Praznoverje nije dopuštalo Cristini živeti. Novčić s izlizanim likom, mrlja od tinte, mesec viđen kroz dvostruko staklo, slučajno ispisani inicijali njenog imena na cedrovom deblu, plašili su je do ludila. Kad smo se upoznali bila je odevena u zelenu haljinu koju je nosila sve dok se nije raspala. Posle mi je poverila da joj je donosila sreću jer kad bi odenula drugu, plavu, koja joj je bolje pristajala, tada se ne bismo ni videli. Tim sam se apsurdnim manijama nastojao suprotstavljati. Podsetio sam je da u svojoj sobi čuva razbijeno ogledalo koje je, koliko god sam joj ukazivao na nužnost bacanja razbijenih ogledala u vodu, jedne mesečinom obasjane noći zadržala da bi sprečila nesreću; da se nikad nije bojala kako bi svetlo u kući moglo naglo nestati i da bi, uprkos tome što je to bio očit znak smrti, smireno zapalila velik broj sveća; da je šešir uvijek odlagala na krevet što je bila pogreška koju niko drugi ne bi počinio. Njeni su strahovi bili licni. Kažnjavala se raznim uskraćivanjima – tako, npr., nije smela nabavljati jagode, slušati određenu vrstu muzike, ukrašavati kuću crvenim ribicama koje su joj se toliko sviđale. Nekim ulicama nismo smeli prolaziti niti posećivati neke bioskope i osobe.
Ta su mi se praznoverja na početku naše veze činila zgodnima, ali nakon nekog vremena počela su me zamarati i ozbiljno zabrinjavati. Kad smo se zaručili trebali smo pronaći stan, ali bi, prema njenom uverenju, sudbina prijašnjih stanara uticala na njen život (ni u jednom trenutku nije spomenula moj kao da bi opasnost snašla samo nju i kao da naši životi nisu povezani ljubavlju!). U potrazi za stanom, u kojem niko pre nije stanovao, obilazili smo brojne gradske četvrti pa smo tako stigli i do najudaljenijih tačaka predgrađa, no svi su stanovi bili zauzeti, ili prodani. Napokon sam pronašao jednu kućicu u Ulici Montes de Oca koja se činila kao da je od šećera. Njena se belina isticala izvanrednim sjajem. Imala je telefon i maleni vrt. Pomislio sam kako je nedavno sagrađena, međutim doznao sam da ju je 1930. nastanjivala jedna porodica i da ju je vlasnik nakon toga, kako bi je ponovno iznajmio, malo doterao. Cristinu sam morao uveriti kako u njoj niko nije živeo i da je za nas idealno mesto: kuća iz naših snova. Kad ju je ugledala Cristina je uzviknula:
– Kako se razlikuje od stanova u kojima smo živeli! Ovde se udiše čist vaduh. Ovde niko neće moći uticati na naše živote, neće ih onečistiti šireći svoje misli vazduhom!
Za nekoliko dana venčali smo se i uselili u kuću. Njeni roditelji poklonili su nam nameštaj za spavaću sobu, a moji za blagovaonicu. Ostatak smo polako nabavljali sami. Bojao sam se suseda. Cristina bi mogla otkriti moju laž, ali, na sreću, kupovinu je obavljala izvan našeg naselja i nikad nije razgovarala sa susedima. Bili smo sretni, toliko sretni da sam se ponekad toga i bojao. Činilo se da mir nikada neće biti narušen u toj kući od šećera; bilo je tako sve dok jedan telefonski poziv nije upropastio tu moju iluziju. Na sreću, Cristina se taj put nije javila na telefon, no možda će se javiti u nekoj sličnoj prilici. Osoba koja je nazvala pitala je za gospođu Valentinu: radilo se, nesumnjivo, o prijašnjoj stanarki.
Kad bi Cristina otkrila moju laž, našoj bi sreći, verovatno, došao kraj: ne bi više sa mnom razgovarala, zatražila bi rastavu, ili bismo, u najboljem slučaju, morali napustiti kuću i otići živeti u, recimo, udaljenu Ulicu Villa Urquiza, ili možda u Quilmes; možda bi nam kao umirovljenicima u nekoj od kuća dopustili da sami napravimo sobu i kuhinju (ali s čim? s otpadom jer za dobar materijal ne bismo imali novaca). Tokom noći morao sam odložiti slušalicu kako nas ne bi iznenadio nepoželjni poziv. Na vanjska vrata postavio sam poštanski sandučić, postao sam ključar i otvarac pisama...
Jednoga dana, rano ujutro, neko je pokucao na naša vrata i ostavio paket. U svojoj sam sobi slušao suprugu kako negoduje, zatim sam čuo šum odbačenog zgužvanog papira. Spustio sam se niz stepenice i ugledao Cristinu s baršunastom haljinom u ruci.
– Upravo su mi doneli ovu haljinu – reče veselo. Popela se žurno uz stepenice i obukla haljinu s velikim dekolteom.
– Kad si je naručila?
– Pre dosta vremena; reci, stoji li mi dobro? Obuciću je kad budemo išli u pozorište. U redu?
– Odakle ti novac za nju?
– Mama mi je dala koji pesos.
Bilo mi je čudno, ali joj nisam ništa rekao da je ne naljutim. Ludo smo se voleli. Međutim, moj mi je nemir počeo sve više smetati; čak i noću dok bi grlio Cristinu. Otkrio sam da joj se karakter promenio, od vesele osobe postala je tužna, od razgovorljive suzdržana, od mirne nemirna. Izgubila je apetit. Više nije pekla svoje ukusne, premda pomalo teške, kolače s kremom od čokolade koje sam jako voleo; prestala je plastičnim nalepnicama ukrašavati dasku u toaletu, police blagovaonice, ormare i sve oko sebe. Za popodnevnog čaja više me nije dočekivala s pecivima od vanilije, niti je navečer želela ići u pozorište, ili u bioskop, čak ni onda kada bismo dobili besplatne ulaznice.
Jednoga poslepodneva u vrt je ušetao jedan pas, legao nasuprot vanjskih vrata i stao zavijati. Cristina mu je dala mesa i vode; nakon samo jednog kupanja promenila mu se boja dlake i ona je izjavila da ga želi udomiti. Nadenula mu je ime Amor jer je u našu kuću stigao za vreme istinske ljubavi. Pas je imao crni vrh njuške, znak da potiče od čiste rase.
Jednog popodneva iznenada sam došao kući. Ugledavši odložen bicikl u vrtu zaustavio sam se na ulazu. Ušuljao sam se tiho, skrio se iza vrata osluškujući Cristinin glas.
– Šta želite? – ponovila je dvaput.
– Došla sam po svog psa – čuo se devojčin glas. – Toliko je puta prošao pored ove kuće da mu je postala draga. Ova kuća izgleda kao da je od šećera. Otkad su je obojili privlači interes prolaznika. Ali, meni se je pre više sviđala s onom romantičnom roza bojom tipičnom za stare kuće. Meni je ta kuća bila jako tajanstvena. Na njoj mi se sve sviđalo: fontana na koju su dolazile piti ptičice, grmovi s cvetovima poput žutih truba; stablo naranče. Od svoje osme godine čekam da vas upoznam, još od onog dana kada smo telefonski razgovarale. Sećate se? Obećali ste mi pokloniti zmaja.
