Elfride Jelinek, Ljubavnice 3.(nastavlja se loš primer paula, brigita se hajnca i gadi! i brigita se gadi hajnca)

 

nastavlja se loš primer paula 

     na smenu sa dobrim primerom brigita, stalno se s mukom vuče loš primer paula.

      malo pre nego što padne noć, primer paula vuče se u susedno mesto, koje samo što nije grad, gde se usled toga može izučiti i zanat, koji eventualno može promeniti čitav život: krojenje.

      u susednom mestu uče se i suvišne stvari, koje bi čoveka mogle odvući na pogrešan put: odlazak u bioskop i kafić.

      paulu su već mnogo puta upozoravali da ne čini ni jedno ni drugo, tako je lepo sesti u kafić.

      tako je lepo, kao da je čovek došao na svet da bi doživeo nešto lepo. pritom je čovek došao na svet da bi doživeo nešto nelepo: prividni život koji se zove kućni poslovi i koji se lepi za čoveka, kada ga greškom dotakne.

     paula u kući radi za svoju porodicu, kojoj ima da zahvali za taj prividan život. 

     čudi li onda još koga što u pauli živi čežnja?

     pored nje, u autobusu se vozi mnogo dece u školu i mnogo žena u mesaru ili prodavnicu suhomesnatih proizvoda! ili na groblje.

      u autobusu se ne vozi nijedan muškarac mlađi od 70 godina, osim ako nije na bolovanju. na bolovanju je, međutim, zabranjena vožnja autobusom, jer se svaka vrsta zadovoljstva odmah dojavljuje predradniku. zbog toga se svaki muškarac mlađi od 70 godina ilegalno vozi autobusom. legalno, muškarci mlađi od 70 godina voze se džipom u visoku šumu.

     domaćice u autobusu horski objašnjavaju pauli da je ona jedna od njih.

    duboko u sebi paula potajno veruje da je iznad njih.

     domaćice u autobusu energično objašnjavaju pauli da ona nije ništa bolja od njih.

     iznad svega je ljubav, koja je ono najbolje, kaže paula na to. paula je bolja zato što želi da ima ljubav u sebi kada dođe pravi trenutak. paula je najpre bolja zbog krojenja i šivenja, a kasnije će je oplemeniti i ljubav.

    ljubav će zameniti krojenje i šivenje. toliko se već raduje tome.

     paula čvrsto drži svoju kožnu torbicu koja je nešto bolje od plastičnih cegera drugih predstavnica iste vrste. ostale žene se čvrsto drže svoga znanja o muškarcima, koje paula još nema.

     muškarci mogu biti svinje, ali i prava suprotnost. šta je suprotnost svinji? ali muškarci zato naporno rade čitave nedelje. subota je veliki dan za potčinjavanje. čitavo selo se tada trese od silnog bacanja na kolena, krsta i leđa.

paula zadrhti kada to čuje, kod nje će sve biti sasvim drugačije. bolje.

     nakon toga mogu se uz kafu lizati rane i gledati televiziju. da, televizija! popodnevni program. gledajući emisiju o nekom veselom crtanom filmu, svaki se bol zanese i zaboravi da kida utrobu, iako ne razume više od pola, zato što priča ide tako brzo.

       kada bol jednom ipak izviri iz utrobe, kao crv iz jabuke, tada je već kasno za sve, stara poslovica kaže da su žene rođene da pate, a muškarci da rade: jedno se zubima zakačilo za utrobu onog drugog i ruši tamo sve pred sobom kao vandal, živi, hrani se njome, to se zove simbioza.

      osim toga, žene iz autobusa u prednosti su nad paulom jer već poznaju i lekovite porođajne bolove. njihova je prednost velika, ali nije nedostižna. u zagušljivom vazduhu odzvanjaju brojni razgovori o bolovima uopšte, o nezdravim bolovima koje izazivaju tegljenje tereta, operacije, reuma, bruh, išijas, katarakta ili rak. nakon toga se diskutuje o zdravim bolovima koje donosi porođaj, koji ženu s vremena na vreme ojačaju. na to se odmah i neposredno nadovezuje velika sreća koju donosi porođaj, što za sobom povlači veliku radost koju donose babine.

     paula, žrtva zanata, uči krojenje i šivenje. kecelju već može da napravi. napreduje polako, ali napreduje. delatnost petljanja s materijalima pauli pričinjava zadovoljstvo. često, međutim, kada paula mora da izvuče neki posebno komplikovan šav, ljubav isturi svoju ružnu glavu i ispreči joj se na putu. s obzirom na to da paula u pauzama o ljubavi saznaje sve više i više, najčešće iz ženskih časopisa, u toku rada već zna kako ide to između muškaraca i žena. u svakom slučaju, novo i drugačije nego što je ona ikada ranije čula. sve što je čula, paula je čula od svoje porodice i drugarica. šta se uopšte i može očekivati od takvih nižih stvorenja! paula bi bila luda kada bi se solidarisala sa ženama iz svoje porodice, s tim jadnim otiračicama za noge! paula se radije solidariše sa svojom najboljom prijateljicom ili sa svojom drugom najboljom drugaricom, onom lepom plavom ženom onog lepog crnog pevača zabavne muzike (crnokosog).

      u pauzama paula usisava ljubav svim porama, a na poslu onda sve ponovo ispovraća. pre svega to da treba da bude čista, ali čulna. to je pauli trn u oku. kako ljubav može da uspeva i raste u njenom okruženju, koje nije ni čulno ni čisto, da, kako?

     šta biva kada određena osoba zamišlja nešto što ne postoji u stvarnom životu date osobe? tako je: u toj zloslutnoj konstelaciji rađaju se snovi.

       kao i sve druge žene, paula sanja o ljubavi.

      mnoge od paulinih bivših školskih drugarica, mnoge od njenih sadašnjih koleginica takođe sanjaju o njoj, samo što je svaka od njih čvrsto ubeđena da će je baš ona i dobiti.

      prilikom prodavanja u svojstvu prodavačice, na tom poslu nad poslovima, u toku dana ljubav sto puta ima priliku i šansu da dođe na vrata. ali umesto toga dolaze stalno samo domaćice sa decom, a nikada ljubav, te novopridošle domaćice, koje su već imale ljubav. jednom davno, pre mnogo godina, sažaljevaju i preziru prodavačice, zato što moraju da prodaju, i ne mogu da uživaju u najlepšim posledicama ljubavi, to jest u deci i u novcu za domaćinstvo, koji dolazi od muža, i najvećim delom opet tamo i odlazi. zaštićene žene preziru one nezaštićene.

      za uzvrat, prodavačice mrze domaćice, zato što su se već izvukle iz svega, dok one i dalje uvek moraju da se bore s teškom konkurencijom i umesto lakiranog nameštaja još moraju da kupuju najlonske čarape, džempere i mini suknje kao investiciono dobro.

      da, veliki je to finansijski udarac!

      u selu vlada opšta mržnja, koja sve više uzima maha, koja će sve zaraziti, koja ni pred kim ne preza, žene više ne vide ono što ih spaja, vide samo ono što ih razdvaja. one koje su zahvaljujući svojim telesnim prednostima uspele da uhvate nešto bolje, žele svoj ulov da zadrže i da ga sakriju od ostalih, a druge žele da im ga preotmu, ili da ulove nešto još bolje, vladaju mržnja i prezir.

     kamen temeljac postavlja se još u školi. da nije školskog doba, paul nikada ne ni dosla na ideju da ljubav poredi sa pupoljcima, travkama i zacinima.

     da nije časopisa, koje rado čita, paula nikada ne bi povezivala ljubav sa čulnošču. paula je već čula reč seksualnost, ali je nije potpuno razumela.

    niko, međutim, ne voli da prizna da ljubav ima veze samo sa poslom. paula bi i u pola noći znala da povije i nahrani bebu. paula, međutim, ne zna kako da spreči neželjenu trudnoću.

    paula, međutim, i u pola noći zna šta je najbitnije, da su jedino važna osećanja.

    paula čeka da bude izabrana, što je najbitnije. za ženu je najbitnije da bude izabrana kada naiđe onaj pravi.

     paula nikada nije naučila da sama bira i da sama odlučuje. paula sve doživljava u pasivu, nikada u aktivu. u najboljem slučaju, paula ponekad može i da kaže ’ne’. ne treba, međutim, previše često govoriti ’ne’, jer se onda može reći jedno ’ne’ više nego što treba, i onda će sreća u budućnosti samo ići svojim putem i neće čak ni zakucati na vrata.

   paula ponekad ide na plesni podijum, kad se održava neko slavlje. s vremena na vreme poneki našljiskani posetilac plesnog podijuma odvede paulu u šumu, što niko ne sme da vidi, jer bi ona inače izgubila svaku tržišnu vrednost.

    u šumi paulu hvataju za grudi ili, u najgorem slučaju, između nogu ili za dupe.

    paulu su naučili da šacuje ko je hvata između nogu. da li je to neki koji ima budućnost ili neki koji nema budućnost.

    da li je u pitanju neko sa budućnošću ili samo radna životinja?

     ako je u pitanju neka radna životinja, on ne može postati paulina sudbina. paulin mozak u takvim slučajevima radi kao kompjuter. evo, izvolite rezultat: brak, dvoje dece.

     sledi odgurivanje, psovke, vika, ponekad usledi i posrtanje i padanje alkoholičara i zavodnika. 

     ponekad usledi padanje, ostavljanje na miru i otrežnjujući san.

     ponekad navedeni bude i grub i brutalan.

     nije, dakle, dovoljno nepromišljeno se prepustiti ljubavi, kada zakuca na vrata, neophodni su i proračuni, zbog kasnijeg života koji ponekad usledi.

     proračuni su neophodni zbog budućnosti koja tek predstoji.

     budućnost, to je uvek taj drugi, nju uvek donosi neko drugi. budućnost se samo sruči na glavu, kao grad. ljubav nailazi kao oluja, ako uopšte i naiđe. u najgorem slučaju uopšte i ne naiđe. krojenje i šivenje moraju se izvesti samostalno.

     kada je neki uhvati, paula, dakle, odmah počinje da razmišlja i programira. pri tom često, potpuno neplanski, oseti odvratnost. živela odvratnost! taj osećaj se, međutim, odmah potiskuje. samo da paula, od silne revnosti, jednom o istom trošku ne potisne i ljubav!

     paula već rano uči da svoje telo i ono što se s njim dešava posmatra kao nešto što se dešava nekom dragom, a ne njoj. nekom sporednom telu, takoreći, nekoj sporednoj pauli.

    sav materijal iz paulinih snova, sve nežnosti, dešavaju se sa paulinim glavnim telom, batine, koje dolaze od oca, dešavaju se sporednom telu. njena majka, koja nikada nije naučila kako da pribavi sporedno telo, mora uvek da podmeće glavno telo, i ono je zbog toga već tako otrcano i propalo.

    svako mora da zna kako da pomogne sebi. svako mora da bude u stanju da nekako pomogne sebi! ko osim posla ništa ne uzima za sebe, koga stalno samo uzimaju, taj mora da zna kako da pomogne sebi.

    kada žene pričaju o svojim muževima, one samo kažu: onaj moj. ONAJ MOJ. samo to, ne moj muž, samo onaj moj. kada pričaju s nepoznatima, reći će možda: moj suprug, nekome odavde reći će: onaj moj.

 

paula posmatra pobednički osmeh, kada majka ili sestre kažu: onaj moj. to je jedina prilika kada se pobeđenima u uglu usana javlja pobednički smešak.

    želi da jednoga dana i ona nekoga može da nazove: onaj moj. svoje krojenje i šivenje paula uvek naziva: moj posao. svoj posao paula nikada ne naziva: onaj moj. ni u sebi. posao, to je nešto odvojeno od čoveka, posao je ipak više obaveza i zato se dešava sporednom telu. ljubav, to je radost, odmor, i zato se dešava glavnom telu.

