Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI )

IV 

       Pri prvoj hladnoći Emma napusti svoju sobu i smesti se u primaćoj sobi, dugačkoj prostoriji niska stropa u kojoj je na kaminu stajao razgranat koralj šireći se prema ogledalu. Sedeći kraj prozora u naslonjaču, mogla je videti meštane gde prolaze pločnikom.
         Léon je dvaput dnevno iz ureda odlazio k Zlatnome lavu. Emma ga je izdaleka čula kako dolazi; nagnula bi se osluškujući, a mladić bi promaknuo iza zastora, uvek jednako odeven i uopšte ne okrećući glavu. No, u sumrak bi često, kada je, naslonivši bradu na levu ruku, već u krilu bila ostavila započeto vezivo, zadrhtala pri pojavi te senke što bi naglo promaknula. Ustala bi i zapovedila da se prostre sto.
        Gospodin Homais stizaše u vreme večere. S grčkom kapicom u ruci, ušao bi nečujnim koracima da koga ne uznemiri te ponavljajući uvek istu rečenicu: »Dobra večer, društvo!« Potom bi se, zauzevši mesto za stolom, između dvoje supružnika, stao propitkivati kod lekarao novostima kod bolesnika, a ovaj se s njime savetovao o mogućnostima da svoj posao naplati. Zatim se razgovaralo o tome što ima u novinama. Homais je u to doba već gotovo napamet znao sve vesti pa ih je u cielosti prenosio, zajedno s uredničkim napomenama i svim opisima pojedinačnih nesreća što bi se dogodile u Francuskoj ili u inostranstvu. No, kada bi se taj predmet razgovora iscrpeo, odmah bi počeo stavljati primedbe o jelima što ih je video na stolu. Kadšto bi pače, napola ustavši, gospođi obzirno
ukazivao na najmekši komad ili bi se okrenuo k služavki pa joj davao savete o pripremi raznih ragua i o koristi pojedinih začina za zdravlje; da ti pamet stane, govorio je o mirisu, mesnom ekstraktu, mesnom soku i hladetini. Glava mu je, uostalom, bila punija recepata negoli vlastita apotekarska  bočica, Homaisu ne beše premca u pripravi svakojakih pekmeza, ovakva ili onakva octa i slatkih likera, poznavao je i sve novoizumljene štedne peći, a usto i veštinu čuvanja sira i brige za prokislo vino.
          U osam sati dolazio je po njega Justin da dođe zatvoriti apoteku. Tada bi ga gospodin Homais pogledao prepredenim okom, pogotovo ako je u blizini bila i Félicité, jer beše primetio da je šegrtu lekareva kuća poprilično omilila.
– Ovom mom junačini – govoraše – počinje koješta padati na pamet, a džavo me odneo ako nije zaljubljen u vašu služavku!
      No, ozbiljniji nedostatak zbog kojega mu je zamerao beše neprestano osluškivanje razgovora.
       Nedeljom ga se, primerice, nije moglo isterati iz salona kamo bi ga gospođa Homais pozvala da odvede decu koja bi bila pozaspala po naslonjačima natežući pod leđima odveć široke pamučne navlake. Nije apotekaru na ta večernja posela dolazio previše sveta, jer su se zbog njegova oštra jezika i političkih nazora od njega malo-pomalo bile otuđile razne ugledne osobe. Pisar ih pak nije propuštao. Čim bi začuo zvonce, pohitao bi gospođi Bovary u susret, uzeo joj šal i na stranu, pod tezgu u apoteci, spremio velike krpene papuče što ih je ona po snegu nosila preko obuće.
        Najpre bi odigrali nekoliko partija trideset i jedan, a zatim bi gospodin Homais s Emmom zaigrao écarté; Léon bi stao iza nje i pomagao joj. Stojeći i s rukama na naslonu njezina stolca, promatrao je zupce češlja što joj se čvrsto zabijahu u punđu. Pri svakome pokretu što bi ga napravila da baci karte, haljina bi joj se s desne strane zadignula. S podignute kose na leđa bi joj se spustio smeđi odsjaj i postupno bledeći izgubio se malo-pomalo u senci. Haljina bi joj zatim opet pala s obe strane stola, napuhnuvši se, puna nabora, te se spustila do zemlje. Kada bi Léon koji put osetio da je stao na nju potplatom čizme, odmaknuo bi se kao da je na nekoga nagazio.
        Kada bi i to kartanje završilo, apotekar i lekar igrali su domino, a Emma bi se, promenivši mesto, laktovima naslonila na sto da prelista Illustration. Bila bi donela i modni žurnal. Léon bi se smestio kraj nje; zajedno bi promatrali slike i čekali jedno drugo na pri kraju stranice. Često bi ga zamolila da joj kazuje stihove; Léon ih izgovaraše otegnutim glasom koji na mestima gde se govorilo o ljubavi proračunato postajaše čeznutljiv. No, smetalo mu je lupkanje domina; gospodin Homais, vešt u toj igri, pače je tukao Charlesa dvostrukom šesticom. Potom bi se obojica, odigravši do tri stotine, ispružila pred kaminom i ubrzo zadremala. Vatra zamiraše pod pepelom, čajnik beše prazan. Léon bi i
dalje čitao, a Emma ga slušala nesvesno okrećući senilo na svetiljci na čijem prozirnom tkanju behu naslikani cirkuski pajaci u kočijama i plesačice na užetu, s motkom za držanje ravnoteže. Léon bi zastao, rukom pokazujući usnulo slušateljstvo, pa bi oboje stali razgovarati tihim glasom, a taj im se razgovor pričinjaše to slađim jer ga niko nije čuo.
         Tako se među njima uspostavi svojevrsna povezanost, neprekidno druženje uz knjige i romance; gospodin Bovary, nimalo ljubomoran, tome se nije čudio.
       Za rođendan Charles dobi lepu frenološku glavu, sve do toraksa obeleženu brojevima i obojenu u modro. Beše to znak pisarove pažnje, a bilo je toga još, sve dotle da za nj u Rouenu obavlja narudžbe. Kako je knjiga nekoga romanopisca u modu uvela maniju za mesnatim biljkama, Léon ih je kupovao za gospođu i dovozio u Lastavici, držeći ih u krilu i bodući prste na njihovim tvrdim bodljikama.
        Za lončiće s cvećem Emma dade pred prozor obesiti dasku s ogradicom. I pisar je imao viseći vrtić pa su, brinući se za cjeće na prozorima, znali opaziti jedno drugo.
       Među prozorima u selu beše jedan još češće zauzet od njihovih: naime, nedeljom od jutra do mraka, te svako poslepodne, ako je vreme bilo vedro, video se na tavanskome prozorčiću mršavi profil gospodina Bineta, nagnuta nad tokarskom klupom čije se jednolično brujanje razlegalo sve do Zlatnoga lava.
       Jedne večeri, vrativši se kući, Léon u sobi nađe sag od baršuna i vune izvezen lišćem na bledoj podlozi. Pozva gospođu Homais, gospodina Homaisa, Justina, decu i kuvaricu; ispriča to i beležniku; svi htedoše videti sag; zašto lekarova žena šalje pisaru darove? To se svima učini čudnim te konačno pomisliše kako ona mora da mu je bliska prijateljica. On sam davaše povoda verovanju u to, toliko je svakome neprestano pripovedao o njezinim čarima i duhu, tako da mu Binet jedanput surovo odreza:
– Baš mene briga za to, ne spadam ja u njezino društvo!
         Mučio se da smisli na koji način da joj izjavi ljubav pa, stalno se kolebajući između straha da će je ozlovoljiti i stida što je tako strašljiv, plakaše od malodušnosti i od žudnje za njom. Potom je donosio odrešite odluke: pisao pisma koja bi onda poderao, odgađao tu izjavu na neki rok koji bi zatim produžio. Često bi krenuo s nakanom da ide do kraja, no ta bi ga odlučnost u Emminoj prisutnosti  ubrzo napustila, a kada bi ga Charles, iznenada naišavši, pozvao da s njim sedne u boc pa da zajedno pođu do nekog bolesnika u okolici, odmah bi prihvatio, pozdravio se s gospođom i otišao. Zar nije i muž na neki način deo nje?
          Emma se pak nijednom nije zapitala da li ga ljubi. Ljubav, verovaše, mora naići odjednom, uz snažan blesak i munju, kao orkan s nebesa što se obara na naš život, uzdrma ga, pokida mu volju kao lišće i celo srce odvuče u ponor. Nije znala da na ravnom kućnom krovu, kada se oluci začepe, kiša stvara jezerca, pa bi i dalje bila ostala u uverenju da je na sigurnome, kadli iznenada otkri pukotinu u zidu.

V

        Dogodi se to jedne nedelje u februaru, jednoga snežnog poslepodneva. Svi zajedno, gospodin i gospođa Bovary, Homais i gospodin Léon, behu pošli u dolinu, na pola milje od Yonvillea, razgledati predionicu lana što se onde gradila. Apotekar beše sa sobom poveo Napoléona i Athalie da se malo razgibaju, a pratio ih je Justin noseći na ramenu kišobrane.
        Ipak, ništa ne beše manje zanimljivo od te zanimljivosti. Veliko prostranstvo pustoga zemljišta po kojem se, porazbacano između gomila peska i šljunka, nalazilo nekoliko već zahrđalih zupčanika okruživaše dugačku četverokutnu zgradu izbušenu mnoštvom prozorčića. Njezina gradnja još ne beše dovršena pa joj se između stropnih greda ispod krovišta videlo nebo. Pričvršćen o poprečnu zabatnu gredu, snopić slame izmešane s klasjem pucketavo je vijorio trobojnim vrpcama.
        Homais je govorio. Objašnjavao je društvu buduću važnost toga postrojenja, procenjivao jačinu podova, debljinu zidova i silno žalio što nema drveni metar, kakav poseduje gospodin Binet za posebnu upotrebu.
        Emma mu se, držeći ga pod ruku, lagano naslanjala na rame i promatrala sunčev krug koji je u daljini, kroz maglu zračio blistavim bledilom, ali uto okrenu glavu: Charles je bio kraj nje. Kapu beše nabio do obrva, debele mu usne podrhtavahu, što je njegovu licu davalo glup izraz; čak i njegova leđa, razdraživaše je i pogled na njegova mirna leđa te joj se činilo da sva plitkost njegove osobe probija već i kroz kaput.
        Dok je tako promatrala Charlesa, osećajući pritom u svojoj razdraženosti nekakvu izopačenu slast, Léon joj se primače za korak. Hladnoća od koje beše pobledeo kao da mu zastiraše lice nežnom čežnjom; ispod ovratnika na košulji, olabavljena između kravate i vrata, naziraše mu se koža; ispod pramena kose provirivaše ušna resica, a krupno modro oko, podignuto prema oblacima, učini se Emmi bistrijim i lepšim od gorskih jezera u kojima se ogleda nebo.
– Nevoljo jedna! – povika najednom apotekar.
        Pa pritrča sinu koji je baš bio skočio u hrpu vapna da tako obeli cipele. Na prekore kojima ga obasipahu Napoléon udari u dreku, dok mu Justin gužvom slame brisaše obuću. No, bez noža nije išlo; Charles im ponudi svoj.
– Ah! – reče ona u sebi. – Nosi nož u džepu kao pravi seljak!
       Hvataše se mraz pa se vratiše u Yonville.
       Gospođa Bovary uvečer ne ode k susedima, a kada Charles pođe onamo i ona se oseti samom, vrati joj se ona usporedba u svoj jasnoći gotovo neposredna oseta i s odmakom u promatranju što ga sećanje pridaje predmetima. Promatrajući iz postelje svetlu vatru gde gori, i opet je, kao i onde na gradilištu, videla pred sobom Léona kako jednom rukom svija svoj štap za šetnju, a drugom drži Athalie koja mirno sisa komad leda. Držaše ga privlačnim i nije se od njega mogla odeliti; priseti se i ostalih njegovih kretnji iz drugih dana, rečenica koje beše izrekao, zvuka njegova glasa, cela njegova lika pa ponavljaše podižući usne kao na poljubac:
– Da, privlačan! Privlačan!... Ljubi li nekoga? – zapita se. – I koga?... Pa mene!
      Svi dokazi o tome u isti joj se mah ukazaše, srce joj poskoči. Plamen u kaminu svetlo podrhtavaše na stropu; ona se okrenu na leđa i protegnu ruke.
Tada započe večna tužaljka: »Oh! Da je nebo tako htelo! A zašto ne? Tȁ ko je to prečio?...«
       Kad se Charles o ponoći vrati, ona se pričini kao da se probudila, a kako je on razodevajući se bučio, požali se na glavobolju; potom nehajno zapita kako im je protekla večer.
– Gospodin Léon – reče on – rano se popeo u svoju sobu.
      Nije mogla a da se ne osmehne te zaspi duše ispunjene novim ushićenjem.
Sutradan predveče u pohode joj dođe gospodin Lheureux, trgovac pomodnom robom.
     Okretan čovek beše taj kramar. Rodivši se kao Gaskonjac, no postavši Normandijac, južnjačkoj blagoglagoljivosti pridruživaše on košku prepredenost. Debelo, mlitavo i golobrado lice kao da mu beše premazano bistrim sladićevim uvarkom, a oštar sjaj njegovih sitnih crnih očiju beše pod sedom kosom još živahniji. Nije se znalo što je nekoć bio: pokućarac, govorahu jedni, a prema drugima, novčar u Routotu. Sigurno je samo to da je u glavi izračunavao tako zamršene račune da je to zaprepaštavalo i Bineta glavom. Uljudan do ljigavosti, uvek se držaše napola svijen u krstima, u položaju čoveka koji se nekome klanja ili nekoga poziva.
        Pošto je na vratima odložio šešir obrubljen florom, položi na sto kutiju od zelene lepenke te se uza svu silu uljudnih reči poče pred gospođom tužiti što do dana današnjega nije stekao njezino poverenje. Tako skroman dućan kao što je njegov nije stvoren za to da privuče tako otmenu gospođu; te poslednje reči naglasi. Neka ona, ipak, samo zapovedi, a on će na sebe preuzeti da joj dobavi sve što poželi, kako kitničarsku robu, tako i rubeninu, šešire ili modne sitnice, jer on redovito odlazi u grad četiri puta mesečno. Radi s najjačim trgovačkim kućama. Za nj se može raspitati u Trois Frères, u Barbe d'Or ili u Grand Sauvage, sva ga ta gospoda poznaju kao vlastiti džep! Danas je pak došao gospođi usput pokazati neke stvarčice koje slučajno ima, zahvaljujući izuzetno retkoj prilici. Pa
iz kutije izvuče pola tuceta izvezenih ovratnika.
Gospođa ih Bovary razgleda.
– Ne treba mi ništa – reče.
       Tada gospodin Lheureux veoma brižljivo izloži pred nju tri alžirska šala, nekoliko kutijica engleskih igala, par slamnatih papuča te naposletku četiri posudice za jaja od kokosova oraha koje behu izrezbarili robijaši. Potom, podbočivši se rukama o sto, ispružena vrata i prignut, uze otvorenih usta pratiti Emmin pogled što neodlučno lutaše među svom tom robom. Od vremena do vremena, kao da s njih otresa prašinu, kvrcnuo bi noktom po svilenim šalovima, razmotanima celom dužinom, pa bi zadrhtali uz lagano šuštanje, a pri zelenkastoj svetlosti sumraka na njima poput zvezdica svetlucahu zlatna zrnca u njihovu tkanju.
– Koliko stoje?
– Prava sitnica – odgovori on – sitnica, ali nema žurbe, kad god budete hteli, pa nismo Židovi!
         Ona razmisli nekoliko trenutaka pa se napokon opet zahvali gospodinu Lheureuxu koji bez uzbuđavanja odvrati:
– Ma, dobro! Sporazumećemo se već jednom; s gospođama sam se uvek znao dogovoriti, osim sa svojom vlastitom!
Emma se osmehnu.
– Time hoću reći – nastavi on dobroćudno nakon te šale – da se ne brinem zbog novca... Ja bih vam ga i dao, ako bi trebalo.
Emma se trgnu od iznenađenja.
– Ah! – živo će on tišim glasom. – Ne bih morao ići daleko da vam ga pribavim, budite uvereni!
        I uze se raspitivati o zdravlju čiče Telliera, gazde Francuske kavane, kojega je gospodin Bovary u to vreme lečio.
– A što je zapravo čiči Tellieru?... Kašlje da se sva kuća trese i bojim se da će mu uskoro pre zatrebati ogrtač od jelovine nego vunena košulja! Nabančio se taj kad je bio mlad! Takvi vam ljudi, gospođo, nisu znali za red! Sav je izgoreo od rakije! A ipak je žalosno kad vidiš da ti odlazi neko od poznatih.
Ponovo vezujući kutiju, naklapaše i dalje o lekarevim bolesnicima.
– Uzrok svim tim bolestima – reče zlovoljno promatrajući okna – sigurno je i vreme. Ni ja vam nisam baš najbolje, moraću ovih dana doći do gospodina da me pogleda, imam neke bolove u leđima. Nego, doviđenja, gospođo Bovary, vama na raspolaganju, sluga pokoran!
         I polako za sobom zatvori vrata.
          Emma zatraži da joj večeru donesu u sobu na pladnju, uz vatru; dugo je jela i sve joj je prijalo.
– Kako sam se uzorno ponela! – govorila je u sebi misleći na šalove.
         Začu korake na stepeništu: beše to Léon. Ona ustade pa s komode uze prvu iz gomile krpa što su čekale da ih se porubi. Izgledaše silno zabavljena poslom kad se on pojavi.
         Razgovor zapinjaše, jer je gospođa Bovary svaki čas od njega odustajala, dok Léon beše nekako sav smeten. Sedeći na niskom stolcu kraj kamina, premetaše među prstima njezinu belokosnu kutijicu; ona ubadaše iglom u platno ili bi pak, od vremena do vremena, noktom na njemu napravila pokoji nabor. Ona nije govorila, on je ćutao, sputan njezinom ćutnjom, baš kao što bi bio sputan i njezinim rečima.
– Jadničak! – mišljaše ona.
– Čime sam je ozlovoljio? – pitaše se on.
Léon, međutim, naposletku reče da se ovih dana sprema u Rouen u vezi s nekim beležničkim poslom.
– Istekla vam je pretplata na note, da vam je obnovim?
– Ne – odgovori ona.
– Zašto?
– Zato što...
Pa, stisnuvši usne, polako izvuče dugačku nit sivoga konca.
Taj njezin posao razdraživaše Léona. Emmi od toga kao da se na vršcima prstiju gulila koža; na pamet mu pade udvorna rečenica, ali je se ne usudi izreći.
– Znači, odreći ćete se toga? – prihvati on.
– Čega? – reče ona živo. – Muzike? Ah, Bože moj, da! Zar ne moram voditi kuću, brinuti se za muža, ukratko, hiljadu stvari, toliko dužnosti koje su preče od muzike?
        Pogleda na sat. Charles je kasnio. Tada se ona tobože zabrinu. Dva-tri puta ponovi:
– Tako je dobar!
         Pisaru gospodin Bovary beše drag. No, ova ga nježnost prema mužu neugodno iznenadi; uza sve to, nadoveza se na njezine pohvale koje, govoraše, čuje od svakoga, pogotovo od apotekara.
– Ah! Čestit čovek – potvrdi Emma.
– Zacelo – prihvati pisar.
        Pa uze govoriti o gospođi Homais koja im silno nemarnim odevanjem obično davaše povoda za smeh.
– Pa što s time? – prekide Emma. – Dobra se majka i domaćica ne brine o haljinama. Potom opet zapade u ćutnju.
       Tako bi i narednih dana; njezine reči, ponašanje, sve se promeni. Emma se potpuno posveti kućanstvu, stade redovito odlaziti u crkvu, a prema služavki pokaza više strogosti.
       Berthu uze od dojilje. Félicité bi joj je donosila kad god bi neko došao u pohode pa bi je gospođa Bovary razmotala da pokaže kakve ima ručice i nožice. Izjavljivaše da obožava decu; ona su joj uteha, radost i strast, pa bi svoja milovanja popratila pesničkim izlivima nežnosti koji bi svakoga osim žitelja Yonvillea podsetili na Sachettu iz Zvonara Bogorodičine crkve. Kad god bi se vratio kući, Charles bi našao papuče ostavljene kraj pepela da se greju. Na
prslucima mu više nije nedostajala podstava ni na košuljama puceta, a prava divota promatrati u ormaru sve pamučne kapice složene u jednake hrpe. Emma se više nije mrštila, kao nekoć, na šetnje po vrtu; na ono što bi on predložio uvek bi pristala, premda nije razumela njegovih želja kojima se bez pogovora podčinjavala. Pa kada bi ga video kraj vatre, posle večere, s rukama na trbuhu, a nogama na prekladu, obraza zarumenjena od probave, a očiju vlažnih od sreće, s detetom što je puzalo po sagu i tom ženom tanka struka što bi mu se primaknula da ga preko naslona naslonjača poljubi u čelo,
Léon govoraše sam sebi:
– Kakve li ludosti! Pa kako da doprem do nje?
           Pričini mu se ona, dakle, tako kreposnom i nepristupačnom da ga napusti svaka, pa i najneodređenija nada.
        No, upravo zahvaljujući tome odricanju, stade je smeštati u posebne okvire. U njegovim očima s nje spadoše sva putena svojstva od kojih ionako nije imao što očekivati te se ona u njegovu srcu stade sve više uzvisivati i odvajati od njega, nekako veličanstveno, kao da mu, uzdižući se na nebo, nestaje pred očima. Beše to jedan od onih čistih osećaja koji ne pomućuju svakidašnji život, koje njegujemo zato što su retki i čiji bi nas gubitak boleo više no što nas raduje njihovo posedovanje.
        Emma omršavje, obrazi joj ubledješe, lice joj se izduži. S crnom, po sredini razdeljenom kosom, krupnim očima, ravnim nosom, lakim koračićima i uvek ćutljiva, zar se nije činilo da kroz ovo postojanje prolazi jedva ga se i dotičući, a da na čelu nosi nejasan pečat neke uzvišene predodređenosti? Beše tako tužna i tako mirna, u isti mah tako blaga i tako povučena da ste u njezinoj blizini osećali kao da vas prožima neki ledeni čar, kao što vas u crkvi prolazi drhtaj od mirisa sveća pomešana s hladnoćom mramora.
Ni drugi ne izmicahu toj očaranosti. Apotekar govoraše:
– To je žena velikih mogućnosti kojoj bi mesto moglo biti i u nekoj potprefekturi.
        Kućedomaćice su se divile njezinoj štedljivosti, bolesnici uljudnosti, a siromasi milosrđu. No, u sebi beše puna žudnje, gneva, mržnje. Pod onom haljinom s ravnim naborima skrivaše se uzburkano srce, one tako čedne usne ne pripovedahu o njegovoj muci. Beše zaljubljena u Léona pa je tražila samoću kako bi što nesmetanije mogla uživati u njegovoj slici. Pogled na njegov lik pomutio bi razbludnost tih misli. Na zvuk bi njegovih koraka Emma zadrhtala: potom bi u njegovoj prisutnosti ta uzbuđenost popustila, a zatim bi joj ostala samo golema prepast koja bi se naposletku pretvorila u tugu.
        Léon nije znao da ona, kada bi sav očajan izišao od nje, ustaje kako bi ga mogla videti na ulici. Vodila je brigu o svim njegovim postupcima, pomno mu motrila lice, izmislila celu priču ne bi li našla izliku da pođe u njegovu sobu. Smatraše apotekarovu  ženu pravom sretnicom što spava s njime pod istim krovom i misli joj neprestano sletahu na njihovu kuću, baš kao i golubovi sa Zlatnog lava što onde u olucima osvežavahu ružičaste nožice i bela krila. No, što je jače uviđala svoju ljubav, Emma je to jače potiskivaše sprečavajući je da iziđe na videlo i nastojeći da je oslabi. Bila bi doduše volela da je Léon nasluti pa je smišljala slučajeve, nesreće koje bi mu to olakšale. Zadržavahu je nedvojbeno mlitavost i strah, a isto tako i stid. Pomišljaše na to kako ga je previše udaljila od sebe, kako je propustila pravi trenutak, kako je sve propalo. No, ponos, radost što sama sebi može reći: »Kreposna sam«, promatrati se u ogledalu  zauzimajući držanje koje pokazuje pomirenost sa sudbinom, sve joj to donekle beše uteha za žrtvu koju verovaše da prinosi.
        Putena žudnja, pohlepa za novcem i setnost strasti, sve se to tada stopi u jednu te istu patnju; umesto da odvraća misao od nje, ona ju je još više onamo upravljala, potičući samu sebe na bol i tražeći svuda priliku za nju. Razdražilo bi je ako bi jelo bilo loše posluženo ili ako bi vrata ostala odškrinuta, uzdisaše zbog baršuna kojeg nema, zbog sreće koja joj manjka, zbog neostvarivih snova i pretesne kuće.
        Ogorčavaše je najviše to što Charles kao da ni slutio nije njezinu muku. Živeo je u uverenju da je usrećuje, što se njoj činilo glupom uvredom, a njegova sigurnost u to beše za nju nezahvalnost. Tȁ radi koga se uzorno vlada? Zar nije baš on prepreka svakoj sreći, uzrok svakome jadu, poput kakve šiljate igle na kopči kakva zamršena pojasa koji je steže sa svih strana.
       Prenese, dakle, na nj mnogostruku mržnju što proisticaše iz njezine čame, a svaki napor da je uguši samo je povećavaše, jer se taj uzaludni trud pridruživaše ostalim razlozima njezina očaja i još više produbljivaše udaljavanje između njih dvoje. Vlastita blagost izazivaše u njoj pobunu. Skromne prilike u kući terahu je na maštanje o raskoši, bračna nežnost na preljubničke želje. Žalila je što je Charles ne tuče, jer bi ga onda mogla opravdanije mrziti, zbog toga mu se osvećivati. Kadšto se čudila groznim nagađanjima što su joj dolazila na um, a valjalo joj se i dalje smešiti, uvek iznova slušati kako je sretna, graditi se da je tako, dopuštati da i drugi u to poveruju.
        Osećaše, međutim gađenje prema tom licemerstvu. Dolazila je u napast da s Léonom pobegne nekamo, vrlo daleko, da pokuša sreću s novom sudbinom, no smesta bi joj u duši otvorio neki nejasan ponor pun tame.
Uostalom, više me ne voli, mišljaše. Šta će od mene biti? Kakvu pomoć da očekujem, kakvu   utehu, kakvo olakšanje?
       Od toga bi ostajala slomljena, bez daha, nepomična, jecajući tihim glasom i roneći suze.
– Zašto ništa ne kažete gospodinu? – zapitala bi je služavka kada bi za takvih napadaja ušla u njezinu sobu.
– To su živci – odgovorila bi Emma – ne govori mu o tome, ražalostićeš ga.
– Ah, da! – prihvatila bi Félicité. – S vama je isto kao s onom Guérinom, kćerkom čiče Guérina, ribara u Polletu, koju sam upoznala u Dieppeu, pre nego što sam k vama došla. Uvek je bila tako tužna, tako tužna da vam je, kad biste je videli na kućnom pragu, bilo kao da gledate mrtvački pokrov prostrt pred vratima. Bolovala je, čini mi se, od neke magle koja joj je bila u glavi pa tu n lekari  a bome ni sveštenik,  ništa nisu mogli. Kad bi je baš jako uhvatilo, odlazila je sasvim sama na morsku obalu, pa bi je carinski poručnik na obilasku često našao da plače ispružena na pesku. Kažu da ju je to posle prošlo, nakon udaje.
– Meni je – prihvatila bi Emma – to došlo tek posle udaje.