– Zmajevi su igračke za klincd.
– Igračke su bez pola. Volela sam zmajeve jer su poput ogromnih ptica: zamišljala sam kako letim na njihovim krilima. Za vas je bila prava šala obećati mi zmaja, a ja zbog toga nisam mogla cijelu noć zaspati. Srele smo se u pekari, bili ste okrenuti leđima i nisam vam videla lice. Otad mislim samo na vas – kakvo vam je lice, kakva duša i kakav izgled lažljivice imate. Niste mi poklonili obećanog zmaja. Stabla su mi govorila o vašoj laži. Neposredno nakon toga odselila sam se s roditeljima u Morón. Ali, sada, već nedelju dana, nalazim se ponovno ovde.
– Tri meseca živim u ovoj kući. Nikada pre nisam bila u ovom naselju. Vi ste se zabunili...
– Zamišljala sam vas upravo takvom kakva jeste. Toliko puta! Kakve li slučajnosti nad slučajnostima – moj suprug bio je vaš zaručnik!
– Bila sam zaručena samo za svog supruga! Kako se zove ovaj pas?
– Bruto.
– Molim vas, odvedite ga pre nego ga zavolim!
– Slušajte me, Violeta, odvedem li psa u moju kuću on će uginuti. Ne mogu ga čuvati. Živimo u jako malom stanu. Suprug i ja radimo i nema ga ko izvoditi napolje.
– Ne zovem se Violeta. Koliko ima godina?
– Bruto? Dve godine. Želite ga povesti? Ja bih ponekad navratila jer ga jako volim.
– Mom suprugu ne bi se svidelo da mu nepoznati dolaze u kuću niti bi rado primio psa u kuću.
– Onda mu nemojte ništa reći. Čekaću vas svakog ponedeljka u sedam sati naveče na Plazi Colombia. Znate gde je to? Preko puta crkve Santa Felicitas, ili ću vas čekati gde god vi poželite, npr. na mostu Constitución, ili u Parku Lezama. Bit ću zadovoljna vidim li samo Brutove oči. Hoćete li mi učiniti uslugu i zadržati ga?
– Dobro. Zadržaću ga.
– Hvala, Violeta.
– Ne zovem se Violeta!
– Promenili ste ime? Vi ste za nas Violeta. Uvek tajanstvena Violeta.
Čuo sam oštar zvuk vrata i Cristinin žustar korak dok se penjala stepenicama. Pričekao sam trenutak i zatim odglumio da sam upravo stigao. Premda sam se uverio u bezazlenost razgovora ipak me je, ne znam zašto, obuzela neka mučna sumnjičavost. Činilo mi se da sam prisustvovao nekoj pozorišnoj predstavi i da je stvarnost sasvim drukčija. Cristini nisam rekao da sam sasvim slučajno otkrio devojčinu posetu. Čekao sam šta će se dogoditi strahujući da ona ne otkrije moju laž i požali se što smo se nastanili u ovom naselju. Svako popodne prolazio sam ispred crkve Santa Felicitas kako bi proverio ide li Cristina na sastanke. Činilo se da nije primetila moj nemir. Ponekad sam čak pomišljao da sam sve to sanjao. Mazeći psa, jednog me je dana upitala:
– Bi li voleo da se zovem Violeta?
– Ne sviđaju mi se imena cveća.
– Ali, Violeta je lepo ime. To je boja.
– Više volim tvoje ime.
Jednog subotnjeg popodneva našao sam je na mostu Constitución, bila je naslonjena na gvozdenu pregradu. Približio sam joj se, no ona se nije pomaknula.
– Šta radiš tu?
– Znatiželjna sam. Sviđa mi se pogled odozgo.
– To je tužno mesto i ne sviđa mi se da tu stojiš sama.
– Ne čini mi se tužno. Zašto ne bih bila sama?
– Sviđa ti se čađ lokomotiva?
– Sviđaju mi se vozila. Sanjariti o putovanjima. Otići bez odlaska... »Ići i ostati i ostajući otići«.
Vratili smo se kući. Lud od ljubomore (Ljubomoran na šta i na koga? Na sve.) jedva sam joj se obratio celim putem.
– Možda bismo mogli kupiti neku kućicu u San Isidru ili u Olivosu, ovo je naselje tako neugodno – rekoh glumeći kao da sam u mogućnosti to i ostvariti.
– Ni ne pomišljaj. Ovde nam je blizu Park Lezama.
– Pravi očaj! Razbijeni kipovi, fontane bez vode, zarasla stabla... Prosjaci, starci i invalidi s vrećicama za odlaganje i skupljanje otpadaka...
– Ne obraćam paznju na te stvari.
– Pre nisi htela ni sesti na klupu na kojoj bi neko jeo mandarine, ili hleb...
– Jako sam se promenila.
– Koliko god da si se promenila ne može ti se sviđati park poput ovoga. Znam da ima muzej mramornih lavova koji čuvaju ulaz i znam da si se u detinjstvu tamo igrala što, uistinu, ne mora ništa značiti.
– Ne razumem te – reče Cristina. Osetio sam koliko me ne podnosi i da bi to lako moglo preći u mržnju.
Sledećih dana, koji su mi se činili poput godina, pratio sam je nastojeći prekriti svoju strepnju. Svako popodne prolazio sam trgom nasuprot crkve, a subotom bih se zaputio na grozni crni most Constitución. Jednoga dana usudio sam se Cristini reći:
– Šta bi učinila kad bismo saznali da je ova kuća ranije bila nastanjena? Iselila bi se?
– Da je neka osoba živela u ovoj kući, ta bi osoba morala biti poput onih figurica od šećera što se stavljaju na kolače, ili rođendanske torte: osoba slatka kao šećer. Ova mi kuća uliva poverenje. Možda mi maleni vrt na ulazu donosi mir? Ne znam. Odavde ne bih otišla ni da mi daju svo blago ovoga sveta. Osim toga, ne bismo imali gde otići. To si mi, pre nekog vremena, i sam rekao.
Nisam insistirao jer bi to ionako bilo uzalud. Kako bih se umirio, pomislio dam da će se s vremenom sve nekako srediti.
Jednoga jutra neko je pozvonio na vanjska vrata. Brijao sam se i čuo Cristinin glas. Kad sam dovršio brijanje, moja je supruga već razgovarala s nezvanim gostom. Virio sam kroz odškrinuta vrata. Uljez je imao tako dubok glas i tako velika stopala da me je to nagnalo na smeh.
– Violeta, dođete li opet videti Daniela, to ćete skupo platiti.
– Ne znam ko je Daniel i ne zovem se Violeta – odgovorila je moja supruga.
– Lažete.
– Ne lažem. I nemam ništa s tim Danielom.
– Želim da stvari vidite onakvima kakve jesu.
– Ne želim vas slušati.
Cristina je pokrila uši rukama. Ušao sam u sobu i rekao uljezu neka ode. Izbliza sam mu promatrao noge, ruke i vrat. Zaključio sam da se radi o muškarcu preobučenom u ženu. Nisam imao vremena razmišljati što bih trebao učiniti. Nestao je poput munje ostavivši iza sebe poluotvorena vrata.
