Crichton Michael,Andromedin soj (21. Ponoćno savetovanje , 22.Analiza )

21.Ponoćno savetovanje

         Sreli su se ponovo, u istoj prostoriji, na isti naĉin. Stoun je pogledao ostale i video da su umorni; niko, ukljuĉujući i njega samog, nije dovoljno spavao.
 
    –     Poĉeli smo suviše oštro –reĉe on. –Ne moramo da radimo neprekidno, niti je to poţželjno. Umorni ljudi greše –i u razmišljanju i u postupcima. Uskoro ćemo ispuštati stvari, raditi nepovezano i površno. I pravićemo pogrešne pretpostavke, izvoditi netaĉne zakljuĉke. To ne sme da se desi.

     Ĉlanovi ekipe složili su se da se odmaraju bar tokom šest od dvadeset i ĉetiri ĉasa. To je izgledalo razumno, pošto na površini nije bilo problema; zaraza u Pidmontu bila je zaustavljena atomskom bombom.

   Možda bi i dalje ostali u tom uverenju da Livit nije predložio da se iz datoteke zatraži kodirano ime. Podsetio je da raspolažu jednim organizmom i da je za njega potreban kod. Ostali su se složili.

     U jednom uglu prostorije nalazio se teleprinter s uređajem za automatsko šifrovanje. Kloparao je po ceo dan otkucavajući materijale poslate spolja. Bila je to dvonamenska mašina: materijal za odašiljanje morao je biti kucan malim slovima, dok je primljeni kucan velikim.

       Još od njihovog dolaska na Horizont V niko se nije potrudio da pogleda ulaz teleprintera. Svi su bili prezauzeti; osim toga, većina unetih podataka predstavljala je tekuća vojna saopštenja koja su bila upućivana ekipi »Grĉke vatre«, ali nisu morala da je se tiĉu. »Grĉka vatra« bila je jedna od potcentrala »Kruga hlađenja«, ironiĉno nazvanih »gornjih dvadeset«. Ove potcentrale bile su povezane preko podruma Bele kuće i predstavljale su dvadeset najvažnijih strategijskih taĉaka u zemlji. Među druge potcentrale spadali su Vandenberg, Kenedi, Komanda protivvazdušne odbrane SAD i Kanade, Paterson, Detrik i Virdţžinija Ki.

     Stoun ode do teleprintera i otkuca svoju poruku. Poruka je preko kompjutera upućena u centralnu jedinicu za kodove, stanicu koja je upravljala kodiranjem svih projekata podvedenih pod sistem »Kruga hlađenja«.

Prenos poruka tekao je ovako:

otvorite liniju za prenos
POTVRĐENO NAVEDITE POREKLO
stoun projekt grĉka vatra
NAVEDITE PRIMAOCA
centralna jedinica za kodove
POTVRĐENO CENTRALNA JEDINICA ZA KODOVE
poruka sledi
PREDAJTE
izolovali vanzemaljskl organizam donet prilikom povratka sonde sedam
želimo kod za organizam kraj poruke
PRIMLJENO

       Posle ovoga nastala je duga pauza. Teleprinter s automatskim uređajem za šifrovanje zujao je i kvrckao, ali nije ništa otkucao. Najzad, mašina poĉe da izbacuje poruku na dugaĉkoj papirnoj traci:

PORUKA IZ CENTRALNE JEDINICE ZA KODOVE SLEDI POTVRĐEN PRIJEM
VESTI O NOVOM ORGANIZMU MOLIMO KARAKTERIZACIJU
KRAJ PORUKE

Stoun se namršti. »Ali, mi ne znamo dovoljno«. Međutim, teleprinter je bio nestrpljiv:

PREDAJTE ODGOVOR CENTRALNOJ JEDINICI ZA KODOVE

         Trenutak kasnije, Stoun je otkucao: sledi poruka centralnoj jedinici za kodove

ne možemo da ga okarakterišemo u ovom trenutku ali
predlažemo probnu klasifikaciju kao bakterijskog
soja
kraj poruke
PORUKA IZ CENTRALNE JEDINICE ZA KODOVE SLEDI
POTVRĐEN ZAHTEV ZA KLASIFIKACIJU BAKTERIJE
OTVARA SE NOVA KATEGORIJA KLASIFIKACIJE
PREMA REFERENTNOM STANDARDU ICDA
KOD ZA VAŠ ORGANIZAM BIĆE ANDROMEDA
KOD ĆE SE ĈITATI ANDROMEDIN SOJ
REGISTROVANO PO LISTI ICDA KAO 053.9
(NESPECIFIKOVANI ORGANIZAM) DALJNA REGISTRACIJA KAO
E866 (AVIONSKA NESREĆA) OVA REGISTRACIJA JE NAJBLIŽA UVEDENIM KATEGORIJAMA

       Stoun se osmehnu. »Izgleda da se mi ne uklapamo u uvedene kategorije«.
      On otkuca odgovor:

razumeli kodiranje kao andromedin soj
prihvatamo
kraj poruke
PRIMLJENO

–Pa –reĉe Stoun –to bi bilo sve.

       Barton je preturao po trakama papira iza teleprintera. Uređaj je poruke ispisivao na dugaĉkim rolnama papira, koje su padale u jednu kutiju. Bilo je tu na desetine jardi hartije koju niko nije pogledao. On ćutke proĉita jednu poruku, otcepi je od ostatka trake i pruži Stounu.

1134/443/KK/Y-U/9
STATUS INFORMACIJE
PREDAJA ZA SVE STANICE
KLASIFIKACIJA STROGO POVERLJIVO
ZAHTEV ZA DIREKTIVU 7-12 DANAS PRIMLJEN KOD IZVRŠNIH ORGANA I SAVETA NACIONALNE BEZBEDNOSTI –KOBRA
POREKLO VANDENBERG/GRĈKA VATRA
U SARADNJI SA  NASA/AMC
PRVI ODGOVORI RUKOVODILAC MANĈEK, ARTUR, MAJOR SAD
NA ZATVORENOJ SEDNICI OVA DIREKTIVA NIJE STUPILA NA
SNAGU
KONAĈNA ODLUKA ODLOŢENA ZA DVADESET I ĈETIRI DO ĈETRDESET
I OSAM  ĈASOVA
PREISPITIVANJE POSLE TOG ROKA
SADA JE U TOKU ALTERNATIVNO RAZVIJANJE
JEDINICA PREMA DIREKTIVI 7-11
BEZ NAJAVE
KRAJ PORUKE
SVIM STANICAMA
KLASIFIKACIJA STROGO POVERLJIVO
KRAJ PREDAJE

      Ekipa je s nevericom zurila u poruku. Dugo vremena niko nije progovorio. Najzad Stoun prevuĉe prstom preko gornje ivice lista i tiho reĉe:
       –Ovo nosi broj 443. To znaĉi da se radi o specijalnoj predaji. Trebalo je da ovde dole zvoni.
      –Na ovom teleprinteru nema zvona –reĉe Livit. –Samo na Horizontu I u sektoru pet. Ali oni su dužni da nas obaveste kad god...
      –Dajte vezu sa sektorom pet –prekide ga Stoun.

        Deset minuta kasnije, užasnuti narednik Morisdao je Stounu vezu s Robertsonom, šefom Predsednikovog Nauĉnog savetodavnog odbora, koji se nalazio u Hjustonu.
      Nekoliko minuta Stoun je razgovarao s Robertsonom, koji je isprva izrazio ĉuđenje što mu se već ranije niko nije javio iz »Grĉke vatre«. Zatim se razvila žestoka diskusija o Predsednikovoj odluci da ne odobri Direktivu 7-12.–
      Predsednik ne veruje nauĉnicima –reĉe Robertson. –Ne oseća se prijatno u njihovom društvu.
       –Vaš je posao da se oseća prijatno –odgovori Stoun. –A vi ga niste dobro obavili.
     –Džeremi...
     –Postoje samo dva izvora kontaminacije –reĉe Stoun. –Pidmont i ovaj objekt. Mi ovde smo adekvatno zaštićeni, ali Pidmont...
      –Džeremi, slažem se da je bomba trebalo da bude baĉena.
      –Onda ga obrađujte. Ostanite mu na grbaĉi. Naterajte ga da odobri 7-12 što je pre moguće. Možda je već prekasno.

      Robertson odgovori da hoće i da će ih pozvati telefonom. Pre nego što je prekinuo vezu, dodao je: –Uzgred, imate li neku ideju o »Fantomu« ?
     –O ĉemu?
      –O »Fantomu« koji se srušio u Juti.

      Nastao je trenutak zbunjenosti pre nego što su ĉlanovi grupe »Grĉka vatra« shvatili da su propustili još jednu važnu teleprintersku vest.

      –Redovni nastavni zadatak. Ipak, mlaznjak je zalutao u vazdušni prostor iznad blokirane zone. To je zagonetka.
      –Još neki podaci?
       –Pilot je rekao nešto kao da mu se cev za dovod vazduha topi. Vibracije ili tome sliĉno. Njegova poslednja saopštenja bila su dosta ĉudna.
       –Kao da je lud? –upita Stoun.
       –Da, baš tako –odgovori Robertson.
       –Je li na mesto udesa upućena ekipa?
       –Da. Ĉekamo obaveštenja od njih. Mogu stići svakog ĉas.
       –Prosledite ih –reĉe Stoun. A zatim zastade. –Ako je data Direktiva 7-11 umesto Direktive 7-12, onda se u rejonu oko Pidmonta nalaze trupe.
       –Da, Nacionalna garda.
       –To je jezivo glupo –reĉe Stoun.
      –Ĉujte, Džeremi, slažem se ...
       –Kad prvi od njih umre –nastavi Stoun –hoću da znam kada i kako je umro. I, što je naroĉito važno, gde.Vetar je tamo pretežno istoĉni. Ako poĉnete da gubite ljude zapadno od Pidmonta....
       –Pozvaću vas, Džeremi, –obeća Robertson.

     Razgovor je završen i ekipa je, vukući noge, napustila sobu za savetovanja. Hol je ostao još koji trenutak pregledajući neke rolne papira u kutiji i ĉitajući poruke. Većina mu je bila nerazumljiva: ĉudna mešavina besmislenih saopštenja i kodova. Posle izvesnog vremena je odustao; uĉinio je to taman pre nego što je stigao do preštampane vesti koja se ticala neobiĉne smrti policajca Martina Vilisa iz drumske patrole u Arizoni.




Dan ĉetvrti

Širenje

22. Analiza

         Pod novim pritiskom, zbog ograniĉenog vremena, rezultati spektrometrije i analize aminokiselina, ranije od perifernog interesa, odjednom su dobili poseban znaĉaj. Gajena je nada da će ove analize, bar u opštim crtama, odgovoriti na pitanje koliko je Andromedin mikroorganizam stran u odnosu na zemaljske oblike života.
      Zato su Livit i Barton s interesovanjem posmatrali izlazne podatke o masenoj spektrometriji –kolone brojeva ispisane na zelenom papiru.
      Komadić crne stene sadrţžavao je vodonik, ugljenik i kiseonik, sa znatnim koliĉinama sumpora, silicijuma i selena, kao i tragove nekoliko drugih elemenata.
      Zelena pega, s druge strane, sadržavala je vodonik, ugljenik, azot i kiseonik. Ništa drugo. Njima dvojici izgledalo je ĉudno što su komadić stene i zelena pega tako sliĉnog hemijskog sastava. I bilo je ĉudno što zelena pega sadrži azot, dok ga u steni nema.
      Zakljuĉak se sam nametao: »crna stena« uopšte nije bila stena, nego neka vrsta materijala sliĉnog zemaljskom organskom životu. Bilo je to nešto blisko plastici.
      A zelena pega, za koju su pretpostavljali da je živa, bila je saĉinjena od elemenata, po gruboj proceni, u istoj razmeri kao kod živih bića na Zemlji. Ta ista ĉetiri elementa –vodonik, ugljenik, azot i kiseonik –na Zemlji su zastupljena s 99 odsto u svim živim organizmima.

Ljudi su bili ohrabreni ovim rezultatima, koji su nagoveštavali sliĉnost izmeĊu zelene pege i ţivota na Zemlji. Ali njihove nade bile su kratkotrajne kada su se okrenuli analizi aminokiselina:


IZLAZNI PODACI O ANALIZI AMINOKISELINA
ŠTAMPANJE
UZORAK 1 –CRNI OBJEKT NEPOZNATOG POREKLA –
UZORAK 2 –ZELENI OBJEKT NEPOZNATOG POREKLA
                                                      –UZORAK 1     UZORAK 2

NEUTRALNEAMINOKISELINE

GLICIN                                             00.00                 00.00
ALANIN                                           00.00                  00.00
VALIN                                               00.00                 00.00
IZOLEUCIN                                     00.00                 00.00
SERIN                                               00.00                 00.00
TREONIN                                          00.00                00.00
LEUCIN                                             00.00                00.00

AROAMTIĈNE AMINOKISELINE

FENILALANIN                                00.00                00.00


TIROZIN                                          00.00                 00.00
TRIPTOFAN                                    00.00                 00.00

SUMPORNE AMINOKISELINE

CISTIN                                            00.00                    00.00
CISTEIN                                          00.00                   00.00
METIONIN                                      00.00                   00.00

SEKUNDARNE AMINOKISELINE

PROLIN                                           00.00                     00.00

HIDROKSIPROLIN                        00.00                    00.00

DIKARBONSKE AMINOKISELINE

ASPARAGINSKA KISELINA         00.00                  00.00
GLUTAMINSKA KISELINA          00.00                  00.00

OSNOVNEAMINOKISELINE

HISTIDIN                                          00.00                  00.00
ARGININ                                           00.00                 00.00
LIZIN                                                  00.00                 00.00
HIDROKSILIZIN                              00.00                  00.00
UKUPNI SADRŽAJ AMINOKISELINA  00.00         00.00

KRAJ ŠTAMPANJA
KRAJ PROGRAMA
–STOP

 ––Isuse –uzviknu Livit zureći u list. –Pogledajte ovo!
–Nema aminokiselina –primeti Barton. –Nema proteina.
–Život bez proteina –izusti Livit, odmahujući glavom; izgledalo je da se ostvaruju njegove najstrašnije sumnje.

     Na Zemlji organizmi su evoluirali zato što su nauĉili da biohemijske reakcije sprovode na malom prostoru uz pomoć proteinskih enzima. Biohemiĉari su sada uĉili da kopiraju te reakcije, ali samo tako što su izolovali jednu reakciju od ostalih.
       Žive ćelije su drugaĉije. Tu se na maloj površini odigravaju reakcije koje osiguravaju energiju, rast i pokret. Nema separacije i ĉovek to ne može da kopira, baš kao što ne može da pripremi potpun obed –od aperitiva do dezerta –tako što će sve potrebne sastojke pomešati u jednu veliku posudu, skuvati ih i nadati se da će kasnije odvojiti pitu s jabukama od umaka sa sirom.
     Ćelije mogu da izvode stotine separatnih reakcija koristeći enzime. Svaki enzim je kao jedan radnik u kuhinji, koji obavlja samo jedan posao. Kao što
pekar ne može da isprži šniclu, tako ni majstor kraj roštilja ne može da pomoću svog pribora pripremi aperitiv.
     Ali enzimi su korisni u još jednom pogledu. Oni omogućuju hemijske reakcije koje se inaĉe ne bi odigrale. Jedan biohemiĉar može da kopira reakcije koristeći veliku toplotu ili veliki pritisak ili jake kiseline. Međutim, ljudsko telo ili pojedinaĉna ćelija ne mogu da tolerišu takve ekstreme u svojoj sredini. Enzimi, provodadžije života, pomažu da se hemijske reakcije odigravaju pri telesnoj temperaturi i na atmosferskom pritisku.
     Enzimi su neophodni za život na Zemlji. Ali ako je neki drugi oblik života nauĉio da opstane bez njih, morao je da evoluira na potpuno drugaĉiji naĉin.
       Prema tome, imali su posla s totalno stranim organizmom.
      A to je opet znaĉilo da će analiza i neutralizacija trajati mnogo, mnogo duže.




