstva, i, dok sam okretao stranice, tornjevi i kupole nestvarnih gradova dizali su se i padali ispred mojih oči. Ili je to bila knjiga koja se otvorila obraćanjem tebi, Čitaoče, i te te momentalno transformisala i u lika i u pripovedačevog poverenika: „Uskoro ćete početi čitati novi roman Itala Calvina, Ako u zimskoj noći putnik.Opusti se.Koncentrišise.Odagnajte svaku drugu misao. Neka svet oko tebe izbledi.”
Opustio si se. Ti si koncentrisan. Glasovi drugih mušterija su se udaljili, i sa svakom rečenicom knjige koju ste odabrali, dublje ste uranjali u priču o slučajnim susretima, magičnim predmetima, bezakonim krstaškim ratovima i bezobzirnim ljubavima. Otkrili ste da je ovo knjiga brzih rezova i brzih rastvaranja koja vas je vodila od jednog lika do drugog. U početku ste verovali da čitate basnu, ali se to ubrzo pretvorilo u potragu, zatim u romansu, pa u utopiju, pri čemu je svaka epizoda bila dramatična kao i ona koja je prethodila. Osećali ste da uopšte ne čitate knjigu, već da se vrtite oko velike biblioteke knjiga: ovde ste nazreli početak jedne priče, tamo sredinu druge. Ali kraj? Kraj se nije nazirao
Uprkos onostranosti priče, njeni likovi su vam nekako živeli blizu. Heroji su bili srdačni, pomalo nespretni. Devojke nisu bile ni okrutne ni bezobrazne, već odvažne, principijelne i saosećajne. Zlikovci nisu bili zli, već samo maloumni. Pogledali ste po knjižari i videli ste kroz oči priče. Žena s naočalama, rukama koje lepršaju iznad stola s tankim prevodima - mogli biste zamisliti kakve bi čini mogla baciti. A čvrsti čovek u kaputu od kamilje dlake, koji meri ovosezonske suparničke političke memoare - koje je zločine počinio?
Službenica je pročistila grlo kako bi pokazala da se radnja zatvara. Napravili ste svoj izbor. Kupili ste knjigu i odneli je kući, gde ste je halapljivo konzumirali, ne obazirući se na svetla i pingove telefona. Kada ste završili, bili ste iznenađeni kada ste otkrili da vas je priča, goruća od strasti i osvajanja, ostavila s osećajem tuge. Zašto život ne bi mogao biti takav?
Italo Calvino bio je, od reči do reči, najšarmantniji pisac koji je stavio pero na papir u dvadesetom veku. Rođen je pre sto godina na Kubi, kao najstariji sin lutajuće italijanske botaničarke i njenog muža agronoma. Ubrzo nakon njegovog rođenja, porodica se vratila u Italiju, gde su svoje vreme delili između cvećarske stanice njegovog oca, u primorskom gradu San Remu, i seoske kuće zaklonjene šumom. Kada se Calvino upisao na odsek poljoprivrede na Univerzitetu u Torinu, 1941. godine, činilo se da mu je suđeno da provede svoj život kalemeći jednu čudesnu stvar na drugu. Ali, dve godine kasnije, kada su Nemci okupirali Italiju, napustio je školu i borio se za Otpor. Njegove prve objavljene priče, četrdesetih godina, bile su o ratu i užasima modernog sveta; do pedesetih je te strahote pretvarao u basne, bajke i istorijske fikcije. Iako je još neko vreme nakon rata ostao verni član Komunističke partije, raskinuo je s njom nakon Mađarske revolucije i sredinom šezdesetih se potpuno distancirao od tekućih stvari. „Moje rezerve i alergije prema novoj politici su jače od poriva da se suprotstavim staroj politici“, pisao je Pier Paolu Pasoliniju 1973., braneći odluku da se povuče u književnost. “Provodim dvanaest sati dnevno čitajući, većinu dana u godini.”
Calviniva era i njegovi eksperimenti sa žanrom čine da čitaoci o njemu razmišljaju kao o postmodernisti, majstoru pastiše, ironistu i mimičaru – da ga svrstavaju u red Horhea Luisa Borhesa , Vladimira Nabokova ili članova OuLiPo-a, čini prirodnim da ga čitaoci misle o njemu kao o postmodernisti francusko avangardno književno društvo kojem je pripadao. Ipak, eseji novosakupljeni u “ Pisanom svetu i nepisanom svetu ” (Mariner), koje je bez besmislica precizno prevela Ann Goldstein, podsećaju nas koliko je Calvino bio zaljubljen u zanatsko umeće predmoderne ere; kako je obožavao neobuzdani, epizodični pristup pripovedanju Ariosta, Boccaccia, Servantesa i Rabelaisa. Verovao je da su ti pisci najbliži usmenom pričanju i prepričavanju priča, stvarajući „beskonačno mnoštvo priča koje se prenose od osobe do osobe“. Serijalizovani romani Dikensa i Balzaka bili su naslednici ove Šeherezadanske tradicije; Floberov “ Bouvard et Pécuchet ” označio je njegov kraj. Calvino je nastojao da povrati vezu između zamršenih narativnih formi i zabave. U odgovoru na anketu iz 1985. „Zašto pišeš?“, izjavio je: „Smatram da je zabavljati čitaoce, ili im barem ne dosaditi, moja prva i obavezujuća društvena dužnost.