VI

      Jedne večeri, kada je prozor bio otvoren, a ona, sedeći uza nj, malo pre toga gledala crkvenjaka Lestiboudoisa kako obrezuje šimšir, najednom začu gde zvoni za Pozdravljenje.
      Beše početak aprila, kada jaglaci cvetaju: mlak se vetar valja preko okopanih gredica, a vrtovi kao da se, poput žena, uresuju za letne svetkovine. Kroz rešetke se na senici i posvuda naokolo videla reka u ravnici gde u travi iscrtava skitnički krivudavi tok. Večernja se izmaglica provlačila između ogolelih jablana ublažujući im obrise ljubičastom senkom što im zapinjaše u granju, bleđom i providnijom od najtanje koprene. U daljini je prolazila stoka; nije joj se čuo ni topot ni mukanje, a zvono je, neprekidno zvoneći, i dalje zrakom širilo svoju mirnu tužaljku.
      Na taj ponovljeno zvono, misao mlade žene stade da bludi među starim uspomenama iz mladosti i iz dana u devojačkom zavodu. Seti se velikih svećnjaka što na oltaru nadvisivahu vaze pune cveća i svetohraništa sa stupićima. Najradije bi se bila, kao nekoć, utopila u dugom redu belih koprena što su ga tu i tamo crnilom obeležavale krute kukuljice časnih sestara prignutih na klecalima; nedeljom na misi, kada bi podigla glavu, među plavkastim bi kovitlacima tamjana što se dizao uvis opazila blago lice Devičino.
       Obuze je tada neko ganuće: oseti se slabom i posve napuštenom kao ptičje pero nošeno olujom pa se, nesvesna toga što čini, zaputi prema crkvi, spremna na svaku pobožnost, samo da joj se u njoj upokori duša i celi život iščezne u tome.
Susretne na trgu Lestibudoisa koji se iz crkve vraćao; da ne bi gubio od radnoga dana, radije je prekidao posao, a potom ga nastavljao, tako da je za Pozdravljenje zvonio kada bi njemu to odgovaralo. Uostalom, ranija zvonjava opominjaše dečake na sat veronauka.
       Nekolicina koji već behu stigli igrala se špekulama na kamenim grobljanskim pločama. Drugi, zajahavši na zid, mahali su nogama, koseći klompama visoke koprive izrasle između niske ograde i poslednjih grobova. Beše to ovde jedino zeleno mesto, sve je ostalo bilo tek kamen, i to neprekidno prekriven sitnom prašinom, unatoč metli u sakristiji.
      Deca su u krpenoj obući trčala onuda kao po parketu načinjenu za njih, a prodorni im se glasovi čuli kroz brujanje zvona. To se brujanje smirivaše zajedno s njihajima debelog užeta što se, padajući s vrha zvonika, jednim krajem vuklo po zemlji. Lastavice proletahu cvrkućući, rezahu zrak oštricom svojega leta te se brzo vraćahu u žuta gnezda pod crepovima na strehi. U dnu je crkve gorela svetiljka, to jest žižak u čaši obešenoj negde odozgo. Svetlost joj iz daljine izgledaše poput belkaste mrlje što podrhtava na ulju. Dugačka sunčeva zraka presecaše celu glavnu lađu te zbog toga pokrajnje lađe i kutovi crkve izgledahu još mračnijima.
– Gde je sveštenik? – zapita gospođa Bovary dečačića koji se zabavljaše okrećući obrtaljku u razlabavljenoj rupi.
– Sad će doći – odgovori on.
I zbilja, vrata na njegovom dvoru zaškripaše i pojavi se opat Bournisien, a deca navrat-nanos
pobegoše u crkvu.
– Mangupi nijedni! – promrmlja duhovnik. – Uvek isto s njima!
Pa, podižući razderani katekizam o koji se uto spotaknuo, reče:
– Ništa ne poštuju!
No, čim opazi gospođu Bovary, reče:
– Oprostite, nisam vas odmah prepoznao.
Gurnu katekizam u džep i zastade njišući između dva prsta ključ od sakristije.
Od svetlosti sunca na zalasku koja mu udaraše ravno u lice izbledelim se činilo vuneno sukno njegove reverende, izlizane na laktovima i iskrzane po donjem rubu. Mrlje od masti i duvana na širokim mu se prsima nizahu duž sitnih puceta, a beše ih sve više što behu dalje od ovratnika na koji mu se oslanjahu obilni nabori crvene kože; ta koža beše prepuna žutih pega što nestajahu u oštroj dlaci prosede brade. Beše maločas povečerao pa je teško disao.
– Kako ste? – dodade.
– Loše – odgovori Emma – teško sve ovo podnosim.
– No, da! I meni je tako – prihvati duhovnik. – Od ovih se prvih vrućina čovek oseća neverovatno slab. Uostalom, što ćete! Rođeni smo da nam bude teško, kao što veli sveti Pavao. A što misli o tome gospodin Bovary?
– Ma, on! – prezirno će ona odmahujući rukom.
– Šta! – odvrati dobričina silno se začudivši. – Ništa vam ne propisuje?
– Ah! – reče Emma. ne trebaju meni zemaljski lekovi.
Sveštenik, međutim, od vremena do vremena pogledavaše u crkvu gde dečaci klečahu gurajući se uzajamno ramenom te od toga padahu na tlo kao sveće.
– Volela bih znati... – nastavi ona.
– Čekaj samo, Riboudet – gnevnim glasom viknu duhovnik – izvući ću već ja tebi uši, mangupe zločesti!
Potom se okrenu k Emmi:
– To je sin tesara Boudeta. Roditelji su mu imućni pa mu dopuštaju da tera svoje. Ipak, mogao bi brzo učiti, samo da hoće, jer je vrlo bistar. Ponekad ga iz šale zovem Riboudet, kao ono brdo preko kojeg se ide u Maromme, pa mu čak kažem: e, moj Riboudet. Ha! Ha! Mont Riboudet!33 Neki dan ispričao sam tu dosetku monsinjoru koji se tome nasmejao... blagoizvolio nasmejati. A kako je gospodin Bovary?
Ona kao da nije čula. On nastavi:
– Uvek prezaposlen, sigurno? Nas dvojica, on i ja, zacelo imamo najviše posla u celoj župi. No, on je lekar za telo – dodade s muklim smehom – a ja za dušu.
Ona upre umolne oči u sveštenika:
– Da... – kaza. – Vi olakšavate sve jade.
– Ah! Ne spominjite mi to, gospođo Bovary! Baš sam jutros morao ići u Bas-Diauville zbog neke krave koja se nadula: mislili su da je to od uroka. Sve te njihove krave, ne znam kako... Nego, oprostite! Longuemarre i Boudet! Sunce vam žarko! Prestanite već jednom!
I jednim skokom odjuri u crkvu.
Dečaci se gurahu oko velike propovedaonice, uspinjahu se na zborovođin stolac, otvarahu misal, a drugi se spremahu da se na prstima odvaže i u ispovedaonicu. No, sveštenik ih iznenada sve obasu kišom pljusaka. Uhvativši ih za ovratnik na kaputiću, podigao bi svakoga od njih sa zemlje i na oba ih kolena spuštao na popločani pod pred oltarom, i to snažno, kao da ih hoće usaditi u nj.
– Čujte – reče kada se vratio k Emmi razmatajući veliki pamučni rubac čiji jedan kraj stavi među zube. – Te seljake zbilja treba žaliti!
– I ne samo njih – odgovori ona.
– Svakako! Radnike po gradovima, na primer.
– Nisam o njima...
– Oprostite! Upoznao sam među njima siromašne majke i domaćice, kreposne žene, uveravam vas, prave svetice, a ni hleba nisu imale.
– A one – prihvati Emma, a krajevi su joj se usta krivili dok je govorila – one, gospodine svešteniče, koje imaju hleba, ali nemaju...
– Ogreva usred zime – reče sveštenik.
– Eh, što s tim?
– Kako, što s tim? Meni se čini da, kad je čoveku toplo, kad je sit... naime, na kraju krajeva...
– Bože moj, Bože moj! – uzdisaše ona.
– Nije vam dobro? – on će, zabrinuto joj se približivši. – To je sigurno od probave. Najbolje,
pođite kući, gospođo Bovary, popijte malo čaja, to će vam pomoći. Ili uzmite čašu hladne vode sa sirovim šećerom.
– Zašto?
Izgledaše kao neko ko se budi iza sna.
– Prešli ste rukom preko čela. Pomislio sam da vam se zavrtelo u glavi.
Potom se priseti:
– Ali vi ste me nešto hteli pitati? Šta je to bilo. Više ne znam.
– Ja? Ništa... ništa... – ponavljaše Emma.
I njezin se pogled kojim je kružila oko sebe polagano spusti na starca u reverendi. Uzajamno
se promatrahu, bez reči i licem u lice.
– Nego, gospođo Bovary – reče on napokon – morate me ispričati, ali znate, dužnost pre svega; moram se pobrinuti za one svoje derane. Eto, skoro će nam prva pričest. Strah me, još će nas i nepripravne zateći! Zato ih od Spasova recta svake srede držim po sat duže. Jadna ta deca! Nikada ih nije prerano izvesti na put Gospodnji, kako nam je to, uostalom, on sam preporučio kroz usta svojega božanskog Sina... Ostajte mi u dobrom zdravlju, gospođo. Moje poštovanje vašem gospodinu suprugu.
         Pa uđe u crkvu prigibajući koleno već na vratima.
          Emma ga vide gde nestaje među dvostrukim redom klupa, koračajući teškim koracima, glave malčice nagnute na rame i napola otvorenih šaka koje držaše podalje od tela.
         Potom se okrenu na peti, ukočeno, poput kipa na stožeru, te udari putem prema kući.
        No, krupan sveštenikov glas i jasni dečački glasovi još joj uvek dopirahu do ušiju i nastavljahu za njom:
– Jesi li hrišćanin?
– Da, hrišćanin sam.
– Šta znači hrišćanin?
– To je kad ntkotko je kršten... kršten... kršten.
Ona se uspne uza stube držeći se za ogradu; čim se nađe u svojoj sobi, baci se u naslonjač.
       Beličasto svetlo na oknima gasilo se polagano i lelujavo. Pokućstvo kao da stajaše na svojemu mestu čvršće no inače te se gubilo u tami kao u mračnome oceanu. Vatra se u kaminu beše ugasila, sat neprestano kucaše, a Emmu nejasno zapanjivaše ta mirnoća okolnih stvari dok se u njoj samoj burkao toliki nemir. No, između prozora i stolića za ručni rad stajaše mala Berthe posrćući u pletenim cipelicama i pokušavajući prići majci i uhvatiti je za krajeve vrpci na pregači.
– Ostavi me! – reče mati odmičući je rukom.
Devojčica se domalo primače još bliže majčinim kolenima pa, oslanjajući se ručicama na njih, podizaše k njoj krupne modre oči, dok joj je tanak mlaz čiste sline curio s usana na svilenu pregaču.
– Ostavi me! – ponovi mlada žena sva razdražena.
Njezino lice prestraši dete i ono stade vriskati.
– Ma, ostavi me već jednom! – Emma će odgurnuvši je laktom.
Berthe pade podno komode i udari o bakreni okov; raseče lice na njemu, poteče krv.
      Gospođa Bovary pohita da je podigne, zazvonivši potrga uzicu od zvonca, iz svega glasa zazva služavku i već se spremi samu sebe prokleti, kadli se pojavi Charles. Beše vreme večeri pa se vraćao kući.
– Pogledaj, dragi – reče mu Emma mirnim glasom. – Mala je pala u igri pa se ozledila.
         Charles je umiri, rana ne beše ozbiljna, pa ode po lekoviti oblog.
Gospođa Bovary ne htede sići u primaću sobu: želela je ostati sama uz dete. Promatrajući devojčicu kako spava, i ono malo zabrinutosti što beše ostalo u njoj pomalo se rasplinu pa se sama sebi učini veoma glupom i bedastom što se maločas uznemirila zbog takve sitnice. Berthe doista više nije jecala. Od njezina se disanja pamučni pokrivač sada tek neprimetno podizao. Krupne joj suze bijahu zastale u kutovima napola sklopljenih veđa ispod koji se kroz trepavice nazirahu dve blede, ugasle zenice. Lekoviti flaster, prilepljen na licu, ukoso joj natezaše napetu kožu.
– Pravo je čudo – mišljaše Emma – kako je to dete ružno!
Kad se Charles u jedanaest sati uvečr vrati iz apoteke, kamo nakon večere beše otišao vratiti preostatak lekovitoga obloga, nađe ženu kako stoji kraj kolevke.
– Ma, kad ti kažem da to nije ništa – reče ljubeći je u čelo. – Nemoj se toliko uzbuđivati, jadna moja, još ćeš mi se i razboleti!
           Beše dugo ostao kod apotekara. Premda onde nije pokazao da se previše uzrujao, gospodin Homais svejedno se potrudio da ga ohrabri, da ga oraspoloži. Razgovarali su onda o raznim opasnostima što ugrožavaju decu i o nebrizi služinčadi. Gospođa Homais imala je o tome šta da pripoveda, jer je na prsima još uvek nosila tragove žeravice koja svojevremeno nekoj kuvarici beše iz lopatice ispala na njezinu pregačicu. Njezini dragi roditelji stoga ubuduće poduzimahu sve moguće mere opreza. Noževi nikada ne be hu naoštreni niti pod u sobama namazan voskom. Na prozorima behu gvozdene  rešetke, a oko kamina čvrsta ograda. Mali se Homaisovi, unatoč svoj slobodi, nisu nikamo mogli
maknuti bez nadzora; pri najmanjoj prehladi, otac ih je kljukao lekovima protiv kašlja, a sve do posle četvrte godine svi su beziznimno nosili podstavljene štitnike za glavu. Be še to, istina, manija gospođe Homais; njezina je supruga to u duši mučilo, jer se bojao mogućih posledica takva pritiska na njihove umne sposobnosti pa bi se katkada zaleteo i rekao:
– Zar kaniš od njih napraviti Karaibe i Botokude35?
Charles je, međutim, više puta pokušao prekinuti razgovor.
– Moram s vama razgovarati – šapnu potiho pisaru na uho, a ovaj stepenicama krenu pred njim.
– Sluti li možda nešto? – pitaše se Léon. Srce mu je snažno udaralo i gubio se u kojekakvim nagađanjima.