       U sobi s oznakom MORFOLOGIJA Džeremi Stoun izvadio je malu plastiĉnu kapsulu u kojoj se ugnezdila zelena pega. Stavio je sada stvrdnutu kapsulu u mengele, stegao ih i poslužio se zubarskim svrdlom da sljušti plastiku dok se nije ukazao zeleni materijal.
       To je bio delikatan postupak i iziskivao je više minuta strpljivog rada. Pri kraju tog vremena Stoun je zgulio plastiku na takav naĉin daje ostala piramida od plastike sa zelenom pegom na vrhu.
        Odvrnuo je mengele i izvadio plastiku. Odneo ju je do mikrotoma, noža s obrtnim seĉivom, i isekao veoma tanke listiće plastike i uklješteno zeleno tkivo. Ti režnjevi bili su okrugli; s komada plastike padali su u posudu s vodom. Debljina reţžnja mogla se oceniti po tome kako je reflektovao svetlost: ako je svetlost bila bledosrebrnasta, bio je suviše debeo; nasuprot tome, ako su se na njemu prelamale sve dugine boje, imao je pravu debljinu, od svega nekoliko molekula.
       Kada je Stoun odvojio pogodni komadić tkiva, brižljivo ga je podigao pincetom i stavio na malu okruglu bakarnu rešetku. Ovo je, pak, uložio u metalno dugme. Najzad, dugme je stavio u elektronski mikroskop, kojeg je zatim zatvorio.
      Elektronski mikroskop koji je korišćen u laboratoriji »Grĉke vatre« bio je BVJ model JJ-42. Bio je to aparat velike jaĉine, s dodatkom za rezoluciju slike. Princip rada elektronskog mikroskopa dosta je jednostavan: funkcioniše baš kao optiĉki mikroskop, ali umesto da fokusira svetlosne zrake, fokusira snop elektrona. Svetlost se fokusira soĉivom ili krivim staklom; elektroni se fokusiraju magnetskim poljima.
        Stoun priguši svetlosti u sobi i ukljuĉi mlaz elektrona. Zatim podesi nekoliko skala da bi fokusirao snop. U magnovenju slika se izoštri, zelena i crna na ekranu.
     Bilo je to neverovatno.
     Džeremi Stoun uhvati sebe kako zuri u izdvojenu jedinicu organizma. Bio je to savršeni šestougaonik, koji se na svim stranama preplitao s drugim šestougaonicima. Unutrašnjost šestougaonika bila je podeljena na klinove, koji su se sretali taĉno u centru strukture. Spoljni izgled bio je akuratan, s nekom vrstom matematiĉke preciznosti koju nije mogao da poveže sa ţivotom na Zemlji.
       To je izgledalo kao kristal.
       On se osmehnu: to će se dopasti Livitu. Livit je voleo spektakularne, najneverovatnije stvari. Livit je takođe ĉesto razmatrao mogućnost života zasnovanog na nekoj vrsti kristala, gde bi se pojavio u nekom pravilnom obliku.
      Odluĉio je da pozove Livita.

      Jedan od prvih Stounovih crteža heksagonalne strukture Andromedinog soja. Snimak dobijen Ijubaznošću projekta »Grĉka vatra«.


       Ĉim je stigao, Livit reĉe: –Pa, evo odgovora kojeg smo tražili.
      –Odgovora na šta?
      –Što se tiĉe pitanja kako ovaj organizam funkcioniše, video sam rezultate spektrometrije i analize aminokiselina.
       –I?
       –Organizam je saĉinjen od vodonika, ugljenika, kiseonika i azota. Ali uopšte nema aminokiselina. Nijednu. Što znaĉi da nema proteina kakve mi poznajemo i nema enzima. Pitao sam se kako može da opstane kad nije zasnovan na proteinima. Sada znam.
       –Kristalna struktura.
        –Liĉi na to –reĉe Livit piljeći u ekran. –U tri dimenzije to je verovatno heksagonalna ploĉa, kao komad crepa. Osmostrana ploĉa, s gornjom i
donjom plohom u obliku šestougaonika. Unutra one klinaste pregrade vode u centar.
      –One bi mogle dobro da posluže za separaciju biohemijskih funkcija.
       –Da –uzvrati Livit i namršti se.
        –Nešto nije u redu?

     Livit je razmišljao pokušavajući da se seti neĉega što je zaboravio. Jednog sna o kući i gradu. Naprezao je mozak za trenutak, a onda je zamisao poĉela da mu se vraća. Jedna kuća i jedan grad. Funkcija izdvojene kuće i njena funkcija u gradu.
        Sve se vratilo.
   
         –Znate –reĉe on –zanimljiv je naĉin na koji je ova jedinica povezana s ostalima koje je okruţžuju.
        –Pitate se da li vidimo deo višeg organizma?
       –Taĉno. Da li je ova jedinica sama sebi dovoljna, kao bakterija, ili predstavlja deo većeg organa ili većeg organizma. Na kraju krajeva, kad vidite jednu ćeliju jetre, možete li da pogodite iz kakvog organa potiĉe? Ne. A kakva korist od jedne moždane ćelije bez ostatka mozga?
       Stoun je dugo zurio u ekran. –Priliĉno neobiĉan par analogija. Zato što jetra može da se regeneriše, može da raste, ali mozak ne.
       Livit se osmehnu. –Informaciona teorija.
       –Ĉovek mora da pomisli na nju –potvrdi Stoun.
       Informaciona teorija poticala je od Džona Semjuelsa, inženjera specijalizovanog za komunikacije. U govoru na Petoj godišnjoj konferenciji o astronautici i komunikacijama, izneo je neke teorije o naĉinu koji bi jedna vanzemaljska kultura mogla odabrati da kontaktira s drugim kulturama. Tvrdio je da su i najnapredniji koncepti komunikacija pri sadašnjoj zemaljskoj tehnologiji nezadovoljavajući i da će savršenije civilizacije naći bolje metode.
         –Pretpostavimo da jedna civilizacija želi da pretraži svemir –govorio je on. –Pretpostavimo da oni žele da imaju neku vrstu »glasnika« na galaktiĉkom nivou, da bi formalno najavili svoje postojanje. Oni žele da rasture informacije, tragove o svom postojanju, u svim pravcima. Koji je najbolji naĉin da to uĉine? Radio? Teško: radio je suviše spor, suviše skup i kratkog veka. Jaki signali oslabe posle nekoliko milijardi milja. Televizija je još gora. Proizvodnja svetlosnih zraka fantastiĉno je skupa. Ĉak i ako bi neko otkrio naĉin da izazove eksploziju ĉitave zvezde, da razori jedno sunce kao neku vrstu signala, to bi bilo preskupo.
Pored toga što iziskuju troškove, svi ovi metodi imaju tradicionalni nedostatak svake vrste zraĉenja: snaga im opada s rastojanjem. Jedna sijalica može biti nepodnošljivo svetla na razdaljini od deset stopa, može biti snažna na hiljadu stopa i vidljiva na deset milja. Ali na milion milja ona je potpuno mraĉna, jer energija zraĉenja opada s ĉetvrtim stepenom radijusa. Jednostavan, nepobitan fiziĉki zakon.
     Zato nećete upotrebiti fiziku da prenesete svoj signal. Iskoristićete biologiju. Stvorićete sistem komunikacije koji ne slabi s rastojanjem, nego posle milion milja ostaje isto tako snažan kao na svom izvoru.
    Ukratko, izumećete jedan organizam da prenese vašu poruku. Organizam će biti samoumnožavajući, jeftin i proizvodiće se u fantastiĉnom broju. Za nekoliko dolara moći ćete proizvoditi milijarde tih organizamai razaslati ih po svemiru. To će biti žilave, otporne klice, sposobne da podnesu surovost svemira; moći će da rastu, dele se i množe. U toku nekoliko godina postojaće bezgraniĉan broj mikroorganizama u Galaksiji i žuriće u svim pravcima ĉekajući da uspostave kontakt s drugim oblicima života.
      A kad to uĉine? Svaki mikroorganizam nosiće u sebi mogućnost da se razvije u celovit organ ili celovit organizam. Oni će, po susretu sa živim bićima, poĉeti da rastu u kompletne mehanizme za komuniciranje. To je kao razašiljanje milijarde moždanih ćelija od kojih je svaka sposobna da pod odgovarajućim okolnostima izraste u potpuni mozak. Tek izrasli mozak obratio bi se tada novoj civilizaciji –obavestio je o prisustvu druge i sugerisao naĉine na koje se može uspostaviti kontakt.
      Semjuelsova teorija o informacionoj klici izazvala je veselost među nauĉnicima-praktiĉarima, ali sada nije smela da bude tek tako odbaĉena.
        –Pretpostavljate li –upita Stoun –da se to već razvija u nekakav organ za komuniciranje?
      –Mođda će nam hranijive podloge reći više –odgovori Livit.

       –Ili rendgenska kristalografija –reĉe Stoun. –Odmah ću je zatražiti

         Horizont V imao je opremu za rendgensku kristalografiju, iako se u vreme planiranja objekta vodila žestoka prepirka o tome da li je neophodna. Rendgenska kristalografija predstavlja najmoderniji, najsloženiji i najskuplji metod strukturne analize u savremenoj biologiji. Unekoliko je sliĉna elektronskoj mikroskopiji, ali je otišla jedan stepen više. Zbog veće osetljivosti njome se materija može ispitivati dublje –doduše, uz velike troškove u pogledu vremena, pribora i radne snage.
       Biolog R. A. Janek jednom je rekao: »Ukoliko je vidik veći, veći su i troškovi«. Pri tom je mislio da svakoj mašini koja ĉoveku omogućava da vidi finije i manje uoĉljive detalje cena raste brže nego njena moć razdvajanja. Ovu surovu stranu istraţživanja prvi su otkrili astronomi, koji su s bolom uvideli da je izgradnja jednog teleskopa s ogledalom preĉnika dvesta inĉa kudikamo teža i skuplja od konstruisanja teleskopa s ogledalom preĉnika sto inĉa.
      Ovo je podjednako važilo i u biologiji. Optiĉki mikroskop, na primer, tako je mali aparat da ga neki tehniĉar može lako poneti u jednoj ruci. Može da prikaže ćeliju, i za tu pogodnost nauĉnik plaća oko 1.000 dolara.
     Elektronski mikroskop može da prikaže male strukture unutar ćelije. To je veliki uređaj i košta do 100.000 dolara.
     Nasuprot tome, rendgenska kristalografija moţe da prikaže pojedine molekule. Nauka se pomoću nje približila fotografisanju atoma koliko je to bilo moguće. Ali uređaj ima dimenzije većeg automobila, ispunjava celu jednu prostoriju, iziskuje specijalno obuĉene operatore i potreban mu je kompjuter za analizu rezultata.
      Razlog je u tome što se rendgenskom kristalografijom ne dobija direktna vizuelna slika posmatranog objekta. U tom pogledu aparat nije mikroskop i funkcioniše drugaĉije i od optiĉkog i od elektronskog mikroskopa.
      Ovaj aparat stvara difrakcioni crtež, a ne uobiĉajenu sliku. Crtež se pojavljuje kao skup geometrijskih taĉaka na foto-ploĉi, sam po sebi priliĉno misteriozan. Korišćenjem kompjutera moţe da se analizira crteţ sastavljen od taĉaka i tako dobiju informacije o strukturi.
     Bila je to relativno nova nauka, koja je zadržala staromodno ime. Kristali su sada retko korišćeni; izraz »rendgenska kristalografija« poticao je iz vremena kada su kristali uzimani kao uzorci za probe. Kristali imaju pravilnu strukturu, pa je zato lakše analizirati taĉkasti crtež dobijen pomoću snopa rendgenskih zraka upravljenih na kristal. Ali u novije vreme rendgenski zraci koriste se za ispitivanje nepravilnih objekata svakojakih vrsta. Zraci se pri tom odbijaju pod razliĉitim uglovima.

         Kompjuter može da »ĉita« fotografsku ploĉu, meri uglove i na osnovu toga određuje oblik objekta koji je izazvao određenu refleksiju. Kompjuter »Grĉke vatre« vršio je beskonaĉne i jednoliĉne proraĉune. Da su to ljudi obavljali ruĉno, utrošili bi godine, možda vekove. A kompjuter je to radio za nekoliko sekundi.




      –Kako se osećate, gospodine Džekson? –upita Hol.

      Starac žmirnu i pogleda Hola u njegovom plastiĉnom odelu.
      –Dobro. Ne najbolje, ali dobro.
       On se suvo osmehnu.
      –Jeste li raspoloženi za kraći razgovor?
       –O ĉemu?
       –O Pidmontu. 
      –Šta o Pidmontu?
        –O onoj noći –odgovori Hol. –Noći kada se sve odigralo.
        –Pa, reći ću vam. Živeo sam u Pidmontu celog ţživota. Malo sam putovao... skoknuo do Los Anđelosa ili Friska. Na istoku sam stigao do Sent Luisa, što je za mene puna kapa. Ali Pidmont, tu sam živeo. I rekao sam vam ...
       –O onoj noći kada se sve odigralo –ponovi Hol.
       Starac okrete glavu u stranu. –Ne želim da mislim o tome.
          –Morate da mislite o tome.
          –Ne.Kraće vreme i dalje je gledao u strahu, a onda se ponovo okrenuo ka Holu. –Svi su pomrli, je li?
          –Ne svi. Još jedan je preživeo. –Hol pokaza krevetac pored Džeksona.