    čak i kada se voli, posao se obavlja. uprkos ljubavi prema krojenju i šivenju, paula je naučila da je posao nešto zamorno, nešto što ljubav samo odbija, a nikad je ne privlači.

    sada bi u paulinoj glavi red mogla da napravi još samo mešalica za beton. u svoj toj telesnoj ljubavi i u svoj toj duhovnoj ljubavi prema filmskim glumicama, pevačicama zabavne muzike i televizijskim zvezdama.

    paula samo upija, ništa ne obrađuje. kao sunđer, koji se nikad ne cedi.

    kao sunđer, koji je toliko natopljen da se sa njega cedi višak tečnosti, ali više slučajno. kako će paula uopšte išta da nauči?

    putem pretrpljene štete, naravno. 

    tako se uči pameti.

brigita se hajnca i gadi!

i brigita se gadi hajnca

  brigita se hajnca i gadi, njega i njegovog debelog električarskog tela, koje se takođe zove hajnc. uprkos tome, ipak je srećna, umire od sreće što ga ima, zato što je on njena budućnost.

   imate li i vi budućnost? napravite potpunu rečenicu: moja budućnost se zove edi. a brigita sva svoja osećanja mora da proizvede sama, snagom sopstvenih mišića. bez tehničke podrške.

    nije ni čudo što to prevazilazi njene mogućnosti.

    snagu svojih mišića hajnc koristi da bi za sebe izgradio profesionalnu budućnost.

     pored toga, hajnc je i bistar, što nije zanemarljivo.

     brigita oseća da snaga njenih mišića nije dovoljna za izgrađivanje profesionalne budućnosti, ona i ljubav jedva da uspeva da postigne.

     jednog dana u posetu dolazi hajncova udata sestra sa svojom bebom i malim detetom. brigita baulja naokolo, teško natovarena šoljama, tanjirima za kolače i kolačima u njima. majka-od-hajnca bi volela da sakrije brigitu, možda bi najbolje bilo u leju s hortenzijama?! zato što ta samo zašiva lastiše na brusthaltere, uvek mora da zašije barem 40 komada, to je norma. brigita bi po svaku cenu da se uklopi, htela bi da čvrsto ukoreni svoju budućnost već u sadašnjosti, da niko ne bi mogao da joj je preotme.

     majka-od-hajnca, dobrodušna po prirodi, budućnost-od-hajnca vidi, međutim, jedino u hajncu samom, u hajncu i njegovoj pretpostavljenoj porodičnoj kući, koju će on svojim novcem malog preduzetnika moći da stvori mamici, tatici, pa čak i samome sebi. on to hoće, i to će uraditi. sve je to majci-od-hajnca pred očima, kao fatamorgana, čitava ta strpljiva budućnost, koja je već mnogo štošta izdržala, iako je još i nema, budućnost na čijim se leđima širi kućica. deco, ala će to biti lepo! majka tu nigde ne vidi neko mestašce za brigitu, čak ni u kuhinji, brigitino mestašce je pokretna traka, traka i samo traka, natovarena čipkom za brusthaltere, penastom gumom i strečom, brigitina kućica je šivenje, njen priučeni zanat.

    prvo se mora opremiti s.z.r., što će progutati veliku količinu novca, što će progutati veliki deo kamiondžijske ušteđevine. ranije, pre mnogo godina, pre nego što je postala kamiondžijska žena, čak i pre nego što je postala buduća preduzetnička majka, majka-od-hajnca je i sama bila niko i ništa. dakle, ona to stanje poznaje kô zlu paru.

    što se nje same tiče, ona je u svakom slučaju stara, i izašla je iz igre. otac je postao kamiondžija, i još je u igri. diskusi su, doduše, otišli u nepovrat, ali tatica uprkos tome još uvek može malo da podupre svog sinčića, da ga postavi na sopstvene noge, na kojima će se ovaj onda odšetati u poslovni život.

    hajncova majka gura brigitu pod salonski sto, utrpava je u fioku s escajgom, brigita mora sve da da, kolač koji nosi, šlag, posudu za šećer i kafu. brigita ne sme da pomaže.

    mamica sve to poslužuje svojeručno i lično, majka kao ličnost poslužuje sa svojom udatom ćerkom i majkom-od-unuka. uz kafu žene pričaju o domaćinstvu, o aparatima za domaćinstvo, o pribavljačima novca za domaćinstvo, i o deci.

    uz kafu muškarci pričaju o fudbalu, fudbalu, poslu, novcu i o fudbalu. muškarci ne pričaju o ženama, zato što su one sad tu, pričali oni o njima ili ne.

    udata sestra-od-hajnca opisuje kako je to kad na sebi osećaš dah dečjeg tela, to sićušno biće, taj život koji je neko vreme nastajao i koji je sada konačno nastao, to odojče. koliko god da je mali, on ju je konačno načinio pravom ženom.

    brigita bi volela da učestvuje u razmeni iskustava. ali nema šta da ponudi za razmenu.

     sestra-od-hajnca priča kako se to radi, kako se voljenom muškarcu poklanja dete. sad ga je konačno dobio, svoje detence.

     procedura poklanjanja sprovedena je do kraja.

     bio je to ushićujući proces.

     brigita se u potaji išunjala iz ormana s posuđem u kome je tražila posuđe, iako zapravo uopšte i nema šta tu da traži, i priključila se grupi u kojoj zapravo uopšte i nema šta da traži. na svaku rečenicu sestre-od-hajnca ona glasno klima glavom. navodi kao primer da je sad još uvek lepo kupovati šik haljine za hajnca, da bi mu se dopala, ali da će biti još lepše kada jednog dana više ne bude morala da kupuje šik haljine, zato što je u međuvremenu postala majka. kada bude sprovedena procedura poklanjanja jednog deteta, ili većeg broja njih. to će biti rezultat njene velike ljubavi, detence.

     ostali besno podnose prigovor, iako su do malopre tako pozitivno pričali o deci i o njihovoj proizvodnji.

     brigita izjavljuje da će je takvo jedno malo stvorenje učiniti majkom majkom majkom, da hajnc ne zna s decom, zato što je muškarac, da ona i te kako zna s decom, zato što je žena. hajnc će kasnije naučiti da voli bebu, a brigita će je voleti odmah i smesta.

    hajnca još uvek zanimaju samo uživanje i profit.

    majku-od-hajnca oduvek više zanima dogradnja kućice, u kojoj će konačno počinuti uništeni diskusi. hajnc je u potaji za starački dom, čim se zacementira kamiondžijska ušteđevina. prvo se, međutim, ušteđevina sticana tokom čitavog jednog prolaznog života mora preraditi u neprolazni beton. brigita je u svakom slučaju za hajnca i za ono za šta je hajnc. tako nikad neće doživeti procvat koji bi hteli da dožive.

    u dvorištu ima toliko procvetalog drveća, a poneko od njih čak rađa i plodove. u dvorištu ima čak i leja sa cvećem, koje se može uzbrati, barem dokle cveta.

  hajncov otac je autoritet za ta pitanja.

    u stvarnosti, brigita se beba gadi. u stvarnosti bi im najradije izlomila njihove nežne prstiće na rukama i zabola klinove pod noktiće na nogama, a sveže prispelom glavnom junaku nabila u usta prljavu krpu umesto njegove voljene cucle da bi konačno stvarno imao razloga za svu tu paklenu dreku.

   kad bi prisutni samo mogli da naslute u kakvog se nečoveka pretvorila brigita.

    za sada, međutim, beba hajncove sestre samo iz sve snage zapišava brigitu po glavi, direktno u svežu boju za kosu, u novi mini mini val, što ponovo izaziva sveopšti smeh. brigita koja je u tom trenutku upravo podizala posrebrenu kašičicu ustaje i njeni prsti se automatski pretvaraju u ptičje kandže, to su prsti koji po pravilu za sve moraju da se bore. brigita uopšte ne može da podnese takvo poniženje pred svim tim ljudima. čoveka poput brigite često lome i mali naleti sudbine, kao što je ovaj.

   toliko je velikih stvari koje su se već dogodile, a nisu slomile brigitu.

   svi se smeju bebinoj šali, čak i otac-od-hajnca, koji gotovo da i nema više razloga za smeh. danas se smeju čak i diskusi. a najviše se smeje plod ljubavi. smeje se i ljubav ponikla u ovom malom svetu. brigitin svet je mali svet ljubavi. potapše bebu, dobri plod ljubavi!

    majka-od-hajnca ponovo otera brigitu u kuhinju. samo bi još to falilo, da pomoćna radnica poželi da i ona ima takav plod, i to još od našeg milog hajncića!

   iz daljine se preteći smeška starački dom, koji niko nikada do sada nije spomenuo, ali koji je ipak prisutan.

   izaći će na scenu u pravom trenutku.

    sami stvaramo svoju budućnost, kaže majka-od-hajnca. ali zato je ona naša, i samo naša. nek ta sama sebi stvori budućnost. našu će budućnost stvoriti hajnc, naš sin. našu budućnost, svoju budućnost, ali ne budućnost neke tamo.

     zašto brigita mora uporno da želi baš toliko mnogo, zašto želi ono najveće što uopšte postoji, to jest našeg sina?

    zašto brigita uopšte nije zadovoljna onim što ima, to jest ničim?

     ni drugi nemaju ništa, ali su ipak zadovoljni.

     kad je čovek zadovoljan, onda čak i od ničega postane nešto.

      zašto brigita ne može da bude zadovoljna tim svojim ničim, koje ima?

       beba gaca po brigitinoj vunastoj kosi.

     beba zabada svoje majušne prste u brigitine oči, uši i nos.

     svi se mnogo smeju, čak i namćorasti otac i ambiciozni hajnc. 

    smeši se i nada, iako je upravo jednu izgubila.

    budućnost ne može da se smeši, zato što je isuviše teška. 

    brigitin posao se ne smeši, zato što je predaleko.

      danas je, naime, svima praznik!

       brigita se pravi da se ništa loše nije dogodilo, i smeje se od srca s ostalima. onda odlazi da se umije.

       glasno škrguće zubima od besa.

    od tolike mržnje mora da ućuti čak i najtrajnija ljubav. ona se uplašena povlači. 

     hajnc je upravo od ljubavi prerastao u tešku obavezu.

    od zadovoljstva u posao.

    brigita ionako ima mnogo više iskustva s poslom. 

   sestra-od-hajnca se najglasnije smeje, zato što je na sigurnom. njoj više ništa ne može da se desi, uradila je šta je trebalo.

     majka-od-hajnca smeje se pomalo usiljeno zato što se brigita još uvek nije povukla iz bolje budućnosti i iz hajnca. 

   zato što je brigita još uvek u igri i što očigledno planira tu i da ostane.

     a svima njima se smeši sreća.

                                               

nastavci: Romani u nastavcima 

Dan Brown, Da Vičijev Kod ( poglavlje 64, 65, 66, 67 )

 

Poglavlje 64 

        Tibing sede na divan, držeći drvenu kutiju na krilu i diveći se složenoj intarziji ruže na poklopcu. Ova noć je postala najčudnija i najmagičnija noć čitavog mog života.

     "Podignite poklopac", prošaputa Sofi, što jeći iznad njega, pored Langdona. 

     Tibing se nasmeši. Nemojte me požurivati. Nakon što je proveo više od decenije tragajući za ključnim kamenom, želeo je da uživa u svakoj milisekundi ovog trenutka. Prešao je dlanom preko drvenog poklopca, osećajući pod kožom teksturu intarziranog cveta. 

      "Ruža", prošaputao je. Ruža je Magdalena a Magdalena je Sveti gral. Ruža je kompas koji pokazuje pravi put. Tibing se osećao budalasto. Godinama je obilazio katedrale i crkve širom Francuske, plaćajući poseban ulaz, istražujući stotine lukova pod rozetama, tragajući za šifrovanim ključnim kamenom. La def de voute - kameni ključ ispod znaka Ruže.

    Tibing polako otkači kopču i podiže poklopac. 

     Kad mu je pogled konačno pao na sadržaj kutije, znao je iste sekunde da ovo može biti jedino ključni kamen. Zurio je u kameni cilindar, načinjen od međusobno povezanih brojčanika sa slovima. Naprava mu je izgledala iznenađujuće poznato. 

     "Dizajniran prema Da Vinčijevim dnevnicima", reče Sofi. "Moj deda ih je pravio iz hobija." 

     Naravno, shvati Tibing. Video je skice i nacrte. Ključ za pronalaženje Svetog grala leži unutar ovog kamena. Tibing izvadi teški kripteks iz kutije, držeći ga pažljivo. Iako nije imao predstavu kako da otvori cilindar, osećao je da njegova sopstvena sudbina leži unutra. U trenucima neuspeha, Tibing se pitao da li će njegova životna potraga ikada biti nagrađena. Sada su te sumnje zauvek nestale. Mogao je čuti drevne reči... osnovu legende o Gralu: 

   Vous ne trouvezpas le Saint-Graal, c'est le Saint-Graal qui vous trouve.

 
    Ne pronalazite vi Gral, već Gral pronalazi vas. 

    I večeras, neverovatno, ključ za pronalaženje Svetog grala ušetao je pravo kod njega. 

      Dok su Sofi i Tibing sedeli sa kripLoksom i razgovarali o sirćetu, brojčanicima i mogućoj šifri, I.angdon je odneo kutiju od ružinog drveta preko prostorije do dobro osvetljenog stola kako bi je bolje pogledao. Nešto što je Tibing upravo rekao prolazilo mu je kroz glavu. 

   Ključ za pronalaženje Grala je sakriven ispod znaka Ruže.

    Langdon podiže drvenu kutiju naspram svetla i pregleda umetnuti simbol ruže. Iako njegovo poznavanje umetnosti nije uključivalo stolariju niti intarzirani nameštaj, upravo se bio setio čuvene popločane tavanice španskog manastira izvan Madrida, gde su pločice sa tavanice počele da otpadaju tri veka nakon podizanja manastira, otkrivajući sveti tekst koji monasi behu ispisali na gipsu ispod pločica. 

     Langdon ponovo pogleda Ružu. 

     Ispod Ruže.

     Sub Rosa.

      Tajna.

     Zvuk udara iz hodnika natera ga da se okrene. Nije video ništa sem senki. Mora da je Tibingov sluga prolazio hodnikom. Langdon se vrati kutiji. Pređe prstom preko glatke ivice intarzije, pitajući se da li bi mogao da izvadi ružu, ali delo majstora je bilo savršeno. Sumnjao je da bi se čak i oštrica žileta mogla umetnuti između intarzije ruže i pažljivo izrezbarenog udubljenja u koje je smeštena. 

