Honore de Balzac, Sjaj i beda kurtizana ( odlomak )

PRVI DEO
Kako ljube bludnice


Godine 1824. na poslednjem plesu u Operi velikom je broju krabulja zapela za oko lepota nekoga mladića koji je šetao po hodnicima i po foajeu. Držao se kao čovek koji traži neku ženu koju su
nepredviđene zapreke zadržale kod kuće. Tajna je ovoga čas nehajnog čas žurnog hodanja poznata samo starim ženama i nekolicini iskusnih danguba. Kod ovakva ogromnog sastanka, gomila slabo
promatra gomilu, interesi su strašni, čak je i besposlica zaposlena. Mladoga je gizdelina toliko zaokupljala njegova nemirna potražnja da uopšte nije opazio svoj uspeh: podrugljivo zadivljene poklike nekih krabulja, ozbiljnoga divljenja, zagrižljivih šala i slatkih reči nije on ni čuo ni video. Premda ga je njegova lepota stavljala u red onih izuzetnih osoba koje dolaze na ples u Operu da tamo dožive kakvu pustolovinu, i koje očekuju kao što su ljudi nekad čekali dobitak na ruletu, dok je još Frascati živeo, ipak se činilo da je poput građanina siguran da će dobro provesti svoju veče; po svoj je prilici to bio junak jedne od onih tajna što se odigravaju među tri osobe, onih tajna od kojih se sastoji čitav krabuljni ples u Operi i koje su poznate samo onima što u njima igraju ulogu. Za mlade je naime
žene koje idu na nj da bi mogle reći »Videla sam«, za ljude iz pokrajine, za neiskusne mladiće i za strance, Opera tada verovatno palača umora i dosade. Njima je ta crna, spora i stisnuta gomila, koja
hoda amo-tamo, koja se valja, okreće amo-tamo, penje se i silazi, i koja se može usporediti samo s mravima na njihovu mravinjaku, tako malo razumljiva kao berza bretonskom seljaku, komu je nepoznato postojanje glavne knjige državnih verovnika. Osim retkih izuzetaka, muškarci se u Parizu ne maskiraju: muškarac u dominu daje smešan utisak. U tome se pokazuje genij naroda. Ljudi koji žele sakriti svoju sreću mogu ići na ples u Operu a da na nj ne đođu, a maske koje su bezuslovno prisiljene da uđu, odmah odlaze. Najzabavniji prizor, čim se otvori ples, pruža gužva na vratima
što je stvara val ljudi koji odlaze i sudaraju se s onima koji dolaze. Zakrabuljeni su dakle muškarci ili ljubomorni supruzi koji dolaze uhoditi svoje žene ili muževi koji imaju kakvu ljubavnu pustolovinu pa neće da ih uhode njihove žene: oba ta položaja jeđnako izazivaju smeh. Tako je toga mladića. a da
nije ni znao, kao ubica sledila neka debela i kratka maska, koja se valjala kao kakva bačva. Za svakoga stalnog gosta Opere ovaj je domino odavao kakva upravnog činovnika, menjačkog agenta, bankara, beležnika, ukratko nekog građanina koji sumnja u svoju nevernu ženu. U visokom društvu niko zaista ne trči za dokazima koji bi ga mogli poniziti. Već je više krabulja jedna drugoj smejući se pokazalo ovu nakaznu ličnost, druge su je oslovile, neki su joj se mladići rugali. Širina njezinih pleća
i njezino držanje pokazivalo je očiti prezir za ova beznačajna zadirkivanja. Ona je išla kamo ju je vodio taj mladić, kao progonjeni vepar koji ne mari za tanad što mu zuji oko ušiju, ni za pse što za njim laju. Premda bi se na prvi pogled bilo moglo činiti da su oni koji su došli radi užitka kao i oni koji su došli zbog zabrinutosti obukli isto odelo, onu poznatu venecijansku crnu odeću, i mada je sve na plesu u Operi isprepleteno; različiti se krugovi od kojih sc sastoji pariško društvo među
sobom nalaze, prepoznavaju i promatraju. Neki upućeni imaju tako jasne pojmove da im je ta nečitljiva knjiga interesa ćitljiva kao kakav zanimljiv roman. Za stalne goste ovaj dakle čovek
nije mogao ići za kakvom ljubavnom pustolovinom, jer bi tada zasigurno nosio kakav dogovoreni crveni, beli ili zeleni znak koji odaje već odavno pripravljenu sreću. Nije li se radilo o nekoj
osveti? Kad su videle masku koja je tako izbliza sledila toga mladića — miljenika žena, neke su dangube ponovo svratile svoju pozornost na ono lepo lice na koje je užitak stavio božansku aureolu. Mlađić ih je interespopvao: što je više hodao amo-tamo, to je veću radoznalost pobuđivao. Sve je kod njega uostalom ukazivalo na to da je navikao na otmen život. Prema nekom kobnom zakonu za naše doba, jedva postoji kakva bilo fizička bilo moralna razlika između najotmenijega, najbolje odgojenoga sina koga vojvode i pera i ovoga dražesnog mladića kojega je još nedavno usred Pariza davila beda svojim gvozdenim rukama. Lepota i mladost su kod njega mogle sakriti duboke ponore, kao i kod mnogih mladića koji hoće da igraju kakvu ulogu u Parizu a nemaju potrebnog kapitala za svoje zahteve i koji svaki dan stavljaju na kocku sve za sve, žrtvujući bogu kojemu se u ovom kraljevskom gradu najviše umiljavaju: slučaju. Ipak su njegovo odelo i njegovo držanje bili besprekorni, hodao je po klasičnom parketu foajea kao stalan gost Opere. Ko nije opazio da tamo kao i na svim mestima Pariza postoji neki način držanja koji odaje ko si, štoa radiš, odakle dolaziš i što hoćeš?
— Krasna li mladića! Ovde se čovek može okrenuti da ga vidi - reče neka maska u kojoj su stalni plesni gosti prepoznali otmenu gospođu.
— Ne sećate li ga se? — odgovori joj muškarac koji joj je dao ruku. A gospođa vas je du Chatelet upoznala s njim...
— Šta? To je lekarev sin u koga se bila zaljubila i koji je postao novinarom, ljubavnikom gospođice Coralije?
— Ja sam mislio da je suviše duboko pao a da bi ikada mogao opet isplivati na površinu i ne razumem kako se može opet pojaviti u pariškom društvu - reče grof Siksto du Chatelet.
— Izgleda kao knez - reče maska - i nije mu to dala ona glumica s kojom je živeo. Moja nećakinja, koja ga je otkrila, nije ga znala tako udesiti. Volela bih upoznati ljubavnicu toga Sargina. Recite mi nešto iz njegova života što bi mi omogućilo da ga uznemirujem. Ovaj je par, koji je mladića sledio šapćući, tada oštro promatrala maska širokih ramena.
— Dragi gospodine Chardon - reče prefekt Charente primajući gizdelina za ruku — dopustite mi da vas upoznam s jednom osobom koja se želi ponovo s vama upoznati...
— Dragi grofe Chatelet -odgovori mladić - upravo me ta osoba poučila kako je smešno ime koje mi dajete. Kraljev mi je ukaz vratio ime Rubempre, ime mojih predaka po majci. Premda su novine javile ovu činjenicu, ona se tiče tako neznatne ličnosti, te se ne stidim da na nju podsetim svoje prijatelje, svoje neprijatelje i ravnodušne: vi se ubrojite među one koje hoćete, ali sam siguran da ćete odobriti meru koju mi je savetovala vaša žena kad je još bila samo gospođa de Bargeton.
         Ovaj je fini žalac nasmejao markiza, a kod prefekta Charente izazvao je nervozno drhtanje.
— Reći ćete joj - nadoda Lucien - da ja sad nosim crveni grb s s besnim bikom od srebra na zelenom polju.
— Srebrnoga bika... -ponavljao je Chatelet.
— Gospođa će vam markiza objasniti, ako ne znate, zašto je ovaj stari grb nešto bolje nego komornički ključ i carske zlatne pčele koje se nalaze na vašem, i to na veliku žalost gospođe
Chatelet, rođene Negrepelisse d’Espard... - živo reče Lucien.
— Budući da ste me prepoznali, ne mogu vas više uznemiravati, i ne bih vam mogla objasniti do koje rne mere zanimate. - reče mu tiho markiza d’Espard čudeći se njegovoj bezobraštini i sigurnosti koju je taj od nje nekad prezreni čovek stekao.
— Dopustite mi onda, gospođo, da sačuvam jedinu mogućnost koju imam da zaokupljam vaše misli, ostavite me u ovoj tajanstvenoj poluseni — reče on sa smeškom kao onaj čovek koji neće sigurnu sreću izvrgavati pogibelji.
      Markiza nije mogla suzdržati malu naglu kretnju kad je osetila da ju je, prema jednome engleskom izrazu, Lucienova pravilnost presekla.
— Čestitam vam zbog promene staleža — reče grof du Chatclet Lucienu.
— A ja primam čestitku kao što mi je izričete - odvrati Lucien i pozdravi markizu s neizmernom draži.
— Naduvenac! — reče tiho grof gospođi d’Espard, — Konačno je osvojio svoje pretke.
— Kad je naduvenost kod mladića upravljena protiv nas, gotovo uvek ukazuje na neku osobu koja vrlo visoko stoji, jer među nama ona ukazuje na nesreću. Stoga bih volela poznati onu od naših prijateljica lcoja je ovu lepu pticu uzela pod svoju zaštitu. Možda bih tada našla mogućnost da se večeras zabavljam. Moj je anonimni list bez sumnje zloba koju je spremila neka moja suparnica, jer je u njemu govora o ovom mladiću; njegovu mu je bezobraštinu po svoj prilici neko diktirao: pratite ga. Ja ću uzeti ruku vojvode de Navarreinsa, pa ćete me opet lako moći naći.
U onom se trenutku kad je gospođa d’Espard htela osloviti svoga rođaka tajanstvena maska postavi između nje i vojvode da joj šapne u uvo: Lucien vas Ijubi, on je pisac pisamca; vaš je prefekt njegov
najveći neprijatelj, pa zar se onda mogao pred njim izjasniti?
       Neznanac se udalji i ostavi gospođu d’Espard u dvostrukom iznenađenju. Markiza nije poznavala nikoga na svetu koji bi bio kadar igrati ulogu ove maske. Bojala se stupice pa sedne i sakrije se. Grof Siksto du Chatelet, kojemu je Lucien skratio naslov za ono njegovo častohlepno »du« svakako s namerom koja je mirisala na dugo smišljanu osvetu, sledio je izdaleka ovoga gizdelina. Uskoro se sastane s nekim mladićem kojemu je, kako je mislio, mogao govoriti od srca k srcu.
— No, Rastignac, jeste li videli Luciena? Potpuno se promenio u držanju i u mišljenju.
— Da sam tako lep mladić kao on, ja bih bio još bogatiji od njega - odgovori mladi rasipnik laganim ali finim tonom koji je izražavao vedru šalu.
—Ne - šapne mu u uho krupna maska i vrati mu sto puta milo za drago tonom kojim je izrekao ovu jednu jedinu reč.
      Kako Rastignac nije bio takav čovek da proguta uvredu, ostao je kao gromom ošinut i dao se odvesti k prozoru nekom gvozdenom  rukom koje se nije mogao otresti.
— Vi mladi petliću iz kokošinjca mame Vauquer, kojemu je nedostajalo srčanosti da zgrabi milione tate Taillefera kad je već najveći deo posla bio gotov, za vašu ličnu sigurnost znajte ovo: ako se ne budete prema Lucienu vladali kao prema bratu koga volite, vi ste u našim rukama, a mi nismo u vašima. Ćutnja i odanost! Inače ću se ja umešati u vašu igru i srušiću vaše kegle. Lucien de Rubempre se nalazi pod zaštitom najveće današnje sile - crkve. Birajte između života i smrti. Vaš odgovor?
      Rastignacu se vrtelo u glavi kao čoveku koji je zaspao u šumi i probudio se pokraj izgladnele lavice. Bojao se, ali je bio bez svjedoka: u takvim prilikama i najodvažnije ljude hvata strah.
— Samo on može znati i usuditi s e ... - reče za sebe poluglasno.
     Maska mu stisne ruku kako bi ga sprečila da završi svoju rečenicu.
— Postupajte kao da je to on -reče.
      Rastignac se vladao kao milioner na otvorenoj cesti koji je video kako razbojnik nišani na nj: predao se. Moj dragi grofe - reče on du Chateletu kad se vratio k njemu - ako vam je stalo do vašeg položaja, postupajte s Lucienom de Rubempreom kao s čovekom koga ćete jednoga dana videti na mnogo višem položaju no što je vaš.
     Maski je izbegla jedna kretnja zadovoljstva, i ona opet pođe Lucienovim tragom.
— Moj dragi, vrlo ste brzo promenili svoje mišljenje o njemu- odgovori s pravom začuđeni prefekt.
— Jednako tako brzo kao oni koji sede u centru a glasaju. s desnicom — odgovori Rastignac tome prefektu-narodnom poslaniku koji još pre nekoliko dana nije glasao za vladu.
— Ima li još danas mišljenja? Postoje samo interesi — upadne des Lupeaulx, koji ih je slušao. — 0 čemu se radi?
— O gospodinu de Rubempreu, koga mi Rastignac želi prikazati kao neku ličnost — reče narodni poslanik generalnom sekretaru.
— Moj dragi grofe — odgovori mu ozbiljno des Lupeaulx - gospodin de Rubempre je vrlo zaslužan mladić i ima tako dobro zaleđe da bih bio presretan kad bih s njime opet mogao sklopiti poznanstvo.
— Tu će brzo pasti u osinjak razvratnika našega doba — reče Rastignac.

    Tri su se sugovornika okrenula prema uglu u kojem je stajalo nekoliko književnika, više manje slavnih ljudi, i nekolicina razvratnika.
    Ova su gospoda iznosila svoje primedbe, svoje dosetke i zlobne šale pokušavajući se zabavljati i očekujući kakvu zabavu. U ovoj zbrda-zdola sastavljenoj skupini bilo je ljudi s kojima je Lucien dolazio u dodir, a oni su pod prividno lepim postupcima prema njemu skrivali rđave namere.
— No, Luciene, moje dete, moj ljubimče, opet smo se potkožili, okrpali. Odakle dolazimo? Opet smo pomoću darova iz Florinina budoara uzjahali na konja? Vrlo dobro, moj mladiću!- reče mu Blondet puštajući Finotovu ruku da prijateljski obuhvati Luciena oko struka i da ga pritisne na svoje srce.
     Andoche Finot je bio vlasnik jednoga časopisa u kojemu je Lucien gotovo besplatno radio, a Blondet ga je obogaćivao svojom saradnjom, svojim razborom, svojim mudrim savetima i dubinom svojih pogleda. Finot i Blondet su oličavali Bertranda i Ratona, s tom razlikom što je La Fontainova mačka konačno opazila da je varaju, dok je Blondet, premda je znao da ga vara, Finotu dalje služio.      Ovaj sjajni condottiere pera morao je zaista biti dugo rob. Finot je sakrivao surovu volju pod nezgrapnim vanjskim oblicima, pod pospanom bezobraznom gluposti, koja je toliko bila presvučena tako tankim slojem duha kao što je kruh nadničara namazan tankom naslagom češnjaka. On je znao
spremiti u svoj ambar sve ono što je napabirčio — ideje i škude - po poljima nesređenoga života kakav provode književnici i političari. Blondet je na svoju nesreću plaćao svojom snagom za svoje mane i za svoju lenost. Kako je uvek zapadao u nevolje, on je pripadao onoj vrsti ođličnih ljudi koji sve mogu za sreću drugih a ništa ne mogu za svoju, onim Aladinima koji dopuštaju da neko posudi od njih svetiljku. Ovi divni savetnici imaju oštrouman i valjan duh kad ga ne muči lični interes.
Kod njih radi mozak a ne mišica. Odatle ona nestalnost njihova značaja i odatle onaj prekor kojim ih satiru slabiji duhovi. Blondet je delio svoju novčarku s drugom kojega je dan pre uvredio, jeo je, pio i spavao s onim -kojega je sutrađan nameravao da zadavi. Ovi su zanimljivi paradoksi opravdavali sve. Kako je sav svet shvatao kao šalu, ni sam nije hteo da ga shvataju ozbiljno. Bio je mlad, omiljen, gotovo slavan, sretan, pa se nije kao Finot brinuo za to da stekne potreban imetak za stare dane.
Najveća je možda hrabrost u ovaj čas bila potrebna Lucienu da odbrusi Blondetu kao što je odbrusio gospođi d'Espard i Chateletu. Ali su kod njega na žalost užici taštine sprečili delovanje ponosa, koji je sigurno začetnik mnogih velikih dela. Njegova je taština slavila slavlje u pređašnjem susretu: pokazao se bogat, sretan i pun prezira prema onim dvema osobama koje su ga prezrele kad je bio siromašan i bedan. Ali zar je pesnik, kao neki stari diplomata, mogao bezobzirno napasti dvojicu takozvanih prijatelja koji su ga primili u nuždi, kod kojih je spavao u vreme svoje nevolje? Finot, Blondet i on su se zajedno ponižavali, oni su slavili orgije koje nisu samo proždirale novac njihovih
poverilaca. Kao oni vojnici koji ne znaju svoju hrabrost upotrebiti na pravom mestu, Lucien je tada učinio ono što radi mnogo ljudi u Parizu: on se ponovo osramotio, jer je prihvatio Finotovu ruku i nije odbio Blondetcvo milovanje. Ko se bavio novinarstvom, ili ko se još njime bavi, dolazi u krutu nuždu da pozdravlja ljude koje prezire, da se smeši svome najvećem neprijatelju, da trpi najsmradnije prostote, da prlja sebi prste, da svojim napadačima plati milo za drago. Čovek se navikava na to da gleda kako se čini zlo, da ga propušta; najpre ga odobrava, a na koncu ga i sam čini. S vremenom se
dušu umanjuje, jer je prlja sramotni i neprestani kompromis, pokretač plemenitih misli rđa, šarke se banalnosti troše i okreću same od sebe. Alcesti postaju Filintima, značajevi slabe, talenti se kvare, vere u lepa dela nestaje. Takav koji se nekad hteo ponositi svojim napisanim stranicama rasipa svoju
snagu na jadne članke za koje ga njegova savest pre ili kasnije pokorava kao za isto toliko rđavih dela. Bili su došli, kao što se dogodilo kod Lousteaua i Vernoua, da postanu veliki pisci, a poslali su nemoćni novinari. Stoga se ne mogu dovoljno pohvaliti oni u kojih je značaj na visini njihova talenta: ljudi d’Arthezova kova, koji znaju sigurno hodati po liticama književnoga života. Lucien nije znao što da odgovori na Blondetovo laskanje, jer je njegov duh na Luciena neodoljivo zavodnički
delovao, i on je kao razvratnik sačuvao svoju vlast nad svojim učenikom, a osim toga je zbog svog ljubavnog odnosa s groficom de Montcornet zauzimao visok položaj u otmenom društvu.
— Jeste li baštinili od kakvoga ujaka? - upita ga Finot s podrugljivim izrazom lica.
— Ja sam počeo, kao i vi, sistematski izrabljivati glupake - odgovori Lueien jednakim tonom.
— Gospodin jamačno ima kakav časopis, kakve novine? - upita Andoche Finot bezobrazno naduveno kao izrabljivač prema onome koga izrabljuje.
— Imam nešto bolje -odvrati Lucien, jer mu je taština, koju je povredila neprirodna nadmoć glavnog urednika, povratila svest o njegovom novom položaju.
— A što vi imate, moj dragi? ...
— Imam stranku.
— Postoji li Lucienova stranka? — upita Vernou smešeći se.
— Finot, ovaj te dečak daleko pretekao, to sam ti i prorekao.Lucien ima talenta, nisi znao s njim dobro postupati, nego si ga mučio. Pokaj se, ti surovi klipane! - poviče Blondet.
     Blondet je bio lukav kao lija i nazrevao je u Lucienovu govoru, kretnjama i licu više od jedne tajne. Premda ga je ublaživao, znao mu je upravo tim rečima stezati podbradnjak uzde. Hteo je doznati razloge zašto se Lucien vratio u Pariz, njegove namere i sredstva za život.
— Klekni na kolena pred ovom moći koju nikad nećeš imati, ma bio ti sto puta Finot bio ti sto puta Finot — nastavi on. — Pripusti gospodina, i to smesta, u broj jakih ljudi kojima pripada budućnost. On je naš! Duhovit je i lep: ne sme li i on uspeti prema onoj tvojoj: quibuscumque viis. Evo ga pred nama u njegovoj milanskoj bojnoj opremi, sa snažnim napola izvučenim bodežom i razvijenom zastavom. — Boga ti, Luciene, a gde si omaknuo ovaj krasni prsluk? Samo ljubav može naći takva sukna. Imamo li stan? Ovaj čas mi je potrebno znati adrese svojih prijatelja, ne znam gde ću noćas spavati. Finot me je pod prostačkom izlikom da će imati ljubavni doživljaj za noćas bacio van.
— Moj dragi — odgovori Lucien - provodim u životu aksiom s kojim je čovek siguran da će mirno živeti: Fuge, late, tace. Ostavljam vas.
— Ali ja ne ostavljam tebe dok mi ne platiš onaj sveti dug, onu malu večeru! Hm? — reče Blondet, koji je suviše voleo dobro da omasti brkove i koji se dao častiti kad je bio prazne kese.
— Kakvu večeru? - upita Lucien s nestrpljivom kretnjom.
— Ne sećaš li se? Evo po tome prepoznajem kad nekom prijatelju dobro pođe: sve zaboravlja.
— Zna on što nam je dužan, jamčim za njegovo srce — reče Finot prihvatajući Blondetovu šalu.
— Rastignac — reče Blondet hvatajući za ruku ovoga mladoga rasipnika upravo kad je došao do gornjega kraja foajea u blizinu stuba gde su stajali tobožnji prijatelji — radi se o večeri: ta i vi ćete biti s nama... ako gospodin - nastavi on ozbiljno pokazujući na Luciena — ne bude i nadalje poricao taj dug časti: on je to kadar.
— Gospodin de Rubempre, jamčim, nije kadar da to učini- reče Rastignac, misleći na sasvim nešto drugo nego na obmanjivanje.
— Evo Bixioua — usklikne Blondk — on će također doći, bez njega nije ništa potpuno. Bez njega mi ni šampanjac ne razvezuje jezik, i sve mi je bljutavo, pa i najbolje šale.
— Moji prijatelji — reče Bixiou — vidim da ste se okupili oko čuda dana. Naš dragi Lucicn obnavlja Ovidijeve Metamorfoze. Kao što su se bogovi pretvarali u retko povrće i druge stvari da zavedu žene, tako se naš Chardon pretvorio u plemića da zavede ... koga? ... Charlesa X! Moj dragi Luciene — reče on primajući ga za dugme njegova kaputa - kad novinar postane veliki gospodin, zaslužuje lepu mačju deraču. Na njihovom mestu - reče taj nemilosrdni šaljivac pokazujući na Finota i Vernoua — ja bih te načeo u njihovim malim novinama, ti bi mi doneo stotinjak franaka: deset stubaca dobrih dosetki.
— Bisiou - reče Blondet - ugostitelj nam je svet dvadeset četiri sata pre gozbe i dvanaest sati posle nje: naš dični prijatelj daje nam večeru.
— Kako! Kako! - nastavi Bbđou - a šta je potrebnije nego jedno veliko ime sačuvati od zaborava i obdariti darovima ubogo plemstvo talentiranoga čoveka? Luciene, ti uživaš poštovanje štampe, kojoj si bio najljepši ukras, a mi ćemo te podupirati.
— Finot, nekoliko redaka u uvodnom članku! — Blondet, jedan lukav člančić na četvrtoj stranici tvojih novina! Najavimo da je izašla najbolja knjiga našega doba: »Strelac Karla IX«. Zamolimo
Dauriata da nam izda »Ivančice«, ove božanske sonete francuskoga Petrarke. Podignimo svoga prijatelja na štitu štampanoga papira koji stvara i uništava slavu.
— Ako hoćeš večeru - reče Lucien Blondetu da se otrese ove skupine koja je postajala sve većom — čini mi se da nije trebalo da upotrebiš hiperbolu ni parabolu sa svojim starim prijateljem, kao da je on kakva budala. Sutra naveče kod Lointiera - reče živahno kad je video kako dolazi neka žena prema kojoj je požurio.
— Oh! oh! oh! - reče Bixiou podrugljivo menjajući glas kod svakoga usklika, kad mu se činilo da prepoznaje masku prema kojoj je Lucien išao - to zaslužuje da se potvrdi. I on je sledio taj lepi par, prestigao ga i promotrio ga oštrim pogledom, te se vratio na veliko zadovoljstvo svih ovih
zavidnika koji su hteli znati odakle dolazi promena Lucienovih novčanih sredstava.
— Moji prijatelji, vi već odavna poznate sreću gospodina de Rubemprea — reče im Bixiou. — To je nekadašnji des Lupeaulxov »štakor«. Sada je već zaboravljena izopačenost, koja je još u početku
ovoga veka bila vrlo raširena, a sastojala se u raskoši »štakora«. »Štakorom« - ta je reč u tom smislu već zastarela - zvala se devojčica od deset do jedanaest godina, statistica u nekom pozorištu, naročito u Operi, koju su neki razvratnici odgojili za opačinu i besramnost. »Štakor« je bio nekakav paklenski
paž, ulično derište kojemu su se oprašlali svi uspeli pothvati. »Štakor« je mogao sve uzeti, čovek ga se morao čuvati kao opasne životinje, on je unosio u život elemenat veselosti kao nekada Scapin, Sganarelle i Frontin u nekadašnju komediju. »Štakor« je bio suviše skup: nije donosio ni časti ni koristi ni užitka. Mode »štakora« je tako potpuno nestalo da je danas malo ljudi znalo tu intimnu pojedinost otmenoga života pre restauracije, sve do trenutka kad su neki pisci ponovo uzeli »štakora«
kao novu temu.
— Kako! Zar bi nam Lucien, koji je ubio Coraliju, oteo Torpillu?- upita Blondet.
Kad je maska s atletskim oblicima čula to ime, nehotice se trgla. To je Rastignac opazio, premda je trzaj bio prikriven.
— To nije moguće! — odgovori Finot. — Torpille nema ni prebijene pare da bi je komu dala: ona je od Florine posudila hiljadu  franaka, kako mi je rekao Nathan.
— Oh! gospodo, gospodo! ... - reče Rastignac pokušavajući braniti Luciena protiv tako ogavnih podvala.
— Onda je — usklikne Vernou - nekadašnji uzdržavani Coralijin ljubavnik postao tako krepostan? ...
— Oh, baš mi tih hiljadu franaka -  reče Bixiou — dokazuju da naš Lucien živi s Torpillom ...
— Kako nenadoknadiv gubitak trpi elita književnosti, nauke, umetnosti i politike! — reče Blondet. — Torpille je jedina raspuštena devojka od koje se može izgraditi lepa kurtizana: nikakva obrazovanost nije je pokvarila, ne zna ni čitati ni pisati: ona bi nas razumela. Mi bismo svojoj epohi darovali jedan od onih prekrasnih aspazijanskih likova bez kojih nerna velikoga veka. Vidite kako gospođa du Barry dobro pristaje XVIII veku, Ninon de Lenclos XVII, Marion de Lorme XVI, Imperia XV, Flora Rimskoj republici, koju je ona izabrala za svoju baštinicu, i koja je njezinom ostavštinom mogla isplatiti svoj državni dug. Šta bi bio Horacije bez Lidije, Tibul bez Delije,
Katul bez Lezbije, Propercije bez Cintije, Demetrije bez Lamije, koja još i danas sačinjava njegovu slavu?
— Kad Blondet u foajeu Opere govori o Demetriju, suviše mi se čini kao članak iz Debatsa - šapne Bixiou u uvo svome susedu.
— I bez svih ovih kraljica što bi bilo carstvo Cezara? — nastavljao je i dalje Blondet. — Lai's i Rodopa su Grčka i Egipat. Sve su uostalom poezija onih vekova u kojima su živele. Ova peozija, koja nedostaje Napoleonu, jer je njegova udovica, velika armija, kasarnska šala — nije nedostajala revoluciji, koja je imala gospodn Tallien! Sada u Francuskoj, gde se radi o tome ko će  zasesti na presto, stoji zaista prazan presto. Mi svi možemo stvoriti jednu kraljicu. Ja bih sam Torpilli bio dao
tetku, jer je njezina majka suviše verodostojno umrla na polju sramote: du Tillet bi joj bio platio hotel, Lousteau kočiju, Rastignac sluge, des Lupeaulx kuvara, Finot šešire (Finot se nehotice
trgnuo kad je iz neposredne blizine dobio ovaj ubod), Vernou bi joj bio pravio reklame, Bixiou opskrbljivao svojim dosetkama! Plemstvo bi bilo došlo da se zabavlja kod naše Ninone, i k njoj bismo bili primamili umetnike pod pretnjom ubtačnih članaka. Ninon II bi bila divno besramna, neizmerno raskošna. Ona bi imala svoje nazore. Kod nje bi se bilo čitalo koje zabranjeno dramsko remek-delo, koje bi se bilo dalo u nuždi izričito sastaviti. Ona ne bi bila postala liberalka, jer je
kurtizana bitno monarhistički nastrojena. Ah! koliki gubitak! Ona bi bila morala grliti ceo jedan vek, a ljubi samo jednoga malog mladića! Lucien će od nje načiniti kakva lovačkog psa!
—Nijedna od ženskih velesila koju spominješ nije gacala po ulici - reče Finot - a ovaj se lepi »štakor« valjao po blatu.
— Kao ljiljanova semenka u nagnojenoj zemlji — odvrati Vernou — ona se tamo ulepšala, tamo je procvala. Odatle dolazi njezina premoć. Nije li neko morao sve upoznati, da stvara smeh i veselje koji prijanjaju o sve?
— Ima pravo - reče Lousteau, koji je dosada bez reči promatrao.
— Torpille se zna smejati i nasmejavati. Ova nauka velikih pisaca i velikih glumaca pripada onima koji su pronikli u sve društvene dubine. U osamnaestoj godini ova je devojka spoznala najveće obilje i najnižu bedu, sve ljude na svim stepenima. Ona drži u rukama kao neki čarobni štapić kojim odvezuje brutalne požude što su ih tako silovito potisnuli ljudi koji još imaju srca premda se bave politikom ili naukom, književnošću ili umetnošću. Nema žene u Parizu koja bi mogla kao ona reći životinji u čoveku: »Izađi!« i životinja ostavlja svoju jazbinu i valja se u razuzdanosti; ona te stavlja k stolu koji se sve savija od obilja, ona ti pomaže piti, pušiti. Ukratko, ta je žena ona sol koju je opevao Rabelais i koja, kad se posipa po travi, oživljava je i uzdiže je sve do divnih krajeva umetnosti  njena odeća širi nečuvene krasote, njeni prsti u pravo vreme rasipaju drago kamenje, kao što njezina usta rasipaju smešak, ona daje svakoj stvari smisao onoga časa, njezin govor vrvi od duhovitih dosetki, ona poznaje tajnu onomatopeje u najlepšim bojama, ona ...
— Ti si profućkao pet franaka tvoga feljtona - reče Bixiou prekidajući Lousteaua; — Torpille je beskonačno nešto bolje nego to sve: vi ste manje-više svi bili njezini ljubavnici, a nijedan od vas ne može reći da mu je ona bila ljubavnica, ona vas uvek može imati, a vi nju nećete nikada. Vi silom provaljujete njezina vrata, vi je morate moliti za kakvu uslugu...
— Oh! ona je plemenitija nego razbojnički poglavica koji dobro obavlja svoj posao, i odanija nego najbolji školski drug - reče Blondet; — čovek joj može poveriti svoju kesu i svoju tajnu. Ali ono što bi me potaklo da je izaberem za kraljicu, jest njezina burbonska ravnodušnost za palog ljubimca.
— Ona je, kao i njezina majka, mnogo preskupa — reče des Lupeaulx. -Lepa Holanđanka bi bila progutala dohotke toledskog nadbiskupa, ona je pojela dva beležnika...
— I hranila Maxima de Traillesa kad je bio paž — reče Bixiou.
— Torpille je suviše skupa, kao Rafael, kao Careme, kao Taglioni, kao Lavrence, kao Boulle, kao što su bili preskupi svi genijalni umetnici... — reče Blondet.
— Nikada Estera nije izgledala kao otmena žena — reče tada Rastignac pokazujući na masku kojoj je Lucien davao ruku.
— Ja bih se kladio za gospođu de Serizy.
— Nema sunmjc - usklikne du Chatelet - i imovina se gospodina de Rubemprea objašnjava.
— Ah! crkva zna izabrati svoje levite. Kako bi bio krasan sekretar kakve ambasade! — reče des Lupeaulx.
— To više - nastavi Rastignac -  što je Lucien talentovan čovek. Ova su gospoda o tome doživela ne jedan dokaz - doda on promatrajući Blondeta, Finota i Lousteaua.
— Da, taj je dečak tako skrojen da će daleko doći - reče Lousteau, koji se izjedao od zavisti - to više što ima ono što mi nazivamo »nezavisnost u idejama«.
— Ti si ga načinio takvim kakav jest — reče Vernou.
— Dobro — odvrati Bixiou promatrajući des Lupeaulxa - pozivam se na sećanje gospodina generalnog sekretara i izvestitelja za molbe, ova je maska Torpille, kladim se za jednu večeru...
— Primam okladu - reče du Chatelet, jer je želeo da dozna istinu.
— Hajde, des Lupeaubc - reče Finot - nastojte prepoznati uši svoga bivšega štakora.
— Nije potrebno počinjati zločin protiv povrede maske - odvrati Bixiou. - Torpille i Lucien će se vratiti k nama kad budu opet prošli foajeom. Obavezujem se tada da ću vam dokazati da je to ona.
— Opet je dakle isplivao na površinu naš prijatelj Lucien? - reče Nathan, koji se pridrdži skupini - a ja sam mislio da se vratio u Angouleme da tamo završi svoj život. Je li otkrio kakvu tajnu protiv verovnica?
— On je učinio ono što ti nećeš tako brzo — odgovori Rastignac-  sve je platio.
Krupna je maska klimajući glavom potvrđivala.
— Kad muškarac u njegovoj dobi postane uredan čovek, ode stranputicom, nema više smionosti, postaje rentijer — nastavi Nathan.
— Oh! taj će uvek ostati veliki gospodin, uviek će imati visoke misli, koje će ga izdizati iznad tobože nadmoćnih ljudi-  odgovori Rastignac.
      U ovaj čas su novinari, gizdelini i dangube — svi promatrali ovaj dražesni predmet njihove oklade, kao što trgovci konjima promatraju konja na prodaju. Ovi suci koji su ostarili u upoznavanju
pariške pokvarenosti, sve sami ljudi odličnoga duha, a opet na različitom području, svi jednako pokvareni, jednako razvratni, svi neobuzdanog častoljublja, navikli na to da sve pretpostavljaju, da sve pogađaju, žarko su uprli oči u jednu maskiranu ženu, koju niko nije mogao odgonetnuti osim njih.
Jedino su oni i neki stalni gosti na plesu u Operi mogli prepoznati pod dugim mrtvačkim pokrovom onoga domina, pod kukuljicom, pod visećim ogrtačem, pod kojima nije moguće prepoznati ženu, oblinu oblika, osobitost držanja i koraka, kretnje bokova, držanje glave i sve one pojedinosti koje obične oči ne mogu da primete, a bile su lako vidljive njihovima. Usprkos ovoj bezobličnoj vanjštini, oni su dakle mogli prepoznati najdirljiviji prizor, onaj prizor što ga pruža oku žena koju oživljava
istinska ljubav.
Bila to Torpille, vojvotkinja de Maufrigneuse ili gospođa de Serizy, zadnja ili prva prečka na društvenoj lestvici, ovo je biće svakako bilo divan stvor, vizija sretnih snova. Ovi stari mladići jednako i kao i oni mladi starci tako su se uzbudili da su zavideli Lucienu na divnoj prednosti toga preobražava žene u božicu. Maska je stajala tamo kao da je bila sama s Lucienom, i za tu ženu nije više postojalo onih deset hiljada osoba, nije bilo više one teške atmosfere pune prašine, ne! Ona je stajala pod božanskim svodom ljubavi kao što Rafaelove madone stoje pod zlatnom ovalnom aureolom. Ona nije osećala da su je gurali laktovima, |plamen njezina pogleda probijao je kroz rupe maske i spajao se s Lucienovim očima, pa se čak činilo da i drhtanje njenog tela potiče od same kretnje njezina prijateljaj. Odakle dolazi taj plamen koji obasjava zaljubljenu ženu i odlikuje je
iznad sviju? Odakle dolazi ona vilinska lakoća koja, kako se čini, menja zakone teže? Je li to duša koja izlazi napolje? Ima li sreća fizičke snage? Nevinost device i draži detinjstva izbijali su iz domina. Premda su ova dva bića bila odvojena, čak su i u hodu nalikovala na one skupine Flore i Zefira koje su najveštiji kipari umetnički isprepleli. No to je bilo više nego kiparstvo, više nego najveća umjetnost: Lucien i njegov lepi domino podsećali su na one anđele zabavljene cvećem i pticama koje je kist Giovannija Bellinija stavio pod slike device- -majke. Lucien i ova žena pripadali su mašti, koja je iznad umetnosti kao što je uzrok iznad posledice.
Kad je ta žena, koja je zaboravila sve, bila jedan korak od te skupine, Bixiou poviče:
— Estera!
Nesretnica naglo okrene glavu kao osoba koja čuje da je neko zove. Prepozna toga zlobnoga čoveka, i spusti glavu kao čovek na umoru koji izdiše poslednji uzdah. Provali smeh, te se sve orilo i skupina se rasprši po mnoštvu kao gomila preplašenih miševa, koji s ruba nekoga puta beže u svoje rupe. Samo se Rastignac nije udaljio više nego što je morao, da se ne bi činilo kao da beži pred Lucienovim blistavim pogledima, pa se mogao diviti jednako dubokim, premda skrivenim bolima jednoga
i drugoga: ponajpre jadnoj Torpilli kao ošinutoj gromom, zatim nerazumljivoj maski, jedinom čoveku ove skupine koji je ostao. Estera šapne samo reč Lucienu u uho upravo kad su joj klecala kolena, i Lucien nestane s njome podupirući je. Rastignac je pratio pogledom taj krasni par, zaduben u svoje misli.
— Odakle joj to ime Torpille? — upita ga neki sumorni glas koji ga je pogodio u dubinu duše, jer nije više bio promenjen.
— To je zaista on, i opet je izmakao... — reče Rastignac za se.
— Ćuti ili ću te zadaviti — odgovori maska sasvim drugim glasom. — Zadovoljan sam s tobom, održao si svoju reč i stoga imaš više od jedne desnice u svojoj službi. Ćuti odsada kao grob, a pre nego zaćutiš, odgovori mi što ću te pitati.
— Ova je devoj'ka tako dražesna da bi zaludela samoga cara Napoleona, i da bi zaludela čak i onoga kojega bi bilo mnogo teže zavesti: tebe! — odgovori Rastignac udaljujući se.
— Jedan časak - reče maska. — Pokazaću ti da se moraš praviti kao da me nisi nikad nigde video.
Taj čovjek skine masku. Rastignac je oklevao jedan trenutak, jer nije ništa video od one ogavne osobe koju je nekad poznao u kući Vauquer.
— Đavo vam je omogućio da sve promenite na sebi, osim vaših očiju, koje čovek ne bi mogao nikad da zaboravi — reče mu on.
Gvozdena ga je pesnica stisnula za ruku da mu preporuči večnu ćutnju.
     U tri sata ujutro des Lupeaulx i Finot nađoše rasipnika Rastignaca na istom mestu, naslonjena na stub kod kojega ga je ostavila strašna maska. Rastignac se ispovedio sam sebi: on je bio ispovednik i pokajnik, sudac i okrivljeni. Dao se odvesti na doručak, i kad je došao kući, bio je dobrano pripit, ali ćutljiv.

izvor 

Ognjeni anđeo – Valerij Brjusov

Evo još jednog klasika satanističke literature. Nakon nedavnog uživanja u MAJSTORU I MARGARITI, reših da nastavim sa nešto manje slavnim, ali jednako zanimljivim romanom, tim pre što ovaj ima pomalo skrajnut status i svakako nije klasik u rangu Bulgakova.

OGNJENI ANĐEO je nekim čudom objavljen na srpskom, ali ja tu verziju nisam uspeo da pronađem (Prosveta, Beograd, god. izdanja: 1990, str. 410, tvrd povez sa omotom).

Knjigu sam čitao u engleskom prevodu: THE FIERY ANGEL (sa predgovorom Colina Wilsona, predivnim fontom i sa izvanrednom koricom čijim skenom ilustrujem ovaj tekst). Taj prevod je toliko genijalan da moram da ga istaknem kao izvanredno postignuće: ja ne verujem da ovo na ruskom zvuči ovoliko dobro, a za srpski ne znam da li i da se drznem da proverim na šta liči. Naime, roman se dešava u 16. veku u Nemačkoj, i engleski prevodilac je savršeno verno uhvatio ritam, sintaksu i vokabular starinskog, arhaičnog govora i pisanja tako da je autentični zvuk svakako jedan od većih kvaliteta ovog texta za koji se ama baš ni po čemu ne bi reklo da je prevod, a naročito ne – sa ruskog. Na svu sreću, ne radi se o zamornom staroengleskom koji zahteva rečnik i mnogo strpljenja za razumevanje – već samo o dražesno starinskom, ali savršeno razumljivom jeziku koji daje značajan doprinos uranjanju u taj davnašnji svet.

A svet o kome je reč je, kao što rekoh, pozni srednji vek (sredina 1500-tih) u kome se sudaraju mrak, po kome je to doba najpoznatije (veštice, crna magija, đavo, svakojaka sujeverja, Inkvizicija…) i svetlo prvih začetaka prosvetiteljstva (koje će, naravno, svoj puni nalet dobiti tek dva veka kasnije). To je doba u kome se tek počinje sa dubljim pronicanjem u tajne prirode, i u kome su neki od najvećih naučnika bili istovremeno i alhemičari, pa i magovi. To je doba u kome ugledni mislioci, poput Kornelija Agripe, pišu opširne studije o filozofiji magije; u kome poštovani doktori, poput dr Faustusa, sklapaju Ugovore s Nečastivim kako bi proširili svoje znanje i iskustvo. Prirodno, i Agripa i Faust se javljaju kao ‘special guest stars’ u ovoj knjizi.

U centru zbivanja su, ipak, pokušaji jednog mladog avanturiste Ruprehta da se uvuče u gaćice (ili šta se već u srednjem veku nosilo umesto gaćica) čudne devojke Renate na koju slučajno nabasa u jednom drumskom svratištu. Avanturista je, inače, prošao pola Evrope kao ratnik-dobrovoljac, a bio je čak i u ‘Novoj Španiji’ (tj. Americi), kako bi ilustrovao istinitost one izreke da je odlazak u vojsku sjajna stvar, jer vam pruža priliku da putujete, da upoznate nove zemlje i nove ljude koje možete da ubijate. Po povratku u Nemačku on nabasa na tu Renatu, koja se bacaka u susednoj sobi njegovog hostela kao opsednuta: on je ‘odbrani’ od nevidljivih zloduhova, a ona mu se obrati po imenu i kaže da ga je čekala, iako se prvi put vide.

Usledi njena obimna životna priča: od malena je bila u kontaktu sa ‘anđelima’, a pre svega sa glavnim među njima, Madielom, u koga se i zaljubila. Kada je pokušala da ga siluje, ovaj je nestao, ali je ubrzo upoznala grofa za koga je bila ubeđena da je njen Madiel, pa je i njega spopala i upropastila, pošto ju je prethodno ovaj uveo u svet vradžbina i prizivanja duhova. Sada je opsednuta ne samo zlodusima nego i željom da svog grofa pronađe, i nemajući bolju tehnologiju za te svrhe od mađije – uvlači i našeg Ruperta u crash course of the occult, tokom koga za nepuna dva meseca (!) savladaju glavna dela tadašnje okultne literature, i bace se na praksu…

Zaplet romana je neodoljivo starinski linearan, nema podzapleta, već sve teče jasno i pravo u određenom smeru, naravno uz neočekivana skretanja i preokrete, ali ipak na način lak za pratiti. Povremeno se učini da je ‘zaplet’ zapravo samo nužno zlo koje bi na okupu trebalo da drži ono što je glavni razlog postojanja knjige, a to je da nam autor predoči rezultate svog nesumnjivo izdašnog researcha po pitanju srednjevekovne filozofije, nauke, magije, verovanja i običaja – a pre svega kako bi sačinio svojevrsnu antologiju prizora i situacija vezanih za ‘mračne umetnosti’.

Tako, u OGNJENOM ANĐELU, imamo detaljno opisane set-pisove:

– opsednutosti pojedinačne (a la THE EXORCIST) i grupne, među kaluđericama (a la THE DEVILS);

– vrlo detaljno prikazanog crnog sabata u svim fazama, od mazanja mašću i ‘poletanja’ preko svih orgijanja u šumi, do povratka nazad (a la HAXAN);

– elaboriranog rituala invokacije onostranih entiteta (a la NAŽIVO) koja, naravno, pođe po zlu;

– spiritističkog eksperimenta prizivanja duše istorijske ličnosti, tj. Jelene Trojanske;

– inkvizicijskog ispitivanja ‘veštice’, sa opširnim intervjuom, ali sa izostavljenim opisom mučenja (a la SUDNJI DAN, by Dreyer), itd.

Ako tome dodamo već pomenute susrete i razgovore sa takvim likovima kakvi su Faust i K. Agripa, onda možemo slobodno reći da je OGNJENI ANĐEO svojevrsna enciklopedija srednjevekovnih magijskih praksi koja se može čitati kako za zabavu tako i za pouku i upoznavanje sa najvažnijim verovanjima vezanim za Đavola, kontakte sa njim, i posledicama toga.

Brjusov se mora pohvaliti, pre svega, za izvanredno pripovedačko umeće: jasno, pregledno, logično, čisto, živopisno i interesantno. Zatim, za nesumnjivo veoma obiman research za sve moguće detalje, ne samo okultne nego i svetovne prirode – od istorijskih okolnosti tog vremena i tog regiona (pretežno okolina Kelna) pa do svakodnevnog života, opisa krčmi, hostela, gradova, sela, vašara, običaja, verovanja, ponašanja, vrednosti i dr. Najzad, što je sa zavidnim umećem uspeo da se izbori sa nemalim ambicijama koje je krajnje dosledno sproveo na skoro svim planovima a tu, pored spisateljskog umeća da oživi i nezaboravnim učini gorenabrojane antologijske prizore, treba svrstati i spisateljsko-intelektualno umeće da ubedljivim predstavi larger than life velikane kakvi su Agripa, Faust, pa i sam Mefistofel.

Mefisto, kakav je ovde prikazan, znatno je niskija i bedastija živuljka od Đavola kod Bulgakova, recimo; više je sveden na cinika i podjebavača, spadalo, pokvarenjaka, opsenara itsl. što su sve legitimni kvaliteti ovog entiteta, ali – nedostaje ona “sila koja nas, navodeći na zlo, zapravo goni da stremimo ka dobru”, odnosno luciferijanski, uzvišeni aspekt demona. Ovaj ovde je jedva nešto više od putujućeg mađioničara sklonog ciničnim opaskama i čangrizavim sprdnjama.

Agripa je zanimljivo prikazan, ne kao mračnjak među lobanjama i krilima od slepog miša, nego kao čovek opterećen vrlo ovozemaljskim problemima i stremljenjima (uključujući dnevno-političke, tj. dnevno-religijske zavrzlame) koji se okultizmom bavi kao naučnik u želji da spozna tajne prirode, ali na racionalan (pa i moralan) način. Njegova tirada protiv bavljenja vračanjem vrlo je ubedljiva i upečatljiva, ali je on kao lik (pa i sama ta tirada) učinjen ambivalentnim kada se, na kraju romana, opisuje njegova smrt, kojom prilikom Agripa oslobađa svog crnog psa, stalnog pratioca, sa jasnim nagoveštajem da se radilo o demonu-familijaru.

U nedostatke bi se moglo ubrojiti to što glavni junak i narator nekako ostaje u senci svega ovoga, odnosno, on je marioneta viših sila i drugih likova koji imaju neke svoje ciljeve i stremljenja i probleme, dok je Rupreht samo turista, posmatrač, pratilac i zapisničar. Šta taj lik zaista misli o svemu tome, da li nešto misli, i ima li išta zanimljivo da kaže o tome, ostaje po strani. Šteta, jer obilje slikovitih dešavanja bilo bi još prijemčivije da je dato kroz neku osobenu, originalnu i razrađenu vizuru, a ne iz usta prilično bezličnog i zamorno objektivnog posmatrača koji kroz sve te crne sabate i prizivanja i egzorcizme prođe sa neuništivom seljačkom prostodušnošću i raciom neokrnjenim. On nam crni sabat opisuje neuznemiren, kao da opisuje seoski vašar; iz njegovih usta opsednutost deluje kao opis simptoma neke bolesti (što verovatno i jeste – za modenrog čitaoca, ali ne za srednjevekovnog posmatrača!), a razgovore s demonima on doživljava isto tako prirodnim i opisuje ih istom intonacijom kao i ćaskanje sa svojom stanodavkom.

Otud, roman ostaje pomalo ‘ravan’ na emocionalnom planu: iako je motivacija našeg junaka zapravo strast prema opsednutoj, i u krajnjem saldu nesrećnoj devojci, nejasno je koliko bi trebalo da verujemo njegovim naklapanjima o ljubavi prema njoj – naročito u svetlu žrtava koje on podese zbog nje (bukvalno zbog nje proda dušu Đavolu i osudi sebe na Pakao u drugom životu kako bi u ovom nju mogao da pozna). Ona mu, ni izgledom ni ponašanjem, svakako ne daje adekvatan povod za toliku žrtvu. Ipak ima u Nemačkoj još devojaka, a neke od njih su svakako manje nezgodne i naporne od ove Renate.

Ono, međutim, po čemu je roman vredan isticanja, jeste prikaz ženske ćudljivosti: Renata je svakako jedno od najćudljivijih ženskih stvorenja na koja sam u knjigama (a i šire) naišao – nepredvidiva, promenjivih raspoloženja, nedosledna, histerična, kontradiktorna, bezosećajna, sebična, surova, nemoćna, slaba, jadna, žrtva-zlikovka, patetična, svemoćna, demonska, anđeoska… Živost njenih ćudi i kontradiktornosti je čini složenijim likom od Ruprehta, a i čitav njihov toplo-hladni odnos je prilično veran prikaz muško-ženskih zamešateljstava obojenih nesporazumima i ultimativnom nesposobnošću pravog, punog kontakta. Otud i njihov dvosmislen rastanak na kraju, i nerazjašnjena poenta vezana za njenog ognjenog anđela/demona.

Moglo bi se reći da je, ispod svih površinskih skalamerija od veštičarenja i đavolija, u svojoj srži ovo pre svega roman o demonologiji muško-ženskih odnosa, sa odsustvom dublje filozofije (a la Bulgakov) ili metafizike (a la Goethe) ili okultizma (a la Mejrink), ali zato sa sasvim solidnom psihologijom. Uostalom, OGNJENI ANĐEO samo ilustruje poznatu činjenicu, naime, da se okultizmu ljudi okreću pre svega iz erotskih nagona, gonjeni penisom a ne mozgom ili ‘srcem’. Tako i naš Rupreht, do onostranog dolazi kroz portal zvani vagina, a ako neko drugo onostrano i postoji, Brjusov nam o njemu ne govori. Njegova metafizika zaustavlja se već na prvom stepeniku, na (solidno uhvaćenoj) psihologiji.

Brjusov je i sâm bio i ostao kontroverzan lik: šta reći o čoveku koji svoje zbirke poezije nazove Chefs d’oeuvre (Leading Works) ili Me eum esse (This Is I)? Kako ne voleti čoveka koji je toliko zadojen simbolizmom i dekadencijom da, nezadovoljan što toga nema u Rusiji, ladno uzme i napiše brdo simbolističko-dekadentne poezije pod nekoliko različitih pseudonima i sve to zajedno objavi kao “antologiju” u tri toma – Russian Symbolists: An Anthology! Pored ostalih, na ruski je prevodio Poa, Vajlda, i Geteovog FAUSTA. S druge strane, neki opisi ostavljaju sliku neprijatnog čoveka, erotomana, prevrtljivog i podmuklog (naročito kada je, nakon dolaska komunista, postao član Partije i odgovorni drug u njihovom Ministarstvu kulture)…

U svakom slučaju, zanimljiv lik. Njegovu najpoznatiju priču – nominalno SF antiutopijsko-katastrofične sorte – na engleskom kao ‘Republic of the Southern Cross’, možete naći na netu. Vrlo je dobra – a thinking man’s apocalypse, pakao proizveden najboljim namerama. U svom posedu imam i zbirku njegovih priča MARMORNA GLAVA kojoj ću takođe u bližoj budućnosti da se posvetim.

OGNJENI ANĐEO svakako vredi potražiti i pročitati. Englesko izdanje, kao i pomenutu zbirku priča Brjusova, kupio sam u UTOPIJI – najboljoj knjižari u Srbiji. Poslednji put kada sam tamo bio video sam još jedan primerak ANGELA (na engleskom, ali drugačije izdanje od ovog mog).

(C) DEJAN OGNJANOVIĆ, ZA GHOUL, INC.
izvor 

Valerij Brjusov, U kuli ( zapisan san )

Valerij Brjusov, Noćno putovanje

Valerij Brjusov, Poezija 

Doris Lesing: Uputstva za silazak u pakao

Centralna bolnica

Prijavna lista Petak, 15. avgust 1969.

Ime… Nepoznato
Pol… Muški
Starost… Nepoznata
Adresa… Nepoznata

Opšti podaci
… Policija je u ponoć pronašla Pacijenta kako luta obalom u blizini mosta Vaterlo. Odveli su ga u stanicu, misleći da je pijan ili drogiran. Navodi se da je bio zbunjen, preplašen i da je neprestano buncao. U tri sata ujutru su ga kod nas dovela kola hitne pomoći. Dok smo ga primali, Pacijent je u više navrata pokušao da legne na prijemni šalter. Po svoj prilici, mislio je da se nalazi na nekom brodu ili splavu. Policija je proveravala luke, brodove, itd. Pacijent je bio pristojno odeven, ali je bilo očigledno da se odavno nije presvlačio. Nije izgledao ni gladan, ni žedan. Na sebi je imao pantalone i džemper, ali je bio bez dokumenata, novčanika, novca ili bilo kakvih drugih ličnih isprava. Policija smatra da je opljačkan. Obrazovan je. Dali smo mu dva librijuma, ali nije zaspao. Glasno je pričao. Premešten je na malo Odeljenje za posmatranje, jer je uznemiravao ostale pacijente.

Sestra iz noćne smene, 6:00 ujutru

Pacijent je celog dana bio u stanju bunila i uznemirenosti, buncao je i halucinirao. Dva librijuma svaka tri sata. Policija nema nikakvih informacija. Poslali smo im njegovu odeću radi istrage, ali malo je verovatno da će uroditi plodom: džemper, košulja i rublje su kupljeni u jednoj od niza prodavnica iste kompanije. Pantalone su italijanske. Pacijent je još uvek uveren da se nalazi na nekom putovanju. Policija pretpostavlja da se radi o amateru ili jedriličaru.

Doktor Y, 6:00 posle podne

Potreban mi je vetar. Dobar, jak vjetar. Vazduh je statičan. Struja sigurno nadolazi velikom brzinom. Da, ali ne mogu je osetiti. Gde mi je kompas? Bez toga si ostao još pre nekoliko dana, zar se ne sećaš? Potreban mi je vetar, jedan dobar i jak vetar. Zazviždaću da ga dozovem. Zviždao bih da sam platio svoje dugove. Istočni vetar, da mi duva snažno u leđa, da. Jesam li još uvek isuviše blizu obale? Posle toliko dana na moru, pa blizu obale? Ali, ko zna, možda me je opet odvuklo ka obali? Oh ne, ne, pokušaću da veslam. Ali, vesla su nestala, zar se ne sećaš, ostao si bez njih još pre nekoliko dana. Ne, mora da si bliže kopnu nego što misliš. Rtovi zelenih ostrva su se nalazili desno – kad? Prošle sedmice. Prošle šta? Nije to bila sedmica, to je bila moja žena. More je slanije ovde nego u blizini obale. Slano, slano more, slana voda me prska pravo iz konjskih čeljusti. Tvrde mrlje od soli zatežu mi lice. Mogu da ih okusim. Suze, morska voda. Mogu da okusim so iz mora. Iz pustinje. Iz opustelog mora. Morski konjici. Peščane dine. Vetar razbacuje pesak sa vrhova dina, vrti ga u kovitlacima. Pesak se pomera, i leti, i gomila se u talasima, ali sve sporije. Sporo. Oko koje bi izmerilo brzinu kretanja peščanih konja, dok ja posmatram galopiranje morskih konjica, bilo bi pravo oko. Oho-ho, sigurno! Oko, okolo. Okolo bih uhvatio konja, možda bih ga i uzjahao, ali za mene je morski konjic, a ne peščani, jer ja sam samo čovek, a za pustinju može biti samo Bog. Neki jašu i delfine. Mnogi su to potvrdili. Mogao bih ostaviti svoju barku što tone i uhvatiti se za vrat morskog konjica, pa sve tako do Jamajke i sirote Čarlijeve Nensi, ili, ako me struje najzad odvuku ka jugu, do obale gde čeka bela ptica.

Okolo, okolo i naokolo idem ja, do Dijamantske obale, Kanarskih ostrva, za čas preplivam Rakovu obratnicu, pa preko, uz poklič do zapadne Indije, do luke gde Nensi čeka svog sirotog Čarlija, pa okolo, zaobilazeći Sargasko more i skretajući desno, do luke, i okolo-naokolo, u naletu Golfske struje, i okolo, uz Azorska ostrva, tu, na dohvatu ruke, pa dalje, uz portugalsku obalu gde me čeka moja Končita, prolazeći pokraj Madere i Kanarskih ostrva, uvek u prolazu, pa opet ka Dijamantskoj obali, i tako unaokolo, i okolo opet, pa opet, uvek i zauvek, osim ako me struja ne odvuče ka jugu. Ali, struja me nikad ne bi mogla odvući ka jugu, ne. Struja ide svojim tokom, neumoljivo kao autobuska linija. Struja severnih mora, koja se kreće u smeru kazaljke sata, mora odneti mene, odneti mene, ako ne… da. Oni će me malo skrenuti sa puta, da, hoće, gurajući me jednim malenim perom sa svojih belih krila, usmeravajući me ka jugu, čvrsto me držeći i čuvajući od ljutih i besnih struja oko Ekvatora, a onda bih, živ i zdrav, najzad našao južnu ekvatorsku struju, najzad, i van opasnosti od svih Sargaskih, Scila i Haribda, poleteo bih lako i divno, ploveći sa slatkim strujama juga uz ivice brazilskih gora do Mirnih Voda. Ali potreban mi je vetar. So ostavlja tragove na drvenim daskama i stari splav se ljulja na talasima i muka mi je. Toliko mi je muka da bih umro. Plovite, drugari moji, plovite – ali ne, svi su oni otišli, umrli i otišli, vezali su me za jarbol i jedan veliki talas je nagrnuo i odvojio ih od mene, i ja sam sad sam, uhvatila me je i zarobila severna ekvatorska struja i nigde nema kopna kojem bih se nadao u ovom ogromnom, nemirnom moru.

Policija nema nikakvih informacija. Nije prijavljeno da je nestao bilo kakav čamac, jahta ili plivač. Pacijent nastavlja da glasno govori, peva i ljulja se napred-nazad u krevetu. Veoma je umoran. Sutra: sodijum amital. Predlažem nedeljnu dozu.

17. avgust Doktor Y.

Ne slažem se. Predlažem šok terapiju.
18. avgust Doktor X.

Veoma je vruće. Struja ljulja i trese. Veoma brzo. Toliko je vruće da se voda topi. Voda je razređenija nego obično, proređena, brza, uzburkana. Kao toplotni talasi. Svetluca. Jako svetli. Različite vrste svetlosti. Postoji svetlost koja nam je poznata. To je, recimo, obična svetlost jednog oblačnog dana. Zatim, sunčeva svetlost, koja nastaje kad se ovoj prvoj priključi žuti ples. Zatim, bleštavi talasi vrućine, toplotni talasi, koji stvaraju svetlost dok svetlost stvara njih. Zatim, unutrašnja svetlost, svetlucanje, kao sneg zaustavljen u vazduhu. Svetlucanje koje postoji čak i noću, kad nema ni meseca ni sunca ni svetla. Svetlucanje solarnog vetra. Da, upravo to. Oh, solarni vetre, duvaj duvaj i oduvaj moju ljubav ka meni. Veoma je vruće. So mi peče lice. Ako protrljam, čista morska so će mi dobro oprati obraze. Smiren sam, nalazim se na lakom, svetlom, nemirnom, zanosnom, opojno lepom moru, jer voda je postala proređena i klizava od vrućine, laka voda umesto teške vode. Potreban mi je vetar. Oh, solarni vetre, vetre sunca. Sunce. Na kraju Duhova on reče Sunce, Sunce, Sunce, Sunce, i na kraju Kad se mi mrtvi probudimo, Sunce, u naručje
Sunca putem solarnog vetra, okolo, okolo, okolo, naokolo…

Pacijent veoma uznemiren. Pitao za ime: Džejson. Nalazi se na splavu usred Atlantika. Tri kapsule sodijum amitala za večeras. Posetiti sutra opet.

Doktor Y.

Doktor Y: Jeste li dobro spavali?
Pacijent: Stalno tonem u san, ali ne smem, ne smem.
Doktor Y: Ali, zašto ne? Ja želim da spavate.
Pacijent: Skliznuću u morske dubine.
Doktor Y: Ne, nećete. Nalazite se na jednom veoma udobnom krevetu, u tihoj prijatnoj sobi.
Pacijent: Morskom krevetu. Dubokom morskom krevetu.
Doktor Y: Vi niste na splavu. Niste na moru. Niste mornar.
Pacijent: Nisam mornar?
Doktor Y: Nalazite se u centralnoj bolnici, u krevetu, i mi se brinemo o vama. Morate se odmoriti. Treba da zaspete.
Pacijent: Ako zaspem, umreću.
Doktor Y: Kako se zovete? Hoćete li mi reći?
Pacijent: Džona.
Doktor Y: Juče ste bili Džejson. Ne možete biti i jedno drugo, znate.
Pacijent: Svi smo mi mornari.
Doktor Y: Ja nisam. Ja sam doktor koji radi u ovoj bolnici.
Pacijent: Ako ja nisam mornar, onda ni vi niste doktor.
Doktor Y: Dobro, u redu. Ali, strašno ćete se umoriti ako nastavite da se tako ljuljate. Lezite. Odmorite se. Pokušajte da ne pričate previše.
Pacijent: Ja ne pričam sa vama, je li tako? Okolo okolo i naokolo i okolo okolo i naokolo i okolo okolo i naokolo i okolo okolo i naokolo i…
Sestra: Sigurno vam se vrti u glavi. Već satima idete okolo, okolo i naokolo, jeste li svesni toga?
Pacijent: Satima?
Sestra: Moja smena je počela u osam, i svaki put kad sam svratila da proverim kako ste, vi ste se ljuljali okolo naokolo.
Pacijent: Na straži sam, dužnost zove.
Sestra: Okolo i naokolo čega? Gde? Tako, okrenite se.
Pacijent: Veoma je vruće. Nisam daleko od Ekvatora.
Sestra: Znači da ste i dalje na splavu?
Pacijent: Vi niste! Sestra: Ne bih mogla reći da jesam.
Pacijent: Pa kako onda možete pričati sa mnom?
Sestra: Probajte da se smirite i legnete. Ne želite, valjda, da se toliko umarate? Mi se brinemo za vas, znate li?
Pacijent: Pa, sve je u vašim rukama, zar ne?
Sestra: U mojim? Kako to?
Pacijent: Vašim. Rekli ste Mi. Poznato mi je to ‘Mi’. Kategorička množina. Vama bi bilo lako da to učinite.
Sestra: Ali, šta hoćete da učinim?
Pacijent: Vi kao Mi. Ne vi kao Ti. Podignite me, podignite, podignite. Vama bi to sigurno bilo lako. Očigledno. Samo upotrebite svoju – silu, ili što god da je to. Oduvajte me tamo.
Sestra: Gde to?
Pacijent: Znate vi dobro. Isporučite me na jug svojim belim krilom.
Sestra: Mojim belim krilom! Sviđa mi se kako to zvuči.
Pacijent: Vi niste jedna od njih. Da jeste, znali biste. Vi me obmanjujete.
Sestra: Žao mi je što tako mislite.
Pacijent: Ili me možda testirate. Da, moguće je.
Sestra: Možda je to.
Pacijent: Važno je samo izaći iz severnoekvatorske struje i ući u južno-ekvatorsku struju, od smera kazaljke na satu ka smeru suprotnom od smera kazaljke na satu. Kazaljke suprotne od sata.
Sestra: Shvatam.
Pacijent: Pa, zašto onda to ne uradite?
Sestra: Ne znam kako.
Pacijent: Je li u pitanju neka vrsta lozinke? Ko je onaj čovek što je juče bio tu?
Sestra: Mislite na Doktora Y? Dolazio je da vas vidi.
Pacijent: On stoji iza ovoga. On zna. Veoma ljubazno svojeglav čovek.
Sestra: Jeste ljubazan. Ali ne bih rekla da je svojeglav.
Pacijent: Ja bih, i zašto onda ne biste i vi?
Sestra: A prekjuče je tu bio Doktor X.
Pacijent: Ne sećam se nikakvog Doktora X.
Sestra: Doktor X će biti tu kasnije, popodne.
Pacijent: Gde?
Sestra: Hajde umirite se i lezite. Pokušajte da zaspete.
Pacijent: Ako to učinim, umreću i sa mnom će biti gotovo. Sigurno to znate, inače niste žena mornara.
Sestra: Ja sam Alisa Kinkeid. To sam vam već rekla. Sećate li se? One noći kad su vas doveli?
Pacijent: Kako god da se zovete, ako budete zaspali, umrećete.
Sestra: Dobro, nema veze, tiše sad. Tako, siroti moj, nije vam dobro. Samo lezite i – tako, eto. Pssst, tiho sad. Ne, lezite mirno. Pssst… tako, tako je, spavajte sad. Spaaaavajte. Sssspavajte.

Pacijent potresen, iscrpljen, uznemiren, u bunilu, halucinira. Probati sa tofranilom? Marplanom? Triptizolom? Ili to, ili šok terapija.

21. avgust Doktor X.

Doktor Y: Tako dakle, sestra mi je rekla da ste danas Sinbad?
Pacijent: Sin Bad. Greh velik. Velik greh.
Doktor Y: Pričajte mi o tome? O čemu se radi?
Pacijent: Neću da vam pričam.
Doktor Y: Zašto nećete?
Pacijent: Vi niste jedan od Njih.
Doktor Y: Kojih?
Pacijent: Onih Velikih.
Doktor: Ne, ja sam samo prosečne veličine, na žalost.
Pacijent: U ona vremena bilo je divova.
Doktor Y: Biste li njima pričali?
Pacijent: Njima ne bih morao da pričam.
Doktor Y: Oni već znaju?
Pacijent: Naravno.
Doktor Y: Razumem. A hoćete li ispričati Doktoru X?
Pacijent: Ko je Doktor X?
Doktor Y: Onaj što je bio juče tu.
Pacijent: Tu i tamo. Tu i tamo. Tu i tamo.
Doktor Y: Smatramo da bi vam pomoglo ako biste razgovarali sa nekim. Ako vam ja nisam od neke koristi, tu je Doktor X, ako vam se on više sviđa.
Pacijent: Sviđa? Sviđa šta? Ja njega ne znam. Ne vidim ga.
Doktor Y: Vidite li mene? Pacijent: Naravno, vi ste tu.
Doktor Y: A Doktor X. nije tu?
Pacijent: Opet vam kažem, ne znam na koga mislite.
Doktor Y: Dobro, onda. A medicinska sestra? Biste li hteli sa njom da razgovarate? Mi mislimo da bi trebalo da pokušate da razgovarate. Znate, moramo saznati nešto više o vama. Pomoglo bi ako biste razgovarali. Samo, pokušajte da pričate jasnije i sporije, da bismo vas mogli čuti kako treba.
Pacijent: Jeste li vi iz tajne policije?
Doktor Y: Ne, ja sam lekar. Ovo je centralna bolnica. Nalazite se ovde skoro nedelju dana. Ne znate da nam kažete ni kako se zovete, ni gde živite. Želimo da vam pomognemo da se setite.
Pacijent: Nema potrebe. Vi mi niste potrebni. Potrebni su mi Oni. Kada ih sretnem, Oni će znati sve što mi je potrebno, neće biti potrebe da Njima objašnjavam. Vi niste moja potreba. Ne znam ko ste vi. Priviđenje, verovatno. Nakon toliko vremena provedenog na ovom splavu, bez prave hrane i bez sna, mora početi da mi se priviđa. Glasovi. Prizori.
Doktor Y: Osećate ovo ovde. To je moja ruka. Je li i to priviđenje? To je stvarna čvrsta ruka.
Pacijent: Stvari nisu onakve kakve izgledaju. I ranije su se ruke pojavljivale iz mraka pa opet nestajale. Zašto ne bi i vaša?
Doktor Y: Slušajte sada pažljivo. Doći će medicinska sestra da sedi ovde sa vama. Slušaće vas dok budete pričali. A ja želim da pričate, da joj sve kažete: ko ste i gde ste, da joj ispričate o splavu i o moru i o divovima. Samo, morate pričati glasnije i jasnije. Jer kad tako mrmljate, mi vas ne razumemo. A veoma je važno da razumemo šta pričate.
Pacijent: Važno je vama.
Doktor Y: Hoćete li pokušati?
Pacijent: Ako se setim.
Doktor Y: Dobro. Evo stiže sestra Kinkeid.
Pacijent: Da. Znam je. Dobro je znam. Ona me puni mrakom. Pomračuje me. Oduzima mi um.
Doktor Y: Besmislice. Siguran sam da nije tako. Ipak, ako ne želite ni da sestra Kinkeid bude ovde, mi ćemo vam jednostavno ostaviti kasetofon. Znate šta je kasetofon, zar ne?
Pacijent: Koristio sam ga jednom, ali smatram da je to frustrirajuće.
Doktor Y: Koristili ste ga? Za šta?
Pacijent: Oh, za neko glupavo predavanje ili slično.
Doktor Y: Vi predajete? Šta predajete? Kakve su to vrste predavanja koje držite?
Pacijent: Mornar Sinbad. Slepac vodi slepca. Okolo okolo i naokolo i okolo okolo…
Doktor Y: Prestanite! Molim vas. Ne počinjite opet sa tim. Molim vas.
Pacijent: Okolo okolo i naokolo i okolo…
Doktor Y: Okolo čega? Oko čega to idete? Kuda?
Pacijent: Ne idem. Odvodi me. Struja. Severno-ekvatorska, od severno-afričke obale, pa preko, pored zapadne Indije do floridske struje, pa od floridske struje do Sargaskog mora i Golfske struje i okolo, sa zapadnim vetrom do Kanarskih ostrva i okolo, pored rta Zelenih ostrva okolo okolo i naokolo i okolo…
Doktor Y: Dobro, onda. Ali, kako ćete se izvući?
Pacijent: Oni. Oni će.
Doktor Y: Hajde, nastavite. Pričajte nam o tome. Šta se dešava kad sretnete njih? Probajte da nam ispričate.

On drži predavanja. U školi, na univerzitetu, na radiju, televiziji, u politici? Neka društvena nauka? Istraživanja, arheologija, zoologija? Sinbad. “Bad sin – veliki greh”. Samo gruba pretpostavka da je pacijent možda sada počinio neki zločin i da ovo nije uobičajna krivica?


Doktor Y.

Pretpostavka prihvaćena. Kakav zločin?
Doktor X.

Kada se krene od Dijamantske obale, prvo se naiđe na južnu priobalnu struju iz koje se treba izvući. Više puta nas je, kada smo napuštali Dijamantsku obalu, priobalna struja odvukla isuviše južno ili, čak, na domak afričke obale, onog njenog zaobljenog dela, gde nas je gvinejska struja mogla onako bespomoćne odvući do ko zna kakvih nepoželjnih zemalja. Ali, uvek smo uspevali da tačno na vreme zaokrenemo brod i usmerimo ga ka zapadu, prema Trinidadu – našoj sledećoj stanici. To jest, u slučaju da baš toga puta ne naiđemo na Njih. Okolo i naokolo. To gde čeznemo da stignemo nije krug bez luka. Nensi čeka nesretnog Čarlija u Portoriku, Džordžov stari drugar Džon nalazi se na Rtu Kanaveral, a ja čekam da se brod dovoljno primakne obali da bih video svoju Končitu kako sedi na velikoj crnoj steni i peva pesmu za mene. Ali, posle toliko pozdravljanja i opraštanja, i one, kao i mi, žele da se sve to završi. I pošto su se pesme toliko puta čule, oni što ih pevaju više nisu samo Nensi, ili samo nesrećni Čarli, ili samo bilo ko od nas. Kada smo poslednjih nekoliko puta prolazili pored vrta gde Nensi čeka, bile su joj se pridružile sve devojke iz grada, i stajale su duž zidina iznad mora gledajući nas kako prolazimo, i pevale su zajedno pesmu koja im je toliko puta ranije dovela sirotog Čarlija i njegovu posadu.

Pod mojom rukom
Radost cveća
Pod mojom rukom
Toplota pejzaža
Vratio si mi moj svet,
Sa tobom i zemlja diše pod mojom rukom.

Moje su ruke bile pune sagorelih grana,
Moje su ruke bile pune bolnog peska.
Sada letim kroz šume bujne,
Topim se u šumama gustim,
Sada sam i stabljika i latica cveta.

Ah sada ga dostižemo –
Sada, sada!
Bučno središte sveta.
Kao da je Bog zavrtio vir,
I stvorio novi kontinent.

A mi, muškarci, stajali bismo poređani duž palube i uzvratili im pesmom:

Kad bi ptice još uvek cvrkutale na obali,
Kad bi konji još uvek galopirali kroz noć,
Ja bih se, ljubavi, okrenuo tebi i rekao
Namesti krevet,
Upali lampu. I cele noći bismo ležali i slušali
Kako talasi udaraju, i udaraju,
Kad bi ptice još uvek bile na dinama,
Kad bi konji još uvek divlje trčali obalom.

A potom bismo mahali sve dok ne bismo izgubili jedni druge iz vida, i sa svakim novim krugom bilo je sve manje suza, jer pred nama je bio prvi susret sa Njima, a one, žene, su čekale zajedno sa nama, jer je od nas zavisila njihova sloboda, pošto su bile zarobljene na tom ostrvu.

Na ovom putovanju je bilo dvanaest članova posade, uključujući i mene kao kapetana. Poslednjeg puta ja sam bio mali sa palube, a Džordž je bio kapetan. Već četiri dana je prošlo odkad smo isplovili, niz laganu i umerenu struju, sa severnim vetrom koji nam je duvao sa desne strane, kad nas Čarls, koji je bio osmatrač, zovnu i pokaza nam. Pokaza nam na njih. E sad, ako budete pitali kako smo znali, znači da nemate nimalo razumevanja za našu maštu i misli koje su čekale upravo ovaj trenutak. A to sigurno znači da ni vi sami niste još uvek naučili da u iščekivanju Njih leži sva vaša nada. Ne, nije tačno da smo to baš tako zamišljali. Nikad nismo ni rekli, ni pomislili: Oni će se pojaviti u obliku ptica ili kao svetlost što hoda po talasima. Ali, ako ste ikada u životu konačno dočekali nešto što ste dugo iščekivali, znaćete da se iščekivanje nečega mora poklopiti sa tim nečim – ili da bar vama to mora tako izgledati. Ako ste zamislili neko osmonogo čudovište sa ogromnim okruglim očima i ako neko takvo biće uopšte postoji u moru, onda ćete sigurno videti upravo to, štaviše – predodređeni ste da ga vidite. Iz talasa bi se mogle pojaviti i vojske anđela, ali ako je jednooki div ono što očekujete, onda ćete prosto proći kroz njih ne osetivši ništa do prijatne hladnoće u vazduhu. Tako da, iako nismo odredili oblik u svojim mislima, ono što smo čekali nije bilo zlobno ili nakazno. Očekivali smo pomoć, objašnjenje, uzdizanje naših ličnosti i naših misli. Pripremili smo se kao barometri za sajam. Znali smo da ćemo naići na nešto uzvišenije, razvijenije i mudrije od nas, i stoga smo znali da je to upravo ono za čim smo plovili, okolo okolo i naokolo i okolo, toliko mnogo krugova da bi se čak moglo reći da je iščekivanje susreta sa Njima dobilo oblik kruga u našim mislima, isto kao i kruženje po okeanu.

Prvo smo ih osetili po promeni u vazduhu, kristalnoj tišini, a onda je nastupio osećaj napetosti, jer nismo bili dorasli tome što smo iščekivali.

More je bilo bistro i uzburkano, voda je na sve strane prskala kroz vazduh. Nad brzim i nemirnim talasima, udaljen par stotina metara, lebdeo je svetleći disk. Kao da je bio providan, jer oči su upijale prvi bljesak, kao kod stakla ili kristala, ali duži pogled je, kao kad gledate staklenu čašu sa vodom, prodirao iza tog sjaja. Ali, sjaj se nije odbijao: i zidovi diska su bili napravljeni od neke vrste svetlosti. Oblaci su se skupljali velikom brzinom, nebo je bilo polu-sunčano polu-oblačno, a oko nas su svuda bili samo talasi, pena i voda što prska, svetlo što se kreće, promene što se odigravaju pred našim očima. Očekivali smo da će iz diska izaći neki neznanci i da će možda, koristeći ljudske metode, spustiti neku vrstu čamca ili brodića tako da bismo mi mogli posmatrati, držeći se čvrsto za konopce i jarbole, kako se Oni približavaju i odmeriti ih – tek toliko da prilagodimo za trenutak svoje misli i postupke Njima. Međutim, niko se nije pojavio. Disk se približio, iako jedva primetno, zbog sveopšte uskomešanosti okolnog plavetnila i beline. Lebdeo je nad talasima nekoliko koraka od nas, i mi tada teška srca shvatismo da se neće desiti ništa tako utešno kao što je otvaranje vrata, spuštanje merdevina, čamca, ili pružanje ruku ka nama. I još uvek smo bili bez određenih i jasnih očekivanja kad se spusti na nas. Šta? Prvo nam je nešto prostrujalo telom. Kad ste u groznici, ili pri velikom naporu, ili zaljubljeni, sve rezerve i snage vašeg tela se uvećaju i pojačaju i vibriraju snažnije nego obično. Pa, i mi smo zavibrirali jače i snažnije, i to je bilo propraćeno glasnim piskom u vazduhu, tako visokim da je mogao slomiti staklo – a kad bi potrajao, sigurno bi mogao slomio još štošta drugo. Disk koji nam je izgledao nekoliko metara daleko, predmet među drugim predmetima, iako uočljiviji i moćniji od svih drugih – odjednom je preplavio naš vidik. Ja sada opisujem osećaj, jer ne mogu tačno reći što je bila prava realnost. Bilo je sigurno samo da se disk podigao malo od talasa, tako da je bio u istoj ravni sa našom palubom, a onda je proletio iznad nas, ili kroz nas. Ipak, kada je bio nad nama, nije više imao oblik diska, već je više ličio na pulsirajući vazduh, vibraciju koja je imala i zvuk. Bilo je nepodnošljivo dok je trajalo, kao sudar dve sasvim različite materije, borba u kojoj se unapred zna pobednik – ali to je trajalo samo koji trenutak, i kada sam prestao osećati da mi u oči udara pulsirajuće svetlo, ili zvuk, i kada mi se telo prestalo istezati, širiti ili braniti od svega što ga je preplavljivalo, kao da je svetlost (ili zvuk) imala moć da prolazi kroz tkivo u čvrstom obliku, tada sam se okrenuo da pogledam da li je Džordž, koji je stajao najbliže meni, još uvek živ. Ali, njega nije bilo, i ja ga užasnuto počeh tražiti, i njega i ostale. Nije ih bilo. Nikog. Ničeg. Disk, koji je sada opet poprimio svoj kristalni izgled, lebdeo je iznad talasa na drugoj strani broda i udaljavao se, leteći ka nebu. Usisao je ili progutao ili upio moje drugare, a mene ostavio samog. Čitav brod je bio prazan. Sve palube su bile prazne. Bio sam užasnut. I još gore. Jer vekovima plovim okolo okolo i naokolo i okolo samo da bih jednog dana mogao sresti Njih, i kad smo se, najzad, našli u istom vazdušnom prostoru, jedino su mene izostavili. Potrčao sam do druge ograde na brodu, čvrsto se uhvatio za nju i otvorio usta da viknem. Možda sam zaista malo i viknuo, ili ispustio neki slabašni zvuk, ali kome, ili čemu? Jednom srebrnom, sjajnom disku koji je izgledao providan dok se dizao i leteo kroz vazduh, ali zapravo nije bio? Nije imao oči da me vidi, niti usta kojima bi odgovorio na moj povik. Ništa. A u njemu se nalazilo jedanaest ljudi, mojih prijatelja, koje poznajem bolje nego sebe. Jer prijatelje uvek bolje poznajemo nego što poznajemo sebe. I u tom trenu, dok sam tako netremice gledao u plave i bele i srebrne kapljice što lete i prskaju i podrhtavaju i plešu i blistaju, more i vazduh – sve izmešano, shvatih da gledam u prazno. Disk je iščezao, ostao je samo tačkasti odraz na mojoj rožnjači. Ništa.

Razboleo sam se od gubitka, od uvida u njihovu nepredvidivu okrutnost. Povesti njih a mene ostaviti? Tokom svih ovih putešestvija, nikada nismo pomislili da bi nas mogli tek tako podići i odneti kao da smo gomila odbačenih kučića ili mačića. Nama su bila potrebna uputstva, ili pomoć, da nam se kaže kako da se izvučemo iz ovog beskrajnog kruženja i uđemo u južnu struju. Međutim, pošto se ništa slično nije dogodilo, i nije bilo nikakvih uputstava ni informacija, već samo neka vrsta otmice, došlo mi je da vrištim protiv njihove hladnoće i okrutnosti, kao što malo mače, skriveno u naborima ćebeta na dnu korpe, mjauče usamljeno i slepo, njušeći okolo i tražeći svoje izgubljene drugare među sve hladnijim naborima ćebeta.
Ostao sam na ivici palube. Trebalo je upravljati brodom i podesiti jedra, jer more ga je verovatno već počelo nositi okolo. Nisam mogao sam upravljati brodom. Odmah sam znao da ga moram napustiti ako neću da ostanem ovde sam, jer su bile male šanse da će Disk opet sleteti i ispustiti moje drugare na isti način na koji ih je podigao. Nisam verovao da bi se takvo šta moglo dogoditi. A i plašio sam se da ostanem.

Kao da je taj Disk, taj Kristal, prilikom svog preletanja preko broda, ili kroz njega, preko mene ili kroz mene, promenio atmosferu na brodu, promenio mene. Drhtao sam i tresao se od hladnoće i straha. Jedva sam stajao na nogama, naslanjao sam se čvrsto se držeći za uže. Kada mi se učinilo da sam prestao da drhtim, i kad sam stisnuo zube u nadi da će se malo životne topline vratiti u mene, drhtanje opet poče, poput napada malarije, samo što ovo nije bila groznica, već malaksalost. Sada mi je sve što se nalazilo na brodu izgledalo tako neprijatljski nastrojeno, kao da je dah Diska razotkrio i pokrenuo svu trulež u njemu. Zvučalo bi isuviše jednostavno i obično kad bih rekao da sam se bio prestravio i da sam i dalje bio prestravljen. Ne, bio me je obuzeo osećaj nečeg tuđeg, kao da sam duboko udahnuo neki nepodnošljivi vazduh. Nisam uopšte ličio na sebe, i taj prezir koji sam počeo osećati prema brodu, mnogo jači nego strah, bio je sam po sebi neka vrsta bolesti. Jedra su se, za to vreme, tresla i udarala, i nadimala, ili leno visila nad mojom glavom. Brod se ljuljao i okretao pri svakom naletu promenjivog vetra. Bio je poput napadnutog stvorenja koje su ostavili da umre.

Počeo sam graditi splav, služeći se drvenom građom iz stolarske radnje. Radio sam grozničavo, u želji da što pre pobegnem odatle. Nije mi ni padalo na pamet da ostanem na brodu, toliko je bio jak moj strah. Ipak sam znao da je opasnije da krenem sam na splavu, nego da ostanem. Na brodu bih imao vode, hrane, kakvo-takvo skrovište, sve dok ne bi potonuo ili se nasukao na neku stenu. Sve do tog momenta, ja bih bio siguran. Ali, uprkos tome, nsam mogao ostati. Kao da je činjenica da su me ignorisali, ostavili, odvojili od svih mojih starih drugova, predstavljala sama po sebi prokletstvo. Bio sam žigosan tim brodom.

Radio sam čitavog dana, a kad je pala noć, vezao sam lampu za jarbol i nastavio sa radom. Napravio sam splav od balzamovih greda, veličine četiri sa četiri. Unutra sam ubacio jednu kutiju punu namirnica i bure sa vodom. Zakačio sam jedro za jarbol u sredini. Uzeo sam tri para vesala, a dva bezbedno vezao za splav. U središtu sam podigao jednu manju platformu izgrađenu od dasaka, površine od oko jednog metra. Sve sam ovo radio u smrtnom strahu, u ledenom bolesnom užasu, dobijajući s vremena na vreme takve napade drhtavice da sam morao da se presavijem, kao u grču, i čvrsto se uhvatim ili naslonim na nešto, plašeći se da ću se raspasti na komade.

U zoru je moj splav bio gotov. Nebo ispred mene je poprimalo crvenkastu boju dok sam stajao i gledao u smeru kretanja broda, tako da sam znao da se zaokrenuo i opet usmerio ka gvinejskoj struji, Kamerunu ili Kongu. Znao sam da ga moram što pre napustiti, i nadao sam se da ću uspeti da veslajući izađem iz ove smrtonosne struje što ide ka obali i vratim se u ekvatorski tok. Obukao sam svu odeću koju sam mogao naći. Spustio sam splav u more video da ga nosi kao kakav čep od plute. I dok je nebo plamtelo u izlasku sunca poput unutrašnjosti zrele breskve, spustio sam se niz uže i bacio se na splav tačno na vreme da ga uhvatim pre nego mi izmakne. Kad sam dospeo na njega, splav je još uvek bio suv, mada ga je voda ubrzo počela prskati. Odmah sam zaveslao, leđima okrenut izlazećem suncu. Veslao sam kao da idem u susret bezbednom i suvom brodu, a ne kao da se udaljavam upravo od jednog takvog. Nakon izvesnog vremena, kad se sunce već podiglo iznad linije horizonta i zasijalo jasno kroz letnju izmaglicu, video sam jedra našeg broda u daljini – izgledala su kao roj belih leptirova na talasima, daleko iza mene. Plovio sam ka zapadu, bio sam na svom pravom putu. I kad sam se opet okrenuo da pogledam, nisam znao da li su ono što se beli brodska jedra ili pena na dalekom morskom prevoju. Jer more se, na moju sreću, promenilo – sada je samo blago talasalo i ljuljalo, nije više bilo uzburkano i promenjivo. I tako sam veslao celog dana, i skoro cele naredne noći. Veslao sam i veslao i veslao, sve dok nisam počeo osećati da moje ruke kao da više nisu moje, kao da su se pokretale i radile bez moje svesne volje. I tada, jednog popodneva – mislim da je to bilo tri dana nakon što sam poslednji put video jedra svog broda kako nestaju ka istoku – poče jaka oluja koja mi pokvasi odeću, i u njoj izgubih rezervna vesla. A dva dana posle toga, tromo i teško more odvuče mi i poslednja vesla koja su mi preostala i od tada se predah na milost i nemilost struji koja skreće od zapada ka severu. I sad imam sve vreme ovog sveta da razmišljam o tome kako se nalazim na onom istom putovanju, nošen istom onom strujom, okolo okolo i naokolo, kako je zapadna Indija moje sledeće pristanište, i o Nensi sirotog Čarlija, i o njenoj pesmi, isto kao da sam ostao na brodu sa svojim drugovima. I nakon pesme žena, isto kao i pre nje, okolo okolo i naokolo, pored Sargaskog mora, oko Golfske struje, okolo, nošeni morem, uz obalu Portugala i Španije, okolo i okolo. Ali, sada se ne nalazim na velikom brodu sa jedrima kao belim leptirima, već na malom splavu, i sam sam, okolo i okolo. A sve je isto kao pre, okolo i okolo, samo je plamen moje nade malo oslabio: hoće li Oni, ili Disk, ili ta Kristalna Sprava, uspeti da primete moj majušni splav na sred mora kad se sledeći put budu spuštali? Hoće li me videti i hoće li biti toliko ljubazni da me pozdrave ili da mi doviknu odgovor kad ih budem pitao: Kako da izađem iz ove struje, Prijatelji, uputite me ka drugoj obali, molim vas?

Da, ja ću njih pozdraviti, naravno, iako mi sad ova hladnoća u srcu izaziva strah koji pre nisam osećao. Nisam nikada ranije pomislio, tokom svih tih krugova i kruženja i okruživanja, okolo i okolo, da bi mogli proći a da me prosto i ne primete, kao što čovek ne primeti uspavano mače ili slepo kuče sakriveno u naborima smrdljivog ćebeta. Zašto bi onda primetili jedan majušni splav na sred mora? Ipak, ne može se ništa osim ići dalje, bez vesla, bez kompasa, umorno i iscrpljeno. Bilo bi čak dobro i doći na Nensinu obalu i reći joj da se njen Čarli najzad sreo sa – sa čim? Pa, valjda sa Njima, mada je to sve što bih joj mogao reći, ne bih mogao govoriti o tome kako se osećao kad ga je ta velika sjajna Stvar upila u sebe. Hoće li mi ona tada pevati svoju pesmu dok budem splavom plovio kraj njih, hoće li i ostale žene stajati duž zidina svojih letnjih vrtova i pevati, a ja im pesmom uzvratiti da je vreme za ljubav prošlo? A onda ću poći dalje, do Džordžovog prijatelja i doviknuti mu da je Džordž – šta? I gde? A onda i dalje, pa još dalje i dalje, sve dok opet ne vidim moju Končitu kako me čeka, u odori časne sestre, u koju su je zaodenula moja lutanja i plovidbe.

Čovjek kao drvo snažno
Odbija oluje.
Ruke, koljena, šake,
Suviše krute za ljubav,
Kao drvo što odbija vetar.
Ali lagano se budi, I u šumi tamnoj
Vetar rastavlja lišće
I crna zver iz pećine izlazi.
Ljubavi moja, kada kažeš:
‘Beše oluja,
Beše ona,
Beše i zver basnoslovna,’
Hoćeš li tada reći i
Kako se prvi put ljubismo stisnutih usana, plašljivo,
I dodirnusmo se rukama, plašljivo,
Kao da je ptica spavala između njih?
Hoćeš li reći:
‘Beše to mala bela ptica što me ulovi’?

I tako peva ona, svaki put kad prolazim, okolo i okolo, dalje i dalje.

Doktor X: Pa, kako ste danas?
Pacijent: Okolo okolo i naokolo…
Doktor X: Želeo bih da znate da sam ja ubeđen da se vi možete izvući iz ovoga kad god hoćete.
Pacijent: Okolo okolo i naokolo…
Doktor X: Doktor Y. neće biti tu ovog vikenda. Daću vam jedan novi lek. Da probamo kako će to delovati.
Pacijent: Unutra i izvan, izvan i unutra. Unutra i izvan, izvan i unutra.
Doktor X: Moje ime je Doktor X. Kako se vi zovete?
Pacijent: Okolo i …

Smatram da je sasvim moguće da se vratio na uzrast od jedanaest ili dvanaest godina. U tom uzrastu i ja sam voleo priče o mornarima. Moje mišljenje je da mu se stanje znatno pogoršalo. Činjenica je da on nikada ne primećuje moje prisustvo, Doktor Y. tvrdi da na njega reaguje.

24. avgust Doktor X.

Doktor Y: Kako se danas zovete?
Pacijent: Možda Odisej?
Doktor Y: Ali Atlantik sigurno nije njegovo more?
Pacijent: Ali sada bi sigurno moglo biti, zar ne?
Doktor Y: Dobro sad, šta je sledeće na redu?
Pacijent: Možda Jamajka. Nalazim se nešto južnije nego obično.
Doktor Y: Pričali ste danima skoro bez prestanka. Znate li to?
Pacijent: Vi ste mi rekli da pričam. Ja bih radije razmišljao.
Doktor Y: Dobro, ali što god da radite, zapamtite: ne nalazite se ni na kakvom splavu Atlantiku. Nste ostali bez prijatelja, nije ih odneo leteći tanjir. Nikada niste ni bili pomorac.
Pacijent: Zašto, onda, verujem da jesam?
Doktor Y: Kako se stvarno zovete?
Pacijent: Prevarant.
Doktor Y: Gde živite?
Pacijent: Ovde.
Doktor Y: Kako se zove vaša žena?
Pacijent: Zar sam oženjen? Kako se zove ona?
Doktor Y: Recite mi, zašto nikad nećete da razgovarate sa Doktorom X.? Prilično je uvređen zbog toga. I ja bih bio.
Pacijent: Već sam vam rekao. Ne vidim ga.
Doktor Y: Prilično smo zabrinuti za vas. