Vladimir Nabokov, Lolita ( odlomak- početak )

Istini događaj koji leži u osnovi romana Lolita.


Sally Horner je imala 11 godina kada je uhvaćena kako krade beležnicu iz prodavnice u njenom rodnom gradu Camdenu, New Jersey. Njenu krađu primetio je Frank La Salle, mehaničar, koji se predstavio kao agent FBI-a. On je Sally rekao da može izbeći slanje u reformsku školu (ili još gore) samo ako ostane u njegovoj milosti.  Ova pretnja se pretvorila u otmicu i 21-mesečnu vožnju po zemlji ( predstavljajući se kao otac i kćer) i seksualno zlostavljanje.( wikipedija)

Sarah Weinman’s u knjizi The Real Lolita povezala je ovaj realni slučaj sa Nabokovom knjigom Lolita. Nabokov nikada nije priznao da je ovaj slučaj imao ozbiljnog uticaja na knjigu, mada se u knjizi The Real Lolita iznose uverljivi argumenti da je ovaj demurral istinski i u mnogo čemu tragičan.


Predgovor

       “Lolita ili ispovest udovice bele rase” tako je glasio dvostruki naslov čudnog teksta koji je došao u ruke autoru ove napomene. Sam je “Humbert, Humbert” umro u zatvoru od srčanog infarkta 16. novembra 1952 ., nekoliko dana pre početka sudskog procesa. Njegov advokat, moj rođak i dobri prijatelj Clarence Clark (koji je sad član Advokatske komore okruga Columbia), zamolio me je da pregledam i ispravim rukopis, jer je taj klijent ovlastio u svojoj oporuci moga dičnog bratića da preduzme sve mere koje bude smatrao potrebnima da pripremi Lolitu za štampanje. Možda je na odluku gospodina Clarka uticala činjenica što je urednik koga je izabrao bio netom nagrađen Polingovom nagradom za svoje skromno delo (Može li se sasećati s osećajima?), u kome se raspravlja o nekim patološkim stanjima i nastranostima.

      Moj je zadatak bio jednostavniji nego što smo i on i ja mislili. Izuzmu li se ispravke očitih pogrešaka i brižljivo uklanjanje nekih tvrdokornih pojedinosti koje su se, uprkos nastojanjima sama H. H., još održale u tekstu kao putokazi i spomenici (upućujući na mesta i ljude koje je iz pristojnosti trebalo prećutati, a iz čovekoljublja poštedeti), može se smatrati da su ovi značajni zapisi ostali netaknuti. Autor je sam izmislio svoj čudnovati pseudonim; i razume se samo po sebi da se ta krinka — kroz koju kao da se krese dva hipnotička oka — nije smela, po želji njena nosioca, skinuti. "Haze" se samo rimuje s pravim junakinjinim prezimenom, ali je njeno ime suviše duboko utkano u tkivo knjige da bi se moglo zameniti; uostalom (kao što će se čitalac sam ueriti), to nije bilo ni potrebno. Znatiželjnici mogu naći podatke o ubistvu, koje je počinio "H. H." u novinama iz septembra i oktobra 1952. godine; razlozi i cilj toga ubistva ostali bi i dalje tajna da nisu ovi memoari dospeli na svetlo  moje stone svetiljke. Za volju staromodnim čitaocima koji se zanimaju za daljnju sudbinu "prototipova" onkraj "istinite pripovesti", mogu navesti nekoliko podataka koje mi je dao gospodin "Windmuller" iz "Ramsdalea", koji nije želeo da se spominje njegovo ime kako ne bi "dugačka senka tog žalosnog iprljavog slučaja" doprla i do gradića u kojem on ima čast živeti. Njegova je kći "Louise" sad na drugoj godini studija. "Mona Dahl" studira na univerzitetu u Parizu. "Rita" se nedavno udala za vlasnika nekog hotela u Floridi. Žena "Richarda Schillera" umrla je pri porodu rodivši mrtvu devojčicu, na Božić 1952. godine, u Gray Staru, dalekom mestu na severozapadu. Gospoda Vivian DamorBlok (Damor po glumačkoj karijeri, a Blok po jednom od prvih muževa) napisala je biografiju svoga bivšeg druga pod kalamburskim naslovom Kumir moj koja treba uskoro izići iz štampe; kritičari koji su već pročitali knjigu u rukopisu tvrde da je to njena najbolja knjiga. Čuvari groblja koja su spomenuta u memoarima "H. H." nisu javili da je ko ustao iz groba.
        Ako se Lolita gleda naprosto kao roman, situacije i osećaji koji su opisani u njoj ostali bi nejasni i ogorčili bi čitaoca kad bi se izbledili s pomoću tričavih okolišanja. U celom se delu, doduše, ne može naći ni jedna jedina nepristojna reč štaviše, neotesan filistar, kojeg su savremeni običaji naučili da mu se nimalo ne gade brojne prostačke reči u najobičnijim američkim i engleskim romanima, zgranuće se kad ih ne nade u Loliti. A kad bi redaktor, da umiri toga paradoksalnog licemera, pokušao ublažiti ili izbaciti te prizore koji se nekim ljudima mogu učiniti "sablažnjivim" (vidi istorijsku odluku poštovanog suca Johna Woolseyj a od 6. decembra1933. godine o jednoj drugoj, kudikamo slobodnijoj knjizi), valjalo bi posve odustati od obelodanjivanja Lolite, jer su baš ti prizori, koje bi dokoni bestidnik mogao proglasiti proizvoljnom putenošću, zapravo preko potrebni toku tragične pripovesti koja neprestano teži za nečim što se može nazvati samo moralnom apoteozom. Cinik će reći da za tim ide i
profesionalni pornograf, ali će erudita na to uzvratiti da se strastvena ispovest "H. H." svodi na buru u čaši vode, da svake godine najmanje 12% odraslih Amerikanaca muškog spola — po skromnom proračunu, ako je verovati dr. Blanche Schwarzmann (usmeno saopštenje) — proživljava ono isto što "H. H." tako očajnički opisuje; i, da je naš ludi memoarista otišao onog kobnog leta 1947. godine merodavnom psihopatologu, ne bi se bila dogodila nikakva nesreća. Sve je to istina — ali tada ne bi bilo ni ove knjige.
         Neka se oprosti ovom komentatoru što će još jednom ponoviti ono što je već višeputa utvrdio u svojim delima i predavanjima, a to je da je "nedolično" počesto isto što i "neuobičajeno". Veliko umetničko delo uvek je izvorno; ono mora samom svojom naravi da potrese i zaprepastiti, to jest da "šokira". Ja nemam nameru da veličam gospodina "H. H.". Nema sumnje daje on kukavan,
da je nepošten, da može poslužiti kao sjajan primer moralne nakaze, da su u njemu udružene okrutnost i obest koje možda svedoče o veoma dubokoj patnji, ali ne bude naklonost prema njemu. Njegovo je čudaštvo, naravno, nespretno. Mnoge su njegove napomene o stanovnicima i prirodi Amerike smešne. Očajnička iskrenost koja izbija iz njegove ispovesti  nipošto ga ne oslobađa odgovornosti za njegovu đavolsku prepredenost. On nije normalan. On nije džentlmen. Ali, kako čarobno njegove gusle bude u nama nežnu samilost prema Loliti i ne daju nam da ostavimo tu knjigu, iako nam se njen autor gadi! Kao opis kliničkog slučaja, Lolita će svakako ostati jedno od klasičnih dela na području psihijatrije, i može se slobodno utvrditi da će se za desetak godina izraz "nimfica" naći u rečnicima i novinama. Kao umetničko delo, Lolita daleko prelazi granice pokajničke ispovsti ; ali moramo priznati da je kudikamo važnije od njena naučnog značenja i umetničke vrednosti njeno moralno delovanje na ozbiljne  čitaoce, jer ta mučna analiza pojedinačnog slučaja sadrži i opštu pouku. Zanemarena devojčica, samoživa majka i manijak zadihan od pohote nisu samo slikovite ličnosti jedne jedinstvene pripovesti; oni nas uz to upozoravaju na opasnost skretanja; pokazuju kakve nas nevolje mogu snaći. Lolita bi nas sve — roditelje, socijalne radnike, pedagoge — morala ponukati da budemo još budniji i pronicaviji u odgajanju zdravijeg naraštaja u jednom pouzdanijem svetu.


Prvi deo

Dne 5. avgusta 1955

John Ray, dr. phil. Widworth, Massachusetts


1. 
Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja. Lolita: vrh jezika prelazi put od tri stepena niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lo. Li. Ta.
      Ujutro je bila Lo, naprosto Lo, sto četrdeset osam centimetara visoka s jednom čarapom na nozi. U hlačama je bila Lola. U školi je bila Dolly. U formularima je bila Dolores. Ali je u mom zagrljaju uvek bila Lolita. A je li imala prethodnica? Pa dakako da je imala... Dapače, Lolite ne bi ni bilo da
se nisam jednog davnog leta prvi put zaljubio u jednu devojčicu. U jednom kraljevstvu kraj mora (gotovo kao u Poea).
        A kad je to bilo?
        Otprilike isto toliko godina pre nego što se Lolita rodila koliko je meni toga
leta bilo leta. Uvek se možete pouzdati u ubicu da će pisati kitnjastim stilom. Poštovane gospode i gospodo porotnici! Prilog broj jedan prikazuje ono na čemu su toliko zavideli Edgarovi serafi — neupućeni, priprosti serafi prekrasnih krila... Pogledajte malo taj splet trnja!

2. 
     Rodio sam se 1910. u Parizu. Otac mi je bio meka srca i blage ćudi, mešavina gena: švajcarski podanik, polu-francuz polu-austrijanac, s primesom Dunava u krvi. Sad ću vam pokazati nekoliko divnih jarko plavih razglednica.
      Posedovao je luksuzni hotel na Rivijeri. Njegov otac i obojica deda trgovali su vinom, draguljima i svilom (rasporedite ih sami). U svojoj tridesetoj godini oženio se jednom Engleskinjom, kćerkom alpiniste Jeromea Dunna, unukom dvojice dorsetskih pastora, stručnjaka za zakučaste predmete: paleopedologiju i Eolove harfe (rasporedite ih sami). Okolnosti i uzrok smrti moje veoma fotogenične majke bili su prilično originalni (piknik, grom); meni su tada bile svega tri godine i, osim nekakvog toplog ugla u najmračnijoj prošlosti, nije mi ostalo ništa od nje u udolinama i udubinama sećanja, iza kojih je — ako još možete podneti moj stil (pišem pod nadzorom) — zašlo sunce moga detinjstva; svi vi zasigurno poznajete one mirišljave ostatke dana, koji se zadržavaju s rojem mušica nad nekom živicom u cvatu i na koje iznenada nabasate u šetnji i prođete kroz njih, podno brda, u letnji suton — sparina i zlaćane mušice.
        Majčina starija sestra Sybil, koja se bila udala za bratića mog oca — koji ju je, uostalom, uskoro ostavio — živela je s nama kao besplatna guvernanta i domaćica. Posle sam čuo da je bila zaljubljena u mog oca i da je on jednom, jednog kišnog dana, lakoumno iskoristio njene osećaje, a onda, čim se
izvedrilo, zaboravio na sve to. Ja sam joj bio neobično privržen, uza svu krutost — kobnu krutost — nekih njenih pravila. Možda je ona htela napraviti od mene boljeg udovca od mog oca. Tetka Sybil imala je modre oči s ružičastim rubovima i lice voštane boje. Pisala je pesme. Bila je pesnički praznoverna. Govorila je da zna kad će umreti — upravo kad ja navršim šesnaest godina — i tako je i bilo. Njen muž, spretan trgovački putnik neke kozmetičke firme, provodio je veći deo vremena u Americi gde je na kraju osnovao vlastito poreduzeće i stekao nešto imetka.
         Ja sam rastao kao sretno i zdravo dete u sjajnom svetu ilustrovanih knjiga, čistog peska, narančinih stabala, dobroćudnih pasa, morskih daljina i
nasmešenih lica. Oko mene se velebni Hotel Mirana vrteo kao zaseban svemir, obeljen kosmos usred drugog, plavog, golemog, sveducavog kosmosa. Svi su me, od sudopera s pregačom pa do kralja u letnjem odelu, voleli i mazili. Vremešne Amerikanke saginjale su se, odupirući se o štap, nada mnom kao kosi toranj u Pizi. Propale ruske kneginje nisu mogle platiti mom ocu, ali su meni kupovale skupe slatkiše. A on, mon cherpapa1, vodio me je na veslanje i vožnju biciklom, učio me plivati, roniti, skijati na vodi, čitao mi Don Quijotea i Les Miserableš1, a ja sam ga obožavao i poštovao i radovao se kad bih slučajno čuo kako sluge razgovaraju o njegovim različitim ljubavnicama — ljubaznim lepoticama koje su se veoma mnogo bavile mnome, gugutale mi i prolevale dragocene suze nad mojim posve veselim sirotovanjem.
         Išao sam u englesku školu koja je bila nekoliko kilometara daleko od kuće; onde sam igrao rackets i Fives (udarao loptu o zid reketom ili dlanom), dobivao odlične ocene i divno se slagao i s drugovima i s nastavnicima. Iz razdoblja do svoje trinaeste godine (to jest  do susreta s mojom malom Annabelom) sećam se svega dva svoja izrazito spolna doživljaja: svečanog, pristojnog i posve teoretskog razgovora o nekim neočekivanim pojavama u dečaštvu, razgovora koji sam vodio u školskom ružičnjaku s nekim američkim dečakom, sinom poznate filmske glumice koju je on malo kad viđao u
trodimenzionalnom svetu; i prilično zanimljive reakcije svog organizma na
biserasto mutne fotografije, s beskrajno nežno osenčanim udubinama puti, u
Pichonovu raskošnom albumu La Beaute Humaine1, koji sam jednom krišom
izvukao ispod brda mramorastih svezaka Graphica u hotelskoj biblioteci. Posle mi je otac protumačio, onako dobrohotno kako je umeo, sve o tome što je smatrao da bi mi moglo biti potrebno; to je bilo u jesen 1923. godine, pre nego me je poslao u gimnaziju u Lyon (gde sam imao provesti tri godine); ali,
jao, baš toga leta mog oca nije bilo— putovao je po Italiji s Mme de R. i njenom
kćerkom — tako da se nisam imao kome izjadati niti se s kim posavetovati.

Nabokov Vladimir, Lužinova Odbrana

PRVO POGLAVLJE

      Najviše ga je začudila činjenica da će od ponedeljka on biti Lužin. Njegov otac — pravi Lužin, stariji Lužin, pisac — izašao je iz dečje sobe, osmehujući se, tarući ruke (za noć već namazane prozirnim hladnim kremom), pa je svojim antilopski upapučenim večernjim hodom odgegucao natrag u spavaću sobu. Njegova žena je ležala ukrevetu. Upola se pridigla i rekla: — Pa, kako je prošlo? — Skinuo je sivi halat i odgovorio: — Snašli smo se nekako. Pribrano je primio. Uf... stvarno mi je pao kamen sa srca. — Baš fino — reče njegova žena, polako navlačeći na sebe svileni pokrivač. — Hvala Bogu, hvala Bogu..

    To je uistinu bilo olakšanje. celo leto — brzo seosko leto što se uglavnom sastojalo od tri mirisa: jorgovana, sveže pokošenog sena i suvog lišća — celo leto su raspravljali pitanje kada i kako da mu kažu, i neprestano su odlagali tako da se to vuklo do kraja avgusta. Kretali su se oko njega u bojažljivo sve užim krugovima, ali je trebalo da samo podigne glavu i otac bi već s hinjenim zanimanjem kuckao staklo barometra čija je kazaljka uvek stajala na buri, dok bi majka otplovila nekud u dubine kuće, ostavljajući sva vrata otvorena i zaboravivši na poklopcu klavira dugačku, neurednu kitu zvončića. Debela guvernanta Francuskinja koja mu je čitala Grofa Monte Krista (i prekidala čitanje da bi osećajno izviknula »jadni, jadni Dante«), predložila je roditeljima da ona uhvati bika za rogove, iako joj je taj bik ulivao smrtni strah. Jadni, jadni Dantes u njemu nije pobuđivao nikakvo saosećanje, i posmatrajući njen vaspitni uzdah, on bi samo zažmirio i gumicom derao hartiju za crtanje, pokušavajući da što je moguće groznije nacrta njeno izbočeno poprsje.

    Mnogo godina kasnije, jedne neo čekivane godine jasno-vidosti i očaranosti, sa zanesvešćujućom slašću sećao se tih časova čitanja na verandi što pluta na šumoru bašte. Ta uspomena bila je prožeta suncem i slatkim, mastiljavim ukusom šipčica gospinog bilja koje je odsecala udarcima peroreza i ubeđivala ga da ih drži pod jezikom. A ekserćići koje je jednom stavio na trščano sedište, namenjeno
da, uz suve, pucketave šumove, primi njenu debelu zadnjicu, bili su retrospektivno izjednačeni sa suncem i zvu-ima bašte i komarcem što se uhvatio za njegovo oguljeno koleno i blaženo podiže crvenkasti trbuh. Desetogodišnji dečak odlično, do tančina, poznaje svoja kolena —svrabljiv otok koji je češao dok nije prokrvario, bele tragove noktiju na preplanuloj koži i sve one ogrebotine koje su potpisi zrna peska, šljunka i oštrih grančica. Komarac će odleteti, izbegavši pljesak njegovog dlana; guvernanta će zahtevati da se ne vrpolji; u groznici koncentracije, pokazujući nejednake zube — koje je zubar u Sankt Peterburgu spojio platinskom žicom —i pognuvši glavu sa spiralno podšišanim temenom, on je sa svih pet prstiju grebao i strugao ujedeno mesto — a guvernanta se
polako, sa sve većim užasom, ispružala prema otvorenom bloku za crtanje, prema onoj neverovatnoj karikaturi.

—Ne, bolje da mu ja kažem — nesigurno je odgovorio Lužin stariji na njen predlog. —Kazaću mu kasnije, neka na miru piše diktat. — Roditi se u ovom nepodnošljivom svetu jedva je podnošljivo — ujednačeno je diktirao Lužin stariji, šetajući tamo-amo po učionici..

      A njegov sin je pisao, gotovo polegavši po stolu i iskezivši zube s njihovim metalnim skelama, i naprosto je ostavljao praznine umesto reči »nepodnošljivom« i »podnošljivo«. Aritmetika je bolje išla; postojala je neka tajanstvena milina u činjenici da će neki dugačak broj, do koga se s mukom došlo, u odlučujućem trenutku, nakon mnogih pustolovina, biti bez ostatka deljiv s devetnaest.

     Lužin stariji se bojao da će njegov sin kad nauči zašto su bili potrebni utemeljitelji Rusije, potpuno bez izrazni Sinej i Truvor, kao i tablicu ruskih reči koje se pišu s »jat« i glavne reke Rusije, da će dete pasti u onakav isti fras kao pre dve godine, kad se sporo i teško, uz zvukš kripanja stepenica, krckanja podnica i kovčega što se premeštaju, ispunjavajući celu kuću svojim prisustvom, prvi put pojavila guvernanta Francuskinja. Ali sad se nije desilo ništa slično; smireno je slušao, a kad je otac, pokušavajući da odabere najzanimljivije i naj privlačnije pojedinosti, između ostalog rekao da će ga zvati prezimenom, kao što se zovu odrasli, sin je pocrveneo, počeo da trepće, bacio se ničice na jastuk, zinuvši i vrteći glavom (— Nemoj se tako vrpoljiti — reče otac sa strepnjom, uočavajući njegovu zabunu i očekujući suze), ali nije briznuo u plač, već je umesto toga zario lice u jastuk, usnama proizvodeći praskave zvuke, pa je, naglo se podigavši — zgužvan, topao, b listavih očiju— brzo upitao hoće li ga i kod kuće zvati Lužin.

    A sad, ovog mutnog, napetog dana, na putu prema stanici, kako bi uhvatili voz za Sankt Peterburg, Lužin stariji, sedeći pored žene u otvorenim kolima, gledao je sina i bio spreman da se smesta osmehne ukoliko ovaj okrene prema njemu svoje tvrdoglavo odvraćeno lice, i pitao se šta li je
navelo dečaka da naglo postane tako »krutikav«, kako se izrazila njegova žena. Sedeo je nasuprot njima, na prednjem sedištu, umotan u taman ogrtač od vunenog tvida, noseći mornarsku kapu stavljenu na krivo no koju se sad niko na svetu ne bi usudio da ispravi, i gledao u stranu, u debela brezova stabla što su promicala duž jarka punog njihovog lišća.

- Da ti nije zima? — upitala je majka, kad je put skrenuo prema reci, a nalet vetra proizveo paperjasto mreškanje po sivom ptičjem krilu njenog šešira.
— Jeste — reče sin, posmatrajući reku.
    Majka je taman htela da, uz maukav zvuk, pruži ruku i namesti njegov ogrtač, ali, primetivši izraz njegovih očiju, hitro vrati ruku i samo pokaza zamrdavši prstima kroz vazduh:
— Prigrni ga, prigrni ga bolje. —

    Dečak se nije pomerio. Napućivši usne da bi odlepila voilette od usta — bio je to stalan gest, gotovo tik — ona pogleda muža, nemo tražeći podršku. I on je bio u vunenom ogrtaču;ruke u debelim rukavicama počivale su na kariranom putnom ćebetu koje se blagospuštalo da oblikuje udolinu i potom se opet malko uzdizalo, sve do struka malog Lužina.
— Lužin — s usiljenom veselošću reče otac — a, Lužine? — i ispod ćebeta nogom nežno munu sina. Lužin je odmakao kolena. Evo seljačkih izbi s krovovima gusto obraslim blistavom mahovinom, evo poznatog starog putokaza s upola izbrisanim natpisom (ime sela i broj njegovih »duša«) i evo seoskog bunara, s njegovom vedricom, crnim blatom i belo-nogim seljankama. Prošavši selo, konji su se hodom penjali uz brdo, a iza njih, u nizini, pojaviše se druga kola u kojima su se, zbijeno sedeći, vozile guvernanta i domo-upravi-teljka koje se mrze. Kočijaš coknu usnama i konji opet pređoše u kas. Bezbojnim nebom iznad trnjike sporo polete vrana.Stanica se nalazila na oko tri kilometra od imanja, na tački gde put, glatko i zvučno prošavši kroz jelovu šumu, preseca drum za Sankt Peterburg i plovi dalje, preko šina, ispod brane, pa u nepoznato.

— Ako želiš, možeš da pokreneš lutke — ulagivački reče Lužin stariji kad je njegov sin iskočio iz kola i uperio pogled u zemlju, vrteći vratom jer ga je grebao vuneni ogrtač. Ćutke je uzeo po nuđeni novčić od deset kopejki. Guvernanta i domo-upraviteljka su kabasto izmilele iz drugih kola, jedna desno a druga levo. Otac je skinuo rukavice. Drešeći veo, majka je motrila na trupastog nosača koji je skupljao njihovu putnu ćebad. Iznenadni vetar nakostrešio je konjske grive i raširio kočijaševe skerletne rukave.
     Našavši se sam na peronu, Lužin je otišao do staklene kutije gde je pet lutkica s obešenim bosim nogama čekalo udar novčića pa da ožive i počnu da se obrću; ali je danas njihovo očekivanje bilo uzaludno, jer se ispostavilo da je sprava pokvarena a novčić uludo straćen. Lužin je malo pričekao, a onda se okrenuo i otišao do ruba koloseka. Desno, jedna devojčica je sedela na ogromnoj bali,
jedući zelenu jabuku, oslonivši lakat na dlan. Levo je stajao čovek u kamašnama, s jahačkim korbačem u ruci, gledajući udaljeni rub šume odakle će se za koji minut pojaviti vesnik voza — oblačić belog dima. Ispred njega, na drugoj strani šina, kraj žutomrkog vagona drugog razreda, bez točkova, koji je pustio koren u zemlju i pretvorio se u stalno ljudsko stanište, seljak je cepao drva. Odjednom je sve ovo skrila izmaglica suza, kapci su ga pekli, bilo je nemoguće podneti ono što će se dogoditi — oca s lepezom karata u rukama, majku koja pogledom prebrojava prtljag, voz što uleće, nosača koji postavlja stepenice uz vagon da bi penjanje bilo lakše. Pogledao je oko sebe. Devojčica je jela jabuku; čovek u kamašnama zurio je u daljinu; sve je bilo mirno. Kao u šetnji, otišao je do kraja staničnog perona i onda počeo da se vrlo brzo kreće; strčao je niz nekakve stepenice i tu behu utabana stazica, bašta šefa stanice, ograda, vratanca, jele — zatim mala jaruga i odmah potom šuma.

     Isprva je trčao pravo kroz šumu, očešavajući se o fiskavu paprat i klizajući se po crvenkastom lišću đurđevka — a kapa mu je visila na zatiljku, držeći se samo o vrpci, kolena mu behu vruća u vunenim čarapama već obuvenim za grad, trčeći je plakao, vrskao detinje psovke kad bi ga grančica šibnula po čelu — i konačno se zaustavio, pa je, dahćući, čučnuo tako da mu je ogrtač pokrivao noge.

   Tek danas, na dan njihove svakogodišnje selidbe iz sela u grad, na dan koji, sam po sebi, nikad nije bio lep, kad je kuća puna promaje i čovek zavidi baštovanu koji nikud ne ide, tek danas je shvatio sav užas promene o kojoj je govorio otac. Nekadašnji jesenji povraci u grad sad su izgledali kao sreća. Njegove svakodnevne jutarnje šetnje s guvernantom — uvek istim ulicama, Nevskim prospektom i natrag kući kejom, više se neće ponoviti. Srećne šetnje. Ponekad bi mu predložila da prvo idu kejom, ali je uvek odbijao — ne toliko što je od najranijeg detinjstva voleo ono uobičajeno, već zato što se neizdrživo bojao topa u Petropavlovskoj tvrđavi, ogromnog, gromu podobnog, udara od koga su se tresla okna po kućama i koji je mogao da čoveku probije bubnu opnu — i uvek bi udesio(pomoću neosetnih manevara) da se na Nevskom prospektu nađe u podne, što je moguće dalje od topa — čiji bi ga hitac, ukoliko bi promenio pravac svoje šetnje, sustigao tačno kod Zimskog dvorca. Takođe je kraj njegovim prijatnim razmišljanjima posle ručka, na sofi, ispod tigrovog krzna, a kad izbije dva, tu je mleko u srebrnoj šolji koja mu daje tako divan ukus, i kad izbije tri, šetnja otvorenim landauom. U zamenu za sve to došlo je nešto novo, nepoznato i stoga užasno, jedan nemoguć, neprihvatljiv svet,pet časova od devet do tri, i gomila dečaka još većma zastrašujućih no oni koji su ga nedavno, jednog julskog dana, ovde na selu, baš na mostu, okružili, uperili u njega limene pištolje i ispalili štapićaste projektile čije su gumene kapice bile perfidno smaknute.

 Šuma je bila tiha i vlažna. Isplakavši se, neko vreme se igrao bubom koja je nervozno mrdala pipcima, a onda se fino zabavljao gnječeći je kamenom. Pokušavajući da ponovi ono početno, sočno krckanje. Uskoro je primetio da je počela da sipi kiša. Onda je ustao sa zemlje, našao poznatu stazu i spotičući se o korenje počeo da trči s neodređenom, osvetničkom zamišlju da se vrati na imanje: tamo
će se sakriti, tamo će prezimiti, hraneći se sirom i pekmezom iz ostave. Staza je desetak minuta krivudala kroz šumu, sišla je do reke pokrivene krugovima od kišnih kapi, a pet minuta kasnije na vidiku se ukazaše strugara, njen pešački mostić gde čovek do gležanj a upada u strugotine, i staza što vodi naviše, i onda — kroz gole grmove jorgovana — kuća. Šunjao se duž zida, video da je prozor salona otvoren, uzverao se uz oluk na zeleni, oguljeni venac i prevalio se preko prozorskog okvira. Našavši se u salonu, zaustavio se i oslušnuo. Dagerotipija njegovog dede po majci — crni zalisci, violina u ruci — s visoka je piljila u njega, ali je onda potpuno iščezla rastvorivši se u staklu, čim je portret pogledao iskosa — bila je to melanholična razonoda koju nikad nije propuštao kad bi ušao u salon. Pošto je jedan trenutak razmišljao i mrdao gornjom usnom, od čega se platinska žica na prednjim zubima slobodno pomerala gore-dole, oprezno je otvorio vrata, lecnuvši se od zvuka treperavog odjeka što je odveć žurno zauzeo kuću po odlasku njenih vlasnika, a onda je strelimice pojurio hodnikom i odatle, uz stepenice, na tavan. Bio je to naročit tavan s prozorčićem kroz koji
je čovek mogao da gleda stepenište, mrki sjaj njegove ograde koja se, niže dole, graciozno izvijala i nestajala u polutami. Kuća je bila sasvim tiha. Malo kasnije, odozdo, iz očevog kabineta, razleže se prigušeno zvonjenje telefona. S prekidima, zvonjenje se dosta dugo nastavilo. Onda je opet zavladala tišina.

    Smestio se na sanduku. Do njega je stajao sličan sanduk, ali otvoren i ispunjen knjigama. Ženski bicikl s pokidanom zelenom mrežicom na zadnjem točku dubio je na glavi u uglu, između neoblanjane daske naslonjene uza zid i golemog putničkog sanduka. Nakon nekoliko minuta Lužinu postade dosadno, kao kad vam flanelom uviju vrat izabrane da izlazite. Doticao je sive prašnjave knjige u otvorenom sanduku, ostavljajući po njima crne otiske. Osim knjiga tu su se nalazili pernata lopta s jednim perom, velika fotografija (vojnog orkestra),napukla šahovska tabla i još neke ne naročito zanimljive stvari.

    Na ovaj način prošao je jedan čas. Odjednom, začu buku glasova i cijukanje kućnih vrata. Oprezno pogledavši kroz prozorčić, dole je video oca koji je kao dečak potrčao uz stepenice i onda, ne doprevši do odmorišta, opet brzo sišao, izbacujući kolena u stranu. Sad su glasovi odozdo bili
razgovetni: domo-upraviteljev, kočijašev,čuvarev. Trenutak kasnije, stepenište je ponovo oživelo; ovog puta uz njega je brzo naišla majka, zadižući suknju, ali se i ona zaustavila pre odmorišta pa se nagla preko ograde i onda, brzo, raširenih ruku, ponovo sišla. Konačno, pošto je prošao još minut, svi su se popeli u gomili — očeva ćelava glava se presijavala, ptica na majčinom šeširu se njihala kao patka na uzburkanoj površini ribnjaka, a domo-upraviteljeva seda četkasta kosa je poskakivala; na
začelju, svaki čas se naginjući preko ograde, išli su kočijaš, čuvar i, iz nekog razloga, mlekarica Akulina i, konačno, crnobradi seljak iz vodenice,budući žitelj budućih noćnih mora. Kao najsnažniji, on je Lužina sneo s tavana u kola-

DRUGO POGLAVLJE

izvor

Vladimir Nabokov, Slučajnost

     Bio je sluga u restoranu nemačkog ekspresa. Ime mu je: Aleksej Ljvovi Lužin. Stigao je iz Rusije pre pet godina i od tada se preseljavao iz grada u grad, radio svašta: bio je nadničar u Turskoj, komisionar u Vijeni, moler, poslovođa i još koješta. Sada su se obema stranama dugačkog vagona prelivala, prelivala polja, bregovi, obrasli vreskom, brezovim šumarcima – i buljon, u debelim čašama na poslužavniku, koji je on vešto pronosio uskim hodnikom, između pobočnih stočića, dimio se i zapljuskivao. Servirao je s velikom strpljivošću, vešto nabadao, isecao i stavljao na tanjire nežne komade govedine – naklanjajući, pri tom, brzo, svoju ošišanu glavu, zategnuto čelo, crne, guste obrve nalik na prevrnute brkove.

     U pet popodne vagon je stizao u Berlin, u osam se vraćao nazad, prema francuskoj granici. Lužin je živeo kao na ljuljašci: da se prepusti mislima i sećanjima mogao je samo noću, u uskom ćošku, gde je mirisalo na ribu i na prljave čarape. Često se prisećao svog kućnog kabineta, u Petersburgu – kožna presvlaka na pregibima udobnog nameštaja – i svoje žene, Lene, o kojoj pet godina nije ništa čuo. Iz dana u dan život mu se činio sve prazniji. Od kokaina, od suviše čestih ušmrkivanja opustela mu je duša – i u nozdrvama, na unutrašnjim hrskavicama, pojavile su se tanušne ranice.

   Kada se osmehivao zableštali bi njegovi krupni zubi jasnim odbleskom, i zbog toga tipično ruskog belog osmeha zavoleli su ga, svaki na svoj način, dvojica drugih poslužitelja – Hugo, zdepasti, plavokosi Berlinac, koji je popisivao poruđbine, i živahni, lukavi, nalik na crvenu lisicu Maks, koji je raznosio pivo i kafu po kupeima. Ali u poslednje vreme Lužin se sve ređe osmehivao.

      U slobodnim trenucima, kada ga je probadao blesak kristalnog otrovnog talasa, nizale su se misli, svaka sitnica se preobražala u čudo. Pedantno je zabeležio na komadu hartije sve te korake koje je preduzeo kako bi pronašao svoju ženu. Dok je bio pod uticajem droge, vraćala su mu se blažena osećanja zbog kojih mu se činilo izuzetno važno da sve zapisuje. Ali ujutro, kada mu je glava pucala i rublje prianjalo uz telo, s odvratnošću i dosadom je posmatrao te nečitke stranice.

    Odnedavno, poželo ga je zanositi nešto drugo. S istom prilježnošću počeo je da planira svoju smrt – krivom je označio padove i uzlete straha, kako bi na kraju, kao olakšanje, obeležio i odlučujući skok: noć izmđu prvog i drugog avgusta. Zanimala ga je ne toliko sama smrt koliko sve pojedinosti, njena prethodnica, i u tim pojedinostima on se toliko zapetljavao da bi na samu smrt i zaboravio. Čim je počinjao da se trezni, zamagljivala se okolnost te ili neke druge zamišljene pogibije – a bivalo jasno samo to da mu je život toliko dodijao da nema više razloga da živi.

                                                                   ***


       A prvog avgusta, oko pola sedam uveče, u prostranom polutamnom bifeu berlinske železničke stanice sedela je za praznim stolom starica, Uhtomska, Marja Pavlovna, gojazna, sva u crnom, s žutim, kao u evnuha licem. U sali nije bilo mnogo sveta. Mutno su svetlele bakarne drške visećih lampi ispod zamagljene tavanice. Pokatkad je zvonko udarala odmaknuta stolica.
       Uhtomska je namršteno pogledala zlatnu strelicu zidnog časovnika. Strelica se pomerala pri svakom otkucaju. Starica je ustala, uzela svoju crnu, blistavu torbicu i žurmnim, ravnim koracima, podupirući se o čvorugav, muški štap, krenula prema izlazu.
     Kraj rešetke je čekao nosač. Najavili su dolazak voza. Mračni vagoni, boje gvožđa, teško nastupajući, prolazili su jedan za drugim. Na flanelu međunarodnog vagona, ispod srednjeg prozora, beleo se natpis: Berlin – Pariz; pored njega je bio vagon-restoran, načijem se prozoru pomaljala glava nalakćenog crvenokosog lakeja – bilo je to jedino što je podsećalo na uzdržanu raskoš doratnog Nord-ekspresa.
        Voz se zaustavio, zveknuli su odbojnici, dug zvižduk protegao se šinama. Nosač je smestio Uhtomsku u kupe drugog razreda, u odeljenje za pušače, kao što ga je starica i zamolila. U uglu, kraj prozora  već je podrezivao cigaru neki gospodin sa drskim licem, u odelu boje mekintoša. Marja Pavlovna smetila se preko puta. Laganim pogledom je proverila da li su sve njene stvari na gornjoj polici. Dva kofera, korpa. Sve je tu. I na kolenima blistava torbica. Ozbiljno je žvakala usne.
       Upao je par Nemaca, glasno dišući.
    A kroz minut do stepenica voza je stigla dama, mlada, s velikim, namazanim usnama, sa crnom, pripijenom kapom, koja je pokrivala čelo. Unela je stvari i ušla u hodnik. Gospodin u maslinastom
sakou posmatrao je njeno kretanje. Ona je neveštim pokretom spustila prozorsko staklo, nagnula se, opraštajući se sa nekim. Uhtomska je uhvatila šum ruske reči.
         Voz se pokrenuo. Dama se vratila u kupe. Na licu je i dalje ostao osmeh, potom je nestao, i ono je odjednom postalo tako umorno. Kraj prozora su promicale posledwe cigle zidova kuća; na jednoj je bila reklama: divovska cigareta, bukvalno nabijena zlatnom slamom. Pod zracima niskog sunca goreli su krovovi, mokri od kiše.
      Marja Pavlovna nije mogla da se uzdrži. Mekano je upitala na ruskom:
– Da li će vam smetati, ako torbicu spustim ovde?...
Dama je uzdrhtala:
– Ah, samo izvolite...
Maslinasti gospodin u uglu preko puta bacio je pogled na nj u preko novina.
– Evo, ja idem u Pariz – rekla je Uhtomska lako uzdahnuvši.
– Imam tamo sina. Plašim se, znate, da ostanem u Nemačkoj.
Izvadila je iz torbice veliku maramicu, snažno njom obrisala nos – sleva nadesno i obrnuto.
– Plašim se. Kažu, biće ovde revolucija. A vi, ništa niste čuli?
Dama je odmahnula glavom. Bojažljivo je pogledala najpre gospodina sa novinama, potom nemački par.
– Ja ništa ne znam. Pre tri dana sam doputovala iz Petersburga.
Na bucmastom, žutom licu Uhtomske pobudila se živa radoznalost. Podigla je svoje naborane obrve.
– Ma nemojte mi reći!...
Dama je govorila brzo i tiho, sve vreme gledajući u vrhove svojih cipela:
– Da. Jedan dobri čovek me dovezao. I ja takođe idem u Pariz. Imam tamo rođake.
Počela je da skida rukavice. S prsta se skotrljao zlatni zrak – venčana burma. Panično ju je prihvatila.
- Eto, sve vreme mi obruč spada. Ruke su mi, šta li, smršavile.
Ućutala je, migajući trepavicama. Na staklenim vratima prema prolazu videli su se telegrafski stubovi kako promiču u nizu.
Uhtomska se okrenula prema dami:
– Recite mi – upitala je glasnim šapatom – zar im nije sada... loše? A?...
Proleteo je crni telegrafski stub, poremetivši ritmički zamah žica. One su se opustile, kao zastava kada vetar ne duva. I ulagivački požele ponovo da se podižu... Voz je išao brzo između vazdušnih
zidova beskrajne, zlataste večeri. U kupeu, negde na tavanici, nešto je treskalo, zveckalo, skoro sipajući kišu na gvozdeni krov. Nemački vagoni su se snažno ljuljali. Međunarodni, presvučen
iznutra plavom tkaninom, išao je mirnije i manje zvučno od ostalih. U restoranu su trojica poslužitelja pripremali stolove za ručak. Jedan od njih, sive, ošišane glave i crnih obrva, nalik na prevrnute brkove, razmišljao je o kutijici koju je držao u stražnjem đepu. U kutijici – kristalni prašak firme Merk. Razmeštao je nževe i viljuške, stavljao u krug neotvorene flaše – i odjednom, nije mogao da se uzdrži. Zbunjenim, belim osmehom pogledao je crvenog Maksa koji je spuštao gusto naborane zavese – i odjurio preko klimavog gvozdenog mostića u susedni vagon. Zatvorio se u garderober. Pažljivo izračunavajući potrese voza, sipao je brežuljčić  praška na nokat velikog palca, brzo i pohlepno prislonio ga uz jednu nozdrvu, pa uz drugu, udahnuo, jezikom oblizao iskričavu prašinu, zažmurio od njene gipke gorčine – i izašao iz garderobera opijen, bodar – glava mu se punila blaženim ledenim vazduhom.
Dok je prolazio između kožne harmonike nazad u svoj vagon, pomislio je: evo, sada je lako umreti. Osmehnuo se. Bolje je sačekati noć. Šteta je odmah prekinuti dejstvo uspokojavajućeg otrova.
– Daj bonove, Hugo. Idem da ih podelim.
– Neka ide Maks. On će to brže uraditi. Drži, Maks.
Crvenokosi lakej zgrabio je pegavom pesnicom knjižicu sa bonovima. Poput lisice, skliznio je među stolove. Prešao je u plavi koridor međunarodnog vagona. Ispod prozora se bezuspešno uklanjalo pet razgovetnih struna. Nebo je tamnelo. U kupeu drugog razreda starica u crnoj odeći, nalik na evnuha, saslušala je, tiho uzdišući, priču o dalekom, bednom životu.
– A muž vam je – ostao?
Dama je širom otvorila oči.
– Ne, on je odavno u inostranstvu. Tako se desilo. U početku je otputovao na jug, u Odesu. Tražili su ga. Trebalo je da i ja putujem tamo, ali se nisam na vreme spremila...
– Strašno, strašno. Znači – ništa ne znate o njemu?
– Ništa. Odlučila sam da se ponašam kao da je mrtav.
Burmu sam počela da nosim oko vrata. Plašila sam se, i burmu će mi oduzeti. A u Berlinu su mi poznanici rekli da je on živ, da ga je neko video. Evo, objavila sam oglas u jučerašnjim novinama.
Dama je žurno iz otrcane svilene tašnice izvadila savijen novinski list.
– Evo, pogledajte...
Uhtomska je stavila naočari, pročitala:
„Elena Nikolajevna Lužina moli svog muža Alekseja Ljvovića da se odazove.”
– Lužin? – rekla je Uhtomska, skidajući naočari. – Zar nije on sin Lava Sergejevića? Imao ih je dvojicu. Ne sećam se, kako su se zvali...
Elena Nikolajevna radosno se osmehnula:
– Kako je dobro... Upravo, to je neočekivano. Zaista ste poznavali njegovog oca?
– Da, još kako, još kako – samozadovoqno i umiljato progovorila je Uhtomska. – Lav Sergeje... Nekadašnji konjički oficir...
Naši majuri bili su jedan pored drugog. Dolazio nam je u goste.
– Umro je – nastavila je Elena Nikolajevna.
– Čula sam, Čula. Carstvo mu nebesko... Uvek je dolazio sa hrtom. Dečaka se slabo sećam. I ja sam već osam godina u inostranstvu. Mlađi je zbog nečeg – mucao...
Elena Nikolajevna se ponovo nasmejala.
– Ne, to je bio stariji...
– Pa, biće da sam pobrkala, mila – nežno je rekla Uhtomska.
– Slabo mi je pamćenje. I LJevučke Lužina se ne bih setila da me vi niste podsetili. A sada sam se ipak svega setila. Predveče je dolazio na čaj kod nas. Evo, sada ću vam reći...
Uhtomska se ovlaš podigla i nastavila – razgovetno, pomalo pevušeći, bez tuge, budući da je znala da se o dobrom može govoriti samo dobro, ne jedeći se što je prošlo:
– Eto... Imali smo tanjire, sa zlatnim obrubom, a u sredini – u samoj sredi – komarac, kao stvaran... Onaj ko ne zna, obavezno hoće da ga otera...
       Vrata u kupeu su se otvorila. Crvenokosi lakej nudio je bonove za ručak. Elena Nikolajevna je uzela. Uzeo je i gospodin u maslinastom, koji je sedeo u uglu, od nekog vremena sve više nastojeći da uhvati njen pogled.
– Ja imam sve svoje – rekla je Uhtomska – šunku, kolač od kiselog testa...
Crvenokosi lakej je obišao sva odeljenja. Otkoračao je nazad u vagon-restoran. U prolazu je munuo laktom svog kolegu, onog ošišanog, belozubog, koji je stajao sa salvetom ispod miške, na podestu.
Blistavim, uplašenim očima pogledao je prema Maksu. Osećao je u celom telu prohladnu, golicavu pustoš, kao da upravo sada celo telo kija, iskijava dušu. Po stoti put smišljao je kako da organizuje
svoju smrt. Izračunavao je svaku pojedinost, kao da je rešavao šahovski problem. Pomišljao je i ovako: da izađe noću na nekoj stanici, zaobiđe nepokretni vagon, spusti glavu na štit odbojnika
kada drugi vagon počne da se kreće, kako bi se pridružio onom koji stoji. Dva štita će da se udare. Između njih će biti njegova sagnuta glava. Glava će da se rasprsne, kao mehur od sapunice. Preobraziće se u radostan vazduh. Potrebno je samo blagovremeno stati na železnički prag, blagovremeno pritisnuti slepoočnicu na hladanštit...
– Ne čuješ, šta li? Vreme je da ih pozoveš.
On se uplašeno osmehnuo zdepastom Hugu i prošao kroz vagone, klateći se, razmićući vratašca u hodu, snažno i užurbano vičući: „Na ručak! Vreme za ručak!”

    U jednom odeljku on je na trenutak primetio žućkasto, punačko lice starice koja je raspoređivala sendviče. To mu se lice učinilo vrlo poznato. Žureći nazad kroz vagone, sve vreme je mislio o tome ko bi ona mogla da bude. Upravo to lice već je video u snu. Osećanje da mu pomalo podrhtava telo postalo je sada joć određenije: tek što nije, odmah ću se setiti. Ali što je više naprezao misli, sećanje je razdražljivije uzmicalo. Vratio se u restoran namršten. Nadimao je nozdrve. Grlu mu se grčevito
stezalo. Nije mogao da guta.
– Do đavola s njom... Kakva beda...
    Putnici su počeli da prolaze hodnicima, u pravcu restorana, ljuljajući se, pridržavajući se za zidove vagona. U zatamnjenim staklima već su se videli odrazi, mada su još bile vidljive žućkaste, mutne sunčeve zrake. Elena Nikolajevna je uplašeno primetila da je gospodin u maslinastom odelu čekao da najpre ona ustane, a potom će on. Imao je neprijatno izbuljene oči, staklaste, nalivene tamnim jodom. Hodnikom je išao tako da samo što nije nasrnuo na nju, i kada su se vagoni zatresli – zakašljucao se
značajno. Njoj se, zbog nečega, činilo da je on špijun, potkazivač, iako je smatrala da je glupo što tako misli – nije više u Rusiji, a ipak je tako razmišljala o tome... Zaista, suviše je iznurila dušu u poslednje vreme.
    On je nešto rekao kada su prolazili kroz hodnik spavaćih kola. Tada je ubrzala korak. Po klimavom prelazu prešla je na podest restorana, koji je bio iza međunarodnog vagona. I tada ju je, neočekivano, s nekakvom grubom nežnošću uhvatio za ruku iznad lakta Samo što nije kriknula, snažno je otrgnula ruku, i saplela se.
Gospodin je rekao na nemačkom, sa stranim naglaskom:
– Dušo moja...
Elena Nikolajevna se naglo okrenula. Pošla je unazad – preko mostića, kroz međunarodni vagon, opet preko mostića. Bila je nepodnošljivo uvređena. Bolje joj je i da ne ruča, nego da sedi preko puta tog čudovišnog bezobraznika. Pomislio je da je ona bog zna ko. Samo zato što šminka usne.
– Šta je bilo, golubice?... Zar nećete da ručate?
Uhtomska je držala sendvič. Ispod kriške hleba, kao roze jezik, virio je komadić salame.
– Neću ići. Izgubila sam apetit. Oprostite mi – spava mi se.
Starica je začuđeno podigla tanke obrve. Potom je nastavila da žvače.
A Elena Nikolajevna je okrenula glavu i pretvarala se da je zaspala. Uskoro je i zaista zadremala. Bledo, umorno lice povremeno joj se trzalo. Nos joj je na mestu gde se skinuo puder svetleo. Uhtomska je zapalila cigaretu s dugačkom kartonskom muštiklom.

       Posle nekih pola sata vratio se gospodin u maslinastom odelu, hladnokrvno je seo u svoj ugao, držeći čačkalicu među zubima. Potom je pokrio oči, naslonivši glavu iza platna koje je visilo na kukama kraj prozora. Kroz pola sata voz je još usporio kretanje. Vagon se zaustavio, udaljeno i s olakšanjem je uzdahnuo. Čulo se kako neko kašlje u susednom odeljenju, kako odjekuju koraci po platformi. Voz je stajao dugo – kroz tamu su se dozivale udaljene sirene – potom se trgnuo, pokrenuo.
     Elena Nikolajevna se probudila. Uhtomska je dremala, otvorivši crna usta. Nemačkog para više nije bilo. Gospodin je takođ|e spavao, s licem pokrivenim zavesom, ružno raširivši noge.
       Oblizala je svoje osušene usne. Umorno je naslonila ruku na čelo. I naglo se trgla: s domalog prsta iščezla je burma.
Oduzeto je posmatrala svoju golu ruku. Zatim, dok joj je srce lupalo, smeteno i užurbano počela je da traži po sedištu, po podu. Pogledala je oštra kolena muškarca preko puta.
– Ah, gospode, naravno... Na podestu restorana... Kada je trgla ruku...
Izašla je iz kupea; klateći se, zadržavajući suze, brzo se kretala, trčala kroz hodnik... Jedan vagon... drugi... spavaća kola... mekani tepih... Došla je do kraja međunarodnog vagona i kroz poslednja vrata videla – jednostavno – vazduh, pustoš, noćno nebo, put koji je izmicao kao crni klin.

     Pomisli da je pogrešila, pošla na drugu stranu... Zajecavši, okrenula se nazadPored, kraj vrata garderobera, stajala je starica – sa sivom keceljom, povezom na rukavu – nalik na nudilju. Držala
je vedricu iz koje je štrčao kist.
– Odvojili su – rekla je starica i zbog nečega uzdahnula – u Kelnu će biti drugi.
       
                                                                    *

       U vagon-restoranu, koji je ostao pod svodom dremajuće noćne železničke stanice, poslužitelji su se oblačili, meli pod, sklanjali stolnjake. Kada je završio posao, Lužin je izašao na platformu i stajao na vratima, podupirući se leđima o dovratak.
       Na stanici je bilo mračno i pusto. Podalje, kroz matirane oblake dima, fenjeri su lučili svoje vlažne zvezde. Slabašno su treperili potoci šina. Zašto li ga je tako uplašilo lice one starice – nije mogao da pojmi. Sve drugo mu je bilo jasno – samo mu je to bilo slepa mrlja.
       Riđokosi, oprezni Maks, takođe je izašao napolje. Meo je. U uglu je ugledao zlatan zrak. Nagnuo se. Burma. Spustio ju je u đep na prsluku. Hitro se osvrnuo, vidi li ga ko. Lužinova leđa u izrezu
vrata bila su nepokretna. Maks je oprezno izvadio burmu; pri nejasnom svetlu, razgledao je ono što je bilo unutra urezano. Pomislio je, „na kineskom...”. A, u stvari, bilo je zapisano: „1. avgust 1915. Aleksej.” Metnuo je burmu nazad u đep.
       Lužinova leđa su se pokrenula. Ne žureći se, spustio se dole. Prošao je ukoso preko mračnog perona do susednog železničkog nasipa – spokojnim, slobodnim hodom, skoro šetajući se. Direktan voz ujurio je u stanicu. Lužin je stigao do kraja perona i lagano skočio. Ugljena prašina krcnula je pod potpeticom.
      I eto, za tren oka, s poslednjim skokom banula je parna lokomotiva. Ništa ne razumevši, Maks je izdaleka video kako su promakle neprekidne trake osvetljenih prozora.


Sa ruskog preveo Zoran Ćerić
izvor 

Vladimir Nabokov, Smeh u tami

1

Bio jednom čovek što se zvao Albin, a živio u Berlinu, u Nemačkoj. Bio je bogat, ugledan i sretan. Jednog je dana ostavio ženu zbog mlade devojke; voleo je, ali nije bio voljen, i život mu se
završio u nesreći.

To je sva priča, i mogli bismo se time zadovoljiti — kad ne bi bilo koristi i užitka u pripovedanju. Iako na kamenu nadgrobniku ima dovoljno mesta da onde stane, mahovinom pokriven, zbijen
prikaz jednoga ljudskog života, ipak su pojedinosti uvek dobrodošle.

Dogodilo se tako da je Albin jedne noći došao na divnu namisao. Doduše, ideja nije bila sasvim njegova, jer mu je sinula kad je pročitao jednu Conradovu rečenicu (nije posredi slavni Poljak, nego Udo Conrad, koji je napisao Uspomene zaboravljiva čoveka i onu drugu pripovetku o starom čarobnjaku što je na oproštajnoj predstavi i samog sebe tajanstveno uklonio).

Bilo kako bilo, on je tu ideju posvojio tako što ju je zavoleo, igrao se njome, dao joj maha u sebi, dok na kraju nije postala delom njega samog, zakonitim vlasništvom u slobodnom gradu duha. Kao kritičar umetnosti i stručnjak u slikarstvu često se zabavljao time da utvrđuje kako je ovaj ili onaj stari majstor signirao krajolike i lica što ih je on, Albin, susretao u svakodnevnom životu: tako mu se život prometnuo u lepu galeriju slika — svaka slika divna patvorina. Jedne večeri, tako, dok je razgaljivao svoj učeni duh pišući kratak esej o filmskoj umetnosti (ništa sjajno, nije on bio
osobito nadaren čovek) — dođe mu neobična misao, nešto u vezi sa živahnim crtanim filmovima u boji koji su se pojavili upravo u to vreme.

Kakve li čarolije, mišljaše, kad bi se moglo tim postupkom upriličiti da se neka čuvena slikarska dela, nadasve ona holandske škole, verno prenesu na filmsko platno, u njihovim živopisnim bojama, a onda da se probude u život, da se gibanja i kretnje razvijaju dalje crtački, u potpunu skladu sa stanjem kakvo je na slikama; na priliku, krčma puna malog sveta što svojski pije za drvenim stolovima, s pogledom na suncem obasjano dvorište na kojem stoje osedlani konji — i sve odjednom oživljuje: mali čovek u crvenu odloži svoj vrč, djevojka s pladnjem okrene se slobodna, a kokoš na pragu počne kljucati. Sve bi se moglo nastaviti tako što bismo male likove izveli iz okvira i pustili da šetaju slikarevim pejzažem, možda sa smeđim nebom i zaleđenim kanalom, i s ljudima što na smešnim klizaljkama, kakve su upotrebljavali u ono doba, opisuju staromodne krivulje što se na slici naslućuju; ili pak prikazati mokru cestu u magli i jahače što se nakon jahanja navraćaju u tu istu krčmu — i tako bi se polako ljudi i svetlost naposletku vratili u prijašnje, na isto mesto, i sve bi se na kraju završilo prvom slikom.

Mogli bismo zatim pokušati s Talijanima: modri stožac brda u daljini, bela vijugava staza, mali hodočasnici što se uspinju svojim putem hodeći na poklonstvo. Možda i religiozni prizori, ali samo oni s manjim skupinama. A crtač bi morao imati ne samo temeljito znanje o tome slikaru i o njegovu vremenu, nego bi morao biti i dobrano darovit da se ukloni svakom neskladu između oživelih
kretnja i onih što ih je ovekovečio stari majstor: morao bi sve uskladiti prema samoj slici — da, dalo bi se to urediti. A boje... one bi, dakako, morale biti kudikamo rafiniranije nego što su na crtanim
filmovima. Kakva li bi se pripovetka mogla izneti: pripovetka o viziji jednog slikara, sretno putovanje oka i kičice, čitav jedan svet u stilu toga slikara, svet uronjen u boje što ih je on sam istočio.

Nakon nekog vremena razgovarao je o tome s nekim filmskim producentom, ali taj nije baš nimalo bio oduševljen: rekao je kako bi to iziskivalo neizmeran rad, fini rad, bilo bi potrebno poboljšati
tehniku, a sve bi stajalo mnogo novaca; rekao je da takav film, zbog teške izrade, ne bi mogao trajati duže od nekoliko minuta; a i tada bi većini ljudi bio nasmrt dosadan, bio bi na opšte razočaranje.

Zatim je Albin razgovarao s drugim čovekom iz filmskog sveta, pa je i taj odbio predlog, otklonio ga s prezirom.
— Mogli bismo početi s nečim posve jednostavnim —predlagao je Albin — uzeti kakav prozor od šarena stakla pa oživeti likove na njemu, poći od pokretne heraldike, uzeti kakva malog sveca ili dvojicu...
— Sve se bojim, ništa od toga — dočeka onaj. — Ne možemo se upuštati u rizik, u filmske tlapnje.

Ali je Albin zagrizao u svoje, nije se okanjivao ideje.

Na kraju su mu pripovedali o nekome okretnom momku, zvao se Axel Rex, koji je imao izvanredan dar za neobičnosti: taj je zaista nacrtao jednu perzijsku bajku koja je oduševila intelektualne
snobove u Parizu i upropastila čoveka koji je finansirao taj smeli pothvat. I tako je Albin pokušao da se porazgovori s njim, ali je saznao da se čovek vratio u Sjedinjene Države i da onde crta za neki ilustrovani list. Nakon nekog vremena uspeo je Albin s njime doći u vezu, i Rex je pokazao zanimanje za Albinovu ideju.

Jednoga dana u martu dobio je Albin podugačko pismo od njega, ali je pismo stiglo baš u vreme nenadne krize u Albinovu privatnom  životu — sasvim privatnom — tako te je divna namisao,
koja bi inače živela dalje i možda našla zid po kojem bi se penjala i cvala — čudnovato bledila poslednje nedelje i naposletku uvela.

Rex je pisao kako je beznadno i dalje pokušavati da privoli ljude u Hollywoodu, i hladno je prešao na to kako bi Albin, kao čovek koji ima sredstava, morao sam da finansira svoju ideju; u tom bi slučaju on, Rex, uz taj i taj honorar (svota bijaše zapanjujuća), polovinom plaćen unapred, pristao izraditi jedan film prema Breughelu, na primer po slici što nosi naslov Poslovice, ili šta već Albin želi.

— Da sam na tvome mestu — napomenuo je Albinov šurjak Paul, dežmekast, dobroćudan čovek, s kvačicama dve olovke i dva naliv pera na gornjem džepu kaputa — ja bih pokušao sreću. Obični filmovi stoje više... mislim na one s ratovima i srušenim kućama.

— Istina je, ali takvi i vraćaju novac, a moj ne bi.

— Koliko se sećam — nastavi Paul, odbijajući dimove cigare (upravo su završavali večeru) — bio si spreman da za to žrtvuješ znatnu svotu, jedva manju od honorara što ga taj traži. Pa šta je?
Kao da više nisi tako oduševljen kao pre malo vremena. Nisi valjda od svega odustao?

— Ne znam. Muči me praktična strana, a što se tiče moje ideje, nisam je odbacio: i dalje mi se sviđa.

— A kakva je to ideja? — upita Elisabeth.

Bila je to jedna od njezinih sitnih navika — da zapitkuje o onome o čemu se pred njom već nadugo raspredalo. Bila je to čista nervoza, a ne tupost ili nedostatak pažnje, i najčešće je opažala, još
dok je postavljala pitanja i bespomoćno klizila po rečenici, da je sve vreme znala odgovor. Njezin je muž znao tu njezinu navadu, i nije se ljutio; naprotiv, to ga je zabavljalo. Mirno je nastavljao razgovor i dobro znao (unapred uživajući) da će ona već sledećeg trenutka sama dati odgovor na svoje pitanje. Ali toga posebnog dana u martu Albin beše zapao u takvo stanje uzrujanosti, zbrkanosti i jada da su mu živci naprosto popustili.

— Ti kao da si pala s meseca! — okosi se na nju, a ona pogleda u nokte i reče blago:

 — Ah, da, sećam se. Potom se obrati osmogodišnjoj Irmi, koja je halapljivo gutala s tanjura čokoladnu kremu:

— Ne tako brzo, dete, ne tako brzo.

— Mislim — opet će Paul, odbijajući dimove — da svaki novi izum...

Albin, kojim su ovladali njegovi neobični osećaji i njegova smušenost, govoraše u sebi: »A što me se, do besa, tiče taj Rex, ovaj glupi razgovor i ta čokoladna krema...? Već mi je da poludim, a niko i ne primećuje. I ne mogu to zaustaviti, beznadno je i pokušati, a sutra ću opet onamo i kao luđak da sedim u ovoj tami... Neverojatno!«

Doista beše neverovatno — pogotovu gde se svih ovih devet godina braka zauzdavao, i nikad, nikad... »Zapravo bih«, mišljaše, »morao o tome razgovarati s Elisabethom; ili naprosto s njome otputovati za kratko vreme; ili potražiti psihoanalitičara; ili pak...« Ne, ne možeš samo tako uzeti pištolj i pucnjem maknuti devojku koju i ne poznaješ, a samo zato što je privlačna.


2 


Albin nije nikad imao mnogo sreće u stvarima srca. Iako je bio zgodan i pristao, on, onako miran i dobro odgojen, nije uspevao da od svoje privlačnosti — a bio je ženama privlačan — izbije kakvu praktičnu korist. Bilo je doista nešto vrlo privlačno u njegovu toplom osmehu i blagim modrim očima, što bi malko iskočile kad bi napeto razmišljao (a kako je bio spore misli, bivalo je to češće nego što bi trebalo). Bio je ugodan zabavljač, kozer, a onim lakim, sasvim lakim zastajanjem u govoru, onom dobrom stranom blagog zamuckivanja što najotrcanijoj frazi daje draž i svežinu.
Naposletku, ali ne i na poslednjem mestu po važnosti (jer je on živeo u filistarskom nemačkom svetu), valja dodati da je od oca baštinio solidno uložen imetak; pa ipak, zanesenost je nekako splašnjavala, romanca isparavala kad bi se našla na njegovu putu.

Za studentskih dana imao je dosadnu vezu, jednu od onih teških, sa setnom starijom damom, koja mu je kasnije, za vreme rata, slala na frontu čarape kričave crvene boje, vuneno rublje od kojeg ga je koža svrbela, i nadasve strastvena pisma pisana u silnoj žurbi, zbrkanim, nečitljivim rukopisom, na pergamentnom papiru. Onda je došla ona priča sa ženom Herr Professora koju je susreo na Rajni; bila je to lepa žena ako si je gledao iz određenog  ugla i na određenom svetlu, ali tako hladna i plaha da ju je brzo ostavio. Naposletku, u Berlinu, pre nego što se oženio, beše jedna mršava turobna žena sa svakidašnjim licem što je dolazila svake subote i potanko mu pripovedala o svojoj prošlosti, neprestano ponavljala jedno te isto prokleto preklapanje, umorna uzdisala u njegovim zagrljajima i uvek završavala jednom te istom francuskom frazom, jedinom koju je znala: C'est la vie. Zablude, tapkanja, razočaranja. Bog ljubavi koji mu je služio očito je bio levak, nespretnjaković bez mašte. A pokraj tih bledih žena beše stotine devojaka o kojima je sanjao ali ih nikad nije upoznao; naprosto su promicale pred njim da bi dan-dva ostavile za sobom ono beznadno osećanje gubitka koje lepotu čini onim što ona jest: daleko, osamljeno drvo što se ocrtava na zlatnom nebu, venac svetla pod lukom mosta, nešto neuhvatljivo. Oženio se, ali mu Elisabeth, iako ju je voleo na svoj način, nije pružila onaj ushit za kojim je toliko čeznuo. Bila je kći poznata pozorišnog  direktora, devojka veoma vitka, kose plave i čupave, bezbojnih očiju, i s dirljivim borama točno nad nosom nad onim nosićem što ga engleske spisateljice u svojim romanima nazivaju prćastim pišući retroussée (drugo e dodano za svaku sigurnost). Koža joj je bila tako nežna da je i najmanji dodir na njoj ostavljao ružičast trag koji je nestajao vrlo polako.

Oženio se jer se naprosto tako slučilo. Izlet u brda s njome, s njezinim zdepastim bratom i jednom neobično snažnom rođakinjom, pravim atletom od žene, koja je, Bogu hvala, naposletku iščašila nogu u Pontresini — da, taj izlet beše uglavnom odgovoran za njihovu vezu. Bilo je tada nešto tako nežno oko Elisabethe, tako prozračno, a ona sama sva se ozarila, pretvorila u dobrodušan osmeh. Venčali su se u Münchenu, da umaknu navali mnogobrojnih prijatelja u Berlinu. Stabla divljeg kestena stajala u punom cvatu. Brižno čuvana kutija za cigarete izgubljena je u zaboravljenu parku. Jedan između konobara u hotelu govorio je sedam jezika. Pokazalo se da Elisabeth ima malen nežan ožiljak — posledica upale slepog creva.

Bila je nežna, umilna i privržena dušica. Njezina ljubav beše kao ljiljan. Ali je ponekad znala da usplamti, i tada se Albinu činilo da mu nije potrebna nikakva druga ljubav.

Kad je zatrudnela, pogled joj se prelio neodređenim izrazom zadovoljstva, kao da se unela u onaj novi svet u sebi; bezbrižni joj se hod pretvorio u brižno geganje, a kad beše sigurna da je niko ne vidi, požudno je gutala šake snega što bi ih brzo nakupila.

Albin je prema njoj bio veoma pažljiv, izvodio ju u duge lagane šetnje, gledao da rano ide na počinak, pazio da u kretanju ne bi udarila u kakav oštrobrid predmet u kući; ali je noću sanjao o tome kako na vrućoj, usamljenoj plaži nailazi na devojku što se meškolji na pesku, i obično ga je u takvim snovima obuzimao nenadan strah da bi ga žena mogla zateći.

Izjutra je Elisabeth promatrala svoje nabujalo telo, ogledala se u ogledalu na vratima ormara i smešila se zadovoljnim i zagonetnim osmehom. Onda su je jednoga dana preneli u rodilište, i tako je Albin tri nedelje živeo sam. Nije znao šta da počne sa sobom; pio je konjak, pio podosta, i mučio se mračnim mislima — bile su dve, svaka s drugom vrstom mraka: jedna beše da bi mu žena mogla umreti, a druga, da bi mogao, kad bi samo imao malo hrabrosti, naći zgodnu devojku i dovesti je u svoju praznu ložnicu.

Hoće li se dete ikad roditi? Albin je koračao gore-dole dugim belim hodnikom — beli zidovi, beli emajl, a navrh stubišta palma snomorice. Mrzeo je beznadnu belinu te zgrade, mrzeo rumene obraze i bele krilate pokrivke na glavama bolničarki što su šuškale naokolo i nastojale da ga odagnaju odande. Naposletku se pojavio lekar-asistent i suho rekao:
— Tako, sve je prošlo.

Albinu je pred očima počela promicati fina, tamna kiša, kao svetlucanje i treperenje kakva vrlo stara filma (1910, žustra, hirovita pogrebna povorka, noge što se prebrzo pomiču). Jurnuo je u bolesničku sobu. Elisabeth je sretno rodila devojčicu.

Dete beše u početku crveno i naborano poput balona-igračke što splašnjava. Ali se lišce ubrzo izravnalo, a nakon godinu dana počela je beba govoriti. Sada, sa osam godina, kudikamo je manje govorljiva, od majke je nasledila povučenu narav. I njezina veselost beše kao u majke — neobično suzdržljiva. Bila je to tiha radost postojanja, s lakim prizvukom vedrine i čuđenja što je tako, čuđenja što si uopšte na životu — da, sadržaj joj beše blaga vedrina.

Svih tih godina Albin je ostao veran, iako ga je zbunjivala i mučila dvojnost njegovih osećaja. Osećao je da voli svoju ženu, da je voli iskreno i nežno — koliko je uopšte bio kadar da voli jedno ljudsko biće; i bio je prema njoj iskren u svemu, osim u onoj ludoj čežnji, u onome snu i žudnji što je svojim ognjem stvarala pukotinu u njegovu životu. Elisabeth je čitala sva pisma što ih je pisao ili primao, volela je da zna pojedinosti o njegovim poslovima — pogotovu one oko starih, sumornih slika na kojima se tu i tamo jedva mogahu otkriti bele konjske sapi ili pak setan smešak. Išli su i na nekoliko lepih putovanja u inostranstvo, i mnogo su divnih večeri imali u kući, kad bi on s njome sedeo na balkonu, visoko nad plavim ulicama — žice i dimnjaci isticali se u smiraj dana kao da su tušem nacrtani — i razmišljao o tome kako je zaista sretan, više nego što je i zaslužio. Jedne večeri (nedelju pre razgovora o Axelu Rexu), na putu u kafanu u kojoj je imao poslovni sastanak, opazi da mu je sat ubrzao kao da ga je uhvatio amok (a nije to bilo prvi put) i da pred sobom ima još ceo sat vremena — dar koji valja nekako užiti. Dakako, smešno bi bilo vratiti se kući, na drugi kraj grada, a nije baš imao volje da sedi i čeka: gledati druge muškarce s prijateljicama uvek ga je uznemiravalo. Išao je bez cilja i došao do malena bioskopa što mu svetla bacahu grimizan sjaj po snegu. Pređe očima po plakatu (prikazivaše čoveka što je upro pogled u prozorski okvir na kojem stoji dete u spavaćoj košuljici); oklevao je časak — i kupio ulaznicu.

Tek što je stupio u baršunastu tamu, kadli prema njemu kliznu ovalni trak svetla sa džepne svetiljke (kao što obično biva) te ga blago ali hitro povede niz nagnuti prolaz. Kad je svetlost pala na ulaznicu u njegovoj ruci, Albin vide devojčino priklonjeno lice, i dok je išao za devojkom mogaše u polutami nazreti njezin uski stas i pratiti joj jednomerne gipke i neusiljene kretnje. Dok je klizio na svoje sedalo pogleda gore u nju i vide jasan blesak njezina oka, kad ga je svetlost slučajno uhvatila, i blagi obris njezina obraza što beše kao da ga je kakav veliki umetnik naslikao na tamnoj pozadini.

U svemu nije bilo ništa neobično: takvo što događalo mu se i pre, i znao je da nije pametno zadržavati se na tome.

Devojka je otišla, nestala u tami, a on odjednom osetio dosadu i žalost. Došao je na završetak filma: među isprevrtanim delovima nameštaja uzmicala neka devojka pred zakrabuljenim muškarcem što je držao revolver u ruci.

Albin nije pokazivao pažnje, nije mario da prati događaje koje nije razumevao jer im nije video početak.

Za vreme pauze, kad su se upalila svetla, opet ju je opazio: stajala je kraj izlaza, pored strašna purpurna zastora što ga je upravo potegla u stranu, i ljudi su izlazili navirući pokraj nje. Jednu je ruku držala u džepu kratke vezene pregače, a crna joj bluza bila zategnuta na miškama i grudima.

Upiljio je pogled u njezino lice, gledao ga gotovo u strahopoštovanju. Bilo je to bledo, mrzovoljno, bolno lepo lice. Mogaše joj, sudio je, biti kakvih osamnaest godina.

Kad su gotovo sva sedala ostala prazna i kad su novi posetioci s jedne i druge strane ulazili u prazne redove, ona je prolazila tamo-amo i nekoliko puta prošla tik kraj njega. Ali se on okrenuo, nije ju gledao — ranjavalo ga da gleda u nju, a nije zaboravljao koliko je već puta lepota — ili ono što je on nazivao lepotom — prošla mimo njega i nestala.

Sedeo je još pol sata u tami, upirući izvaljene oči u platno. Zatim je ustao i krenuo. Odmakla je pred njim zastor u stranu — drveni koluti kliznuše uz lak štropot.

 »Ah, još ću je jednom pogledati«, Albin će u sebi, nesretan.

Usne su joj se, učinilo mu se, malko trgle. Pustila je da zastor padne.

Albin ugazi u plavo-crvenu lokvu: sneg se topio. Noć beše vlažna, stalne boje uličnih svetiljki močile se i rastapale. Angus — dobro ime za kino.

Ni nakon tri dana nije mogao odagnati sećanje na nju. Bio je smešno uzbuđen kad je opet ušao onamo — opet usred druge predstave. Sve je bilo točno onako kao i prvi put: džepna svetiljka, izdužene oči kao na Luinijevim slikama, gipki hod u tami, lepa kretnja njezine ruke u crnu rukavu kad je makla zastor u stranu. »Svaki normalan muškarac znao bi što valja raditi«, mišljaše Albin. Kola promakoše glatkom ulicom u oštru zaokretu.

Kad je izlazio, hteo je da uhvati njezin pogled, ali nije uspeo. Vani je levalo kao iz kabla, pločnik je odsevao grimizom. Da nije drugi put išao onamo, možda bi uspeo da zaboravi tu sablast od pustolovine, ali sada beše kasno. Otišao je onamo i treći put, čvrsto odlučan da joj se nasmeši — kakva li bi to očajna grimasa bila da je naum proveo. U svakom slučaju srce mu je tako udaralo da je ispustio priliku.

A sutradan je došao Paul na večeru, razgovarali su o Rexu, Irma je gutala svoju čokoladnu kremu, a Elisabeth postavljala svoja uobičajena pitanja.
 — Ti kao da si pala s meseca! — okosio se na ženu, a onda pokušao svoju neuljudnost popraviti zakašnelim osmehom. Posle večere sedeo je pokraj žene na širokom divanu i dao joj mnogo pusa; ona je razgledavala haljine i druge lepe stvari u modnom magazinu, a on tupavo govorio u sebi:

»Evo sam, do besa, sretan, i šta bih još? Onoj tamo, što bešumno klizi u tami... najradije bih zakrenuo lepim vratom. Uostalom, mrtva je ionako, jer ne kanim više onamo.«


izvor 

S engleskoga preveo Josip Tabak

Amerika Nabokova

 

 

John Colapinto


Trećeg februara 1954. godine Vladimir Nabokov pisao je Jamesu Laughlinu, osnivaču izdavačke kuće New Directions: „Da li biste objavili tempiranu bombu koju sam upravo završio? To je roman od 459 kucanih strana“. Bila je to Lolita, priča o sredovečnom pedofilu koji seksualno iskorišćava dvanaestogodišnju devojčicu; pokazalo se da je Nabokov tačno najavio svoj roman. Zbog pretnji da će biti zabranjena a njen autor i izdavač završiti u zatvoru, knjiga je čekala američkog izdavača gotovo pet godina. Kad se Lolita konačno pojavila u Americi, novembra 1958. godine, zaista je eksplodirala kao tempirana bomba: glavni kritičar Timesa Orville Prescott napisao je gnevnu kritiku u kojoj je roman nazvao „odvratnom… intelektualnom pornografijom“. Lolita je odmah postala bestseler i oborila rekord prodaje u prvoj nedelji, koji je držao roman Prohujalo s vihorom. Što je još važnije, s vremenom je obezbedila Nabokovu ugled majstora engleske proze koga nadmašuje samo Džojs.
U predgovoru Loliti Nabokov, pod imenom doktora sociologije Johna Raya, Jr., piše da je „veliko umetničko delo, naravno, uvek originalno i zato mora doći, manje ili više, kao šokantno iznenađenje“. Gotovo šezdeset godina kasnije ta knjiga je i dalje šokantna, ne samo zbog svoje teme. Barem jednako neobična je i činjenica da je taj roman, tako pouzdan u evociranju pojedinosti života američke srednje klase sredinom veka, tako tačan u reprodukovanju kadenci američkog govora – od Lolitinog unjkavog tinejdžerskog slenga do otmenosti članice književnog kluba iz predgrađa Šarlote Hejz i visokoparnog klaparanja direktorke škole o progresivnom obrazovanju – napisao ruski emigrant koji u zemlji nije proveo ni dve decenije. Nabokov je stigao na ovu obalu bez prebijene pare i bez planova 1941, kad je imao četrdeset godina, a počeo je da piše na engleskom malo pre nego što se ukrcao u avion za Ameriku. Kako je jedna tako potpuno – tako odredbeno – američka knjiga mogla nastati u tako nepovoljnim okolnostima, iz naizgled tako malo verovatnog izvora?
Mnogi elementi za Lolitu bili su, međutim, već postavljeni u vreme kad je Nabokov stigao u Ameriku. Rođen u aristokratskoj ruskoj porodici, pobegao je iz Sankt Peterburga kad mu je bilo osamnaest godina (kad je bogatstvo njegove porodice od 140 miliona dolara otišlo boljševicima) i nastanio se u Berlinu, gde je tokom dvadesetih i većeg dela tridesetih godina napisao niz romana koji su pokazali njegove izvanredne kameleonske sposobnosti, to jest njegovu sposobnost da uoči i usvoji nijanse svake sredine u kojoj se nađe. Roman Kralj, kraljica, pub napisan je iz više ličnih perspektiva: bogatog berlinskog biznismena, njegove izazovne žene i njihovog neuglednog, trapavog nećaka; u Smehu u tami Nabokov govori glasovima nemačkog istoričara umetnosti, nemačkog karikaturiste-sadiste i njihove zajedničke fräulein; a u Očajanju se besprekorno prerušio u ličnost poremećenog rusko-nemačkog proizvođača čokolade i ubicu. U tim ranim romanima kao i u Loliti Nabokov je pokazao sklonost prema seksualno skandaloznim temama i poremećenim i opsesivnim naratorima u prvom licu (Herman Herman, razočarani protagonista Očajanja direktni je preteča Hamberta Hamberta). Činjenica da su te knjige napisane na ruskom u izvesnom smislu je slučajna pošto je Nabokov, koji je naučio engleski u ranom detinjstvu i proveo četiri godine na Kembridžu, znao engleski jednako dobro kao i ruski.
Ali kao što Robert Ropert primećuje u svojoj novoj biografiji Nabokov u Americi: na putu ka “Loliti”, Nabokovljevih prvih sedam godina u Americi bile su presudne za razvijanje “smelosti” i “američke drskosti” koje će mu omogućiti da, u leto 1948. godine, počne da piše posebno hrabru provokaciju – Lolitu. Pre nego što je zvanično kročio na tlo Sjedinjenih Država, Nabokov i njegova zemlja po izboru imali su štošta zajedničko. Uprkos kasnijoj mrzovolji, ruski pisac bio je, kaže Roper, večito dete, razigran i provokativan, živahan i spontan – osobine koje su izuzetno važne za ton i atmosferu Lolite. Kad je stigao na američku carinu sa suprugom Verom i četvorogodišnjim sinom Dmitrijem, na poslednjem brodu iz Francuske koju su okupirali nacisti (kao Jevrejka, Vera je bila posebno ugrožena), Nabokov je doživeo simpatičan susret sa službenikom na granici koji je, dok je pregledao prtljag porodice, video par bokserskih rukavica i u šali počeo da sparinguje s kolegom. U svojoj knjizi Vladimir Nabokov: američke godine biograf Brian Boyd piše da je “Nabokov, dok je prepričavao tu priču mnogo godina kasnije, i dalje očaran američkom lakom, dobroćudnom atmosferom, oduševljeno ponavljao: ‘Gde bi se to moglo dogoditi? Gde bi se to moglo dogoditi?’”
Nabokova su u novoj zemlji pratili dobro raspoloženje i srećne okolnosti. Iako je stigao bez novca i bez čvrstih izgleda na zaposlenje, ubrzo je dobio privremeni posao predavača uporedne književnosti na Velsliju; godine 1948. prihvatio je punu profesuru na Kornelu, gde je predavao rusku književnost. Prvi put otkad je izgubio nasledstvo u ruskoj revoluciji imao je finansijsku sigurnost. Tokom dve godine izgnanstva u Evropi, živeo je gotovo u siromaštvu i jedva je izdržavao porodicu dajući privatne časove tenisa, jezika i boksa. Roper – i sam romansijer koji dobro razume kako piščev novčanik može da utiče na njegov/njen rad – ističe da je novonastala finansijska sigurnost koju je našao u Americi pružila Nabokovu duševni mir neophodan da bi se uhvatio u koštac s Lolitom, delom koje nije imalo velikih izgleda na objavljivanje.
Lolita nije prvi Nabokovljev pokušaj da napiše priču o pedofilu koji je zaljubljen u dvanaestogodišnju devojčicu i ženi se njenom majkom da bi bio bliže predmetu svoje ljubavi – i kome devojčica pada u šake posle prerane smrti svoje majke. Prvi pokušaj, kratka novela pod naslovom “Čarobnjak”, napisan je na ruskom malo pre polaska za Ameriku. Ta pripovetka koju su posthumno, 1986. godine, objavili Vera i Dmitrij Nabokov, pokazuje koliko je atmosfera Amerike važna za to što je Lolita postala tako veliko delo. Dok je “Čarobnjak” neobično sumoran i neodređen, Lolita je velika, razdragana enciklopediija, puna detalja o Americi, koja obuhvata celu američku geografiju, od istoka do zapada, od severa do juga dok Hambert vrluda na svom putovanju automobilom sa svojom maloletnom seksualnom robinjom (putovanje prati iste puteve kao – izvesno mirnija – putovanja koja je Nabokov preduzimao svakog leta sa suprugom u lovu na leptire).
Energija romana dobrim delom proizlazi iz Nabokovljevog odnosa ljubavi i mržnje prema poratnoj američkoj kulturi jeftinih televizijskih programa, loših vesterna, kreštavog džuboksa – opojnog smeća koje prožima priču o seksualnoj opsednutosti kulturnog Evropljanina američkom devojčicom u soknicama ili kako je opisuje Hambert, “idealnom potrošačicom, subjektom i objektom svakog bednog plakata”. Nabokov je uvek odbijao etiketu satiričara i reći da Lolita naprosto secira američki materijalizam iz pedesetih godina bilo bi vulgarno pojednostavljenje; kroz celu knjigu provlači se osećaj hipnostisanog čuđenja i razdraganosti veselim konzumerizmom zemlje i njenih stanovnika. Nabokov je neskriveno uživao u navođenju primera tog konzumerizma koje je brižljivo ugradio u teksturu Lolite. Alfred Appel, Jr., u svojoj divnoj knjizi Anotirana Lolita prenosi oglas za Viyella haljinu koju pominje Hambert kad za sebe kaže da veoma liči na crnokosog muškog modela iz oglasa.
(Model je zaista pljunuti James Mason, koji će kasnije igrati Hamberta u Kubrickovoj adaptaciji Lolite – što dobro pokazuje konkretnost Nabokovljevog imaginiranja likova i način na koji su budalaste američke efemerije zapalile njegovu imaginaciju.) U sličnom duhu, u Nabokovljevim posthumno objavljenim Predavanjima o književnosti preštampan je banalan oglas koji je Nabokov pokazivao studentima na Kornelu kao primer jedne vrste sunčanog američkog materijalizma i kiča (na ruskom pošlost): to je oglas za escajg na kom mlada domaćica, sklopljenih ruku i blistavih očiju, posmatra kutiju s priborom za jelo. Taj oglas, koji je Nabokov nazvao “Obožavanje kašika” izvesno je odigrao važnu ulogu u stvaranju lika prigradske udovice Šarlote Hejz. Iz dirljivog smeća rodilo se remek-delo.
Kada govori o američkim izvorima Lolite, Roper primetno izostavlja neke stvari. (Na primer, ne pominje otkriće Michaela Maara da je Nabokov možda “pozajmio” osnovni zaplet Lolite iz priče Heinza von Lichberga, napisane na nemačkom 1916. godine, o seksualnoj fascinaciji sredovečnog čoveka vrlo mladom devojkom po imenu… Lolita.) On na mnogo stranica nastoji da sačini spisak američke literature koja je mogla uticati na Lolitu, na kom su se, začudo, našli i neki klasici, među njima i Mobi Dik i romani Vilijama Foknera, za koje je Nabokov rekao da mu se nimalo ne sviđaju ili da ih nije čitao. Ali Roperova teza je zanimljiva, a mislim i tačna: da je živa i bodra neposrednost stvarne Amerike sredinom XX veka – a ne prašnjavi klasici – podstakla Nabokova i preobrazila ga iz ruskog imigranta koji se oseća kao riba na suvom u upadljivo samouverenog američkog kolosa koji je napisao Lolitu.
Kao u bajci, veliki komercijalni uspeh tog romana povratio je Nabokovu, koji je tada bio na pragu šezdesete, bogatstvo koje je izgubio kao tinejdžer. Taj isti uspeh na kraju ga je trajno odveo iz Amerike. Godine 1961. Vera i on nastanili su se u hotelu “Palas” u Montreu, na obali Ženevskog jezera, gde je Nabokov sve svoje vreme posvećivao pisanju. U intervjuima je govorio da on i Vera nameravaju da se vrate u Ameriku. Međutim, zbog napredovanja starosti i porodičnih razloga (njihov sin je živeo u susednoj Italiji), nisu to uradili. Međutim, do smrti u sedamdesetosmoj godini (1977) Nabokov je o sebi govorio kao o američkom piscu.

 

 

The New Yorker, 30.06.2015.

Prevela Slavica Miletić 

Vladimir Nabokov -

BLEDA VATRA

Ja bejah senka svilorepe ubijene
Lažnim plavetnilom u prozorskom oknu - i
U odraženom nebu živeh, leteh.
I iznutra, takođe, udvajao sam
Sebe, svoju lampu, jabuku na tanjiru:
Otkrivajući noć, dopuštah tamnom staklu
Da sav nameštaj iznad trave izdigne,
A kako je divno bilo kad bi sneg
Pokrio moj pogled na travnjak i toliko napadao,
Da se stolica i krevet tačno nađu
Na tom snegu, u toj kristalnoj zemlji!

Dođi da te obožavam, dođi da te milujem,
Moja tamna Vaneso, s krmeznim prugama,
blagoslovena,
Moj leptiru Admirable! Objasni
Kako si mogla, u sumraku Ulice jorgovana,
Da dopustiš prostom, histeričnom Džonu Šejdu
Da ti slini na lice, u uho, na lopaticu?

. ...


Ona je mogla da bude ti, ja, ili neka čudna mešavina:
Priroda je odabrala mene da bi iščupala i iskidala
Tvoje srce i moje. U početku, uz osmeh, govorili smo:
"Sve devojčice su bucmaste", ili "Džim Mekvej
(Porodični očni lekar) za čas će izlečiti
Tu malu zrikavost." A posle: "Baš će biti
Lepa, znaš"; i u pokušaju da ublažimo
Muke krupnjanja: "To je neugodno doba."
"Trebalo bi da uzme časove jahanja", govorila si
(Tvoje oči i moje ne bi se srele). "Trebalo bi da igra
Tenis ili badminton. Manje skroba, više voća!
Možda nije lepotica, ali je zgodna."




Nije važno šta je čitala
(neku izveštačenu modernu pesmu za koju se
Na Katedri za engleski reklo da je dokument
"angažovan i silovit"-premda niko nije mario
Šta je to značilo); poenta je u tome da te tri
Odaje, koje tada povezivasmo ti i ona i ja,
Sada tvore triptih ili dramu u tri čina
U kojoj prikazani događaji zauvek ostaju.

Mislim da je uvek gajila neku ludu malu nadu.


_____________________________________


NEROĐENOM ČITAOCU

Ti, žitelju budućih vekova
ljubitelju starina, jednog dana
otkrićeš antologiju stihova,
koja je nepravedno pokopana.

I ti ćeš biti pajac, po meri
epohe: u fraku i redengotu.
Nalakti se. Slušaj. Izaberi
iz prohujalog najzvučniju notu.

Šesnaes redova, krunisanih
nejasnom fotografijom... I podsmeh
koji prezire, stil ugroženih,
jednostavnost kao bedu, kao greh.

Sada sam s tobom. Ne znam da li si voljan
da primiš ono što daruje mrak.
Osećaš li promaju: hladan zrak
prošlosti... Praštaj. Ja sam zadovoljan.

1930.


________________________________


Na godišnjicu smrti Dostojevskog


Vrtom ide Hrist sa učenicima...
Međ grmljem na sunčanom pesku
sav istkan paunovim očima
pasji leš leži nedaleko.

Režnjevi se bele ispod crna
nabora, svetkovina smrti,
smrad, prigušen mirisom tamjana,
s obližnjih, blagih, obamrlih mirta.

Naduven, raspada se leš gnjio,
pun sluzavih, lepljivih crvi...
Jovan odvrati pogled od strvi,
na šta se Matvej namrštio.

Reče apostolu apostol:
"Kakva smrt - takav život mu bi
tom psetu..."

Hrist je pak izustio prosto:
"Biseri - to su njegovi zubi..."

1921.

______________________________________________

 U RAJU



Duša, tek kad je smrt daleko
prepoznatljiv mi je lik njen:
iz provincije sam potek'o
čudak - u raju izgubljen.

U šumici drema anđeo -
divlje, paunasto biće.
Da bi raspravu zapodeo
zabodi u njeg štapiće

i kreni opet iz početka:
najpre - tvoj članak o njemu,
zatim... ali zbog koga, čemu
- čitanost je u raju retka.

Stojiš, zanemeo, zatečen
u tuzi i neverici:
o toj sanjivoj zverčici
sve ostade neizrečeno.

*

Kako nazvati taj svet ruže
- muzejom punjenih ptica?
I gledaš, kroz suze, moj druže,
bez imena i lica.



Berlin, 25.09.1927.

__________________________________

ZNAŠ LI VERU MOJU?

Čuješ li vugu - u mom srcu čilu?
Uživam u prolećnom plavetnilu -
nebeski šećer je posut na zemnu tacnu;
a volim i kad, s jeseni, liju kiše,
i klenove koji lapavicu skriše.
Ima i takvih zalazaka koji te žacnu
da pomisliš: nema me više!
Ako vetar voliš i sive grančice,
božje zvezde i božje zverčice;
ako vidiš u miloj reči "Rusija"
samo daljinu koja zlatno sija
i njiše se, pahne, kao različak -
zavoleću te, i više čak
nego što volim raskošan tapet
šuma, zalazak sunca, gradonosni oblak
i dlakave gusenice koje privlači cvet;
dopašćeš mi se, ako si kao i ja,
pažljiv prema svakoj sitnici koja nas na život tera
i kažeš suncu: hvala ti što sijaš.



1922.

_________________________________

SAN


Ponavlja se, kao iščekujući
udarci zazidanog. U tom snu,
pijukom, rupčagu iskopajući,
nalazim nekakav komad u dnu.

I fenjerom na njemu tad obasjah
trag natpisa i nagost crva.
"Čitaj, čitaj!" - viče mi krv moja:
R.U.S... - ne, ne razlikujem slova.

1953.
______________________________

Pamtim tvoj dolazak; nadirući zvon,
ka strahu i nepoznatom nemiru.
Luna je kroz grane dotakla balkon,
i bacila senku, nalik na liru.

Za tvoje rame, makar iz potiha,
jamb je odežda isuviše gruba.
Neoravilnoj melodiji mog stiha
podsmehnula se i rima krezuba.

Bejah srećan. plamen sveće, nad stolom,
iscrpljivao je poslednje kapi;
prisnila mi se: stranica nad staklom,
koja za munjama, besmrtnim, vapi.

Nema tog više. Zbog zvezde zornjače
ne zakidam sebi jutarnju dremež.
Takve rabote sad me ne privlače,
postale su mi tek sujetna gnjavež.

Stekoh iskustvo, škrtost, nestrpljenje.
Blistavije od bakra izglancani stih.
S tobom zapodenusmo govorenje
kroz ogradu, sused si nam prvi, tih.

Zrelost poredima sa živopisnošću:
lišće vinove loze, kruška, bostan
- sve predeli obasjani svetlošću.
jesenja muzo, postajem tog svestan.


Berlin, (5 - 13.septembra) 1929.

______________________________________

Šarmantni kosmopolita Vladimir Nabokov

Privatni život tog američkog pisca ruskog porekla interesantanje gotovo isto koliko i njegova bogata literarna zaostavština.


Vladimirovič Nabokov (1899–1977) bio je, poput mnogih svojih literarnih junaka, vrlo živopisna ličnost. O sebi je napisao: „Objektivno govoreći, nikada nisam video pronicljiviji, samotniji, uravnoteženiji i luđi um od svog.“
Zahvaljujući aristokratskom poreklu stekao je izuzetno obrazovanje. Još u detinjstvu je uz guvernantu pored ruskog naučio francuski i engleski jezik, što mu je kasnije u životu bilo od velike koristi. Pored svetske književnosti, koju je odlično poznavao, bio je cenjeni lepidopterolog, odnosno stručnjak za leptire, kao i veliki ljubitelj šahovske igre.
Kao naočit i šarmantan intelektualac bio je izuzetno popularan među ženama, naročito među svojim studentkinjama. To je zadavalo mnogo briga njegovoj supruzi Veri, koja je uprkos brojnim piščevim ljubavnim aferama bila njegova verna pratilja i saradnica tokom celog života.
Pored proze i dramskih dela, Nabokov je pisao poeziju, bio je vrstan prevodilac, autor brojnih književnih kritika i eseja. Uz bogatu rusku književnu tradiciju na njegovo stvaralaštvo veliki uticaj je izvršila i moderna evropska književnost. Važi za majstora jezika i stila, a jedinstven je u svetskoj književnosti i po tome što je podjednako dobro pisao na ruskom i na engleskom jeziku.

Izgubljeni raj

Vladimir Nabokov je pripadao generaciji ruskih pisaca koji su zbog političkih prilika u svojoj zemlji i boljševičkih progona bili prinuđeni da emigriraju. Kao i neki drugi ruski i sovjetski umetnici, uprkos svetskom ugledu decenijama je bio gotovo nepoznat u svojoj domovini. Rusiju je s porodicom napustio 1919. godine i nikada se više u nju nije vratio. Jednom prilikom za sebe je rekao: „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji i školovan u Engleskoj, gde sam studirao francusku književnost pre nego što sam petnaest godina proveo u Nemačkoj.“ Iako je veći deo života proveo izvan rodne zemlje, ona mu je uvek bila u srcu. Od 1940. godine u proznom stvaralaštvu potpuno je prešao na engleski, ali je poeziju pisao isključivo na maternjem jeziku.
Nabokovi su bili bogata aristokratska porodica iz Sankt Peterburga. Piščev deda bio je ministar pravde pod vladavinom dva cara, dok mu je otac bio ugledni pravnik, profesor prava i političar. Majka Vladimira Nabokova poticala je takođe iz ugledne ruske plemićke porodice, čiji su mnogi članovi imali umetničke sklonosti.
Vladimirov život zauvek je promenila Oktobarska revolucija, zbog koje je njegova porodica bila primorana da napusti domovinu. Uoči revolucije Nabokovljevi su otputovali na Krim, gde su proveli 18 meseci. Tu je Vladimir napisao svoj prvi naučni rad o leptirima, objavljen 1923. godine u engleskom stručnom časopisu „The Entomologist“. Na Krimu je pisao i poeziju i dovršio ruski prevod književnog klasika „Alisa u zemlji čuda“ Luisa Kerola.
Zajedno s desetinama hiljada protivnika boljševičkog režima porodica Nabokov je 1919. godine emigrirala prvo u London. Tokom boravka u Engleskoj Nabokov je pohađao nastavu na čuvenom Triniti koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao rusku i francusku književnost. Interesantno je da je prvo upisao ihtiologiju, nauku o ribama, da bi se kasnije strasno posvetio proučavanju leptira. Godine provedene u Kembridžu, za koje ga nisu vezale posebno prijatne uspomene, opisao je u romanu „Podvig“ (1931).
Porodica se nakon Londona nastanila u Berlinu, tadašnjem centru ruske emigracije. U tom gradu je, prema nekim podacima, tada živelo oko dvesta hiljada Rusa. Verovatno zbog toga pisac, koji je još od detinjstva tečno govorio tri jezika, nikada nije naučio nemački.
U martu 1922. Vladimirovog oca ubili su ruski teroristi-monarhisti. Sledeće godine Vladimirova majka se s mlađom decom preselila u Prag, dok je pisac ostao u Berlinu. Pisao je za emigrantski časopis „Rul“ (Kormilo), pod pseudonimom V. Sirin. U tom časopisu objavljen je u nastavcima i njegov roman „Mašenjka“, u kojem pripoveda o sudbini nekolicine ruskih emigranata. Radio je u Berlinu i kao učitelj engleskog jezika, bavio se književnim prevođenjem, statirao u filmovima, glumio u pozorišnim predstavama. Tu se prvi put oprobao u sastavljanju šahovskih problema i prvih ruskih ukrštenica.

Vera – anđeo čuvar

Vladimir je u Berlinu upoznao svoju buduću suprugu Veru Jevsejevnu Slonim, s kojom je proveo više od pola veka zajedničkog života. Vera je bila Vladimirova najvernija prijateljica, intelektualna pratilja, poslovna saradnica. Anđeo čuvar. Uprkos njegovim brojnim ljubavnim aferama nije ga napustila do poslednjeg dana. Podržavala ga je u svemu što je radio, a njihovi prijatelji i rodbina zdušno su se slagali u oceni da Vladimir bez Vere nikada ne bi uspeo.
Upoznali su se 1923. godine na jednom dobrotvornom balu, a dve godine kasnije su se i venčali. Par se 1937. godine preselio u Pariz bežeći od nacizma.
Nabokov je, kao i mnogi njegovi književni junaci, imao veoma buran ljubavni život. Već u mladosti važio je za zavodnika. Bio je izuzetno društveno aktivan, a budući da je bio naočit i šarmantan žene su ga obožavale.
Prvu ozbiljniju ljubavnu vezu izvan braka imao je s Irinom Gaudanini, plavokosom Ruskinjom koju je upoznao 1936. Strasna ljubav umalo se nije završila razvodom od Vere, kojoj je Vladimir priznao da je zaljubljen u Irinu. Od ideje da napusti porodicu odustao je najverovatnije zato što mu je Vera zapretila da će mu oduzeti sina Dmitrija.

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte

Irina nikada nije prebolela Vladimira. Nakon pomirenja sa ženom pisac je izbegavao susrete s bivšom ljubavnicom, koja je dugo pokušavala da ga vrati u svoj zagrljaj. Dve decenije nakon njihove veze čitajući roman „Lolita“ Irina je zaključila da je Nabokov zapravo pisao o njoj. Tugovala je za Vladimirom, prateći i isecajući iz novina natpise o njemu sve do smrti 1976. godine.
Nabokovljev odgovor na vezu s Irinom bio je roman „Dar“, koji se svrstava u red njegovih remek-dela. Taj roman napisan je na ruskom jeziku i objavljen je 1938. u Parizu.

Život u SAD-u

Bežeći od ratnog vihora Nabokov se s porodicom prvo preselio u Englesku, ali je ubrzo prebegao u SAD. Uz novčanu pomoć kompozitora Sergeja Rahmanjinova porodica Nabokov se 1940. godine nastanila u Njujorku. U početku je radio u Prirodnjačkom muzeju u Njujorku, kao stručnjak za leptire. Napisao je i dva stručna rada iz te oblasti, a izrađivao je i entomološke crteže.
Američki državljani Vera i Vladimir su postali 1945. U SAD-u Nabokov je predavao ruski jezik, kao i rusku i svetsku književnost. Na Kornel univerzitetu radio je od 1948. do 1958. godine, a njegova predavanja o Gistavu Floberu, Džejmsu Džojsu, Ivanu Turgenjevu, Lavu Tolstoju i drugim piscima bila su veoma hvaljena.
U tom periodu objavljeni su mu romani koji su mu doneli i najveću književnu slavu – „Pnin“ i „Lolita“. Svih tih godina bavio se i prevođenjem ruske klasike: speva „Slovo o Igorevom pohodu“, Ljermontovljevog „Junaka našeg doba“, poezije Puškina, Ljermontova i Tjutčeva. Godine 1944. objavljena je njegova knjiga o Gogolju, a dve godine kasnije četvorotomno izdanje prevoda „Evgenija Onjegina“ s podrobnim komentarima. Nakon objavljivanja romana „Lolita“, koji je neočekivano doživeo ogroman uspeh i uskoro preveden na mnoge jezike, napustio je posao profesora.













Svojevrsna skica za čuveni roman „Lolita“ bila je novela „Čarobnjak“, priča o četrdesetogodišnjim zavodnicima maloletnih devojčica, koju je Nabokov napisao 1939. godine. Lolitu anticipira i lik razmažene Margo iz romana „Kamera obskura“ koji je na ruskom objavio 1932, a pet godina kasnije i na engleskom, pod naslovom „Smeh u tami“.
„Lolitu“ je Nabokov počeo da piše 1947. Roman o sredovečnom muškarcu koji je opsednut svojom dvanaestogodišnjom pastorkom objavljen je prvo u Francuskoj 1955. godine, a potom u SAD-u 1958.
Nabokov je nekoliko puta poželeo da spali rukopis „Lolite“, ali ga je od toga odvratila supruga Vera. Iako je tema koju je odabrao bila više nego skandalozna za vreme u kojem je roman nastao, Vera je verovala da knjiga treba da bude objavljena. Njeni pokušaji da u SAD-u nađe izdavača za „Lolitu“ bili su bezuspešni. Mnogi su delo doživljavali kao najobičniju pornografiju, mada je bilo i izdavača koji su priznavali njegovu književnu vrednost. Niko nije bio dovoljno hrabar da se suoči s mogućim pravnim posledicama objavljivanja romana, strahujući da će knjiga s tako šokantnom temom uništiti i autora i izdavača.
Nakon neuspeha u SAD-u, Vera se napokon obratila književnom agentu koji je vodio Nabokovljeve poslove u Francuskoj. Roman je 1955. objavila pariska izdavačka kuća „Olimpija pres“.
„Lolita“ je, naravno, izazvala vrlo burne reakcije i negodovanje moralista, ali je dobila i izvrsnu ocenu umetničke vrednosti. Poznati engleski pisac Grejem Grim preporučio je knjigu kao jedno od tri najbolja dela objavljena te godine, dok je glavni urednik „Sandej ekspresa“ knjigu osudio kao najodvratnije smeće i nazvao je čistom pornografijom.
Polemike o knjizi ubrzo su zaintrigirale i izdavače u SAD-u. Mnogi su onda bili zainteresovani za njeno objavljivanje, a to je najzad i učinio Valter Minton iz njujorške izdavačke kuće „Putnam“, koji je osigurao izdavačka prava.
U SAD-u su neki u glavnom junaku romana Humbertu Humbertu videli samog autora. Zbog toga je novinarima i fotografima pored sadržaja knjige bilo važno i da saznaju što više o Veri, sredovečnoj supruzi muškarca „koji je voleo devojčice“. Kritičari i novinari nastojali su da dođu do autorovih ličnih beleški i prepiske kako bi dokazali da Lolita nije proizvod mašte, nego piščevo lično iskustvo. Oprečne reakcije kritičara na samu knjigu izazvale su još veću pažnju javnosti i doprinele njenoj boljoj prodaji. Knjiga je 1955. dospela na prvo mesto liste bestselera „Njujork tajmsa“ i na njoj se zadržala šest meseci. Na tom mestu zamenio je „Doktora Živaga“ Borisa Pasternaka. Prava za ekranizaciju „Lolite“ prodata su slavnom Stenliju Kjubriku za 150.000 dolara. Izdavači su počeli da se interesuju i za Nabokovljeva ranija dela, kao i da unapred otkupljuju prava za ono što će tek napisati. Vladimir je konačno mogao da živi od pisanja knjiga.

Književnost kao šah

Danas je vrlo teško poverovati da su život i delo slavnog pesnika i pisca koji je podjednako uspešno stvarao na ruskom i na engleskom jeziku dugo bili prava misterija za široki krug čitalaca bivšeg Sovjetskog Saveza i njegove domovine Rusije. Kao i mnogi drugi pisci nekadašnje velike države, Nabokov je tek u vreme Gorbačovljeve perestrojke dospeo do sovjetskih čitalaca. Pionir u tome neočekivano je postao magazin „64 – Šahovski osvrt“ koji je objavio dve stranice iz memoarskog romana „Druge obale“, u kojem Nabokov pripoveda o svom omiljenom zanatu – sastavljanju šahovskih zadataka.
Mnogi su pisali o njegovoj strasti prema šahu, pa i on sam. Bez obzira na to što Vladimirovi zadaci nisu bili naročito inovativni, oni su interesantni u kontekstu njegovog književnog dela. Mnogo puta je podvlačio bliskost šahovske kompozicije i literaturnog stvaralaštva. Odnosi junaka u njegovim romanima često podsećaju na projekcije šahovskih sukoba.
Prema svedočenju njegovog prvog biografa, australijskog profesora Endrjua Filda, kao šahista nije mogao da se svrsta ni u majstore ni u velemajstore, ali je igrao odlučno i nije voleo da predaje partiju. Igrao je šah vrlo često, uveče kod kuće, kod prijatelja, ponekad čak i na turnirima. Igrao je s velemajstorima Nimcovičem i Alehinom u berlinskom kafeu „Ekitabl“, istina bezuspešno.

Odlazak u Švajcarsku

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte.
Šahu je posvetio i roman „Lužinova odbrana“, koji je objavljen u Parizu u magazinu „Savremeni zapisi“ 1929. Junak tog romana je nekadašnji vunderkind, a sada genijalni šahista, koji život vidi kao partiju šaha s nepoznatim protivnikom. To delo je doživelo ogroman uspeh jer je postalo poznato i svim šahistima Evrope, iako je od prve njegove stranice jasno da je šah u knjizi samo metafora. Roman o borbi dobra i zla u svetu, svetlih i mračnih sila, podseća na šahovsku partiju u kojoj svaka figura i pešak znaju svoje vreme i mesto, pojavljuju se tačno na vreme na sceni i iščezavaju s nje.
Vladimir i Vera su se 1960. nastanili u Švajcarskoj, u kojoj su proveli gotovo 17 godina. Boravili su u hotelu „Palas“ u Montreu, s pogledom na Ženevsko jezero i planine. Želeli su da budu bliže sinu Dmitriju koji je studirao opersko pevanje u Milanu.
Vladimir je umro 1977. godine od virusne infekcije pluća, izazvane prekomernim pušenjem. Poslednji, šesnaesti roman, parodiju autobiografije pod naslovom „Pogledaj, harlekine!“, objavio je 1974. Njegove prve knjige u Rusiji štampane su 1984.