Nikad mi neće biti jasno zbog čega Cristina i ja nikad nismo komentarisali tu epizodu, činilo mi se kao da su nam usta bila zapečaćena za sve osim za nervozne poljupce i nekorisne reči. Tih, za me tako žalosnih, dana, Cristinu je spopalo pevanje. Glas joj je bio ugodan, no terao me je u očaj jer je postajao delom tajnog sveta koji ju je udaljavao od mene. Ako nikad dosad nije pevala zašto sada peva i danju i noću, dok se kupa, kuva ili spušta roletne!?
Jednog dana čuo sam Cristinu kako zagonetnim glasom izvikuje:
– Imam osećaj da nasleđujem nečiji život – sreću i patnju, veštine i pogreške. Začarana sam!
Pretvarao sam se da nisam čuo tu mučnu izjavu. No, ipak sam se, ni sam ne znam zašto, počeo raspitivati po naselju ko je bila Violeta, gde je živela, tražio sam detalje o njenom životu.
Malo dalje od naše kuće nalazila se prodavaonica u kojoj su se mogle nabaviti razglednice, razne vrste papira, beležnice, gumice za brisanje i igračke. Za proveru mojih sumnji najpogodnija mi s činila upravo prodavačica te prodavaonice; bila je brbljava i znatiželjna, raspoložena za laskanja. S izgovorom da ću kupiti beležnicu i olovke, jednog sam se popodneva upustio s njom u razgovor, pohvalivši njene oči, ruke i kosu. Nisam se usudio izgovoriti ime Violeta. Objasnio sam joj da smo susedi. Na koncu sam je upitao ko je ranije stanovao u našoj kući. Bojažljivo sam izgovorio:
– Nije li u njoj živela izvesna Violeta?
Odgovorila je vrlo neodređeno, što me je još više uznemirilo. Sledećeg dana nastojao sam u prodavaonici otkriti više detalja. Rekli su mi da je Violeta u psihijatrijskoj bolnici i dali mi njenu adresu.
– Pevam glasom koji nije moj – reče mi Cristina tajanstvenog izraza lica. Pre bi me to rastuživalo, ali sada me veseli. Druga sam osoba, možda sretnija i od sebe same.
Pravio sam se da to nisam čuo. Čitao sam novine. Priznajem da sam od silnog istraživanja detalja o Violetinom životu prilično zanemario Cristinu.
Otišao sam u psihijatrijsku bolnicu koja se nalazila u Floresu. Tamo sam se raspitao o Violeti i dobio adresu Arsenie López, njene profesorice pevanja.
Morao sam poći vozom od Retira do Olivosa.
Za vreme putovanja upalo mi je zrnce prašine u oko, a na ulazu u kuću Arsenie López već su mi curile suze pa se činilo kao da plačem. Već na ulaznim vratima čuo sam ženske glasove kako uvežbavaju lestvicu uz pratnju pijanina koji je više sličio na ulični vergl.
Visoka, mršava, strašna Arsenia López pojavila se na kraju hodnika s olovkom u ruci. Bojažljivo joj rekoh da sam došao čuti novosti o Violeti.
– Vi ste njen suprug?
– Ne, rođak sam – odgovorih brišući oči maramicom.
– Vi ste jedan od njenih bezbrojnih obožavatelja – reče kolutajući očima i pružajući mi ruku. – Došli ste doznati ono što svi žele znati: kakvi su bili Violetini poslednji dani. Sednite. Nije neophodno zamisliti kako je mrtva osoba bila verna i dobra.
– Želite me utešiti?
Stišćući mi ruku svojom vlažnom rukom, ona odgovori:
– Da. Želim vas utešiti. Violeta nije bila samo moja učenica već i intimna prijateljica. Ako sam joj dojadila, to je bilo stoga što mi je poverila previše toga pa me više nije mogla obmanjivati. U poslednje vreme žalila se jako na svoju sudbinu. Umrla je od zavisti. Bez prestanka je ponavljala: »Neko mi je ukrao život, ali skupo će ga platiti. Neću imati svoju baršunastu haljinu, ona će je imati. Pas će biti njen. Muškarci se neće prerušavati u žene da bi ušli u moju kuću već će ulaziti u njenu. Izgubiću glas, preneću ga u to drugo, nedostojno, grlo. Daniel i ja nećemo se grliti na mostu Constitución sanjareći, naslonjeni na ogradu, o nemogućoj ljubavi i promatrajući vozovd kako se udaljavaju«.
Gledajući me u oči, Arsenia López reče:
– Nemojte se žalostiti. Sretaćete puno vernije žene od nje. Znamo da je bila lepa, ali zar je lepota jedino što postoji na ovome svetu?
Nijem, užasnut, udaljio sam se od te kuće ne otkrivši svoje ime Arseniji López koja me je na rastanku pokušala zagrliti i pokazati mi svoju naklonost.
Od tog dana Cristina se pretvorila, barem što se mene tiče, u Violetu. Nastojao sam je pratiti u svakom trenutku kako bih je ulovio u zagrljaju nekog od ljubavnika. Toliko sam se od nje udaljio da mi je postala vrlo strana.
Jedne zimske noći nestala je. Tražio sam je do zore.
Više ni sam ne znam ko je bio čija žrtva u toj kući od šećera koja je sada nenastanjena.
ON ZA DRUGU
Ta su mi se praznoverja na početku naše veze činila zgodnima, ali nakon nekog vremena počela su me zamarati i ozbiljno zabrinjavati. Kad smo se zaručili trebali smo pronaći stan, ali bi, prema njenom uverenju, sudbina prijašnjih stanara uticala na njen život (ni u jednom trenutku nije spomenula moj kao da bi opasnost snašla samo nju i kao da naši životi nisu povezani ljubavlju!). U potrazi za stanom, u kojem niko pre nije stanovao, obilazili smo brojne gradske četvrti pa smo tako stigli i do najudaljenijih tačaka predgrađa, no svi su stanovi bili zauzeti, ili prodani. Napokon sam pronašao jednu kućicu u Ulici Montes de Oca koja se činila kao da je od šećera. Njena se belina isticala izvanrednim sjajem. Imala je telefon i maleni vrt. Pomislio sam kako je nedavno sagrađena, međutim doznao sam da ju je 1930. nastanjivala jedna porodica i da ju je vlasnik nakon toga, kako bi je ponovno iznajmio, malo doterao. Cristinu sam morao uveriti kako u njoj niko nije živeo i da je za nas idealno mesto: kuća iz naših snova. Kad ju je ugledala Cristina je uzviknula:
– Kako se razlikuje od stanova u kojima smo živeli! Ovde se udiše čist vaduh. Ovde niko neće moći uticati na naše živote, neće ih onečistiti šireći svoje misli vazduhom!