Ono što se u Calvinovim romanima pojavilo kao novo je, u stvari, uskrsnuće nečeg znatno starijeg: romantične jednostavnosti negovane odanošću arhetipovima epske i viteške književnosti. U Italiji je stekao ime sa tri knjige koje su sada poznate kao trilogija “ Naši preci ”. U “ Cloven vikontu ” (1952), vikonta Medarda prepolovi turska topovska kugla. Njegova desna strana postaje sadista, opsednut sistemima mučenja; njegova leva je sada opsednuta bolesnom dobrotom i milošću; obe strane su zaljubljene u istu ženu, Pamelu. “ Baron na drveću ” (1957.) skicira epizode iz života mladog aristokrata koji se svađa sa svojom porodicom i stvara svoj dom u krošnjama grana koje okružuju njihovo imanje, sprijateljivši se sa životinjama, seljacima i lopovima. U “ Nepostojećem vitezu ” (1959), istoimeni vojnik je prazno odelo belog oklopa koje je animirao duh po imenu Agilulf, koji sledi viteški kodeks do slova, ali nema telesni osećaj za ljubav ili rat.
Calvinove rane fikcije su romanse dualnosti, smeštene u svetove podeljene silama rituala i anarhije. Podele nisu suptilne, ali su raznolike i divne. Likovi se pojavljuju kao dvojnici i suprotnosti: Agilulf je u seni strastvenog i neposlušnog viteza po imenu Raimbaut. O donkihotskom životu Barona koji živi na drvetu pripoveda mlađi brat koji ostaje čvrsto na zemlji. Prepolovljeni vikont je njegova vlastita slika u ogledalu. Brokatni osećaj srednjovekovnog i ranog modernog okruženja iz kojeg je Calvino crpeo inspiraciju ogrubljen je njegovim glasom, nežno ironizirajućeg tona, modernog u dijalozima i uvek za dobru telesnu šalu. Zaista, za Calvina jezik, u svojoj sposobnosti da istovremeno podeli i ujedini ljude, nameće vlastitu vrstu rascepa. „Nemamo drugog jezika kojim bismo se izrazili“, objašnjava Pameli loša polovina vikonta. “Svaki susret dva bića na ovom svetu je obostrano rascep.” Njegova dobra polovina patetično potvrđuje: “Tugu svake osobe i stvari na svetu čovek razume kao sopstvenu nedovršenost.”
Kao i u svim romansama, ono što je razdvojeno na početku mora se spojiti na kraju; svet i svi ljudi u njemu moraju biti celoviti. Kroz Pamelinu ljubav, rascepkani vikont „ponovo je postao celovit čovek, ni dobar ni loš, već mešavina dobrote i zla“. Raimbaut na kraju oblači Agilulfov prazan oklop, ujedinjujući snažne osećaje i dobru formu, i jaše u ženski samostan gdje se Bradamante, djevojka vitez za kojom čezne, zatvorila i bijesno piše priču koju čitamo. Baron nastavlja da skače kroz drveće sve dok se jednog dana ne uhvati za sidro balona u prolazu i nestane na nebu. Ipak, najupečatljivija slika u romanu je zasigurno ona njegove majke, Generalessa, koja s ljubavlju daje znak svom sinu vojnim zastavama. Čini se da uzvrati rukom. Njihovo otuđenje se raspada.
Generalessa je sporedan lik, ali spoj tehnike i emocija koji ju oživljavaju u minijaturi hvata Calvinovu teoriju dobre fikcije. Udvarati se jedinoj tehnici značilo je završiti sa šupljim imitacijama velike fikcije, poput romana Alessandra Manzonija „Zaručnica“, romana ispričanog na „jeziku koji je bio pun umetnosti i značenja, ali leži na stvarima poput sloja boje: jasan jezik i osetljiva kao nijedna druga osim boje”, napisao je Calvino. Ali udvarati se samo neizrecivoj misteriji života značilo je završiti s „romanima dosadnim poput vode za suđe, s masnoćom nasumičnih osećaja koja pluta na vrhu“. Naslikanom romanu nedostajalo je srce koje kuca. Masnom romanu je nedostajao čvrst okvir. Calvinova ambicija je uvek bila da spoji to dvoje u bljesku čiste magije.