     Otvarajući kutiju, on pregleda unutrašnju stranu poklopca. Bila je glatka. Dok se pomerao, međutim, svetlo pade na nešto što je izgledalo kao mala rupa, smeštena u samom središtu. Langdon spusti poklopac i pregleda intarziju od gore. Nema rupe. 

    Ne providi se.

    Spuštajući kutiju na sto, on pređe pogledom po prostoriji i spazi hrpu papira spojenih spajalicom. Uzimajući spajalicu, vrati se do kutije otvori je i ponovo pregleda rupu. Pažljivo ispravi spajalicu i umetnu jedan njen kraj u rupu. Nežno je gurnu. Gotovo da nije bio potreban nikakav napor. Čuo je kako je nešto tiho zazvečalo po stolu. Langdon zatvori poklopac i pogleda. Bio je to mali komad drveta, poput dela slagalice. Drvena ruža ispala je iz poklopca i pala na sto. 

    Sasvim nem, Langdon je zurio u golo mesto na poklopcu gde se nalazila Ruža. Tamo, izrezbarena u drvetu, ispisana preciznom rukom, stajala su četiri reda teksta na jeziku koji nikada ne beše video. 

     Slova izgledaju pomalo nalik semitskim, mislio je Langdon u sebi, pa ipak ne prepoznajem jezik!

   Iznenadan pokret iza njega privuče mu pažnju. Dolazeći niotkuda, snažan udarac u glavu obori Langdona na kolena. 

     Dok je padao, za trenutak mu se učinilo da vidi bledog duha kako lebdi nad njim, stežući pištolj. Potom se sve zacrni. 

  Poglavlje 65

 
        Iako je radila u policiji, Sofi Nevo se nikada do te noći nije našla pred uperenim pištoljem. Gotovo nezamislivo, pištolj u koji je sada zurila stezala je bleda ruka ogromnog albina duge bele kose. Gledao ju je crvenim očima iz kojih je zračilo nešto zastrašujuće i nepoznato. Odeven u vuneni ogrtač koji je držao svezan konopac, ličio je na srednjovekovnog sveštenika. Sofi nije imala pojma ko je, pa ipak je iznenada počela da uvažava Tibingove sumnje da iza svega stoji Crkva. 

      "Znate po šta sam došao", reče monah šupljim glasom. 

      Sofi i Tibing sedeli su na divanu, uvis podignutih raku. Langdon je, stenjući, ležao na podu. Monahov pogled istog trenutka pade na ključni kamen na Tibingovom krilu. 

      Tibingov glas bio je izazivački. "Nećete umeti da ga otvorite."

       "Moj Učitelj je veoma mudar", odgovori monah prilazeći bliže, naizmence uperujući pištolj u Tibinga i Sofi. 

      Sofi se pitala gde je Tibingov sluga. Zar nije čuo kako je Robert pao?

     "Ko je vaš učitelj?" upita Tibing. "Možda možemo da se dogovorimo o ceni."

      "Gral nema cenu." Prišao im je još bliže. 

       "Krvarite", Tibing primeti mirno, pokazujući glavom na monahov desni članak gde mu je mlaz krvi tekao niz nogu. "I hramljete."

      "Kao i vi", odgovori monah, pokazujući na metalne štake naslonjene pored Tibinga. "A sada mi dajte ključni kamen." 

      "Vi znate za ključni kamen?" reče Tibing, iznenađen. 

       "Nije važno šta ja znam. Polako ustanite i dajte mi ga."

      "Teško mi ide ustajanje." 

        "Samo polako. Bez brzih pokreta." 

      Tibing provuče desnu ruku kroz jednu štaku i uhvati ključni kamen levom. Teturajući se, podiže se na noge i uspravi, držeći teški cilindar na dlanu leve ruke, nestabilno se oslanjajući na štaku desnom.

 
        Monah se približi na svega metar, sa pištoljem uperenim pravo u Tibingovu glavu. Sofi je bespomoćno posmatrala kako monah poseže za cilindrom. 

      "Nećete uspeti", reče Tibing. "Jedino dostojni mogu otključati ovaj cilindar." 

       Jedino Bog prosuđuje ko je dostojan, pomisli Sajlas. 

        "Prilično je težak", reče Tibing. Ruka mu je sada podrhtavala. "Ako ga brzo ne uzmete, plašim se da ću ga ispustiti!" Opasno se njihao. 

      Sajlas brzo zakorači napred da uzme cilindar, i upravo tada, čovek na štakama izgubi ravnotežu. Štaka mu iskliznu i on poče da pada postrance, udesno. Ne! Sajlas jurnu da spase cilindar, ispuštajući oružje. Ali ključni kamen mu je izmicao. Dok je Tibing padao, levu ruku ispruži unatrag, i cilindar se skotrlja na kauč. Istog trenutka, metalna štaka koja je iskliznula ispod njega kao da dobi ubrzanje, opisujući širok luk prema Sajlasovoj nozi. 

     Žaoke bola jurnuše Sajlasovim telom kad štaka pogodi pojas od kostreti, zaranjajući bodlje dublje u njegovo već raskrvavljeno meso. Posrćući, Sajlas se sruči na kolena, zbog čega mu se pojas useče još dublje. Pištolj opali uz zaglušujući prasak i metak se zari u daske na podu dok je Sajlas padao. Pre nego što je stigao da podigne pištolj i ponovo opali, žena ga pogodi nogom pravo ispod vilice. 

     Na početku prilaznog puta, Kole je čuo pucanj. Prigušeni prasak ga uspaniči. Sada dok se čekao Faš, Kole već bese izgubio svaku nadu da će biti lično zaslužan za večerašnje pronalaženje Langdona. Ali neka je Kole proklet ako dozvoli da ga Fašov ego odvede pred komisiju pri Ministarstvu zbog zanemarivanja policijske procedure. 

     Oružje je opalilo u privatnoj kući! A vi ste čekali na početku prilaznog puta?

     Kole je znao da je prilika za prikradanje davno izgubljena. Takođe je znao da će, ako bude dokono stajao još makar sekund, čitava njegova karijera do ujutru biti prošlost. Posmatrajući gvozdenu kapiju imanja,  donese odluku. 

  "Srušite je." 

      U dalekim oblastima svog omamljenog mozga, Robert Langdon je začuo pucanj. Takođe je čuo i bolni vrisak. Sopstveni? Pneumatska bušilica bušila je rupu u zadnjem delu njegove lobanje. Negde u blizini, ljudi su razgovarali. 

      "Gde si do đavola bio?" urlao je Tibing. 

       Sluga je utrčao u sobu. "Šta se dogodilo? Oh, bože! Koje to? Zovem policiju!" "Do đavola! Nemoj zvati policiju. Budi koristan i donesi nam nešto čime ćemo obuzdati ovog monstruma." 

     "I led!" viknu Sofi za njim. 

      Langdon ponovo odluta. Još glasova. Kretanje. Sada je sedeo na divanu. Sofije držala led na njegovoj glavi. Lobanja ga je bolela. Kad je vid počeo postepeno da mu se razbistrava, spazi telo na podu. Da li ja to haluciniram? Ogromni albino monah ležao je zapušenih usta i vezan lepljivom trakom. Brada mu je bila rasečena, a ogrtač iznad desne butine natopljen krvlju. Izgledalo je da i on upravo dolazi k svesti. 

     Langdon se okrete ka Sofi. "Koje to? Šta se... desilo?" 

      Tibing došepa do njega. "Spasao te je vitez koji je zamahnuo Ekskaliburom Acme Orthopedic.

      "Šta? Langdon je pokušao da se uspravi. 

      Sofin dodir bio je drhtav ali nežan. "Odmori se minut, Roberte." 

      "Plašim se", reče Tibing, "da sam tvojoj prijateljici upravo demonstrirao prednost mog žalosnog stanja. Čini se da nas svi potcenjuju." 

      Sa svog mesta na divanu, Langdon pogleda naniže u monaha i pokuša da shvati šta se desilo. 

       "Nosio je pojas od kostreti", objasni Tibing. 

       "Šta?"

 
        Tibing pokaza na krvavu traku nazubljene kože koja je ležala na podu. "Kaiš 'discipline'. Nosio ga je na butini. Precizno sam naciljao." 

      Langdon protrlja glavu. Znao je za pojaseve "discipline". "Ali kako... si znao?" 

      Tibing se naceri. "Hrišćanstvo je moja oblast, Roberte, a pošto je organizacije koje su lake za prepoznavanje." Uperi štaku u krv koja je natapala monahov ogrtač. "Kao što se pokazalo." 

      "Opus Dei", prošaputa Langdon, sećajući se nedavnog medijskog izveštaja o nekoliko istaknutih bostonskih poslovnih ljudi, članova organizacije Opus Dei. Pronicljivi saradnici su lažno i javno optužili te ljude da nose pojaseve "discipline" ispod trodelnih odela. Zapravo, trojica ljudi nisu nosili ništa slično. Poput mnogih članova sekte Opus Dei, ti poslovni ljudi su bili pasivni članovi i nisu upražnjavali telesno samomučenje. Bili su pobožni katolici, brižni očevi i izrazito angažovani članovi zajednice. Zato su mediji brzo prešli na šokantniju priču o predanijim 'aktivnim' članovima sekte... članovima poput monaha koji je sada ležao na podu ispred Langdona. 

     Tibing je pažljivo proučavao krvavi pojas. "Ali zašto bi sekta Opus Dei pokušavala da pronađe Sveti gral?" 

     Langdon je bio suviše omamljen da bi razmišljao o tome.

      "Roberte", reče Sofi, prilazeći drvenoj kutiji. "Šta je ovo?" Držala je malu intarziju Ruže koju je izvadio iz poklopca. 

      "To je pokrivalo izrezbareni tekst na kutiji. Mislim da bi nam on mogao saopštiti kako da otvorimo ključni kamen." 

      Pre nego što su Sofi i Tibing stigli da odgovore, more plavih policijskih svetala i sirena izroni u podnožju brda i poče da gmiže uz prilazni put dug osamsto metara. 

       Tibing se namršti. "Prijatelji moji, izgleda da treba doneti odluku. I bolje da to uradimo brzo." 

  Poglavlje 66

 
      Kole i njegovi agenti provališe na ulazna vrata rezidencije ser Lija Tibinga sa isukanim pištoljima. Raspodelivši se, počeše da pretražuju sve sobe u prizemlju. Otkrili su rupu od metka u podu salona, tragove borbe, malo krvi, neobičan nazubljen kožni remen i delimično potrošeni kolut lepljive trake. Čitavo prizemlje izgledalo je napušteno. 

      Baš kad se Kole spremao da raspodeli svoje ljude kako bi pretražili podrum i teren iza kuće, začu glasove na spratu iznad. 

     "Gore su!" 

    Jurnuvši uz široke stepenice, Kole i njegovi ljudi kretali su se od prostorije do prostorije kroz ogromnu kuću, proveravajući mračne spavaće sobe i hodnike dok su se približavali glasovima. Činilo se da zvuk dolazi iz poslednje spavaće sobe na kraju izuzetno dugačkog hodnika. Agenti su prilazili korak po korak niz hodnik, blokirajući moguće izlaze. 

     Kada su se približili poslednjoj sobi, Kole primeti da su vrata širom otvorena. Glasovi iznenada utihnuše, i smeni ih buka nalik zvuku motora. 

      Podignutog pištolja, Kole dade signal. U tišini, posežući rukom iza ragastova, on napipa prekidač i upali svetilo. Ulećući u sobu praćen svojim ljudima, Kole viknu i uperi pištolj... ni u šta. 

     Prazna gostinska soba. Spartanska. 

    Bučni zvuk automobilskog motora dolazio je sa crne elektronske table na zidu pored kreveta. Kole je video iste takve svuda po kući. Neka vrsta kućnog interfona. Pritrčao je. Ploča je imala desetak obeleženih dugmića: 

       RADNA SOBA... KUHINJA... VEŠERNICA... PODRUM ... 

           Odakle do đavola čujem kola? 

     GLAVNA SPAVAĆA SOBA... SUNČANA SOBA... AMBAR... BIBLIOTEKA... 

     Ambar! Kole je za nekoliko sekundi već bio dole i trčao ka stražnjim vratima, povevši usput još jednog agenta. Pretrčali su preko  stražnjeg travnjaka i bez daha stigli do oronulog sivog ambara. Čak i pre nego što su ušli, Kole začu zvuk motora koji se udaljava. Isuka oružje, uleti unutra i upali svetla. 

       Desna strana ambara bila je primitivna radionica - kosilice za travu, automatske alatke, baštenske potrepštine. Na zidu u blizini visila je poznata ploča interfona. Jedna od sklopki na njoj bila je spuštena, označavajući prenos. 

