Heterotopija u PINČONOVIM romanima V. I Duga gravitacije

Mladen M. Jakovljević 1

Termin heterotopija, koji u medicini označava prostorno izmeštanje normalnog tkiva, postao je deo savremene arhitekture i urbanog dizajna nakon što je Mišel Fuko (Michel Foucault), francuski ilozof, sociolog i istoričar, upotrebio ovaj izraz šezdesetih godina prošlog veka u predavanju o prostorima koji narušavaju kontinuitet i normalnost običnih, svakodnevnih prostora, tako što je ukazao na različite forme, institucije i mesta koja prekidaju kontinuitet s uobičajenim, svakodnevnim prostorom i unose kvalitet i karakteristike drugačijeg, alternativnog prostora. Fuko je u eseju O drugim prostorima (Des espaces autres, 1967) takva mesta nazvao heterotopijama, što doslovno znači „drugi prostori”, koji izazivaju konvencionalne principe dimenzionalnosti prostora i čije dominantne osobenosti u dvadesetom veku, koji je epoha prostora, jesu simultanost, spoj bliskog i udaljenog, spojenog i rasutog.

„Prostor u kome živimo, koji nas izvlači iz nas samih, u kojem dolazi do erozije naših života, našeg vremena i naše istorije, prostor koji nas muči i troši, takodje je, sam po sebi, heterogen prostor” (Foucault 1967: 16).3 Fukoa interesuju prostori koji su u odredjenom odnosu s drugim prostorima, ali tako da poništavaju, neutrališu, izokreću set odnosa koji ih odredjuju. Takve prostore Fuko deli na dve grupe. U prvoj grupi su utopije, a u drugoj prostori za koje Fuko navodi da postoje u kulturi i civilizaciji, koji se koriste za odredjenu svrhu i koji su, iako mogu da se lociraju, istovremeno i izvan ostalih prostora. Ovu drugu grupu prostora Fuko naziva heterotopijama, koje su, za razliku od utopija, stvarni prostori, ali drugačiji od normalnih, uobičajenih prostora, na razmedji imaginarnog i stvarnog, poput ogledala, koje Fuko smatra prostorom bez prostora, u kome se posmatrač vidi tamo gde nije, u nestvarnom prostoru iza površine ogledala, koje zaista postoji (Foucault 1967: 17).

Fuko je formulisao šest osnovnih principa heterotopije: ne postoji ljudsko društvo bez heterotopije; heterotopija može da se menja i da počne da funkcioniše na drugačiji način; jedan prostor može da predstavlja dodirnu tačku nekoliko prostora koji su medjusobno nekompatibilni; heterotopija je često vezana za segmente vremena i otvorena za heterohronizam; podrazumeva sistem koji se otvara i zatvara; i kao poslednji princip – u odnosu na ostatak prostora heterotopija kreira prostor iluzije, koji otkriva stvaran prostor kao još veću iluziju.

Prostori u romanima Duga gravitacije i V. potvrdjuju prvi Fukoov princip da heterotopije postoje u svim ljudskim društvima, čak i fikcionalnim, a njihovo dominantno obeležje u Pinčonovoj prozi jeste fantastično. U navedenim romanima dominiraju izolovani, zatvoreni i neprirodni prostori, koji ukazuju na lični doživljaj sveta i stvarnosti, a koji su ujedno i prostori alternativnih stvarnosti.

Da bi konstruisao lokalitete u fikcionalnom svetu romana, Pinčon koristi elemente fantastičnog, koji postaju dominantna obeležja izolovanih mentalnih i prostornih mikrosvetova, u kojima granice izmedju stvarnog i nestvarnog nestaju. Jedan od takvih prostora u romanu V. jeste Pet gradova, spoj stvarnog i fantastičnog, realnog i magičnog, mesto u kojem se prepliću različiti lokaliteti, kulture, religije, kopno i more, u kojem se gube razlike, a koje istovremeno poprima obeležja autentične, autonomne stvarnosti.

„Zašto se ne bismo pretvarali da ništa od svega ostalog nije stvarno”, rekla je, „da nema Beningtona, nema Šlochauera, i nema Pet gradova. Samo ovaj kamenolom: mrtvo kamenje koje je bilo ovde pre nas i koje će biti tu posle nas.”
„Zašto.”
„Zar to nije svet?” (Pinčon 2010: 31).

U romanu V. Pinčon spaja prostorno i vremenski udaljene stvarnosti Malte 1919. godine, Malte tokom Drugog svetskog rata, Njujorka, njujorške kanalizacije, Egipta, jugozapadne Afrike, arapskih trgovaca, engleskih špijuna, nemačkih pivnica iz devetnaestog veka, barova, brodova, ordinacija i ulica gradova dvadesetog veka. Vreme i prostor gube jasne granice i pretvaraju se u prostorno-vremenski kontinuum. Na površinskom, svesnom nivou spaja ih inicijal V., dok ih na dubljem, podsvesnom nivou, spaja Vajsu, prostor izgubljenog sveta okovanog ledom i prošlošću, mitom i imaginacijom. Vajsu ima destabilizujući efekat na stvarnost jer je njegovo postojanje u domenu fantastičnog. On je fantazija kojoj se teži, ali koja se ne pronalazi, fantastični svet čije (ne)postojanje zamagljuje granice izmedju stvarnosti i iluzije.

Prema drugom principu, heterotopije su podložne promeni. Promenljivost je jedna od primarnih odlika Vajsua, u kojem ništa nije konačno, stalno i stabilno.

„Boje. Toliko mnogo boja.” Oči su mu bile čvrsto zatvorene, čelo mu se oslanjalo o povijenu liniju šake. „Na drveću ispred kuće glavnog šamana nalaze se paukmajmuni svih boja. Menjaju boju na svetlosti. Sve se menja. Planine i nizije nikada nisu iste boje kao prethodnog sata. Redosled boja nije isti kao prethodnog dana. Kao da živite unutar kaleidoskopa nekog ludaka. Čak vam i snovi budu preplavljeni bojama i oblicima koje jedan zapadnjak nikad nije video. Nisu to stvarni oblici, nisu to smisleni oblici. Jednostavno nasumični, onako kako se oblaci menjaju nad jorkširskim krajolikom” (Pinčon 2010: 177–178).

Kao primer drugog principa heterotopije Fuko navodi groblje, koje je u zapadnoj kulturi pretrpelo znatne promene izmeštanjem iz centra naseobine na njegovu periferiju. U romanu V. groblje postaje granično područje izmedju fantastičnih stvarnosti koje percipiraju protagonisti i heterotopijskog prostora alternativnog sveta Vajsua. On je stvarnost skrivena iza granica poznatog, izvan prostora civilizacije, zatvoren, izolovani sistem ogradjen planinama, svet mrtvih, do kojeg se dolazi „preko prostrane tundre, pored dolmena i hramova mrtvih gradova” (Pinčon 2010: 176).

Još jedan primer izmeštenog prostora nalik groblju jeste Zona u romanu Duga gravitacije, paradoksalno, haotično i neuobličeno, nejasno ograničeno područje posleratne Nemačke i Istočne Evrope. Zona je konglomerat različitih prostora i vremenskih tokova, ostatak ograničenog prostora ratne imperije, postnacističko mrtvilo zaostalo nakon ratnih razaranja u periodu interegnuma, kada Saveznici još uvek nisu iscrtali nove granice sveta nakon Drugog svetskog rata. Zona je stvarni prostor, koji postoji na području ratom razorene Evrope, a koji je fantazijama protagonista transformisan u imaginarni prostor izvan geografskih područja stvarnosti. Celo treće poglavlje romana, naslovljeno Zona, opisuje dogadjaje iz leta 1945. godine, od 18. maja do 6. avgusta, što je datum eksplozije prve atomske bombe u Japanu, ali i proslave Isusovog preobraženja. Ova koincidencija je, s jedne strana, spona izmedju mitskog i religijskog, i s druge strane, izmedju tehnološkog i mehaničkog. Zona tako postaje mesto u kojem se prožimaju život, smrt i život nakon smrti. Prostor Zone, entropijom i ljudskom rukom razorenog okruženja, preteča je heterotopijskih prostora mrtvih zona u kiberpanku, koje dominiraju urbanim pejzažima devastiranim uticajem ljudske tehnologije.

Postmoderni prostori istovremeno konstruišu i dekonstruišu urbanu stvarnost. Brajan Mekhejl (1987: 55) heterotopijski prostor naziva zonom, što je termin pozajmljen iz ratnog leksikona. Postmodernisti su, po Mekhejlu, mnoge kategorije zone preuzeli iz vojnog žargona, dok postmodernizam razbija teritorije ratom u dvadesetom veku. Pinčon u romanima V. i Duga gravitacije razbija i rekonstruiše stvarne geografske prostore ratovima na afričkom i evropskom tlu, ali i fantazijama i brojnim mentalnim i kinematografskim projekcijama, kojima gradi nove, drugačije, heterotopijske zone alternativnih stvarnosti.

Zona i drugi heterotopijski prostori u Dugi gravitacije možda su samo bioskopska projekcija, a objedinjuje ih projektil, koji na početku romana vrišti preko neba iznad Londona, a na kraju se nalazi u Los Andjelesu iznad bioskopa u kojem se projektuje ilm. Raketa je deo mentalno projektovanog pejzaža Londona, čime ceo roman potencijalno postaje tekstualna reprezentacija projektovane fantazije sačinjene od brojnih stvarnosti i prostora, koji su svi možda samo mentalne i/ili kinematografske projekcije. Fuko (1967: 19) bioskop izdvaja kao upečatljiv primer dodirne tačke medjusobno nekompatibilnih prostora, jer na kraju četvorougaonog trodimenzionalnog prostora ima dvodimenzionalnu površinu na kojoj se projektuje trodimenzionalni prostor.

Pinčonove heterotopije u kojima kao dominantan može da se prepozna ovaj princip jesu sve projekcije, koje su u V. i Dugi gravitacije prisutne kao pozorišne predstave, medijske i mentalne projekcije stvarnosti, koje destabilizuju objektivnu stvarnost i brišu granice izmedju stvarnosti i fantazije. U četrnaestom poglavlju romana V., kada mlada balerina Melani tokom izvedbe predstave ne stavi zaštitnu opremu, pozorišna scena odglumljenog ubistva postaje mesto stvarnog ubistva, jer glumica biva zaista nabijena na kolac. Prostor pozorišne scene gubi svoje fizičke i vremenske granice i postaje prostor u kojem se prožimaju fikcija i stvarnost, svet glumaca i svet posmatrača. Na sceni se spajaju fantastično i stvarno, jer glumica zaista strada dok glumi umiranje. Medjutim, publika tragičnu scenu stradanja posmatra kao projekciju, kao izuzetno uverljivu i atipično emotivnu glumu, pa efekat stvarne smrti ostaje neprimećen, zbog čega stvarnost u predstavi postaje fantazija.

Heterotopija ne samo da uspostavlja granice postojanja i funkcionalnosti prostora već ima i potencijal da rekoniguriše celokupnu stvarnost. Uvodjenjem drugačijeg, abnormalnog, devijantnog, neuobičajenog i imaginarnog, postmoderna heterotopija postaje zona preplitanja stvarnosti i fantazije.

„Drugi prostori su alternativni prostori, izmenjeni prostori, a često i zamenljivi prostori, u smislu da se dva različita prostor-vremena4 susreću i menjaju iz jednog u drugi. Kako Fuko objašnjava, pozorište se sastoji od kombinacije dva različita prostora: stvarnog prostora publike i virtualnog prostora scene. Kada predstava počne, virtualno postaje stvarno (dok stvarno nestaje); kada se predstava završi, dešava se obrnuto i vraćamo se u takozvanu stvarnost” (Dehaene, De Cauter 2008: 93).

Još jedan vid projektovanja prostora i novih stvarnosti u romanu V. jeste prisilno dislociranje identiteta, što je proces koji primenjuje Stensil da se distancira od sopstvene ličnosti i posmatra svet iz perspektive drugih ljudi. Ovakav metod percepcije Stensilovoj okolini i čitaocu ukazuje na verovatnoću da Stensil ima mentalnih problema, ali istovremeno Stensilu služi da objektivno sagleda okolnosti bez ličnog emotivnog upliva. Rezultat Stensilovog dislociranja identiteta je projektovanje stvarnosti koja je „stensilizovana” i čija realnost ili fikcionalnost ne može ničim da se opovrgne ili potvrdi, zbog čega su ovako projektovani prostori istovremeno stvarni i fantastični.

Treće poglavlje romana „u kojem Stensil, umetnik brze preobrazbe, priredjuje osam imitacija” najilustrativniji je primer Stensilovog projektovanja stvarnosti. Ovo poglavlje čini uvod i osam kratkih sekcija, od kojih svaka opisuje dogadjaje vidjene iz perspektive druge osobe, a na osnovu naslova se tumači kao Stensilova rekonstrukcija dogadjaja, koji su se odigrali u Egiptu krajem devetnaestog veka, kreirana dislociranjem identiteta i njegovim projektovanjem u ličnosti koje su im potencijalno prisustvovale.

Proces počinje kada Stensil gleda razglednicu koju mu je otac poslao iz Egipta nekoliko meseci pre misteriozne smrti, na osnovu koje on projektuje scene. Osam priča, osam Stensilovih projekcija, dešavaju se na osam lokacija u Egiptu, a čitalac ih sagledava iz perspektive osam posmatrača u koje se Stensil projektuje. Svaka od epizoda opisuje grupu Evropljana, medju kojima su jedan Englez i devojka po imenu Viktorija, koji ulaze i izlaze iz opažaja posmatrača, koji se slučajno u odredjenom trenutku nalaze na odredjenom mestu.

Prva projekcija opisuje konobara Ajela, koji motri na klijenta Engleza i koji iz dela razgovora koji čuje sklapa priču prepunu nagadjanja. Ajel iz razgovora saznaje za zabavu u konzulatu i razaznaje nekoliko imena, od njih je jedno Viktorija Ren. Druga projekcija opisuje zabavu u austrijskom konzulatu iz perspektive Jusefa, radnika pozajmljenog iz hotela Kedivel, kome zapada za oko Viktorija. U trećoj projekciji čitalac upoznaje Maksvela Rauli-Baga, koji je morao da napusti Englesku zbog pedofilije. Maksvel gleda društvo četvoro Engleza, od kojih je jedna Viktorija, čiji život projektuje u svojim mislima. U ovoj projekciji unutar projekcije, Viktorija je katolkinja, koja ide u samostansku školu i boravak u Egiptu je njeno prvo putovanje u inostranstvo. Četvrta projekcija prati putovanje stranaca vozom od Aleksandrije do Kaira, iz perspektive konduktera Valdetara, Jevrejina rodjenog u Portugalu. Peta priča je projektovana iz perspektive Džebraila, vozača kočije, koji čuje da jedan od Engleza vodi naredni dan Viktoriju u operu. Šesta projekcija je o lopovu, koji posmatra dogadjaje iz grmlja kod Šeperdovog hotela. Sedma projekcija je o Hane, konobarici u nemačkoj pivnici u Egiptu, gde saznajemo da Viktorija voli Gudfeloua, dok osma projekcija opisuje ubistvo u Ezbekija Bašti. Poslednja scena nema fokalizatora i opisana je u prezentu, izrazito je vizualna, ali opisima dominiraju senke, neodredjene boje i potpuna tišina, kojom scena u bioskopu Ezbekija Bašte preuzima vizualni jezik nemog filma.