Nakon "Naših predaka", Calvino je počeo da se udaljava od urednih udvostručenja romantike. Njegova fikcija više nije naginjala fantaziji o epskoj celovitosti, već slomljenom i raštrkanom osećaju modernog postojanja. “Književnost je fragmentirana (ne samo u Italiji)”, primetio je u svom eseju “Poslednje vatre”. “Kao da niko više ne može zamisliti argument koji bi povezivao i suprotstavljao dela, strukture, tendencije, u trenutku pronalaska, izvlačeći opšte značenje iz totaliteta pojedinačnih kreacija.” Njegovi romani iz sedamdesetih i osamdesetih implicitno su inscenirali ovaj argument, smeštajući priče oko razrađene formalne sheme - tarot se širi u "Zamku ukrštenih sudbina", srednjovekovna numerologija u "Nevidljivim gradovima". Ali čak ni ovi sistemi nisu mogli obnoviti ono što je moderni sviet izgubio: organsku vezu između reči i sveta.
Gradovi koje Marko Polo opisuje Kublaj kanu u “Nevidljivim gradovima” imaju primamljiva ženska imena: Despina, Isidora, Doroteja, Teodora. Ukupno ima pedeset pet gradova, a svaki odgovara jednoj od jedanaest tipova priče koje Marko Polo pripoveda – gradovi i želja, gradovi i znakovi, tanki gradovi i tako dalje – tako da se svaki od jedanaest tipova pojavljuje pet puta u kurs knjige. Roman počinje u Diomiri, gradu od bronze i srebra, u kojem žive začarani ljudi čijoj sreći posetioci ne veruju i zavide. Završava u Berenici, nepravednom gradu, paklu pohlepe, intriga i dekadencije, ali koji u svojim zidinama krije patnički, pravedni grad koji se naziva i Berenika. Kako to Marko Polo opisuje caru, obe verzije grada su „umotane jedna u drugu, zatvorene, zbijene, neraskidive“.
Šta objašnjava promenljivost gradova Marka Pola? Četvrtinu puta kroz priče saznajemo da Marko Polo ne zna azijske jezike. Naš pripovedač uopšte ne govori, već „izvlači predmete iz svog prtljaga – bubnjeve, slanu ribu, ogrlice od zuba bradavičastih svinja – i pokazuje na njih pokretima, skokovima, povicima čuda ili užasa, imitirajući zaliv šakala, huk sove.” Oslanjajući se na egzotične znakove, on je vrlo sličan likovima u "Zamku ukrštenih sudbina", primoran da komunicira tarot kartama. Oba romana su zapisi nemog govora – jaza između onoga što jedna osoba veruje da prenosi kada manipuliše predmetom i kako druga osoba tumači njegove manipulacije. Grad lepih uspomena jedne osobe može biti grad noćnih mora za drugu, odražavajući egzistencijalnu beskućništvo sveta u kojem niko ne može biti siguran da ljudi govore ono što misle ili misle ono što govore.
Iz ovih nedostižnih fragmenata priča, ovih neuhvatljivih likova i visoko veštačkih struktura koje Calvino uspeva da ih drži na okupu javlja se bolan strah od nesporazuma. Taj strah je u “Nevidljivim gradovima” i “Zamku ukrštenih sudbina” nadoknađen Calvinovim utopizmom – njegovim iskrenim verovanjem u vreme i mesto u kojem se slike iz snova o ljubavi i pravdi iz romana mogu ostvariti i deliti, uprkos anomiji čovečanstva. Kako Marko Polo pokušava reći Kublaj kanu:
|Ponekad mi treba samo kratak pogled, otvor usred neskladnog pejzaža, odsjaj svetla u magli, dijalog dvojice prolaznika koji se susreću u gomili, i mislim da ću, krenuvši odatle, sastavljen, deo po deo, savršen grad, sačinjen od fragmenata pomešanih sa ostatkom, od trenutaka razdvojenih intervalima, od signala koje čovek šalje, ne znajući ko ih prima.
Ostaje mala nada da će ih neko primiti i da će ih, pošto ih primi, ispravno dekodirati.
Bol zbog nesporazuma je najakutniji i nepopravljiv u “ Gospodinu Palomaru ”, pravom tragikomičnom romanu i Calvinovom delu koji najviše utiče. Gospodin Palomar je dobio ime po opservatoriji Palomar u Kaliforniji, nekada dom najvećeg optičkog teleskopa na svetu, sposobnog da snima objekte na nebu u različitim razmerima i svetlinama. Za razliku od ovog ogromnog aparata, gospodin Palomar je malo ljudsko biće, „malo kratkovidno, rasejano, introvertno“. Stvari koje se predstavljaju za njegovo posmatranje nisu planete i galaksije, već valovi, kornjače, sirevi, papuče, grudi žene koja se sunča na plaži i, naravno, on sam – „ja“, ego, koja ima samo najprivremeniji odnos prema svetu koji ga okružuje. Čini se da se krhkost gospodina Palomara ogleda u krhkoj strukturi romana: tri dela, od kojih se svaki grana u tri pododseka, koji se pak granaju u tri vitke vinjete; ukupno dvadeset sedam vinjeta. Teško da im se čini dovoljno podrške za celi život.