       GOSTINSKA SPAVAĆA SOBA II 

      Kole se okrete dok je gnev u njemu rastao. Namamili su nas na sprat pomoću interfona! Pretraživši drugu stranu ambara, on otkri dug niz konjskih boksova. Konja nije bilo. Očigledno, vlasniku je bila draža druga vrsta konjske snage; boksovi su preuređeni u impresivan parking. Zadivljujuća zbirka - Rols Rojs oldtajmer, Aston Martin sportski dvosed takođe oldtajmer, Porše 356. 

      Poslednji boks bio je prazan. 

      Kole pritrča i vide mrlje od ulja na tlu. Ne mogu otići sa imanja. Prilazni put i kapiju preprečila su dvoja patrolnih kola, upravo da spreče nešto ovako. 

     "Gospodine?" Agent pokaza niz boksove. 

     Stražnja klizna vrata ambara bila su otvorena ka mračnoj, blatnjavoj padini talasastih polja koja se protezaše u noć iza ambara. Kole pritrča vratima, pokušavajući da nešto razazna u mraku. Jedino što je mogao da vidi bili su nejasni obrisi šume u daljini. Ovu šumovitu dolinu je verovatno presecalo na desetine puteljaka i lovačkih staza kojih nije bilo na karti, ali je Kole bio siguran da njegov plen neće stići do šume. "Pošalji ljude tamo. Verovatno su se već zaglavili negde u blizini. Ti šmekerski sportski automobili ne mogu da savladaju ovakav teren."

     "Hm, gospodine?" Agent je pokazivao na tablu s ključevima od kola. Natpisi iznad zakačaljki nosili su poznata imena. 

         DAJMLER... ROLS ROJS... ASTON MARTIN... PORŠE... 

        Poslednja zakačaljka bila je prazna. 

        Kada je pročitao natpis iznad nje, Kole je znao da je u nevolji.

 
Poglavlje 67

 
         Range-Rover je bio Java Black Pearl, sa pogonom na sva četiri točka, standardnim prenosnim sistemom, polipropilenskim reflektorskim farovima izuzetne snage, zaštićenim stražnjim svetlima i upravljačem na desnoj strani. 

       Langdonu je bilo drago što ne vozi on. 

       Tibingov sluga Remi, po naređenju svog gospodara, impresivno je manevrisao vozilom preko mesečinom osvetljenih polja iza zamka Vilet. Bez svetala, prešao je preko otvorenog brežuljka i sada su se spuštali niz dugu padinu, udaljavajući se sa imanja. Izgledalo je da ide ka iskrzanoj silueti šumovitog terena u daljini. 

      Langdon se, noseći ključni kamen, okrenu na suvozačkom sedištu i pogleda Tibinga i Sofi na stražnjem sedištu kola. 

      "Kako tvoja glava, Roberte?" upita Sofi zabrinuto. 

       Langdon se na silu bolno osmehnu. "Bolje, hvala." Ubijala ga je. 

     Pored nje, Tibing se osvrtao preko ramena na vezanog monaha zapušenih usta koji je ležao u skučenom prostoru za prtljag iza zadnjeg sedišta. Tibing je držao monahov pištolj u krilu. Kao na nekoj staroj fotografiji, ličio je na Britanca na safariju koji pozira pored svog ulova.

      "Baš mi je drago što si svratio noćas, Roberte", reče Tibing, cereći se kao da se zabavlja po prvi put posle ko zna koliko godina. 

     "Žao mi je što sam te umešao u ovo, Li."

      "Oh, daj, čekao sam čitavog svog života da budem umešan." Tibing pogleda pored Langdona kroz prednje staklo kola, ka dugom nizu žbunja. Potapša Remija po ramenu. "Upamti, bez kočenja - ne smeju da se vide svetla. Koristi ručnu kočnicu ako baš moraš. Hoću da malo zađemo u šumu. Nema razloga da rizikujemo da nas primete iz kuće." 

      Remi uspori i usmeri vozilo ka otvoru u živici. Kad je vozilo, drmusajući se, došlo do zarasle staze, gotovo istog trenutka drveće iznad njih uguši mesečinu. 

       Ništa ne vidim, pomisli Langdon, upinjući se da razazna bilo kakav   obris. Bio je mrkli mrak. Grane su se češale o levu stranu vozila, i Remi malo ispravi pravac. Držeći volan više ili manje pravo, uveo ih je tridesetak metara dublje u šumu. 

     "Divno ti ide, Remi", reče Tibing. "Trebalo bi da je ovo dovoljno daleko. Roberte, molim te pritisni to malo plavo dugme ispod otvora za ventilaciju. Vidiš li ga?"

       Langdon pronađe dugine i prilisiiu ga. 

       Zamućena žuta svetlost rasprši se preko staze ispred njih, otkrivajući gusto rastinje sa obe strane staze. Svetici za maglu, shvati Robert. Taman dovoljno svetla da se održe na stazi, a ipak nedovoljno da ih odaju. 

       "Pa, Remi", veselo reče Tibing. "Svetla su uključena. Naši životi su u tvojim rukama." 

      "Kuda idemo?" upita Sofi. 

      "Staza se nastavlja oko tri kilometra u šumu", reče Tibing. "Ide preko imanja i potom savija ka severu. Pod uslovom da ne naletimo ni na kakvu baru ili oboreno stablo, trebalo bi da neozleđeni izbijemo na zaustavnu traku autoputa broj pet." 

     Neozleđeni. Robertova glava se nije slagala. Obori pogled ka krilu, gde se nalazio ključni kamen, bezbedno smešten u drvenoj kutiji. Intarzirana Ruža na poklopcu vraćena je na mesto, i iako mu se u glavi mantalo, Robert je bio nestrpljiv da ponovo ukloni intarziju i detaljnije prouči tekst ispod nje. Otkači poklopac i poče da ga podiže kada mu Tibing položi ruku na rame straga. 

      "Strpljenja, Roberte", reče Tibing. "Neravno je i mračno. Ne daj bože da nešto razbijemo. Ako nisi prepoznao pismo pri svetlosti, ništa bolje nećeš proći ni po mraku. Usredsredimo se da stignemo u jednom komadu. Uskoro ćemo imati vremena i za to." 

      Langdon je znao da je Tibing u pravu. Klimnu i vrati poklopac na mesto, učvrstivši ga. 

      Monah zaječa, boreći se sa remenima. Iznenada, poče divlje da se rita. Tibing se okrenu i preko sedišta uperi pištolj u njega. "Ne mogu da zamislim na šta se žalite, gospodine. Neovlašćeno ste ušli na moj posed  i pošteno odalamili mog prijatelja po glavi. Imao bih svako pravo da vas istog trenutka ustrelim i ostavim da trunete u šumi." 

    Monah se umiri. 

     "Jesi li siguran da je trebalo da ga povedemo?" upita Langdon.

      "Prokleto siguran!" uzviknu Tibing. "Traže te zbog ubistva, Roberte. Ovaj skot je tvoja karta do slobode. Policija očigledno čezne za tobom čim te je pratila do moje kuće."

     "Ja sam kriva", reče Sofi. "Oklopno vozilo je verovatno imalo predajnik."

      "Ne radi se o tome", reče Tibing. "Nisam iznenađen što vas je policija pronašla, ali jesam iznenađen što vas je pronašla Opus Dei. Na osnovu svega što ste mi ispričali, ne mogu da zamislim kako je ovaj belko stigao do vas, ukoliko nije u kontaktu ili sa Sudskom policijom ili sa Ciriškom depozitnom bankom." 

      Langdon razmisli o tome. Bezu Faš je uporno tražio žrtveno jagnje za večerašnja ubistva. A i Verne se okrenuo protiv njih sasvim iznenada, iako je to bilo shvatljivo imajući na umu da je Langdon optužen za četiri ubistva. 

     "Ovaj monah nije sam, Roberte", reče Tibing, "i ako ne saznaš ko stoj i iza svega, oboje ste u opasnosti. Dobre novosti, prijatelju moj, jesu da sada ti držiš konce u svojim rukama. Ovaj monstrum iza mene ima informaciju koja ti je potrebna, i gazda mu je sada sigurno prilično nervozan." 

     Remi je ubrzavao, priviknuvši se na stazu. Prošli su kroz baru, popeli se uz mali uspon i ponovo počeli da se spuštaju. 

      "Roberte, da li bi bio ljubazan da mi dodaš taj telefon?" Tibing je pokazivao na telefon u kolima, ispred Langdonovog sedišta. Langdon mu ga pruži, i Tibing okrete neki broj. Čekao je veoma dugo, pre nego što se sa druge strane podigla slušalica. "Ričarde? Jesam li te probudio? Naravno da jesam. Glupo pitanje. Zao mi je. Imam mali problem. Ne osećam se dobro. Remi i ja moramo da skoknemo do Ostrva zbog mog lečenja. Pa, odmah, u stvari. Izvinjavam se što je ovako na brzinu. Može li Elizabet da bude spremna za dvadesetak minuta? Znam, uradi najbolje što možeš. Vidimo se uskoro." Spustio je slušalicu.

 
     " Elizabet?" upita Langdon. 

   "Moj avion. Koštala me je đavo i po." 

     Langdon se okrete sasvim prema njemu i pogleda ga. 

    "Šta je bilo?" upita Tibing. "Vas dvoje ne možete ostatiti u Francuskoj sa čitavom Sudskom policijom za vratom. Biće mnogo bezbednije u Londonu."

       I Sofi se bese okrenula ka Tibingu. "Mislite da pobegnemo iz zemlje?" 

      "Prijatelji moji, ja sam daleko uticajniji u civilizovanom svetu nego ovde. Pored toga, veruje se da je Gral u Velikoj Britaniji. Ako uspemo da otvorimo ključni kamen, siguran sam da ćemo otkriti mapu koja će pokazati da smo krenuli u pravom smeru." 

      "Mnogo rizikujete", reče Sofi, "time što nam pomažete. Nećete se baš sprijateljiti sa francuskom policijom." 

     Tibing prezirno odmahnu rukom. "Završio sam sa Francuskom. Preselio sam se ovamo da bih pronašao ključni kamen. Taj posao je sada okončan. Neću mariti ni ako nikada više u životu ne vidim Vilet."

       Sofi nije bila ubeđena. "Kako ćemo proći pasošku kontrolu?" 

     Tibing se zakikota. "Ja polećem sa Le Buržea - privrednog aerodroma nedaleko odavde. Francuski lekari me čine nervoznim, tako da svake dve nedelje letim na sever da primim terapiju u Engleskoj. Sa obe strane plaćam za određene posebne povlastice. Kada budemo poleteli, možete da odlučite da li želite da nas dočeka neko iz ambasade Sjedinjenih Država, ili ne." 

      Langdon odjednom nije želeo da ima nikakve veze sa ambasadom. Jedino na šta je mogao da misli bio je ključni kamen, natpis, i da li će ih on odvesti do Grala. Pitao se da li je Tibing u pravu za Britaniju. Istina, većina savremenih legendi tvrdila je da je Gral negde u Ujedinjenom kraljevstvu. Čak se sada verovalo i da je mitsko ostrvo kralja Artura, ostrvo Avalon, nije ništa drago do Glaslonberi u Engleskoj. Gde god da se Gral nalazio, Langdon nikada nije ni zamišljao da će ga upravo on tražiti. Spisi Scmgreala. Istinita priča o Isusu Hristu. Grobnica Marije Magdalene. Iznenada se osećao kao da te noći živi u nekoj vrsti limba...u mehuriću u kojem ga stvaran svet ne može dotaći.

   "Gospodine?" javi se Remi. "Da li zaista mislite da se zauvek vratite u Englesku?" 

     "Remi, ne treba da brineš", uveri ga Tibing. "To što se vraćam u kraljičino okrilje ne znači da ću podvrgnuti svoje nepce kobasicama i kaši do kraja života. Očekujem da mi se tamo trajno pridružiš. Planiram da kupim jednu izvrsnu vilu u Devonširu, i sve tvoje stvari će nam tamo poslati istog trenutka. Avantura, Remi. Tako mi svega, avantura!" 

      Langdon je morao da se nasmeje. Dok je Tibing nastavljao da melje o svojim planovima za trijumfalan povratak u Britaniju, Langdon je osećao kako ga zahvata zarazni entuzijazam tog čoveka. 

     Langdon je odsutno posmatrao kako drveće prolazi pored njih, jezivo bledo pod žutim svetlom farova za maglu. Bočni retrovizor je bio savijen ka unutra usled češanja o grane, i Langdon u njemu ugleda Sofi kako mirno sedi na stražnjem sedištu. Dugo ju je tako gledao, i odjednom ga preplavi neočekivani talas prijatnosti. Uprkos svim svojim nevoljama te noći, Langdon je bio zahvalan što se našao u tako dobrom društvu. 

     Nakon nekoliko minuta, kao da je iznenada osetila njegov pogled na sebi, Sofi se nagnu napred i stavi mu raku na rame, kratko ga stegnuvši. "Dobro si?" 

     "Da", reče Langdon. "Nekako."

     Sofi se zavali natrag na sedište, i Langdon vide kako joj se usne izvijaju u nežni osmeh. Shvati da se i sam ceri. 

      Skvrčen u stražnjem delu rendž-rovera, Sajlas jedva da je mogao da diše. Ruke su mu bile savijene unatrag i čvrsto vezane za gležnjeve kuhinjskim konopcem i lepljivom trakom. Pri svakoj neravnini na putu bol bi jurnuo njegovim istegnutim ramenima. Barem su uklonili pojas od kostreti. Nije mogao da diše kroz traku preko usta, a nosnice mu je polako začepljivala prašina. Poče da kašlje. "

      Mislim da se guši", reče Francuz, vozač, zvučeći zabrinuto.

 
       Britanac koji ga je bio udario štakom sada se okrete i proviri preko naslona sedišta, hladno se mršteći na njega. "Na sreću po tebe, mi Britanci cenimo pristojnost čoveka ne prema saosećanju koje pokazuje prema prijateljima, nego saosećanju koje pokazuje prema neprijateljima." Britanac se naže prema njemu i zgrabi lepljivu traku na njegovim ustima. Strgnuo ju je jednim brzim potezom.

     Sajlasove usne kao da su se upravo zapalile, ali vazduh koji pukulja u njegova pluća bio je dar od Boga. 

     "Za koga radiš?" upita ga Britanac. 

     "Obavljam Božji posao", Sajlas odvrati, bolne vilice zbog Sofinog udarca. 

     "Pripadaš sekti Opus Dei", reče Tibing. To nije bilo pitanje. 

      "Vi ne znate ništa o meni." 

      "Zašto Opus Dei želi ključni kamen?" 

      Sajlas nije imao nameru da odgovori. Ključni kamenje bio veza sa Svetim gralom, a Sveti gral je bio ključ potreban da bi se zaštitila vera. 

     Obavljam Božji posao. Put je u opasnosti.

    Sada, u rendž-roveru, sputan, Sajlas se plašio da je zauvek izneverio Učitelja i biskupa. Nije bilo načina da stupi u kontakt sa njima i obavesti ih o užasnom razvoju događaja. Oni koji su me zarobili imaju ključni kamen! Doći će do Svetog grala pre nas! U zagušljivom mraku, Sajlas se molio. Pustio je svoj telesni bol da natopi molitvu. 

      Čudo, Gospode. Potrebno mije čudo. Sajlas nije mogao da zna da će za nekoliko sati upravo to i dobiti. 

      "Roberte?" Sofi ga je još uvek posmatrala. "Neobičan izraz ti je upravo minuo licem." 

     Langdon joj uzvrati pogled, shvatajući da mu je vilica čvrsto stisnuta i da mu srce tuče kao ludo. Neverovatna misao mu bese pala na pamet. Da li je moguće da je objašnjenje toliko jednostavno? "Moram da se poslužim tvojim telefonom, Sofi."

      "Sada?"

 
    "Mislim da sam upravo nešto shvatio." 

      "Šta?"

      "Reći ću ti za sekund. Treba mi tvoj telefon." 

     Sofije bila zabrinuta. "Sumnjam da ga Faš prati, ali za svaki slučaj neka traje manje od minut." Pružila mu je telefon. 

     "Kako da pozovem Sjedinjene Države?" 

      "Moraćeš da zoveš na račun primaoca poziva. Moj račun ne pokriva prekookeanske razgovore." 

        Langdon okrene nulu, svestan da će narednih šezdeset sekundi dati odgovor na pitanje koje ga je mučilo čitave noći.

                                                                  

nastavci: Romani u nastavcima 

 

 

Elfride Jelinek, Ljubavnice 2. ( na paulinom primeru, šta to tamo tako svetli? )

 

na paulinom primeru 

na paulinom primeru. paula je sa sela. život na selu ju je do sada držao u pat- poziciji, baš kao i njene sestre, eriku i renatu, koje su udate. njih dve već treba otpisati, baš kao da ih nema na svetu. s paulom je drugačije, ona je najmlađa od njih i još uvek je stvarno na svetu. ima 15 godina. sada ima dovoljno godina da razmisli šta bi želela da bude jednog dana: domaćica ili prodavačica. prodavačica ili domaćica. u njenim godinama sve devojke njenih godina imaju dovoljno godina da razmisle šta bi želele da budu. završavaju srednju stručnu školu 3. stepena, muškarci u selu ili postanu drvoseče, ili stolari, električari, vodoinstalateri, zidari, ili odlaze u fabriku, ili pokušaju da postanu stolari, električari, vodoinstalateri, zidari ili fabrički radnici, a onda ipak odu u šumu i postanu drvoseče. devojke postanu njihove žene. lovac je bolje zanimanje, a oni se zato uvoze. učitelja i sveštenika nema, selo nema ni školu ni crkvu. uvezen je i intelektualni posao poslovođe u bakalnici. pod njim uvek rade tri žene i devojke iz sela i jedna učenica iz sela. žene do udaje ostaju prodavačice ili pomoćnice, a kada ih privenčaju gotovo je sa prodavanjem, onda su one same prodate, i na njihovo mesto tada dolazi nova prodavačica koja prodaje dalje, sve to leti kao u snu.

 tako se tokom godina uspostavio prirodni ciklus: rođenje i posao i udaja i napuštanje posla i rađanje ćerke, domaćice ili prodavačice, najčešće domaćice, ćerka kreće na posao, majka crkne, ćerka se udaje, napušta posao, skače sa odskočne daske, rađa sledeću ćerku, bakalnica je centar prirodnog ciklusa u prirodi, u njenom voću i povrću ogledaju se decenije, ogleda se čovek. život u svojim mnogobrojnim pojavnim oblicima, u njenom jedinom izlogu ogledaju se koncentrisana lica prodavačica, koje su se ovde okupile da čekaju udaju i život. u radnji gotovo da nikada ne radi udata žena, osim ako joj je muž trenutno bez posla, ili je teško povređen. alkoholičar je u svakom slučaju. posao drvoseča je težak i opasan, i mnogi se nikada nisu vratili s njega. zato neverovatno uživaju u životu dok su još mladi, već od trinaeste devojke moraju da ih se čuvaju, počinje opšta trka, sudaraju se rogovima, i od tog procesa odjekuje čitavo selo. proces odjekuje dolinom. 

   na kraju mladosti mladi muškarci u kuću dovode vrednu, štedljivu ženu.

   kraj jedne mladosti, početak jedne starosti. 

za ženu kraj života i početak obdaništa. dok muškarci lepo sazrevaju i počinju da stare i odaju se alkoholu, koji ih navodno drži u snazi i na bezbednoj udaljenosti od raka, njihove se žene često dugi niz godina bore sa smrću, često čak i toliko dugo da mogu da prisustvuju borbi sa smrću vlastitih ćerki. žene počinju da mrze svoje ćerke i žele da one umru isto tako rano kao što su i one jednom umrle, i zato: mora se naći muž. ponekad neka ćerka ne bi htela da umre onoliko brzo koliko bi trebalo, već bi umesto toga više volela da još godinu ili dve ostane prodavačica i da živi! da, da živi! u ređim slučajevima htela bi čak i da bude prodavačica u regionalnom centru, gde postoje i druga zanimanja, kao što je sveštenik, učitelj, fabrički radnik, vodoinstalater, stolar, bravar, ali i sajdžija, pekar, mesar! ili proizvođač suhomesnatih proizvoda! i još mnoga druga, koja obećavaju još bolji život u lepšoj budućnosti. 

    ali nije uopšte lako zadržati muškarca sa lepšom budućnošću. bolja zanimanja mogu da ponude nešto bolje, i zato traže da im se odmah da, ali ipak ne sme da im se da, jer bolje zanimanje odmah traži nešto još bolje, i to je kraj. drvoseča ponekad čeka, bolje zanimanje nikada ne čeka. retko se koja odatle vratila, osim u posetu sa kopiletom bez oca. 

     retki izuzeci takođe povremeno dolaze kući u posetu, da bi majci i ocu pokazali decu, kako im je dobro, a muž je fini i daje im sav novac, i ne loče mnogo, i kuhinja je skroz nova i usisivač je nov i zavese su nove i stočić isto i televizor je nov, i novi kauč je nov i novi šporet je doduše polovan, ali kao nov, a parket je doduše izlizan, ali je uglačan kao nov. i ćerka je još kao nova, ali će uskoro postati prodavačica i ostariti neverovatnom brzinom i biće potrošena. ali zašto da ćerka ne bude potrošena, kada je majka već potrošena? i ćerka će uskoro doći na red za trošenje, i ona bi što pre da se troši, i baca se na posao sa novim boljim, kao što su sveštenici, učitelji, fabrički radnici, vodoinstalateri, stolari, bravari, sajdžije, mesari! i proizvođači suhomesnatih proizvoda! i tako dalje, itd., i svima njima su neprekidno potrebne žene, i oni ih upotrebljavaju, ali sami ni u kom slučaju ne žele da kupe i da koriste polovnu ženu. ne. to je onda teško. jer gde naći nove, nekorišćene žene, ako se žene stalno troše? nema prostitucije, ali ima podosta vanbračne dece, ta tamo, ta nije smela to da radi, ali je ipak radila, dala se pa su joj ga dobro i dali, i eto je sada, mora sama da radi, čak i poslove koje inače rade muškarci, a dete ostaje kod bake, koja mrzi i majku i dete. polovne žene retko ko hoće da uzme, a ako ih iko i uzme, to je prvi vlasnik. onda čitav život moraju da slušaju: da te ja nisam uzeo, ne bi te uzeo nijedan drugi i morala bi da gledaš gde da nađeš novac za dete, pa sam te ipak uzeo u poslednjem trenutku, i sad možeš da uzimaš novac od mene, nakon što ja uzmem novac za alkohol, a u zamenu za to mogu da te uzmem kad god hoću, ali vodiću računa da našu ćerku niko protivpravno ne uzme i ne iskoristi, da ne postane kao majka, koja je pustila da je uzmu još PRE. 

ona treba da čeka dok je neko ne uzme, ali posle, i tek tada da pusti da je uzme, ali tek posle. ako pusti da je uzmu pre, kao što si ti uradila, onda posle može da bude srećna ako je iko uzme. a naša ćerka može da bude srećna što ima oca kao što sam ja. 

    užasno, to lagano umiranje. i muškarci i žene umiru polako zajedno, ali muškarac pri tom barem ima neku razonodu, on svoju ženu nadzire spolja, kao pas čuvar, čuva je dok ona umire. a žena iznutra nadzire muškarca, letnje posetioce ženskog pola, njihove ćerke i kućni budžet da se ne propije. a muškarac spolja nadzire svoju ženu, letnje posetioce muškog pola, ćerke i kućni budžet, da bi se dočepao nečega što bi propio. I tako zajedno do konačnog umora, i ćerka više ne može da dočeka da konačno i sama može da umre, i roditelji već kupuju šta treba za ćerkinu smrt: čaršave i peškire i krpe za sudove i polovan frižider. tako je mrtva, ali sveža. 

 a šta će biti s paulom? prodavačica ili domaćica? ne smemo sad zbog svega ovog da zaboravimo paulu! o kojoj je ovde reč. šta će biti s paulom? da li da umre ranije ili kasnije? ili joj je možda bolje da i ne počne da živi? da odmah umre? da ne može da dočeka, a onda će već biti prekasno, dete će već biti tu, a majka će umreti odmah, a ne tek nakon svadbe? NE! paula bi, naime, htela da uči za krojačicu. u selu se to, naime, nikada do sada nije desilo, da neko hoće nešto da UČI. to neće na dobro izaći. majka pita: paula, zar nećeš ipak da budeš prodavačica, tako možeš i da upoznaš nekog, ili domaćica, ako si već upoznala nekog? majka kaže: paula, MORAŠ da budeš prodavačica ili domaćica. paula odgovara: majko, trenutno nema posla za prodavačice. majka kaže: a ti onda ostani kod kuće, paula, i budi domaćica, da mi pomažeš u kućnim poslovima, i u štali, i opslužuj oca, onako kako ga ja opslužujem, i opslužuj brata kada dođe iz šume, zašto da tebi bude bolje nego meni, ni ja nikada nisam bila ništa bolja od svoje majke, koja je bila domaćica, jer u to vreme kod nas još nije bilo prodavačica, a i da ih je bilo moj otac bi je ubio da je pokušala tako nešto. 

on je takođe rekao i da ja treba da ostanem kod kuće i da pomažem majci i da ga opslužujem kada se vrati sa posla i da mu donosim pivo iz kafane, treba mi osam minuta da odem do tamo i da se vratim, i rekao je da će mi otkinuti glavu ako potraje duže. i zašto bi onda tebi, mojoj ćerci, bilo bolje? treba da ostaneš kod kuće i da mi pomažeš kada se tvoj otac i tvoj brat gerald vrate kući. a možda ćemo ti, ja i tvoj otac i tvoj brat gerald, stvarno jednom otkinuti glavu.