Za nekoliko dana venčali smo se i uselili u kuću. Njeni roditelji poklonili su nam nameštaj za spavaću sobu, a moji za blagovaonicu. Ostatak smo polako nabavljali sami. Bojao sam se suseda. Cristina bi mogla otkriti moju laž, ali, na sreću, kupovinu je obavljala izvan našeg naselja i nikad nije razgovarala sa susedima. Bili smo sretni, toliko sretni da sam se ponekad toga i bojao. Činilo se da mir nikada neće biti narušen u toj kući od šećera; bilo je tako sve dok jedan telefonski poziv nije upropastio tu moju iluziju. Na sreću, Cristina se taj put nije javila na telefon, no možda će se javiti u nekoj sličnoj prilici. Osoba koja je nazvala pitala je za gospođu Valentinu: radilo se, nesumnjivo, o prijašnjoj stanarki.
Kad bi Cristina otkrila moju laž, našoj bi sreći, verovatno, došao kraj: ne bi više sa mnom razgovarala, zatražila bi rastavu, ili bismo, u najboljem slučaju, morali napustiti kuću i otići živeti u, recimo, udaljenu Ulicu Villa Urquiza, ili možda u Quilmes; možda bi nam kao umirovljenicima u nekoj od kuća dopustili da sami napravimo sobu i kuhinju (ali s čim? s otpadom jer za dobar materijal ne bismo imali novaca). Tokom noći morao sam odložiti slušalicu kako nas ne bi iznenadio nepoželjni poziv. Na vanjska vrata postavio sam poštanski sandučić, postao sam ključar i otvarac pisama...
Jednoga dana, rano ujutro, neko je pokucao na naša vrata i ostavio paket. U svojoj sam sobi slušao suprugu kako negoduje, zatim sam čuo šum odbačenog zgužvanog papira. Spustio sam se niz stepenice i ugledao Cristinu s baršunastom haljinom u ruci.
– Upravo su mi doneli ovu haljinu – reče veselo. Popela se žurno uz stepenice i obukla haljinu s velikim dekolteom.
– Kad si je naručila?
– Pre dosta vremena; reci, stoji li mi dobro? Obuciću je kad budemo išli u pozorište. U redu?
– Odakle ti novac za nju?
– Mama mi je dala koji pesos.
Bilo mi je čudno, ali joj nisam ništa rekao da je ne naljutim. Ludo smo se voleli. Međutim, moj mi je nemir počeo sve više smetati; čak i noću dok bi grlio Cristinu. Otkrio sam da joj se karakter promenio, od vesele osobe postala je tužna, od razgovorljive suzdržana, od mirne nemirna. Izgubila je apetit. Više nije pekla svoje ukusne, premda pomalo teške, kolače s kremom od čokolade koje sam jako voleo; prestala je plastičnim nalepnicama ukrašavati dasku u toaletu, police blagovaonice, ormare i sve oko sebe. Za popodnevnog čaja više me nije dočekivala s pecivima od vanilije, niti je navečer želela ići u pozorište, ili u bioskop, čak ni onda kada bismo dobili besplatne ulaznice.
Jednoga poslepodneva u vrt je ušetao jedan pas, legao nasuprot vanjskih vrata i stao zavijati. Cristina mu je dala mesa i vode; nakon samo jednog kupanja promenila mu se boja dlake i ona je izjavila da ga želi udomiti. Nadenula mu je ime Amor jer je u našu kuću stigao za vreme istinske ljubavi. Pas je imao crni vrh njuške, znak da potiče od čiste rase.
Jednog popodneva iznenada sam došao kući. Ugledavši odložen bicikl u vrtu zaustavio sam se na ulazu. Ušuljao sam se tiho, skrio se iza vrata osluškujući Cristinin glas.
– Šta želite? – ponovila je dvaput.
– Došla sam po svog psa – čuo se devojčin glas. – Toliko je puta prošao pored ove kuće da mu je postala draga. Ova kuća izgleda kao da je od šećera. Otkad su je obojili privlači interes prolaznika. Ali, meni se je pre više sviđala s onom romantičnom roza bojom tipičnom za stare kuće. Meni je ta kuća bila jako tajanstvena. Na njoj mi se sve sviđalo: fontana na koju su dolazile piti ptičice, grmovi s cvetovima poput žutih truba; stablo naranče. Od svoje osme godine čekam da vas upoznam, još od onog dana kada smo telefonski razgovarale. Sećate se? Obećali ste mi pokloniti zmaja.
– Zmajevi su igračke za klincd.
– Igračke su bez pola. Volela sam zmajeve jer su poput ogromnih ptica: zamišljala sam kako letim na njihovim krilima. Za vas je bila prava šala obećati mi zmaja, a ja zbog toga nisam mogla cijelu noć zaspati. Srele smo se u pekari, bili ste okrenuti leđima i nisam vam videla lice. Otad mislim samo na vas – kakvo vam je lice, kakva duša i kakav izgled lažljivice imate. Niste mi poklonili obećanog zmaja. Stabla su mi govorila o vašoj laži. Neposredno nakon toga odselila sam se s roditeljima u Morón. Ali, sada, već nedelju dana, nalazim se ponovno ovde.
– Tri meseca živim u ovoj kući. Nikada pre nisam bila u ovom naselju. Vi ste se zabunili...
– Zamišljala sam vas upravo takvom kakva jeste. Toliko puta! Kakve li slučajnosti nad slučajnostima – moj suprug bio je vaš zaručnik!
– Bila sam zaručena samo za svog supruga! Kako se zove ovaj pas?
– Bruto.
– Molim vas, odvedite ga pre nego ga zavolim!
– Slušajte me, Violeta, odvedem li psa u moju kuću on će uginuti. Ne mogu ga čuvati. Živimo u jako malom stanu. Suprug i ja radimo i nema ga ko izvoditi napolje.
– Ne zovem se Violeta. Koliko ima godina?
– Bruto? Dve godine. Želite ga povesti? Ja bih ponekad navratila jer ga jako volim.
– Mom suprugu ne bi se svidelo da mu nepoznati dolaze u kuću niti bi rado primio psa u kuću.
– Onda mu nemojte ništa reći. Čekaću vas svakog ponedeljka u sedam sati naveče na Plazi Colombia. Znate gde je to? Preko puta crkve Santa Felicitas, ili ću vas čekati gde god vi poželite, npr. na mostu Constitución, ili u Parku Lezama. Bit ću zadovoljna vidim li samo Brutove oči. Hoćete li mi učiniti uslugu i zadržati ga?
– Dobro. Zadržaću ga.
– Hvala, Violeta.
– Ne zovem se Violeta!
– Promenili ste ime? Vi ste za nas Violeta. Uvek tajanstvena Violeta.
Čuo sam oštar zvuk vrata i Cristinin žustar korak dok se penjala stepenicama. Pričekao sam trenutak i zatim odglumio da sam upravo stigao. Premda sam se uverio u bezazlenost razgovora ipak me je, ne znam zašto, obuzela neka mučna sumnjičavost. Činilo mi se da sam prisustvovao nekoj pozorišnoj predstavi i da je stvarnost sasvim drukčija. Cristini nisam rekao da sam sasvim slučajno otkrio devojčinu posetu. Čekao sam šta će se dogoditi strahujući da ona ne otkrije moju laž i požali se što smo se nastanili u ovom naselju. Svako popodne prolazio sam ispred crkve Santa Felicitas kako bi proverio ide li Cristina na sastanke. Činilo se da nije primetila moj nemir. Ponekad sam čak pomišljao da sam sve to sanjao. Mazeći psa, jednog me je dana upitala:
– Bi li voleo da se zovem Violeta?