         Napokon ga Charles, zatvorivši za sobom vrata, zamoli da u Rouenu proveri kolike bi mogle biti cene za lepu dagerotipiju; beše to dirljivo iznenađenje što ga spremaše ženi, znak nežne pažnje, njegova slika u fraku. No, pre toga je hteo doznati s čime treba računati; to raspitivanje valjda neće previše opteretiti gospodina Léona, s obzirom na to da gotovo svake nedelje ide u grad. Zbog čega? Homais sumnjaše na neku mladenačku pustolovinu, neku ljubavnu spletku. No, u tome se varao: ne beše se Léon upustio ni u kakvo ljubovanje. Više no ikada on tugovaše, a gospođa je Lefrançois to jasno primećivala po količini hrane koju sada ostavljaše na tanjiru. Da dozna nešto više o tome, raspita se kod ubirača poreza; Binet joj osorno odvrati da njega ne plaća policija.
Njegov mu se drug za stolom svejedno pričinjaše veoma čudnim, jer se Léon često znao zavaliti na stolcu šireći ruke te se neodređeno tužiti na život.
– To vam je zbog toga što se ničim ne zabavljate – govoraše ubirač poreza.
– A čime?
– Ja bih na vašem mestu nabavio tokarsku klupu!
– Pa ja ne znam tokariti – odgovori pisar.
– O, da, istina! – potvrđivaše njegov sugovornik gladeći se po čeljusti s prezirom u kojemu beše poprilično zadovoljstva.
        Léonu već beše navrh glave da ljubi bez uspeha, osim toga počinjaše osećati onu potištenost što je u nama stvara uvek jedan te isti život u kojemu nema nikakve zanimljivosti i koji ne nadahnjuje nikakva nada. Yonville i njegovi stanovnici behu mu tako dojadili da ga je i sam pogled na neke ljude, na neke kuće do krajnosti razdraživao, a i apotekar,  kolika god da je bio dobričina, postajaše mu potpuno nepodnošljiv. Izgledi za nekakvu promenu, međutim, isto su ga toliko plašili koliko su ga i mamili. Ta se bojazan ubrzo prometnu u nestrpljivost, a Pariz mu tada iz daljine ispuni uši fanfarama krabuljnih plesova, popraćen smehom grizeta. Kad već ionako mora završiti pravo, zašto da ne otputuje? Ko ga preči? I stade u mislima raditi pripreme za to; već unapred rasporedi svoje poslove. U glavi već namesti stan. Živeće onde životom kakvim žive umetnici! Uzimaće satove gitare! Nosit će kućni haljetak, baskijsku kapu, papuče od modra baršuna! I već se unapred divio prekriženim mačevima nad kaminom, uz mrtvačku glavu i gitaru iznad njih. Poteškoća beše u majčinu pristanku, a ipak se ništa nije činilo razboritijim. Pa i sam ga beležnik poticaše da pređe u neki drugi ured gde bi mogao napredovati. Odabirući srednji put, Léon potraži u Rouenu mesto drugog pisara i ništa ne nađe. Naposletku majci napisa dugačko pismo u kojemu joj podrobno iznese razloge zbog kojih mu se valja smesta preseliti u Pariz. Ona na to pristade.
        Nije se nimalo žurio. Svakoga mu je dana, tokom celoga meseca, Hivert iz Yonvillea u Rouen i iz Rouena u Yonville prevozio škrinje, kovčege, omote, a Léon, čak i kada je pospremio svu odeću, dao presvući tri svoja naslonjača, kupio zalihu svilenih rubaca, rečju, kada je obavio više priprema negoli za put oko sveta, iz nedelje u nedelju  odgađaše odlazak, sve dok ne primi još jedno pismo od majke u kojemu ga požurivaše da krene ako želi položiti ispit pre praznika.
        Kada stiže trenutak rastanka, gospođa Homais zaplaka, Justin jecaše, a Homais, kao pravi muškarac, prikri svoje ganuće; htede prijatelju lično  poneti ogrtač do beležnikovih vrata, jer je beležnik Léona vozio u Rouen vlastitim kolima. Léonu ostajaše tek toliko vremena da se oprosti s gospodinom Bovaryjem.
        Kada je bio navrh stepeništa, zastade, toliko se beše zadihao. Čim uđe u sobu, gospođa Bovary hitro ustade.
– Evo me opet ovde! – reče Léon.
– Bila sam sigurna u to.
Ona se ugrize za usnice, a val joj krvi prođe ispod kože koja se sva oboji u ružičasto, od korena kose do ruba čipkastog ovratnika. Ostade stajati naslanjajući se ramenom na drvenu zidnu oplatu.
– Gospodina, znači, nema kod kuće? – prihvati on.
– Vani je.
Pa ponovi:
– Vani je.
Nasta muk. Pogledaše se, a misli im se, stopljene u istoj zebnji, grčevito zagrliše, poput dvaju uzdrhtalih srca.
– Hteo bih još jednom poljubiti Berthu – reče Léon.
      Emma siđe niz nekoliko stuba i pozva Félicité.
       On brzo zaokruži pogledom na sve strane, obuhvativši njime zidove, police, kamin, kao da u sve hoće prodreti, sve sa sobom poneti.
        No, uto se vrati Emma, a služavka dovede Berthu koja je mahala vetrenjačom na uzici i vrškom okrenutim nadole.
      Léon je nekoliko puta poljubi u vratić
– Zbogom, sirotice moja! Zbogom, mila devojčice, zbogom!
Potom je vrati majci.
– Odvedite je – reče ona.
Ostadoše sami.
       Gospođa Bovary, okrenuvši se leđima, beše prislonila lice na prozorsko okno; Léon držaše kapu u ruci i lagano se lupkaše njome po bedru.
– Sprema se kiša – reče Emma.
– Imam kabanicu – odgovori on.
– Ah!
       Ona se okrenu, spuštene brade i napred pognuta čela. Po njemu je svetlo klizilo kao po kakvu mramoru, sve do luka obrva, pa se nije moglo razabrati što Emma promatra na obzoru ni što misli u dubini duše.
– Onda, zbogom! – uzdahnu on.
Ona naglo podiže glavu.
– Da, zbogom... idite!
Krenuše jedno prema drugome: on ispruži ruku, ona neodlučno zastade.
– Kao Englezi, znači – reče ona prepuštajući mu ruku, svejednako nastojeći da se nasmeje.
     Léon oseti njezinu ruku među prstima i beše mu kao da se i sama srž njegova bića spušta u taj vlažni dlan.
          Potom raširi šaku, oči im se još jednom susretoše i on naglo izađe.
Kada stiže na tržnicu, zastade i sakri se iza jednoga stupa da po poslednji put promotri tu belu kuću s četiri zelena kapka. Pričini mu se da u sobi iza prozora vidi neku senku, ali zastor, otkačivši se s kuke kao da niko u nj i ne dira, polagano raspusti dugačke kose nabore te se oni najednom svi raširiše, a zastor ostade ravan, nepomičniji od ožbukana zida. Léon potrča.
Izdaleka opazi na cesti laku dvokolicu beležnikovu, a kraj nje čoveka u gruboj pregači koji držaše konja. Homais i gospodin Guillaumin međusobno razgovarahu. Čekali su na njega.
– Zagrlite me – reče apotekar sa suzama u očima. – Evo vam ogrtač, dragi moj prijatelju, pazite se prehlade! Čuvajte se! Štedite se!
– Idemo, Léone, u kola! – reče beležnik.
Homais se naže nad blatobran i glasom isprekidanim od jecaja izusti ove dve tužne reči:
– Sretan put!
– Laku noć – odgovori gospodin Guillaumin. – Krenimo!
       Njih dvojica otputovaše, a Homais se vrati kući.
        Gospođa Bovary beše otvorila prozor prema vrtu i promatraše oblake.
Gomilahu se na zapadu, u smeru prema Rouenu, te brzo valjahu svoje crne obline iza kojih se pomaljahu duge sunčane zrake, poput zlatnih strelica s kakva trofeja što visi na zidu, dok se ostatak pustoga neba belio poput porculana. No, pod naglim se naletom vetra poviše jablanovi, a onda najednom udari kiša; pljuštaše po zelenom lišću. Potom se opet pomoli sunce, kokoši zakokodakaše, vrapci lepršahu po vlažnu grmlju, a lokvice vode na pesku oticahu odnoseći sa sobom ružičaste cvetove s jednog bagrema.
– Ah! Kako mora da je već daleko! – pomisli ona.
Gospodin Homais, kao i obično, dođe oko pola sedam, za vreme večere.
– E, pa – reče sedajući – i tako smo, znači, malopre ispratili našega mladića!
Izgleda! – odgovori lekar. Potom će, okrenuvši se u stolcu: – A šta ima novo kod vas?
– Ništa posebno. Samo što mi se žena danas popodne malo uzbudila. Znate kakve su žene, svaka ih sitnica uzruja! A pogotovo moju! No, pogrešno bi im bilo to zameriti kad im živčani sistem mnogo lakše popušta od našega.
– Jadni Léon! – govoraše Charles. – Kako će živeti u Parizu...? Hoće li se priviknuti?
Gospođa Bovary uzdahnu.
– Ma, dajte! – reče apotekar pucnuvši jezikom. – Otmene večerice po restoranima! Krabuljni
plesovi! Šampanjac! Biće njemu veselo, bez brige budite!
– Ne verujem da će njega to iskvariti – primeti Bovary.
– Ni ja! – prihvati gospodin Homais. – Premda... moraće se ipak povesti za drugima, inače će ga držati za jezuita. A tek da znate kakvim životom žive ti vetropiri, u Latinskoj četvrti i s glumicama! Uostalom, studenti su u Parizu jako dobro viđeni. Samo neka pokažu i najmanje smisla za društvenost, primaju ih u najbolja društva, a zna se dogoditi i to da se koja otmena gospođa iz predgrađa Saint-Germain zaljubi u studenta, što onda na kraju znači i priliku za bogatu ženidbu.
– Nego – reče lekar – bojim se za njega da se... tamo...
– U pravu ste – prekide ga apotekar – to je druga strana medalje! Tamo stalno moraš paziti na džepove. Tako, recimo, šećete po javnom perivoju, priđe vam neki čovek, lepo odeven, čak i s odličjem na prsima, reklo bi se, pravi diplomat. Oslovi vas, počnete razgovarati, ulaguje vam se, nudi vas burmutom ili pred vama podigne šešir. Potom se još i više zbližite, odvede vas u kafanu, pozove vas u svoju kuću na ladanju, između dve čaše vina upoznaje vas s raznoraznim ljudima, a sve to samo zato da vam mazne lisnicu ili vas uvuče u kakav opasan pothvat.
– Istina – odgovori Charles – ali najviše sam mislio na bolesti, na tifus, primerice, od kojega većinom obolevaju studenti koji dolaze iz unutrašnjosti.
Emma zadrhta.
– Zbog drugačije prehrane – nastavi apotekar i zbog poremećaja do kojega zbog toga dolazi u celom ustrojstvu. A, onda, znate, i ta pariška voda! Pa hrana u restoranima, sva ona paprena jela na kraju vam raspale krv, a ne vrede, pa neka kaže ko šta hoće, koliko jedna dobra goveđa supaa. Što se mene tiče, ja sam uvek više voleo domaću kuhinju: puno je zdravija! Zato sam, dok sam u Rouenu studirao farmaciju, u jednom pansionu uzeo stan i hranu, a jeo sam s profesorima. Pa nastavi izlagati uopštene misli i lične naklonosti, sve dok po njega Justin ne dođe radi lekovitoga napitka što ga je trebalo spraviti.
– Nemam ni časka mira! – uzviknu. – Stalno na lancu! Ni na trenutak ne mogu izaći! Večito u krvi i znoju, kao kakav tegleći konj! Pravi pasji život!
Potom, kad je već bio na vratima:
– Zbilja – reče – Jeste li čuli novosti?
– O čemu to?
– Sva je prilika – prihvati Homais podižući obrve i s najozbiljnijim mogućim izrazom na licu – da će se poljoprivrednička skupština za Seine-Inférieure ove godine održati u Yonivilleu-l'Abbaye. Tako barem kruži glas. Jutros se i u novinama nešto o tome spominjalo. To bi bilo od prvorazredne važnosti za naš okrug! Nego, o tome ćemo drugi put. Vidim put, hvala vam, Justin ima svetiljku.

•  Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( I,II,III )  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
•  Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )   
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X ) 

Ginter Gras

Poljska zastava Mnoga trešanja iz ove krvi će u jasnijem negodovanju biti krevet ka crvenom pristupu ubeđenosti Prvi mraz broji cvekle, slepa jezerca, krompirska vatra preko horizonta, i muškarci pola u dimu umotani. Dani se skraćuju, jabuke na ormaru, sloboda zaleđena, sada gori u peći, kuva deci puru i boji kosti u crveno. U snegu marama s glave na svečanosti, srce Pilsudskog, konjsko peto kopito, udara o jasle, sve dok starešina ne dođe. Zastava krvari neviđeno tako dođe zima, hoće korak iza vukova Varšavu naći. Visoki vodostaj Mi očekujemo kišu, iako smo se na to navikli, da iza zavesa stojimo, neviđeni bivamo. Kašika je cedilo postala, niko se ne usuđuje više da ispruži ruku. Mnogo šta pliva sada po ulicama, što smo dok je bilo sušno vreme pažljivo skrivali. Kako je bilo panično videti komšijine upotrebljene krevete. Često stojimo ispred merila vodostaja i uspoređujemo naše brige kao satove. Ponešto se da regulisati. Ali kada čaše preliju, i ta nasleđena mera se napuni, moraćemo moliti. Podrum je pod vodom, mi smo sanduke izneli i ispisujemo sadržaj sa listama. Još ništa nije izgubljeno. – Jer voda zasigurno uskoro opada, mi počinjemo suncobrane da šijemo. Biće jako teško, ponovo preko mesta ići vidljivo, sa olovno teškim senama. Nedostajaće nam na početku zavesa i često ćemo u podrume silaziti, da bi posmatrali onu crtu, koju nam je voda ostavila. Prevela: Bisera Suljić-Boškailo

GRANIČNI ZID

Pozdravljam Berlin u kojem sam
triput svoje čelo
na graničnom zidu razbio.

Izgovorih čedno :
on baca senku onamo
gde ranije beše tvoje zemljište.

Preživeše Persil i njegovo plaventilo
na zidu naspram severa;
sada pada sneg, ništa nije važno.

crnina bez natpisa graničnog zida
nadolazi nasuprot zidu
sija mi preko ramena.