ALO!

ali paula kaže: neću, majko, hoću da učim za krojačicu. a kada završim zanat, hoću malo da uživam u životu, da otputujem u italiju i da idem u bioskop od sopstvenih para, a nakon što budem malo uživala u životu hoću još jednom da otputujem u italiju, poslednji put, i da odem još jednom u bioskop od sopstvenih para, poslednji put, a onda ću da potražim dobrog muža, ili nekog malo manje dobrog, onakvog kakvi se sad sve češće viđaju u bioskopu, i onda ću se udati i izroditi decu. i hoću da ih volim, sve zajedno i istovremeno, da, da ih volim! hoću da imam dvoje dece, dečaka i devojčicu, i da za njih sve uvek bude lepo i čisto. i da onda šijem još samo za decu i za sebe, i da imamo kuću, da je sama podignem s vrednim mužem.

a za decu i za sebe sve ću da šijem sama, to će uštedeti mnogo novca, tada više neću morati da šijem za druge ljude, on mi to neće dozvoliti, neće. majko, molim te, hoću da učim za krojačicu. 

majka kaže da će to reći ocu i geraldu. u čitavom svom životu ona u bioskopu nije bila više od 3 puta, nije joj se ni sviđalo, a nije ju ni interesovalo, i bila je srećna kad se vrati kući. u italiji uopšte nije bila, nikada do sada, televizija je, uostalom, mnogo interesantnija, na njoj se vidi čitav svet a da čovek ne mora odmah da bude u njemu, ili da poželi da bude. dok je moj otac još bio živ, rintala sam za njega, a onda sam nastavila da rintam za tvog oca i za geralda, a sada, kada si dovoljno porasla da možeš da rintaš sa mnom, odjednom si smislila da nećeš, da umesto toga hoćeš da učiš za finu krojačicu. za koga i zašta sam ja rintala čitavog svog života, ako ne za tvog oca i za geralda, a sada, kada bi ti konačno mogla da učestvuješ u rintanju, ti odjednom nećeš. izbaci te ideje sebi iz glave! da ti ih otac i gerald ne izbace. odmah ću sve reći ocu i geraldu. odmah! 

 
otac i gerald misle da paula ne može da se izvuče kao fina krojačica, kada oni sami moraju da rade težak i prljav posao drvoseče. ne treba da živi u ubeđenju da može uteći očevom besu sa takvim nekim čistim poslom, kada je otac zbog nje morao da se oženi majkom, dobro, ne zbog nje, nego zbog njene najstarije sestre, koja je sad već udata i van njegovog domašaja. tvoju majku smo već mrzeli, zato što je mogla da radi čiste kućne poslove, dok smo mi morali da radimo prljav i težak posao, i zato smo već često u pijanstvu tvoju majku prebijali skoro do smrti, već smo tvojoj majci, dakle, bacali prljave čizme u lice i prljave pantalone na klupu, prljave radne pantalone na tapaciranu klupu koja je tad još bila nova, i zato hoćemo i tebi svojski da se nabacamo prljavih čizama u lice i prljavih pantalona na klupu, da bi posle morala da je čistiš. da li smo ikada, makar i na trenutak, zaboravili našu iskrenu čistu mržnju prema vama? ne. eto, vidiš! osim u trenutku rođendana, badnje večeri ili neke teške nesreće, a ti hoćeš da učiš za krojačicu! 

ali paula i dalje posmatra bolji život, kad može, svejedno gde, u bioskopu ili kod letnjih posetilaca. ali uvek je to bolji život nekog drugog, a ne njen sopstveni. 

   ponekad i kaže: dok učim zanat zarađivala bih novac, i vama bi dobrodošao. i da bih bila prodavačica morala bih, konačno, da učim zanat. venčanicu bih mogla sama da sašijem, zamislite samo, venčanicu!!! sašila bih nešto i majci, i tetki, i baki, i svima drugima, svima. to bi nam uštedelo novac, a viđala bih dok radim čiste ljude, i onda bih i sama postala jedna od tih čistih ljudi, zato što bih i samoj sebi sašila nove haljine, što bi se moglo svideti i boljem muškarcu.

     i  svi će reći da sam čista, i onda će se možda oženiti mnome i neki stolar, zidar, vodoinstalater, mesar! ili proizvođač suhomesnatih proizvoda!

    i čitavo to vreme paula bolji život posmatra kao nešto što bi i ona jednog dana mogla da ima, iako joj nije namenjen.

     i pošto ona uopšte nije vredna tolikog truda, i zato što otac uveče želi da ima svoj mir, i zato što ne može da je tuče do smrti, iako bi baš želeo, prosto zato što je isuviše umoran da bi smeo da rizikuje još jedan napad besa, i pošto, je 1’ te, ne može da je ubije, iako bi žarko želeo, i zato što je u suštini svejedno, i zato što je paula obećala sve i svašta, između ostalog i da će majci uveče pomagati u štali, i zato što su pare pare, pauli je konačno dopušteno da uči za krojačicu.

    i od tog trenutka paula bolji život posmatra sasvim drugim očima, kao nešto što će možda moći i da dohvati, iako prvo mora da skrati porub i da suzi struk.

    pauline godine učenja počinju, dakle, u gorem životu, a trebalo bi da se okončaju u boljem. valjda se neće završiti pre nego što su uopšte stvarno i počele.

    i valjda taj bolji život ne pripada već nekom drugom, nekome kome sa užim strukom i kraćom suknjom možda više ne bi ni pristajao!

 šta to tamo tako svetli? 

šta to tamo tako svetli kao sveže, uglancano kestenje, pita se hajnc jednog dana, na putu za posao. to je brigitina kosa, koja je sveže ofarbana. 

   mora se voditi računa da se ne ostavi predugo da deluje.

     hajnc je verovao da to tamo svetli sveže uglačano kestenje, a sada, međutim, vidi da to tako svetli brigitina kosa. zapanjen što sudbina zadaje takav udarac.

    volim te, kaže brigita. njena kosa sija na suncu kao zrelo kestenje, koje je uz to još i uglačano. toliko te volim. to je osećaj ljubavi, taj osećaj od koga se ne može pobeći. osećam se kao da sam te oduvek poznavala, još od detinjstva, koje je odavno prohujalo. brigita pogleda hajnca.

    taj osećaj odmah obuzme i hajnca. osim toga, obuzima ga i neka čulnost, za koju je već čuo da postoji.

     ona je nova i zastrašujuća istovremeno.

    hajnc želi da bude električar. kad čovek stekne neki zanat, postaje više nego što je do tada bio. osim toga, čovek je tada nešto više od svih onih koji nemaju zanat.

      nama se sada događa nešto, kaže brigita, što je novije i strašnije od svega što nam se do sada dogodilo, novije i strašnije čak i od nesreće na radu prošle godine u kojoj je izgubljena jedna šaka: ljubav. ja sada, naime, znam da te volim, i srećna sam što to znam. za mene više ne postoji nijedan muškarac osim tebe, hajnc, i nikada više neće ni postojati. ili možda negde vidiš drugog muškarca? hajnc ne vidi nikoga, i osećaj čulnosti postaje još jači. ove usne me bukvalno hipnotišu, misli hajnc. one mame, one nešto obećavaju. šta? hajnc razmišlja. sad je shvatio: čulnost. 

     toliko te volim, kaže brigita, njena kosa sija kao zrelo kestenje na suncu. njene pune usne su blago otvorene, kao da mame, ili barem da obećavaju. šta? volim te toliko da to boli, boli me duševno u duši i telesno u telu. hoću da uvek budeš kraj mene, i da me nikad ne napustiš. kad se uzmemo, ostaću kod kuće i brinuću se samo o tebi i o našem detetu.

      šta je još moj posao u fabrici u poređenju s ovim osećanjem ljubavi? ništa! on nestaje i ostaje samo taj osećaj ljubavi.

     hajnc bi da kupi nove moderne pantalone. sada, kada ga vole, moderne pantalone su još neuporedivo važnije nego ranije. sva plata koju je zaradio tokom poslednje godine dok je učio zanat odlazi, nažalost, na vikende u diskoteci. i tamo vlada čulnost, ali manje nego ovde kraj brigite, gde postaje aktuelna.

      potreban si mi, volim te, kaže brigita. njena kosa svetli na suncu kao zrelo, uglačano kestenje, ljubav je osećaj da smo jedno drugome potrebni. ti si meni potreban, kaže brigita, da ne bih više morala da idem u tu fabriku, jer mi fabrika zapravo uopšte i nije potrebna. potreban si mi ti, i i tvoja blizina. volim te i potreban si mi.

     nadam se da je ta ljubav i telesna, nada se hajnc. muškarac treba da ponese sve što može da dobije. i on mora jednog dana da ima lep dom, za koji će prethodno da štedi, i on mora jednom da ima decu, ali pre toga mora malo da uživa u životu. posao nije sve, zato što je ljubav sve. da li je ovo telesna ljubav, pita hajnc.

     da, hajnc, to je ljubav, kaže brigita. njena kosa iskri na suncu kao sveže, uglačano kestenje. odjednom nam je došla, preko noći, hajnc, ko se još tome mogao nadati? ti ćeš se brinuti o meni i nagraditi me i obeštetiti me za moju ljubav, zar ne, hajnc?

     ja te, naime, toliko volim.

    hajnc zadržava u vidu svoje napredovanje u poslu i obuke kroz koje će možda još morati da prođe. brigita jednim okom zadržava u vidu ljubav, koja je kao neka teška bolest, a drugim okom zadržava svoj budući stan i njegovo uređenje. brigita je čula da je ljubav prava ako je kao neka bolest, brigita hajca voli pravo i iskreno.

     ne napuštaj me nikad, hajnc!

    hajncovi roditelji uz velike žrtve kupuju hajncu moderne pantalone. za uzvrat, međutim, ne žele bilo kakve gluposti između devojke i hajnca. kažu da bi time mogao da ruinira čitavu svoju profesionalnu budućnost. zar se otac nije već dovoljno zlopatio čitavog svog života? sasvim je dovoljan jedan ruinirani život u porodici.

    budućnost je važna hajncu, koji želi nešto da postigne. hajnc, koji do sada ništa nije postigao u životu, kaže: život ne čini samo posao. u životu nisi još ništa naučio ni postigao i zato ne možeš to ni da znaš, kaže njegov otac, koji u život takođe nije ni naučio ni postigao ništa i koji je već star.

      volim te, kaže brigita, koja ne želi da izgubi hajnca. čovek želi da zadrži ono što je jednom imao, a možda može čak i da dobije više nego što ima. možda sopstvenu radnju. ona bi mogla vredno da mu pomaže, navikla je da radi.

     volim te, kaže brigita. konačno ne mora više da se pita da li je to ljubav, zato što je sigurna da jeste.

    hajnc i brigita se uplaše veličine ovog osećanja. brigita se uplaši više od njega zato što su osećanja više stvar žena.

     posao je više stvar muškaraca. hajncu on ne pričinjava baš veliko zadovoljstvo, ali uprkos tome, on želi i može da napreduje, ma kud ga to vodilo. ljubav mu pričinjava veće zadovoljstvo, ali ipak mora da bude oprezan, da ga ona ne bi ometala u poslu. moderna odeća koju će moći sebi da kupi od plate i koju će morati da kupuje svojoj ženi, sigurno mu pričinjava mnogo manje zadovljstva. zbog toga: oprez!

    ljubav brigiti pričinjava bol. ona čeka da je pozove telefonom. zašto je ne zove? čekanje toliko boli. boli, zato što brigita čezne za hajncom. brigita kaže da je hajnc čitav njen svet. prema tome, brigitin svet je mali. bez njega, život joj se čini besmislenim. život joj se ne čini preterano smislenim ni sa njim, samo izgleda nešto smislenije, u svakom slučaju smislenije od njenog posla u fabrici grudnjaka.

     vrati se, hajnc! volim te, potreban si mi.

    hajncu je potrebna sigurna egzistencija. nešto u njemu mu govori: treba da težiš napretku, to kažu i iskusni roditelji, koji još nikada nisu prešli granice njihove pokrajine.

     ne ostavljaj me nikada više samu, moli brigita, moj život je besmislen bez tvoga života. 

     brigita mora da povede računa da nađe muža koji ne ide u kafanu. mora da povede računa da dobije lep stan. mora da povede računa da dobije decu. mora da povede računa da dobije lep nameštaj. a onda mora da povede računa da ne mora više da ide na posao. pre toga još mora da povede računa da se otplati auto. onda mora da povede računa da svake godine može sebi da priušti lep godišnji odmor. onda, doduše, mora da povede računa da joj neko ne pomrsi sve račune.

