Vladimir Nabokov, Lolita ( odlomak- početak )

Istini događaj koji leži u osnovi romana Lolita.


Sally Horner je imala 11 godina kada je uhvaćena kako krade beležnicu iz prodavnice u njenom rodnom gradu Camdenu, New Jersey. Njenu krađu primetio je Frank La Salle, mehaničar, koji se predstavio kao agent FBI-a. On je Sally rekao da može izbeći slanje u reformsku školu (ili još gore) samo ako ostane u njegovoj milosti.  Ova pretnja se pretvorila u otmicu i 21-mesečnu vožnju po zemlji ( predstavljajući se kao otac i kćer) i seksualno zlostavljanje.( wikipedija)

Sarah Weinman’s u knjizi The Real Lolita povezala je ovaj realni slučaj sa Nabokovom knjigom Lolita. Nabokov nikada nije priznao da je ovaj slučaj imao ozbiljnog uticaja na knjigu, mada se u knjizi The Real Lolita iznose uverljivi argumenti da je ovaj demurral istinski i u mnogo čemu tragičan.


Predgovor

       “Lolita ili ispovest udovice bele rase” tako je glasio dvostruki naslov čudnog teksta koji je došao u ruke autoru ove napomene. Sam je “Humbert, Humbert” umro u zatvoru od srčanog infarkta 16. novembra 1952 ., nekoliko dana pre početka sudskog procesa. Njegov advokat, moj rođak i dobri prijatelj Clarence Clark (koji je sad član Advokatske komore okruga Columbia), zamolio me je da pregledam i ispravim rukopis, jer je taj klijent ovlastio u svojoj oporuci moga dičnog bratića da preduzme sve mere koje bude smatrao potrebnima da pripremi Lolitu za štampanje. Možda je na odluku gospodina Clarka uticala činjenica što je urednik koga je izabrao bio netom nagrađen Polingovom nagradom za svoje skromno delo (Može li se sasećati s osećajima?), u kome se raspravlja o nekim patološkim stanjima i nastranostima.