       Dţžekson se upilji u gomilu pokrivaĉa. –Ko je to?
        –Jedna beba.
         –Beba? Mora biti Riterovo dete. Džejmi Riter. Sasvim mali, je li?
        –Oko dva meseca.
         –Da, to je on. Pravi mali drekavac. Kao i njegov otac. Stari Riter mnogo je galamio, a iver ne pada daleko od klade. Mali je urlao po celo jutro, dan i noć. Roditelji nisu smeli da drže otvorene prozore, sve zbog tog urlanja.
        –Ima li još nešto neobiĉno u vezi s Džejmijem?
       –Ništa. Zdrav je kao dren, osim što urla. Sećam se da se one noći drao k‘o sam crni Đavo.
         –Koje noći? –upita Hol.
         –Onda kada je Ĉarli Tomas doneo onu prokletu stvar. Svi smo je videli, dakako. Naišla je s neba k‘o zvezda, sva sjajna, i pala severno od mesta. Svi su bili uzbuđeni, a Ĉarli Tomas odvezao se da je donese. Vratio se dvadeset minuta kasnije s onom stvari u prtljažniku svog kombija marke »Ford«. Nova novcata kola. Grdno se ponosi tim kombijem.
      –Šta se zatim desilo?
       –Pa, svi smo se okupili i zijali. Mislili smo da je, mora biti, jedna od onih svemirskih stvari. Ani je govorila da je s Marsa, ali znate kakva je Ani. Ima dana kad pusti mašti na volju. Mi ostali nismo verovali da je s Marsa. Nagađali smo da je to nešto poslato iz Kejp Kanaverala. Znate, ono mesto u Floridi odakle puštaju rakete?
       –Da. Nastavite.
       –Elem, kad smo to isterali na ĉistac, nismo znali šta da radimo. U Pidmontu se takve stvari nisu ranije dešavale, znate. Hoću da kažem, bio je jednom neki turista s kuburom koji je pucao na motel »Poglavica Komanĉa«, ali to se dogodilo još ĉetrdeset osme, a osim toga bio je to vojnik koji nije više imao novca za piće, pa mu je pao mrak na oĉi. Ženska ga je ostavila dok je bio u Nemaĉkoj ili na nekom drugom prokletom mestu. Niko mu to nije uzeo za zlo; razumeli smo kako mu je. Ali odonda se ništa nije desilo, poštenja mi. Miran grad. Sviđao nam se takav, mislim.
       –Šta ste uradili s kapsulom?
       –Pa, nismo znali šta ćemo snjom. A1 je rekao da je otvorimo, ali mi smo se nećkali, naroĉito zbog toga što su unutra mogle biti neke nauĉne stvari,pa smo se razmišljali. A onda Ĉarli, koji je tu stvar prvi i doneo, Ĉarli dakle reĉe, ̳ajd da je damo doktoru; mislio je na doktora Benedikta. On je lekar u našem mestu. štaviše, neguje i one iz okoline, i Indijance. Dobar je ĉovek i završio je škole. Jeste l‘ videli one diplome na zidovima? Pa, mislili smo da će doktor Benedikt znati šta da poĉne s tim. Tako smo mu odneli stvar.
      –Kada je to bilo?
      –Tu negde oko pola osam.
        –Šta je Benedikt uradio sa satelitom?
      –Uneo ga je u kuću. Niko od nas nije ga ponovo video. Znate, sve je poĉelo oko osam, pola devet. Bio sam na benzinskoj pumpi i priĉao s Alom, koji je te noći radio. Hladna noć, ali sam hteo da priĉam i ne mislim na bol. I da uzmem malo soda-vode iz aparata da sperem aspirin. Bio sam odozgo još i žedan; od procetka ĉovek uvek ožedni, znate.
       –Pili ste te noći patoku?
        –Tu negde oko šest sati gucnuo sam malo, ne lažem.
       –Kako ste seosećali?
         –Pa, dok sam bio s Alom, dobro sam se osećao. Malo mi se mantralo i stomak me boleo, ali sam se dobro osećao. A1 i ja sedeli smo u njegovoj kancelariji, znate, priĉali, kad najednom on povika: »Oh, bože, moja glava!«. Skoĉio je, istrĉao napolje i pao. Baš nasred ulice, i nije više ni zucnuo.

     Elem, nisam znao šta mu je. Mislio sam da je srce ili kap, ali bio je suviše mlad za takvo što, pa sam pošao za njim. Ali on je bio mrtav. Onda... svi su poĉeli da izlaze. Mislim da je gospođa Lengdon, udova Lengdon, bila sledeća. Posle se više ne sećam; bilo ih je toliko. Izgledalo je da prosto vrve napolje. Samo bi se uhvatili za grudi i pali k‘o da su se okliznuli. Jedino što posle nisu ustajali. I niko da izusti ni reĉ.
      –Šta ste mislili?
        –Nisam znao šta da mislim ... sve je bilo tako vraški ĉudno. Prepao sam se, pošteno vam kažem, ali sam pokušao da ostanem miran. Nisam mogao, naravno. Moje staro srce je lupalo i stezalo se i skakalo. Prepao sam se. Mislio sam da su svi mrtvi. Onda sam ĉuo kako beba plaĉe, pa sam znao da ne mogu baš svi biti mrtvi. A tada sam video generala.
      –Generala?
       –Oh, mi smo ga samo tako zvali. Nije on bio general; samo je bio u ratu, i voleo je da se toga sećamo. Dakle, on je stariji od mene. Dobar ĉovek, Piter Arnold. Ĉvrst k‘o stena celog života. Vidim kako stoji na tremu, u uniformi od glave do pete. Mraĉno je, ali ima meseĉine. On me primećuje na ulici i pita: »To si ti, Piter?«. Nas dvojica smo imenjaci, razumete? I ja kažem: »Da, taj sam«. A on pita: »Šta se kog đavola dešava? Jesu li Japanci došli?«. I ja mislim: baš je ĉudno što to kaže. On dodaje: »Mislim da su to Japanci; došli su da nas sve pobiju«. A ja ću: »Piter, jesi li šenuo«. On odgovara da se ne oseća dobro i ulazi unutra. Jamaĉno da je šenuo, jer je pucao u sebe. Ali i drugi su šenuli. Bila je to boleština.
       –Otkud znate?
       –Ljudi se ne samospaljuju niti sami sebe dave ako imaju pameti u glavi, zar ne? Sav narod u gradu bio je dobar, normalan do te noći. A onda su svi poludeli.
    –Šta ste vi uĉinili?
       –Mislio sam da sanjam, da sam suviše popio. Tako sam otišao kući i legao misleći da će mi izjutra biti bolje. Tu negde oko deset sati ĉujem šum kola i evo mene napolju da vidim ko je. To je neka vrsta zatvorenih kola, znate, od onih specijalnih vozila. Unutra dva tipa. Pođem ja k njima i, vrag da ga nosi, obojica padnu mrtvi. Najgroznije što ste videli. Ali je ĉudno.
       –Šta je ĉudno?
        –To što su one noći prošla samo dvoja kola. Obiĉno ih ima sijaset.
       –Bila su još neka kola?
        –Da. Vilis iz drumske patrole. Provezao se kroz grad petnaest do trideset sekundi pre nego što je sve poĉelo. Doduše, nije stao, kao što ponekad uĉini. Zavisi od toga da li kasni po rasporedu; to je redovna patrola, znate, i mora da se drži plana.
       Džekson uzdahnu, a glava mu klonu na jastuk. –A sada, ako nemate ništa protiv, ja bih malo pospavao. Odrah grlo priĉajući.
      On zatvori oĉi. Hol otpuza natrag kroz tunel, iziđe u prostoriju i sede; kroz staklenu pregradu gledao je Džeksona i do njega bebu u njenom krevecu. Dugo je tako ostao, gledajući ih.

Crichton Michael,Andromedin soj ( vidi : Romani u nastavcima   ) 

Hauard Lavkraft , Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava četvrta

Glava četvrta 

O IZVESNOM  MENJANJU I O IZVESNOM  LUDILU

1

       U toku sedmice posle toga znamenitog Velikog petka, ukućani su viđali Ĉarlsa mnogo ĉešće, jer je danima prenosio knjige iz biblioteke u laboratoriju i obratno. Bio je vrlo miran i razuman, ali je u pogledu imao nešto što se nimalo nije dopadalo njegovoj majci; i ispoljavao je neverovatnu proždrljivost, tako da je kuvarica bila iznenađena njegovim neuobiĉajenim zahtevima.
     Obavešten o zvucima i događajima koji su se zbili na Veliki petak, doktor Vilet je sledećeg utorka obavio dugaĉak razgovor sa mladim ĉovekom, u biblioteci gde Karvenov portret više nije zurio u njih. I ovaj je razgovor završen bez zakljuĉaka, ali je Vilet i danas spreman da se zakune da je još u tom trenutku Ĉarls bio duševno zdrav i pri ĉistoj pameti.
     Ponovo je obećao da će u dogledno vreme obelodaniti veliko otkriće i govorio o potrebi da laboratoriju preseli na neko drugo mesto. Na doktorovo veliko ĉuđenje, nije izražavao nikakvo žaljenje za išĉezlim portretom koji je sam otkrio isa velikim oduševljenjem preselio u svoj dom, ĉak je sa humorom govorio o iznenadnom raspadanju slike.
      Poĉetkom sledeće nedelje, Ĉarls je sve ĉešće izbivao iz kuće, a dobra stara crnkinja Hana, koja je jednoga dana došla kod Vordovih zbog velikog prolećnog spremanja kuće, pomenula je uzgred da on ĉesto dolazi u staru kuću u Olni Kortusa velikim koferom i da u podrumu vrši neke ĉudne radnje. Iako je i sad, kao uvek, ljubazan i darežljiv prema njoj i njenom mužu, njima se ipak ĉini da je nekako zabrinutiji nego ranije, što njoj teško pada jer ga zna otkako se rodio.
      Drugi izveštaj o njegovim delatnostima pristigao je iz Potakita, od jednog prijatelja porodice Vord koji ga je ĉesto viđao. Ĉarls je, izgleda, u to vreme neumorno traţio neku priobalnu kuću u Potakitu, a kasnija ispitivanja doktora Vileta potvrdila su pretpostavku da je tamo odlazi osaciljem da osigura prilaz zagrađenom delu reĉne obale, da je šetao idući ka severu i vraćao se tek posle dužeg vremena.
     Krajem maja oživeli su obredni zvuci u laboratoriji na tavanu na koje je gospodin Vord oštro reagovao a Ĉarls priliĉno odsutno obećao da se to više neće ponoviti. Ipak, ponovilo se jednog jutra i bilo vrlo sliĉno izmišljenom razgovoru koji se ĉuo na dan Velikog petka. Mladi ĉovek se raspravljao ili žustro prepirao sam sa sobom, a onda se odjednom, savršeno jasno, zaĉulo niz uzvika razliĉitih tonova koji su delovali tako kao da neko postavlja zahteve a neko drugi te zahteve odbija. Gospođa Vord je pohitala gore i oslušnula na vratima. Nije ĉula mnogo, samo reĉi „mora biti spremno za tri meseca“, ali ĉim je zakucala, svi zvuci su utihnuli. A Ĉarls je, kada ga je otac kasnije ispitivao, rekao da je reĉ o sukobima sfera svesti koji se mogu izbeći samo posredstvom velikih veština i koje će on pokušati da prebaci u neku drugu oblast. Sredinom juna zbio se, u toku noći, još jedan ĉudan događaj. Predveĉe se gore u laboratoriji zaĉula buka i lupa i gospodin Vord je upravo krenuo da izvidi u ĉemu je stvar kada se odjednom sve utišalo. U ponoć, kada su roditelji već bili otišli na spavanje, sobar je baš zakljuĉavao ulazna vrata a u to se, po njegovim reĉima, u dnu stepeništa pojavio Ĉarls, nekako nesiguran na nogama, sa velikim kovĉegom u ruci, i rukom mu dao znak da želi da izađe iz kuće. Mladić nije izgovorio nijednu reĉ, ali je ĉestiti Jorkširac u trenu ugledao njegove grozniĉave oĉi i od tog pogleda bezrazložno uzdrhtao. Otvorio je vrata i mladi Vord je izašao; sutradan je sobar saopštio gospođi Vord da napušta službu, jer je u pogledu mladog gospodara video nešto strašno i sablažnjivo. A kako nijedan gospodar ne sme tako da pogleda ĉestitu osobu koja mu odano služi, on u toj kući neće provesti još jednu noć. Gospođa Vord ga je odmah isplatila i nije ozbiljno shvatila njegovu priĉu. Tvrđenje da se Ĉarls u ponoć pojavio u tako neobiĉnom stanju bilo je zaista smešno i potpuno izmišljeno, jer ona je, sve dok u kasne sate nije utonula u san, slušala zvuke i šumove koji su dopirali gore iz laboratorije, pa joj se ĉak
činilo da po sobi neko šetka, jeca i uzdiše, što je za nju bio dokaz da je njenog sina obuzelo duboko oĉajanje. Uostalom, gospođa Vord je svake noći osluškivala i bila se već navikla na te zvuke i na te šumove, pogotovu što je tajnovitost kojom se njen sin obavijao potisnula iz njene svesti sve ostalo. Sledeće veĉeri je, kao i jednom ranije, Ĉarls Vord prvi zgrabio novine i opet je nekim sluĉajem izgubio srednju stranu. Te se pojedinosti niko nije prisetio sve dok kasnije doktor Vilet nije poĉeo da istražuje i povezuje pokidane niti u ovoj priĉi. I ponovo je u redakciji lista Journal pronašao strane koje je Ĉarls navodno izgubio i na njima obeležio dva zanimljiva ĉlanka. Prvi je glasio ovako:

Još jedno iskopavanje na groblju

     Jutros je Robert Hart, noćni ĉuvar na Severnom groblju, otkrio da su se pljaĉkaši leševa ponovo latili posla u starom delu ovog groblja. Grob Ezre Vedena, koji je rođen 1740. i koji je umro,1824. godine, bar koliko se moglo saznati iz njegove izvaljene i divljaĉki razbijene nadgrobne ploĉe, bio je iskopan i ispražnjen a taj posao je oĉigledno obavljen ašovom ukradenim iz obližnje šupe sa alatom.
      Ma šta da je u grobu ostalo posle više od sto godina, iz njega je nestalo sve osim dva-tri ocepka istrulelog drveta. Policija je u neposrednoj blizini oskrnavljenog groba otkrila samo jedan par otisaka stopala koji ukazuju na ĉizme ĉoveka istanĉanog ukusa.
      Hart je sklon tome da ovaj događaj poveže sa jamom iskopanom prošlog marta, kada je grupa ljudi, zateĉena na delu, pobegla teretnim vozilom pošto je prethodno iskopala duboku rupu. Narednik Rajli iz Druge policijske stanice odbacuje, međutim, ovu pretpostavku i podvlaĉi da između ta dva sluĉaja postoji bitna razlika. U martu je iskopavanje izvršeno na mestu na kome ne postoji nijedan grob, a ovoga puta je opljaĉkan jedan jasno obeležen i brižljivo održavan grob sa vrlo određenim ciljem i sa svesnom opakošću koju nedvosmisleno dokazuje naĉin na koji je još do juĉe netaknuta nadgrobna ploĉa razbijena, gotovo smrskana. Obavešteni o zlodelu, ĉlanovi porodice Veden izrazili su ĉuđenje i najdublje žaljenje; i nisu mogli da se sete nijednog jedinog neprijatelja koji bi bio u stanju da oskrnavi grob njihovog pretka. Jedino se Hazard Veden iz Endželove ulice broj 598 priseća da je po porodiĉnoj legendi Ezra Veden bio, ali nikako na neĉasan naĉin, umešan u neke veoma ĉudne događaje pre Revolucije; o nekom današnjem neprijateljstvu ili o nekoj tajni iz prošlosti on zaista ništa ne zna. Sluĉaj je poveren inspektoru Kaningemu i on se nada da će vrlo brzo moći da pred javnost iznese niz dragocenih podataka.