Osam projektovanih scena su Stensilov kreativni pokušaj da dokuči očevu prošlost, koja je samo niz nejasnih slika, sastavljenih iz domišljenih delova istorije i mogućih dogadjaja i dijaloga. Iako se čini da je tokom svih projekcija Stensil odsutan, on je sve vreme prisutan, jer čitalac dogadjaje sagledava iz njegove perspektive. Sve vreme Stensil je na sofi u apartmanu Bongo-Šaftsburija u Njujorku, a opisani dogadjaji su njegova mentalna projekcija o britanskom društvu u Egiptu krajem devetnaestog veka, ubistvu, intrigama i životu Viktorije Ren, koja je prva inkarnacija V. Stensil zamišlja osam različitih gledišta dok rekonstruiše epizodu, pri čemu njegovo dislociranje od sopstvene ličnosti treba da nadomesti njegovu subjektivnost tokom projekcije i predstavi objektivnu sliku celog dogadjaja. Medjutim, objektivnost se gubi u brojnim nivoima stvarnosti, jer likovi u koje se Stensil projektuje dalje projektuju svoje verzije dogadjaja. Spletom različitih prostora i vremena u Stensilovim projekcijama Pinčon gradi heterotopijski prostor alternativne „stensilizovane” stvarnosti, u kojoj se prožimaju prostor i stvarnosti Njujorka u dvadesetom veku i Egipta u devetnaestom veku.

Prema četvrtom Fukoovom principu, heterotopije su vezane za segmente vremena i otvorene su za heterohronizam. Zahvaljujući heterohronizmu, heterotopije, kao što su muzeji i biblioteke, mogu da akumuliraju vreme beskonačno, ili pak mogu da budu povezane s vremenom u njegovom najuzaludnijem, najprolaznijem smislu, na slavljenički način, kao što su sajmovi ili vašari (Foucault 1967: 20). U V. se prepliću užurbane ulice Egipta 1898. i Firence 1899. godine, predeli jugozapadne Afrike 1922. godine, ulica Pariza 1919. godine, Malte 1919. i 1942–43. godine, s prostorima Njujorka pedesetih godina dvadesetog veka. Heterohronizam je naročito izražen u Dugi gravitacije, u kojoj je hronologija dogadjaja razbijena nelinearnom naracijom i elementima fantastičnog, od kojih su mnogi direktno ili indirektno povezani s projektilom, čiji let otvara i zatvara roman.

„Zamislite projektil čiji se dolazak čuje tek nakon eksplozije. Izokretanje! Komad vremena isečen pažljivo... nekoliko metara filma pušteno unatrag... eksplozija rakete, koja pada brže od zvuka – zatim iz nje izranja rika sopstvenog pada, hvatajući korak s onim što je već mrtvo i zapaljeno... duh..na nebu” (Pynchon 2000: 56).

Putanja projektila objedinjuje u kompleksan sklop mentalne i medijske projekcije, u kojima dolaze u kontakt brojni prostori rasuti u stvarnostima, vremenskim periodima, geografskim i imaginarnim lokacijama u romanu, čije epizode nalikuju paradoksalnom kaleidoskopu cirkuskih scena, u kojem protagonisti nasumično menjaju kostime, maske i scenograiju.

Harold Blum (2003: 3) za Dugu gravitacije kaže da je to „roman, koji ima početak, kraj i monstruozni konglomerat sredina”. Duga gravitacije nema jednu, već čitav splet sredina, rasutih izmedju početka, kada Prentis priprema doručak od banana uzgojenih u zastakljenoj bašti na krovu zgrade u Londonu, i kraja, kada raketa samo što ne udari u Teatar Orfej u Los Andjelesu. Pinčon na ovaj način gradi razgranatu rizomsku tekstualnu strukturu, koja se na nepredvidljiv i neočekivan način širi kroz vreme i prostor. Džozef M. Konte (2002: 169–171) takvu rizomsku strukturu poredi s Kohovom fraktalnom strukturom, paradoksom koji objedinjuje beskrajnu dužinu i ograničen prostor. U naizgled ograničenom vremenu i prostoru izmedju početka i kraja Duge gravitacije proteže se gotovo beskrajna vremenska i prostorna ravan, koja se brojnim analepsama i prolepsama grana u nedogled i tako anulira konvencionalna pravila i zakonitosti četvorodimenzionalnog prostorno-vremenskog kontinuuma.

Vreme u Zoni, kao i sve druge izičke kategorije, postaje nejasno, promenljivo, varijabilno, povezano sa subjektivnim doživljajem stvarnosti. Smeštena u medjuprostor izmedju sadašnjosti, prošlosti, stvarnog i fantastičnog, Zona je poput iskrivljenog odraza stvarnog sveta, sačinjenog od superpozicioniranih prostora i vremena, gde brojni mogući svetovi postoje jedan uz drugi na istom, nemogućem prostoru okupirane Nemačke. Zona je prostor poput onog o kojem govori Fuko kada kaže da se neizvesnost i anksioznost vezuju ne samo za prostor već i za vreme, koje postaje jedna od mogućih operacija distribucije u prostoru, gde se odnosi izmedju prostora poništavaju i izokreću (Foucault 1967: 15).

Prema petom principu, heterotopija je kolektivni, deljeni prostor, koji ima mehanizam otvaranja i zatvaranja. Medjutim, po Fukou, ovakvi prostori prikrivaju isključivanje, jer se u njih može ući uz poštovanje odredjenih preduslova, ali samim činom ulaska pojedinac je izdvojen i isključen. Feribot Anubis u Dugi gravitacije ovakav je prostor, zatvorena, mobilna, nestabilna tačka, vremenski i prostorno izdvojena od objektivne stvarnosti. Anubis povezuje pojedince koji na njemu putuju kroz prostor, ali i u više različitih momenata u vremenu. U romanu V. ovakva Pinčonova strategija deinisanja prostora prepoznaje se u Foplovoj opsadnoj zabavi, kada grupa ljudi kreira svet u malom. „Dan nakon što je Mondaugen stigao, kuću i imanje su odsekli od spoljašnjeg sveta. Podigli su unutrašnji zid od debelih balvana zašiljenih na vrhu, srušili mostove. Sačinjen je raspored straže, imenovan zapovednik snaga, sve u duhu nove igre koja se igra na zabavi.

Tako se okupila čudnovata družina. Mnogi su, razume se, bili Nemci: bogati susedi, posetioci iz Vindhuka i Svakopmunda. No bilo je tu i Holandjana i Engleza iz Unije; Italijana, Austrijanaca i Belgijanaca sa dijamantskih polja blizu obale; Francuza, Rusa, Španaca, i jedan Poljak, svi iz raznih krajeva sveta; svi su oni doprinosili utisku male evropske Konklave, ili ti Lige naroda, okupljene ovde dok je napolju besneo haos” (Pinčon 2010: 241–242). Prema šestom principu, u odnosu na ostatak prostora heterotopije imaju funkciju da kreiraju prostor iluzije, koji otkriva stvaran prostor kao još veću iluziju, ili stvaraju potpuno novi, stvarni prostor, koji je savršen i ure􏰀en, za razliku od poznatog uobičajenog prostora, koji je neorganizovan i loše koncipiran. Ovo je jedan od najizraženijih principa heterotopije u Pinčonovom stvaralaštvu.

U Dugi gravitacije epizoda o raketnom inženjeru Francu Pekleru, koja ukazuje na problematiku replikovanja, simulacija, korporativne uticaje na industriju i celokupnu stvarnost, paranoju, kao i na kibernetske tendencije u romanu, povezuje brojne druge epizode i delove teksta, što je čini centralnom epizodom u romanu. Pekler je za angažovanje u službi SS-a nagradjen dozvolom da ga jednom godišnje poseti ćerka Ilse, koja je možda surogat koji je medju hiljadama replika na raspolaganju Rajhu. Kada Pekler vodi svoju ćerku Ilse u Zwölfkinder,5 neku vrstu zabavnog parka, oni ulaze u prostor simulacije, nalik Bodrijarovoj „diznifikovanoj” simulaciji stvarnosti. Bodrijar smatra da je u postmodernoj kulturi celokupno društvo postalo zavisno od simulacija i simulakruma, koje raskidaju kontakt sa stvarnošću, zbog čega ona prestaje da postoji. Kako navodi Bodrijar, simulacija stvara stvarno „čija se jedna funkcija sastoji upravo u tome da proguta svaki pokušaj simulacije, da sve svede na stvarno” (Bodrijar 1991: 24). Prostor zabavnog parka je nestvarno mesto, imaginarno utočište, simulacija stvarnosti, koja, uz brojne druge iluzije, skriva od Peklera pravu stvarnost.

„U korporativnoj Državi mora da bude odvojeno mesto za nevinost i njene brojne svrhe. U razvoju zvanične verzije nevinosti, kultura detinjstva se pokazala neprocenjivom. Igre, bajke, legende iz istorije, sve potrepštine za pretvaranje mogu da se prilagode i čak otelotvore na fizičkom mestu, kao što je Zwölfkinder. Tokom godina, mesto je postalo dečje utočište, gotovo banja. Da ste odrasli, ne biste mogli da udjete unutar gradskih granica bez pratnje deteta. Postojalo je dete gradonačelnik, dečje gradsko veće od dvanaest članova. Deca su skupljala papire, ljuske voća i laše koje biste ostavili na ulici, deca su vodila ture obilaska kroz Tierpark, Blago Nibelunga, upozoravala vas da ćutite tokom impresivne izvedbe Bizmarkovog uspona, na prolećnu ravnodnevicu 1871. godine, na položaj kneza i kancelara kraljevstva.... dečja policija bi vas prekorila ako biste bili sami, bez pratnje deteta. Ma ko da je zaista vodio grad – a to nisu mogla da budu deca – bio je skriven” (Pynchon 2000: 498).

Pinčonove projekcije stvaraju mise-en-abyme, paradoksalne zatvorene prostorno-vremenske kontinuume sačinjene od stvarnosti i fantazije u kojima kraj vraća na početak. Zona je iluzija gigantskih proporcija, prostorno i vremenski toliko rasuta da okupira celokupnu stvarnost, za koju pokazuje da je samo još jedna iluzija, kinematografska projekcija ili fantazija kojom upravlja Prentis. Stan Pirata Prentisa u Dugi gravitacije mesto je na kojem se spajaju prostor stvarnog Londona i prostor Londona iz Prentisove fantazije, javni prostor grada i privatni prostor lične fantazije o evakuaciji grada, projektilu koji vrišti preko neba i džinovskom Adenoidu koji proždire grad. Štaviše, prostor Prentisovog stana možda sadrži ceo prostor Duge gravitacije, jer je celokupna ikcionalna stvarnost romana potencijalno samo fantazija kojom upravlja Prentis. Prostorni i vremenski elementi teksta upleteni su u ontološku petlju, čije krajeve povezuje projektil na početku i kraju romana i ukazuje na mogućnost da je stvarnost romana samo kinematografska projekcija, a samim tim i iluzija.

Duga gravitacije sadrži više medijskih i mentalnih projekcija u kojima splet stvarnosti i fikcije gradi nove, alternativne stvarnosti. Erotski triler u kojem glumi Greta Erdman spaja kinematografsko i nekinematografsko i funkcioniše kao replikator, koji entitete iz heterotopije ilmske projekcije transponuje u prostor stvarnosti. Kinematografska verzija seksualnog odnosa ima kao rezultat začinjanje dve devojke, jer Greta Erdman tokom snimanja ostaje u drugom stanju, dok Franc Pekler nakon gledanja filma začinje ćerku Ilse. Filmska projekcija, a putem nje i Pekler, postaju medijumi za replikaciju stvarnosti. Nakon gledanja filma, Pekler je začeo ćerku Ilse s vizijama filma u glavi, pa Ilse tako postaje odraz Bjanke, deteta koje je zvezda filma začela tokom snimanja. Medjutim, Ilse možda nije jedino dete koje je tako začeto, pa se postavlja pitanje: „Ko zna koliko je dece-senki začeto te noći s Erdmanovom?” (Pynchon 2000: 472). Filmska projekcija multiplicira stvarnost začećem, kojim se stvaraju „senke” Gretinog deteta, poput senki u filmu, koji je režiser iz nepoznatih razloga režirao i snimio tako da svako ima dve senke.

U medijskim projekcijama u Dugi gravitacije nemoguće je jasno razdvojiti kinematografske od nekinematografskih segmenata, to jest filmsku produkciju od objektivne stvarnosti, koja je, opet, možda samo film, trompe-l’œil, izuzetno realistična obmana, optička varka, koja balansira na tankoj liniji izmedju nestvarnosti i zbilje. Kinematografska verzija kopulacije ima kao rezultat začinjanje dve devojke u stvarnosti, propagandnim filmom se u stvarnosti generiše korpus afričkih raketnih trupa Crne komande (Schwarzkommando), dok na kraju teksta lansirana raketa lebdi iznad bioskopa gde se prikazuje film, koji možda projektuje stvarnosti u romanu. Ceo roman postaje tekstualna reprezentacija kinematografske projekcije stvarnosti, u kojoj objektivna stvarnost nestaje u medijskim simulacijama, koje objedinjuje raketa, koja kružnom putanjom prolazi kroz vreme i prostor, od mentalne do kinematografske projekcije, od početka romana, kada se njen vrisak prolama nebom iznad Londona u Prentisovoj fantaziji, do kraja romana, kada lebdi iznad bioskopa u Los Andjelesu. Svojom putanjom kroz prostor i vreme raketa opisuje pravi i potpuni oblik duge, koju je Pinčon u romanu predstavio, kako Vajzenburger (1988: 17–18) primećuje, kao savršen krug, jer je luk samo deo duge i putanje rakete.

Pinčonove heterotopije izazivaju ustaljene norme, jer preispituju ne samo opšteprihvaćena načela uobičajenog i normalnog prostora i linearnog toka vremena već i stvarnosti u postmodernoj književnosti. Pinčon potpuno rekoniguriše stvarno i imaginarno kreiranjem prostora koji mogu da zamene prostore objektivne stvarnosti i tako pokažu da je stvarnost koja se percipira kao objektivna i sama iluzija, ništa stvarnija od fantastičnog, drugačijeg prostora u kojem su se našli njegovi protagonisti. Pinčonovi junaci lutaju lavirintom sopstvenih iluzija i projektuju nove, stvarne i fantastične prostore, iz kojih projektuju nove alternativne stvarnosti, u kojima karakteristike heterotopijskih prostora mogu da se pojme samo upore􏰀ivanjem s parametrima „normalnosti”, koji u Pinčonovim postmodernim fantazijama gube veze s pravilima objektivne stvarnosti.

izvor : Mladen M. Jakovljević1 Edukativni centar Avalon Novi Sad ( Zbornik za jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Knjiga II (2012)

_____________________________ 1. aenimax@gmail.com
2. Rad je proistekao iz istraživanja tokom pisanja doktorske disertacije Paralelni svetovi: odnos postmoderne proze prema fantastičnoj i naučnofantastičnoj književnosti ̧ pod mentorstvom prof. dr Vladislave Gordić Petković.
3. Svi navodi neprevedene literature dati su u prevodu M. J.
4. Prostor-vreme u izici je četvorodimenzionalni kontinuum u kojem se kombinuju tri dimenzije prostora i dimenzija vremena.
5. Na nemačkom „Dvanaestoro dece”.

6. 7. 2023.

Thomas Pynchon, Duga gravijacije, nastavak (107-132)

U tišini, skrivena od nje, kamera prati kako se namerno dugonoga kreće po sobama, adolescentska široka i pogrbljena do ramena, njezina kosa uopste nije tupa holandska, već je učvršćena u modernom poretku sa starom, dosadnom srebrnom krunom, jučerašnja nova trajna, ostavila je njenu veoma plavu kosu smrznutu na vrhu u stotinu vrtloga, sijajući filigranski. Najširi otvor objektiva ovog popodneva, upaljeno dodatno svetlo od volframa, ovog najkišovitijeg dana u poslednje vreme, eksplozije raketa daleko na jugu i istoku povremeno posećuju kucu, zveckajući ne prozorima koji su strujali, već samo vratima, u sporim tri i četvorostrukim drhtajima, poput jadnih duhova, očajnicki zeljnih društva, tražeći da ih puste unutra, samo trenutak, dodir. . .

Ona je sama u kući, osim tajnog snimatelja i Os-bie Feela, koji je vani u kuhinji, radi nešto misteriozno sa berbom pečuraka sa krova. Imaju sjajne crveno-narandžaste čaše sa uzdignutim mrljama belkasto-sivoga vela.

S vremena na vreme geometrija njenog nemira navede je da sa vrata pogleda na njegovo dečačko brčkanje s Amanita muscaria (jer upravo ovaj neobični rođak otrovnog anđela Uništenja traži Osbijevu pažnju, ili ono što prolazi s njim radi pažnje) — — nasmeši mu se smeškom kojim se želi izraziti prijateljski, ali Osbieju se čini užasno svetovnim, sofisticiranim, opakim. Ona je prva Holanđanka s kojom je razgovarao, iznenađen je što je pronašao visoke potpetice umesto drvenih cipela, u stvari pomalo bezumno zapanjen njenim tako njegovanim i (zamišlja) kontinentalnim stilom, intelektom iza očiju svetlih trepavica i tamnih naočara s kojima se pojavljuje na ulici, iza tragova bebine kreme, rupice udubljene sa svake strane njezinih usta. (U krupnom planu njena koža, iako je skoro savršena, vidi se da je lagano napudrana i hrapava, trepavice su na dodir potamnele, obrve su preoblikovale dva ili tri prazna folikula...)

Šta mladi Osbie može imati na umu? Pažljivo struže unutrašnjost svake čašice za pečurke boje dragulja, a ostatak secka. Razvlašteni vilenjaci trče okolo po krovu, brbljaju. Sada ima rastuću gomilu narandžasto-sivih gljivice, koje dodaje u šakama u lonac vode koja se pari. Prethodna serija se takođe krčka na šporetu, pretvorena u gustu kašu prekrivenu žutim šljamom, koju Osbie sada uklanja i daje pire u Pirate-ovoj mašini za mešanje. Zatim rasporedi gljivičnu kašu preko limenog pleha. Otvara pećnicu, azbestnim držačima za lonce vadi još jedan lim prekriven tamnom stvrdnutom prašinom i zamenjuje ga onim koji je upravo pripremio. Malterom i tučkom on usitnjava supstancu i baca je u staru konzervu za kekse Huntley & Palmers, zadržavajući samo toliko da se spretno umota u Rizla cigaretni papir, zapali i udahne dim.

Ali slučajno je bacila pogled baš u trenutku kada je Osbie otvorio pećnicu koja je odjeknula. Kamera ne beleži nikakvu promenu na njenom licu, ali zašto sada tako nepokretna stoji na vratima? Kao da će se okvir zaustaviti i produžiti u upravo takav izduženi zlatni trenutak, sveže i potamnele, mikroskopski maskirane nevinosti, lagano savijenog lakta, ruke naslonjene na zid, prstiju raširenih po bledonarandžasti papir kao da dodiruje sopstvenu kožu, jedan zamišljen dodir.

Vani, duga kiša u siliciju i ledeni spust smrdi, pustoš, polako nagriza srednjovekovne prozore, zastirući poput dima udaljenu obalu reke. Ovaj grad, u svim svojim miljama probijenim bombama: ova neiscrpno uzavrela žrtva... koža od svetlucavih krovnih ploča, čađave cigle preplavljene visoko oko svakog prozora tamnog ili osvetljenog, svaki od milion otvora ranjiv na tminu ovog zimskog dana. Kiša pere, kvasi, puni oluke pevajući, grad je prima, podižući, u večnom sleganju... . Uz škripu i tresak metala pećnica se ponovno zatvara, ali za Katje se nikako ne zatvara. Danas je prečesto pozirala pred ogledalima, zna da su joj frizura i šminka savršeni, divi se haljini koju su joj doneli od Harveya Nichollsa, prozirnoj krepi koja se s leva s podstavljenih ramena do duboke tačke između njezinih grudi, bogata nijansa kakaa poznata kao \"crnčuga" u ovoj zemlji, jardi i jardi ove ukusne svile ispredene i bačene, labavo vezana u struku, s mekim naborima koji su padali na nju do kolena....Snimatelj je zadovoljan neočekivanim efektom toliko tekućeg krepa, posebno kada Katje prođe ispred prozora i kiša koja prodire kroz njega promeni ga za nekoliko kratkih otvaranja u mutno staklo, zasićeno ugljenom, starinsko i izlizano, haljinu, lice, kosu , ruke, vitke teladice sve su prešle u staklo i glazuru, jer se celuloidni trenutak ustalio - prozirni čuvar kiše koju celi dan potresaju raketni udari blizu i iz daljine, dole, mračno i ruševno iza nje, tlo koje, za okvire' prolaz, definiše je. Na slikama koje vidi u ogledalu Katje oseća i snimateljsko zadovoljstvo, ali zna šta on ne može: da je u sebi, zatvorena u soignée površinu drage tkanine i mrtvih ćelija, pokvarenih i pepeo, da joj ne pripada ni jedan od onih mogu surovo pogoditi do pećnice. . . u Der Kinderofen . . . sećajući se sada svojih zuba, dugih, strašnih, sa venama jarko smeđe truleži dok izgovara ove reči, žutih zuba kapetana Blicera, mreže umrljanih pukotina, i leđa u njegovom noćnom dahu, u tamnoj pećnici samog sebe, uvek namotani šapat propadanja. . . . Ona se priseća njegovih zuba pre bilo koje druge karakteristike, zubi su imali najveću korist od pećnice: od onoga što je planirano za nju i za Gottfrieda. Nikada to nije jasno izgovorio kao pretnju, niti se direktno obratio ijednoj od njih, već preko njenih istreniranih satenskih bedara večernjim gostima, ili niz dužinu Gottfriedove poslušne kičme ("osovina Rim-Berlin" nazvao ju je noću Talijan je došao i svi su bili na okruglom krevetu, Kapetan Blicero se ubacio u Gottfriedov prevrnuti šupak i Talijan u isto vreme u njegova lepa usta) Katje samo pasivna, vezana i začepljenih trepavicama,služi večeras kao ljudski jastuk za Italijanke koji izbjeljuju mirisne kovrče (ruže i mast na ivici užeglog). . . svaki izgovor zatvoren cvet, sposoban za ljuštenje i beskonačno otkrivanje (ona razmišlja o matematičkoj funkciji koja će se za njen cvetati proširiti u niz moći bez opsteg pojma, beskonačno, mračno, iako nikad potpuno iznenađeno) . . . njegova fraza Padre Ignacio se razvija u španskog inkvizitora, crne haljine, smeđi izvijeni nos, zagušljiv miris tamjana + ispovednik/dželat + Katje i Gottfried koji kleče, jedno pored drugog u mračnoj ispovedaonici + deca iz starog Märchena kleče, kolena hladna i bole , pre Pećnice, šapućući joj tajne koje ne mogu reći nikome drugom + Kapetane Blicerova veštičja paranoja, sumnjajući u njih oboje, Katje uprkos njenoj NSB akreditaciji + Pećnica kao slušalac/osvetnica + Katje koja kleči pred Blicerom u najvišoj skali, crnom somotu i kubanskim štiklama, njegov penis zgnječen nevidljiv ispod kožne trake u boji kože, preko koje nosi lažnu merkin od samura oba ručno izrađena u Berlinu od strane ozloglašene gđe. Ophir, lažne usne i svetloljubičasti klitoris oblikovani od — Madame je bila okrutna, moleći se za nedostatak — sintetičke gume i Mipolama, novog polivinil hlorida. . . sićušne oštrice od nerđajućeg čelika čekinjaju od realistične ružičaste vlage, na stotine njih, o kojima je Katje, klečeći, obavezna da seče usne i jezik, a zatim ljubi krvne apstrakte preko zlatnih neotkačenih leđa svog "brata" Gotfrida. Brat u igri, u ropstvu. . . nikad ga nije videla pre nego što je došao u rekviriranu kuću u blizini mesta streljanja, skrivenog u šumama i parkovima ovog naseljenog jezika malih farmi i imanja koji seže istočno od kraljevskog grada, između dva prostranstva poldera, prema Wassenaaru - ipak njegov lice, po prvi put, viđeno na jesenjem suncu kroz veliki zapadni prozor salona, ​​kako kleči golo osim pseće ogrlice, masturbirajući metronomski, na uzvikivane komande kapetana Blicera, sva njegova svetla koža bila je umrljana popodne u svetleće sintetičke narandže koju ona nikada pre nije povezivala s kožom, njegov penis je krvavi monolit, njegova gusto dahćuća usta čuju se na tepihu tišine, uzdignuto lice ni prema jednom od njih, već kao prema nečemu na stropu ili na nebu što plafoni u njegovoj viziji mogu predstavljati, spuštene oči kao što se čini da je većinu vremena - njegovo lice, koje se uzdiže, zateže, dolazi, tako je blizu onome što je ona čitavog života gledala u ogledalima, njen proučeni pogled manekena, da zastaje dah, na trenutak oseti ubrzanu perkusiju srca, pre nego što samo tako pogleda prema Bliceru. On je oduševljen. "Možda", kaže joj, "ošišaću te." Smeši se Gottfriedu. "Možda ću mu dati da odgaji svoje." Poniženje bi bilo dobro za dečaka svakog jutra u kvartovima, poredanim sa svojom baterijom u blizini Schußstellea 3, gde su konji jednom grmeli pred pomahnitalim, gubitničkim šinama starog mira - propadajući s vremena na vreme na inspekcijama, ali zaštićeni od strane svog kapetana od vojne discipline . Umesto toga, između paljbi, danju ili noću, kratkog sna, neparnih sati, pate od Kapetanove vlastite "Hexeszüchtigung". Ali da li je i Blicero ošišala kosu? Sada se ne može setiti. Ona zna da je nosila Gottfriedove uniforme jednom ili dvaput (gurajući kosu, da, ispod njegove kape za stočnu hranu), lako izgledajući kao njegov dvojnik, provodeći ove noći "u kavezu", kako je Blicero postavio pravila, dok Gottfried mora nositi njenu svilu čarape, njenu čipkanu kecelju i kapu, sav njen saten i njen organdi sa trakama. Ali nakon toga uvek se mora vratiti u kavez. To je tako. Njihov kapetan ne dopušta nikakvu sumnju ko je, brat ili sestra, zaista sluškinja, a koja tovna guska.

Koliko ozbiljno igra? U osvojenoj zemlji, vlastitoj okupiranoj zemlji, bolje je, smatra ona, ući u neku formalnu, racionalizovanu verziju onoga što van,nastavlja bez forme ili pristojnog ograničenja danju i noću, pogubljenja po prekom postupku, teranja, premlaćivanja, podmetanja, paranoje, sramote. . . iako se među njima o tome nikada otvoreno ne raspravlja, čini se da su se Katje, Gottfried i kapetan Blicero složili da je ovaj severni i drevni oblik, onaj koji svi oni poznaju i koji im je ugodno - zalutala deca, drvena žena u jestivoj kući, zatočeništvo, tov, Peć — biće njihova rutina očuvanja, njihov zaklon od onoga što niko od njih izvana ne može da podnese — Rat, apsolutna vladavina slučaja, njihova sopstvena žalosna nepredviđenost ovde, u njenoj sredini. . . . Nije sigurno, čak ni unutra, u kući. . . skoro svaki dan jedna raketa zataji. Krajem oktobra, nedaleko od ovog imanja, jedna je pala i eksplodirala, pri čemu je poginulo 12 članova posade, razbijajući prozore na stotine metara svuda unaokolo, uključujući i zapadni prozor salona u kojem je Katje je prvi put ugledala svog zlatnog brata- igraca. Zvanična izjava je glasila da su nestali samo gorivo i oksidant. Ali kapetan Blicero, s drhtavim — mora reći nihilističkim — zadovoljstvom, rekao je da je naboj Amatola u bojevoj glavi takođe eksplodirao, čineći ih jednakom metom kao i mesto lansiranja. . . . Da su svi bili osuđeni. Kuća se nalazi zapadno od trkališta Duidigt, sasvim u drugom smeru od Londona, ali nijedna pravac nije izuzet - često se rakete, pomahnitale, okreću nasumce, užasno cvileći na nebu, okreću se i padaju u skladu sa svojim ludilom tako nedostižnim i , strahuje se, neizlečivo. Kada ima vremena za to, njihovi vlasnici ih uništavaju, putem radija, usred grča. Između lansiranja raketa su engleski napadi. Spitfire tutnje nisko nad mračnim morem u vreme večere, reflektori u gradu teturaju, šum sirena visi na nebu visoko iznad mokrih gvozdenih sedišta u parkovima, AA puške puše, traže, i bombe padaju u šumi, u polderu, među stanovima za koje se smatra da su smeštene raketne trupe.

ona je ta koja dodaje prizvuk igri, što blago menja tembar. Ona je ta koja, u nekom neodređenom trenutku budućnosti, mora gurnuti Vešticu u peć namenjenu Gottfriedu. Dakle, kapetan mora dopustiti stvarnu mogućnost da je ona britanski špijun ili član holandskog podzemlja. Uprkos svim nemačkim naporima, obaveštajni podaci i dalje se iz Holandije vraćaju u Komandu bombardera RAF-a u stalnoj bujici, govoreći o raspoređivanju, putevima snabdevanja, od kojih tamnozelena krhotina drveća može sakriti položaj A4 - podaci se menjaju iz sata u sat, toliko su mobilne rakete i njihova prateća oprema. Ali Spitfajri će se zadovoljiti elektranom, dovodom tečnog kiseonika, komandirom baterije. . . to je intrigantno pitanje. Hoće li Katje osetiti da je njena obaveza poništena tako što će jednog dana pozvati engleske lovce-bombardere baš na ovu kuću, zatvor svoje igre, iako to znači smrt? Kapetan Blicero ne može biti siguran. Do određene tačke smatra da mu je agonija divna. Svakako da je njen dosije sa Musertovim ljudima besprekoran, zaslužna je za namirisanje najmanje tri kripto-jevrejske porodice, verno prisustvuje sastancima, radi u odmaralištu Luftwaffea u blizini Sheveningena, gde je njeni nadređeni smatraju efikasnom i veselom, bez besa. Niti, kao mnogi od njih, koristeći partijski fanatizam da pokriju nedostatak sposobnosti. Možda postoji jedina senka upozorenja: njena posvećenost nije emocionalna. Čini se da ima razloga da bude u Partiji. Žena s nekim matematičkim iskustvom, i sa razlozima. . . . "Želite Promenu", rekao je Rilke, "O budite inspirisani Plamenom!" Za lovor, za slavuja, za vetar. . . želeći ga, uzeti, zagrliti, pasti prema plamenu koji raste da ispuni sva čula i . . . ne voleti jer više nije bilo moguće glumiti . . . ali biti bespomoćan u stanju ljubavi. . . .

Ali ne i Katje: nema poniranja poput moljaca. Mora zaključiti da se ona potajno plaši Promene, birajući umesto toga samo trivijalno da revidira ono što je najmanje važno, ukrase i odeću, ne idući dalje od političkog transvestizma, ne samo u Gottfriedovoj odeći, već čak i u tradicionalnoj mazohističkoj uniformi, odeći francuske sobarice tako neprikladno njenom visokom, dugonogom koraku, njenoj plavuši, njenim tragajućim ramenima poput krila - ona igra na ovo samo . . . igra na igranje.

Ne može ništa. Među umirućim Reichom, naredbe koje se spuštaju do papirne impotencije, treba mu ona tako, treba Gottfrieda, remenje i bičevi kožni, pravi u njegovim rukama koje još uvek osećaju, njeni krici, crvene brane na zadnjici dečaka, njihova usta, njegov penis, prsti i nožni prsti - tokom cele zime su sigurni, na njih se može osloniti - ne može vam dati razlog, ali u svom srcu veruje, možda samo, do sada, u formi, ovo iz Märchen und Sagen, veruje da će ova začarana kuća u šumi biti sačuvana, da nijedna bomba ne bi mogla pasti ovde slučajno, samo izdaja, samo ako je Katje zaista bila promatrač Engleza i rekla im - a on zna da ne može: da je kroz neku magiju, ispod koštane rezonancije bilo koje reči, britanski napad jedini zabranjeni oblik svih mogućih guranja odostraga, u gvožđe pećnice i poslednje leto. Doći će, doći će, njegova sudbina. . . ne na taj način—ali će doći. . . . Und nicht einmal sein Schritt klingt aus dem tonlosen Los. . . . Od sve Rilkeove poezije, ova Deseta elegija koju najviše voli, može osetiti kako gorko lager Čežnje počinje bockati iza očiju i sinusa pri sećanju na bilo koji odlomak iz . . . tek umrla omladina, koja grli svoj Lament, njegovu poslednju kariku, ostavljajući sada čak i njen marginalni ljudski dodir zauvek, penje se sama, konačno sama, gore i gore u planine iskonskog bola, sa divljim vanzemaljskim sazvežđem iznad glave. . . . I ni jednom njegov korak ne zazvoni od bezvučne Sudbine. . . . To je on, Blicero, koji se penje na planinu, tako se penje skoro 20 godina, mnogo pre nego što je prigrlio plamen Rajha, još od Južnog zapada. . . sam. Bez obzira kakvo je meso bilo tu da umiri Vešticu, ljudoždera i čarobnjaka, rascvetana oruđa bola - sam, sam. On čak i ne poznaje vešticu, ne može da razume glad koja ga/nju definiše, samo je, u vreme slabosti, zbunjen da treba da koegzistira u istom telu kao i on. Sportista i njegova veština, odvojene svesti. . . . Mladi Rauhandel je barem tako rekao. . . koliko godina unazad u mir . .. Blicero je gledao svog mladog prijatelja (čak i tada već tako otvoreno, tako patetično osuđen na neki oblik istočnog fronta) u baru, na ulici, obučenog u bilo koje usko ili nezgrapno odelo, bilo koje krhke cipele, kako reaguje u punoj milosti na fudbal koji bi šaljivdžije kada bi ga prepoznali izbacili niotkuda - besmrtne predstave! ta jedna improvizovana čizma tako neverovatno visoka, tako savršeno parabolična, lopta koja se uzdiže miljama da prođe tačno između dva visoka, falusna električna stuba pozorišta Ufa na Fridrihštrase. . . kontrolu glave koju je mogao da zadrži za gradske blokove, satima, stopala artikulišu kao poezija. . . . Ipak, mogao je samo da odmahne glavom, želeći da bude dobar momak kada ga pitaju, ali ne može zaista da kaže — „To je... to se dešava... mišići to rade—“ onda se prisećajući se reči starog trenera — „mišićavo je ,smešivši se, već kao topovsko meso,svetlo mu je poprilično,ne vidiš refleksi." Kada se za Blicera počelo da se menja u tim danima, od požude do obične tuge, glupe kao Rauhandelovo čuđenje sopstvenim talentom? Video je toliko ovih Rauhandela, posebno od '39.skrivajući iste tajanstvene goste, strance, često ništa bizarnije od dara za to što se uvek nalazi tamo gde nisu bile školjke. . . da li neko od njih, ova sirovina, "želi Promenu"? Da li oni uopšte znaju? On sumnja u to. . . . Njihove reflekse samo koriste, stotine hiljada odjednom, drugi - kraljevski moljci koje je Plamen inspirisao. Blicero je, pre mnogo godina, izgubio svu svoju nevinost po ovom pitanju. Dakle, njegova je sudbina Peć: dok će zalutala deca, koja nikada nisu znala, koja ništa ne menjaju osim uniformi i ličnih karata, opstati i napredovati dugo nakon njegovih plinova i pepela, njegovog odlaska iz dimnjaka. Dakle, TAKO. Wandervogel u planinama Paina. Predugo traje, bezveze je odabrao igru, ako ne i kraj koji će mu doneti, nicht wahr? prestaro ovih dana, zahvatima treba duže da prođu, stomak takođe, prečesto u celodnevnoj agoniji, oči merljivo zaslepljene pri svakom pregledu, previše "realistične" da bi više volele smrt heroja ili čak vojnika. Samo sada želi da bude van zime, unutar topline Pećnice, tame, čeličnog skloništa, vrata iza njega u suženom pravokutniku kuhinjskog svetla, koji će se zauvek zatvoriti. Ostalo je predigra.

Ipak, brine, više nego što bi trebalo, i zbunjen je time, do dece – do njihovih motiva. Shvatio je da traže njihovu slobodu, čežnjujući kao on za pećnicom, i takva perverznost ga proganja i deprimira. . . vraća se iznova i iznova u otpadnu i besmislenu sliku onoga što je bila kuća u šumi, svedena sada na mrvice i šećerne mrlje, crna nesalomiva Peć sve što je ostalo, i dvoje dece, vrhunac slatke energije iza njih, glad počinje ponovo, odlutajući u zelenu prazninu drveća. .. . Kuda će ići, gde će se skloniti u noći? Nerazumnost dece. . . i građanski paradoks ove njihove Male Države, čija je osnova ista Peć koja je mora uništiti. . . .
Ali svaki pravi bog mora biti i organizator i razarač. Odgajan u hrišćanskom ambijentu, to mu je bilo teško videti sve do svog putovanja na Južni zapad: do vlastitog osvajanja Afrike. Saznao je da je među vatrama Kalaharija, pod širokim obalnim nebom zastrtim, vatra i voda. Dečak Herero, kojeg su misionari dugo mučili u strahu od hrišćanskih greha, duhova šakala, moćnih evropskih vukova, koji su ga progonili, nastojeci se hraniti njegovom dušom, dragocenim crvom koji je živeo uz njegovu kičmu, sada je pokušao da uhvati svog starog boga, uhvatiti ih u zamku rečima, daj ih, divlje, paralizovane, ovom učenom belcu koji je izgledao tako zaljubljen u jezik. Noseći u svom kompletu kopiju Duino Elegies, odmah nakon štampe kada se ukrcao za Südwest, poklon od majke na brodu, miris novog mastila mu je vrtoglavo vrtio noći dok je stari teretnjak uranjao trop za tropom . . sve dok sazvežđa, poput novih zvezda u zemlji bola, nisu postala nepoznata i godišnja doba na Zemlji nisu se promenila. . . i došao je na obalu u drvenom čamcu s visokim nosom koji je 20 godina ranije doveo trupe u plavim pantalonama sa gvozdenog puta da slomi veliki Herero Rising. Da pronađe, nazad u zaleđu, gore na potezu slomljenih planina između Namiba i Kalaharija, svog vernog domorodca, svoj noćni cvet.

Neprohodna stena koju je raznelo sunce. . . miljama kanjona koji se nigde ne krivudaju, lebdeći na dnu s belim peskom koji postaje hladan, kraljevski plavi kako su se poslepodneva odužila. . . . Sada pravimo Ndjambi Karunga, omuhona. . . šapat, preko zapaljenih grana trnja gde Nemac svojom vitkom knjigom dočarava energije prisutne izvan svetlosti vatre. Uzbunjeno podiže pogled. Dečak želi da se jebe, ali koristi Božje ime Herero. Izuzetna jeza obuzima belca. On veruje,kao Rensko misionarsko društvo koje je pokvarilo ovog dečaka, bogohuljenjem. Naročito ovde u pustinji, gde se opasnosti koje ne može nazvati čak ni u gradovima, čak ni po danu, skupljaju, sklopljenih krila, zadnjice dodirujući hladni pesak, čekajući. . . . Večeras oseća snagu svake reči: reči su samo trzaj oka udaljene od stvari koje predstavljaju. Opasnost smaranja dečaka pod rezonancijom svetog Imena ga bezumno ispunjava požudom, požudom u licu — maskom — instant taliona izvan vatre. . . ali dečaku Ndžambi Karunga je ono što se dešava kada se pare, to je sve: Bog je tvorac i razarač, sunce i tama, svi skupovi suprotnosti spojeni, uključujući crno i belo, muško i žensko. . . i on postaje, u svojoj nevinosti, dete Ndžambi Karunge (kao i svi njegovi prethodnici klan, nemilosrdno, izvan vlastite istorije) ovde ispod znoja Evropljana, rebara, mišića, kurac (dečakovi vlastiti mišići ostaju žestoko napeti, nekoliko sati, kao da namerava ubiti, ali ni reči, samo duge, klonične, debele kriške noći koje prelaze preko njihovih tela.

. Šta sam napravio od njega? Kapetan Blicero zna da je Afrikanac u ovom trenutku na pola puta preko Nemačke, duboko u Harzu, i da, ako se Peć ove zime zatvori iza njega, zasto je on onda poslednji put rekao auf Wiedersehen. Sedi, sa bolom u stomaku, sa žlezdama punim nelagode, pognut nad konzolom, unutar obojenog automobila za kontrolu lansiranja. Narednici za motornim i upravljačkim panelima izlaze na pauzu za cigarete- on je sam za komandama. Napolju, kroz prljavi periskop, kvrgava magla se oslobađa od svetle zone mraza koja obrušava uzdignutu i senovitu raketu, gde se puni rezervoar sa tečnim kiseonikom. Drveće se pritišće: iznad glave vidite jedva dovoljno neba za uspon rakete. Bodenplatte — betonska ploča položena preko čeličnih traka — postavljena je unutar prostora definisanog sa tri stabla, zapaljena tako da triangulira tačan smer, 260°, prema Londonu. Simbol koji se koristi je gruba mandala, crveni krug sa debelim crnim krstom unutra, prepoznatljiv kao drevni sunčani točak sa kojeg tradicija kaže da su rani hrišćani slomili svastiku, kako bi prikrili svoj odmetnički simbol. Dva eksera su zabijena u drvo u sredini krsta. Pored jednog od naslikanih tragova plamena, najzapadnijeg, neko je vrhom bajoneta zagrebao po kori reči IN HOC SIGNO VINGES. Niko iz baterije neće priznati ovaj čin. Možda je to delo Undergrounda. Ali nije naređeno da se ukloni. Bledožuti vrhovi panjeva namiguju oko Bodenplattea, sveži čips i piljevina se mešaju sa starijim otpalim lišćem. Miris, dečiji, dubok, mešaju ga benzin i alkohol. Kiša preti, možda, danas snegom. Posada se kreće nervozno sivo-zeleno. Sjajni crni kablovi od indijske gume vijugaju se kroz šumu kako bi povezali zemaljsku opremu sa 380 volti holandske mreže. Erwartung. . . .

Iz nekog razloga mu je ovih dana teže sećati se. Ono što je uokvireno, prljavo zamagljeno, u prizmama, ritual, svakodnevna iteracija unutar ovih novoočišćenih trouglova u šumama, preuzelo je ono što je nekada bilo nasumično hodanje sećanja, njegovo nevino skupljanje slika. Njegovo vreme odsustva, s Katje i Gottfriedom, postalo je kraće i dragocenije kako se tempo pucanja ubrzava. Iako je dečak u Bliceroovoj jedinici, kapetan ga jedva vidi kada su na dužnosti - bljesak zlata koji pomaže geodetima da lancem prevezu kilometre do stanice za odašiljanje, sjaj njegove kose na vetru, koji nestaje među drvećem. . . . Kako je čudno suprotno afričkom – negativna boja, žuta i plava. Kapetan, u nekom sentimentalnom prelivu, nekom predznanju,dao svom afričkom dečaku ime "Enzian", po Rilkeovom planinskom encijanu nordijskih boja, dovedenom kao čista reč iz doline:

Bringt doch der Wanderer auch vom Hange des Bergrands
nicht eine Hand voll Erde ins Tal, die alle unsägliche,
sondern ein erworbenes Wort, reines, den gelben und blaun Enzian.

"Omuhona... Pogledaj me. Ja sam crvena, a smeđa... crna, omuhona..."

"Liebchen, ovo je druga polovina zemlje. Nemačka, ti bi bila žuta i plava.” Metafizika ogledala. Očaran onim što je zamišljao elegancijom, svojim knjiškim simetrijama. ... Pa ipak, zašto je tako besciljno govorio neplodnoj planini, vrelini dana, divljem cvetu iz kojeg je pio, tako beskrajno... zašto je izgubio te reči u fatamorgani, žutom suncu i ledeno plavim senama u gudurama, osim ako nije proricalo, izvan svakog sindroma pre katastrofe, izvan straha od razmišljanja o svojim srednjim godinama, koliko god prolazna, koliko god nemoguća šansa za bilo kakvu 'providnost' - napolju je bilo nečega što se uzdizalo, komešalo se, večno dole, večno ispred njegovih reči, nešto što bi tada moglo videti da dolazi užasno vreme, barem jednako strašno kao ova zima i oblik u kojem je rat sada izrastao, oblik koji čini oblik poslednjeg komada slagalice neizbežnim: ova igra u pećnici sa žutokosim i plavookim mladicem i ćutljiva dvojnica Katje (ko joj je bio pandan na jugozapadu? takvu crnu devojku nikad nije video, uvek skrivenu zaslepljujućim suncem, promuklim i pepeljastim prolazom vozova noću, sazvežđem mračne zvezde koje niko, nijedan anti-Rilke, nije spomenuo...)—ali 1944. je bilo prekasno da bi bilo važno. Sve su te simetrije bile preratni luksuz. Nema više šta da se prorokuje.

Najmanje njeno iznenadno povlačenje iz igre. Jedina varijanta koju nije predvideo, možda zaista zato što ni crnu devojku nikada nije video. Možda je crna devojka genije meta-rešenja – rušenje šahovske ploče, pucanje u sudiju. Ali nakon čina ranjavanja, loma, šta će biti s malim stanjem u peci? Zar se to ne može popraviti? Možda nova forma, još prikladnija. . . strelac i njegov sin, i pucanje u jabuku. . . da i sam rat kao kralj tiranin . . . još se može spasiti zar ne, zakrpiti, uloge preraspodeliti, nema potrebe za žurbom van gde . . .

Gottfried, u kavezu, gleda je kako skida svoje veze i odlazi. Svetla i vitka, kosa na nogama vidljiva samo na sunčevoj svetlosti, a zatim kao fina, neugledna zlatna mreža, kapci mu se već naboraju u neobično mlade/stare potpise, bujaju, oči su retko viđene plave boje koje se u određenim danima, u sinhronizacija s vremenom, previše je za ove bademove rese i rubove, curi, krvari da bi obasjalo celo dečakovo lice, devičansko-plavi, utopljenik plavi, plavi uvučeni tako nezasitno u kredaste zidove mediteranskih ulica kroz koje smo tiho biciklirali u podnevna vremena starog mira. . . . Ne može je zaustaviti. Ako kapetan pita, reći će šta je video. Gottfried ju je već video kako se iskrada, a postoje glasine - ona je iz Undergrounda, zaljubljena je u pilota Stuka kojeg je upoznala u Scheveningenu. . . . Ali mora da voli i kapetana Blicera. Gottfried sebe naziva pasivnim posmatračem. Čekao je da ga uhvate njegove sadašnje godine i poziv za regrutaciju, s drskim užasom poput gledanja naleta krivine koju namjeravate prvi put napraviti u kontrolisanom klizanju, uzmi me, skupljajući brzinu do posljednjeg mogućeg trenutak, uzmi mi njegovu jednu molitvu za laku noć. Opasnost za koju misli da mu je potrebna za njega je i dalje izmišljena: u onome s čime flertuje i zadirkuje,smrt nije stvarni ishod, heroj uvek izlazi iz središta eksplozije, čađavog lica, ali cerekajući se - eksplozija je buka i promena, i skakanje u zaklon. Gottfried još nije video ukočenog, ni izbliza. Povremeno čuje od kuće da su prijatelji umrli, gleda kako se dugačke, mlohave platnene vreće uvlače u daljinu u zatrovanu sivinu kamiona, i farove kako seku maglu. . . ali kada rakete ne uspeju, i pokušaju da se sruše na vas koji ste ih ispalili, a desetak vas pritisne, tela zbijena jedna u drugu u isečenim rovovima čekajući svu vunu smrdljivu znojem i napeta od smeha, samo pomislite - Šta priča koju treba ispričati u neredu, napisati Mutiju. . . . Ove rakete su njegove kućne ljubimce, jedva pripitomljene, često problematične, čak i spremne da se vrate. Voli ih na način na koji bi voleo konje ili tenkove Tigrove da je obavljao dužnost negdje drugdje.

Ovde se oseća zauzeto, opušteno. Bez rata čemu se mogao nadati? Ali biti deo ove avanture. . . Ako ne znaš da pevaš Siegfried barem možeš nositi koplje. Na kojoj planinskoj padini, s kojeg preplanulog i obožavanog lica je to čuo? Sve čega se seća je beli zamah prema gore, prošivene livade prekrivene oblacima. . . . Sada uči zanat, čuva rakete, a kada se rat završi učiće za inženjera. Razume da će Blicero umreti ili otići, i da će napustiti kavez. Ali on to povezuje sa završetkom rata, a ne sa pećnicom. Zna, kao i svi, da se zatočena deca uvek oslobađaju u trenutku najveće opasnosti. Jebeno, dužina soli kapetanovog umornog, često impotentnog penisa koji se gura u njegova krotka usta, ubode kazne, njegovo lice koje se ogledalo u činu ljubljenja kapetanovih čizama, njihov sjaj prošaran, korodiran mašću, uljem, alkoholom prolivenim u potpirivanje, zamračenje njegovog lica do onog koje ne može prepoznati – to je neophodno, čine specifično njegovo zarobljeništvo, koje bi inače teško bilo drugačije od gušenja vojske, represije vojske. On se stidi što toliko uživa u njima - riječ kučka, izgovorena sada određenim tonom glasa, će mu dati erekciju koju ne može smanjiti - boji se da je, ako ga zapravo ne osude i prokleti, poludio. Cela baterija zna za dogovor: iako i dalje slušaju kapetana, on je tu, na njihovim licima, osećao se kako drhti duž čeličnih traka, pljuskajući mu na poslužavnik u neredu, zabijen laktom u njegov desni rukav pri svakom oblačenju njegovog odreda. Ovih dana često sanja veoma bledu ženu koja ga želi, koja nikada ne govori – ali apsolutno samopouzdanje u njenim očima. . . njegova užasna sigurnost da ona, slavna ličnost koju svi prepoznaju na vidiku, poznaje ga i nema razloga da razgovara s njim osim poziva koji joj je na licu, tera ga da vibrira budnim u noćima, kapetanovo iscrpljeno lice udaljeno je nekoliko centimetara preko svile bora srebrnih, slabašnih očiju koje bulje kao njegove, brkova po kojima je odjednom morao zagrebati obraz, jecajući, pokušavajući da kaže kako je ona, kako ga je gledala. . . .

Kapetan ju je video, naravno. Ko nije? Njegova ideja utehe je da kaže detetu: "Ona je stvarna. Vi nemate pravo glasa u ovome. Morate razumeti da ona želi da vas ima. Nema svrhe vrištati budno, gnjaviti me na ovaj način."

"Ali ako se vrati..."

"Pokori se, Gottfriede. Odustani od svega. Pogledaj gde te vodi. Pomisli na prvi put kad sam te zajebao. Kako si bio čvrst. Dok nisi znao da nameravam ući. Tvoj mali pupoljak ruže procvetao si, čak ni nevinost svojih usta.

Ali dečak nastavlja da plače. Katje mu neće pomoći. Možda spava. On nikad ne zna. Želi da joj bude prijatelj, ali jedva da razgovaraju. Ona je hladna, tajanstvena, on je ljubomoran na nju ponekad i na druge - obično kada želi da je pojebe i zbog neke kapetanove domišljatosti ne može - u takvim trenucima on misli da je očajnički voli.Za razliku od Kapetana, on je nikada nije doživljavao kao odanu sestru koja će ga osloboditi iz kaveza. On sanja o tom oslobađanju, ali kao mračnom vanjskom Procesu koji će se dogoditi, bez obzira što neko od njih želi. Bilo da ode ili ostane. Dakle, kad Katje zauvek napusti igru, on ćuti.

Blicero je proklinje. Baca drvo za čizme na dragoceni TerBorch. Bombe padaju na zapad u Haagsche Bosch. Vetar duva, mršavi ukrasne bare napolju. Automobili osoblja se udaljavaju, niz dugu stazu obrubljenu bukvama. Polumesec sija među maglovitim oblacima, njegova tamna polovina boje odležanog mesa. Blicero naređuje svima da siđu u sklonište, podrum pun džina u smeđim posudama, otvorene sanduke sa lukovicama anemona. Kurva je stavila svoju bateriju u britansku nišanu, napad može doći na bilo koga u momentu! Svi sede i piju oude genever i gule sireve. Pričanje priča, uglavnom smešnih, pre rata. Do zore su svi pijani i spavaju. Ostaci voska zasipaju pod poput lišća. Ne dolaze Spitfiresi. Ali kasnije tog jutra Schußstelle 3 je preseljena, a rekvirirana kuća je napuštena. I ona je otišla. Prešao preko engleskih linija, na isturenom delu gde je velika avantura u vazduhu zatrpana za zimu, u Gottfriedovim čizmama i u staroj haljini, crnoj moarskoj, dužine do teleta, prevelika veličina, šugava. Njena poslednja maska. Od sada će ona biti Katje. Jedini dug je prema kapetanu Prenticeu. Ostali - Piet, Wim, bubnjar, Indijanac - svi su je ispustili. Ostavio je da umre. Ili je ovo njeno upozorenje da..

. "Izvini, ne, potreban nam je metak", Wimovo lice u senkama koje njeno oko ne može da nadoknadi, gorko šapuće ispod pristaništa Ševenin-gena, hrapava gomila stopa po drvetu iznad glave, " Svaki jebeni metak nam je potreban. tako da će on započeti njihov poslednji sastanak tehničkim stvarima koje ona više ne može deliti. Kad pogleda okolo, on je otišao, gerilski ćutljiv, a ona nema načina da spoji ovo sa onim kako se on osećao prošle godine na neko vreme pod hladnom ženilom, u danima pre nego što je dobio toliko mišića, i ožiljke na ramenu i bedra - kasno procvetao, neutralan muškarac je konačno prešao svoj prag, ali ona ga je volela pre toga. . . mora da ima. . . .

Sada im ništa ne vredi. Tražili su Schußstelle 3. Dala im je sve ostalo, ali je stalno pronalazila razloge da ne odredi Kapetanovo raketno mesto, a do sada postoji previše sumnje u to koliko su razlozi bili dobri. Istina, mesto se često premeštalo. Ali nije se mogla postaviti bliže donošenju odluka: bilo je to njeno bezizražajno lice sluge koje se nagnulo nad njihove rakije i cigare, tabele preko niskih stolova, krem ​​papiri bili su ljubičasti utisnuti kao natučeno meso. Wim i ostali su uložili vreme i živote – tri jevrejske porodice poslate na istok – iako čekajte sada, ona je više nego izbalansirala, zar ne, u mesecima provedenim u Sheveningenu? Bili su deca, neurotični, usamljeni, piloti i posade o kojima su svi voleli da pričaju, a ona je dobila ko zna koliko povratnih informacije o najtajnijim letelicama preko Severnog mora, zar ne, brojeve eskadrila, zaustavljanja punjenja goriva, okretanja... tehnike oporavka i radijuse okretanja, postavke snage, radio kanale, sektore, obrasce saobraćaja — zar ne? Šta više žele? Ona to pita ozbiljno, kao da postoji stvarni faktor konverzije između informacija i života. Pa, čudno je reći, postoji. Zapisano u priručniku, u dosijeu Ministarstvu rata. Ne zaboravite da je prava stvar rata kupovina i prodaja.Ubistvo i nasilje su samopolicijski i mogu se poveriti neprofesionalcima. Masovnost ratne smrti korisna je na mnogo načina. Služi kao spektakl, kao diverzija od stvarnih ratnih kretanja. Pruža sirovi materijal koji se može zabeležiti u istoriji, tako da deca mogu podučavati istoriju kao sekvence nasilja, bitke za bitkom, i da budu spremnija za svet odraslih. Najbolje od svega, masovna smrt je stimulans samo običnim ljudima, malim momcima, da pokušaju da zgrabe komad te pite dok su još ovde da ga progutaju. Pravi rat je slavlje tržišta. Organske pijace, pažljivo oblikovane u "crno" od strane profesionalaca, niču posvuda. Scrip, Sterling, Reichsmarks nastavljaju da se kreću, žestoki kao klasični balet, unutar svojih antiseptičkih mermernih odaja. Ali ovdje, ovdje dolje među ljudima, prave valute nastaju. Dakle, o Jevrejima se može pregovarati. Dogovoreno je kao cigarete, pička ili Hershey barovi. Jevreji takođe nose elemente krivice, buduće ucene, koja deluje, u korist profesionalaca. Dakle, Katje ovde viče u tišini, Severno more nada, i gusar Prentice, koji je poznaje po užurbanim sastancima - na gradskim trgovima koji uspevaju biti barački i klaustrofobični, pod mekim mirisima drveta strmih stepenica ko merdevina, na blatu pored uljanog keja i mačjih jantarnih očiju koje gledaju dole, u bloku starih stanova sa kišom u dvorištu i glomaznom, drevnom Schwarzlose ogoljenom poluge i pumpe za ulje razbacananog po prašnjavoj prostoriji - koji ju je svaki put video kao lice koje pripada drugima koje poznaje bolje, na margini svakog poduhvata, sada, suočen s ovim lice van konteksta, " ogromno nebo puno morski oblaci u punom maršu, visoko i ljubicasto, iza nje, otkriva opasnost u njenoj samoći, shvata nikada nije čuo njeno ime, sve do sastanka u vetrenjači poznatoj kao "Anđeo". . . .

Ona mu govori zašto je sama—manje-više—zašto se nikada ne može vratiti, a njeno lice je negde drugde, naslikano na platnu, obešeno sa ostalim preživelima u kući blizu Duindigta, svedoči samo Igri u pećnici—vekovi prolaze kao tamnocrveni oblaci, potamnjujući beskonačno mali sloj laka između nje i Gusara, dajući joj štit vedrine koji joj je potreban, klasična irelevantnost. . .

. "Ali gde ćeš ići?" Obojica imaju ruke u džepovima, saleve čvrsto umotane, kamenje koje je voda ostavila iza sebe, blistavo crno čekanje poput pisanja u snu, koje će imati smisla otisnuto ovde duž plaže, a svaki fragment tako zadivljujuće jasan. .

. "Ne znam. Gde bi bilo dobro mesto?"

" 'Bela poseta'," predložio je Pirat. "
" 'Bela poseta' je u redu", rekla je i zakoračila u prazninu. . . .

"Osbie, jesam li poludeo?" snežna noć, pet raketnih bombi od podneva, drhtanje u kuhinji, kasno i uz sveće, Osbie se oseća kao kućni idiot-savant tako daleko u susretu s muškatnim oraščićem ove večeri da se upit čini sasvim korektnim, bledi cement Jungfrau skvot, flegmatičan i skuplja koprivu u zamračenom uglu.

"Naravno, naravno", sez Osbie, tečnim prolazom prstiju i zgloba zasnovan na načinu na koji je Bela Lugosi dao određenu čašu dopiranog vina nekoj maloletnoj budali u glavnoj ulozi u Belom zombiju, prvom filmu koji je Osbie ikada video i u određenom smislu poslednji, rangiran na njegovoj listi svih vremena zajedno sa Sinom Frankensteina, Freaks, Flying Down to Rio i možda Dumbo, u koji je otišao video u Oxford Streetu sinoć, ali na pola puta primetio je, umesto čarobnog pera, bešćutno zeleno i ljubičasto lice gospodina Ernesta Bevina umotano u bucmastu surlu slonića s dugim trepavicama i odlučio da bi bilo mudro da se izvini. „Ne“, pošto je Pirate u međuvremenu pogrešno shvatio šta god da je Osbie rekao, „ne „naravno da si poludeo, Prentice“, to uopšte nije bilo to..."

"Šta onda", pita Pirate, nakon što je Osbiein propust prošao minut.
"Ah?" sez Osbie.

Pirate se premišlja, eto šta je. Stalno se priseća da Katje sada izbjegava svako spominjanje kuće u šumi. Ona je bacila pogled na nju, ali kristalne ploče istine su prelomile sve njene čujne reči - često do suza - i on ne može sasvim razumeti ono što je izgovoreno, a još manje zaključiti o samom blistavom kristalu. zašto je napustila Schußstelle 3. Nikada nam se ne kaže zašto. Alu s vremena na vreme će se igrači u igri, u zatišju ili u krizi, podsetiti kako je, na kraju krajeva, stvarno igrati- i onda nece moci nastaviti u istom duhu. . . . Niti to mora biti nesto iznenadno, spektakularno – može doći blago – i bez obzira na rezultat, broj posmatrača, njihovu kolektivnu želju, kazne koje oni ili Liga mogu izreći, igrač će se, namerno probuditi, možda uz Katjinu vlast, žestoki , mladi izolat slegne ramenima i zakorači, kaze jebi ga i prestane igrati, prestane hladno. . . .

"U redu", nastavlja on sam. Osbie izgubljen u mesecevom osmehu luđaka, prateći zrelu žensku snežnu kožu Alpa u uglu, njega i smrznuti vrh iznad i plavu noć. . . "To je onda nedostatak karaktera, crotchet. Kao da nosiš prokletu Mendozu." Svi ostali u Firmi pakuju Stena kojeg poznajete. Mendoza je teška tri puta više, niko u poslednje vreme nije ni video meksički mauzer kalibra 7 mm, čak ni na Portobello Roadu: nema veličanstvenu Garažu Simplicity ili brzinu paljbe, a ipak ga voli (da, najverovatnije je ljubav ovih dana) "vidite, to je stvar kompromisa, ja nisam", nostalgija njegovog ravnog povlačenja u Lewisovom stilu, i mogućnosti da podigne cev u sekundi (nikad pokušao da uzme cev od Stena?), i imati dvostrani napadač u slučaju da se pokvari.

. . . "Hoću li dozvoliti da višak kilograma napravi razliku? To je moje prepone, ja sam ravnodušan prema težini, inače ne bih vratio devojku, zar ne."

"Ja nisam tvoja odgovornost." Statua od somota boje vina od vrata do zapešća i bokova, i koliko dugo, gospodo, ona posmatra iz senke?

"Oh," gusar postaje sramežljiv, "jesi, znaš."

"Srećni par!" Osbie iznenada zaurla, uzimajući još jedan prstohvat muškatnog oraščića poput burmuta, a očne jabučice se kotrljaju bele poput minijaturne planine. Sada glasno kihne po kuhinji, čini mu se neverovatnim da ima oba ova čoveka u istom vidnom polju. Gusarovo lice potamnelo od stida, Katjino nepromenjivo, napola pogođeno svetlom iz susedne sobe, napola u senama od škriljevca.

"Zar sam te onda trebao ostaviti?" i kada ona samo stisne usta, nestrpljiva, "ili misliš da ti je neko ovde dužan da te izvede?"

"Ne." To je stiglo do nje. Pirate je pitao samo zato što je počeo sumnjati, mračno, o jednom broju necega ovde. Ali na Katji je za brisanje jedne krivice. Njen stari, nerešivi porok - ona želi da pređe mora, da poveže zemlje među kojima ne postoji mogući kurs. Njeni preci su pevali, na srednjem holandskom,

ic heb u liever dan en everswîn,
al waert van finen goude ghewracht,

( Radije bih tebe nego hleba, iako kazu da je to nemoguce) ljubav neuporediva sa zlatom, zlatno tele, čak i u ovom slučaju zlatna svinja. Ali do sredine 17. veka više nije bilo svinja od zlata, samo od smrtnog mesa kao što je to bio onaj od Fransa Van der Groova, drugog pretka,koji je otišao na Mauricijus sa čamcem punim ovih živih svinja i izgubio trinaest godina noseći svoj haakbus kroz šume ebanovine, lutajući močvarama i tokovima lave, sistematski ubijajući domaće dodoe iz razloga koje nije mogao objasniti. O jajima i mlađim pticama brinule su se holandske svinje. Frans je pažljivo povlacio perle na roditeljima na 10 ili 20 metara, komad oslonjen na udicu, laganim povlacenjem okidača, okom usredotočen na linjajuću ružnoću dok je bliže fitilju, natopljenom vinom, držao u celjustima crevo,koje je cvetajuci crveno prema dole toplinu na njegov obraz poput moje vlastite male svetiljke, pisao je kući Hendriku, starijem bratu, vladaru mog Znaka. . . zapaljivi prah koji je držao rugom rukom zaštićen- iznenadno je bljesnuo u tavi, kroz rupu za dodir i glasan zvuk se reflektovao od strme stene, uz trzaj razbijajući kundak uz njegovo rame (koža je tamo isprva sirova, s mehurićima, a zatim prekrivena žuljevima, nakon prvog leta). A glupa, nezgodna ptica, koja nikada nije nameravala da leti ili da trči bilo kojom brzinom - za šta su bile dobre? - ne može sada čak ni da locira svog ubicu, pukla, prskala krv, promuklo umire. . . .

Kod kuće, brat je prelistavao pisma, neka oštra, neka zamrljana morem ili izbledele, u rasponu od godina, isporučene odjednom - razumevši vrlo malo toga, samo nestrpljiv da provede dan, kao i obično, u baštama i stakleniku sa svojim tulipanima (vladaju!će ludilo tog vremena), posebno jedna nova sorta nazvana po njegovoj sadašnjoj ljubavnici: krvavocrvena, fino istetovirana u ljubičastoj boji. . . . "Nedavni dolasci svi nose novog snaphaana... ali ja se držim svoje nespretne stare šibice... zar ne zaslužujem nespretno oružje za tako nespretan plen?" Ali Frans se nije približio da kaže šta ga je držalo podalje među zimskim ciklonima, trpajući komade stare uniforme dole nakon olovnih lopti, opečenih od sunca, bradatih i prljavih - osim ako nije padala kiša ili nije bio u visoravni gde su krateri starih vulkana sakupljali kišu. plavo kao nebo u uzlaznoj ponudi.

Dodoe je ostavio da trunu, nije mogao izdržati da jede njihovo meso. Obično je lovio sam. Ali često bi, nakon meseci toga, izolacija počela da ga menja, menjala samu njegovu percepciju - nazubljene planine na punoj dnevnoj svetlosti kako su plamtele dok je gledao u nakazne šafrane, strujanje indigosa, nebo u njegovu staklenu kuću, celo ostrvo u njegovu tulipomnia. Glasovi - on nesanica, južnjačke zvezde preguste za sazvežđa koja vrve u licima i stvorenja iz bajke manje verovatna od dodoa - govorili su reči spavača, pojedinačno, u paru, u horu. Ritmovi i tembrovi su bili holandski, ali nisu imali smisla. Osim što je mislio da ga upozoravaju. . . grdi se, ljut što ne može da razume. Jednom je sedeo celi dan i zurio u jedno belo jaje dodoa u travnatom grbu. Mesto je bilo previše udaljeno da bi bilo koja svinja koja se hranila mogla pronaći. Čekao je grebanje, prvu pukotinu koja je dosegla mrežu od površine krede: izbijanje. Konoplja stegnuta zubima čelične zmije, spremna da bude upaljena, spremna da se spusti, sunce u more crnog baruta, i uništi dete, jaje svetlosti u jaje tame, u prvoj minuti zadivljenog vida, mokrog puha ohlađeni ovim jugoistočnim trgovinama. . . . Svakih sat vremena ugledao je bure. Tada je, ako je ikada, mogao videti kako je oružje napravilo osovinu moćnu poput Zemljine između njega i ove žrtve, još uvek jedne, unutar jajeta, sa lancem predaka, koja se ne može izbiti duže od treptaja od svetska svetlost. Tu su bili, tiho jaje i ludi Holanđanin, i udica koja ih je povezivala zauvek, uokvirena, sjajno nepomična kao i svaki Vermeer. Samo se sunce kretalo: od zenita dole, najzad iza planinskih zubaca, do Indijskog okeana, do tamne noći. Jaje, bez tobolca, još neizleženo.Trebalo je da ga raznese tamo gde leži: shvatio je da će se ptica izleći pre zore. Ali ciklus je bio završen. Podigao se na stopala, zglobove kolena i kuka u agoniji, glava mu se tresla od uputa njegovih govornika koji su zujali, preklapajući se, hitno, i samo je odšepao, komadić na desnom ramenu.

Kada ga je samoća počela terati u ovakve situacije, često se vraćao u naselje i pridružio se lovačkoj družini. Pijana, univerzitetska histerija zahvatila bi ih sve, u noćnim divljanjima gde bi trenutno pucali na bilo šta, krošnje drveća, oblake, kožne demonske slepe miševe koji su vrištali nečujno. Pasati vetrovi koji su se kretali uzbrdo da bi rashladili njihovo noćno znojenje, nebo obasjano napola grimizno od vulkana, tutnjanje pod njihovim nogama duboko kao što su glasovi slepih miševa bili visoki, svi ovi ljudi su bili uhvaćeni u spektar između, zarobljeni među frekvencijama vlastitih glasova i reči.

Ova besna vojska bili su gubitnici, imitirajući rasu koju je izabrao Bog. Kolonija, taj poduhvat, umirala je - poput stabala ebanovine koja su skidali sa ostrva, poput jadnih vrsta koje su potpuno uklanjali sa zemlje. Do 1681., Didus ineptus će nestati, a do 1710. nestao bi i svaki poslednji doseljenik s Mauricijusa. Preduzeće bi ovdje trajalo otprilike cijeli ljudski život.

Nekima je to imalo smisla. Videli su ptice spoticanja loše napravljene do tačke sotonske intervencije, toliko ružne da otelotvoruju argument protiv Božje kreacije. Da li je Mauricijus bio neki prvi otrov koji je curio kroz zaštićene nasipe Zemlje? Hrišćani to moraju zaustaviti ovde, ili će poginuti u drugom potopu, koji ovoga puta nece osloboditi Bog već Neprijatelj. Čin zabijanja punjenja u njihove muskete postao je za ove ljude čin predanosti, čiju su simboliku razumeli.

Ali ako su bili izabrani da dođu na Mauricijus, zašto su takođe bili izabrani da propadnu i odu? Da li je to izbor ili zaobilaženje? Da li su izabrani, ili su preteriti, i osuđeni na propast kao dodoi?

Frans nije mogao znati da su, osim nekoliko drugih na ostrvu Reunion, ovo bili jedini dodoi u Kreaciji i da je pomagao u istrebljenju rase. Ali s vremena na vreme razmere i mahnitost lova su mu uznemirili srce. „Da vrsta nije takva perverzija“, napisao je, „mogla bi se isplatiti uzgajati kako bi se hranile naše generacije. Ne mogu ih tako nasilno mrziti kao neki ovde. Ali šta sada može ublažiti ovaj pokolj? Prekasno je. Možda lepši kljun, punije perje, sposobnost za let ma koliko kratak bio. Ostrvo, izgled ptice nam se tada možda ne bi činio ništa čudnijim od one divlje ćurke u Severnoj Americi, nažalost, njihova tragedija je da bude dominantan oblik života na Mauricijusu, ali nesposoban za govor. To je bilo to, upravo tamo.

Nijedan jezik nije značio nikakvu šansu da ih kooptiraju u ono što su njihovi okrugli i laneni osvajači nazivali Spasom. Ali Frans, u toku jutarnjih svetala usamljeniji od većine, nije mogao da se suzdrži od toga da konačno ne svedoči čudu: daru govora. . . a Konverzija Dodoesa. Hiljade rangiranih na obali, sa blistavim profilom grebena na vodi iza njih, njegov urlik je jedini jutarnji zvuk, vulkani miruju, vetar zaustavljen, jesenji izlazak sunca raspršuje svetlost staklasto i duboko nad svima njima. . . došli su iz svojih gnezda i legla, s pokraj potoka koji izbijaju iz ušća lava tunela, sa manjih otoka preplavljenih poput krhotina sa severne obale, iz iznenadnih vodopada i opustošenih kišnih šuma u kojima rđaju sečiva sekira i hrapavi žlebovi trunu i prevrću se na vetru, od svojih mokrih jutara pod senama planinskih stubova oni su se gegali u nezgodnom hodočašću na ovaj skup: da budu posvećeni, primljeni. . .Jer koliko god da su Božja stvorenja i da imaju dar racionalnog govora, priznajući da se samo u Njegovoj Reči može pronaći večni život. . . A u očima dodoa su suze sreće. Svi su oni sada braća, oni i ljudi koji su ih lovili, braća u Hristu, mala beba o kojoj sada sanjaju da sedi blizu, da se prenoćišta u svojoj štali, u miru sa perjem, čuvajući njega i njegovo drago lice cele noći. . . .

To je najčistiji oblik evropske avanture. Čemu sve to, morima koja ubijaju, gangrenim zimama i izgladnelim prolećima, našoj koštanoj potera za nevernicima, ponoći rvanja sa Zveri, naš znoj postaje led i naše suze blede pahuljice snega, ako ne i za trenutke kao što su ovi: mali obraćenici koji izlaze iz očnog polja, tako krotki, tako poverljivi - kako će se bilo koji puzak stisnuti od straha, bilo kakav rekreacijski krik ponuditi u prisustvu naše oštrice, naše neophodne oštrice? Posvećeni sada, oni će nas hraniti, osveštali svoje ostatke i izmeće gnojiti naše useve. Jesmo li im rekli "Spas"? Jesmo li mislili na večni stan u Gradu? Večni život? Obnovljen zemaljski raj, njihovo ostrvo kakvo im je bilo vraćeno? Verovatno. Sve vreme razmišljanja o maloj braći ubrajamo se u naše vlastite blagoslove. Zaista, ako nas spase od gladi u ovom svetu, onda izvan njega, u Kristovom kraljevstvu, naše spasenje mora biti, u istoj meri, neraskidivo. Inače bi dodoe bile samo ono što izgledaju u iluzornom svetlu sveta – samo naš plijen. Bog nije mogao biti tako okrutan.

Frans može gledati na obe verzije, na čudo i lov od više godina nego što se sada može setiti, kao na stvarne, jednake mogućnosti. U oba, na kraju, dodoi umiru. Ali što se tiče vere. . . može verovati samo u jedinu čeličnu stvarnost vatrenog oružja koje nosi. „Znao je da će snaphaan imati manje težine, njegov penis, kremen i čelik daju mu sigurnije paljenje – ali osećao je nostalgiju za haakbusom... nije mu smetala dodatna težina, to je bio njegov kroč.

" Pirate i Osbie Feel se oslanjaju na svoje krovne ivice, veličanstven zalazak sunca preko i uz krivudavu reku, carsku zmiju, gomile tvornica, stanova, parkova, zadimljenih tornjeva i zabata, užareno nebo koje se spušta niz milje dubokih ulica i Krovovi pretrpani i vijugava reka Temza drastična mrlja spaljene narandže koja posetioce podseti na njegovu smrtnu prolaznost ovde, da zapečati ili isprazni sva vrata i prozore na vidiku njegovim očima koje traže samo malo društva, reč-dve na ulici pre nego što se popne na sapun težak miris iznajmljene sobe i kvadrati koraljnog zalaska sunca na podnim daskama - starinsko svetlo, samoupijajuće, gorivo potrošeno u odmerenom zimskom holokaustu, udaljeniji oblici među nitima ili plahtama od dima sada savršene ruševine od pepela, bliži prozori, na trenutak pogođeni suncem, uopšte ne reflektuju, ali sadrže istu razarajuću svetlost, ovo intenzivno bleđenje u kojem nema obećanja povratka, svetlost koja rđa vladine automobile na ivičnjaci, lakira poslednja lica koja jure pored dućana na hladnoći kao da se konačno oglasila ogromna sirena, svetlost koja čini ohlađene neprehodne kanale mnogih ulica, i to ispunjava londonskim čvorcima, koji se milionima približavaju maglovitim kamenim postoljima, praznim trgovima i velikom kolektivnom snu. Oni teku u prstenovima, koncentričnim prstenovima, na ekranima radara. Operateri ih zovu "anđeli".

"On te proganja", Osbie puše cigaretu Amanita.

„Da“, gusar se kreće po ivicama vrta na krovu, razdražljiv na zalasku sunca, „ali to je poslednje u šta želim da verujem. Drugi je bio dovoljno loš.... "

"Šta onda mislis o njoj."

"Mislim da je neko može iskoristiti", odlučivši to juče na stanici Charing Cross kada je otišla u "The White Visitation."

"Nepredviđena dividenda za nekoga."

"Znas li što imaju na umu, tamo dole?" u "The White Visitation

Samo da kuvajj nešto što uključuje ogromnu hobotnicu ali niko ovdje u Londonu ne zna se ikakvom preciznošću. Čak i kod “The White Visitation” postoji taj iznenadni veliki dolazak i odlazak, i zapažena je nejasnoća zašto je Myron Grunton manje nego prijatelkski gledao na Rodžera Meksika, koji se vratio u svoju jedinicu u Severnoj Africi natrag pod Lorraine križ, sve što bi Nemci mogli pronaći zlokobno 'u crnom snimljanom na filmu, slatkorečivo ili iznuđeno od njega a ni manje ni više nego Gerhardt von Göll, nekada intiman i još uvek ravan Langu, Pabstu, Lubitschu, koji se u poslednje vreme mešao u poslove bilo kojeg broja izgnanika vlade, fluktuacije u valutama, uspostavljanje i ukidanje zadivljujuće mreže tržišnih operacija koje namiguju, namiguju širom zaraćenog kontinenta, čak i dok vatrene borbe zvižde čelik gore-dole po ulicama i vatrene oluje brišu kisik na nebu i kupce pada ugušen kao bube u prisustvu Flita. . ali trgovina nije oduzela von Göllov dodir: ovih dana je postao osetljiviji nego ikad. U ovim prvim jurnjavama crnac se kreće u SS uniformi, među letvicama i platnenim maketama rakete i Meillerwagena (uvek snimljen kroz borove, kroz sneg, iz dalekih uglova koji ne odaju englesku lokaciju), ostali u uverljivim blackface, regrutovana za taj dan, cela posada na šašavi, g. Pointsman, Meksiko, Edwin Treacle i Rollo Groast, stalni neurohirurg ARF-a Aaron Throwster, svi igraju crne raketare izmišljenog Schwarzkomanda - čak i Myron Grunton u ulozi negovornika , mutan dodatak kao i ostali. Trajanje filma je tri minuta, 25 sekundi i ima dvanaest snimaka. Biće starinski, uz malo pecurki i ferrotipizacije, i transportovan u Holandiju, kako bi postao deo "ostataka" krivotvorenog mesta za ispaljivanje raketa u Rijkswijksche Boschu. Holandski otpor će tada "upasti" na ovo mesto, praveći veliku pometnju, lažirajući tragove guma i detaljno opisujući leglo naglog odlaska. Unutrašnjost vojnog kamiona će biti razbijena molotovljevim koktelima: među pepelom, ugljenisanom odećom, pocrnelim i blago otopljenim bocama džina, naći će se fragmenti pažljivo krivotvorenih Schwarzkomando dokumenata, kao i kolut filma, samo tri minuta i 25 sekundi. koji će biti vidljiv. Von Göll, pravog lica, proglašava to svojim najvećim delom.

"Zaista, kako su se stvari razvijale", piše filmski kritičar Mitchell Prettyplace, "ne može se puno raspravljati s njegovom procenom, iako iz znatno drugačijih razloga od onih koje je von Göll mogao dati ili čak iz njegove neobične predviđene pozicije."

U "The White Visitation", zbog neredovnog finansiranja, postoji samo jedan filmski projektor. Svakog dana, oko podneva, nakon što su ljudi iz Operacije Crno krilo posmatrali njihove lažne afričke raketne trupe, Webley Silvernail dolazi da odnese projektor niz prohladno istrugano drvo ponovo do krila ARF-a, u unutrašnju prostoriju u kojoj hobotnica Grigori curi mrzovoljno u svom rezervoaru. U drugim sobama psi cvile, laju od bola, cvile za stimulusom koji ne dolazi, nikada neće doći, a sneg se vrti, nevidljive tetovirajuće iglice o bezivna prozorska stakla iza zelenih senki. Kolut ima navoj,svetla su ugašena, Grigorijeva pažnja je usmerena na ekran, gde slika već hoda. Kamera je prati dok se namerno ne kreće dugonoga po sobama, adolescentske širine i pogrbljene do ramena, njena kosa nije nimalo otvoreno holandska, već učvršćena u modernom obliku sa starom, potamnjelom srebrnom krunom.

Vidi dalje Romani u nastavcima prevod AL

5. 7. 2023.

Thomas Pynchon, Duga gravitacije, nastavak ( 96- 107)

 

Ponašaj se bolje ili ćemo te poslati natrag dr. Jaméfu
Kad ga je Jamf uslovio, bacio je stimulans.
Izgleda da te dr. Jamf danas posetio da namesti tvoju malu stvar, zar ne?

—Knjiga 50 000 uvreda Neila Nosepickera, §6.72,
“Grozno potomstvo,” The Nayland Smith Press, Cambridga | (Mass.), 1933

PUDING.-Ali, nije li ovo

POINTSMAN: Gospodine?
PUDING: Nije li sve prilično otrcano, Pointsman? Na ovaj način se mešate u um drugog čoveka?
POINTSMAN: Brigadiru, mi samo pratimo dug niz eksperimenata i ispitivanja. Univerzitet Harvard, američka vojska? Teško otrcane institucije.
PUDING: Ne možemo, Pointsman, to je zverski.
POINTSMAN: Ali Amerikanci su već bili na njemu! zar ne vidiš? Nije kao da kvarimo devicu ili nešto slično—
PUDING: Moramo li to učiniti zato što to rade Amerikanci? Moramo li im dozvoliti da nas korumpiraju?

Još oko 1920. dr. Laszlo Jamf je izneo mišljenje da ako Votson i Rayner mogu uspešno usloviti svoje "dete Albert" u refleksni užas od svega krznenog, čak i od njegove vlastite majke u krznenoj boi, onda bi Jamf sigurno mogao učiniti istu stvar za svoju Dojenče Tyrone i bebin seksualni refleks. Jamf je te godine bio na Harvardu u poseti iz Darmstadta. Bilo je to u ranom delu njegove karijere, pre nego što je ušao u organsku hemiju (bila je to sudbonosna promena polja kao što je Kekuléov poznati prelazak na hemiju iz arhitekture, stoleće pre). Za eksperiment je dobio malu pomoć od Nacionalnog istraživačkog saveta (u okviru kontinuiranog NRC programa psiholoških studija koji je započeo tokom svetskog rata, kada su bile potrebne metode za odabir oficira i klasifikaciju regrutovanih). Jamf je, zbog svog ciljanog refleksa, odabrao dečiji hardon, možda zbog financiranja.

Merenje sekreta, kao što je to učinio Pavlov, značilo bi operaciju. Merenje "straha", refleks koji je Watson odabrao, donelo bi previše subjektivnosti (šta je strah? Koliko je "puno"? Ko odlučuje, kada je na licu mesta na terenu, a postoji'. Vreme je da prođete kroz dugi spor proces upućivanja na Odboru za strah?). Instrumentacija jednostavno nije bila dostupna tih dana. Najbolje što je mogao da uradi je Larson-Keeler-ov "detektor laži" sa tri varijable, ali je u to vreme još uvek bio samo eksperimentalni.

Ali otvrdnjavanje, to ili postoji, ili ga nema. Binarno, elegantno. Posao posmatranja može obaviti čak i učenik.

Bezuslovni stimulus = milovanje penisa antiseptičkim pamučnim štapićem.
Bezuslovni odgovor = hardon.
Uslovljeni stimulus = x.
Uslovljeni odgovor = hardon kad god je x prisutan, milovanje više nije potrebno, sve što vam treba je da x.

Uh, x? pa, šta je x? Pa, to je čuveni "Mystery Stimulus" koji fascinira generacije studenata bihejvioralne psihologije, to je ono što je.Prosječan humoristički časopis na kampusu ima 1,05 inča stupaca godišnje o ovoj temi, što je ironično tačno onoliko koliko je Jamf prijavio za erekciju dojenčeta T.

Sada bi obično, prema tradiciji u ovim stvarima, mali naivac bio uslovljen. Jamf bi, govoreći Pavlovovim rečima, "ugasio" hardon refleks koji je izgradio, pre nego što bi pustio bebu. Najverovatnije jeste. Ali, kako je sam Ivan Petrovič rekao: „Ne samo da moramo govoriti o delimičnom ili potpunom gašenju uslovljenog refleksa, već moramo shvatiti da izumiranje može ići dalje od tačke svođenja refleksa na nulu. Stoga ne možemo suditi o stepenu izumiranje samo veličinom refleksa ili njegovim odsustvom, jer još uvek može postojati tiho izumiranje iza nule.'1'' Kurziv je G. Pointsman's

Može li uslovni refleks preživeti u čoveku, uspavanom, preko 20 ili 30 godina Da li je dr. Jamf ugasio samo do nule – sačekao je da beba pokaže nultu tvrdnju u prisustvu stimulusa x, a zatim prestao da je zaboravio – ili je ignorisao – „tiho izumiranje iza nule“?

Da li je Nacionalni istraživački savet imao išta da kaže o tome kada je Slothrop otkriven krajem 1944. od strane “Bele posete”—iako su ga mnogi oduvek poznavali kao poznatog Infant Tyronea—poput Novog sveta, različiti su ljudi mislili da su otkrili različite stvari.

Roger Mexico misli da je to statistička čudnost. Ali on oseća da temelji te discipline sada pomalo podrhtavaju, dublje nego što bi čudnost trebala terati. Čudno, čudno, čudno — pomislite na reč: takva bela konačnost u njenom završnom pljeskanju jezikom. To implicira kretanje preko jezičke stope — iza nule — i u drugu oblast. Naravno da ne prolaziš. Ali shvatate, intelektualno, da se tako treba kretati.

Rollo Groast misli da je to predznanje. "Slotrop je u stanju da predvidi kada će raketa pasti na određeno mesto. Njegov opstanak do danas je dokaz da je delovao na osnovu informacija unapred i izbegavao područje u vreme kada je raketa trebalo da padne." Dr Groast nije siguran kako, ili čak da li, seks dolazi u to.

Ali Edwin Treacle, taj najveći frojdovski istraživači psihologije, misli da je Slotropov dar psihokineza. Slothrop snagom svog uma uzrokuje da rakete padaju tamo gde padaju. Možda ih fizički ne gura oko neba: ali možda se zavarava električnim signalima unutar sistema za navođenje rakete. Kako god da to radi, seks ulazi u teoriju dr. Treaclea. "On podsvesno treba da ukine svaki trag seksualnog Drugog, kojeg simbolizuje na svojoj mapi, što je najvažnije, kao zvezda, taj analno-sadistički amblem uspeha u učionici koji tako prožima osnovno obrazovanje u Americi..."

To je mapa to ih sve plaši, mapa koju je Slothrop držao na svojim devojkama. Zvezde padaju u Poissonovoj distribuciji, baš kao što raketa udara na Rogerovu kartu Robot Blitza.

Ali, dobro, to je malo više od distribucije. Ova dva obrasca su takođe identična. Poklapaju se kvadrat za kvadratom. Slajdovi koje je Teddy Bloat snimio sa Slotropove mape projektovani su na Rodžerovu, a dve slike, zvezde devojaka i krugovi s raketnim udarom, pokazali su se da se poklapaju.

Korisno, Slothrop je izlazio sa većinom svojih zvezda. Zvezda uvek dolazi pre svog odgovarajućeg raketnog udara. Štrajk može nastupiti brzo nakon dva dana ili čak deset. Prosečno kašnjenje je oko 4'/2 dana.

Pretpostavimo, tvrdi Pointsman, da je Jamfov stimulus x bio neki glasan šum, kao što je to bilo u Watson-Raynerovom eksperimentu. Pretpostavimo da, u Slothropovom slučaju, refleks hardona nije potpuno ugašen. U tom slučaju da bi se trebao uključiti na bilo koju glasnu buku kojoj prethodi ista vrsta zlokobnog nakupljanja koju bi našao u Jamfovoj laboratoriji - kao što psi do danas nalaze u vlastitoj Pointsmanovoj laboratoriji. To ukazuje na V-1: bilo koje šaranje dovoljno blizu da ga natera da skoči trebalo bi mu dati erekciju: zvuk motora koji je sve glasniji i glasniji, zatim prekid i tišina, nagomilavanje napetosti - zatim eksplozija. Boing, hardon. Ali o, ne. Slothrop umjesto toga dobiva erekciju samo kada se ova sekvenca dogodi u obrnutom smjeru. Prvo eksplozija, pa zvuk približavanja: V-2.

Ali stimulans, nekako, mora biti raketa, neka preteča utvare, neka raketa dvostruki poklon za Slotropa u procentu osmeha u autobusu, menstrualni ciklusi koji se operišu na neki misteriozan način - šta tera male doksije da to rade besplatno ? Ima li fluktuacija na seksualnom tržištu, u pornografiji ili prostitutkama, možda vezanih za cene na samoj berzi, o kojima mi, čistači, ne znamo ništa? Da li vesti s prednje strane utiču na svrab između njihovih lepih bedara, raste li želja direktno ili obrnuto kao stvarna šansa za iznenadnu smrt - dođavola, kakav znak, pravo pred našim očima, da nemamo suptilnost srca da vidimo ? ...
Ali ako je u vazduhu, upravo ovde, upravo sada, onda rakete prate iz njega, 100% vremena. Bez izuzetaka. Kada ga pronađemo, ponovo ćemo pokazati kamenu odlučnost svega, svake duše. Biće dragoceno malo mesta za bilo kakvu nadu. Vidite koliko bi takvo otkriće bilo važno.

Prolaze pored staza za uzgajivačnicu nanošenih snegom, Pointsman u Glastonburysu i britansko-smeđe boje, Meksiko u šalu koji mu je Jessica nedavno isplela šibajući prema kopnu grimiznim zmajevim jezikom - ovog dana najhladnijeg do sada zime, 39 stepeni mraz. Dole do litica, lica koja se smrzavaju, dole do puste plaže. Talasi se dižu, klize i ostavljaju velike polumesece leda fine poput kože i blistave na slaboj sunčevoj svetlosti. Čizme dvojice muškaraca se probijaju do peska ili šindra. Na samom dnu godine. Danas mogu čuti puške u Flandriji, čak preko Lamanša na vjetru. Ruševine opatije stoje sivo i kristalno gore na litici.

Sinoć, u kući na rubu grada za odsustvo, Jessica je, zagrljena, na površini, neposredno pre spavanja da ih odvede, prošaputala: "Primljeno... šta je s devojkama?" To je bilo sve što je rekla. Ali to je Rogera potpuno probudilo. I onako umoran od kostiju, ležao je zureći još sat vremena, pitajući se o devojkama.

Sada, znajući da bi to trebao pustiti, "Pointsman, šta ako je Edwin Treacle u pravu? Da je to PK. Šta ako ih Slothrop - čak ni svesno - tera da padnu tamo gde padnu?"
"Pa. Vi bi tada imali nešto, zar ne."
"Ali... • zašto bi. Ako padaju gde god da je bio..."
"Možda mrzi žene."
„Ozbiljan sam."
"Meksiko. Jeste li zaista zabrinuti?"
Ne znam Možda sam se pitao može li se to na bilo koji način povezati s vašom ultraparadoksalnom fazom. Možda... želim znati šta zapravo tražite.”

Iznad njih sada pulsira let B-17, vezan negde gde danas nije uobičajeno, daleko izvan uobičajenih koridora leta. Iza ovih Tvrđava donja strana hladnih oblaka je plava, a njihovi glatki valovi prošarani su plavim žilama—na drugim mestima dotaknuti sivom ružičastom ili ljubičastom.... Krila i stabilizatori ispod su zasenjeni tamno sivom bojom. Sene se nežno rasvetljuju oko zavoja trupa ili gondole. Spineri izlaze iz zatvorene tamne unutrašnjosti poklopaca, nevidljivi rekviziti za predenje

Spineri izranjaju iz mraka sa kapuljačama unutar poklopca, nevidljivi se rekviziti koji se okreću, a svetlost neba hvata sve ranjive površine u jednolično sivo sivo. Avioni lete uzduž, veličanstveno, gore na nultom nebu, prosipajući mraz dok se gradi, zasijavajući nebo iza sebe u bele ledene brazde, njihova sopstvena boja odgovara određenim stepenima oblaka, svi mali prozori i otvori u mekom crnilu, perspeks nos koji je zauvek sijao unazad izobličen i struji oblak i sunce. Unutra je crni opsidijan.