      Moj je zadatak bio jednostavniji nego što smo i on i ja mislili. Izuzmu li se ispravke očitih pogrešaka i brižljivo uklanjanje nekih tvrdokornih pojedinosti koje su se, uprkos nastojanjima sama H. H., još održale u tekstu kao putokazi i spomenici (upućujući na mesta i ljude koje je iz pristojnosti trebalo prećutati, a iz čovekoljublja poštedeti), može se smatrati da su ovi značajni zapisi ostali netaknuti. Autor je sam izmislio svoj čudnovati pseudonim; i razume se samo po sebi da se ta krinka — kroz koju kao da se krese dva hipnotička oka — nije smela, po želji njena nosioca, skinuti. "Haze" se samo rimuje s pravim junakinjinim prezimenom, ali je njeno ime suviše duboko utkano u tkivo knjige da bi se moglo zameniti; uostalom (kao što će se čitalac sam ueriti), to nije bilo ni potrebno. Znatiželjnici mogu naći podatke o ubistvu, koje je počinio "H. H." u novinama iz septembra i oktobra 1952. godine; razlozi i cilj toga ubistva ostali bi i dalje tajna da nisu ovi memoari dospeli na svetlo  moje stone svetiljke. Za volju staromodnim čitaocima koji se zanimaju za daljnju sudbinu "prototipova" onkraj "istinite pripovesti", mogu navesti nekoliko podataka koje mi je dao gospodin "Windmuller" iz "Ramsdalea", koji nije želeo da se spominje njegovo ime kako ne bi "dugačka senka tog žalosnog iprljavog slučaja" doprla i do gradića u kojem on ima čast živeti. Njegova je kći "Louise" sad na drugoj godini studija. "Mona Dahl" studira na univerzitetu u Parizu. "Rita" se nedavno udala za vlasnika nekog hotela u Floridi. Žena "Richarda Schillera" umrla je pri porodu rodivši mrtvu devojčicu, na Božić 1952. godine, u Gray Staru, dalekom mestu na severozapadu. Gospoda Vivian DamorBlok (Damor po glumačkoj karijeri, a Blok po jednom od prvih muževa) napisala je biografiju svoga bivšeg druga pod kalamburskim naslovom Kumir moj koja treba uskoro izići iz štampe; kritičari koji su već pročitali knjigu u rukopisu tvrde da je to njena najbolja knjiga. Čuvari groblja koja su spomenuta u memoarima "H. H." nisu javili da je ko ustao iz groba.
        Ako se Lolita gleda naprosto kao roman, situacije i osećaji koji su opisani u njoj ostali bi nejasni i ogorčili bi čitaoca kad bi se izbledili s pomoću tričavih okolišanja. U celom se delu, doduše, ne može naći ni jedna jedina nepristojna reč štaviše, neotesan filistar, kojeg su savremeni običaji naučili da mu se nimalo ne gade brojne prostačke reči u najobičnijim američkim i engleskim romanima, zgranuće se kad ih ne nade u Loliti. A kad bi redaktor, da umiri toga paradoksalnog licemera, pokušao ublažiti ili izbaciti te prizore koji se nekim ljudima mogu učiniti "sablažnjivim" (vidi istorijsku odluku poštovanog suca Johna Woolseyj a od 6. decembra1933. godine o jednoj drugoj, kudikamo slobodnijoj knjizi), valjalo bi posve odustati od obelodanjivanja Lolite, jer su baš ti prizori, koje bi dokoni bestidnik mogao proglasiti proizvoljnom putenošću, zapravo preko potrebni toku tragične pripovesti koja neprestano teži za nečim što se može nazvati samo moralnom apoteozom. Cinik će reći da za tim ide i
profesionalni pornograf, ali će erudita na to uzvratiti da se strastvena ispovest "H. H." svodi na buru u čaši vode, da svake godine najmanje 12% odraslih Amerikanaca muškog spola — po skromnom proračunu, ako je verovati dr. Blanche Schwarzmann (usmeno saopštenje) — proživljava ono isto što "H. H." tako očajnički opisuje; i, da je naš ludi memoarista otišao onog kobnog leta 1947. godine merodavnom psihopatologu, ne bi se bila dogodila nikakva nesreća. Sve je to istina — ali tada ne bi bilo ni ove knjige.
         Neka se oprosti ovom komentatoru što će još jednom ponoviti ono što je već višeputa utvrdio u svojim delima i predavanjima, a to je da je "nedolično" počesto isto što i "neuobičajeno". Veliko umetničko delo uvek je izvorno; ono mora samom svojom naravi da potrese i zaprepastiti, to jest da "šokira". Ja nemam nameru da veličam gospodina "H. H.". Nema sumnje daje on kukavan,
da je nepošten, da može poslužiti kao sjajan primer moralne nakaze, da su u njemu udružene okrutnost i obest koje možda svedoče o veoma dubokoj patnji, ali ne bude naklonost prema njemu. Njegovo je čudaštvo, naravno, nespretno. Mnoge su njegove napomene o stanovnicima i prirodi Amerike smešne. Očajnička iskrenost koja izbija iz njegove ispovesti  nipošto ga ne oslobađa odgovornosti za njegovu đavolsku prepredenost. On nije normalan. On nije džentlmen. Ali, kako čarobno njegove gusle bude u nama nežnu samilost prema Loliti i ne daju nam da ostavimo tu knjigu, iako nam se njen autor gadi! Kao opis kliničkog slučaja, Lolita će svakako ostati jedno od klasičnih dela na području psihijatrije, i može se slobodno utvrditi da će se za desetak godina izraz "nimfica" naći u rečnicima i novinama. Kao umetničko delo, Lolita daleko prelazi granice pokajničke ispovsti ; ali moramo priznati da je kudikamo važnije od njena naučnog značenja i umetničke vrednosti njeno moralno delovanje na ozbiljne  čitaoce, jer ta mučna analiza pojedinačnog slučaja sadrži i opštu pouku. Zanemarena devojčica, samoživa majka i manijak zadihan od pohote nisu samo slikovite ličnosti jedne jedinstvene pripovesti; oni nas uz to upozoravaju na opasnost skretanja; pokazuju kakve nas nevolje mogu snaći. Lolita bi nas sve — roditelje, socijalne radnike, pedagoge — morala ponukati da budemo još budniji i pronicaviji u odgajanju zdravijeg naraštaja u jednom pouzdanijem svetu.