Ali čista ljupkost i dobar humor vinjeta pretvaraju svaki delić života gospodina Palomara u ekspanzivno stanje postojanja. Ritam valova, jato čvoraka, plave žile u siru, sunčeva svetlost koja se mreška po moru – oni sadržavaju lepotu i misteriju o kojoj gospodin Palomar razmišlja s takvim intenzitetom da ih pretvara u male svemire koji imaju značenje za sebe. Ironija je u tome što, iako možemo videti beskonačne mogućnosti njegove vizije, sam gospodin Palomar ne može. "Neko vreme je shvatio da stvari između njega i sveta više ne idu kao pre", piše Calvino. “Sada se više ne seća šta je moglo očekivati, dobro ili loše, ili zašto ga je to očekivanje držalo u stalno uznemirenom, teskobnom stanju.” Jedini način da budete u harmoniji sa svetom mogao bi biti da se potpuno odsustvujete iz njega. U poslednjoj vinjeti, „Učiti da budem mrtav,“ gospodin Palomar pokušava da zamisli najnejasniju stvar: svet posle njegove smrti:
| Ako vreme mora završiti, može se opisati, trenutak po trenutak”, misli gospodin Palomar, “i svaki trenutak, kada se opiše, širi se tako da se njegov kraj više ne vidi.” Odlučuje da će se založiti da opiše svaki trenutak svog života, a dok ih sve ne opiše, više neće misliti da je mrtav. U tom trenutku on umire.
To je užasno smešan i užasno sumoran kraj. Ipak, čak i ovde se nalazi tračak nade. Ako je svaka od dvadeset sedam vinjeta trenutak u njegovom životu, i ako se svaki trenutak, kada je opisan, zauvek širi, onda u trenutku smrti gospodin Palomar živi. A ako on živi večno, nikada se ne trebamo miriti sa svetom bez njega.
Knjiga koja nam daje Calvina romantičara i Calvina majstora u jednakoj meri je “ Ako u zimskoj noći putnik ”. To je knjiga koja tera ljude da se zaljube u Calvina, jer je to knjiga o zaljubljivanju kroz čitanje – konkretno, “čitanje novog romana Itala Calvina, Ako u zimskoj noći putnik .” Na početku, Vi, Čitaocu, idete u knjižaru gde birate “Ako u zimskoj noći putnik” od stotina knjiga koje ste mogli odabrati – samo da biste otkrili, nakon što pročitate prve trideset dve stranice ( o strancu na železničkoj stanici koji čeka misteriozni kofer), da je došlo do štamparske greške i da se prethodnih šesnaest stranica stalno ponavlja. Vraćajući knjigu u prodavnicu, birate drugu knjigu pod nazivom „Izvan grada Malborka“—i nakon čitanja jednog poglavlja otkrijete da je i ona neispravna. Započinjete još jednu knjigu, “Naginjanje sa strme padine”, pa drugu nakon toga, i tako dalje – čitajući početak jednog romana za drugim, u dugotrajnoj potrazi obeleženoj frustracijom, odlaganjem i beskrajnim mogućnostima.
Početna poglavlja neispravnih ili nedovršenih romana izmenjuju se s poglavljima koja opisuju usamljeni unutrašnji život vas, Čitaoca, i vašu potragu za knjigom i nekim s kim biste je čitali. Kada se vratite u radnju da zamenite prvu knjigu, nailazite na ženu po imenu Ludmila, koja također vraća neispravan primerak. Beznadežno vas privlači ova žena, koja u vašoj mašti postaje Drugi Čitalac. Drugi čitač, međutim, dolazi sa ozbiljnim prtljagom. Tu je njena sestra, Lotaria, militantna feministkinja čije vam prijateljice viču o "polimorfno-perverznoj seksualnosti" i "zakonima tržišne ekonomije". Tu je ekscentrični profesor Uzzi-Tuzii, stručnjak za kimerijski, mrtvi jezik sa kojeg je izgleda prevedena jedna od knjiga. A tu je i misteriozni Ermes Marana, prevodilac koji je ili operativac ili infiltrator grupe ili grupa koje vode podzemnu trgovinu krivotvorenim romanima. Neke od njih proizvode kompjuterski algoritmi; drugi od strane bezličnih pisaca duhova koji, pod krinkom realizma, uvlače reklame za piće, odeću, nameštaj i sprave. Čitalac oseća da je sve i svako povezano preko Ludmile. Ali kako? I, još važnije, šta ćete naučiti ako povežete jednu knjigu s drugom?
Ono što ćete naučiti, pre svega, jeste koliko malo znate i koliko malo možete znati o ukupnom zbiru spisa koji čine kategoriju književnosti. U knjižari morate se kretati izdajničkom književnom hijerarhijom, bojnim poljem ništa manje zastrašujućim od onih s kojima se suočavaju srednjovjekovni vitezovi:
| Progurali ste se kroz radnju pored debele barikade knjiga koje niste pročitali, koje su vam se mrštile sa stolova i polica, pokušavajući da vas zastraše. Ali znate da nikada ne smete dopustiti da budete zadivljeni, da se među njima za hektare i hektare prostiru knjige koje ne morate čitati, knjige napravljene u druge svrhe osim čitanja, knjige koje pročitate čak i pre nego što ih otvorite jer pripadaju Kategorija knjiga pročitanih pre nego što budu napisane.
Čitalac bira šta će čitati u suprotnosti sa redom nepročitanih knjiga. Calvinov sistem klasifikacije oslobađa nas tipičnih žanrovskih hijerarhija – ozbiljna fikcija naspram žanrovske fikcije, romani za odrasle nasuprot romanima za mlade – i dosadnih argumenata koji im prate. On nas podseća da se svaki odabir onoga što čitati donosi u pozadini dubokog i ponižavajućeg neznanja i da svaki pokušaj da se knjiga nazove najboljom ili najgorom knjigom koju ste pročitali ovog mjeseca, ove godine ili u ovom životu zahtijeva nužnu samoobmanu u pogledu vlastitog poznavanja književnosti
Ovo je lako prevideti, jer je Calvinovo vlastito znanje ogromno i duboko zahvalno. Dokaz je u pastišu. “Ako u zimskoj noći” je roman koji odbija da počne, jer je sve počeci: kako ga je sažeo Calvino, “jedan roman sastavljen od sumnji i zbrkanih senzacija; jedan od snažnih i punokrvnih senzacija; jedan introspektivan i simboličan; jedan revolucionarno-egzistencijalni; jedan cinično-brutalni; jedna od opsesivnih manija; jedna logička i geometrijska; jedan erotski-perverzan; jedan zemaljski-iskonski; jedan apokaliptično-alegorijski.” Čujemo male dodire ukradene od Tolstoja, Bulgakova, Tanizakija, Borhesa i Čestertona. Klišeji iz romantike, misterije, kriminala i erotike se obrađuju i prerađuju dok se ponovo ne osećaju novim. Iznad ovih lokalnih efekata grmlja glas romanesknog antičkog, radosnog, sveznajućeg pripovedača, „brata i dvojnika“ tebi, Čitaocu, kome knjiga neprestano izmiče.
Nesposobnost čitanja ili čitanja dovoljno, izazov je iz kojeg želja za čitanjem crpi svoju kompulzivnu i erotsku snagu. U “Ako je u zimskoj noći” za nesposobnost čitanja kriva je propadajuća kulturna industrija – zavera urednika, izdavača, prevodilaca, pisaca duhova – koja više ne razmišlja puno s ljubavlju o tome kako nastaju njeni proizvodi. Zamenio je ljudsku domišljatost predvidljivošću algoritamskog stila, zanatsko umeće globalnom proizvodnjom. U tom trenutku, književnost je okoštala u niz reverzno dizajniranih odgovora čitalaca. Nasuprot tome, “Ako u zimskoj noći” nam predstavlja naratora usklađenog samo s Ludmilinim svojeglavim željama. „Roman koji bih u ovom trenutku najviše volela da pročitam“, izjavljuje Ljudmila u jednom poglavlju, „treba da ima kao pokretačku snagu samo želju da se pripoveda, da se gomilaju priče na priče“ – a sledeći roman je upravo takav. I u drugom: „Knjiga koju bih sada želio da pročitam je roman u kojem osećate kako priča stiže kao još uvijek neodređena grmljavina, istorijska priča zajedno sa pričom pojedinca“ – i gle, njena želja je njegova zapovest.
U “Ako je u zimskoj noći” magična knjiga je knjiga protiv čarolija mračnim veštinama izdavačke industrije. To je knjiga koja mutira prema nepredvidivim porivima čitatelja, a ne knjiga koja standardizuje i otupljuje čitateljeve želje. To je nedovršena i nedovršena knjiga; knjiga koja je krivotvorina svih falsifikovanih knjiga, njihov dvojnik i njihova negacija. Neobična inventivnost romana leži u osebujnoj neinventivnosti romana u njemu. Jesu li to masovno proizvedene imitacije ili originali? Dobro ili loše? Kako neko može razlikovati? Nemogućnost sagledavanja objekta u cjelini i u cjelini pokreće ljubavnu priču. Čarobna knjiga je pogodna za besomučne, neiscrpne razgovore s Ljudmilom o njenoj pravoj prirodi — i ti razgovori vode pravo u krevet. Roman možda zbližava Čitaoca i Drugog čitaoca, ali njihova dublja povezanost proizilazi iz odluke da govore, da se svađaju, da međusobno tumače znakove koji se pojavljuju na stranici i van nje – osetilna i intelektualna nužnost u svetu u kojem reči na stranici bitne su sve manjem broju ljudi.