Prianjaju grude snega.
Jedan mladić ih baca,jer
oslobodio se nečeg dubokog u sebi.


BALADA O CRNOM OBLAKU

U pesku,
koji su napustili zidari,
na jajima sedi kokoš.

S leva,
odakle uvek i dolazi železnica,
navlači se crni oblak.

Kokoš beše čedna
marljivo je kljucala kreč
koji zidari ostaviše.

Ali oblak se približavao,
rasprostirao,
postajući loptast.

Ozbiljan je i oprezan
odnos
između kokoši i njenih jaja.

Kad bi crni oblak
nad nedužnom kokoškom stao,
i ona bi zastala poput njega.

Primećujem
da je ovaj odnos isti
kao i onaj kad stajah iza zidarske šupe.

Ne, ne vozah munju
iz oblaka
i pružah kokoši ruku.

Nema orla
koji se iz oblaka
ustremljuje na besprekornoj opruzi.

S leva na desno,
kao što čini železnica,
povlače se oblaci, umanjuju se.

I niko nikada neće biti siguran
šta se desilo sa ona četiri jajeta
pod kokoškom, ispod oblaka,

u pesku onih zidara.


ŠKOLA ZA TENORE 

Uzmi spužvu, prebriši mesec,
napiši sunce koje rasipa novčanice
širom nebeske ploče.
Zatim sedi.
Tvoje svedočanstvo će biti dobro
ako budeš pomerio
i pronašao novu, svetlu kapu.
Jer kreda je u pravu
a i tenor koji ona peva.
On će skinuti baršun,
bršljan, metarsku robu noći,
mahovinu, njene prizvuke,
svakoga kosa će oterati.

Uzviđuje ga basistima
u njihovo podzemlje.
Ko još veruje bačvama
u kojima nema vina?
Kao ptica ili zrno granate,
koje se rasprskava fijučući,
jer je vazduh zasićen
vikendom i letnjom svežinom.
Nemaju uzora
makaze koje u krojačnici cvrkuću pesmu proleća i konfekcije.

Grudi isturene, moćne na stranputicama
                                                         vetra.
Opet trube,
zašiljeni fišeci puni srebrnog crvenoga luka.
Onda strpljenje.
Iščekivanje, dok ne umaknu oči jedne
                                                     dame.,
dve nezadovoljne služavke.
Najpre strepi zvuk staklara
i prašine
koja se oko pervaza raspršuje.


ZVONO

Pokušaj sa tintom
potpisati u dimu,
polubudan,
u gustišu slatkih zavesa.
Ulica je odmotala privremeni zavoj
jer rana svrbi,
jer se uspomena razbila i protegla
kao mačka koju miluju.

Ko pokreće zvono,
i uspešno tovari vazduh.
Je li to sbila sreća
u novim, tankim čarapama
ili čovek
s bolesničkom iskaznicom pod kožom.
Nikoga nije strah.nema vode za
                                                ispiranje,
u sobi su male žene, namreškanih kaputa.

Onaj koji može opet prodati zvono,
uzmiče,sa šeširom u ruci,
i šara, po navici, kredom po ogradi.
Goli oblik će iskrsnuti između ogledala
bez izbočina.
Noćas, ovde nema pokreta.
Istovremeno će kašljucati,
belina u očima požuteti,
lažna brada,
poslednje priznanje,
preko gornje usne će se širiti dim,
i ptica neće biti oduševljena.


prevod Špiro Matijević
izvor  

TREŠNJE 

Kada ljubav na štulama
nabada preko šljunčanih staza
i poseže u drveće,
voleo bih i ja trešnje
u trešnjama kao trešnje da poznam,

ne više s rukama prekratkim,
s lestvicama kojima uvek
jedna prečaga manjka
od voća opalog da živim, od kompota.

Slatko i slađe, skoro crno;
san kosova je tako crven –
ko koga ovde ljubi
kada ljubav
na štulama poseže u drveće.

SVETAC NA STUBU

Ovuda vrljaše zloduh,
grubijan s prtljagom pozamašnim,
Gde kabasto zapne, tu su veselo ispomerane kuće.
Gde je pišao, lokve brzojavno signale nebu šalju.
A ja, plava šuma zelenim pticama nastanjena,
Hleb kiselkast pun dovitljivog kamenja,
Ja, laž, doduše, ali navrh stupa, visoko,
Da me svako isprve uoči,
Ja sam tri ljudeskare skupa
I pljujem devojkama izmeđ nesmisla sisa,
Ja sam patuljčić, kojino suknje staricama broji,
Prodajem ćilime načičkane jajima moljaca,
Uz to tumačim zapise protiv kijavice
I zabijam vam čavle u glavu,
Da vam šeširi ne otprhnu.
Imam grbu od šećera,
Svakojaki bezum lizao je nju.
Ja sam četa vatrogasna što gasi svaku žeđ.



LJILJANI OD SNA

Između ljiljana od sna
Napreže se budnoga korak.
Kad bi brojku znao on
Slovo promućurno
Mogao bi oblačini
Kišu da naredi.
Suvorožje jednoroga.
Zasmejane zverke suvi rože
Nabadaš li zaljubljenima
Tužne ceduljice.
O, njihovih dana prošnje nabrzo.
To dolaženje i odlaženje
Između ljiljana od sna.

Smeh je to nečji duboko pod snegom.
Jer na proplanku
Kroz promenljive razmake
Između spavača
Užurbano pesak sipi.
O, ovozemaljska zlovoljo stara,
Kad se pokrene mrtvac.
Beše jedan stvor zverinji, bila zvezda
Što ovako žalujući govorahu.
Bile jedne tanke sanke, nad kristalom,
Lepotanke, u njih seta upregnuta.
Smeh to je nečiji duboko pod snegom.

Venerina krv kupljiva u tabletama sivim.
Mršavušne zvezde
Proganjaju pesnici.
O, povici ovi u snegu
Prstenje od zlata i vapaja.
Tačka
U krajoliku od rožine.
Jedno dete se probudilo od toga
Videlo je kroz šavove noći
Žurbom zasopljeno
Vreme.
Venerina krv kupljiva u tabletama sivim.

MOJA GUMICA ZA BRISANJE

Moja gumica za brisanje

Viđen očima moje gumice za brisanje
Berlin je lep grad.

Jedne nedelje,
ispunjen zuboboljom i dosadom,
reknem svojoj gumi za brisanje:
Trebalo bi da otputujemo nekud, da,
kako ti to nazivaš, zbrišemo
i raspodelimo zubobolju našu.

Uvek sučelice pepeljari
živi se posatirasmo, ona i ja:
Džepovi su mi puni ulaznica -
pa nikako da nađem ključ.

Gubitak

Juče izgubih svoju gumicu;
bez nje sam bespomoćan.
Žena zapitkuje: Šta ti je?
Ja odgovaram: A šta bi bilo?
Izgubio sam gumicu.

Nađena

Našli su moju gumicu za brisanje.
U razvalinama železničke stanice Lerte,
pomagala je radnicima pri rušenju:
Sasvim se smanjila,
od nje više vajde nikakve.

Timski rad

Danas sam kupio novu gumicu za brisanje,
položio je na upotrebljenu hartiju
i zagledao se u nju.
Ja i moja gumica smo vrlo vredni,
radimo ruku pod ruku.

Za popodneva

Kad moja gumica spava,
ja stvaram, rukama obema.
Vreme ne voli dangubu:
Gumica moja retko kad spava.

Nevernički

Neki smatraju, da neuspele linije treba ostaviti,
dok moja gumica
proganja čak i najispravnije.
Nedavno je pokušala da zlo za vrat zgrabi,
pa je mojoj olovci srce isisala,
sad eno leži: šuplja i nezaoštriva.

Noću

Uskoro neće biti ovako svetlo
nad krovovima i odžacima.
Moja gumica i Mesec
Mršaju li mršaju.

Rastanak

Danas sam sebi za lovu kupio gumicu novu.
Još je nosim u džepu, nosam tamo-amo.
Još se tragovi moji sigurnim osećaju, idu za mnom -
ko onomad onaj konobar, kad sam zaboravio da platim.

Danas sam sebi za lovu
kupio gumicu novu.
Zbrisao sam bez traga,
moje pivo platio je konobar.



ONO ŠTO SE MORA REĆI 

Zašto ćutim, zašto toliko dugo ne rekoh ni reči,
Šta me to sprečava,
Kad je jasno da su na pomolu
Ratne igre, na kraju kojih, mi preživeli
Svedeni bivamo na uzgredno, a da ih nismo hteli?
Postalo je valjanim pravo na preventivni napad,
Koji bi mogao uništiti sav narod iranski,
Vođen od komedijaša nekog,
Što ga raspaljuje planski.
Pretpostavljaju, da sprema atomsku bombu
Kako bi svetu zakuvao čorbu.
Pa zašto sam onda sebi zabranio,
Nazvati imenom – i nisam to kanio,
Onu drugu zemlju, koja godinama, kako se kaže-
-Atomskim potencijalom raspolaže – tobože tajno,
A svi to znaju, i izbegava kontrolu i inspekciju, trajno?
Ćutnju o takvom stanju stvari ja grehom ćutim
I moja je ćutnja krivica i laž, od koje se mutim,
Jer treba o tom povesti računa i platiti ceh,
Iako će na me zazvati "antisemitizam" k’o greh.
A sad, eto, jer su u zemlji mojoj
Neiskazivi zločini bili ekskluzivni,
Kojima primera nema niti se opravdanja moglo naći
Ponovo ćemo se u trgovini snaći,
Pa da se iskupi nacija, iznađena je "reparacija",
Te Izraelu treba dati još i podmorski opasan stroj
Spreman za ubitačni boj
I uništenje atomskih glava,
Tamo gde se samo sumnja
Da postoji atomska bomba prava.
Ali treba se toj zemlji odužiti,
i ova podmornica grozna
Za zastrašivanje će poslužiti.
Zašto dosad ne rekoh ni reči?
Jer mišljah da me moje poreklo preči:
Na njemu zločina strašnog je žig,
I strahujem kako će taj mig
Protumačiti izrelska država,
Jer kakavog ja imam prava,
Kad s njom saosećam i želim ostati vezan,
Doneti zaključak trezan:
A pišem ga poslednjom tintom:
Zar izraelski potencijal zapretiti može,
Atomskim ratom, krhkom svetskom miru,
Zar dotle stigosmo, o bože?
Jer danas ipak to treba reći -
Ono zašto će sutra možda biti kasno;
Jer mi Nemci – opterećeni krivicom teškom
Sutra ćemo se osramotiti još gorom greškom,
Isporučujući oružje za predvidiv i predviđeni zločin,
Naše učestvovanje  neće biti moguće opravdati ničim.
Priznajem: ne mogu ćutati više,
Jer od dvoličnosti zapada ne može da se diše,
I nadam se da mnogi žele prekinuti ćutnju
I izraziti ljutnju potstrekivaču opasnosti znane
I da isto tako ustraju, da odustane i pristane
Na stalnu i slobodnu pasku
Atomskog potencijala Izraela kao i Irana
I da vlade dozvole, da se kontroliše i jedna i druga strana
Od strane međunarodnih organa.
Samo na taj način i Izraelci i Palestinci
I još više svi ljudi koji žive bok uz bok, i jedni i drugi,
U toj nesretnoj regiji zaposednutoj ludilom
Naći će izlaz i sebi i nama i svetu svom.


STRASTAN DUVANDŽIJA

Dok ja čorbuljak svoj i bilancu svoju
kao i mekane delove ljuskara vaskolikih,
bdi moja večno pretposlednja cigareta i pline.

Ne, veli lekar, i puši.
Ona životari tek tako.
Opušci svedoče o meni.

Samo bez pauze, automatska harmonika
i kakav film, koji se ne prekida,
kad se oni ljube ljube.

Neću da spavam. O ovome se ne sanja.
Mesecima tražiš mesto za parkiranje
i pušeć u opelu skapavaš od gladi.

Marijice od Gvadalupe, ti me slušaš,
kad se molim, tri kutije na dan:
pepeo beli u krilu tvom.

Ne, neću da se vežem pojasem,
puštam je da tinja u šupljini dlana.
Ne recite, smrt. Kažite odvikavanje.


DEJSTVO PARNOG KOTLA

Uvek spreman na šištanje.
Brže šišti no što mašta.
Pesnica se ostavio,
šišteći se dokazuje.
Uskoro će da se zucka:
Nasmrt su ga išištali.
Ali on još živi, zbori.
Na pitanje njegovo šištanje odgovor šišnu.
Pogledajte narod ovaj, u šištanju ujedinjen.
Šištoman. Šištopleks. Šištofil.
Jer šištanje malo košta
jednači nas i zagreva.
Al' to košta nečjih para,
da elita ovakva se
domišljata i šištava
obrazuje i odgoji.
Kao da će ispuštanje pare
pobuditi najbližeg Nerona
da u datom trenutku spusti palac.
Zviždanje je lepo. Zviždati ne ume svako.
Međutim, zviždanje ovo, anonimno,
uznemiruje, strah pod kožu nagoni...


ADORNOV JEZIK


Seđaše u toploj sobi
Adorno s lepim jezikom
i lepo se igra s njim.

Tad mesari dopentraše
odmerenim koracima
tupa-lupa stepeništem.

Adorno je ogledalom
očišćenim kružnim džepnim
ogledao jezik lep.

Al' mesari bez kucanja
Otvaraju nožinama
Adornova vrata širom.

Adorno se zatekao
sâm samcijat sa jezikom;
reči vrebaše papir.

Kad mesari odmagliše
nosili su niz basamke
lepi jezik domu svom.

Kad kasnije jezik stiže,
iskasapljen, jezik beli,
zaiska, Adorno, jezik

jezik lepi, prekasno.

HIMNA

Onako komplikovano kao slavuj,
onako limeno kao,
dobroćudno kao,
onako nezgužvano, starostavno,
onako zeleno mrgodno nakiselo, onako prošarano,
onako skladno, ravnomerno,
onako runjavo,
onako blizu vode, vetropogodno,
onako vatrostalno, često prekopavano,
onako ko igrarija lako, čitanjem raskupusano kao,
onako novo i škriputavo, dragoceno kao,
onako upodrumljeno, domaćinski kao,
onako lakogubivo, glatkoizlizano,
onako tankoduvno, snegom hlađeno,
onako svojeručno, punoletno kao,
onako nemilosrdno kao,
onako smrtno kao,
onako prosto ko moja duša.


MOJ ANĐEO ČUVAR

On istresa mene, dete;
skupa s vodom punom gada.

Ne volim da skačem:
ko skače, taj u milost pada.

On mi teret podvaljuje:
kad tegove dižem, stenjem,

Hoću s tetkom, on nećaku:
brani drvljem i kamenjem.

Ako okna porazbijam:
on ih začas kitom stisne.

Ako li se ja izgubim:
moj nalazač sa mnom klisne



DELFIN

Posvećeno apostolu Pavlu i Peteru Vajsu

Ja, lakouk, videh u skoku učitelja svog:
Konvertitu za mikrofonom.
Slušao sam ga kako se odriče prisege
i posprdnuo se ispovesti njegovoj.
Podsmeh učenikâ. Podsmeh delfinâ.
On se posuvratio, smešno posuvratio:
Tada sam bio, danas jesam.
Ali čim je izbljuvao bajatu gurabiju
i poslužio me zemičkama svežim,
kad je Savle, odmah po menjanju svlaka,
u meni - poskočio sam! -
otkrio delfina brzoukog
kad mi je valjalo mreti, mreti valjalo,
od straha je sprdnja moja prozuknula:
zvernuo sam levo-desno ka izlazu,
zaronio, spasio se - plivajući.



POTOM

Od ribe je ostao kostur.
Prozračni međuprostori
koje su naselili veterani revolucije
sa dečurlijom i pristalicama svojim
i želje
da gaje kupus negdašnji.

Trampadžije.
Ko je imao na ponudu dućan-kutiju punu rešenja
taj sad pevanjem pozdravlja prazninu
dok i ona ne postane modom.
Sad mnogi nose štedljivo skrojene kaputiće
kojima nedostaju rukavi, dugmad, džepovi.
Niko ne priznaje, svi se prave Toše.
Čega da se poigramo sad?

Podnošenja pismenih molbi.
Traženja premeštajâ.
U koje stoleće?
Nošenja perčinâ i javnih odsecanjâ pred publikom.
Ili zaostajanja u seobama naroda
nogobolni, a odmah potom stalno nastanjeni.

Kad smo počinjali, pomislismo: valja nam prvo početi.
Ne tako, već u poštenoj nameri.
Želeli zapravo ovo a ne ono.
Ali nije ispalo onako.
Ispalo je ovako.
Otkud smo mogli znati.
Ni slučajno, isključeno.
Sad je daleko iza nas.
To što u brslanju se praznom steklo.
Dobacivanjâ s aut-linije.
Zašto ovo, a ne ono?

Potom se promenila moda.

Otpočeo je proces učenja
intuitivno, u čistoj spoznaji.
Živimo skromno.
Škrabotine u malteru, ostaju.
Dokle god se izmet puši -
i natpis je nov.
Kasnije se kolekcionari ustumaraju.
Sakupljaju male i poduže krikove.
Na primer ovaj: Ne nipošto nikad!

Potom je ispremeštan nameštaj.

Ova ideja, tako vrletna
i zasad neosvojena
mami planinare iz celog sveta.
Iz leta u leto ustreme se i zabrljaju.
Krivi su, dakako, gledaoci
sa svojim: Previsoko. Prestrmo.

Razmaci između kestenova.
Ili moj prst preko guste žičane mreže.
Ovuda sam više puta prolazio.
Ovde sustižem sebe.
Šta to oni stalno benave o sreći.
Radujem se, kad poneko stablo manjka.
A pravilno poređani stoje kestenovi ogoleli.

Još u Pre toga počelo je Potom.
Smatralo se dobro pripremljeno
i hranilo pomno u metežu.
Teško je odrediti rez
između pre toga i potom.
Jer čim je izgovoreno sad, zahtevi
za premeštanje pomenutog Sada već su bili tu.
(Navodno, kasnije se sve to na nekom sasvim trećem mestu,
delomično zbivalo.)
Potom su fotografisane neke druge stvari i činjenice.

Poljske štete se potom procenjuju i obračunavaju.
Potom smo smeteni
i tražimo viceve negdašnje.
Potom nam stižu neizmireni računi.
Naši dugovi nas ne zaboravljaju.

Flaubert Gustave, Madame Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII )

X 

       Malo-pomalo Rodolpheove bojazni obuzeše i nju. Ljubav je isprva beše opila, nije pomišljala ni na što osim toga. No, sada kada više bez nje nije mogla živeti, bojala se da od nje štogod ne izgubi ili da je šta ne pomuti. Kada se od njega vraćala kući, bacala je posvuda oko sebe zabrinute poglede, vrebajući svaki lik što bi se pojavio na obzoru i svaki tavanski prozorčić u mestu s kojega bi je neko mogao opaziti. Osluškivala je korake, povike, škripu plugova i zaustavljala se, bleđa i drhtavija od lišća na jablanima što joj se lelujaše nad glavom.

     Jednoga jutra, dok je tako išla kući, učini joj se najednom da razabire dugačku cev neke puške koja kao da beše uperena u nju. Izvirivala je koso iz jedne bačvice dopola skrivene u travi na rubu jarka. Emma, umalo se onesvestivši od užasa, ipak zakorači napred, a iz bačve izađe čovek, onako kao što onaj vražićak na pero iskače iz kutije. Nosio je dokolenice zakopčane do vrha, kapu nabijenu na oči, usne mu drhtale, a nos se crvenio od zime. Beše to kapetan Binet, u zasedi na divlje patke.

– Trebali ste se izdaleka javiti! – uzviknu. – Kad opazite pušku, uvek treba upozoriti na sebe.

       Ubirač poreza time pokušavaše prikriti vlastiti strah; naime, s obzirom na to da je okružnom odredbom lov na patke bio zabranjen, osim iz čamca, gospodin se Binet, uprkos svem svojem poštovanju prema zakonu, zatekao u prekršaju. Stoga mu se svaki čas pričinjalo da čuje poljarov dolazak. No, taj mu je nemir samo pojačavao užitak pa je, onako posve sam u bačvi, sam sebi čestitao na vlastitoj sreći i lukavstvu.

       Kada ugleda Emmu, kao da mu velik teret pade sa srca te će, odmah se upuštajući u razgovor:

– Nije baš toplo, štipa!

Emma ništa ne odgovori. On nastavi:

– A vi ste bome rano izišli!

– Da – reče ona mucajući. – Dolazim od dojilje kod koje mi je dete.

– Ah! Baš lepo, baš lepo! A ja sam vam tu, kako vidite, već od rane zore, ali je vreme tako mutno da osim ako mi patka ne doleti ravno pred cev...

– Doviđenja, gospodine Binet – prekide ga ona okrenuvši se na peti.

– Sluga pokoran, gospođo – dočeka on suho.

I vrati se u bačvu.

Emma se pokaja što je tako naglo ostavila ubirača poreza. Nesumnjivo  će se sada upustiti u nepovoljna nagađanja u vezi s njom. Priča o dojilji beše najgora moguća isprika, jer su svi u Yonvilleu dobro znali da se mala Bovaryjeva već pre godinu dana vratila  roditeljima. Uostalom, ovde u blizini niko nije stanovao; taj je put vodio samo u Huchette; Binet je, dakle, pogodio odakle ona dolazi i neće ćutati, izbrbljaće se, to je izvesno! Sve do večeri razbijala je glavu, unapred smišljajući sve zamislive laži, a neprestano joj pred očima beše ona budala s lovačkom torbom.

        Charles je posle večere, videći je zabrinutu, htede odvesti do apotekara da se onde razonodi; a prva osoba koju opazi u apoteci i opet beše on, onaj ubirač poreza! Stajao je ispred pulta, obasjan odsjajem crvene bočice, i govorio:

– Dajte mi, molim vas, pola unče vitriola.

– Justin – viknu apotekar – donesi nam sumporne kiseline.

Potom će Emmi koja se baš kanila popeti u sobu gospođe Homais:

– Ne, ostanite tu, nema potrebe, sad će ona doći dole. Ugrijte se dotle uz peć... Ispričajte me... Dobar dan, doktore (apotekaru pričinjavaše, naime, silno zadovoljstvo izgovarati reč doktor, kao da, dok je upućuje drugome, i na njega pada nešto od sjaja što ga je u njoj nalazio)... Ama, pazi da ne prevrneš mužare! Radije idi po stolce u malu primaću sobu, pa znaš da ne treba micati naslonjače iz salona.

          I upravo se Homais, da bi vratio naslonjač na mesto, spremao pohrliti iza tezge, kadli Binet zatraži pola unče šećerne kiseline.

– Šećerne kiseline? – prezirno će apotekar. – Nikad čuo, ne znam šta je to! Možda hoćete oksalnu kiselinu? Oksalnu, točno?

         Binet objasni kako mu treba neko sredstvo za nagrizanje da napravi tekućinu kojom će od hrđe čistiti pojedine delove lovačke opreme. Emma uzdrhta. Apotekar se saglasi:

– Zbilja, vreme nije povoljno, zbog vlage.

– Međutim – lukavo dočeka posrednik – nekima to itekako odgovara.

Gušila se.

– Dajte mi i...

– Pa ovaj nikada neće otići! – mišljaše ona.

– Pola unče kolofonija i terpentina, četiri žutog voska i tri životinjskog ugljena, molim, za čišćenje lakirane kože na opremi.

Apotekar upravo počinjaše rezati vosak, kadli se gospođa Homais pojavi s Irmom u naručju i Napoléonom kraj sebe, a Athalie je išla za njima. Smesti se kraj prozora, na baršunom presvučenu klupu, a dečkić se šćućuri na stoličici, dok je starija sestra obilazila oko kutije pune ušećerenih čičimaka i svojega tatice. Ovaj je pak ulivao tekućinu kroz levak, na bočice stavljao čepove, lepio natpise, pravio omote. Svi su oko njega ćutali, a samo se od vremena do vremena čulo gde zveckaju utezi na vagi, uz nekoliko tihih reči kojima je apotekar davao savete šegrtu.

– Kako vam je curica? – najednom zapita gospođa Homais.

– Tišina! – uskliknu njezin muž koji je upisivao brojke u trgovačku knjigu.

– Zašto je niste doveli? – poluglasno nastavi ona.

– Pst! Pst! – Emma će, pokazujući prstom na apotekara.

No, Binet, potpuno zadubljen u proveru računa, verojatno ne beše ništa čuo. Napokon izađe. Emma, rešivši se nelagode, ispusti dugačak uzdah.

– Kako vi teško dišete! – reče gospođa Homais.

– Ah! To je od vrućine – odgovori ona.

       Sutradan se njih dvoje posavetovaše o tome kako će ubuduće ugovarati sastanke; Emma je htela darom predobiti služavku, no bolje je bilo pronaći u Yonvilleu kakvu skrovitu kuću. Rodolphe obeća da će je potražiti.

Tokom cele zime, tri-četiri puta nedeljno, dolazio je on po mrkloj noći u vrt. Emma beše smišljeno izvadila ključ iz vrtnih vrata pa je Charles poverovao kako se izgubio.

          Da joj javi kako je stigao, Rodolphe bi bacio šaku peska u prozorski kapak. Ona bi skočila s mesta, ali je kadšto morala pričekati, jer je Charles silno voleo brbljati kraj vatre, i to bez kraja i konca.

Grizla se iznutra od nestrpljivosti; da je samo mogla, pogledom bi ga bila izbacila kroz prozor. Napokon bi se počela preodevati za spavanje; potom bi uzela knjigu i posve mirno dalje čitala, kao da je čitanje zabavlja. No, Charles koji je već bio u postelji zvao ju je da legne.

– Daj dođi, Emma – govorio je – već je kasno.

– Evo me, idem! – odgovarala je ona.

       Međutim, kako mu je sveća bleštala u oči, Charles bi se okrenuo prema zidu i zaspao. Ona bi se iskrala zadržavajući dah, nasmešena, drhtava od uzbuđenja i napola razodevena.

       Rodolphe je nosio širok ogrtač; potpuno bi je uvio u njega pa bi je, uhvativši je rukom oko struka, bez reči odvukao do nakraj vrta.

        U senicu, na onu istu klupu od istrunulih oblica na kojoj ju je nekoć Léon za letnih večeri tako zaljubljeno promatrao. Sada više nije ni mislila na nj.

Zvezde su sjale kroz ogolelo jasminovo granje. Iza sebe su čuli reku gde teče, a od vremena do vremena i šuštanje suhe trske na obali. Tu i tamo nadimahu se u tami goleme sene, a kadšto bi se, zadrhtavši sve u isti mah, uspravile i nadvile nad njih poput ogromnih crnih valova što se približavahu da ih prekriju. Zbog noćne hladnoće još se jače stiskahu jedno uz drugo; uzdasi s vlastitih usana činili im se jači; oči što se jedva međusobno nazirahu izgledahu im krupnije, a usred tišine čule se reči, posve tiho izrečene, što im uz kristalni zvuk padahu na dušu i odjekivahu u njoj u višestrukim titrajima.

         Kada je noć bila kišovita, sklonili bi se u ordinaciju, između kolnice i konjušnice. Ona bi zapalila jedan od kuhinjskih svećnjaka što ga beše sakrila iza knjiga. Rodolphe bi se smestio kao u vlastitoj kući. Pogled na ormar za knjige i na pisaći stol, rečju, na celu prostoriju, izazivaše u njemu silno veselje pa se nije mogao suzdržati da na Charlesov račun ne zbija kojekakve šale, što je smetalo Emmi. Bila bi volela da je ozbiljniji, pa čak ponekad i dramatičniji, kao onom prigodom kada se njoj učinilo da u drvoredu čuje korake što se približuju.

– Neko dolazi! – reče ona.

On ugasi svetlo.

– Imaš li pištolje?

– Zašto?

– Pa... za obranu – dočeka Emma.

– Od tvojeg muža? Ah! Od tog jadnika?

I Rodolphe dovrši rečenicu kretnjom koja je značila: »Smrvio bih ga malim prstom!« Nju zadivi njegova hrabrost, premda u njoj oseti svojevrsnu bezobzirnost i priprostu grubost zbog kojih se sablažnjavala.

        Rodolphe se pak itekako zamisli nad tom pričom s pištoljima. Ako je govorila ozbiljno, to je zbilja smešno, mišljaše, šta više odvratno, jer on nema nikakva razloga za mržnju prema dobričini Charlesu budući da ga, kako se ono veli, ne izjeda ljubomora; a i Emma mu se tom prilikom svečano zavetovala na vernost, što mu se isto tako baš ne učini znakom dobrog ukusa.

         Osim toga, postajaše vrlo sentimentalna. Trebalo je razmeniti slike, odrezali su svako po pramen kose, a sada zahtevaše i prsten, pravi venčani prsten kao znak večne veze. Često mu spominjaše večernja zvona i glasove prirode; potom razgovaraše s njime o svojoj, kao i o njegovoj majci. Rodolphe je majku bio izgubio još pre dvadeset godina. Emma ga je svejedno tešila sladunjavim rečima, kao da teši napuštena dečarca, a kadšto bi mu pače rekla promatrajući mesec:

– Sigurna sam da njih dve gore na nebu odobravaju našu ljubav.

No, bila je tako lepa! Malo ih je bilo tako bezazlenih među ženama koje je posedovao!

         Ova ljubav bez raskalašenosti beše za nj nešto novo, što je, oslobađajući ga od lakomislenih navika, u isti mah laskalo njegovu ponosu i njegovoj putenosti. Emmin mu se zanos, što ga je njegov zdrav malograđanski razum prezirao, u dubini duše činio dražesnim, jer beše na njega usmeren. I tada, siguran u njezinu ljubav, prestade se truditi i vladanje mu se malo-pomalo promeni.

       Nije više za nju, kao nekad, imao onih tako slatkih reči koje su je terale u plač ni onih vatrenih milovanja koja su je dovodila do ludila, tako da njihova velika ljubav u kojoj je Emma živela, potpuno u tome iščezavajući, kao da se pod njom poče smanjivati, poput rečne vode koja ponire u korito, te se na dnu ukaza mulj. Ne htede u to poverovati; postade dvostruko nežnija; a Rodolphe je sve manje skrivao svoju ravnodušnost.

       Nije znala kaje li se što mu je popustila ili ga, naprotiv, želi još više ljubiti. Poniženje što se oseća slabom pretvaraše se u ozlojeđenost koju ublažavahu puteni užici. Ne beše to više privrženost, više je nalikovalo na neprekidno zavođenje. On je nju podčinjavao. Ona se njega malone bojala.

       Naoko je, međutim, sve izgledalo mirnije no ikada, jer je Rodolpheu pošlo za rukom da tim preljubništvom upravlja po svojoj volji; pa nakon šest meseci, kada stiže proleće, behu oni jedno drugome poput supružnika što mirno održavaju plamen kućnoga ognjišta.

       Beše to doba kada je čiča Rouault obično slao puricu u spomen na svoju izlečenu nogu. Uz dar je uvek stizalo i pismo. Emma prereza uzicu kojom beše privezano za košaru i pročita sledeće retke:

»Draga deco,»Nadam se da će vas ovo zateći u dobru zdravlju i da će ova biti jednako dobra kao i one druge, jer mi se čini malo mekanija, ako smem tako reći, a i teža. Ali, idući put poslaću vam za promenu petla, osim ako i dalje radije nećete tukice, i vratite mi, molim vas, korpu, a i one dve prijašnje. Imao sam nevolju sa štagljem: jedne je noći jako duvalo pa je krov odleteo među drveće. A ni žetva nije baš bila naročita. Uglavnom, ne znam kada ću doći do vas. Tako mi je sada teško ostaviti kuću, draga moja Emma, otkako sam sâm!«

          I tu između redaka beše razmak, kao da je dobričina bio ispustio pero i na tren se prepustio mislima.

»Što se mene tiče, dobro sam, osim prehlade koju sam neki dan navukao na sajmu u Yvetotu – išao sam tamo da uzmem novog pastira, jer sam staroga izbacio zbog toga što se previše cifrao. Jadni li smo s tim razbojnicima! Ovaj je, osim svega, bio i drzak. Saznao sam od jednog torbara koji je zimus putovao po vašem kraju pa je dao vaditi zub da Bovary stalno marljivo radi. To me ne čudi, a pokazao mi je i iščupani zub; zajedno smo popili kavu. Pitao sam ga je li te video, rekao mi je da ne, ali da je u staji video dve životinje, iz čega zaključujem da posao dobro ide. Tim bolje, deco moja draga, i neka vam dragi Bog dade svaku moguću sreću.    Dolazi mi na žao što još nisam upoznao svoju ljubljenu unučicu Berthu Bovary. Za nju sam u vrtu, pod prozorom tvoje sobe, zasadio šljivu ranku i nikome ne dam da u nju dira, osim kasnije za kompot koji ću u ormaru čuvati za nju kad dođe.

Zbogom, deco draga. Ljubim te, kćeri moja, a i vas, dragi zete, kao i onu malenu, u oba obraza.

Ostajem uz srdačne pozdrave

vaš nežni otac

Théodore Rouault.«

       Zastade na nekoliko trenutaka držeći među prstima grubi papir. Pravopisne se pogreške prepletahu jedna s drugom, a Emma je pratila nežnu misao koja kokodakaše s kraja na kraj, kao kokoš napola skrivena u trnovoj živici. Pismo beše posušeno pepelom s ognjišta, jer joj malo sive prašine s pisma kliznu na haljinu i gotovo joj se učini da vidi oca kako se priginje prema rešetki da dosegne mašice. Koliko je vremena proteklo otkako više nije uz njega, na klupici pred kaminom, paleći vrh kakva štapa na velikom plamenu od morske trske koja bi pritom zapucketala!... Seti se letnih predvečerja prepunih sunca. Ždrebad je rzala kad bi kogod naišao i trčala, trčala galopom... Pod njezinim je prozorom bila košnica pa bi pčele kadšto, kovitlajući se na svetlosti, udarale o okna i od njih odskakivale poput zlatnih kuglica. Koliko li je sreće bilo u tim danima! Koliko slobode! Koliko  nade! Koliko maštanja! Sada joj od toga više ništa ne preostaje! Sve je potratila u pustolovinama   vlastite duše, u jednom životnom razdoblju za drugim, u devojaštvu, braku i ljubavi, gubeći ih tako neprestano kroz celi život, poput putnika koji ponešto od svojega bogatstva ostavlja u svakome usputnom svratištu.

       No, što to nju čini tako nesretnom? Gde je ta izuzetna nesreća koja ju je toliko potresla? Pa podiže glavu, ogledavajući se oko sebe, kao da traži uzrok onome zbog čega toliko pati.

     Aprilska  se zraka prelevala na porculanskome posuđu na polici, vatra je gorela, pod papučama osećaše mekoću saga, dan beše svetao, zrak mlak, a čula je i svoje dete kako negde vrišti od smeha.

       Mališanka se zapravo valjala po tratini, usred pokošene trave koju su upravo prevrtali. Ležala je potrbuške navrh jednoga plasta. Služavka ju je držala za suknjicu. Lestiboudois je grabljao pokraj nje i svaki put kad bi se približio, ona bi se nagnula mašući ručicama po zraku.

– Dovedite je ovamo! – reče njezina mati jurnuvši da je zagrli. – Kako te volim, jadno moje dete, kako te volim!

        Potom, opazivši da su joj ušne resice malo prljave, brzo pozvoni da joj donesu tople vode pa je umi, presvuče joj rublje, čarape i cipele, postavi hiljadu  pitanja o njezinu zdravlju, kao da se maločas vratila s puta, te je napokon, poljubivši je još jednom i malčice zaplakavši, opet predade u ruke služavki koja stajaše zabezeknuta pred tom preteranom nežnošću.

       Rodolphe je uvečer zateče ozbiljniju no obično.

– Proći će to nju – proceni. – To je samo hir.

       Pa uzastopce ne dođe na tri sastanka. Kada se napokon pojavi, ona se pokaza hladnom i malone puna prezira.

– Ah! Ništa ti to ne vredi, dušo moja...

     I pravio se da ne primećuje njezine setne uzdahe ni rupčić što ga je svaki čas vadila. Tada se Emma pokaja!

         Zapita se  zašto joj je Charles toliko odbojan i ne bi li bilo bolje da ga može ljubiti. No, on joj nije davao baš previše povoda za takvu promenu osećaja tako da je i dalje bila silno zbunjena u svojoj požrtvovnosti, kadli joj apotekar u dobar čas za to pruži priliku.

XI

       On beše nedavno pročitao hvalospev o novome načinu lečenja skvrčenih stopala, a kako bieše pobornik napretka, rodi se u njemu rodoljubna zamisao kako bi i u Yonvilleu, bi bio na visini, trebalo obaviti pokoju operaciju strefopodije.
– Jer – govoraše on Emmi – što se time stavlja na kocku? Razmotrite i sami (pa stade na prste nabrajati prednosti takva pokušaja): gotovo izvestan uspeh, olakšanje i otklanjanje nakaznosti kod bolesnika, brzo stečena slava za lekara koji izvede operaciju. Zašto vaš muž, na primer, ne bi onoga jadnog Hippolytea iz Zlatnoga lava toga rešio? Imajte na pameti da bi on o svojem ozdravljenju jamačno pripovedao svim putnicima, a osim toga (Homais ovde snizi glas i ogleda se uokolo) ko bi meni branio da u novine pošaljem crticu o tome? Eh, Bože moj! Članak ide od ruke do ruke... o njemu se govori... na kraju iz toga ispadne lavina! Pa ko zna, ko zna?
       Doista, Bovary je mogao i uspeti; ništa nije Emmu uveravalo u to da je nesposoban, a i kakvo bi to za nju bilo zadovoljstvo da ga navede na korak kojim bi se povećali njegova slava i imetak? Tražila je tek mogućnost da se osloni na nešto čvršće od ljubavi. Charles se, pod pritiskom apotekarova i njezina saletanja, dade nagovoriti. Nabavi iz Rouena knjigu doktora Duvala pa se svake večeri, podupirući glavu rukama, zadubljivaše u čitanje.
      Pa dok je on proučavao ekvinuse, varuse i valguse, to jest strefokatopodiju, strefendopodiju i strefeksopodiju (odnosno, jasnije rečeno, različite vrste iskrivljenja stopala, prema dole, prema unutra ili prema van), zajedno sa strefipopodijom i strefanopodijom (drugim rečima: izvrnutost stopala prema dole i ispravljanje prema gore), gospodin Homais raznoraznim je razlozima bodrio gostioničkoga momka ne bi li se dao operisati.
– Jedva ćeš osetiti, a i to možda, laganu bol; to je običan ubod, kao kad ti puste malo krvi,   manje nego odstranjivanje nekih žuljeva na nogama.
Hippolyte, razmišljajući, bedasto prevrtaše očima.
– Uostalom – nastavljaše apotekar – mene se to ne tiče! To je radi tebe, iz čistog čovekoljublja!
      Voleo bih, prijatelju, da se rešiš toga odvratnog šepanja, uz njihanje u lumbalnoj regiji, što mora da ti, ma koliko ti to poricao, poprilično smeta u obavljanju posla.
      Onda mu Homais uze predočavati koliko će se nakon toga osećati veselijim i čilijim te mu čak davaše naslutiti da bi se i ženama lakše mogao svideti, na što se stajski sluga samo blesavo osmehivaše. Potom ga napade pozivajući se na taštinu:
– Boramu, jesi li ti muško? A što bi bilo da si morao ići u vojsku, služiti pod oružjem?...
Ah, Hippolyte!
      I Homais bi se udaljio izjavljujući kako ne razume takvu tvrdoglavost, toliku zaslepljenost zbog koje se neko odbija koristiti blagodatima nauke.
        Nesretnik popusti, jer to već beše poput neke urote protiv njega. Binet koji se nikada nije miešao u tuđe poslove, gospođa Lefrançois, Artémise, susedi, pa i sam načelnik, gospodin Tuvache, svi ga nagovarahu, držahu mu proedike, nastojahu ga postideti, no on se na kraju odluči samo zato što ga to neće ništa stajati. Bovary čak preuze na sebe da će nabaviti uređaj za operaciju. Zamisao za takav plemeniti postupak beše Emmina, a Charles na to pristade govoreći sam sebi u dnu duše kako mu je žena pravi anđeo.
       Uz savete aportekara  i tri puta započinjući posao od početka, dade kod stolara, uz bravarovu pomoć, izraditi nekakvu kutiju koja je težila oko osam funti i na kojoj se nije štedelo ni gvožđa, ni drva, ni lima, ni kože, ni vijaka i matica.
Međutim, da bi se videlo koju tetivu treba Hippolyteu prerezati, trebalo je najpre ustanoviti kojoj vrsti pripada njegovo kljasto stopalo.
       U njega beše stopalo položeno gotovo u ravnoj crti s nogom, no ujedno i izvrnuto prema unutra, tako da je posredi bio ekvinus s manjom primesom varusa ili pak lagani varus s jakim znacima ekvinusa. No, s tim je svojim ekvinusom koji doista beše širok kao konjska noga, hrapave kože, osušenih tetiva, krupnih prstiju na kojima crni nokti izgledahu poput čavala na potkovi, naš strefopod od jutra do mraka jurcao naokolo poput jelena. Neprestano ga se viđalo na trgu gde skakuće oko taljiga, izbacujući napred kraći od svoja dva podupirača. Činilo se da mu je ta noga jača od zdrave. Zbog dugogodišnje službe beše stekla neka moralna svojstva kao što su strpljivost i energija pa kada bi dobio kakav teži posao, njezin se vlasnik radije oslanjao na nju.
      I tako je, budući da je posredi bio ekvinus, valjalo prerezati Ahilovu tetivu, s time da se kasnije pređe na prednji potkoljenični mišić: lekar  se, naime, ne usuđivaše u isti mah upuštati u dve operacije, te je već drhtao od straha da će zaći u neko važno područje koje mu ne beše poznato.
      Ni Ambroiseu Paréu kada je petnaest vekova nakon Celsa prvi put primenjivao neposredno povezivanje arterije, ni Dupuytrenu kada se spremao otvoriti apsces kroz debeli moždani sloj, ni Gensoulu kada je obavljao prvo hirurško odstranjivanje gornje čeljusti, nije zasigurno  srce tako udaralo, ruka tako drhtala, um bio tako napregnut kao gospodinu Bovaryju kada se približio Hippoliteu s tenotomom među prstima. I ovde se, kao i u bolnicama, na jednom stolu sa strane videla hrpa svilače, navošteni konci, mnogo zavoja, cela piramida od zavoja, sve što se od zavoja uopšte moglo naći kod apotekara. Sve je to već rano ujutro pripremio gospodin Homais, koliko da zapanji mnoštvo, toliko i da sam sebe obmane. Charles zareže kroz kožu; začu se suho pucketanje. Tetiva beše prerezana, operacija gotova. Hippolyte nije mogao doći k sebi od čuda: sagibaše se Bovaryju do  ruku da ih obaspe poljupcima.
– Daj, smiri se – govoraše apotekar – kasnije ćeš izraziti zahvalnost svojem dobročinitelju.
       Pa siđe da ishod operacije ispriča petorici-šestorici znatiželjnika koji se nisu micali iz dvorišta i koji su zamišljali da će se pred njima pojaviti sam Hippolyte prav kao sveća. Potom se Charles, prikopčavši svojemu bolesniku mehaničku napravu, vrati kući gde ga Emma, sva u strepnji, čekaše na vratima. Ona mu se baci oko vrata, sedoše za stol, on mnogo pojede, te čak uz slatko htede popiti šoljicu kafe, raskoš koju sebi dopuštaše samo nedeljom kada bi imali goste.
       Večer im bi ugodna, puna razgovora i zajedničkih snova. Porazgovoriše se o budućem bogatstvu, o poboljšanjima koje treba uvesti u kućanstvo; on je već video kako mu ugled raste, blagostanje se povećava i žena ga zauvek ljubi, a ona se smatrala sretnom što se može okrepiti novim, zdravijim, boljim čuvstvom, rečju, što oseća bar nešto nežnosti prema ovome jadnom čoveku koji je toliko voli. Na tren joj glavom proleti pomisao na Rodolphea, no oči joj se opet svrnuše na Charlesa; čak u čudu primeti i da mu zubi nisu nimalo ružni.
     Behu u postelji kadli gospodin Homais, unatoč kuvarici, najednom uđe u sobu držeći u ruci sveže ispisan list papira. Beše to članak namenjen za objavu u Fanal de Rouen. Doneo im ga je na čitanje.
– Pročitajte nam ga vi – reče Bovary.
I on pročita:

– »Uprkos predrasudama koje poput mreže još uvek prekrivaju jedan deo lica Evrope, svetlost ipak počinje prodirati u naša sela. Tako je u utorak naše malo mesto Yonville bilo pozornicom kirurškoga pokusa koji je istovremeno bio i delo velikoga čovekoljublja.
Gospodin Bovary, jedan od naših najistaknutijih praktičara...«
– Ah! To je preterano! Preterano! – govoraše Charles gušeći se od ganuća.
– Ama, ne, nipošto! Ma kakvi!... »... operisao je kljastu nogu...« Nisam naveo naučni  izraz, jer u novinama, znate... ne bi to možda svako razumeo, treba širem čitateljstvu...
– Svakako – reče Bovary. – Nastavite.
– Ovako ide dalje – reče apotekar. – »... Gospodin Bovary, jedan od naših najistaknutijih praktičara, operirao je kljastu nogu stanovitome Hippolyteu Tautainu koji već dvadeset i pet godina služi kao konjušar u svratištu Zlatni lav, što ga drži gospođa ud. Lefrançois, na trgu Armes. Novost toga pokušaja i zanimanje za ovaj slučaj izazvali su toliku navalu sveta da je prostor pred zgradom bio potpuno zakrčen. Operacija je pak obavljena ka nekom čarolijom tako da se na koži jedva pojavilo nekoliko kapi krvi, tek toliko da pokažu kako je neposlušna tetiva napokon popustila pred naporima ovoga umeća. Bolesnik se, pravo čudo (potvrđujemo ovo de visu),  nije ni potužio na bol. Stanje mu je do sada takvo da se bolje ne bi moglo ni poželeti. Sve ukazuje na to da će oporavak kratko trajati pa ko zna nećemo li već na idućem seoskom proštenju videti našega vrlog Hippolytea gde se, usred mnoštva razdraganih veseljaka, pojavljuje u bakhovskim plesovima te tako poletom i poskakivanjem pred svima dokazuje kako je potpuno ozdravio? Svaka počast stoga plemenitim učenjacima! Počast onim neumornim umovima koji probdevene noći posvećuju poboljšanju ili pak olakšanju života svojih bližnjih! Počast! Trostruka počast! Nije li ovo prilika da uskliknemo kako će slepi progledati, uši gluhih se otvoriti, a hromi prohodati! No, ono što je svojim izabranicima obećavao fanatizam, to danas nauka  ostvaruje za sve ljude! Redovito ćemo izveštavati čitatelje o daljnjem razvoju ovoga značajnoga lečenja.«
       Uza sve to, pet dana posle pojavi se, sva prestravljena, kuma Lefrançois vičući:
– Upomoć! Umire!... Ne znam što ću s njim!
      Charles odjuri prema Zlatnome lavu, a apotekar, kada ga spazi kako gologlav prelazi preko trga, ostavi apoteku. Pojavi se i sam, zadihan, crven u licu, zabrinut, ispitujući sve koji se penjahu uza stepenište:
– Pa štoa je to bilo s našim zanimljivim strefopodom?
A strefopod se previjao u groznim grčevima, tako da je mehanička naprava u koju mu noga beše zatvorena udarala o zid kao da će ga probiti.
       Sa svim merama opreza, kako ne bi poremetili položaj uda, skinuše, dakle, kutiju i pred očima im se ukaza užasan prizor. Oblici su se stopala gubili u takvoj oteklini te se činilo da bi sva koža mogla svaki čas popucati, a beše prekrivena podlivima što ih je prouzročio onaj glasoviti uređaj. Hippolyte se već ranije beše potužio da mu on izaziva bol; niko se na to nije obazirao; sada je trebalo priznati da nije bio potpuno u krivu pa ga nekoliko sati ostaviše bez toga. No, tek što je otok malo splasnuo, obojica mudraca proceniše uputnim da se ud ponovo stavi u napravu i još jače stegne ne bi li se stvar pospešila.
    Na kraju , nakon tri dana, kada Hippolyte više sve to nije mogao izdržati, još mu jednom skinuše napravu, silno se zaprepastivši nad ishodom što ga ugledaše. Modri se otok bijaše proširio i na nogu, i to uz mestimične plikove iz kojih se lučila crna tekućina.
       Ovo već postajaše ozbiljno. Hippolyte se počinjaše zabrinjavati, a kuma ga Lefrançois premesti u malu blagovaonicu, odmah kraj kuhinje, da ima bar kakvu takvu razonodu.
        No, ubirač poreza koji je onde svakodnevno obedovao gorko se požali na takvo društvo. Onda Hippolytea prenesoše u sobu za biljar.
       Onde je ležao stenjući pod debelim pokrivačima, bled, obrastao u dugu bradu, upalih očiju te od vremena do vremena okrećući znojnu glavu na prljavom jastuku na koji sletahu muhe. Gospođa Bovary dolazila mu je u posetu. Donosila mu je platno za obloge i tešila ga, hrabrila. Ni inače mu nije nedostajalo društva, posebno u sajmene dane, kada su seljaci oko njega udarali biljarske kugle, mačevali se biljarskim štapovima, pušili, pili, evali, galamili.
– Kako je? – govorahu udarajući ga po ramenu. – Ah! Ne baš sjajno, kako izgleda! Za to  si sam kriv. Trebalo bi napraviti ovako, napraviti onako...
Pa bi mu pripovedali priče o ljudima koji su se svi izlečili drugačijim lekovima od njegovih; potom bi kao za utehu dodavali:
– Ti sebe previše štediš! Daj, ustani! Paziš se i maziš kao nekakav kralj! Svejedno, šaljivčino stara, ne mirišeš baš najbolje!
        Gangrena se doista sve više širila. Bovary se od toga i sam užasno osećao. Dolazio je u svako doba, u svaki čas. Hippolyte ga je gledao očima punim užasa i mucao jecajući:
– Kada ću ozdraviti?... Ah, spasite me!... Tako mi je teško! Tako teško!
A lekar je odlazio, stalno mu preporučujući dijetu.
– Ne slušaj ti njega, dečko moj – govoraše kuma Lefrançois. – Već su te dosta izmučili! Još ćeš više oslabiti. Hajde, jedi!
         Pa bi mu donela kakvu krepku juhu, pokoji odrezak ovčjega buta, koji komad slanine, a kadšto i čašicu rakije koju se on ne usuđivaše prineti ustima.
Doznavši da mu je gore, opat ga Bournisien zaželo posetiti. Najpre ga požali zbog nevolje koja ga je snašla, svejednako izjavljujući kako se tome treba radovati, jer je to volja Gospodnja te brzo iskoristiti priliku i izmiriti se s Bogom.
– Jer – očinskim glasom govoraše duhovnik – pomalo si zanemarivao svoje dužnosti; retko te se viđalo na službi Božjoj, a koliko godina ima da nisi pristupio svetoj pričesti?
         Razumem da su te tvoji poslovi, da te vrtlog seta možda odvratio od brige za vlastiti spas. No, sada je čas da o tome razmisliš. Ipak, nemoj zdvajati; upoznao sam već velike grešnike koji su, neposredno pre no što će pred njega stupiti (znam dobro, da ti još nisi do toga došao), zaklinjali Boga da im bude milosrdan i doista su umrli u najboljem duševnom stanju. Nadajmo se da ćeš nam i ti, baš kao i oni, pružiti dobar primer! Tako, opreza radi, ko ti brani da ujutro i uvečer po jedan put izgovoriš »Zdravo, Marijo, milosti puna« i »Oče naš, koji jesi na nebesima«? Da, učini tako! Mene radi, meni za ljubav!
Pa štoa te to stoji?... Obećaješ li?
           Jadnik sve obeća. Sveštenik  dođe i narednih dana. Čavrljao je s gostioničarkom te joj čak pripovedao razne pričice protkane šalama, dvosmislicama koje Hippolyte nije razumeo. Potom, čim bi se za to ukazala zgoda, navraćaše razgovor na verske predmete, pokazujući pritom dolično lice.
Njegova revnost kao da urodi plodom, jer strefopod ubrzo posvedoči želju da, ozdravi li, pođe na hodočašće u Bon-Secours, na što gospodin Bournisien odgovori da u tome ne vidi ništa loše: dvostruka je predostrožnost bolja od jedne same. Ništa se time ne stavlja na kocku.
       Apotekar se rasrdi zbog tih, kako ih nazivaše, popovskih majstorija; one škode, tvrdio je, Hippolyteovu oporavku, te ponavljaše gospođi Lefrançois:
– Ostavite ga na miru! Ostavite ga na miru! Samo ga ubijate u pojam s tim svojim misticizmom!
      No, dobra ga žena više nije htela slušati. Od njega je sve i počelo. Iz čiste želje za protivljenjem, čak iznad bolesnikova uzglavlja obesi škropionicu sa svetom vodicom i šimširovom grančicom.
      Međutim, ni vera, baš kao ni hirurgija ne pokazaše se od velike pomoći te se gangrena nezaustavljivo sve više širila od udova prema trbuhu. Uzalud beše pribegavanje raznim lekovima i menjanje obloga, mišići svakodnevno sve više propadahu te Charles napokon odgovori potvrdnim kimanjem glave kada ga kuma Lefrançois zapita bi li, budući da im drugo i ne preostaje, mogla poslati po gospodina Caniveta, slavnoga lekara iz Neufchâtela.
       Doktor medicine, pedesetogodišnjak, na dobrome položaju i siguran u sebe, taj se kolega bez ikakva ustručavanja prezirno nasmija otkrivši nogu do kolena zahvaćenu gangrenom. Potom, jasno i glasno izjavivši da to treba odrezati, pođe do apotekara da onde istrese grdnje na one magarce koji su jadnoga čoveka doveli u ovakvo stanje. Vukući gospodina Homaisa za puce na kaputu, na sav je glas vikao po apoteci:
– To su vam ti pariški izumi! Šta sve neće izmisliti ta gospoda iz prestolnice! Tako je i sa  strabizmom, kloroformom i žučnim kamencima, sve same grozote koje bi vlada morala zabraniti! E, ali to su pametnjakovići pa vas kljukaju lekovima i ne mare za posledice. Mi nismo tako sposobni, nismo mi učeni ni gizdavi, nismo ženskasti kicoši; mi smo praktičari, mi lečimo ljude, nije nam ni na kraj pameti operisati zdrava zdravcata čoveka!
      Ispravljati kljasto stopalo? Pa zar se kljasto stopalo može ispraviti? To vam je isto kao da hoćete, primera radi, grbavca učiniti uspravnim!
     Homaisu beše teško slušati taj govor, a nelagodu prikrivaše udvornim osmehom, jer mu se valjalo obzirno ophoditi s gospodinom Canivetom čiji su recepti kadšto stizali i do Yonvillea. Stoga se i ne prihvati toga da brani Bovaryja, pa čak i ne stavi nikakva prigovora te, odrekavši se vlastitih načela, žrtvova dostojanstvo važnijoj koristi što ju je donosio trgovački posao.
      Za selo ta natkolenična amputacija što ju je trebao obaviti doktor Canivet beše važan događaj. Svi stanovnici behu toga dana ranije ustali, a glavna se ulica, iako puna sveta, doimaše nekako turobno, kao da je posredi izvršenje smrtne kazne. Kod sitničara se raspravljalo o Hippolyteovoj bolesti, po dućanima se ništa nije prodavalo, a gospođa Tuvache, načelnikova žena, nije se ni micala s prozora, sve od nestrpljenja neće li ugledati khirurga gde dolazi.
       On stiže u jednoprežnoj dvokolici kojom sam upravljaše. No, kako opruga na desnoj strani beše s vremenom popustila pod teretom njegove glomazne pojave, kočija se u vožnji malo naginjala pa se na jastuku kraj njega opažala prostrana kutija presvučena crvenom ovčjom kožom, s tri bakrene bravice koje blistahu izvanrednim sjajem.
       Kada poput vihora ulete pod trem Zlatnoga lava, doktor na sav glas viknu zapovedajući da mu ispregnu konja, a potom sam pođe u staju da vidi je li životinja zbilja dobila zobi; naime, kad god je dolazio kakvu bolesniku, najpre bi se pobrinuo za kobilu i dvokolicu. Tim se povodom čak i govorilo: »Ah! Gospodin Canivet, taj vam je na svoju ruku!«
       I zbog te su ga postojane staloženosti još više cenili. Pa makar i svet propao do poslednjeg čoveka, ne bi se on odrekao ni najmanje od svojih navika.
Homais iziđe preda nj.
– Računam na vas – reče doktor. – Jesmo li spremni? Napred!
No, apotekar crveneći priznade kako je preosetljiv da bi prisustvovao takvoj operaciji.
– Kada ste samo promatrač – govoraše – to vam, znate, prejako deluje na maštu. A i moj je nervni sistem toliko...
– Ah, koješta! – prekide ga Canivet. – Meni se, naprotiv, čini da ste skloni kapi.           A tome se, uostalom, i ne čudim, jer se vi, gospoda apotekari  volite zabiti u onu svoju kuhinju od laboratorija, pa vam to na kraju nužno pokvari i zdravlje. Pogledajte radije mene: svaki dan ustajem u četiri, brijem se hladnom vodom (nikada mi nije zima), ne nosim vuneno rublje, nikada me ne hvata prehlada, zdrav sam kao dren! Živim sad ovako, sad onako, kao filozof, a jedem što ima. Zato i nisam tako osetljiv kao vi i savršeno mi je svejedno režem li kakvo kršteno čeljade ili nekakvu perad koja mi dođe pod ruku. Vi ćete mi na ovo reći: navika... navika!...
      I tako, bez imalo obzira prema Hippolyteu koji se pod pokrivačima znojio od straha, ova se gospoda upustiše u razgovor u kojemu apotekar hladnokrvnost u hirurga usporedi s hladnokrvnošću kakva generala, a ta se usporedba svide Canivetu te se i sam raspriča o zahtevima svojega umeća. Smatraše ga svetinjom, premda neki zdravstvenici to umeće sramote. Napokon, vrativši se na bolesnika, pregleda zavoje koje beše donio Homais, iste one što behu preostali od operacije na kljastoj nozi, te zatraži nekoga ko će držati ud. Poslaše po Lestibudoisa, a gospodin Canivet, zasukavši rukave, pređe u sobu za biljar, dok apotekar ostade s Artémisom i gostioničarkom koje, obe bleđe od vlastitih  pregača, prislanjahu uho na vrata.
         Bovary se za to vreme ne usuđivaše maknuti iz kuće. Sedeo je dole, u primaćoj sobi, kraj ugasla kamina, spustivši bradu na prsa, sklopljenih ruku, ukočenih očiju. »Kakva li neuspeha!«, mišljaše. »Kakvo razočaranje!« Ipak, poduzeo je sve zamislive mere opreza.
      Zla se kob u to umešala. Svejedno! Dogodi li se da Hippolyte posle ovoga umre, ispasće kao da ga je on ubio. A osim toga, kakve će razloge navesti prilikom posete bolesnicima, kada ga budu ispitivali? Možda se ipak u čemu prevario? Razmišljao je, nije se mogao domisliti. Pa i najglasovitiji se hirurzi znaju prevariti. No, u to niko neće hteti verovati. Naprotiv, smejaće mu se, ogovarati ga! Ovo će se razglasiti sve do Forgesa! Sve do Neufchâtela! Sve do Rouena! Posvuda! Ko zna neće li i kolege pisati protiv njega?
         Uslediće polemika, trebaće odgovarati u novinama. A Hippolyte ga pače može i tužiti. Već je sebe video osramoćena, upropaštena, uništena! I mašta mu se, zaokupljena brojnim pretpostavkama, ljuljala posred njih poput prazne bačve koju je odnelo more i koja se valja na valovima.
       Nasuprot njemu, Emma ga promatraše; nije s njim delila njegovo poniženje, osećala je vlastito: poniženje zbog toga što je uopšte i pomislila da takav čovek može nešto da vredi, kao da već stotinu puta nije dovoljno zapazila njegovu osrednjost.
     Charles šetaše ovamo-onamo po sobi. Čizme mu škripahu po parketu.
– Sedi! – reče ona. – Kidaš mi živce!
On opet sede.
          Kako li se samo mogla (i to ona koja beše tako pametna!) još jednom prevariti? Uostalom, zbog kakve je to žaljenja vredne ludosti sebi uništila život neprestanim žrtvama? Seti se svih svojih nagonskih težnji prema raskoši, svih duševnih odricanja, niskosti braka, porodičnog  života, svojih snova što behu popadali u blato poput ranjenih lastavica, svega što je želela, svega što je sebi uskratila, svega što je mogla imati! A zašto, zašto?
        Usred tišine kojom mesto beše ispunjeno bolan krik propara zrak. Bovary probledi kao da će se onesvestiti. Ona uzrujano namršti obrve, pa se vrati svojim mislima. Zbog njega je to sve bilo, zbog toga stvora, toga čoveka koji ništa ne razumije, ništa ne oseća! Sedi tu, posve mirno, a čak i ne sluti da će ruglo njegova imena odsada blatiti nju kao i njega. A ona je uložila toliko truda u to da ga zavoli i već se u suzama bila pokajala što se podala drugome.
– A možda je to bio valgus? – iznenada uskliknu Bovary koji je celo vreme razmišljao.
        Na neočekivani udar te rečenice što se oborila na njezinu misao poput olovne kugle na srebrnu pliticu Emma dršćući podiže glavu da odgonetne što on time misli reći i njih se dvoje šutke pogledaše, gotovo zapanjeni što se vide, toliko su u vlastitoj svesti bili udaljeni jedno od drugoga. Charles je promatraše mutnim pogledom pijana čoveka, svejednako nepomično osluškujući poslednje krikove amputiranoga koji su sledili jedan za drugim u otegnutim prelazima, ispresecani pokojim oštrim vriskom, nalik na dalek urlik kakve životinje koju kolju. Emma je grizla blede usnice te je, prevrćući među prstima grančicu koju bijaše odlomila s koraljnoga grma, upirala u Charlesa užarenu oštricu
svojih zenica, poput dve ognjene strele spremnih da polete. Sve je na njemu sada razdraživaše
– lice, odelo, ono što nikada nije govorio, cela osoba, rečju, to što postoji.
        Kao zbog kakva zločina, kajala se zbog svoje negdašnje kreposti, a ono što je od nje još bilo preostalo rušilo se pod mahnitim udarcima njezina ponosa. Uživala je u opakoj ironiji preljube puna likovanja. Uspomena na ljubavnika vraćaše joj se s vrtoglavom zamamnošću; baci se u to svom svojom dušom, ponesena novim oduševljenjem za tu sliku; a Charles joj se učini tako odvojen od njezina života, tako zauvek iz njega odsutan, tako nemoguć i uništen kao da će svaki čas umreti i kao da se pred njezinim očima bori sa smrću.
      Začu se zvuk koraka po pločniku. Charles pogleda i kroz spuštene kapke na prozorima opazi kraj tržnice, na jarkome suncu, gospodina Caniveta koji svilenim rupcem brisaše čelo. Homais je za njim u ruci nosio veliku crvenu kutiju i obojica su išla prema apoteci.  Tada se, obuzet iznenadnom nežnošću i malodušnošću, Charles okrenu k ženi govoreći:
– Zagrli me, dušo!
– Pusti me! – ona će, sva crvena od gneva.
– Šta ti je? Štoa ti je? – ponavljaše on zapanjeno. – Smiri se! Priberi se! Pa znaš da te ljubim...Dođi!
– Dosta! – uzviknu ona sa strahovitim izrazom na licu.
I Emma, umaknuvši iz primaće sobe, tako snažno zalupi vratima da barometar odskoči sa zida i razbi se na tlu.
        Charles klonu u naslonjač, potresen, pitajući se šta li je njoj, pomišljajući na bolest živaca, plačući i nejasno osećajući kako oko njega kruži nešto zlokobno i neshvatljivo.
      Kada uveče stiže u vrt, Rodolphe zateče ljubavnicu gde ga čeka podno vanjskih stepenica, na prvom stepeniku . Strastveno se zagrliše i u žaru im se toga poljupca sva ogorčenost rastopi poput snega.

XII 

       Ljubav među njima ponovo otpoče. Često bi mu pače Emma usred dana iznenada pisala; potom bi kroz okno dala znak Justinu koji bi, brzo odvezavši pregaču, odletio u Huchette. Rodolphe bi stigao, i to samo zato da od nje čuje kako se dosađuje, kako joj je muž odbojan, a život užasan!
– Pa šta ću ti ja? – jednoga dana on nestrpljivo uskliknu.
– Ah! Kad bi samo htieo!...
Sedela je na zemlji, između njegovih kolena, raspletene kose, izgubljena pogleda.
– Šta to? – Rodolphe će na to.
Ona uzdahnu:
– Mogli bismo poći živeti drugde... negde...
– Zaista si luda! – reče on kroz smeh. – Pa kako bi to bilo moguće?
Ona se opet vrati na to; on se učini da ne razume pa svrnu razgovor na nešto drugo.
       Nije razumeo sav taj nemir u nečemu tako jednostavnom kao što je ljubav. Ona je u svojoj   privrženosti nalazila pobudu, razlog, takoreći – nekakva saveznika. Ta je nežna ljubav doista svakim danom rasla, usporedo s odbojnošću prema mužu. Što se više predavala jednome, to je drugoga više mrzela; nikada joj se Charles nije činio tako neugodnim, prsti mu tako nezgrapni, um tako tup, vladanje tako prostačko, kao kada bi se nakon sastanaka s Rodolpheom opet s njime našla. Tada bi, svejednako izigravajući suprugu i kreposnicu, izgarala pri pomisli na onu glavu na kojoj je crna kosa na čelu opaljenom od sunca prelazila u uvojak, na onaj stas u isti mah tako snažan i tako otmen, rečju, na onog muškarca koji u razboritosti pokazuje toliko iskustva, a toliko strasti u žudnjama! Za njega je doterivala nokte s rezbarskom brižljivošću, za njega nikada nije štedela cold-cream na svojoj koži ni miris pačulija na rupčićima. Tovarila je na sebe narukvice, prstenje, ogrlice. Kada je on trebao doći, ružama bi napunila one svoje dve velike vaze od modra stakla i uredila svoje odaje i sebe samu poput kakve milosnice što čeka kneza. Služavka je neprestance morala prati i peglati  rublje, pa se Félicité po čitav dan nije micala iz kuhinje, gde ju je mali Justin, koji joj je često pravio društvo, gledao kako radi.
      Nalaktivši se na dugačku dasku na kojoj je ona peglala, požudno je promatrao sve te ženske stvarčice razastrte oko njega: podsuknje od parheta, rupce, čipkaste ovratnike, dugačke gaćice s vrpcom koje behu široke u bokovima, a pri dnu se sužavahu.
– Čemu to služi? – pitao je dečak prelazeći rukom po krinolini ili po kopčama.
– Pa ti zaista nikad nisi ništa vidieo? – odgovaraše Félicité kroz smeh. – Kao da ti gazdarica, gospođa Homais, ne nosi takve stvarčice.
– Ah! Ma, baš! Gospođa Homais!
Pa dodavaše zamišljenim glasom:
– Nije ona dama kao vaša gospođa.
No, Félicité bi izgubila strpljenje videći da se toliko mota oko nje. Imala je šest godina više od njega i Théodore, sluga gospodina Guillaumina, počinjaše joj udvarati.
– Pusti me na miru! – govorila je premeštajući lonac sa štirkom. – Radije idi tucati bademe; stalno se nešto mešaš među ženski svet. Pričekaj najpre da ti brada izraste, zločesto derle, pa se onda petljaj u to.
– Ma, hajde, ne ljutite se, očistiću vam njezine čizmice.
I smesta s police dohvati Emminu obuću, prljavu od skorena blata, blata s ljubavnih sastanaka,
što mu se pod prstima mrvilo u prah, a on ga gledaše kako se lagano diže uvis u sunčevoj zraci.
– Kako se bojiš da ih ne oštetiš! – govoraše kuharica koja se nije baš toliko cifrala kada ih je sama čistila, jer ih je gospođa, čim više nisu bile posve nove, prepuštala njoj.
      Emma je imala mnogo obuće u ormaru i nemilice ju je trošila, a da Charles nikada sebi nije dopustio ni najmanji prigovor.
        Tako je istresao i tri stotine franaka za drvenu nogu koju je ona procenila primerenom da se daruje Hippolyteu. Potporanj je na toj nozi bio obložen plutom, a imala je i zglobove na oprugu, složen mehanizam prekriven crnom nogavicom koja završavaše lakiranom čizmom. No, Hippolyte, kako se ne usuđivaše svaki dan služiti tako lepom nogom, smerno zamoli gospođu Bovary da mu pribavi drugu, prikladniju. Lekar je, dakako, prihvatio troškove i za tu nabavku.
         Stajski se momak tako malo-pomalo vrati svome poslu. Viđalo ga se kako, kao i nekoć, trčkara po mestu, a kada bi Charles izdaleka začuo oštar zvuk drvene noge na pločniku, brzo bi krenuo drugim putem.
       Tu narudžbu na sebe beše preuzeo gospodin Lheureux, trgovac; to mu pruži priliku da pohađa Emmu. Razgovarao je s njom o novim pošiljkama iz Pariza, o hiljadu sitnica zanimljivih ženama, pokazivao se silno uslužnim i nikada nije tražio novaca. Emma se dade uljuljkati mogućnošću da lako zadovolji sve svoje hirove. Tako požele  da nabavi, kako bi ga poklonila Rodolpheu, vrlo lep bič koji se mogao naći u Rouenu u jednoj trgovini kišobranima. Gospodin Lheureux naredne joj ga nedelje položi na sto.
        Sutradan se, međutim, pojavi kod nje s računom na dve stotine sedamdeset franaka, ne računajući centime. Emma se nađe u velikoj neprilici: sve ladice pisaćeg stola behu prazne; Lestiboudoisu ne behu platili već više od petnaest dana, služavki za dva tromesečja, kao ni račune za mnoštvo drugih stvari, a Bovary je nestrpljivo očekivao novčanu pošiljku od gospodina Derozeraysa koji ga običavaše svake godine isplatiti o Petrovu.
        Isprva joj pođe za rukom nekako zavlačiti Lheureuxa; napokon on izgubi strpljivost: njega gone, sav je novac uložio pa ako ne dobije natrag bar nešto od toga, biće prisiljen odnijeti svu robu koju je od njega primila.
– E, pa nosite! – reče Emma.
– Oh, samo se šalim! – odvrati on. – Jedino mi je žao za bič. Bogme, zamoliću gospodina da mi ga vrati.
– Ne! Ne! – na to će ona.
– Ah! Sad te imam! – pomisli Lheureux.
Pa, siguran u svoje otkriće, iziđe ponavljajući poluglasno i uz uobičajeno tiho zviždukanje:
– Pa neka! Videćemo, videćemo!
       Beše utonula u razmišljanje o tome kako da se izvuče, kadli uđe kuvarica i odloži na kamin maleni svitak od plavoga papira poslan od gospodina Derozeraysa. Emma skoči na nj, otvori ga. Unutra beše petnaest napoleondora. Toliko je bio i račun. Začu Charlesa na stepenicama, baci zlato u ladicu i uze ključ.
      Tri dana posle, Lheureux se ponovo pojavi.
– Predložiću vam nagodbu – reče. – Ako biste, umesto dogovorenog iznosa, hteli prihvatiti...
– Evo vam! – ona će stavljajući mu u ruku četrnaest napoleondora.
Trgovac se zapanji. Onda, da prikrije razočaranje, uze se razbacivati isprikama i ponudama   za razne usluge, što Emma sve odbi; potom zastade nekoliko časaka opipavajući u džepu na pregači dve kovanice od sto sua što joj ih trgovac beše vratio. Obećavaše sebi kako će da štedi da bi kasnije vratila...
– Ah! Koješta! – pomisli. – Neće on na to ni pomisliti.
      Osim biča s drškom od pozlaćena srebra, Rodolphe beše dobio i pečat s geslom: Amor nel cor; povrh toga, svileni šal koji će ga štititi od zime, te napokon kutiju za cigare posve sličnu vikontovoj kutiji koju je Charles svojevremeno  bio našao na cesti i koju Emma čuvaše. Međutim, njega ti darovi posramljivahu. Nekoliko ih odbi: ona navali pa Rodolphe na kraju popusti, držeći je zahtevnom i previše nasilnom.
Osim toga, imala je čudnih zamisli:
– Kada odbije ponoć – govorila bi mu – pomisli na mene!
A kada bi joj priznao da se toga nije setio, usledila bi silna predbacivanja koja uvek završavahu večnim pitanjem:
– Ljubiš li me?
– Pa jasno da te ljubim! – odgovaraše on.
– Jako?
– Svakako!
– Nisi ljubio i druge, hm?
– A ti misliš da si me dobila kao devca? – uskliknuo bi smejući se.
Emma bi zaplakala, a on se trudio da je uteši, šalama ukrašujući svoja uveravanja.
– Oh! Toliko te ljubim! – ponavljaše ona. – Ljubim te toliko da ne mogu bez tebe, znaš? Ponekad osetim takvu želju da te vidim da me počne razdirati ljubavna mahnitost. Pitam se: »Gde je? Možda razgovara s drugim ženama? One mu se smejeaše, a on im prilazi...« Oh, ne! Nijedna ti se ne sviđa, je li tako? Ima lepših od mene, ali ja umem jače da ljubim! Tvoja sam ropkinja i priležnica! Ti si moj kralj, moj idol! Dobar si! Lep! Tako pametan! Tako jak!
       On je već toliko puta bio čuo te reči da u njima za nj ne beše ništa novo. Emma je bila nalik na sve ostale ljubavnice; a čar novine, spadajući malo-pomalo poput kakve haljine, razgolićavaše večnu jednoličnost strasti kojoj su oblici i jezik uvek isti. Taj muškarac tako pun iskustva nije iza istovetnosti izraza razabirao različitost osećaja. Budući da su mu raskalašne ili potkupljive usne svojedobno šaptale slične reči, tek je slabo verovao u iskrenost njezinih: od ovoga treba odbiti, mišljaše, preterane izričaje koji prikrivaju osrednja osećanja, kao da se punoća duše kadšto ne preleva i uz pomoć najispraznijih metafora, jer niko nikada ne može odrediti tačnu meru svojih potreba, ni svojih poimanja, ni svojih boli, a ljudska je reč poput napuknuta kotla na kojemu udaranjem izvodimo napeve uz koje jedva da može plesati medved, a mi bismo njima hteli ganuti zvezde.
       No, s onom kritičkom nadmoćnošću svojstvenoj čoveku koji u svakoj vezi ume ostati suzdržan, Rodolphe u toj ljubavi uoči mogućnost za druge užitke. Svaki stid proceni neprikladnim. Prema Emmi postupaše bezobzirno. Načini od nje podložno i pokvareno stvorenje. Beše to svojevrsna glupa privrženost, puna divljenja prema njemu, a putene naslade za nju, blaženstvo koje ju omamljivaše, a duša joj je tonula u tu opijenost i sva se zgrčena u njoj utapala, poput vojvode od Clarencea u bačvi malvazije.
       Pod samim uticajem ljubavnih navada promeni gospođa Bovary i ponašanje. Pogledi joj postadoše smeliji, govor slobodniji; čak bi toliko nepristojna da se pokaže u šetnji s gospodinom Rodolpheom, s cigaretom u ustima, kao u prkos svima, a napokon oni koji su još sumnjali prestadoše sumnjati kada je jednoga dana videše kako izlazi iz Lastavice, struka na mušku utegnuta u tesan prsluk, a stara gospođa Bovary koja se, nakon strahovite prepirke s mužem, beše utekla k sinu, nije bila najmanje sablažnjena među meštankama. Ni mnogo joj se drugoga nije sviđalo: najpre, Charles ne beše poslušao njezine savete u pogledu zabrane romana; osim toga, nisu joj se sviđali običaji u njihovoj kući; dopusti sebi neke prigovore pa dođe do svađe, posebno jednom zgodom, i to zbog Félicité.
        Stara gospođa Bovary prethodne ju je večeri, prolazeći hodnikom, bila zatekla u društvu s nekim muškarcem, čovekom koji je nosio smeđi ovratnik i kojemu beše četrdesetak godina, a koji je na zvuk njezinih koraka brzo umaknuo iz kuhinje. Emmu na ovo uhvati smeh, no čestita gospođa planu izjavljujući da, osim ako već sami ne vodimo računa o pristojnosti, bar moramo pripaziti na ponašanje služinčadi.
– U kojem svetu vi živite? – reče snaha uz tako drzak pogled da je gospođa Bovary zapita ne brani li možda vlastiti slučaj.
– Izlazite odavde! – mlada će žena skočivši na noge.
– Emma!... Mama!... – vikaše Charles u želji da ih izmiri.
No, u besnoj ogorčenosti one behu pobegle svaka na svoju stranu. Emma udaraše nogom o zemlju ponavljajući:
– Ah! Kakvo ponašanje! Kakva seljančura!
On otrči k majci; potpuno izvan sebe, ona je mucala:
– Bestidnica! Lakoumnica, a možda i gore od toga!
I htela je smesta otputovati ako je ona druga ne dođe zamoliti za oproštenje. Charles se vrati ženi i stade je zaklinjati da popusti: kleknu, a ona naposletku odgovori:
– Pa dobro, idem!
I doista, pruži svekrvi ruku s dostojanstvom kakve markize i reče:
– Oprostite mi, gospođo.
     Potom se opet pope u svoju sobu, baci potrbuške na postelju i zaplaka kao dete, zagnjurivši glavu u jastuk.
       S Rodolpheom beše utanačila da će u slučaju kakva izuzetna događaja na prozorski kapak pričvrstiti komadić bela papira kako bi on, nađe li se slučajno u Yonvilleu, dotrčao u uličicu iza kuće. Emma postavi znak; čekala je već tri četvrt sata, kadli najednom spazi Rodolphea na uglu tržnice. Dođe u napast da otvori prozor, da ga pozove, no on već beše nestao. Ponovo zapade u očaj.
Uskoro joj se ipak učini da neko korača pločnikom. To je nesumnjivo on: siđe niz stepenice, prođe kroz dvorište. Stajao je onde, vani. Baci mu se u naručaj.
– Tȁ pripazi! – reče on.
– Ah! Da samo znaš! – dočeka ona.
       I uze mu sve pripovedati, u žurbi, nesuvislo, preterujući, čak  i izmišljajući činjenice, te uz toliko umetnutih rečenica da on od toga ništa nije razumevao.
– No, hajde, anđele moj jadni, budi hrabra, smiri se, samo strpljivo!
– Pa već četiri godine strpljivo čekam i patim...! Ljubav kao što je naša morala bi se priznati pred licem nebeskim! Stalno me muče. Ne mogu više! Spasi me!
      Privijaše se uz Rodolphea. Oči joj, pune suza, blistahu poput plamena pod vodom; grlo joj se nadimaše u brzim drhtajima; nikada je još nije toliko ljubio, toliko da izgubi glavu i kaza:
– Šta treba učiniti? Šta želiš?
– Odvedi me odavde! – uzviknu ona. – Otmi me!... Oh, zaklinjem te...
I baci se na njegova usta, kao da će onde ugrabiti neočekivani pristanak koji odande izlažaše
u dahu poljupca.
– Nego... – nastavi Rodolphe.
– Šta?
– A tvoja kći?
Ona porazmisli nekoliko časaka, potom odgovori:
– Pa šta? Povesćemo je sa sobom!
– Kakve li žene! – reče on u sebi gledajući je gde se udaljava.
Bila je, naime, već umaknula u vrt. Neko je beše pozvao.
      Majku Bovary narednih dana silno iznenadi potpuna promena kod njezine snahe. Emma se zaista pokaza krotkijom, a u popustljivosti ode čak tako daleko da od nje zatraži recept za kiseljenje krastavaca.
       Beše li to zato da ih oboje što bolje obmane? Ili je pak iz svojevrsnoga požudnog stoicizma htela još dublje oćuteti gorčinu svega što je kanila napustiti? No, nije na to ni mislila, naprotiv: živela je kao izgubljena u očekivanome okusu skore sreće. Bio je to večiti predmet razgovora s Rodolpheom. Naslonila bi mu se na rame, šaputala:
– Eh, kad jednom budemo u poštanskoj kočiji!... Možeš li to zamisliti? Je li to moguće?
     Meni se čini da će mi u trenutku kada osetim kako je kočija pojurila biti kao da se uspinjemou balonu, kao da letimo prema oblacima. Znaš li da brojim dane?... A ti? Nikada gospođa Bovary ne beše tako lepa kao u to vreme; krasila ju je ona neodrediva lepota koja proizlazi iz radosti, oduševljenja, uspeha, a koja nije ništa drugo doli sklad naše ćudi s danim okolnostima. Njezine žudnje, njezini jadi, iskustvo u užitku i uvek mlade tlapnje behu, baš kao što gnojivo, kiša, vetar i sunce postupaju s cviećem, postupno pridoneli njezinu razvoju te se napokon rascvala u punoći vlastite naravi. Veđe kao da su bile izričito oblikovane za duge zaljubljene poglede u kojima se zenica gubi, dok joj je snažan udisaj širio nežne nosnice i podizao punašne kutove usana na koje pri svetlu bacaše senku nešto sitnih crnih maljica. Reklo bi se da joj je kosu na zatiljku svio
neki umetnik vešt u zavođenju: nehajno skupljena u tešku celinu svakodnevno se raspletala, zavisno o zgodama kada se predavala preljubu. Glas joj sada odavaše mekšu gipkost, a isto tako i stas; nešto istančano što bi vas potpuno proželo izbijaše iz samih nabora njezine haljine i luka njezina stopala. Charles je, kao i u prvim danima braka, držaše predivnom i posve neodoljivom. Kada bi se usred noći vratio kući, nije ju se usuđivao buditi. Noćna svetiljka od porculana ocrtavaše na stropu krug uzdrhtale svetlosti, a navučene zavesice na kolevci tvorile su kao neku belu kolibicu što se isticaše u tami kraj postelje. Charles ih promatraše. Činilo mu se da čuje detetov laki dah. Kćer će mu sada rasti; svako će godišnje doba sa sobom donositi brz napredak. Već ju je video gde se na izmaku dana vraća iz škole, sva nasmejana, u pregačici zamrljanoj crnilom i s košaricom preko ruke; potom će je trebati poslati u kakav devojački zavod, a to će skupo stajati; kako će s time? I onda bi razmišljao. Kanio je uzeti u zakup kakvo manje gospodarstvo u okolici koje će sam nadzirati, svakoga jutra, prilikom obilaska bolesnika. Prihod će ostavljati na stranu, polagati u štedionicu; posle će kupiti deonice, negde, bilo gde; uostalom i broj će njegovih bolesnika porasti; računao je s time, jer je hteo da Berthe bude dobro odgojena, svestrano nadarena i da nauči svirati klavir. Ah, kako će biti lepa, kasnije, kao petnaestogodišnjakinja, kada bude, posve nalik na majku, leti nosila, kao i ona, velike slamnate šešire! Izdaleka će ljudi misliti da su sestre. Zamišljaše je kako uvečer radi kraj njih dvoje uz svetlo svetiljke; vesće mu papuče, brinuti se za kućanstvo, celu kuću ispunjavati ljupkošću i veselošću.
       Na krajuće se njih dvoje pobrinuti i za njezinu udaju: naći će joj kakva valjana momka s dobrim zvanjem; on će je usrećiti to će zauvek potrajati.
     Emma pak nije spavala, pričinjala se da spava, pa je, dok je on kraj nje tonuo u san, budna  sanjala druge snove.
       U galopu su je četiri konja već osam dana nosila prema novoj zemlji iz koje se njih dvoje više neće vratiti. Išli su, išli sve dalje, isprepletenih ruku, ništa ne govoreći. Često bi s gorskoga vrhunca najednom ugledali kakav sjajan grad s kupolama, mostovima, brodovima, limunovim šumama i stolnim crkvama od bela mramora na čijim su šiljatim zvonicima rode svijale gnezda. Vozili su se korakom zbog ceste od velikih kamenih ploča, a na zemlji su ležale kitice cveća što su vam ih nudile žene u crvenim košuljcima. Čulo se gde zvone zvona, ržu mazge, uz mrmor gitara i žubor vodoskoka iz kojih se dizaše vodena prašina osvežavajući hrpe voća, naslagana u obliku piramida pred nogama bledih kipova što se smeškahu pod vodenim mlazovima. I potom su jedne večeri stigli u ribarsko   selo gde su se smeđe mreže sušile na vetru, duž litice i pokraj koliba. Tu će se zaustaviti, tu će živeti: stanovaće u niskoj kući s ravnim krovom, u seni palme, u dnu zaleva, na morskoj obali. Voziće se gondolom, njihati u mreži za ljuljanje, a život će im biti lak i udoban poput svilene odeće, topao i zvezdan poput blagih noći što će ih promatrati.
      Međutim, na beskraju se te budućnosti koju je sebi predočavala ne pomaljaše ništa posebno: dani, svi veličanstveni, nalikovahu jedan na drugi kao val valu; i sve se to lelujaše na neizmernom, skladnom, modrikastom i suncem obasjanom obzoru. No, dete bi se u kolevci zakašljalo ili pak Bovary jače zahrkao, a Emma bi zaspala tek pred jutro, kada bi zora zabelela okna i kada bi mali Justin na trgu već otvorio kapke na apoteci.
Beše poslala po gospodina Lheureuxa i rekla mu:
– Trebala bih ogrtač, širok ogrtač, s visokim ovratnikom i podstavom.
– Idete na put? – zapita on.
- Ne! Ali... svejedno, na vas mogu računati, je li tako? I to što pre!
On se nakloni.
– Trebao bi mi još – nastavi ona – i kovčeg... ne pretežak... dovoljno velik.
– Da, da, razumem, devedeset i dva centimetra na pedeset, kakvi se danas rade.
– I putna torba.
– Bome – pomisli Lheureux – tu je bilo kavge.
– I evo – reče gospođa Bovary vadeći sat iz pojasa – uzmite ovo: od toga ćete se naplatiti.
No, trgovac uzviknu kako za tim nema potrebe; ta njih se dvoje poznaju; zar on sumnja u nju? Kakva djetinjarija! Ona, međutim, ustraja na tome da on uzme bar lanac i Lheureux ga već beše stavio u džep i bio na odlasku, kadli ga ona pozove natrag:
– Sve ćete ostaviti kod sebe. Što se tiče ogrtača – učini se kao da razmišlja – ni njega nemojte  donositi; samo ćete mi dati krojačevu adresu i javiti mu da mi ga pričuva.
     Pobeći se spremahu idući mesec. Ona će otići iz Yonvillea kao da ide obaviti neke kupovine u Rouenu. Rodolphe će rezervisati mesta, izvaditi pasoše te čak pisati u Pariz ne bi li isključivo za sebe dobili poštanska kola do Marseillea, gde bi kupili kočiju i odatle bez zaustavljanja nastavili putem prema Genovi. Ona će se pobrinuti da Lheureuxu pošalje svoju prtljagu koja će se onda odneti ravno na Lastavicu, tako da niko ništa ne posumnja, a u svemu tome nikada nije bilo ni spomena o detetu. Rodolphe je izbegavao govoriti o tome; ona možda na to nije ni mislila.
         Rodolphe htede sebi ostaviti još dve nedelje da posvršava neke poslove; potom, nakon osam dana, zatraži još petnaest dana, potom reče da je bolestan; zatim ode na put; mesec august  prođe pa nakon svih tih odgađanja odlučiše da to bude neopozivo četvrtoga septembra u ponedeljak.
      Napokon stiže subota, dva dana uoči bega.
       Rodolphe dođe uvečer, ranije nego obično.
– Sve je spremno? – zapita ga ona.
– Da.
Obiđoše zatim lehu i sedoše kraj terase, na rub zida.
– Tužan si – reče Emma.
– Nisam, zašto?
A ipak je nekako neobično, nežno gledaše.
– Zato što odlaziš? – nastavi ona. – Zato što ostavljaš sve što ti je ovde drago, svoj život?
Ah! Razumem te... Ali ja, ja nemam ništa na svetu! Ti si mi sve! Zato ću i ja tebi biti sve, biću ti porodica, domovina: brinuću se za tebe, ljubiću te.
– Kako si krasna! – reče on privlačeći je u naručaj.
– Zbilja? – ona će sa žudnim osmehom. – Ljubiš li me? Hajde, zakuni se!
– Ljubim li te? Ljubim? Pa ja te obožavam, ljubavi moja!
Mesec, sav okrugao i grimizom obojen, dizaše se iznad same zemlje, u dnu livade. Brzo se uspinjao kroz jablanovo granje koje ga ovde-onde zakrivaše poput crna rupičava zastora. Potom se, blistav od beline, pojavi na praznome nebu i osvetli ga, a onda uspori i s njega na reku pade velika mrlja pretvarajući se u bezbroj zvezda, a ta srebrna svetlost kao da se u vodi sve do dna svijaše poput kakve bezglave zmije prekrivene svetlucavim ljuskama. Nalikovalo je to i na čudovišni svećnjak niz koji se slevahu kapi rastaljenih dijamanata. Blaga se noć prostiraše oko njih, plašt sene ispunjavaše lisnate krošnje. Emma, napola sklopljenih očiju, uz duboke je uzdahe udisala sveži vetar što je duvao prema njoj. Ništa nisu govorili, odveć izgubljeni u sanjarenju koje ih beše obuzelo.
Nežnost davnih dana opet im ispunjaše srce, nabujala i ćutljiva poput reke što proticaše onuda, s jednako toliko mekoće koliko je u sebi imaše i pajasminov miomiris, bacajući na njihove uspomene neizmernije i setnije senke nego što behu sene nepomičnih vrba što se pružahu po travi. Često bi kakva noćna životinja, krenuvši u lov, pomaknula lišće ili bi se na trenutke čula zrela breskva što sama od sebe padaše sa stabla.
– Ah! Lepa noć! – reče Rodolphe.
– Imaćemo ih još! – dočeka Emma.
Pa, kao da govori sama sebi:
– Da, biće krasno putovati... a ipak, zašto mi je srce tužno? Je li to strah pred nepoznatim?...
      Ili zbog rastanka od dosadašnjih navika?... Ili možda?... Ne, to je od prevelike sreće! Tako sam slaba, je li? Oprosti mi!
– Još ima vremena! – uzviknu on. – Razmisli, možda ćeš se kajati.
– Nikada! – plahovito će ona.
Pa, primaknuvši se k njemu:
– Pa kakva bi me nevolja mogla snaći? Nema pustinje, nema ponora ni oceana preko kojega ne bih s tobom prešla. Što duže budemo živeli zajedno, to će nam se sve činiti poput zagrljaja koji svakim danom postaje sve jači, sve potpuniji! Neće biti ničega što će nas smućivati, nikakvih briga, nikakvih prepreka! Bićemo sami, potpuno svoji, večno... Daj, kaži nešto, odgovori mi!
       On odgovaraše u ravnomernim razmacima: »Da!... Da!...« Ona mu beše uplela ruke u kosu pa ponavljaše detinjastim glasićem, uprkos krupnim suzama što je oblevahu:
– Rodolphe! Rodolphe!... Ah! Rodolphe, dragi moj Rodolfiću!«
Odbi ponoć.
– Ponoć! – reče ona. – Znači, sutra! Još jedan dan!
On ustade spremajući se da pođe, a kao da je ta kretnja bila znak za zajednički beg,
      Emma će, najednom se razveselivši:
– Imaš pasoše?
– Da.
– Ništa nisi zaboravio?
– Ne.
– Siguran si?
– Svakako.
– Čekaćeš me u hotelu Provence, je li tako?... U podne?
On kimnu glavom.
– Onda, do sutra – reče Emma u poslednjem zagrljaju.
I gledaše ga gde se udaljava.
Nije se osvrtao. Potrča za njim pa, nagnuvši se kroz grmlje nad rečnu obalu, viknu:
– Sutra!
Već je bio na drugoj strani reke i brzo koračao preko livade. Nakon nekoliko časaka Rodolphe zastade pa, kada je vide kako u beloj haljini malo-pomalo
iščezava u tami poput prikaze, srce mu snažno zakuca te se morade nasloniti na drvo da ne padne.
– Kakva sam ja budala! – reče uz strahovitu kletvu. – Svejedno, bila je to dražesna ljubavnica!
      I odmah mu pred oči ponovo dođe Emmina lepota, zajedno sa svim užicima njihove ljubavi. Isprva se razneži, a potom se zbog nje ozlojedi.
– Pa, napokon – uzvikivaše mašući rukama – ne mogu valjda otići u inostranstvo , natovariti sebi brigu za dete.  Govorio je tako sam sebi ne bi li povećao vlastitu čvrstinu.
– A osim toga, razne poteškoće, troškovi... Ah, ne! Ne, hiljadu puta ne! Bilo bi to i odviše glupo!

•  Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( I,II,III )  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
•  Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )   
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X )