Prvi deo

Dne 5. avgusta 1955

John Ray, dr. phil. Widworth, Massachusetts


1. 
Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja. Lolita: vrh jezika prelazi put od tri stepena niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lo. Li. Ta.
      Ujutro je bila Lo, naprosto Lo, sto četrdeset osam centimetara visoka s jednom čarapom na nozi. U hlačama je bila Lola. U školi je bila Dolly. U formularima je bila Dolores. Ali je u mom zagrljaju uvek bila Lolita. A je li imala prethodnica? Pa dakako da je imala... Dapače, Lolite ne bi ni bilo da
se nisam jednog davnog leta prvi put zaljubio u jednu devojčicu. U jednom kraljevstvu kraj mora (gotovo kao u Poea).
        A kad je to bilo?
        Otprilike isto toliko godina pre nego što se Lolita rodila koliko je meni toga
leta bilo leta. Uvek se možete pouzdati u ubicu da će pisati kitnjastim stilom. Poštovane gospode i gospodo porotnici! Prilog broj jedan prikazuje ono na čemu su toliko zavideli Edgarovi serafi — neupućeni, priprosti serafi prekrasnih krila... Pogledajte malo taj splet trnja!

2. 
     Rodio sam se 1910. u Parizu. Otac mi je bio meka srca i blage ćudi, mešavina gena: švajcarski podanik, polu-francuz polu-austrijanac, s primesom Dunava u krvi. Sad ću vam pokazati nekoliko divnih jarko plavih razglednica.
      Posedovao je luksuzni hotel na Rivijeri. Njegov otac i obojica deda trgovali su vinom, draguljima i svilom (rasporedite ih sami). U svojoj tridesetoj godini oženio se jednom Engleskinjom, kćerkom alpiniste Jeromea Dunna, unukom dvojice dorsetskih pastora, stručnjaka za zakučaste predmete: paleopedologiju i Eolove harfe (rasporedite ih sami). Okolnosti i uzrok smrti moje veoma fotogenične majke bili su prilično originalni (piknik, grom); meni su tada bile svega tri godine i, osim nekakvog toplog ugla u najmračnijoj prošlosti, nije mi ostalo ništa od nje u udolinama i udubinama sećanja, iza kojih je — ako još možete podneti moj stil (pišem pod nadzorom) — zašlo sunce moga detinjstva; svi vi zasigurno poznajete one mirišljave ostatke dana, koji se zadržavaju s rojem mušica nad nekom živicom u cvatu i na koje iznenada nabasate u šetnji i prođete kroz njih, podno brda, u letnji suton — sparina i zlaćane mušice.
        Majčina starija sestra Sybil, koja se bila udala za bratića mog oca — koji ju je, uostalom, uskoro ostavio — živela je s nama kao besplatna guvernanta i domaćica. Posle sam čuo da je bila zaljubljena u mog oca i da je on jednom, jednog kišnog dana, lakoumno iskoristio njene osećaje, a onda, čim se
izvedrilo, zaboravio na sve to. Ja sam joj bio neobično privržen, uza svu krutost — kobnu krutost — nekih njenih pravila. Možda je ona htela napraviti od mene boljeg udovca od mog oca. Tetka Sybil imala je modre oči s ružičastim rubovima i lice voštane boje. Pisala je pesme. Bila je pesnički praznoverna. Govorila je da zna kad će umreti — upravo kad ja navršim šesnaest godina — i tako je i bilo. Njen muž, spretan trgovački putnik neke kozmetičke firme, provodio je veći deo vremena u Americi gde je na kraju osnovao vlastito poreduzeće i stekao nešto imetka.
         Ja sam rastao kao sretno i zdravo dete u sjajnom svetu ilustrovanih knjiga, čistog peska, narančinih stabala, dobroćudnih pasa, morskih daljina i
nasmešenih lica. Oko mene se velebni Hotel Mirana vrteo kao zaseban svemir, obeljen kosmos usred drugog, plavog, golemog, sveducavog kosmosa. Svi su me, od sudopera s pregačom pa do kralja u letnjem odelu, voleli i mazili. Vremešne Amerikanke saginjale su se, odupirući se o štap, nada mnom kao kosi toranj u Pizi. Propale ruske kneginje nisu mogle platiti mom ocu, ali su meni kupovale skupe slatkiše. A on, mon cherpapa1, vodio me je na veslanje i vožnju biciklom, učio me plivati, roniti, skijati na vodi, čitao mi Don Quijotea i Les Miserableš1, a ja sam ga obožavao i poštovao i radovao se kad bih slučajno čuo kako sluge razgovaraju o njegovim različitim ljubavnicama — ljubaznim lepoticama koje su se veoma mnogo bavile mnome, gugutale mi i prolevale dragocene suze nad mojim posve veselim sirotovanjem.
         Išao sam u englesku školu koja je bila nekoliko kilometara daleko od kuće; onde sam igrao rackets i Fives (udarao loptu o zid reketom ili dlanom), dobivao odlične ocene i divno se slagao i s drugovima i s nastavnicima. Iz razdoblja do svoje trinaeste godine (to jest  do susreta s mojom malom Annabelom) sećam se svega dva svoja izrazito spolna doživljaja: svečanog, pristojnog i posve teoretskog razgovora o nekim neočekivanim pojavama u dečaštvu, razgovora koji sam vodio u školskom ružičnjaku s nekim američkim dečakom, sinom poznate filmske glumice koju je on malo kad viđao u
trodimenzionalnom svetu; i prilično zanimljive reakcije svog organizma na
biserasto mutne fotografije, s beskrajno nežno osenčanim udubinama puti, u
Pichonovu raskošnom albumu La Beaute Humaine1, koji sam jednom krišom
izvukao ispod brda mramorastih svezaka Graphica u hotelskoj biblioteci. Posle mi je otac protumačio, onako dobrohotno kako je umeo, sve o tome što je smatrao da bi mi moglo biti potrebno; to je bilo u jesen 1923. godine, pre nego me je poslao u gimnaziju u Lyon (gde sam imao provesti tri godine); ali,
jao, baš toga leta mog oca nije bilo— putovao je po Italiji s Mme de R. i njenom
kćerkom — tako da se nisam imao kome izjadati niti se s kim posavetovati.