“Ako u zimskoj noći”, uprkos mešavini ironije i ozbiljnosti, ljubav između čitalaca ne zamišlja kao prvu ljubav, pa čak ni kao mladu ljubav. Izbor koji ćete vi, Čitalac, napraviti koju ćete knjigu pročitati ili kojeg ljubavnika uzeti, javlja se u odnosu na sve druge knjige koje ste pročitali, ili sve druge ljude koje ste voleli. Oni vas dovode do uvažavanja ovog određenog člana žanra ili vrste. Ovo je pregovaranje na kojem se okreće sud – o knjigama, o ljudima. Efekat nije umanjivanje nečijih osećanja podvrgavanjem jezika klasifikacije. To je proširiti djelokrug ljubavi na mnogo različitih objekata ili različitih ljudi. Njegovo mnoštvo podseća na Calvinov najbujniji ispad u “Pisanom svetu i nepisanom svetu”:
| Volim Stendala pre svega zato što su samo u njemu individualna moralna napetost, istorijska napetost, životna snaga jedna stvar, linearna romaneskna napetost. Volim Puškina jer je jasnoća, ironija i ozbiljnost. Volim Hemingwaya zato što je stvarnost, potcenjen, volja za srećom, tuga. Volim Stevensona jer izgleda da leti. Volim Čehova jer ne ide dalje od onoga kuda ide. Volim Conrada jer plovi ponorom i ne tone u njega. Volim Tolstoja jer mi se ponekad čini da ću shvatiti kako on to radi, a onda ne. Volim Manzonija jer sam ga do malopre mrzeo.
Uvek postoji opasnost u čitanju Calvina pravo. Može li ljubav – prema ljudima, prema knjigama – biti ovako široko rasprostranjena i intenzivna? Kada višestrukost prelazi u dvoličnost ili površnost? Kao da podstiče ova pitanja, “Ako u zimskoj noći” završava, iznenađujuće, scenom tihog kućnog zadovoljstva:
| Sada ste muž i žena, Čitalac i Čitalac. Odličan bračni krevet prima vaša paralelna očitavanja.
Ljudmila zatvara knjigu, gasi svetlo, spušta glavu na jastuk i kaže: „Ugasi i svoje svetlo. Zar nisi umoran od čitanja?” A vi kažete: "Samo trenutak, skoro sam završio Ako jedne zimske noći putnik Italo Calvino."
Kako je pametan trik kojim lik Čitaoca i čitaoca knjige završavaju u isto vreme! I kako je zgodno da je tebi, Čitaocu, dozvoljeno da se prepustiš intelektualnim i erotskim avanturama, a da nikada ne napuštaš udobnost doma! Fikcija koja je započela u knjižari tako završava u velikom bračnom krevetu, gde su se beskonačne knjige pretvorile u dve knjige, beskonačni čitaoci u dve definisane osobe – muškarca i ženu. Podseća na drugi krevet, na kraju enciklopedijskog romana kojem se Calvino divio, “Uliks”, u kojem muž i žena takođe prate paralelna čitanja svojih života i dana. Ipak, tamo gde se taj roman završava ekstatičnim "Da", ovaj završava implicitnim "Ne" - ili, još gore, rasejanim "Samo trenutak, draga".
U ovoj čednoj sceni spavaće sobe, sve je mirno. Sve je rešeno. Neuređeni i neuređeni osećaji potrage - za knjigom, za ljubavnikom - su potisnuti. „Nemojte biti ironično u vezi s ovom perspektivom bračnog sklada: kakvu biste sretniju sliku para mogli postaviti protiv toga?“ pita Calvino. Ali ako se vi, Čitalac, desi da se osećate neposlušno, možda ćete sa izvesnom sumnjom posmatrati udaljenost između Čitaoca početka i muža kraja. Da se probudi sledećeg jutra i odšeta na posao i prođe pored knjižare na užurbanom uglu, da li bi stao da pogleda knjigu u izlogu? Da li bi otvorio vrata i ušao unutra? Da li bi dopustio da mu um pobegne s njim, tada i tamo? Da li bi.
Objavljeno u štampanom izdanju broja od 6. marta 2023. s naslovom “Čudesne stvari”.
Izvor
Počeo sam tako što sam pokušao da nasumično poređam tarote, da vidim da li mogu da pročitam priču u njima. Pojavila se The Waverer's Tale ; Počeo sam to zapisivati; Tražio sam druge kombinacije istih karata; Shvatio sam da su taroti mašina za konstruisanje priča; Pomislio sam na knjigu i zamislio njen okvir: nemi pripovedači, šuma, gostionica; Bio sam u iskušenju đavolskom idejom da dočaram sve priče koje bi mogle biti sadržane u tarot špilu.