– Ne sviđaju mi se imena cveća.
– Ali, Violeta je lepo ime. To je boja.
– Više volim tvoje ime.
Jednog subotnjeg popodneva našao sam je na mostu Constitución, bila je naslonjena na gvozdenu pregradu. Približio sam joj se, no ona se nije pomaknula.
– Šta radiš tu?
– Znatiželjna sam. Sviđa mi se pogled odozgo.
– To je tužno mesto i ne sviđa mi se da tu stojiš sama.
– Ne čini mi se tužno. Zašto ne bih bila sama?
– Sviđa ti se čađ lokomotiva?
– Sviđaju mi se vozila. Sanjariti o putovanjima. Otići bez odlaska... »Ići i ostati i ostajući otići«.
Vratili smo se kući. Lud od ljubomore (Ljubomoran na šta i na koga? Na sve.) jedva sam joj se obratio celim putem.
– Možda bismo mogli kupiti neku kućicu u San Isidru ili u Olivosu, ovo je naselje tako neugodno – rekoh glumeći kao da sam u mogućnosti to i ostvariti.
– Ni ne pomišljaj. Ovde nam je blizu Park Lezama.
– Pravi očaj! Razbijeni kipovi, fontane bez vode, zarasla stabla... Prosjaci, starci i invalidi s vrećicama za odlaganje i skupljanje otpadaka...
– Ne obraćam paznju na te stvari.
– Pre nisi htela ni sesti na klupu na kojoj bi neko jeo mandarine, ili hleb...
– Jako sam se promenila.
– Koliko god da si se promenila ne može ti se sviđati park poput ovoga. Znam da ima muzej mramornih lavova koji čuvaju ulaz i znam da si se u detinjstvu tamo igrala što, uistinu, ne mora ništa značiti.
– Ne razumem te – reče Cristina. Osetio sam koliko me ne podnosi i da bi to lako moglo preći u mržnju.
Sledećih dana, koji su mi se činili poput godina, pratio sam je nastojeći prekriti svoju strepnju. Svako popodne prolazio sam trgom nasuprot crkve, a subotom bih se zaputio na grozni crni most Constitución. Jednoga dana usudio sam se Cristini reći:
– Šta bi učinila kad bismo saznali da je ova kuća ranije bila nastanjena? Iselila bi se?
– Da je neka osoba živela u ovoj kući, ta bi osoba morala biti poput onih figurica od šećera što se stavljaju na kolače, ili rođendanske torte: osoba slatka kao šećer. Ova mi kuća uliva poverenje. Možda mi maleni vrt na ulazu donosi mir? Ne znam. Odavde ne bih otišla ni da mi daju svo blago ovoga sveta. Osim toga, ne bismo imali gde otići. To si mi, pre nekog vremena, i sam rekao.
Nisam insistirao jer bi to ionako bilo uzalud. Kako bih se umirio, pomislio dam da će se s vremenom sve nekako srediti.
Jednoga jutra neko je pozvonio na vanjska vrata. Brijao sam se i čuo Cristinin glas. Kad sam dovršio brijanje, moja je supruga već razgovarala s nezvanim gostom. Virio sam kroz odškrinuta vrata. Uljez je imao tako dubok glas i tako velika stopala da me je to nagnalo na smeh.
– Violeta, dođete li opet videti Daniela, to ćete skupo platiti.
– Ne znam ko je Daniel i ne zovem se Violeta – odgovorila je moja supruga.
– Lažete.
– Ne lažem. I nemam ništa s tim Danielom.
– Želim da stvari vidite onakvima kakve jesu.
– Ne želim vas slušati.
Cristina je pokrila uši rukama. Ušao sam u sobu i rekao uljezu neka ode. Izbliza sam mu promatrao noge, ruke i vrat. Zaključio sam da se radi o muškarcu preobučenom u ženu. Nisam imao vremena razmišljati što bih trebao učiniti. Nestao je poput munje ostavivši iza sebe poluotvorena vrata.
Nikad mi neće biti jasno zbog čega Cristina i ja nikad nismo komentarisali tu epizodu, činilo mi se kao da su nam usta bila zapečaćena za sve osim za nervozne poljupce i nekorisne reči. Tih, za me tako žalosnih, dana, Cristinu je spopalo pevanje. Glas joj je bio ugodan, no terao me je u očaj jer je postajao delom tajnog sveta koji ju je udaljavao od mene. Ako nikad dosad nije pevala zašto sada peva i danju i noću, dok se kupa, kuva ili spušta roletne!?
Jednog dana čuo sam Cristinu kako zagonetnim glasom izvikuje:
– Imam osećaj da nasleđujem nečiji život – sreću i patnju, veštine i pogreške. Začarana sam!
Pretvarao sam se da nisam čuo tu mučnu izjavu. No, ipak sam se, ni sam ne znam zašto, počeo raspitivati po naselju ko je bila Violeta, gde je živela, tražio sam detalje o njenom životu.
Malo dalje od naše kuće nalazila se prodavaonica u kojoj su se mogle nabaviti razglednice, razne vrste papira, beležnice, gumice za brisanje i igračke. Za proveru mojih sumnji najpogodnija mi s činila upravo prodavačica te prodavaonice; bila je brbljava i znatiželjna, raspoložena za laskanja. S izgovorom da ću kupiti beležnicu i olovke, jednog sam se popodneva upustio s njom u razgovor, pohvalivši njene oči, ruke i kosu. Nisam se usudio izgovoriti ime Violeta. Objasnio sam joj da smo susedi. Na koncu sam je upitao ko je ranije stanovao u našoj kući. Bojažljivo sam izgovorio:
– Nije li u njoj živela izvesna Violeta?
Odgovorila je vrlo neodređeno, što me je još više uznemirilo. Sledećeg dana nastojao sam u prodavaonici otkriti više detalja. Rekli su mi da je Violeta u psihijatrijskoj bolnici i dali mi njenu adresu.
– Pevam glasom koji nije moj – reče mi Cristina tajanstvenog izraza lica. Pre bi me to rastuživalo, ali sada me veseli. Druga sam osoba, možda sretnija i od sebe same.
Pravio sam se da to nisam čuo. Čitao sam novine. Priznajem da sam od silnog istraživanja detalja o Violetinom životu prilično zanemario Cristinu.
Otišao sam u psihijatrijsku bolnicu koja se nalazila u Floresu. Tamo sam se raspitao o Violeti i dobio adresu Arsenie López, njene profesorice pevanja.
Morao sam poći vozom od Retira do Olivosa.
Za vreme putovanja upalo mi je zrnce prašine u oko, a na ulazu u kuću Arsenie López već su mi curile suze pa se činilo kao da plačem. Već na ulaznim vratima čuo sam ženske glasove kako uvežbavaju lestvicu uz pratnju pijanina koji je više sličio na ulični vergl.
Visoka, mršava, strašna Arsenia López pojavila se na kraju hodnika s olovkom u ruci. Bojažljivo joj rekoh da sam došao čuti novosti o Violeti.
– Vi ste njen suprug?
– Ne, rođak sam – odgovorih brišući oči maramicom.
– Vi ste jedan od njenih bezbrojnih obožavatelja – reče kolutajući očima i pružajući mi ruku. – Došli ste doznati ono što svi žele znati: kakvi su bili Violetini poslednji dani. Sednite. Nije neophodno zamisliti kako je mrtva osoba bila verna i dobra.
– Želite me utešiti?
– Da. Želim vas utešiti. Violeta nije bila samo moja učenica već i intimna prijateljica. Ako sam joj dojadila, to je bilo stoga što mi je poverila previše toga pa me više nije mogla obmanjivati. U poslednje vreme žalila se jako na svoju sudbinu. Umrla je od zavisti. Bez prestanka je ponavljala: »Neko mi je ukrao život, ali skupo će ga platiti. Neću imati svoju baršunastu haljinu, ona će je imati. Pas će biti njen. Muškarci se neće prerušavati u žene da bi ušli u moju kuću već će ulaziti u njenu. Izgubiću glas, preneću ga u to drugo, nedostojno, grlo. Daniel i ja nećemo se grliti na mostu Constitución sanjareći, naslonjeni na ogradu, o nemogućoj ljubavi i promatrajući vozovd kako se udaljavaju«.
Gledajući me u oči, Arsenia López reče:
– Nemojte se žalostiti. Sretaćete puno vernije žene od nje. Znamo da je bila lepa, ali zar je lepota jedino što postoji na ovome svetu?
Nijem, užasnut, udaljio sam se od te kuće ne otkrivši svoje ime Arseniji López koja me je na rastanku pokušala zagrliti i pokazati mi svoju naklonost.
Od tog dana Cristina se pretvorila, barem što se mene tiče, u Violetu. Nastojao sam je pratiti u svakom trenutku kako bih je ulovio u zagrljaju nekog od ljubavnika. Toliko sam se od nje udaljio da mi je postala vrlo strana.
Više ni sam ne znam ko je bio čija žrtva u toj kući od šećera koja je sada nenastanjena.
ON ZA DRUGU
Nadala sam se da ću ga videti, ali ne tako skoro jer sam bila previše uznemirena. Iz nekog razloga, koji on bi, ili ne bi, razumeo, naš sam susret neprestano odgađala. Jednostavan izgovor da ga ne vidim, ili da ga vidim drugoga dana. I tako su prohujale godine, vreme se nije ni primećivalo, osim na koži lica, obliku kolena, vratu, bradi, nogama, modulaciji glasa, načinu hoda, slušanju... po ruci položenoj na lice, ponavljanju fraze u zanosu, nestrpljenju i po onome što niko i ne primećuje – zadebljanoj peti, spoju usnica, šarenici oka, zenicama, nadlakticama, ušima prekrivenim kosom, kosi, noktima, laktu... – ah, laktu! – načinu izgovaranja kako je, stvarno, može biti, ili u koliko sati?, ili ne poznam te. Ne, Brahms ne, Beethoven, u redu, nekoliko knjiga...
Tišina je postajala važnija od prisutnosti, plela je svoje intrige. Nije bilo susreta koji doista nije bio apsurdan; znalo se dogoditi, dok bih bila zatrpana mnoštvom vrećica, on bi mi, jedući hleb i držeći bocu vina i coca-colu, nastojao stisnuti ruku. Neizostavno bi se neko spotaknuo i zbogom bi preduhitrilo kako si? Telefon bi zvonio, uvek pogrešan broj, ali disanje tog nekog u potpunosti bi odgovaralo njegovom disanju; tada bi se u tami sobe pojavile njegove oči, njegov duboki glas, glas koji bi je povezao s pustinjom ili nekim pritocima reke koja teče među kamenjem i nikada ne stigne do svog ušća, reke čije rađanje u najvišim planinama privlači pume, ili fotografe koji dolaze izdaleka videti tu lepotu.
Volela sam sretati ljude slične njemu. Neke koji su imali pogled sličan njegovom dok bi žmirio i na neki poseban način spuštao kapke kao da ga nešto boli. Volela sam, takođe, razgovarati s ljudima koji bi s njim razgovarali, onima koji su ga dobro poznavali, ili onima koji su mu tih dana išli u posetu. No, vreme je već jurilo poput voza koji mora stići na odredište dok kondukter kuca na vrata usnuloga putnika najavljujući sledeću stamicu – kraj putovanja. Morali smo se sresti.
Bili smo tako naviknuti ne videti se da se i nismo videli. Iako nisam uverena da ga nisam krajičkom oka spazila kroz prozor. U polumraku predvečerja osetila sam da mi nešto nedostaje. Stala sam pred ogledqlo tražeći se u njemu. U njemu sam videla samo ormar i figuricu Diane, božice lova, koju nikad pre nisam videla na tom mestu. Bilo je to ogledalo koje je glumilo ogledqlo kao što sam ja uzaludno glumila samu sebe.
Zatim se uplašila da bi se vrata mogla otvoriti i da bi se on svakoga časa mogao pojaviti; bio bi to kraj svim odgađanjima koja su njenu ljubav održavala na životu. Bacila se na pod, posred ćilima, i čekala, čekala da zvonce na vanjskim vratima prestane zvoniti. Čekala je i čekala. Čekala je da nestane i poslednja zraka dnevnog svetla, tada je otvorila vrata i ušao je on koji nije čekao. Primili su se za ruke. Bacili su se na ćilim i zakotrljali se, poput kotača, ujedinjeni drugom željom, drugim rukama, drugim očima i drugim uzdasima.
Bilo je to u trenutku kad je ćilim započeo tihi let ponad grada, iz ulice u ulicu, iz naselja u naselje, s trga na trg sve dok nije stigao do ruba obzora gde počinje reka, do jedne puste plaže gde raste šaš i lete rode. Polako je svitalo, tako polako da nisu niti primetili da je dan smenio noć niti da im ne nedostaje ljubav i sve ono što su proživljavali čekajući ovaj trenutak. Izgubili su se u zamišljanju zaborava – on za drugu, ona za drugoga – i primirili se.
GLAS
Jesen je više nalikovala letu od samoga leta. Bio je topao jesenski dan. U plavoj svilenoj haljini i sa psićem pekinezerom, kojeg sam dobila za rođendan, stigla sam u zaručnikovu kuću.
– Ljubomora upravlja svetom – govorila je gospođa Yapura, uverena kako se zbog ljubomore neću udati za Romiria. – Moj sin spava samo s mačkom.
Nisam se udala, odnosno nisam se odlučila udati za Romiria zbog nekih sasvim drugih razloga. Ponekad reči što ih ljudi izgovaraju zavise o intonaciji njihovog glasa. Čini se kao da bežim od teme, ali za to postoji objašnjenje. Gadio mi se glas mog zaručnika Romiria. Bilo koju reč da izgovori, makar prema meni iskazivao veliko poštovanje dok je izgovara i makar ne dotaknuo ni moj nožni prst, učinila bi mi se opscenom. Nisam ga mogla voleti. Ta me je okolnost rastuživala ne toliko zbog njega koliko zbog njegove dobre i ljubazne majke. Koliko je poznato, njena jedina mana bila je ljubomora, ali kako je već bila stara i ljubomora je s godinama morala popustiti. Treba li verovati govorkanjima?