Šarmantni kosmopolita Vladimir Nabokov

Privatni život tog američkog pisca ruskog porekla interesantanje gotovo isto koliko i njegova bogata literarna zaostavština.


Vladimirovič Nabokov (1899–1977) bio je, poput mnogih svojih literarnih junaka, vrlo živopisna ličnost. O sebi je napisao: „Objektivno govoreći, nikada nisam video pronicljiviji, samotniji, uravnoteženiji i luđi um od svog.“
Zahvaljujući aristokratskom poreklu stekao je izuzetno obrazovanje. Još u detinjstvu je uz guvernantu pored ruskog naučio francuski i engleski jezik, što mu je kasnije u životu bilo od velike koristi. Pored svetske književnosti, koju je odlično poznavao, bio je cenjeni lepidopterolog, odnosno stručnjak za leptire, kao i veliki ljubitelj šahovske igre.
Kao naočit i šarmantan intelektualac bio je izuzetno popularan među ženama, naročito među svojim studentkinjama. To je zadavalo mnogo briga njegovoj supruzi Veri, koja je uprkos brojnim piščevim ljubavnim aferama bila njegova verna pratilja i saradnica tokom celog života.
Pored proze i dramskih dela, Nabokov je pisao poeziju, bio je vrstan prevodilac, autor brojnih književnih kritika i eseja. Uz bogatu rusku književnu tradiciju na njegovo stvaralaštvo veliki uticaj je izvršila i moderna evropska književnost. Važi za majstora jezika i stila, a jedinstven je u svetskoj književnosti i po tome što je podjednako dobro pisao na ruskom i na engleskom jeziku.

Izgubljeni raj

Vladimir Nabokov je pripadao generaciji ruskih pisaca koji su zbog političkih prilika u svojoj zemlji i boljševičkih progona bili prinuđeni da emigriraju. Kao i neki drugi ruski i sovjetski umetnici, uprkos svetskom ugledu decenijama je bio gotovo nepoznat u svojoj domovini. Rusiju je s porodicom napustio 1919. godine i nikada se više u nju nije vratio. Jednom prilikom za sebe je rekao: „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji i školovan u Engleskoj, gde sam studirao francusku književnost pre nego što sam petnaest godina proveo u Nemačkoj.“ Iako je veći deo života proveo izvan rodne zemlje, ona mu je uvek bila u srcu. Od 1940. godine u proznom stvaralaštvu potpuno je prešao na engleski, ali je poeziju pisao isključivo na maternjem jeziku.
Nabokovi su bili bogata aristokratska porodica iz Sankt Peterburga. Piščev deda bio je ministar pravde pod vladavinom dva cara, dok mu je otac bio ugledni pravnik, profesor prava i političar. Majka Vladimira Nabokova poticala je takođe iz ugledne ruske plemićke porodice, čiji su mnogi članovi imali umetničke sklonosti.
Vladimirov život zauvek je promenila Oktobarska revolucija, zbog koje je njegova porodica bila primorana da napusti domovinu. Uoči revolucije Nabokovljevi su otputovali na Krim, gde su proveli 18 meseci. Tu je Vladimir napisao svoj prvi naučni rad o leptirima, objavljen 1923. godine u engleskom stručnom časopisu „The Entomologist“. Na Krimu je pisao i poeziju i dovršio ruski prevod književnog klasika „Alisa u zemlji čuda“ Luisa Kerola.
Zajedno s desetinama hiljada protivnika boljševičkog režima porodica Nabokov je 1919. godine emigrirala prvo u London. Tokom boravka u Engleskoj Nabokov je pohađao nastavu na čuvenom Triniti koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao rusku i francusku književnost. Interesantno je da je prvo upisao ihtiologiju, nauku o ribama, da bi se kasnije strasno posvetio proučavanju leptira. Godine provedene u Kembridžu, za koje ga nisu vezale posebno prijatne uspomene, opisao je u romanu „Podvig“ (1931).
Porodica se nakon Londona nastanila u Berlinu, tadašnjem centru ruske emigracije. U tom gradu je, prema nekim podacima, tada živelo oko dvesta hiljada Rusa. Verovatno zbog toga pisac, koji je još od detinjstva tečno govorio tri jezika, nikada nije naučio nemački.
U martu 1922. Vladimirovog oca ubili su ruski teroristi-monarhisti. Sledeće godine Vladimirova majka se s mlađom decom preselila u Prag, dok je pisac ostao u Berlinu. Pisao je za emigrantski časopis „Rul“ (Kormilo), pod pseudonimom V. Sirin. U tom časopisu objavljen je u nastavcima i njegov roman „Mašenjka“, u kojem pripoveda o sudbini nekolicine ruskih emigranata. Radio je u Berlinu i kao učitelj engleskog jezika, bavio se književnim prevođenjem, statirao u filmovima, glumio u pozorišnim predstavama. Tu se prvi put oprobao u sastavljanju šahovskih problema i prvih ruskih ukrštenica.

Vera – anđeo čuvar

Vladimir je u Berlinu upoznao svoju buduću suprugu Veru Jevsejevnu Slonim, s kojom je proveo više od pola veka zajedničkog života. Vera je bila Vladimirova najvernija prijateljica, intelektualna pratilja, poslovna saradnica. Anđeo čuvar. Uprkos njegovim brojnim ljubavnim aferama nije ga napustila do poslednjeg dana. Podržavala ga je u svemu što je radio, a njihovi prijatelji i rodbina zdušno su se slagali u oceni da Vladimir bez Vere nikada ne bi uspeo.
Upoznali su se 1923. godine na jednom dobrotvornom balu, a dve godine kasnije su se i venčali. Par se 1937. godine preselio u Pariz bežeći od nacizma.
Nabokov je, kao i mnogi njegovi književni junaci, imao veoma buran ljubavni život. Već u mladosti važio je za zavodnika. Bio je izuzetno društveno aktivan, a budući da je bio naočit i šarmantan žene su ga obožavale.
Prvu ozbiljniju ljubavnu vezu izvan braka imao je s Irinom Gaudanini, plavokosom Ruskinjom koju je upoznao 1936. Strasna ljubav umalo se nije završila razvodom od Vere, kojoj je Vladimir priznao da je zaljubljen u Irinu. Od ideje da napusti porodicu odustao je najverovatnije zato što mu je Vera zapretila da će mu oduzeti sina Dmitrija.

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte

Irina nikada nije prebolela Vladimira. Nakon pomirenja sa ženom pisac je izbegavao susrete s bivšom ljubavnicom, koja je dugo pokušavala da ga vrati u svoj zagrljaj. Dve decenije nakon njihove veze čitajući roman „Lolita“ Irina je zaključila da je Nabokov zapravo pisao o njoj. Tugovala je za Vladimirom, prateći i isecajući iz novina natpise o njemu sve do smrti 1976. godine.
Nabokovljev odgovor na vezu s Irinom bio je roman „Dar“, koji se svrstava u red njegovih remek-dela. Taj roman napisan je na ruskom jeziku i objavljen je 1938. u Parizu.

Život u SAD-u

Bežeći od ratnog vihora Nabokov se s porodicom prvo preselio u Englesku, ali je ubrzo prebegao u SAD. Uz novčanu pomoć kompozitora Sergeja Rahmanjinova porodica Nabokov se 1940. godine nastanila u Njujorku. U početku je radio u Prirodnjačkom muzeju u Njujorku, kao stručnjak za leptire. Napisao je i dva stručna rada iz te oblasti, a izrađivao je i entomološke crteže.
Američki državljani Vera i Vladimir su postali 1945. U SAD-u Nabokov je predavao ruski jezik, kao i rusku i svetsku književnost. Na Kornel univerzitetu radio je od 1948. do 1958. godine, a njegova predavanja o Gistavu Floberu, Džejmsu Džojsu, Ivanu Turgenjevu, Lavu Tolstoju i drugim piscima bila su veoma hvaljena.
U tom periodu objavljeni su mu romani koji su mu doneli i najveću književnu slavu – „Pnin“ i „Lolita“. Svih tih godina bavio se i prevođenjem ruske klasike: speva „Slovo o Igorevom pohodu“, Ljermontovljevog „Junaka našeg doba“, poezije Puškina, Ljermontova i Tjutčeva. Godine 1944. objavljena je njegova knjiga o Gogolju, a dve godine kasnije četvorotomno izdanje prevoda „Evgenija Onjegina“ s podrobnim komentarima. Nakon objavljivanja romana „Lolita“, koji je neočekivano doživeo ogroman uspeh i uskoro preveden na mnoge jezike, napustio je posao profesora.













Svojevrsna skica za čuveni roman „Lolita“ bila je novela „Čarobnjak“, priča o četrdesetogodišnjim zavodnicima maloletnih devojčica, koju je Nabokov napisao 1939. godine. Lolitu anticipira i lik razmažene Margo iz romana „Kamera obskura“ koji je na ruskom objavio 1932, a pet godina kasnije i na engleskom, pod naslovom „Smeh u tami“.
„Lolitu“ je Nabokov počeo da piše 1947. Roman o sredovečnom muškarcu koji je opsednut svojom dvanaestogodišnjom pastorkom objavljen je prvo u Francuskoj 1955. godine, a potom u SAD-u 1958.
Nabokov je nekoliko puta poželeo da spali rukopis „Lolite“, ali ga je od toga odvratila supruga Vera. Iako je tema koju je odabrao bila više nego skandalozna za vreme u kojem je roman nastao, Vera je verovala da knjiga treba da bude objavljena. Njeni pokušaji da u SAD-u nađe izdavača za „Lolitu“ bili su bezuspešni. Mnogi su delo doživljavali kao najobičniju pornografiju, mada je bilo i izdavača koji su priznavali njegovu književnu vrednost. Niko nije bio dovoljno hrabar da se suoči s mogućim pravnim posledicama objavljivanja romana, strahujući da će knjiga s tako šokantnom temom uništiti i autora i izdavača.
Nakon neuspeha u SAD-u, Vera se napokon obratila književnom agentu koji je vodio Nabokovljeve poslove u Francuskoj. Roman je 1955. objavila pariska izdavačka kuća „Olimpija pres“.
„Lolita“ je, naravno, izazvala vrlo burne reakcije i negodovanje moralista, ali je dobila i izvrsnu ocenu umetničke vrednosti. Poznati engleski pisac Grejem Grim preporučio je knjigu kao jedno od tri najbolja dela objavljena te godine, dok je glavni urednik „Sandej ekspresa“ knjigu osudio kao najodvratnije smeće i nazvao je čistom pornografijom.
Polemike o knjizi ubrzo su zaintrigirale i izdavače u SAD-u. Mnogi su onda bili zainteresovani za njeno objavljivanje, a to je najzad i učinio Valter Minton iz njujorške izdavačke kuće „Putnam“, koji je osigurao izdavačka prava.
U SAD-u su neki u glavnom junaku romana Humbertu Humbertu videli samog autora. Zbog toga je novinarima i fotografima pored sadržaja knjige bilo važno i da saznaju što više o Veri, sredovečnoj supruzi muškarca „koji je voleo devojčice“. Kritičari i novinari nastojali su da dođu do autorovih ličnih beleški i prepiske kako bi dokazali da Lolita nije proizvod mašte, nego piščevo lično iskustvo. Oprečne reakcije kritičara na samu knjigu izazvale su još veću pažnju javnosti i doprinele njenoj boljoj prodaji. Knjiga je 1955. dospela na prvo mesto liste bestselera „Njujork tajmsa“ i na njoj se zadržala šest meseci. Na tom mestu zamenio je „Doktora Živaga“ Borisa Pasternaka. Prava za ekranizaciju „Lolite“ prodata su slavnom Stenliju Kjubriku za 150.000 dolara. Izdavači su počeli da se interesuju i za Nabokovljeva ranija dela, kao i da unapred otkupljuju prava za ono što će tek napisati. Vladimir je konačno mogao da živi od pisanja knjiga.

Književnost kao šah

Danas je vrlo teško poverovati da su život i delo slavnog pesnika i pisca koji je podjednako uspešno stvarao na ruskom i na engleskom jeziku dugo bili prava misterija za široki krug čitalaca bivšeg Sovjetskog Saveza i njegove domovine Rusije. Kao i mnogi drugi pisci nekadašnje velike države, Nabokov je tek u vreme Gorbačovljeve perestrojke dospeo do sovjetskih čitalaca. Pionir u tome neočekivano je postao magazin „64 – Šahovski osvrt“ koji je objavio dve stranice iz memoarskog romana „Druge obale“, u kojem Nabokov pripoveda o svom omiljenom zanatu – sastavljanju šahovskih zadataka.
Mnogi su pisali o njegovoj strasti prema šahu, pa i on sam. Bez obzira na to što Vladimirovi zadaci nisu bili naročito inovativni, oni su interesantni u kontekstu njegovog književnog dela. Mnogo puta je podvlačio bliskost šahovske kompozicije i literaturnog stvaralaštva. Odnosi junaka u njegovim romanima često podsećaju na projekcije šahovskih sukoba.
Prema svedočenju njegovog prvog biografa, australijskog profesora Endrjua Filda, kao šahista nije mogao da se svrsta ni u majstore ni u velemajstore, ali je igrao odlučno i nije voleo da predaje partiju. Igrao je šah vrlo često, uveče kod kuće, kod prijatelja, ponekad čak i na turnirima. Igrao je s velemajstorima Nimcovičem i Alehinom u berlinskom kafeu „Ekitabl“, istina bezuspešno.

Odlazak u Švajcarsku

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte.
Šahu je posvetio i roman „Lužinova odbrana“, koji je objavljen u Parizu u magazinu „Savremeni zapisi“ 1929. Junak tog romana je nekadašnji vunderkind, a sada genijalni šahista, koji život vidi kao partiju šaha s nepoznatim protivnikom. To delo je doživelo ogroman uspeh jer je postalo poznato i svim šahistima Evrope, iako je od prve njegove stranice jasno da je šah u knjizi samo metafora. Roman o borbi dobra i zla u svetu, svetlih i mračnih sila, podseća na šahovsku partiju u kojoj svaka figura i pešak znaju svoje vreme i mesto, pojavljuju se tačno na vreme na sceni i iščezavaju s nje.
Vladimir i Vera su se 1960. nastanili u Švajcarskoj, u kojoj su proveli gotovo 17 godina. Boravili su u hotelu „Palas“ u Montreu, s pogledom na Ženevsko jezero i planine. Želeli su da budu bliže sinu Dmitriju koji je studirao opersko pevanje u Milanu.
Vladimir je umro 1977. godine od virusne infekcije pluća, izazvane prekomernim pušenjem. Poslednji, šesnaesti roman, parodiju autobiografije pod naslovom „Pogledaj, harlekine!“, objavio je 1974. Njegove prve knjige u Rusiji štampane su 1984.