Drugi ĉlanak je glasio:

Buĉni psi u Potakitu

       Žitelje Potakita probudio je jutros oko tri sata mahniti lavež pasa, a taj lavež je, ĉini se, bio najjaĉi pored reke severno od Rodsa na reci Potakit. Sudeći po izjavama onih koji su ga ĉuli, to zavijanje i ti pseći urlici bili su uistinu veoma ĉudni; Fred Lemdin, noćni ĉuvar Rodsa, izjavljuje da se straviĉni lavež mešao sa neĉim što je podsećalo na krike ĉoveka u agoniji ili u samrtnom strahu. Vrlo jaka i kratkotrajna oluja sa grmljavinom i sevanjem munja, koja se izgleda podigla sa reĉne obale, okonĉala je ovu uznemirujuću pojavu. Neobiĉan i nepodnošljiv smrad, koji je verovatno potekao iz buradi sa petrolejom, usko se povezuje sa ovim događajem, pa je sasvim verovatna pretpostavka da je on jedan od uzroka strahovite uznemirenosti pasa.
       Prisećajući se da je Ĉarls Vord u to vreme gotovo stalno izgledao unezveren i prestravljen, svi se slažu da je on tada možda i želeo da se nekome poveri ili ispovedi, ali da ga je od toga hvatao i neopisiv strah. Morbidno osluškivanje njegove majke u toku noći iznelo je na videlo ĉinjenicu da je mladić pravio ĉeste kratke izlete pod okriljem tame, a lekari za duševne bolesti ga, u većini, danas jednodušno optužuju za gnusne sluĉajeve vampirizma o kojima je u svoje vreme štampa pisala krajnje senzacionalistiĉki ali koji nikada nisu rasvetljeni u potpunosti. Žrtve tih sluĉajeva koji su toliko poznati da nije potrebno iznositi pojedinosti, bili su ljudi svih doba starosti i svih društvenih slojeva ali su, ĉini se, uglavnom poticali iz dva kraja: iz centra grada, dakle iz okoline Vordovog doma, i iz predgrađa koje se graniĉilo sa Potakitom. Žrtve vampiristiĉkih napada bili su i zakasneli putnici i ljudi koji su spavali kraj otvorenih prozora, a oni koji su preživeli zato da bi ispriĉali priĉu jednodušno tvrde da je napadaĉ bio neko suvonjavo, gipko ĉudovište sa plamtećim, grozniĉavim oĉima koje se na  žrtvu bacalo u jednom skoku, zarivalo joj zube u vrat ili u mišicu i proždrljivo se naslađivalo njenom krvlju i njenim mesom. Doktor Vilet, koji odluĉno odbija mogućnost da je Ĉarls Vord baš u to vreme uronio u ludilo, uzdržava se od svakog pokušaja da te strahote objasni. On kaže da o tome ima sopstvenu teoriju i sve potvrdne izjave pobija na neki vrlo ĉudan naĉin: „Ne tvrdim da znam ko je ili šta je izvršio te napade i te zloĉine, ali spremno izjavljujem da je Ĉarls Vord bio potpuno nevin u celoj stvari. Iz nekih sam razloga siguran da se on nije napajao tuđom krvlju, jer njegova sve veća malokrvnost i sve izraženije bledilo to dokazuju bolje od svakoga verbalnog argumenta. Ĉarls se, istina je, bavio strašnim stvarima, ali je to skupo platio, i nikada nije bio ni ĉudovište, ni zloĉinac. Što se ostalog tiĉe, o tome ne želim da mislim. Nastala je jedna velika promena ćija sam duboko uveren da je Ĉarls Vord umro sa njom. U svakom sluĉaju, umrla je njegova duša, jer to ludo telo koje je išĉezlo iz Vejtove bolnice ima neku drugu dušu.“
       Vilet govori sa autoritetom, jer je uistinu ĉesto boravio u kući Vordovih, leĉeći gospođu Vord ĉiji su prepregnuti nervi naglo popuštali. Noćna osluškivanja rađala su morbidne halucinacije o kojima je govorila doktoruViletu a on je, u vezi sa njima, pred njom zbijao šale a o njima duboko razmišljao ĉim bi ostao sam. Sve opsene i sva priviđanja odnosili su se na zvuke koje je gospođa Vord navodno ĉula a koji su uvek dopirali ili iz laboratorije ili iz spavaće sobe na tavanu, i na prigušene uzdahe i jecanje u nedoba noći. Poĉetkom jula, Vilet je naredio gospođi Vord da ode na neodređeno vreme u Atlantik Siti radi oporavka, a gospodinu Vordu i unezverenom, nedokuĉivom Ĉarlsu naložio da joj šalju samo vesela pisma. I ona po svoj prilici tome nametnutom, prisilnom bekstvu može da zahvali što je ostala živa i što je saĉuvala zdrav razum.


2


     Ĉim mu je majka otputovala, Ĉarls Vord je poĉeo da pregovara o kupovini bungalova u Potakitu. Iako je posredi bila jedna prljava i mala drvena kuća sa betonskom garažom, nasađena visoko iznad retko naseljenog dela reĉne obale Rodsa, mladić iz neobjašnjivih razloga nije hteo da kupi ništa drugo sem nje. Agencije koje su se bavile kupoprodajom nekretnina nije ostavio na miru sve dok jedna od njih nije uspela da taj neugledni bungalov otkupi od neodluĉnog vlasnika po vrlo visokoj ceni; ĉim se kuća ispraznila, Ĉarls je poĉeo da se u nju useljava pod okriljem tame, prenoseći zatvorenim kamionom celokupnu laboratoriju sa tavana, ukljuĉujući i knjige, kako one stare, beskrajno tajanstvene, tako i one savremene koje je izvukao iz svoje biblioteke. Kamion je tovario u sitne noćne sate i njegov se otac priseća prigušenih kletvi i bata koraka po kući one noći kada su stvari preseljene. Posle toga, Ĉarls se ponovo uselio u svoje nekadašnje odaje na trećem spratu i nikada se više nije penjao u potkrovlje.
       U bungalov u Potakitu Ĉarls je preneo svoju celokupnu tajnovitost kojom se pre toga obavijao boraveći u carstvu potkrovlja, s tim što je sada, po svemu sudeći, imao i dva sauĉesnika, dva ĉudna stvora sa kojima je delio svoje tajne: jednoga portugalskog mulata lupeškog izgleda koji mu je bio sluga i nekoga suvonjavog stranca sa tamnim naoĉarima i gustom, ofarbanom bradom, koji je oĉigledno imao status kolege i saradnika. Susedi su bezuspešno pokušavali da zapodenu bilo kakav razgovor sa te dve ĉudne osobe. Mulat Gomez je slabo govorio engleski, a bradati ĉovek koji se predstavljao kao doktor Alen, namerno je sledio njegov primer. Sam Vord se trudio da bude malo pristupaĉniji, ali je i dalje izazivao radoznalost svojim buĉnim hemijskim opitima. Ubrzo su poĉele da kolaju ĉudne priĉe o tome kako u bungalovu svetlosti gore po ĉitavu noć; a kasnije, kada je ta svetlost iznenada nestala, rašĉule su se još ĉudnije priĉe o porudžbinama ogromnih koliĉina mesa kod raznih mesara i o prigušenim uzvicima, recitovanju, ritmiĉkom pojanju i kricima koji su, izgleda, dopirali iz vrlo dubokog podruma ispod bungalova. To novo i krajnje neobiĉno domaćinstvo duboko su prezirali svi ĉestiti građani iz najbliže okoline i nije za ĉuđenje podatak da su se vrlo brzo pojavili mraĉni nagoveštaji koji su crnaĉko naselje povezivali sa pravom epidemijom vampirskih napada i ubistava, pogotovu što je radijus te napasti sada bio ograniĉen na Potakit i okolne ulice Edžvuda.

        Ĉarls Vord je najviše vremena provodio u bungalovu i samo je ponekad spavao kod kuće,pod oĉevim krovom. Dva puta  je iz grada otišao na jednonedeljno putovanje ĉija odredišta još nisu utvrđena. Postajao je sve bleđi i sve mršaviji, a gubio je, ĉinilo se, onu svoju nekadašnju ubedljivost dok je doktoru Viletu ponavljao prastaru priĉu o znaĉaju istraživanja i o skorom velikom otkriću. Vilet ga je ĉesto posećivao u oĉevoj kući, jer je Vord stariji, potpuno zbunjen i duboko zabrinut, želeo da njegov sin, iako već odrastao i nezavisan, bude, koliko god je to moguće, pod stalnim nadzorom lekara. Doktor Vilet uporno tvrdi da je mladi ĉovek ĉak i u to vreme bio duševno zdrav i kao dokaz te tvrdnje navodi bezbrojne i beskrajne razgovore koje je vodio sa njim.
     U septembru su se pojave vampirizma proredile, ali se januara sledeće godine mladi Vord jedva izvukao iz velike nevolje. U Potakitu se već duže vremena priĉalo o tome kako pred bungalov stalno dolaze kamioni, a jedan nepredviđen zastoj u saobraćaju sasvim je sluĉajno izneo na videlo deo onoga što su ta vozila prenosila. Na usamljenom mestu, nedaleko od Doline nade, dogodio se jedan od ĉestih i surovih napada iz zasede na kamione koje su vršili „pljaĉkaši —krijumĉari alkoholnih pića“, a to znaĉi pošiljki zabranjene robe, prvenstveno alkohola. Ovoga puta su, međutim, ti pljaĉkaši doživeli strašan šok: kada su se dokopali dugaĉkih sanduka iz kamiona i otvorili ih pronašli su u njima, umesto krijumĉarenog alkohola, stvari tako straviĉne i gnusobne da jedno takvo otkriće nijemoglo ostane tajna ni među pripadnicima podzemlja. Lopovi su na brzu brzinu zakopali ono što su pronašli, ali je policija naĉula šta se dogodilo i krenula u brižljivu istragu. A kada je ubrzo uhapsila nekog probisveta i obećala da ga neće okriviti ni za kakav dodatni prestup, on je na kraju pristao da ĉetu konjiĉkih policajaca odvede na lice mesta; i oni su tu, u na brzinu iskopanom skrovištu, pronašli neopisivo gnusne i sramotne stvari. Ali, ni za nacionalno ni za internacionalno osećanje uljudnosti ne bi bilo dobro da je javnost ikada saznala šta su uistinu otkrili ti grozom obuzeti policajci. U ovom sluĉaju grešku nisu mogli da naprave ni oni najravnodušniji i najlenji, pa su grozniĉavom brzinom u Vašington upućeni dugaĉki telegrami.
    Sanduci su, kako se ispostavilo, bili upućeni Ĉarlsu Vordu na adresu njegovog bungalova u Potakitu, tako da su mu predstavnici federalnih vlasti odmah otišli u strogo službenu posetu. Mladog Vorda su zatekli, bledog i zabrinutog, u društvu dvojice njegovih saradnika i od njega dobili objašnjenje koje je, izgleda, bilo valjan dokaz njegove nedužnosti: njemu su ti anatomski primerci bili potrebni kao sastavni deo istraživaĉkog programa, ĉiji znaĉaj i opravdanost mogu da potvrde svi oni koji ga poznaju od ranije ili bar poslednjih desetak godina; zbog toga je on te primerke, određene vrste i u određenom broju, poruĉio od firmi u koje je imao poverenja i bio uveren da će te stvari isporuĉiti na potpuno legalan naĉin. O identitetu tih ljudskih uzoraka nije znao apsolutno ništa i bio je duboko poražen kad su mu inspektori predoĉili ĉudovišne posledice i katastrofalno dejstvo koje bi na javno mnjenje i na nacionalno dostojanstvo moglo da ima obelodanjenje jednoga takvog sluĉaja. Ĉarlsovu izjavu ĉvrsto je potkrepio i njegov bradati kolega, doktor Alen, ĉiji je ĉudno šupljikav glas bio ĉak i ubedljiviji od Vordovih nervoznih tonova. Na kraju, vlasti nisu preduzele nikakve mere protiv njih, jedino su inspektori brižljivo zapisali ime i adresu u Njujorku koju im je dao Ĉarls i postarali se za to da se ti ljudski ostaci na najbrži moguĉi naĉin i bez halabuke vrate u grobove i da javnost nikada ne sazna kako su bogohulno bili uznemireni u svome veĉnom poĉivalištu.

       Dana 9. februara 1928. godine, doktor Vilet je od Ĉarlsa Vorda primio jedno pismo koje je po njegovoj proceni od izuzetne važnosti i oko kojeg se ĉesto prepirao sa doktorom Limenom. Dok je Limien ĉvrsto ubeđen u to da je ono pouzdan dokaz jednog sasvim jasnog sluĉaja duševne bolesti dementia praecox,Vilet to pismo ocenjuje kao poslednje savršeno zdravo i razumno kazivanje nesrećnog mladića. I posebnu pažnju posvećuje ĉinjenici da su i rukopis i naĉin izražavanja, iako nagoveštavaju izvesne znake nervnog rastrojstva, neosporno rukopis i naĉin izražavanja Ĉarlsa Dekstera Vorda. Tekst tog pisma glasi ovako:

Ulica Vidikovac Providens

Dragi doktore Vilete,

     Osećam da je najzad kucnuo ĉas da obelodanim ono što sam Vam tako davno obećao i našta ste me Vi tako ĉesto navodili. Strpljenje koje ste pokazali u dugom ĉekanju i poverenje koje ste ukazivali mome umu i mom integritetu su stvari koje ću duboko ceniti do kraja života i na kojima ću Vam biti veĉno i duboko zahvalan. I sad kad sam spreman da progovorim, moram, sav ponižen, da priznam da trijumf o kome sam toliko sanjao nikada neću doživeti. Umesto trijumfa, doživeo sam užas i moj sledeći razgovor sa Vama neće biti klicanje pobedi nego molba za pomoć i za savet kako da spasem sebe i svet od strave koja prevazilazi sve ljudske zamisli, pretpostavke i predviđanja. Vi se svakako sećate šta Luk Fener u svojim pismima kaže o napadu na farmu u Potakitu. Sve se to može ubrzo ponoviti! Od nas zavisi više nego što se reĉima može iskazati —sudbina civilizacije, prirodnog prava, a možda ĉak i sudbina sunĉevog sistema i ĉitavog univerzuma. Ja sam izneo na videlo jednu ĉudovišnu abnormalnost, a uĉinio sam to u interesu nauke i njenog napretka. A sada mi Vi u interesu života i prirode morate pomoći da to otkriće vratim natrag u mrak iz kojeg je i poteklo.
     Kuću u Potakitu napustio sam zauvek, i mi po svaku cenu moramo da uništimo i iskorenimo sve što tamo postoji, i živo i mrtvo. Ja Vam tvrdim da tamo više nikada neću otići, a Vas molim da, ako ikad ĉujete da se nalazim u bungalovu, ne poverujete u to. Zašto tako govorim poveriću Vam kad se budemo videli. Domu sam se vratio zauvek i molim da me posetite što pre i da mi poklonite bar pet-šest sati svog slobodnog vremena da biste me saslušali i ĉuli šta imam da kažem. A to će trajati dugo i verujte da nikad niste imali veću i važniju profesionalnu dužnost od ove. Moj život i moj razum su još jedine dve stvari koje su ostale u ravnoteži.
     Ocu se ne usuđujem da kažem, on naprosto neće moći da pojmi ĉitavu tu strašnu stvar. Ali, rekao sam mu da preti opasnost, tako da je već unajmio ĉetiri ĉoveka iz detektivske agencije da motre na kuću. Ni sam ne znam koliko će oni moći da pomognu, jer treba da se bore sa silama koje ĉak ni Vi ne možete da zamislite, a kamoli da priznate. Zato dođite brzo ako želite da me zateknete živog i saznate kako ćete mi pomoći da kosmos spasemo od ĉistog pakla.
     Dođite u bilo koje vreme, ja iz kuće neću izlaziti! Nemojte mi telefonirati, jer nikad se ne zna ko bi mogao ili šta bi moglo da osujeti Vaš dolazak. Molimo se svim bogovima da naš sastanak ništa ne osujeti.U dubokom oĉajanju i u krajnjoj ozbiljnosti,

Ĉarls Dekster Vord

P.S. Pucajte u doktora Alena odmah i njegovo telo rastvorite u kiselini . Nemojte ga spaljivati!