      život je jedan, kaže brigitina majka, kojoj je i taj jedan put previše i premnogo, zato što nema muža.

      brigitin jedini život je, međutim, ispunjen, zato što je pun hajnca. njena kosa sija kao uglačano kestenje na suncu. brigita je bukvalno ophrvana ovim životom koji je, zahvaljujući hajncu, gotovo prevelik zalogaj za nju. brigita nije ophrvana svojim poslom zato što je on jednoličan. hajnc je, za razliku od njenog posla, impozantan.

    pre nego što uopšte bude smeo i da pomišlja na porodicu, hajnc prvo mora da postigne nešto u životu. brigita hoće da stekne hajnca koji bi onda trebalo da stekne nešto za nju zato što on ima budućnost. hajncova budućnost je u elektrici u kojoj on radi. brigitina budućnost potpuno je u hajncovim rukama. dobri stručnjaci su deficitarna roba.

     bože, kako te volim, kaže brigita hajncu.

     i meni se javlja taj osećaj, odgovara hajnc. njegov otac oseća svoje diskuse zato što je kamiondžija, a uskoro će biti bivši kamiondžija, ako diskusi ne budu pazili šta rade. kamiondžija veruje da brigita nije ništa i da nema ništa. on veruje da će hajnc postati nešto i da već sad ima nešto: naime talenat, izdržljivost i vrednoću. nemoj razočarati oca, hajnc! on veruje da možeš i smeš imati određene zahteve.

      najbolje bi bilo da hajnc potraži ženu koja ima novca, da bi uskoro mogao da otvori samostalnu zanatsku radnju i da bude svoj čovek. lepuškasta lica poput brigitinog često znaju da prevare, u njima vreba profesionalna propast. roditelji žele najbolje za hajnca. brigita sigurno nije to: ono NAJBOLJE.

    mnogo te volim, kaže brigita. moja sjajna kosa podržava moju ljubav. šta još podržava moju ljubav: tvoje zanimanje, koje ima budućnost. šta osim toga podržava moju ljubav: ja sama, koja nemam ama baš ništa.

    hajnc-roditelji traže da hajnc vodi računa o onom pravom, a brigitina kosa to nije. farbana je. hajnc je još isuviše mlad da bi prepoznao ono pravo kada ga vidi. za ono pravo zaduženi su roditelji, koji su se time bavili čitavog života. otac oseća da su njegovi diskusi sigurno veoma pravi, a hajnc može imati određene zahteve, zašto je inače uopšte učio zanat. i brigita veoma voli ono pravo. na primer, hajnca, pravog muškaraca, a onda i prave tepihe i prave garniture za dnevnu sobu i pravi mali mini bar.

    hajnc bi hteo još malo da uživa u životu. i može malo da uživa u životu, dokle god stanuje kod roditelja i štedi novac. osim toga, isuviše je mlad da bi se već vezivao. brigita, čija kosa i danas sjaji da te zabole oči, toliko voli hajnca da bi u njoj nešto puklo ako bi je on odbacio. volim te, kaže ona, onako kao što to rade njeni omiljeni likovi sa filma, radija, televizije i ploča. ne znam da li je to dovoljno za čitav život, svaki muškarac želi da uživa u mnogim ženama. muškarci su drugačiji.

    volim te baš zbog toga što si muškarac, kaže brigita. ti si muškarac koji uči zanat, ja sam žena koja nije naučila nikakav zanat. tvoj zanat mora da bude dovoljan i za tebe i za mene. to će mu uspeti s lakoćom, zato što je to jedan tako veliki i lep zanat. ne smeš me nikad ostaviti, inače ću umreti, kaže brigita.

   ne umire se tako brzo, kaže hajnc. samo bi morala da se zadovoljiš nekim ko zarađuje manje nego što ću ja zarađivati jednoga dana.

     volim te baš zbog toga što zarađuješ više nego neko ko zarađuje manje. osim toga, brigita hajnca voli i zato što je u njoj taj osećaj kome ne može da se suprotstavi. i kraj.

     njena kosa izgleda kao uglačano pitomo kestenje.

     razmisliću do sutra, kaže hajnc. tako se to radi u modernom poslovnom životu, u koji se odlično razumem.

     toliko te volim, odgovara brigita. sutra je već budućnost, a ja je nemam. nemaš ni mene, kaže hajnc,

     zato i ne bih voleo da sam u tvojoj koži.

nastavci: Romani u nastavcima 

Elfride Jelinek , Ljubavnice 1 ( predgovor, početak)

 

predgovor: 

znate li ovu LEPU zemlju sa njenim brdima i dolinama? u daljini je omeđuju lepe planine. ima horizont kakav nema mnogo zemalja. znate li livade, oranice i polja ove zemlje? znate li njene ljubazne kuće i ljubazne ljude u njima? 

usred ove lepe zemlje ljudi su sazidali fabriku. njen povijen krov od talasastog lima pravi lep kontrast u odnosu na listopadne i zimzelene šume koje je okružuju, fabrika se povija u pejzaž. iako nema razloga da se povija. 

mogla bi da stoji uspravno. 

dobro je što stoji ovde, gde je lepo, a ne negde drugde, gde je nelepo. 

fabrika izgleda kao da je deo ovog lepog pejzaža. 

izgleda kao da je ovde izrasla, ali ne! kada je bolje pogledate videćete: podigli su je dobri ljudi. konačno, ništa ne pada s neba. 

a dobri ljudi ulaze u nju i izlaze iz nje. nakon toga, preplavljuju pejzaž, baš kao da je on njihovo vlasništvo. 

fabrika i parcela ispod nje pripadaju vlasniku, to je koncern. 

uprkos tome, fabrika se raduje kada se u nju ulivaju veseli ljudi, zato što takvi postižu bolje rezultate od neveselih. 

žene koje ovde rade ne pripadaju vlasniku fabrike. 

žene koje ovde rade u potpunosti pripadaju svojim porodicama. 

koncernu pripada samo zgrada. tako su svi zadovoljni.

 mnogobrojni prozori svetlucaju i trepću, baš kao i mnogobrojni bicikli i automobili napolju. prozore su oprale žene, a automobile uglavnom muškarci. 

svi ljudi koji su došli na ovo mesto su žene.

 šiju. šiju midere, grudnjake, a ponekad i korsete i gaćice.

 ove žene se često udaju, ili propadaju na neki drugi način. ali dok šiju, šiju. često im pogled odluta napolje, na neku pticu, pčelu ili vlat trave. 

prirodu koja ih okružuje one ponekad mogu bolje da razumeju nego muškarci, i da uživaju više u njoj. 

mašina uvek pravi šav. nikad joj ne dosadi. ispunjava svoju dužnost, gde god da je stavite. 

svaku mašinu opslužuje priučena švalja. ni švalji nije dosadno. i ona ispunjava svoju dužnost. 

dok to radi, ona može da sedi. snosi veliku odgovornost, ali nema pregled situacije i ne sagledava perspektive. ali zato najčešće vodi brigu o domaćinstvu. 

ponekad bicikli voze svoje vlasnice kućama. 

dom. njihovi domovi leže u tom istom lepom pejzažu. 

ovde uspeva zadovoljstvo, to se odmah vidi. 

kada pejzaž ne može da zadovolji, onda potpuno zadovoljavaju muževi i deca. 

ali ova naša priča počinje na jednom sasvim drugom mestu: u velegradu.

 tamo se nalazi ogranak fabrike, ili bolje rečeno tamo je centrala fabrike, a ovo mesto na obroncima alpa je ogranak. 

I tamo šiju žene, što im i leži. 

one ne šiju ono što im leži, nego šivenje kao takvo leži ženama, ono im je u krvi. 

tako da moraju još samo da puste tu krv. 

reč je o mirnom ženskom poslu. 

mnoge žene šiju s pola srca, drugu polovinu zauzima njihova porodica. 

pojedine žene šiju od sveg srca. one što tako rade nisu baš najbolje. 

na gradskom ostrvu mira počinje i naša priča, koja će se uskoro završiti.

 ako neko nekada i doživi sudbinu, to se sigurno ne događa ovde. ako neko ima sudbinu, onda je to sigurno muškarac. ako nekoga snađe sudbina, onda je to žena.

 život ovde, nažalost, protiče mimo čoveka. samo rad ostaje. ponekad neka od žena pokuša da se pridruži životu koji prolazi i da malo proćaska. 

život se onda, nažalost, odveze dalje automobilom, prebrzo za bicikl. do viđenja! ---------

početak:

 jednog dana brigita je odlučila da hoće još samo da bude žena, samo žena, i to tipa po imenu hajnc. 

veruje da će od sada njene slabosti biti vredne ljubavi, dok će njene snage ostati skrivene. 

hajnc na brigiti ne vidi, međutim, ničeg vrednog ljubavi, a i njene slabosti smatra samo odvratnim. 

brigita se sad neguje zbog hajnca, jer kada je osoba žena, onda je to put bez povratka, onda osoba mora i da se neguje. brigita bi htela da joj se budućnost jednog dana zahvali mladalačkijim izgledom. ali brigita možda i nema budućnost. budućnost u potpunosti zavisi od hajnca. 

kada je čovek mlad, uvek izgleda mlado, kada je čovek stariji, tada je ionako prekasno. ako čovek tada ne izgleda mlađe, to podrazumeva nemilosrdnu osudu okoline: nije u mladosti preduzeo neophodne kozmetičke korake! 

zato je brigita uradila nešto što će u budućnosti biti važno.

 kada čovek nema sadašnjosti, mora da se postara za budućnost. 

brigita šije grudnjake. kada čovek pravi male šavove, treba da ih napravi mnogo. norma u svakom slučaju propisuje minimum četrdeset. ako čovek pravi komplikovaniji veći šav, ne mora da ih napravi toliko mnogo. to je humano i pravedno. 

brigita bi mogla da ima mnoge radnike, ali ona hoće jedino hajnca, koji će postati poslovan čovek. 

materijal je najlonska čipka sa podlogom od tanke penaste gume. njena fabrika ima veliki udeo na tržištima koja su u inostranstvu, a ima i mnoge švalje koje dolaze iz inostranstva. mnoge švalje prestaju s radom zbog braka, trudnoće ili smrti. 

brigita se nada da će jednom prestati zbog braka i trudnoće. brigita se nada da će je hajnc izvući odavde. 

sve bi drugo bilo smrt, čak i da ostane u životu.

 za sada b. još nema ništa osim svog prezimena, a u daljem toku priče brigita će dobiti hajncovo prezime, to je važnije od novca i imetka, to može da pribavi i novac i imetak. 

pravi život, život koji sme da progovori kada ga pitaju, pravi život je život nakon rada. za brigitu su život i posao kao dan i noć. ovde će, dakle, biti više reči o slobodnom vremenu. 

hajnc u ovom posebnom slučaju znači život. pravi život ne samo da se zove hajnc, nego to i jeste. 

osim hajnca nema ničega. nešto bolje od hajnca za brigitu je apsolutno nedostižno, nešto gore od hajnca brigita ne želi. brigita se očajnički i rukama i nogama brani od pada. a pad, to je gubitak hajnca.

 brigita, međutim, takođe zna da za nju nema ni napretka, tu je samo hajnc ili nešto gore od hajnca ili šivenje grudnjaka do kraja života. šivenje grudnjaka bez hajnca značilo bi već sada kraj života. 

potpuno je prepušteno slučaju da li će brigita živeti sa hajncom ili će uteći životu i propasti. 

u tom pogledu nema zakonomernosti. sudbina odlučuje o brigitinoj sudbini. nije važno šta ona radi ili jeste, već je važan hajnc i ono što on radi i jeste. brigita i hajnc nemaju svoju priču. 

brigita i hajnc imaju samo posao. 

hajnc treba da postane brigitina priča, on treba da joj napravi život, pa onda da joj napravi dete, čiju će budućnost opet obeležiti hajnc i njegov posao. 

priča o b. i h. nije nešto što se postepeno razvija, ona je nešto što se odjednom tu stvorilo i što se zove ljubav. 

ljubav dolazi s brigitine strane. ona mora da ubedi hajnca da ljubav dolazi i sa njegove strane. on mora da nauči da sagleda da ni za njega nema budućnosti bez brigite. za hajnca, naravno, ima budućnosti. on ima budućnost kao električar, i bez brigite. električne instalacije bi mogle da se postavljaju i da b. uopšte nije kraj njega. moguć je čak i život! može se čak ići i na bowling ili kuglanje bez brigite. 

brigita, međutim, ima mnogo zadataka. 

hajncu stalno mora da objašnjava da bez nje za njega nema budućnosti, a to je veliki napor. osim toga, mora energično sprečavati da hajnc dođe na ideju da bi svoju budućnost mogao da vidi i s nekim drugim. o tome kasnije. 

to je naporna situacija, ali s dobrim izgledima na uspeh. 

hajnc želi da bude samostalan mali preduzetnik sa sopstvenim malim preduzećem, i to postaje, odnosno, to će postati. hajnc će zapovedati, brigita će dobijati zapovesti. brigita će radije dobijati zapovesti od sopstvenog muža u njegovom sopstvenom preduzeću, koje je pomalo i njeno preduzeće. samo da hajnc jednog dana ne upozna neku visokoškolaricu, kao na primer suzi! samo da hajnc, za ime boga, jednog dana ne poveruje da je neko možda bolji nego što će brigita ikada biti, da je takav neko bolji i za njega. 

ako hajnc misli da je to bolje, treba da digne ruke od toga. najbolje bi bilo, međutim, da to i ne upozna, tako je i sigurnije. 

dok brigita sedi za svojom šivaćom mašinom i šije streč i oseća pod prstima penastu gumu, krutu čipku i novi brus „veštičica” u bojama sezone, muče je noćne more zbog nekoga ko još uvek i ne postoji, ali ko bi ipak mogao da naleti na hajnca u liku nečeg boljeg.

 brigita nema mira ni na poslu. 

čak i na poslu mora da radi. 

na poslu ne bi trebalo da misli, ali nešto u njoj neprekidno misli. 

brigita ne može da napravi ništa bolje od svog života. 

bolje od života treba da dođe od hajnca. hajnc može da oslobodi brigitu od njene šivaće mašine, brigita to ne može sama. 

ali za to nema garancija, zato što je sreća slučaj, a ne zakon, ili logična posledica vlastitog delanja.

 brigita hoće da joj neko obezbedi budućnost. ona ne može sama da je proizvede. 

priča o tome kako su se njih dvoje upoznali nije važna. i sami njih dvoje su nevažni. oni su bukvalno najbolji predstavnici svega što je nevažno. 

često se susreću i studenti i studentkinje, što je gotovo jedno te isto, izuzev pola. o takvim susretima obično mogu da se pričaju uzbudljive priče. 

takvi ljudi ponekad imaju čak i dug uvod u priču.

 iako je brigitin uvod u priču izuzetno nepovoljan za buduću akumulaciju kapitala, ipak je upoznala hajnca, u čijim će se rukama jednoga dana akumulirati kapital. brigita je vanbračna kći majke koja šije isto što i brigita, odnosno grudnjake i steznike. 

hajnc je zakoniti sin kamiondžije i njegove žene, koja je mogla da ostane domaćica. 

uprkos tim nepremostivim razlikama b. i h. su se upoznali, u ovom specifičnom slučaju upoznavanje znači želju za bekstvom, odnosno nedopuštanje bega i čvrst stisak. 

hajnc je naučio nešto što će mu jednog dana otvoriti čitav svet, odnosno električarski zanat.

 brigita nikada nije naučila ništa. 

hajnc je nešto, brigita je ništa, što bi i drugi mogli da budu, isto tako i bez ikakvog napora. hajnc je jedinstven i hajnc je ljudima često potreban, npr. kod oštećenja električnih instalacija, ili kada im je potrebno malo ljubavi. brigita je zamenjiva i nepotrebna. hajnc ima budućnost, brigita nema čak ni sadašnjost. 

hajnc je za brigitu sve, posao za brigitu nije ništa do dosadna muka. čovek koji voli brigitu je za nju sve. čovek koji voli brigitu, a uz to je i neko, optimum je koji brigita može da postigne. posao nije ništa zato što ga brigita već ima, ljubav je više, zato što tek mora da je traži. 

brigita je već našla: hajnca.

 hajnc se često pita šta to brigita ima da ponudi.

 hajnc često pomišlja da nađe nekog drugog, nekog ko bi imao šta da ponudi, kao npr. gotovinu ili poslovni prostor za odgovarajući lokal. 

brigita ima da ponudi telo. 

pored brigitinog tela na tržište se istovremeno izbacuju i mnoga druga tela. brigiti na ovom putu pomaže jedino kozmetička industrija. i tekstilna industrija. brigita ima grudi, butine, noge, kukove i pičku. 

to imaju i druge, često čak i boljeg kvaliteta. 

brigita ima mladost, koju mora da deli s drugima, na primer sa fabrikom i bukom u njoj i sa prepunim autobusom. oni izjedaju brigitinu mladost. brigita je sve starija i starija, i sve manje i manje žena, a konkurentkinje su sve mlađe i mlađe i sve više i više žene. 

brigita kaže hajncu: potreban mi je čovek koji će ostati kraj mene, koji će se brinuti o meni, a ja ću za uzvrat ostati kraj njega i brinuću se o njemu. hajnc kaže da sere na to. 

šteta je što brigita hajnca toliko mrzi. 

danas, na primer, brigita kleči pred klozetskom šoljom u brvnari na malom placu koji pripada hajncu i njegovim roditeljima, na hladnom podu. ovaj pod je hladniji 

od ljubavi, koja je vrela i koja se zove hajnc. 

otac-kamiondžija je odsutan i brigita pomaže u kući, što je jedini način da se umili, što znači da veselo riba klozetsku šolju četkom za sranje. pre pet minuta je rekla da će uraditi to sa zadovoljstvom. sada to već više ne radi sa zadovoljstvom. muka joj je od svih tih govana koja su se tokom nedelje nakupila u tročlanom domaćinstvu. 

hajnc će ipak dobiti za ženu, ako ne sekretaricu, visokoškolaricu, sekretaricu, sekretaricu ili sekretaricu, ženu koja je prava žena, što znači da može primerno da izađe na kraj sa četkom i njenim odvratnim propratnim okolnostima.

 kod svoje kuće brigita uopšte ne pomaže, to bi značilo da ulaže kapital i radnu snagu u malo preduzeće koje je unapred osuđeno na propast i koje radi s gubitkom. beznadežno. bezizgledno. brigita investira bolje, tamo gde nešto može i da se dobije. potpuno novi život.

 pošto brigita nema mnogo mozga, ishod je neizvestan. 

menadžerima konačno pomaže njihov mozak kada nešto planiraju. brigita je dobila obrazovanje samo za svoje prste. i ništa više od toga. ali koji sa rukama koje vise na njima mogu da potegnu za troje, kada moraju. a moraju. za hajnca.

 brigita se uvlači u dupe hajncovoj mami. tamo nalazi samo ista govna kao i u šolji koju riba. ali jednog dana će to sve biti iza mene, a budućnost preda mnom. ne,

kada govna budu iza mene, već ću biti u budućnosti. prvo moram da steknem status koji će mi omogućiti da uopšte SMEM da imam budućnost. budućnost je luksuz. nema je baš mnogo. 

ova mala epizoda treba samo da pokaže da brigita može da radi, kada mora.

 a mora.

                                                  

nastavci: Romani u nastavcima 

Pablo Neruda, U povodu Staljinove smrti

 

Druže Staljine, boravio sam na obali Pacifika, u Isli Negri, 

odmarajući se od borbi i putovanja–, 

kad je vest o tvojoj smrti nadošla poput

naleta oceana.

Prvo je vladao tajac, sve se skamenilo,

a onda se s mora survao golemi val.

Od alga, kovina i ljudi, stena, pene i suza

beše sazdan taj val.

Složen od istorije, prostora i vremena

uzdizao se roneći suze nad svetom,

i najzad zapljusnuo obalu preda mnom,

njegova žalobna poruka razvalila mi je vrata

zaglušnim krikom

kao da se tog časa rastvorila zemljina utroba.

 

Tekla je 1914.

 

U tvornicama se gomilali otpaci i jad.

Novoveki bogatuni otimali se kao zverad

za naftu i otoke, bakar i kanale.

Sve su se zastave, do jedne, viorile

poprskane krvlju.

Od Hongkonga do Chicaga

policija je legitimisala i

iskušavala strojnice na koži naroda.

Vojničke su koračnice od rane zore

slale mladež u pogibiju.

Tuđinci su bjesomučno pocupkivali

po pariškim noćnim lokalima

ispunjenima dimom.

Ljudi su krvarili.

Krvava kiša pljuštala je s planeta,

natapajući zvezde.

Smrt je tada navukla čelične oklope.

Glad širom Evrope

beše poput ledenog vetra što vitla suho lišće

i lomi kosti.

Jesen je fijukala kroz dronjke.

Ceste behu naježene ratom.

Iz Evrope je dopirao zadah studi i krvi

kao iz napuštene klaonice.

 

A vlasnici

ugljena

gvožđa

čelika

dima

banaka

plina

zlata

brašna

salitre,

dnevnika El Mercurio,

vlasnici bordela,

američki senatori,

gusari

prepuni zlata i krvi

iz celog sveta

bili su takođe gospodari Istorije

Onako u fraku, sedeći,

neumorno su jedni drugima

uručivali odličja,

darivali čekove na ulazu

i prisvajali ih na izlazu,

deonice pokolja,

i zverski komadali

narod i teritorij.

Tada je u skromnoj odeći

i s radničkim kačketom

ušao vetar,

nahrupio vetar naroda.

Lenjin.

Izmienio je zemlju, čoveka, život.

Revolucionarni propuh raznio je

okaljane papire.

Rođena je domovina

što otada ne prestaje rasti.

Velika kao svet, ali može stati

u srce najmanjeg radnika

u tvornici ili kancelariji,

na oranici ili na brodu.

 

Sovjetski Savez. 

Uz Lenjina napredovao je Staljin

i tako je, u beloj rubaški,

sa sivim proleterskim kačketom

Staljin

staloženim korakom unišao u istoriju

u pratnji Lenjina i vetra.

Otada se Staljin posvetio izgradnji.

Ničega nije bilo.

Lenjin je od careva nasledio

paučinu i dronjke.

Staljin je zemlju napučio

školama i brašnom,

štamparijama i jabukama.

Od Volge do snega

nepristupačnog severa protegla se Staljinova ruka,

i u toj je ruci čovek

započeo izgradnju.

Niknuli su gradovi.

Pustinje su prvi put

propevale glasom vode.

Stigle su rude,

razbudile se iz mračnog sna,

ustale,

postale tračnice, kotači,

lokomotive, žice što provode

električne slogove

posvuda i odasvud.

Staljin je gradio.

Iz njegovih ruku potekle su

žitarice,

traktori,

obrazovanje,

ceste,

a on, sveudilj stamen,

jednostavan kao ti i ja,

kad bismo ti i ja mogli biti

jednostavni kao on.

Taj je zadatak pred nama.

Njegova jednostavnost i mudrost,

njegova građa u kojoj se sjedinjuju

dobrota kruha i čvrstina čelika,

pomažu nam da iz dana u dan budemo ljudi,

iz dana u dan nas bodre da budemo ljudi.

Biti čovek! To je Staljinovo geslo.

Teško je biti komunist.

To se mora učiti.

Biti čovek i komunist

kudikamo je teže,

i od Staljina valja preuzeti

smirenu upornost,

konkretnu jasnoću,

odbacivanje lažnog sjaja,

praznih uvodničkih fraza.

On je bio izravan kad je bilo nužno

razdrešiti čvor,

kovao je ispravnu i jasnu liniju,

ulazio u probleme

bez šupljih reči,

ravno u srž slabosti

koju ćemo borbom ispraviti

kljaštreći suvišno granje

da uberemo ciljane plodove.

Staljin je naš putokaz,

zrelost čoveka i naroda.

U ratu spaljeni gradovi

videli su ga kako iz ruševina

iskopava nadu,

pretapa je,

pretvara u čelik,

i njezinim ognjem napada

i uništava utvrde mraka.

A jednako je tako pomogao

sibirskim jabučnjacima

da rode u huku oluje.

Sve je učio da rastu, i da rastu,

biljke i kovine,

decu i reke

učio je da rastu,

daju ploda i vatre.

Učio ih je miru

i tako je

nepreglednim grudima

zaustavio vukove rata.

Staljinisti. Ponosno nosimo to ime.

Staljinisti. To je poredak naših dana!

Staljinski radnici, ribari, muzičari!

Kovači čelika, roditelji bakra, sve odreda staljinisti!

Staljinski lekari, rudari, pesnici!

Staljinski pravnici, đaci i seljaci!

Radnička i službenička klaso,

staljinske žene, da ste mi zdravo!

Svetlost nije iščezla,

oganj nije nestao,

naprotiv,

bujaju svetlost, kruh, oganj i nada

u nepobedivo staljinsko doba!

Za poslednjih godina,

golubica mira, progonjena ruža,

stajala mu je na ramenima,

i Staljin, taj div,

uzdigao ju je do čela.

Tako su upoznali mir udaljeni narodi.

Sa stepa i mora–, ravnica–, skupova,

pogledi ljudi behu upravljeni

tome svetioniku s golubicama,

pa ni bezumna mržnja ni osorni otrov

krvoloka, ni kreveljenje Churchilla,

Eisenhowera ili Trujilla,

ni radijski lavež prodanih duša,

ni cviljenje poraženog šakala,

nisu uspeli umanjiti njegov epski format,

nisu načeli njegovu jednostavnu snagu.

Tog jutra u Isli Negri

podigao sam čileansku zastavu na pola koplja.

Obala beše pusta, i srebrna magla

stapala se sa svečanom penom oceana.

Samotna zvezda moje domovine,

u modrom polju,

podsećala je na suzu između neba i zemlje.

Jedan je meštanin prošao pored kuće,

skinuo šešir

i pozdravio, razabirući šta je posredi.

Navratio mladić, da mi stegne ruku.

Potom mi se pod zastavom pridružio

Gonzalito, lovac na ježince,

stari ronilac i pesnik.

«Bio je mudriji od svih ljudi na svetu zajedno»,

reče mi, gledajući u more starim očima,

drevnim očima naroda.

Dugo smo ćutali.

Valovi su se lomili o stenje na obali.

«Sada će Maljenkov nastaviti njegovo delo»,

javi se ubogi ribar u iznošenoj bluzi, i ustane.

Ja ga pogledam u čudu.

Kako to on znade?

ko mu je to rekao u ovoj zabiti?

I bi mi jasno da ga je tome podučilo more.

Tako smo

pesnik, ribar i ocean

zajednički bdeli

za dalekog Zapovednika

koji je otišavši u smrt

svim narodima u nasljedstvo predao

vlastiti život. 

 prepev sa španskog: Milivoj Telećan 

 Pablo Neruda, Las uvas y el viento/Grožđe i vetar (1954), VI., 5. (VI. Es ancho el nuevo mundo. 5. En su muerte)

izvor