Pointsman je govorio o paranoji i "ideji suprotnog". On je u Knjizi naškrabao uzvične znakove i koliko je istinito sve o marginama Pavlovljevog otvorenog pisma Janet u vezi sentiments d'emprise i poglavlja LV, "Pokušaj fiziološke interpretacije opsesije i paranoje" - on može' Ne bih pomogla ovom malo grubosti, iako je dogovor između sedam vlasnika bio da ne obeležavaju Knjigu - bilo je previše vredna za takve stvari, morali su da ulože po gvineju po komadu. Prodata mu je potajno, u mraku, tokom napada Luftwaffea (većina postojećih kopija uništena je u njihovom skladištu početkom bitke za Britaniju). Pointsman nikada nije ni video prodavčevo lice, čoveka koji je nestao u promuklom slušnom svitanju olklira, ostavljajući doktora i Knjigu, dok se nemi snop već zagrevao, vlažio se u njegovoj čvrstoj ruci. . . da, možda je to bilo retko delo erotike, svakako taj grubi pogled na ruke ovom tipu. . . grubosti u frazama, kao da je čudan prevod dr. Horsleya Gantta bio šifriran, otvoreni tekst koji navodi sramotne užitke, kriminalne transporte. . . . I koliko lepe žrtve koja se napreže u svoje spone Ned Pointsman vidi u svakom psu koji poseti njegove testne štandove... i nisu li skalpel i sonda dekorativni, fini nastavci kao bič i štap?

Sigurno mu je tom koji je prethodio Knjizi – prvo Četrdeset jedno predavanje – došao u 28. godini kao nalog sa submontane Venere kojem nije mogao odoleti: da napusti Harley Street na putovanje sve devijantnije, slasno dalje, u lavirint uslovljenog refleksnog rada u kojem tek sada, trinaest godina uz klupu, počinje kružiti nazad, putovati preko starog dokaz da je prošao tim putem ranije, tu i tamo da se suoči s posledicama svog mlađeg, potpunog zagrljaja. . . .Ali upozorila ga je – zar ne? da li je ikada slušao?—odloženog plaćanja, u punom iznosu.

Venera i Arijadna! Činilo se da vredi svake cene, lavirint je tih dana izgledao previše zamršen za njih - sumračne makroe koji su sklopili aranžman između verzije sebe, kripto-pointsmana i njegove sudbine, previše razlicite pomislio je tada, da bi ga ikad pronasso. Previše je u sebi, ne želi da se još suoči s tim, on zna da oni samo čekaju, kameni i sigurni - ovi agenti Sindikata koje takođe mora platiti - čekaju u središnjoj odaji, dok se on približava. . . . Oni poseduju sve: Arijadnu, Minotaura, čak, strahuje se Pointsman, njega samog.On ih ovih dana bljesne, goli, sportisti staloženi i dišu po komori, strašni penis natopljeni mineralima kao njihove oči, koje blistaju od mraza ili pahuljica liskuna, ali ne od požude ili za njim. To je samo posao koji imaju. . . .

"Pierre Janet—ponekad je čovekk govorio poput orijentalnog mistika. Nije imao pravo razumevanje suprotnosti. 'Čin ranjavanja i čin ozleđivanja spojeni su u ponašanju cele povrede.' Govornik i o kome se govori, gospodar i rob, devica i zavodnik, svaki je par najugodnije spojen i nerazdvojan – poslednje utočište nepopravljivo lenih. Meksiko, je upravo ova vrsta yang-yin smeća. Na taj se način izbegava neugodan laboratorijski rad, ali šta je neko rekao?" „Ne želim da ulazim u religioznu raspravu s vama,“ nedostatak sna čini Meksika nervoznijim danas nego inače, „ali pitam se niste li vi ljudi previše – pa, jaki, na vrlinama analize. Mislim, kada sve to rastavite, ja ću biti prvi koji će aplaudirati vasoj industriji, ali šta si rekao osim mnogo stvari koje lažu?"

Ni to nije vrsta argumenata u kojoj Pointsman uživa. Ali on oštro pogleda ovog mladog anarhistu u svom crvenom šalu. "Pavlov je verovao da je ideal, kraj prema kojem svi tezimo u nauci, pravo mehaničko objašnjenje. Bio je dovoljno realan da to ne očekuje za života. Ili za nekoliko života više. Ali njegova nada je bila u dug lanac boljih i boljih aproksimacijena kraju. Njegova je vera u konačnici ležala u čistoj fiziološkoj osnovi za život psihe. Nema posledice bez uzroka, i ; jasne vozne veze.”

"To nije moja jača strana, naravno," Mexico Riess: iskreno ne želim da uvredim čoveka, ali stvarno, "ali nemam osećaj dokle ce taj uzrok-posledica ici do kraja. Da bi nauka uopste mogla da nastavi mora tražiti manje uske, manje sterilne pretpostavke. Sledeći veliki napredak mogao bi se dogoditi kada budemo imali hrabrosti u potpunosti odbaciti uzrok i posledicu i krenuti iz nekog drugog ugla.

„Ne—ne 'odbaciti'. Regres.Imas 30 godina, čoveče. Postoji samo napred—u to—ili nazad."

Meksiko gleda kako vetar vuče skute Pointsmanovog kaputa. Galeb vrišteći odlazi postrance duž zaleđene brane. Litice od krede uzdižu se gore, hladne i spokojne poput smrti. Prvi varvari Evrope koji su se dovoljno približili ovoj obali videli su ove bele barijere kroz maglu i tada su znali gde ih je njihov put odveo.

Pointsman se sada okrenuo i . . . o, Bože. On se smeši. Postoji nešto tako drevno u njegovoj pretpostavci o bratstvu da će — ne sada, već za nekoliko meseci, s prolećem i okončanjem rata u Evropi — Rodžer pamtiti osmeh — on će ga proganjati — kao najzlobniji pogled koji je ikada imalo ljudsko lice.

Zastali su u svom hodu. Roger uzvrati pogled čoveka. Antimeksiko. Same „ideje suprotnosti“, ali na kom korteksu, na kojoj zimskoj hemisferi? Kakav ruševni mozaik, okrenut prema van u Pustoš. . . izvan zaklona grada . . čitljivo samo onima koji putuju van. . . oči na distanci. . . varvari . . . jahači. . . .

"Obojica imamo Slotropa," je ono što je Pointsman upravo rekao.

„Pointsman — šta očekuješ od ovoga? Osim slave

"Ne više od Pavlova. Fiziološka osnova za ono što se čini vrlo čudnim ponašanjem. Nije me briga u koju od vaših PRS kategorija to može da se uklopi — što je čudno, niko od vas nije čak ni predložio telepatiju; možda se nagodio s nekim tamo, nekim ko zna raspored nemačke vatre unapred. Eh? I nije me briga da li je to neka strašna frojdovska osveta njegovoj majci jer je pokušala da ga kastrira ili tako nešto. Ja nisam grandiozan, Meksiko. Ja sam skroman, metodičan—“

„Skroman.“

„Postavio sam sebi ograničenja u ovome. Moram da nastavim samo sa preokretom raketnih zvukova. . . njegova klinička istorija seksualne uslovljenosti, možda slušnim stimulansima, i ono što se čini kao preokret uzroka i posledice. Nisam spreman kao ti da bacam uzročno-posledične odnose, ali ako je potrebno modifikovati - neka tako bude."

"Ali šta tražiš?"

"Videli ste njegov MMPI. Njegova F skala? Falsifikati, iskrivljeni misaoni procesi. . . . Rezultati to jasno pokazuju: on je psihopatski devijant, opsesivan, latentni paranoik - pa, Pavlov je verovao da su opsesije i paranoidne iluzije rezultat određenih - nazovimo ih ćelije, neuroni, na mozaiku mozga, uzbuđenja do nivo na kojem, kroz recipročnu indukciju, svo područje okolo postaje inhibirano. Jedna svetla, goruća tačka, okružena tamom. Mrak je, na neki način, prizvao. Odsečena, ova svetla tačka, možda do kraja života pacijenta, od svih drugih ideja, senzacija, samokritika koje bi mogle ublažiti njegov plamen, vratiti ga u normalu. On je to nazvao 'tačkom patološke inercije'. Trenutno radimo sa psom. . . prošao je kroz 'ekvivalentnu' fazu, u kojoj bilo koji stimulans, jak ili slab, izaziva potpuno isti broj kapi pljuvačke. . . i dalje kroz 'paradoksalnu' fazu – jaki stimulansi dobijaju slabe odgovore i obrnuto. Juče smo ga naterali na ultraparadoksalan način. Beyond. Kada upalimo metronom koji je nekada označavao hranu - zbog kojeg je pas Vanja nekada slinio kao fontana - sada se okreće. Kada isključimo metronom, oh, onda će mu se okrenuti, njuškati, pokušavati da ga poliže, ugrize – tražiti, u tišini, stimulans kojeg nema. Pavlov je smatrao da se sve bolesti uma mogu objasniti, na kraju, ultraparadoksalnom fazom, patološki inertnim tačkama na korteksu, zbrkom ideja suprotnog. Umro je na samom pragu stavljanja ovih stvari na eksperimentalnu osnovu. Ali ja živim. Imam i sredstva, i vreme, i volju. Slotrop je jako neupadljiv. Neće biti lako poslati ga u bilo koju od tri faze. Možda ćemo konačno morati da gladujemo, terorišemo, ne znam. . . ne mora doći do toga. Ali ja ću pronaći njegove tačke inercije, naći ću šta su ako moram da otvorim njegovu prokletu lobanju, i kako su izolovane,i možda rešiti misteriju zašto rakete padaju baš kao što padaju - mada priznajem da je to bilo više od posla da dobijem vašu podršku."

"Zašto?" Malo nelagodno rece Meksiko?
"Zašto sam ti potreban?"
~ „Ne znam. Ali jesi."
"Opsednut si."
"Meksiko." Stojeći vrlo mirno, okrenut prema moru, polovina njegovog lica kao da je u trenutku ostarila pedeset godina, gledajući kako plima tri puta ostavlja za sobom svoj sterilni film leda." Pomozi mi."
Ne mogu pomoći nikome, razmišlja Rodžer. Zašto je toliko u iskušenju? To je opasno i perverzno. On želi pomoći, oseća isti neprirodan strah od Slotropa. Gde je Jesisie. Šta je s devojkama? Možda je to njegova usamljenost u Psi odelenju, uverenje koje ne može u svom srcu podeliti, niti. potpuno napustiti... njihovu veru, čak i nenasmejanog Gloaminga, da mora postojati nešto više, onkraj osetila, onkraj _ smrti, onkraj verovatnosti u koje Roger mora verovati... Oh Jessie, njegovo lice na njezinim golim, usnulim leđima sa zamršenim kostima i tetivama, ja' ja sam izvan sebe u ovome..Oh, Jessie, njegovo lice na njenom golom, usnulom leđima sa složenim kostima i tetivama, ja sam izvan svoje dubine u ovome. . . .

Na pola puta između vode i grube morske trave, dugi deo cevi i bodljikave žice zvone na vetru. Crna rešetka je poduprta dužim kosim podupiračima, koplja koja upućuju na more. Napušten i matematički izgled: ogoljen do vektora sila koji ga drže tamo gde jeste, udvostručen na mestima jedan red iza drugog, kreće se dok Pointsman i Meksiko počinju da se kreću ponovo, unazad u debelom moaréu, ponovljeni uspravni položaji u paralaksi naspram ponovljenih dijagonala, i rezanje žice ispod koje se više nasumično ometa. Daleko, tamo gde se zavija u izmaglici, ažurni zid postaje siv. Nakon sinoćnje snežne padavine, svaka linija crnog škraba je bila urezana u belo. Ali danas su vetar i pesak ponovo ogolili tamno gvožđe, posolili, otkrivajući, na mestima, kratke tragove rđe. . . u drugim, led i sunčeva svjetlost pretvaraju konstrukciju u električno bijele linije energije.
Dale gore, pored zakopanih nagaznih mina i protutenkovskih stubova od korodirajućeg betona, gore u kutiji za odbojne udare prekrivenoj mrežom i busenom, na pola puta uz liticu, mladi doktor Bleagh i njegova medicinska sestra Ivy opuštaju se nakon teške lobotomije. Njegovi izribani i rutinski prsti zavlače se ispod njenih kaiševa na tregerima, povlače se prema van, oslobađaju se u iznenadnom sjajnom udarcu i hoho-ho od Bleagha dok i ona skače i smeje se, ne pokušavajući previše da se izmigolji. Leže na krevetu od izbledelih starih nautičkih karata, priručnika za održavanje, rasprsnutih vreća s peskom i prosutog pijeska, spaljenih štapića šibica i neraspletenih čepova od cigareta davno raspadnutih koje su utešile noći '41. i iznenadni nalet srca na svaki pogled svetla na moru. "Ti si lud", šapuće ona. "Ja sam Randy," on se osmehuje i ponovo joj kida podvezicu, dečak i praćka.

U visoravni niz cilindričnih blokova sakati tihe "kraljevske tigrove" koji se više nikada neće otkotrljati sa kopnenih lanaca poput tolikih belih kolača preko livada, između niskih snežnih krpa i bledih krečnjačkih stena. Izvan na malom jezercu, crnac iz Londona, kliza se, neverovatan kao Zouave, klizi oštrice visoko, dostojanstveno, kao da je rođen za njih i za led a ne za pustinju. Mala gradska deca raštrkala su se ispred njega, dovoljno blizu da im obraze ubode zakrivljeni tragovi leda u prahu kad god se okrene. Dok se ne nasmeje ne usuđuju se da govore, samo prate, označavaju, flertuju, želeći osmeh, bojeći ga se, želeći ga. . . . Ima magično lice, lice koje oni poznaju. Sa obale, Myron Grunton i Edwin Treacle, obojica pušeći, razmišljaju o operaciji Crno krilo i kredibilitetu Schwarzkonimanda, posmatraju ovog čarobnog crnca,njihov prototip, niti jedan od njih ne zeli da se upusti u rizik, loping Fen ili bilo koji stil, pred ovom decom.

Zima visi u napetosti — svo nebo je sumoran, blistav gel. Dole na plaži, Pointsman vadi rolnu toalet papira, na svakom listu sa šablonom IMOVINA VLADE HM, iz džepa da ispuhne nos. Roger s vremena na vreme gurne kosu pod kapu. Ni jedan ne govori. Dakle, njih dvojica: šepure se, s rukama u džepovima i iz džepova, njihove figure se smanjuju, blede, sive i grimizne boje, vrlo oštrih ivica, otisci stopala iza njih dugi ledeni korak iscrpljenih zvezda, oblak koji se reflektuje od zastakljene plaže skoro bele . . . Izgubili smo ih. Niko nije slušao te rane razgovori - čak ni jedan snimak nije sacuvan. Hodali su sve dok ih ta zima nije sakrila i činilo se da će se sam okrutni Kanal zalediti, i niko, niko od nas, više ih neće moći u potpunosti pronaći. Njihovi otisci stopala ispunjeni su ledom, a nešto kasnije odnesene u more.

vidi dalje Romani u nastavcima prevod AL 

Jama i klatno, Edgar Allan Poea

Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Архива чланака

Архива чланака јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.