Mislio sam da napravim neku vrstu ukrštenice od tarota umesto od slova… Uspeo sam sa tarotima Viskonti jer sam prvo konstruisao priče o Rolandu i Astolfu, a za ostale priče sam bio zadovoljan da ih sastavim kako su došle, sa položene karte. Mogao sam slediti isti metod s tarotima iz Marseja, ali nisam bio spreman žrtvovati bilo koju od narativnih mogućnosti koje su mi nudile ove karte, tako grube i tajanstvene. Marsejski taroti su mi i dalje davali ideje, a svaka priča je imala tendenciju da privuče sve karte sebi.
Neki ljudi koji su preživeli misterioznu katastrofu nalaze utočište u polusrušenom motelu, gde je ostala samo spaljena novinska stranica, stranica stripa. Preživeli, koji su od straha zanemili, pričaju svoje priče pokazujući na crteže, ali ne prateći redosled svake trake, prelazeći s jedne trake na drugu u vertikalnim ili dijagonalnim redovima. Nisam otišao dalje od formulisanja ideje kako sam je upravo opisao. Moja teorijska i izražajna interesovanja su se pomerila u drugim pravcima. Uvek osećam potrebu da izmenjujem jednu vrstu pisanja s drugom, potpuno drugačijom, da ponovo počnem pisati kao da nikada pre ništa nisam napisao.”
I tako sam proveo čitave dane rastavljajući i sastavljajući svoju slagalicu; Izmislio sam nova pravila za igru, nacrtao sam stotine uzoraka, u kvadratu, romboidu, dizajnu zvezde; ali neke bitne kartice su uvek bile izostavljene, a neke suvišne uvek su bile tamo u sredini. Obrasci su postali toliko komplikovani (poprimili su treću dimenziju, postali kocke, poliedri) da sam se i sam izgubio u njima.
Počeo sam tako što sam pokušao da nasumično poređam tarote, da vidim da li mogu da pročitam priču u njima. Pojavila se The Waverer's Tale ; Počeo sam to zapisivati; Tražio sam druge kombinacije istih karata; Shvatio sam da su taroti mašina za konstruisanje priča; Pomislio sam na knjigu i zamislio njen okvir: nemi pripovedači, šuma, gostionica; Bio sam u iskušenju đavolskom idejom da dočaram sve priče koje bi mogle biti sadržane u tarot špilu.
Mislio sam da napravim neku vrstu ukrštenice od tarota umesto od slova… Uspeo sam sa tarotima Viskonti jer sam prvo konstruisao priče o Rolandu i Astolfu, a za ostale priče sam bio zadovoljan da ih sastavim kako su došle, sa položene karte. Mogao sam slediti isti metod s tarotima iz Marseja, ali nisam bio spreman žrtvovati bilo koju od narativnih mogućnosti koje su mi nudile ove karte, tako grube i tajanstvene. Marsejski taroti su mi i dalje davali ideje, a svaka priča je imala tendenciju da privuče sve karte sebi.
24. 8. 2024.
Italo Kalvino, Cottolengo ( odlomak )
Jedan broj birača upisanih na biračko mjesto Cottolengo bili su bolesnici koji ne mogu napustiti krevet i odjeljenje. Zakon propisuje da se u takvim slučajevima između članova biračkog odbora izabere nekoliko njih koji će činiti istureno biračko mjesto i koji će ići da prikupe glasove bolesnika “na mjestu liječenja” to jest, tamo gdje se nalaze (…).
Po izlasku iz zamračenosti sale oko je osjećalo bolnu zaslijepljenost, što je mogla da bude i samo odbrana, gotovo odbijanje da usred bjeline svake hrpe plahti i jastuka razlučuje oblike ljudske boje koji su se pojavljivali; ili prvi prevod, od sluha do vida, od utiska oštrog, životinjskog, neprekidnog krika: ghiii ghiii… … … ghiii koji se dizao iz nekog dijela odjeljenja, kojem je sa drugog mjesta isprekidano odgovarao drhtaj poput smijeha ili lajanja: gaa! gaa! gaa! gaa!
Prodoran krik dolazio je od sićušnog crvenog lica, s ogromnim raširenim očima i ustima razjapljenim u ukočenom smijehu, koje je pripadalo jednom momku u bijeloj košulji, koji je sjedio u krevetu, ili virio poprsjem ispod pokrivača kao što biljka raste iz vazne, poput stabljike biljke koja je završavala (nije bilo traga rukama) glavom poput riblje, a taj momak-biljka-riba (dokle se čovjek može nazivati ljudskim bićem? Pitao se Amerigo) njihao se gore dolje naginjući trup pri svakom “ ghiii… ghiii…”. A “ gaa! gaa! “, koje mu je odgovaralo bio je jedan koji je u krevetu zauzimao još manje oblika, a ipak je pružao usnatu glavu, pohlepnu i stiješnjenu, a morao je imati ruke – ili peraja – koje su se kretale ispod plahti, u kojima je bio zatvoren kao u vreći (dokle se za neko biće može reći da je biće, bilo koje vrste?), a drugi zvukovi glasova davali su mu odjek, možda uzbuđeni pojavom ljudi na odjeljenju, a takođe i izdisaji i stenjanje, poput vriska koji se spremao da se digne i odmah se prigušivao, i to od odrasle osobe (…).