Ljudi su govorili da se vrlo mlada udala za mladića koji ju je ubrzo prevario s drugom. Naslućujući preljubu, mesec dana nije spavala nastojeći ga otkriti. Kad ga je otkrila to je za nju bilo kao da su joj zabili nož u srce. Ništa nije rekla, ali je te iste noći supruga, dok je do nje spavao, zgrabila za vrat s namerom da ga zadavi. Žrtvi je u pomoć pritekla njegova majka; bio bi mrtav da nje nije bilo.
Moje zaruke s Romiriom jako su se oduljile. »Ma, što uopste znači glas?«, razmišljala sam, »nije ruka što drsko miluje, nisu odbojna usta što me pokušavaju poljubiti, nije opsceni i raskalašeni seks kojeg se pribojavam, nije nešto stvarno poput stražnjice niti toplo poput utrobe«. Ali, meni je Romiriov glas bio neugodniji od svega toga. Kako bih mogla podneti da uz mene živi čovek koji se tim glasom obraća svima koji ga žele slušati? Taj visceralan, besraman i eshatološki glas! No, ko se usudi svom zaručniku reći: »Ne sviđa mi se tvoj glas, gadi mi se, u meni izaziva sablazan kao u detinjstvu reč blud u katekizmu«?
Naše se venčanje odugovlačilo u nedogled premda, naizgled, za to nisu postojali vidljivi razlozi. Romirio me posećivao svaku veče. Ja sam retko kad odlazila u njegovu zamračenu kuću u kojoj mu je bolesna majka vrlo rano odlazila u krevet. Ali, jako mi se sviđao malen i senovit vrt, i mačak Lamberti s belim pjegama. U celom susedstvu nije bilo suzdržljivijeg zaručničkog para od nas. Bilo bi previše reći da smo se tog leta jednom poljubili. Držali se za ruke? Ni slučajno. Zagrlili se? Više nije bilo u modi plesati zagrljen. Naše neuobičajeno ponašanje upućivalo je na pomisao da se nikada nećemo oženiti.
Tog dana pošla sam u zaručnikovu kuću i sa sobom povela psića pekinezera kojeg su mi, kako rekoh, poklonili. Romirio ga je primio u naručje da ga pomiluje. Jadni Romirio, toliko je voldo životinjice! Kao i obično, sedeli smo u dnevnom boravku kad se najednom Lamberti nakostrešio i u hipu od nas pobegao, prevrnuvši pri tom teglu s cvećem.
Sutradan me nazvala gospođa Yapura: te iste noći, kao i obično, Romirio je u svom krevetu spavao s Lambertijem, ali usred noći razbesneli mu je mačak zario kandže u vrat. Čuvši krikove, majka je pojurila u pomoć. Uspela je odvojiti mačka od sinovljeva vrata i zadaviti ga remenom. Vele da ništa nije strašnije od pobesnjele mačke. Nije mi teško u to poverovati. Mrzim ih.
Otada je Romirio ostao bez glasa. Nakon pregleda, lekari su zaključili da mu se glas nikada neće oporaviti.
– Nećeš se udati za Romiria – obrati mi se kroz suze njegova majka. – Govorila sam sinu da ne spava s mačkom. Kao da sam predosećala!
– Udaću se za njega! – odgovorih joj.
Od toga sam dana volela Romiria.*
Izabrala i sa španskog prevela:
Marija Roščić Paro
___________________
* Silvina Ocampo (Buenos Aires, 1903. – Buenos Aires, 1993.) vrsna prozaistica i pesnikinja, ugledno je ime argentinske književnosti 20. stoleća. Prvu zbirku priča (Viaje olvidado) objavila je 1937. godine, a poslednja (Las Repeticiones) objavljena joj je posthumno 2006. godine. Potiče iz bogate argentinske porodice. Studirala je slikarstvo u Parizu gde je upoznala Fernanda Légera i Grigoria de Chirica i, zahvaljujući njima, došla u dodir s avangardnim umetničkim pravcima s početka 20. stoleća. Između ostalih nagrada, dobitnica je nagrada »Premio Municipal de Literatura« (1954.) i »Premio Nacional de Poesía« (1962.).
Bila je udata za Bioya Casaresa, takođe poznatog argentinskog književnika. I njena je sestra, Victoria Ocampo, bila književnica koja je pokrenula časopis »Sur« (1931.), okupivši u njemu poznate hispanoameričke i svetske saradnike poput J. Luisa Borgesa, Bioya Casaresa, Ernesta Sábata, J. Carlosa Onettia, Albert Camusa, Aldousa Huxlya, Villiama Faulknera... i mnoge druge. Silvina Ocampo, zajedno sa suprugom B. Casaresom i L. Borgesom, priredila je antologiju: Antología de la Literatura Fantástica (1940.) koja je postala amblematskim i nezaobilaznim delom. Svoje priče autorica temelji najviše na fantastičnome, na intuicijama, snovima i opsesijama. (M.R.P.)
Tišina je postajala važnija od prisutnosti, plela je svoje intrige. Nije bilo susreta koji doista nije bio apsurdan; znalo se dogoditi, dok bih bila zatrpana mnoštvom vrećica, on bi mi, jedući hleb i držeći bocu vina i coca-colu, nastojao stisnuti ruku. Neizostavno bi se neko spotaknuo i zbogom bi preduhitrilo kako si? Telefon bi zvonio, uvek pogrešan broj, ali disanje tog nekog u potpunosti bi odgovaralo njegovom disanju; tada bi se u tami sobe pojavile njegove oči, njegov duboki glas, glas koji bi je povezao s pustinjom ili nekim pritocima reke koja teče među kamenjem i nikada ne stigne do svog ušća, reke čije rađanje u najvišim planinama privlači pume, ili fotografe koji dolaze izdaleka videti tu lepotu.
Volela sam sretati ljude slične njemu. Neke koji su imali pogled sličan njegovom dok bi žmirio i na neki poseban način spuštao kapke kao da ga nešto boli. Volela sam, takođe, razgovarati s ljudima koji bi s njim razgovarali, onima koji su ga dobro poznavali, ili onima koji su mu tih dana išli u posetu. No, vreme je već jurilo poput voza koji mora stići na odredište dok kondukter kuca na vrata usnuloga putnika najavljujući sledeću stamicu – kraj putovanja. Morali smo se sresti.
Bili smo tako naviknuti ne videti se da se i nismo videli. Iako nisam uverena da ga nisam krajičkom oka spazila kroz prozor. U polumraku predvečerja osetila sam da mi nešto nedostaje. Stala sam pred ogledqlo tražeći se u njemu. U njemu sam videla samo ormar i figuricu Diane, božice lova, koju nikad pre nisam videla na tom mestu. Bilo je to ogledalo koje je glumilo ogledqlo kao što sam ja uzaludno glumila samu sebe.