       Doktor Vilet je ovu poruku primio oko deset i trideset pre podne i svoj posao odmah rasporedio tako da drugi deo popodneva i celo veĉe posveti razgovoru sa Ĉarlsom, pa da ĉak sastanak produži do u pozne noćne sate ako to bude potrebno. Planirao je da krene oko ĉetiri a dotle je, celoga dana, toliko bio obuzet pretpostavkama i pomnim razmišljanjem da je većinu poslova obavljao potpuno mehaniĉki. Nekom tuđincu bi pismo moglo da zvuĉi potpuno luđaĉki, ali Vilet je suviše ĉesto imao prilike da upozna Ĉarlsove nastranosti da bi njegovu poruku odbacio kao puko bulažnjenje ili ĉistu sumanutost. Da je oko svega toga lebdelo nešto veoma ĉudnovato, poteklo iz drevne prošlosti i strašno samo po sebi, u to je bio sasvim siguran, a upozorenje vezano za doktora Alena nije bilo neoĉekivano s obzirom na ono što se po Potakitu priĉalo o Vordovom zagonetnom kolegi. Vilet toga ĉoveka nikada nije video ali je mnogo slušao o njegovom izgledu i ponašanju, i neprekidno se pitao kakve to oĉi kriju tamne naoĉari o kojima se toliko priĉa.
       Doktor Vilet je taĉno u četiri stigao kod Vordovih i bio neprijatno iznenađen saznanjem da Ĉarls nije ostao pri svojoj odluci i da je izašao iz kuće. Ĉuvari —detektivi bili su na licu mesta, ali su izjavili da je mladi Vord, kako izgleda, iznenada izašao iz svoje povuĉenosti. Tog jutra je obavio jedan telefonski razgovor, svađao se i protestvovao, i nekome nepoznatom glasu odgovarao reĉenicama kao što su „Vrlo sam umoran, moram malo da se odmorim“, „Izvesno vreme ne mogu da primim nikoga“,,,Molim vas da odložite konaĉnu akciju dok ne postignem neku vrstu kompromisa“i „Žao mi je, zaista, ali ću jedno vreme morati da se povuĉem iz svega, razgovaraću sa vama kasnije.“A onda se, prikupivši verovatno hrabrost putem meditacije, iskrao iz kuće tako neĉujno da niko nije primetio njegov odlazak a ni znao da je otišao sve dok se oko jedan sat u podne nije vratio i ušao u kuću bez reĉi. Popeo se na gornji sprat i tamo ga je po svoj prilici ponovo obuzeo strah, jer su ĉuli kako je kriknuo piskavim, užasnutim glasom onog trenutka kada je kroĉio u svoju biblioteku, a za tim krikom usledilo je neko gušanje, dahtanje i krkljanje. Ali kada je sobar otišao da vidi šta se događa, na vratima se pojavio Ĉarls s tobože spokojnim izrazom lica i bez reĉi mu rukom dao znak da se udalji, premda je naĉin na koji je to uĉinio užasnuo prepadnutog sobara. Onda je oĉigledno napravio novi raspored knjiga na policama, jer se ĉulo tandrkanje, lupa i škripa, posle ĉega se ponovo pojavio u prizemlju i izašao iz kuće. Viletovo pitanje da li mu je ostavljena neka poruka bilo je uzaludno, poruke nije bilo. Sobara je strahovito uznemirio Ĉarlsov izgled i njegovo ponašanje, pa je sa dubokom zabrinutošću upitao porodiĉnog lekara ima li ikakve nade da se poremećeni živci mladog gospodina izleĉe.
      Doktor Vilet je skoro dva sata ĉekao Ĉarlsa Vorda u njegovoj biblioteci, razgledajući pažljivo prašnjave policesa ogromnim prazninama i besno se smeškao na drveno postolje iznad kamina na severnom zidu odakle su ga još pre nepunu godinu dana uporno gledale oĉi i bezliĉno lice Džozefa Karvena. Posle izvesnog vremena poĉele su da se navlaĉe senke i ohrabrujuće svetlosti zalaska sunca ustupile su mesto tami koja je unosila neodređen ali sve veĉi strah. U to se vratio gospodin Vord, koji se iznenadio i razgnevio zbog Ĉarlsovog neoĉekivanog odlaska posle svih napora koje je uložio da bi ga zaštitio. Kako ništa nije znao o sastanku koji je Ĉarls zakazao doktoru, obećao je Viletu da će ga obavestiti ĉim se njegov sin vrati kući. Poželevši prijatelju laku noć, izrazio je duboku zabrinutost zbog Ĉarlsovog stanja i preklinjao ga da uĉini sve što može da bi ga povratio. Vilet je sa velikim olakšanjem pobegao iz biblioteke, jer mu se ĉinilo da kroz tu odaju provejava nešto strahobno i bezbožno, kao da je išĉezla slika ostavila za sobom zaveštanje zla. Uostalom, njemu se taj portret nikada nije dopadao, pa mu se ĉak i sada, iako je imao ĉeliĉne živce, priĉinjavalo da iz toga praznog prostora vreba nešto što ga nagoni da što pre izleti na ĉist vazduh.

3

         Sledećeg jutra Vilet je od gospodina Vorda primio poruku da se Ĉarls još nije vratio kući i da mu je doktor Alen telefonom saopštio da će njegov sin izvesno vreme boraviti u Potakitu gde ga niko ne sme uznemiravati. A to je naroĉito važno zato što on, Alen, mora odmah da otputuje na neodređeno vreme i što će Ĉarls sam nadgledati celokupno istraživanje. Sin šalje ocu srdaĉne pozdrave i istinski žali što mu je iznenadnom promenom planova zadao brige. Gospodin Vord je tom prilikom prvi put ĉuo glas doktora Alena i taj glas ga je na neki neodređen naĉin podsetio na nešto što nije mogao da odredi a što ga je uprkos tome duboko uznemirilo i ispunilo ĉudnom zebnjom.
      Suoĉen sa zbunjujućim i protivreĉnim porukama, doktor Vilet je bio u nedoumici kako da postupi. U iskrenost i ozbiljnost Ĉarlsovog pisma nije posumnjao ni jednog trenutka, ali kako je trebalo da shvati kršenje ĉvrsto zadatog obećanja? Mladi Vord mu je pisao da su njegova istraživanja postala bogohulna i da ugrožavaju svet; tvrdio je da i laboratoriju i bradatog kolegu treba uništiti po svaku cenu i da se on liĉno više nikada neće vratiti u Potakit; a ipak je, sudeći po poslednjim telefonskim porukama, sve to zaboravio i ponovo


se našaou jezgru zagonetke. Zdrav razum je nalagao doktoru da od svega digne ruke i mladića prepusti njegovim nastranostima, ali mu instinkt nije dozvoljavao da izbriše utisak koji je na njega ostavilo Ĉarlsovo oĉajniĉko pismo. Pošto ga je ponovo proĉitao, zakljuĉio je da ono nije ni tako besmisleno ni tako suludo kako su bombastiĉni naĉin izraţavanja i kasnija poricanja mogla da nagoveste. Uţas koji je provejavao iz pisma bio je suviše dubok, suviše iskren i, povezan sa svim onim što je doktoru već bilo poznato, oţivljavao suviše slikovito nagoveštajeĉudovišnosti van prostora i vremena da bi se ĉovek zadovoljio ciniĉnim objašnjenjem. Neka nepojamna strava je, bez sumnje, postojala i, bez obzira na to koliko male bile mogućnosti da se ona shvati i sagleda, morao je da bude spreman na dejstvovanje u svakom trenutku.
      Doktor Vilet je razmišljao nedelju dana i sve više bio sklon tome da poseti Ĉarlsa u njegovom bungalovu u Potakitu. Do tada se niko nije usudio da zađe u zabranjeno skrovište, pa je ĉak i gospodin Vord o unutrašnjem rasporedu bungalova znao samo toliko koliko je njegov sin hteo da mu kaže. Vilet je osećao da mora da razgovara sa svojim mladim pacijentom, utoliko pre što su gospodin i gospođa Vord sada dobijali od njega samo kratka bezliĉna pisamca otkucana na pisaćoj mašini. Odluĉio je, dakle, da dejstvuje i, uprkos neprijatnom osećanju koje su u njemu budile stare legende o Džozefu Karvenu i nedavna upozorenja Ĉarlsa Vorda, odvažno krenuo ka bungalovu na litici iznad reke.
      Znao je kojim putem treba da ide jer je iz ĉiste ljubopitljivosti, i ranije obilazio to mesto, ne ulazeći, naravno, u zagonetnu kuću od drveta. I tako je, dok se jednoga ranog popodneva krajem februara vozio u svome malom automobilu Širokom ulicom mislio na onu grupu na sve spremnih ljudi koji su pre sto pedeset godina tim istim putem kretali na izvršenje jednog strašnog zadatka ĉija tajna možda nikada neće biti odgonetnuta.Vožnja kroz napušteno predgrađe bila je kratka i pred njim su se vrlo brzo ukazali živopisni Edžvud i dremljivi Potakit. Vilet je skrenuo desno u ulicu Lokvud i nastavio da vozi seoskim putem dokle god je to bilo moguće; onda je zaustavio kola i pešice krenuo ka severu do mesta gde se litica nadnosila nad prelepe okuke reke iza koje su se prostirale doline u izmaglici. Među retkim kućama lako je uoĉio na uzvišici s leve strane, usamljeni bungalov sa betonskom garažom. Žustrim korakom uputio se zapuštenom pošljunĉanom stazom, snažno zalupao na vrata i oštro se, bez ustezanja, obratio ogavnom Portugalcu —mulatu koji je ta vrata jedva odškrinuo.
     Rekao je da sa Ĉarlsom Vordom mora da razgovara smesta i neodložno zbog jedne vrlo važne stvari, da neće prihvatiti nikakav izgovor i da će, u sluĉaju da ne bude primljen, odmah o tome izvestiti Vorda starijeg. Mulat je i dalje oklevao i svom težinom se naslanjao na vrata. A kad je doktor povišenim tonom ponovio svoj zahtev, iz mraĉne unutrašnjosti zaĉuo se šupljikavi, hrapavi šapat od kojeg su posetioca podišli žmarci. —Nek’uđe. Toni —reĉe taj glas —razgovarati može se i sad. —Taj šapat je ulivao zebnju, ali je pravi strah izazvalo ono što je usledilo. Vrata su zaškripala i na pragu se pojavio onaj koji je govorio tim ĉudnim, hrapavim niskim tonovima —glavom i bradom Ĉarls Dekster Vord.
      Doktor Vilet se razgovora, koji je vodio tog popodneva u bungalovu i koji je potom brižljivo zabeležio, seća sasvim potankostima zato što baš tom periodu pridaje veliki znaĉaj. I on konaĉno priznaje da je tada došlo do suštinske promene kod Ĉarlsa Dekstera Vorda i da se baš tada mladićev mozak beznadežno otuđio od mozga ĉiji je razvoj doktor pratio punih dvadeset šest godina. Zbog prepirke sa doktorom Limenom, Vilet nastoji da bude još precizniji, pa tvrdi da je ludilo savladalo Ĉarlsa Vorda u vreme kada je roditeljima poĉeo da šalje cedulje otkucane na pisaćoj mašini, jer te cedulje nisu pisane u poznatom Vordovom stilu, a ni u stilu njegovog poslednjg oĉajniĉkog pisma koje je poslao starom doktoru. One su pisane nekim ĉudnim, arhaiĉnim jezikom, kao da je iz pomućene svesti potekla bujica onih saznanja i utisaka koje je Ĉarls sticao podstaknut deĉaĉkom strašću prema prošlosti i starinama. Onaj koji ih je pisao ulagao je bez sumnje veliki napor pokušavajući da bude savremen, ali mu to nije polazilo za rukom jer su i njegov duh i njegov jezik pripadali prošlosti.
       Prošlost je provejavala iz svake reĉi i iz svakog pokreta Ĉarlsa Vorda i toga dana kada je u mraĉnom bungalovu primio doktora Vileta. Duboko se poklonio gostu i teatralnim pokretom ruke ponudio mu stolicu, a onda užurbano i odseĉno, progovorio istim ĉudnim šapatom koji je odmah pokušao da objasni na sledeći besmislen naĉin:
     —Jektiĉav postah, nek’ proklet da je reĉni vozduh taj. A vi sa reke, gle, dođoste od strane oca mojega da vidite šta me, eto, spopade. Nadu gajim da vi reći nećete ništa što njega zabrinuti bi moglo.
      Vilet je sa najvećom pažnjom pratio te hrapave tonove koji su podsećali na zvuke struganja i grebanja i još pomnije posmatrao lice sagovornika. U tom poznatom licu video je i nešto nepoznato, pa se odjednom setio priĉe Vordovih roditelja o strahu što ga je njihov sobar iz Jorkšira osetio jedne noći ugledavši svoga mladog gospodara. Viletu je bilo krivo što je soba toliko mraĉna, ali nije zamolio domaćina da rasklopi kapke na prozorima. Upitao ga je samo zbog ĉega nije održao obećanje i zašto je porekao ono što mu je još pre nedelju dana napisao u pismu.
     —To i htedoh objasniti —odgovorio je domaćin. —Poznato vami je da živci mi popustiše, zato ĉinim i kazujem ĉudne stvari koje objasniti ne mogu. Pominjah ĉesto, ja pred velikim otkrivenijem sam, što mi i duh moj ĉini kolebljivim. Verovatno, drugi bi se prep’o tog što ja otkrih, no ja odustat’ ne budem. Bejah budala kad vratih se kući i ĉuvarima okružih, ta mesto moje ovde jeste kad već tol'ko daleko stigoh.Ljubopitljivi susedi moji ne misle o meni lepo, te mene možda slabost neka natera pa poverovah što oni o meni kazivaše. Ja zlo neko ne ĉinim jer radim kako valja. Ljubez budite i šest meseci saĉekajte, i ja ću vam pokazati sve vredno strpljenja vašega.
      Poznato vami je da mnogo važnih drevnih tajni nauĉih iz izvora sigurnijih od knjiga svih, ocenite vi znaĉaj koji ja dati mogu istoriji, filosofiji i nauki, za to sredstva meni su samo dostupna. I predak moj imadaše sve kad nerazumna il’bezumna prigvirivala dođoše i ubiše ga. Ja to opet imam, il’nesavršeno imam od toga deo. Sad se dogoditi to ne sme, najmanje ne zbog glupih bojazni mojih. Zaboravite molim, uvaženi, sve što vam napisah i ne bojte se mesta ovog, iĉeg i ikog u kući ovoj. Doktor Alen jeste ĉovek sposobnosti izvanrednih, dugujem njemu molbu za oproštaj ako nešto loše pisah o njemu. Mnogo žalim da ostadoh bez njega i dragocene pomoći njegove, al’eto on drugde negde obaviti mora neke važne stvari. Žar njegov ravan je žaru mojem u svim stvarima, pa se ja valjda prepadnut od posla prepadoh i od njega koji je u našemu radu najbolji pomagaĉ meni.