Jedan je bio div s ogromnom glavom novorođenčeta koju su jastuci držali uspravno: bio je nepomičan, s rukama sakrivenim iza leđa, s bradom na prsima koja su se uzdizala u debeli trbuh, s očima koje nisu gledale ni u šta, sijede kose na ogromnom čelu, (staro biće, preživjelo u tom dugom rastu fetusa?), skamenjen u preneraženoj tuzi (…).
Amerigo u tom trenutku više nije mislio na besmisleni razlog zbog kojeg se nalazio tu; činilo mu se da je granica za koju su od njega očekivali da je kontroliše, bila neka druga: ne ona “ narodne volje”, na koju je već neko vrijeme bio zaboravio, već ona ljudska (…).
Jedan krevet na kraju odjeljenja bio je prazan i pospremljen; njegov korisnik, možda već u fazi oporavka, sjedio je na stoličici s jedne strane kreveta, obučen u vunenu pidžamu s jaknom preko, a s druge strane kreveta bio je starac sa šeširom, svakako njegov otac, koji je došao te nedjelje u posjetu. Sin je bio mlad čovjek, kreten, normalnog stasa, ali nekako – činilo se – skvrčen u pokretima. Otac je za sina krckao bademe, i dodavao mu ih preko kreveta, a sin ih je uzimao i prinosio ustima. A otac ga je gledao kako žvaće (…).
Sve što se događalo na odjeljenju bilo je odvojeno od svega drugog, kao da je svaki krevet zatvarao poseban svijet bez komunikacije s ostalima, osim krikova koji su se međusobno podsticali i u krešendu saopštavali opštu uznemirenost, dijelom poput buke vrabaca, a dijelom poput bolnog stenjanja. Samo je čovjek s ogromnom glavom bio nepomičan, kao da ga se zvuci nijesu doticali.
Amerigo je i dalje gledao oca i sina. Sin je imao duge udove i lice, dlakavog i preneraženog lica, možda i do pola ukočenog od paralize. Njegov otac bio je seljak takođe obučen svečano, i na neki način, pogotovo po dužini lica i ruku, ličio je na sina. Ne po očima: sin je imao životinjsko i bezazleno oko, dok je oko njegovog oca bilo poluotvoreno i sumnjičavo, kao kod starih zemljoradnika. Bili su okrenuti poprijeko, na svojim stoličicama s obje strane kreveta, kako bi se gledali pravo u lice, i nijesu obraćali pažnju ni na šta oko sebe. Amerigo je držao pogled na njima, možda da bi se odmarao (ili da bi se sklonio) od drugih pogleda, ili možda čak i više, na neki način zadivljen.
U međuvremenu ostali su omogućavali jednome da glasa. Na sljedeći način: stavljali su oko njega zaslon, sa stolom iza, a za njega je glasala časna sestra, jer je on bio paralizovan. Ukloniše zaslon, Amerigo ga pogleda: bilo je to jedno ljubičasto iskrivljeno lice, kao u mrtvaca, sa širom otvorenim ustima, ogoljenim desnima, raširenih očiju. Osim tog lica ukopanog u jastuk, nije se vidjelo ništa; bio je tvrd kao drvo, osim izdisaja koji je zviždukao u dnu grla.
No, što li imaju hrabrosti da puste da glasa? Pitao se Amerigo, a tek onda se sjetio da je bilo na njemu da to spriječi (…). S naporom se trgao iz svojih misli, iz one daleke granične oblasti koju je jedva nazreo – s granice između čega i čega? – a sve što je bilo s ove i s one strane izgledalo mu je kao magla.
– Samo trenutak, – reče, bezizražajnim glasom, znajući da ponavlja frazu, da govori u prazno – da li je birač u stanju da prepozna osobu koja glasa za njega? Da li je u stanju da izrazi svoju volju? (…). Opatica se nasmiješi, ali bio je to osmijeh za svakoga i za ništa. Problem da bude prepoznata, pomisli Amerigo, za nju ne postoji; i pade mu na pamet da uporedi pogled stare časne sestre, s pogledom zemljoradnika koji je došao da provede nedjelju u Cottolengu kako bi zurio u oči sina idiota. Opatici nije bila potrebna zahvalnost njenih štićenika, dobro koje je dobijala od njih – zauzvrat za dobro koje im je davala – bilo je uopšteno dobro, od kojeg se ništa nije gubilo.
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...