Zatim se uplašila da bi se vrata mogla otvoriti i da bi se on svakoga časa mogao pojaviti; bio bi to kraj svim odgađanjima koja su njenu ljubav održavala na životu. Bacila se na pod, posred ćilima, i čekala, čekala da zvonce na vanjskim vratima prestane zvoniti. Čekala je i čekala. Čekala je da nestane i poslednja zraka dnevnog svetla, tada je otvorila vrata i ušao je on koji nije čekao. Primili su se za ruke. Bacili su se na ćilim i zakotrljali se, poput kotača, ujedinjeni drugom željom, drugim rukama, drugim očima i drugim uzdasima.
Bilo je to u trenutku kad je ćilim započeo tihi let ponad grada, iz ulice u ulicu, iz naselja u naselje, s trga na trg sve dok nije stigao do ruba obzora gde počinje reka, do jedne puste plaže gde raste šaš i lete rode. Polako je svitalo, tako polako da nisu niti primetili da je dan smenio noć niti da im ne nedostaje ljubav i sve ono što su proživljavali čekajući ovaj trenutak. Izgubili su se u zamišljanju zaborava – on za drugu, ona za drugoga – i primirili se.
GLAS
Jesen je više nalikovala letu od samoga leta. Bio je topao jesenski dan. U plavoj svilenoj haljini i sa psićem pekinezerom, kojeg sam dobila za rođendan, stigla sam u zaručnikovu kuću.
Nisam se udala, odnosno nisam se odlučila udati za Romiria zbog nekih sasvim drugih razloga. Ponekad reči što ih ljudi izgovaraju zavise o intonaciji njihovog glasa. Čini se kao da bežim od teme, ali za to postoji objašnjenje. Gadio mi se glas mog zaručnika Romiria. Bilo koju reč da izgovori, makar prema meni iskazivao veliko poštovanje dok je izgovara i makar ne dotaknuo ni moj nožni prst, učinila bi mi se opscenom. Nisam ga mogla voleti. Ta me je okolnost rastuživala ne toliko zbog njega koliko zbog njegove dobre i ljubazne majke. Koliko je poznato, njena jedina mana bila je ljubomora, ali kako je već bila stara i ljubomora je s godinama morala popustiti. Treba li verovati govorkanjima?
Ljudi su govorili da se vrlo mlada udala za mladića koji ju je ubrzo prevario s drugom. Naslućujući preljubu, mesec dana nije spavala nastojeći ga otkriti. Kad ga je otkrila to je za nju bilo kao da su joj zabili nož u srce. Ništa nije rekla, ali je te iste noći supruga, dok je do nje spavao, zgrabila za vrat s namerom da ga zadavi. Žrtvi je u pomoć pritekla njegova majka; bio bi mrtav da nje nije bilo.
Moje zaruke s Romiriom jako su se oduljile. »Ma, što uopste znači glas?«, razmišljala sam, »nije ruka što drsko miluje, nisu odbojna usta što me pokušavaju poljubiti, nije opsceni i raskalašeni seks kojeg se pribojavam, nije nešto stvarno poput stražnjice niti toplo poput utrobe«. Ali, meni je Romiriov glas bio neugodniji od svega toga. Kako bih mogla podneti da uz mene živi čovek koji se tim glasom obraća svima koji ga žele slušati? Taj visceralan, besraman i eshatološki glas! No, ko se usudi svom zaručniku reći: »Ne sviđa mi se tvoj glas, gadi mi se, u meni izaziva sablazan kao u detinjstvu reč blud u katekizmu«?
Naše se venčanje odugovlačilo u nedogled premda, naizgled, za to nisu postojali vidljivi razlozi. Romirio me posećivao svaku veče. Ja sam retko kad odlazila u njegovu zamračenu kuću u kojoj mu je bolesna majka vrlo rano odlazila u krevet. Ali, jako mi se sviđao malen i senovit vrt, i mačak Lamberti s belim pjegama. U celom susedstvu nije bilo suzdržljivijeg zaručničkog para od nas. Bilo bi previše reći da smo se tog leta jednom poljubili. Držali se za ruke? Ni slučajno. Zagrlili se? Više nije bilo u modi plesati zagrljen. Naše neuobičajeno ponašanje upućivalo je na pomisao da se nikada nećemo oženiti.
Tog dana pošla sam u zaručnikovu kuću i sa sobom povela psića pekinezera kojeg su mi, kako rekoh, poklonili. Romirio ga je primio u naručje da ga pomiluje. Jadni Romirio, toliko je voldo životinjice! Kao i obično, sedeli smo u dnevnom boravku kad se najednom Lamberti nakostrešio i u hipu od nas pobegao, prevrnuvši pri tom teglu s cvećem.
Sutradan me nazvala gospođa Yapura: te iste noći, kao i obično, Romirio je u svom krevetu spavao s Lambertijem, ali usred noći razbesneli mu je mačak zario kandže u vrat. Čuvši krikove, majka je pojurila u pomoć. Uspela je odvojiti mačka od sinovljeva vrata i zadaviti ga remenom. Vele da ništa nije strašnije od pobesnjele mačke. Nije mi teško u to poverovati. Mrzim ih.
Otada je Romirio ostao bez glasa. Nakon pregleda, lekari su zaključili da mu se glas nikada neće oporaviti.
– Nećeš se udati za Romiria – obrati mi se kroz suze njegova majka. – Govorila sam sinu da ne spava s mačkom. Kao da sam predosećala!
– Udaću se za njega! – odgovorih joj.
Od toga sam dana volela Romiria.*
Izabrala i sa španskog prevela:
___________________
* Silvina Ocampo (Buenos Aires, 1903. – Buenos Aires, 1993.) vrsna prozaistica i pesnikinja, ugledno je ime argentinske književnosti 20. stoleća. Prvu zbirku priča (Viaje olvidado) objavila je 1937. godine, a poslednja (Las Repeticiones) objavljena joj je posthumno 2006. godine. Potiče iz bogate argentinske porodice. Studirala je slikarstvo u Parizu gde je upoznala Fernanda Légera i Grigoria de Chirica i, zahvaljujući njima, došla u dodir s avangardnim umetničkim pravcima s početka 20. stoleća. Između ostalih nagrada, dobitnica je nagrada »Premio Municipal de Literatura« (1954.) i »Premio Nacional de Poesía« (1962.).
Bila je udata za Bioya Casaresa, takođe poznatog argentinskog književnika. I njena je sestra, Victoria Ocampo, bila književnica koja je pokrenula časopis »Sur« (1931.), okupivši u njemu poznate hispanoameričke i svetske saradnike poput J. Luisa Borgesa, Bioya Casaresa, Ernesta Sábata, J. Carlosa Onettia, Albert Camusa, Aldousa Huxlya, Villiama Faulknera... i mnoge druge. Silvina Ocampo, zajedno sa suprugom B. Casaresom i L. Borgesom, priredila je antologiju: Antología de la Literatura Fantástica (1940.) koja je postala amblematskim i nezaobilaznim delom. Svoje priče autorica temelji najviše na fantastičnome, na intuicijama, snovima i opsesijama. (M.R.P.)
Нема коментара:
Постави коментар