       Kad je Vord zaćutao, doktor se našao u ĉudu, ne znajući ni šta da misli ni šta da kaže. Osećao se priliĉno budalasto pred tim spokojnim odbacivanjem pisma, ali je sebi ipak morao da prizna da je domaćinovo izlaganje ĉudno i tuđe i izveštaĉeno i neosporno ludo bar isto toliko koliko je njegovo poslednje pismo bilo tragiĉno po svojoj iskrenosti, nepatvorenosti i sliĉnosti sa onim Ĉarlsom Vordom koga je poznavao od rođenja. Vilet je pokušao da skrene razgovor na nekadašnje dane i da mladog ĉoveka podseti na protekle događaje koji su mogli da povrate raniju prisnost među njima, ali se njegov pokušaj završio groteskno. Uostalom, i svi kasniji razgovori koje su psihijatri vodili sa Vordom u bolnici završavali su se na isti naĉin. Pojedini važni delovi skladišta mentalnih slika Ĉarlsa Vorda, uglavnom oni koji su bili vezani za savremeno doba i za njegov liĉni život, kao da su bili neobjašnjivo izbrisani iz njegove svesti, dok je na drugoj strani znanje steĉeno izuĉavanjem starina i prošlosti u prvoj mladosti izviralo iz duboke podsvesti i potpuno potiskivalo sve savremeno i sve individualno. To nepogrešno znanje vezano za prohujala vremena bilo je nenormalno i bogohulno, i mladi domaćin se svojski trudio da ga na sve moguće naĉine prikrije. A kada bi Vilet pomenuo neki omiljeni predmet njegovih nekadašnjih deĉaĉkih istraživanja, Vord je sipao takve gomile podataka, podataka kojima jedan smrtnik nije mogao da raspolaže, da se doktor ježio od te sumanute reĉitosti.
       Nije, uistinu, bilo ni zdravo ni normalno znati jedno takvo mnoštvo pojedinosti o tome kako je debelom šerifu spala sa glave perika na predstavi održanoj u utorak, 11. februara 1762. godine u Pozorišnoj akademiji gospodina Daglasa u Kraljevoj ulici; ili o tome kako su glumci na svoju ruku toliko iskasapili tekst Stilovog komada Savesni ljubavnik da su svi kliktali od radosti kada je već posle ĉetrnaest dana pozorište zatvoreno po odluci upravnog odbora u kome su sedeli sve sami baptisti. Podatak o tome da su bostonska poštanska kola Tomasa Sebina bila „vraški neudobna“mogao se išĉeprkati iz starih pisama; ali kako je zdrav, normalan izuĉavalac prošlosti mogao da zna da je škripa tek postavljene table sa oznakom u obliku gizdave krune, koju je E. Olni istakao kada je svojoj krĉmi nadenuo ime „Kafana kod Krune“, vrlo mnogo podsećala na prve akorde nove džez kompozicije koja danas preko radio-aparata odjekuje u svim kućama Potakita?Ali Vord nije dozvolio Viletu da dugo proverava njegove nepojamne sposobnosti. Savremene i liĉne teme vešto je izvrdavao kratkim i šturim replikama, a pri pomenu starina i antikvarske strasti ispoljavao neprikrivenu dosadu. Bilo je sasvim jasno da želi samo jedno: da zadovolji svog posetioca i da ovaj ode što pre i bez namere da ponovo navrati. Zato je predložio da mu pokaže celu kuću i proveo ga kroz sve prostorije, od podruma do tavana. Motreći pomno na sve strane, doktor je zapazio da ono malo vidljivih, potpuno beznaĉajnih knjiga nikada ne bi popunilo ogromne praznine na Vordovim policama u porodiĉnoj kući i da je poluprazna tobožnja „laboratorija“sasvim providna obmana. Doktor je bio ubeđen da se i biblioteka i laboratorija nalaze na nekome drugom mestu, ali gde —to nije mogao ni da nasluti. Poražen svojom neuspelom posetom i uzaludnim traganjem, Vilet se pre veĉeri vratio u grad i sve ispriĉao gospodinu Vordu. Na kraju razgovora složili su se da je mladić sišao s uma i odluĉili da u tom trenutku ne preduzimaju drastiĉne mere. Od svega je najvažnije da gospođa Vord bude pošteđena bolnog saznanja, a tome će doprineti i bezliĉna, ĉudna, na pisaćoj mašini otkucana pisamca koja joj šalje sin.
       Sada je gospodin Vord odluĉio da bez najave poseti Ĉarlsa. Doktor Vilet ga je jedne veĉeri dovezao svojim kolima do bungalova i ostao u njima da strpljivo ĉeka njegov povratak. Poseta je potrajala vrlo dugo, a otac se pojavio potpuno zbunjen i duboko ojađen. U kuću je primljen gotovo na isti naĉin kao Vilet, samo je ovoga puta posetilac, koji je na silu ušao u hodnik, naredio Portugalcu da se smesta udalji; i strahovito je dugo ĉekao da se pojavi Ĉarls; a kada se napokon pojavio, taj naglo ostareli i oronuli mladić nije ispoljio ni trunĉicu nežnosti i ljubavi prema ocu. Prostorija je bila slabo osvetljena, a on se ipak sve vreme tužio da ga bolno zaslepljuje jaka svetlost. Govorio je sasvim tiho, tvrdeći da ga boli grlo, a u tome hrapavom šapatu je i ovoga puta bilo nešto toliko uznemirujuće da ga gospodin Vord nije mogao odagnati iz svojih misli.
    Pošto su na kraju ipak odluĉili da preduzmu sve što mogu za Ĉarlsovo mentalno spasenje, gospodin Vord i doktor Vilet su se bacili na prikupljanje podataka svih vrsta. Glasine iz Potakita bile su prve na redu, a do njih doći i nije bilo teško s obzirom na to da su obojica imala prijatelje u tom kraju. Vilet je prikupio više obaveštenja —ljudi su bili spremniji da razgovaraju sa lekarom nego sa ocem —a iz svega što je uspeo da ĉuje izveo je zakljuĉak da mladi Vord uistinu vodi neki veoma ĉudan život. Žitelji Potakita su ukućane iz bungalova bez dvoumljenja povezivali sa pojavama vampirizma od prethodnog leta, a dolasci i odlasci teretnih vozila sa tajanstvenim tovarom bili su stalna tema njihovih mraĉnih nagađanja. Mesni trgovci pominjali su neobiĉne porudžbine koje im je donosio zlokobni mulat i posebno isticali porudžbine ogromnih koliĉina mesa i sveže krvi koje suza potrebe vlasnika bungalova morali da nabavljaju u dvema mesarnicama nedaleko od Potakita. Takve koliĉine hrane za troĉlano domaćinstvo su uistinu bile neobjašnjive i obespokojavajuće.
      Govorilo se i o zvucima koji dopiru iz nekih podzemnih prostora. Te priĉe je bilo teže proveriti, ali su svi nagoveštaji ipak ukazivali na neospornu ĉinjenicu —da se u noćne sate iz mraĉnog bungalova čuje buka sliĉna onoj koja prati izvesne obrede. Ti zvuci su, naravno, mogli da potiĉu iz podruma, ali su meštani uporno tvrdili da dolaze iz mnogo većih dubina. Prisećajući se starih priĉa o katakombama Džozefa Karvena i uzimajući zdravo za gotovo to da je bungalov odabran baš zato što se nalazi na nekadašnjem Karvenovom zemljištu —a to su potvrđivala i dokumenta pronađena iza slike —Vilet i gospodin Vord su tim priĉama poklonili posebnu pažnju i bacili se, mada bez uspeha, na traganje za vratima urezanim u liticu iznad reĉne obale koja su se pominjala u starim rukopisima. Što se tiĉe stanara u Ĉarlsovom bungalovu, obojici je bilo savršeno jasno da se meštani gnušaju Portugalca mulata, da se doktora Alena pribojavaju, a da bledog mladog uĉenjaka ne vole i da ga se klone. A on se, po opštem mišljenju, strahovito izmenio u toku poslednje dve-tri nedelje, više se nije ni trudio da u kratkim susretima bude koliko-toliko pristupaĉan prema susedima i govorio je uvek i iskljuĉivo istim hrapavim, šupljikavim gnusnim šapatom.
     Ti delići koje su gospodin Vord i doktor Vilet uspeli da prikupe zbrda-zdola bili su ĉesta tema dugaĉkih i ozbiljnih razgovora. Oni su pokušavali da, služeći se dedukcijom, indukcijom i imaginacijom, sve poznate date iz Ĉarlsovog  života poslednjih godina, ukljuĉujući i oĉajniĉko pismo koje je doktor tek sada pokazao svom prijatelju, povežu sa oskudnim raspoloživim materijalnim dokazima koji su se ticali starog Džozefa Karvena. I dali bi mnogo štošta da su mogli da proĉitaju dokumenta koja je Ĉarls pronašao u Olni Kortu jer je kljuĉ mladićevog ludila oĉigledno ležao baš u onome što je iz tih hartija saznao o starom volšebniku i njegovim mraĉnim rabotama.


4


          Ipak, sledeći potez u ovome ĉudnom sluĉaju nije uĉinio ni gospodin Vord ni doktor Vilet. Dok su se otac i porodiĉni lekar, koje je duboko porazila i hladno odbacila jedna senka suviše bezobliĉna i neopipljiva da bi se sa njom uhvatili u koštac, odmarali na „lovorikama“sa zebnjom u srcu, mladi Vord je sve ređe i ređe slao roditeljima cedulje otkucane na pisaćoj mašini. A onda je osvanuo prvi dan u mesecu, dan kada banke sređuju finansijska dokumenta iz prethodnog meseca i pažljivo ih proveravaju. Toga dana su u pojedinim bankama nameštenici zbunjeno vrteli glavama i neprekidno telefonirali jedni drugima. Revizori koji su Ĉarlsa Vorda poznavali iz viđenja uputili su se u bungalov da njegovog vlasnika ispitaju zbog ĉega su svi ĉekovi koje je izdao prethodnog meseca nevešto izvedeni falsifikati. Ĉarlsu Vordu je nekako ipak pošlo za  rukom da objasni tu neobiĉnu pojavu i da ih razuveri, premda ne u potpunosti; objasnio im je neprijatnim hrapavim glasom, odnosno šupljikavim šapatom, da mu je ruka usled nedavnog nervnog šoka toliko oštećena da više uopšte nije u stanju ni da normalno piše, ni da se njome služi kao ranije. On ne može, reĉe im, nijedno slovo da oblikuje bez krajnjeg napora, što dokazuje i ĉinjenica da sva svoja pisma, ĉak i ona koja šalje ocu i majci, kuca na mašini, a to će njegovi roditelji sasvim sigurno i potvrditi.Ta okolnost nije zbunila istražitelje, sliĉne stvari događale su se u njihovom poslu i pre toga; nisu ih zbunile ni glasine koje su iz Potakita doprle i do njih. Istražitelje je zaprepastio nepovezan i smeten govor Ĉarlsa Vorda koji je ovom prilikom otkrio potpuni gubitak pamćenja u vezi sa vrlo važnim novĉanim operacijama koje je još pre dva-tri meseca držao u malom prstu. Nešto u svemu tome ipak nije bilo u redu, jer i pored prividne doslednosti u naĉinu na koji je objasnio nemio sluĉaj, nije naveo nijedan normalan razlog za nevešto prikrivane praznine koje su se pojavljivale u vezi sa pitanjima od bitnog znaĉaja. Osim toga, svi ti ljudi su, iako domaćina nisu prisno poznavali, ipak uoĉili veliku promenu i u njegovom naĉinu izražavanja i u njegovom ponašanju. Ĉuli su, dakako, da se nekada strastveno bavio starinama, ali ĉak se ni najbeznadežniji antikvarne služi tako zastarelom frazeologijom, niti reĉi zamenjuje davno prevaziđenim kretnjama. Sve u svemu, ta kombinacija promuklosti i oduzetih ruku, slabo pamćenje ili totalna zaboravnost, promene u ponašanju i govoru, ukazivali su bez sumnje na vrlo ozbiljan poremećaj ili na vrlo tešku bolest zbog koje su ĉudne glasine i poĉele da kolaju po Potakitu. Ĉim su izašli iz Ĉarlsovog bungalova revizori su zakljuĉili da je razgovor sa Vordom starijim neizbežan i neodloćan.
     I tako je 6. marta 1928. godine u kancelariji gospodina Vorda održan dugaĉak i vrlo ozbiljan sastanak, posle kojeg je potpuno zblanut otac hitno pozvao doktora Vileta a ovaj ga zatekao u stanju bespomoćne pomirenosti sa sudbinom. Vilet je pažljivo prouĉio ĉekove nalik na falsifikate i neĉitak, iskrivljen i nezgrapan potpis na njima, a onda ga, u mislima, uporedio sa rukopisom poslednjeg oĉajniĉkog Ĉarlsovog pisma. Promena je neosporno bila velika i korenita, a ipak je u tome novom naĉinu pisanja postojalo i nešto njemu dobro poznato. Taj rukopis je bio neĉitak, nezgrapan i arhaiĉan na neki veoma ĉudan naĉin i, ĉinilo se, saĉinjen od poteza koji su se potpuno razlikovali od onih kojima se u pisanju Ĉarls Vord služio oduvek. Taj uistinu neobiĉan rukopis je on već negde video, ali gde? —pitao se doktor Vilet. No bez obzira na to, Ĉarls je zaista bio lud, u to se više nije moglo sumnjati, i samim tim više nije mogao da vodi ni finansije ni imanje. A kako nije mogao da komunicira sa spoljnim svetom, trebalo je preduzeti hitne mere za njegovo leĉenje i nadziranje. U tom ĉasu pozvani su u pomoć lekari za duševne bolesti, doktori Pek i Vejt iz Providensa i doktor Limen iz Bostona, kojima su gospoda Vord i Vilet podrobno izložila mogući tok bolesti. Uĉesnici toga skupa dugo su većali u sada nekorišćenoj biblioteci mladog Vorda, proveravajući koje je sve knjige i hartije ostavio u njoj, da bi dobili bar kakvu-takvu predstavu o njegovim mentalnim nastranostima. Pošto su pažljivo razmotrili sve indicije i materijale, kao i mladićevo pismo Viletu, zakljuĉili su da je ono što je izuĉavao Ĉarls Vord već samo po sebi dovoljno da poremeti i izopaĉi intelekt svakog ĉoveka; žudeli su za tim da pogledaju knjige i dokumenta kojima se tako dugo bavio, ali su znali da do njih mogu doći, ako ikada i dođu, tek posle predstave koju će morati da izvedu u bungalovu. Vilet se na posao bacio sa grozniĉavom energijom: zatražio je izjavu od radnika koji su bili prisutni kada je Ĉarls pronašao hartije u Olni Kortu i ustanovio koji su ĉlanci nedostajali na uništenim stranama lista Journal.U ĉetvrtak, 8. marta, doktori Vilet, Pek, Limen i Vejt su, u pratnji gospodina Vorda, posetili Ĉarlsa bez najave, ne krijući razlog svog dolaska i podrobno ispitujući budućeg pacijenta. Ali Ĉarls, koji ih je pustio da ĉekaju vrlo dugo i koji je, kada se veoma uzbuđen napokon pojavio, širio oko sebe ĉudne i kužne laboratorijske smradove, nije ni pokušao da se opire; otvoreno je priznao da je zbog potpune predanosti teško razumljivim izuĉavanjima unekoliko izgubio pamćenje i duševnu ravnotežu; nije pružao nikakav otpor odluĉnim zahtevima da se preseli i, uprkos slabom pamćenju, ispoljio visok stepen inteligencije. Njegov stav i njegovo izlaganje bi možda i naterali lekare da potpuno zbunjeni napuste kuću neobavljena posla da ih njegov arhaiĉan naĉin izražavanja i oĉigledna zamena modernih ideja nekadašnjim idejama nisu uverili u to da je pred njima ĉovek poremećena uma. Ĉarls je grupi lekara ponovio ono što je godinama govorio roditeljima i Viletu, a poslednje oĉajniĉko pismo napisano mesec dana ranije odbacio kao posledicu prenapetih živaca i trenutne histerije. I dalje je uporno tvrdio da u mraĉnom bungalovu ne postoji ni neka druga biblioteka, ni neka druga laboratorija, osim onih koje im je pokazao, ali je bivao sve neodređeniji i teže razumljiv u pokušaju da objasni zašto se u kući ne osećaju smradovi kojima je bila natopljena njegova odeća. Što se tiĉe glasina koje su kolale o njemu, proglasio ih je ĉistim izmišljotinama koje su potekle iz puke radoznalosti. A kada su ga upitali za boravište doktora Alena, odgovorio je da nije ovlašćen da govori u njegovo ime i svoje posetioce uveravao da će se njegov bradati kolega sa tamnim naoĉarima vratiti ĉim se za to ukaže potreba. Dok je isplaćivao tupog Portugalca Brava, koji je odbio da odgovara na postavljena pitanja, i dok je zatvarao bungalov u kome su se i dalje krile mnoge noćne tajne, Ĉarls Vord nije pokazivao nikakve znake nervoze, jedino je povremeno zastajao kao da osluškuje neke neĉujne zvuke. Ponašao se kao ĉovek koji se prepustio filozofskoj pomirenosti sa sudbinom, uveren da je njegovo preseljenje privremeno i kratkotrajno, i da će sebe poštedeti neprilika ako bungalov napusti bez otpora. Bio je oĉigledno ubeđen da će svojom neokrnjenom oštroumnošću i velikom pameću uspeti da prevlada sve nevolje u koje su ga uvalili slabo pamćenje, izgubljen glas, izmenjen rukopis, tajanstveno i nastrano ponašanje. Dogovoreno je da se njegovoj majci ništa ne govori o promeni u njegovom životu i da joj ubuduće pisamca otkucana na mašini u sinovljevo ime šalje gospodin Vord. Ĉarlsa su odveli u vrlo udobnu privatnu bolnicu, koja je bila smeštena u živopisnom zalivu Konanikat Aljenda i kojuje vodio doktor Vejt, i tamo ga je grupa lekara zainteresovanih za neobiĉan sluĉaj podvrgla brižljivim, temeljnim pregledima i ispitivanju. Tako su kod njega vrlo brzo otkrivene fiziĉke nastranosti: usporen metabolizam, promene na koži, potpuni nesklad u živĉanim reakcijama. Ti katastrofalni nalazi najviše su porazili doktora Vileta jer je on, leĉeći Ĉarlsa od rođenja, do tanĉina znao njegov organizam, pa je zato sa nepogrešivom taĉnošću jedini i mogao da oceni razmere raspada celokupnog organizma. Preneraženog doktora zaprepastila je i ĉinjenica da je sa Ĉarlsovog bedra išĉezao maslinastozeleni beleg a da mu se na grudima pojavio veliki crni mladež ili neka vrsta peĉata koji pre toga nije imao i zbog kojeg se Vilet pitao nije li taj mladi ĉovek bio podvrgnut „veštiĉjem, Ċavoljem obeležavanju“koje se, sudeći po raznoraznim priĉama, vršilo na bezbožniĉkim noćnim skupovima u divljini ili na potpuno pustim mestima. Neprekidno mu je u pameti bio zapis sa suđenja vešcima i vešticama u Salemu koji mu je Ĉarls svojevremeno pokazao i koji je glasio: ,,G. Dž. B. u Noći toj znakom Đavoljijem obeleži Bridžet S. Džonatan,Sajmona O.,Deliverens V.,Džozefa K.,Suzen P., Mitabl K. i Deboru B.“ I neprekidno se pitao zašto ga Ĉarlsovo lice toliko potresa; a onda je odjednom shvatio uzrok svog uţžasa: iznad mladićevog desnog oka pojavilo se nešto što do tada nikada nije primetio: bledi ožiljak ili rupica, jamica —onakav isti kakav je stari Džozef Karven imao na portretu koji se raspao. Možda je taj ožiljak bio potvrda da su i Ĉarls Dekster Vord i Džozef Karven bili podvrgnuti nekome gnusnom obrednom žigosanju ili kalemljenju u vreme kada su se bavili okultnim.
      Mladi Vord je sve više zbunjivao i zgražavao lekare u bolnici, pa su oni zaveli strogi nadzor nad poštom i sva pisma upućena na njegovo ime ili na ime doktora Alena isporuĉivana su liĉno gospodinu Vordu u porodiĉnu kuću. Vilet nije verovao u tu meru predostrožnosti, bio je ĉak uveren da će se pisma i eventualne poruke razmenjivati putem nepoznatih glasnika. Ali,u drugoj polovini marta stiglo je iz Praga pismo za doktora Alena, pismo nad kojim su se Vord stariji i Vilet duboko zamislili. Rukopis je bio neĉitak i nezgrapan, a naĉin izražavanja krajnje arhaiĉan; to pismo oĉigledno nije pisao stranac, a jezik je ipak po svemu neshvatljivo odstupao od savremenog engleskog jezika i, premda samo u nagoveštajima, podsećao na onaj kojim je sada govorio Ĉarls Vord. Pismo je glasilo:

Kleinstrasse 11, Altstadt, Prag feb 11, 1928

        Ljubezni brate moj po Almousin-Metratonu!
        Izvestije dnes primi’ob etom ĉto roţždeno bi iz Soli koju Ti posla’.A l eto ĉto Ti posla’ošibka bi i eto vkazuje da Nadgrobnije Ploĉi promjenete behu jošte Barnabus kad za men’Uzorke poluĉi. Eto da se dostokratno sluĉiva i sam znaeš prema Vešĉi koju poluĉio jesi v 1769-tom godu iz zemljišta Kapele Kraljeve i v 1690-tom godu iz Starejšega Grobljija i tu te mog’o je biti Vešĉi kraj. I sam sebe beh takovu Vešĉ nahod’l v Misire preţde 75 let: žig a men’ eta Vešĉ utisla beše ĉto ga Deĉko spazi na men’ovde v 1924-tom godu. Ipreţde zborih Ti da ne zaziv’š Ono ĉto Ti nije v moznosti Ubiti, ne zazivlji ni Soli ni iz mertvih a ni s etoju Storonu iz Sfer i nikogda ne budi sovsem izvestan jesli se podozrenije u Teb’javi v eto Koga to imaeš. Nadgrobnije Ploĉi sade jesu izmenjete na devet od 10 Grobljija. Vavek podozrenije imaj dok na svoj vopros otvet ne poluĉiš. Dnes izvestije poluĉih i od H.-a koji sa Soldatimi nepriliĉnosti imeeše. V veliĉajšem On jeste žaleniju ĉto Transil-vanija iz Ugarskih v Vlašće —Rumunjske ruke dospela jeste, da abije bi promenil Sedište svojejo da v Zamku ne imeet polno Onoga ĉto mi znaem’.Podozrenije ne imaem ĉto on i Tebe pisal ob etom. V sledujušĉem pošilaniju moem Neĉto biti će ĉto iz Grobnice s Vostoka proishodit i v etome budeš udovoljstvije velikoje najti. Vospominaj se nepremeno da B. F. -a jako ţelaju i jesli bude Tebi moguĉe vozmi Jego i za men’. Tebe tože Dž.G. iz Filadelfiji bolše znakom nego ĉto men’jest. Esli hotiš, pervo Jego Ti vozmi, al’ u korišteniju Jego ne smeeš bit polno surovostan, ibo može stat’verlo težak a mne dolžnost jeste s Jim razgovarat’na Kraje. 11

Yogg—Sothot Neblod Zin Sajmon O.
Upušĉeno G. Dž. K. v Providens
__________________

11Manje poznate reĉi: dostokratno —ĉesto; ošibka —pogreška; udovoljstvije—zadovoljstvo; vopros —pitanje; otvet —odgovor; znakom —poznat; poluĉi —dobi; nepremeno —neprestano. —Prim. prev.
__________________________

        Potpuno sluđeni, gospodin Vord i doktor Vilet su dugo buljili u taj delić dokaza o ĉistom ludilu; i tek su postepeno, uz ogroman napor, uspeli da shvate šta to pismo, u stvari, nagoveštava. Zao duh zbivanja u Potakitu nije, dakle, Ĉarls Vord nego odsutni doktor Alen. Time bi se, dakle, mogle objasniti neshvatljive poruke i odluke koje mladi ĉovek pominje u svome poslednjem oĉajniĉkom pismu. Ali šta znaĉi to što je na koverti primalac oznaĉen kao doktor Alen a na kraju pisma kao „G. Dž. K.“? Bilo je uistinu teško izbeći jedini logiĉan zakljuĉak, ali i ĉudovišnost ima granica. Ko je bio „Sajmon O.“? Starac koga je Ĉarls posetio u Pragu pre ĉetiri godine? Možda —ali i pre puna dva veka postojao je neki Sajmon O. —Sajmon Orne iliti Džedaja Orne iz Salema, koji je nestao 1771. godinei ĉiji je ĉudnovati rukopis doktor Vilet sada nepogrešno prepoznao na osnovu fotografisanih kopija Orneovih formula koje mu je jednom prilikom pokazao Ĉarls. Koji su se to užasi i tajne, protivreĉnosti i delanja protiv prirode ponovo pojavili posle sto pedeset godina da bi kinjili i satrli stari Providens, tu varoš sa ĉudesnim tornjevima i bajnim kupolama?
     Ne znajući šta da misle i šta da rade, otac i lekar odoše kod Ĉarlsa u bolnicu; i tu su ga, blago i oprezno, ispitivali o doktoru Alenu, o putovanju u Prag i o tome šta je saznao o Sajmonu ili Džedaji Orneu iz Salema. Na sva ta pitanja Ĉarls je, uĉtivo uzdržan, kroz kašalj odgovorio onim svojim hrapavim šapatom da doktor Alen održava izvanredne spiritistiĉke veze sa izvesnim ljudima iz prošlosti i da prijatelj iz Praga sa kojim se bradati nauĉnik možda dopisuje verovatno poseduje sliĉne sposobnosti. Pošto su izašli iz bolnice, gospodin Vord i doktor Vilet su sa jadom i jedom u srcu zakljuĉili da su u stvari oni bili podrobno ispitani i da je zatvoreni mladić, ne odavši im nijedan podatak od znaĉaja, vrlo vešto izmamio od njih sve što je sadržavalo pismo izPraga.
      Doktori Pek, Vejt i Limen nisu pridali neku važnost ĉudnom pismu upućenom bradatom kolegi mladoga Vorda, jer su iz iskustva znali da monomanijaci sa srodnim nastranostima teže udruživanju; zakljuĉili su, dakle, da su Ĉarls ili Alen pronašli nekog izgnanika iz otadžbine srodnog njima —nekoga ko je možda video Orneov rukopis i sada ga podražava, izigravajući reinkarniranog davnašnjeg pokojnika. Uostalom, možda je reĉ o samom Alenu, možda je on naveo mladića na to da ga prihvati kao otelovljenje davno mrtvog Džozefa Karvena. Takvi su sluĉajevi poznati u psihijatrijskoj praksi, pa se zbog toga trezveni doktori nisu osvrtali na Viletovu sve veću uznemirenost zbog sadašnjeg rukopisa Ĉarlsa Vorda koji se, sudeći po uzorcima dobijenim raznim lukavstvima, toliko izmenio u poslednje vreme. Viletu se ĉinilo da je najzad utvrdio zašto mu je on tako ĉudno poznat —liĉio je unekoliko na davno išĉezli rukopis starog Džozefa Karvena; ostali lekari su, međutim, mislili da je reĉ samo o jednoj fazi podražavanja koja se povremeno javlja u maniji te vrste i zato su odbili da tom Viletovom zakljuĉku pridaju bilo kakav znaĉaj. Uvidevši da baš ništa ne može da pokoleba trezvenost njegovih kolega, Vilet je zamolio gospodina Vorda da im ne pominje pismo koje je na adresu doktora Alena stiglo 2. aprila iz Rakusa, Transilvanija. Adresa na koverti bila je ispisana rukopisom koji je toliko liĉio na Haĉinsonov rukopis u šifrovanim spisima da su otac i njegov prijatelj dugo stajali nemi od užasa pre nego Što su razbili peĉat.Ovo pismo je glasilo:

Zamak Ferenczy Mart 7, 1928

      Dražejši K.,

     Edna ĉeta ot 20 policaja prijde mne da prozbori ob etom ĉto meždu seljakam se pripoveda ob mojoj žizni.Nuždno mne kopat’dubljije kako bi se manjije slišilo. Ovije Vlasi-Rumuni prokletstveno gnave me, ibo napadni jesu, a Ugre lasno jeste raznijem prepitanijem i pićem podkupit’.V prošedšem mesjace M. obskrbil mne ednim sarkofagom sa 5 Sfingi s Akropola gde Onaj kog Zazv’h reĉe da budet i takţže 3 raza razgovara’h sa Onijem ĉto vnutri pokopano beše. Budu posilat eto direktno S.O.-u v Prag, a potom Tebe. Eto delaju na mojeju svojeglavu golovu no Ti znaeš kako hodit eto sa Takovim. Mudar Ti proishodi ibo v Tebe sad manjije imeet no preţde, ibo i ne bejaše nuždno derţžati Onije Str
Oblike —a jošte i bolše jedut no vrednost ĉto im jeste. Pri etom Množestvo ot etih našli bi da nekoje Nesĉastije prijehalo jeste, ĉto Vas Dva luĉše znaete. Moţno Tebe sad selit’se i na nekoje vtoroje mesto i dejstvovat gdi nevoljstva nikakova imati ne bud’š, sa Ubijstvima jesli Ti nužna budut. Nadeždu imaem da Niĉto Te vskorše nagnati neće na etoje Dosadnoje Postuplenije. Blagopoluĉan jesam ĉto bolše trgovinu toliku ne imaeš sa Onijem Izvan, ibo vavek Ti je otale Smertna Opasnost pretila, a i sam sebe znaeš ĉto sluĉilo se kogda Zaštiĉenije potreboval jesi ot Jego koji’za eto voljan ne bi. Nadvladan ja beh kogda Ti Formule pronajde s celju da ih Onaj Vtori skaziva s Uspešenijem a Borelus mnenije imade da celj etu postići moţno jest jesli Pravu Reĉ najdemo. A jeli etije Reći Deĉko dostokratno kazivaet? Peĉalan jesam ĉto gadljiv vstavaet, a dok kod men’ovde bi’za petnajest mesjacov popeĉenije imah ĉerez jegove preĉustvitelnosti, no izvestno Ti znaeš pravo postuplenije sa Nim. Na molĉanije ne budeš Jego nagnal sa Formulami, eto moţno jest jesli i vtorie Formuli budut zaziv’ne iz Soli. No u Tebe jošte jesu jaki i Ruki i Noţ i Pistol, a Grobi tjaţelo nije kopat’ni kiselini tjažeo zgoret’.Skaza mne O. da Ti Jemu B.F.-a obeća. V posledstviju i ja jego imati moram. B. vskorše Tebe dohodit i moţno Jemu dati Tebe ot ete Ĉerne Vešĉi iz Memfisa a prema ţelaniju. Veliĉajše vnimanije obrašĉaj na eto ĉto zozv’ti hotiš a i ot Deĉka ĉuvaj sebe. Za edin god vse spremno biti će da zazv’ne budut Legije Odozdo i etoje ĉto ondak budet naše biti će sovsem bez granicah. Poveri mne, ibo znaeš da O. i ja imali jesmo etijeh 150 goda bolše od Tebe da soznanije ob etijem Vešĉam steĉemo.12

Nephreu —Ka nai Hadoth Edv. H.

Upušĉeno Dž. Karvenu v Providens

        Ako su gospodin Vord i doktor Vilet i odustali od namere da to pismo pokaţžu lekarima za duševne bolesti, nisu odustali od namere da u vezi sa njim sami preduzmu određene korake. Nikakav uĉeni sofizam nije mogao da pobije ĉinjenicu da je nepoznati doktor Alen sa neobiĉnom bradom i sa tamnim naoĉarima, koga je Ĉarls u svom oĉajniĉkom pismu oznaĉio kao ĉudovišnu opasnost, u stalnoj i zlokobnoj prepisci sa dva zagonetna stvora koja je Vord posetio u toku svog putovanja po Evropi i koja su otvoreno tvrdila da su preživeli ili otelovljeni Karvenovi nekadašnji saradnici iz Salema. A ni ĉinjenicu da taj doktor Alen, kao reinkarnacija Džozefa Karvena, smišlja —sam ili po neĉijem nalogu —kako da ubije „deĉka“ koji, oĉigledno, nije niko drugi do Ĉarls Dekster Vord. Priprema se nešto neopisivo strašno, i bez obzira na to ko je svu tu stravu pokrenuo, sada je išĉezli doktor Alen izvršilac paklenog plana. Zato je, zahvaljujući nebesima na tome što je Ĉarls u ovom ĉasu bezbedan u bolnici, gospodin Vord bez odlaganja unajmio detektive sa nalogom da saznaju svešto se saznati može o zagonetnom bradatom doktoru; da ispitaju odakle je došao, šta Potakit zna o njemu i, ako ikako mogu, otkriju njegovo sadašnje boravište. Dao je ljudima jedan od kljuĉeva bungalova koje mu je Ĉarls predao odlazeći u bolnicu i naložio im da temeljno pretraže Alenovu praznu sobu koju je Ĉarls, dok su mu pakovali stvari, oznaĉio kao doktorovu. Gospodin Vord je sa detektivima razgovarao u nekadašnjoj biblioteci svoga sina i svi su oni osetili veliko olakšanje kada su napokon izašli iz nje, jer im se ĉinilo da odajom provejava neki neobjašnjivi dah Zla. Možda zbog svega što su ĉuli o zloglasnom starom volšebniku ĉija je slika nekada zurila u posetioce sa zida iznad kamina, a možda iz nekih drugih beznaĉajnih razloga. Kako bilo da bilo, svi su oni osetili neopipljivo, nedodirljivo kužno isparenje koje se širilo iz praznog prostora iznad kamina i na mahove postizalo gotovo materijalnu emanaciju.

_________________________

12 Manje poznate reĉi: blagopoluĉan: srećan; peĉalan —tužan; vstavaet —postaje; popeĉenije —briga; preĉustviteljnost —preosetljivost: molĉanije -ćutanje; vnimanije —pažnja; vešĉ —stvar; poveri mne —veruj mi. —Prim. prev.

Lavkraft Hauard,Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, ( vidi:roman u nastavcima )

Vladimir Nabokov, Lolita ( odlomak- početak )

Istini događaj koji leži u osnovi romana Lolita.


Sally Horner je imala 11 godina kada je uhvaćena kako krade beležnicu iz prodavnice u njenom rodnom gradu Camdenu, New Jersey. Njenu krađu primetio je Frank La Salle, mehaničar, koji se predstavio kao agent FBI-a. On je Sally rekao da može izbeći slanje u reformsku školu (ili još gore) samo ako ostane u njegovoj milosti.  Ova pretnja se pretvorila u otmicu i 21-mesečnu vožnju po zemlji ( predstavljajući se kao otac i kćer) i seksualno zlostavljanje.( wikipedija)

Sarah Weinman’s u knjizi The Real Lolita povezala je ovaj realni slučaj sa Nabokovom knjigom Lolita. Nabokov nikada nije priznao da je ovaj slučaj imao ozbiljnog uticaja na knjigu, mada se u knjizi The Real Lolita iznose uverljivi argumenti da je ovaj demurral istinski i u mnogo čemu tragičan.


Predgovor

       “Lolita ili ispovest udovice bele rase” tako je glasio dvostruki naslov čudnog teksta koji je došao u ruke autoru ove napomene. Sam je “Humbert, Humbert” umro u zatvoru od srčanog infarkta 16. novembra 1952 ., nekoliko dana pre početka sudskog procesa. Njegov advokat, moj rođak i dobri prijatelj Clarence Clark (koji je sad član Advokatske komore okruga Columbia), zamolio me je da pregledam i ispravim rukopis, jer je taj klijent ovlastio u svojoj oporuci moga dičnog bratića da preduzme sve mere koje bude smatrao potrebnima da pripremi Lolitu za štampanje. Možda je na odluku gospodina Clarka uticala činjenica što je urednik koga je izabrao bio netom nagrađen Polingovom nagradom za svoje skromno delo (Može li se sasećati s osećajima?), u kome se raspravlja o nekim patološkim stanjima i nastranostima.

      Moj je zadatak bio jednostavniji nego što smo i on i ja mislili. Izuzmu li se ispravke očitih pogrešaka i brižljivo uklanjanje nekih tvrdokornih pojedinosti koje su se, uprkos nastojanjima sama H. H., još održale u tekstu kao putokazi i spomenici (upućujući na mesta i ljude koje je iz pristojnosti trebalo prećutati, a iz čovekoljublja poštedeti), može se smatrati da su ovi značajni zapisi ostali netaknuti. Autor je sam izmislio svoj čudnovati pseudonim; i razume se samo po sebi da se ta krinka — kroz koju kao da se krese dva hipnotička oka — nije smela, po želji njena nosioca, skinuti. "Haze" se samo rimuje s pravim junakinjinim prezimenom, ali je njeno ime suviše duboko utkano u tkivo knjige da bi se moglo zameniti; uostalom (kao što će se čitalac sam ueriti), to nije bilo ni potrebno. Znatiželjnici mogu naći podatke o ubistvu, koje je počinio "H. H." u novinama iz septembra i oktobra 1952. godine; razlozi i cilj toga ubistva ostali bi i dalje tajna da nisu ovi memoari dospeli na svetlo  moje stone svetiljke. Za volju staromodnim čitaocima koji se zanimaju za daljnju sudbinu "prototipova" onkraj "istinite pripovesti", mogu navesti nekoliko podataka koje mi je dao gospodin "Windmuller" iz "Ramsdalea", koji nije želeo da se spominje njegovo ime kako ne bi "dugačka senka tog žalosnog iprljavog slučaja" doprla i do gradića u kojem on ima čast živeti. Njegova je kći "Louise" sad na drugoj godini studija. "Mona Dahl" studira na univerzitetu u Parizu. "Rita" se nedavno udala za vlasnika nekog hotela u Floridi. Žena "Richarda Schillera" umrla je pri porodu rodivši mrtvu devojčicu, na Božić 1952. godine, u Gray Staru, dalekom mestu na severozapadu. Gospoda Vivian DamorBlok (Damor po glumačkoj karijeri, a Blok po jednom od prvih muževa) napisala je biografiju svoga bivšeg druga pod kalamburskim naslovom Kumir moj koja treba uskoro izići iz štampe; kritičari koji su već pročitali knjigu u rukopisu tvrde da je to njena najbolja knjiga. Čuvari groblja koja su spomenuta u memoarima "H. H." nisu javili da je ko ustao iz groba.
        Ako se Lolita gleda naprosto kao roman, situacije i osećaji koji su opisani u njoj ostali bi nejasni i ogorčili bi čitaoca kad bi se izbledili s pomoću tričavih okolišanja. U celom se delu, doduše, ne može naći ni jedna jedina nepristojna reč štaviše, neotesan filistar, kojeg su savremeni običaji naučili da mu se nimalo ne gade brojne prostačke reči u najobičnijim američkim i engleskim romanima, zgranuće se kad ih ne nade u Loliti. A kad bi redaktor, da umiri toga paradoksalnog licemera, pokušao ublažiti ili izbaciti te prizore koji se nekim ljudima mogu učiniti "sablažnjivim" (vidi istorijsku odluku poštovanog suca Johna Woolseyj a od 6. decembra1933. godine o jednoj drugoj, kudikamo slobodnijoj knjizi), valjalo bi posve odustati od obelodanjivanja Lolite, jer su baš ti prizori, koje bi dokoni bestidnik mogao proglasiti proizvoljnom putenošću, zapravo preko potrebni toku tragične pripovesti koja neprestano teži za nečim što se može nazvati samo moralnom apoteozom. Cinik će reći da za tim ide i
profesionalni pornograf, ali će erudita na to uzvratiti da se strastvena ispovest "H. H." svodi na buru u čaši vode, da svake godine najmanje 12% odraslih Amerikanaca muškog spola — po skromnom proračunu, ako je verovati dr. Blanche Schwarzmann (usmeno saopštenje) — proživljava ono isto što "H. H." tako očajnički opisuje; i, da je naš ludi memoarista otišao onog kobnog leta 1947. godine merodavnom psihopatologu, ne bi se bila dogodila nikakva nesreća. Sve je to istina — ali tada ne bi bilo ni ove knjige.
         Neka se oprosti ovom komentatoru što će još jednom ponoviti ono što je već višeputa utvrdio u svojim delima i predavanjima, a to je da je "nedolično" počesto isto što i "neuobičajeno". Veliko umetničko delo uvek je izvorno; ono mora samom svojom naravi da potrese i zaprepastiti, to jest da "šokira". Ja nemam nameru da veličam gospodina "H. H.". Nema sumnje daje on kukavan,
da je nepošten, da može poslužiti kao sjajan primer moralne nakaze, da su u njemu udružene okrutnost i obest koje možda svedoče o veoma dubokoj patnji, ali ne bude naklonost prema njemu. Njegovo je čudaštvo, naravno, nespretno. Mnoge su njegove napomene o stanovnicima i prirodi Amerike smešne. Očajnička iskrenost koja izbija iz njegove ispovesti  nipošto ga ne oslobađa odgovornosti za njegovu đavolsku prepredenost. On nije normalan. On nije džentlmen. Ali, kako čarobno njegove gusle bude u nama nežnu samilost prema Loliti i ne daju nam da ostavimo tu knjigu, iako nam se njen autor gadi! Kao opis kliničkog slučaja, Lolita će svakako ostati jedno od klasičnih dela na području psihijatrije, i može se slobodno utvrditi da će se za desetak godina izraz "nimfica" naći u rečnicima i novinama. Kao umetničko delo, Lolita daleko prelazi granice pokajničke ispovsti ; ali moramo priznati da je kudikamo važnije od njena naučnog značenja i umetničke vrednosti njeno moralno delovanje na ozbiljne  čitaoce, jer ta mučna analiza pojedinačnog slučaja sadrži i opštu pouku. Zanemarena devojčica, samoživa majka i manijak zadihan od pohote nisu samo slikovite ličnosti jedne jedinstvene pripovesti; oni nas uz to upozoravaju na opasnost skretanja; pokazuju kakve nas nevolje mogu snaći. Lolita bi nas sve — roditelje, socijalne radnike, pedagoge — morala ponukati da budemo još budniji i pronicaviji u odgajanju zdravijeg naraštaja u jednom pouzdanijem svetu.


Prvi deo

Dne 5. avgusta 1955

John Ray, dr. phil. Widworth, Massachusetts


1. 
Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja. Lolita: vrh jezika prelazi put od tri stepena niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lo. Li. Ta.
      Ujutro je bila Lo, naprosto Lo, sto četrdeset osam centimetara visoka s jednom čarapom na nozi. U hlačama je bila Lola. U školi je bila Dolly. U formularima je bila Dolores. Ali je u mom zagrljaju uvek bila Lolita. A je li imala prethodnica? Pa dakako da je imala... Dapače, Lolite ne bi ni bilo da
se nisam jednog davnog leta prvi put zaljubio u jednu devojčicu. U jednom kraljevstvu kraj mora (gotovo kao u Poea).
        A kad je to bilo?
        Otprilike isto toliko godina pre nego što se Lolita rodila koliko je meni toga
leta bilo leta. Uvek se možete pouzdati u ubicu da će pisati kitnjastim stilom. Poštovane gospode i gospodo porotnici! Prilog broj jedan prikazuje ono na čemu su toliko zavideli Edgarovi serafi — neupućeni, priprosti serafi prekrasnih krila... Pogledajte malo taj splet trnja!

2. 
     Rodio sam se 1910. u Parizu. Otac mi je bio meka srca i blage ćudi, mešavina gena: švajcarski podanik, polu-francuz polu-austrijanac, s primesom Dunava u krvi. Sad ću vam pokazati nekoliko divnih jarko plavih razglednica.
      Posedovao je luksuzni hotel na Rivijeri. Njegov otac i obojica deda trgovali su vinom, draguljima i svilom (rasporedite ih sami). U svojoj tridesetoj godini oženio se jednom Engleskinjom, kćerkom alpiniste Jeromea Dunna, unukom dvojice dorsetskih pastora, stručnjaka za zakučaste predmete: paleopedologiju i Eolove harfe (rasporedite ih sami). Okolnosti i uzrok smrti moje veoma fotogenične majke bili su prilično originalni (piknik, grom); meni su tada bile svega tri godine i, osim nekakvog toplog ugla u najmračnijoj prošlosti, nije mi ostalo ništa od nje u udolinama i udubinama sećanja, iza kojih je — ako još možete podneti moj stil (pišem pod nadzorom) — zašlo sunce moga detinjstva; svi vi zasigurno poznajete one mirišljave ostatke dana, koji se zadržavaju s rojem mušica nad nekom živicom u cvatu i na koje iznenada nabasate u šetnji i prođete kroz njih, podno brda, u letnji suton — sparina i zlaćane mušice.
        Majčina starija sestra Sybil, koja se bila udala za bratića mog oca — koji ju je, uostalom, uskoro ostavio — živela je s nama kao besplatna guvernanta i domaćica. Posle sam čuo da je bila zaljubljena u mog oca i da je on jednom, jednog kišnog dana, lakoumno iskoristio njene osećaje, a onda, čim se
izvedrilo, zaboravio na sve to. Ja sam joj bio neobično privržen, uza svu krutost — kobnu krutost — nekih njenih pravila. Možda je ona htela napraviti od mene boljeg udovca od mog oca. Tetka Sybil imala je modre oči s ružičastim rubovima i lice voštane boje. Pisala je pesme. Bila je pesnički praznoverna. Govorila je da zna kad će umreti — upravo kad ja navršim šesnaest godina — i tako je i bilo. Njen muž, spretan trgovački putnik neke kozmetičke firme, provodio je veći deo vremena u Americi gde je na kraju osnovao vlastito poreduzeće i stekao nešto imetka.
         Ja sam rastao kao sretno i zdravo dete u sjajnom svetu ilustrovanih knjiga, čistog peska, narančinih stabala, dobroćudnih pasa, morskih daljina i
nasmešenih lica. Oko mene se velebni Hotel Mirana vrteo kao zaseban svemir, obeljen kosmos usred drugog, plavog, golemog, sveducavog kosmosa. Svi su me, od sudopera s pregačom pa do kralja u letnjem odelu, voleli i mazili. Vremešne Amerikanke saginjale su se, odupirući se o štap, nada mnom kao kosi toranj u Pizi. Propale ruske kneginje nisu mogle platiti mom ocu, ali su meni kupovale skupe slatkiše. A on, mon cherpapa1, vodio me je na veslanje i vožnju biciklom, učio me plivati, roniti, skijati na vodi, čitao mi Don Quijotea i Les Miserableš1, a ja sam ga obožavao i poštovao i radovao se kad bih slučajno čuo kako sluge razgovaraju o njegovim različitim ljubavnicama — ljubaznim lepoticama koje su se veoma mnogo bavile mnome, gugutale mi i prolevale dragocene suze nad mojim posve veselim sirotovanjem.
         Išao sam u englesku školu koja je bila nekoliko kilometara daleko od kuće; onde sam igrao rackets i Fives (udarao loptu o zid reketom ili dlanom), dobivao odlične ocene i divno se slagao i s drugovima i s nastavnicima. Iz razdoblja do svoje trinaeste godine (to jest  do susreta s mojom malom Annabelom) sećam se svega dva svoja izrazito spolna doživljaja: svečanog, pristojnog i posve teoretskog razgovora o nekim neočekivanim pojavama u dečaštvu, razgovora koji sam vodio u školskom ružičnjaku s nekim američkim dečakom, sinom poznate filmske glumice koju je on malo kad viđao u
trodimenzionalnom svetu; i prilično zanimljive reakcije svog organizma na
biserasto mutne fotografije, s beskrajno nežno osenčanim udubinama puti, u
Pichonovu raskošnom albumu La Beaute Humaine1, koji sam jednom krišom
izvukao ispod brda mramorastih svezaka Graphica u hotelskoj biblioteci. Posle mi je otac protumačio, onako dobrohotno kako je umeo, sve o tome što je smatrao da bi mi moglo biti potrebno; to je bilo u jesen 1923. godine, pre nego me je poslao u gimnaziju u Lyon (gde sam imao provesti tri godine); ali,
jao, baš toga leta mog oca nije bilo— putovao je po Italiji s Mme de R. i njenom
kćerkom — tako da se nisam imao kome izjadati niti se s kim posavetovati.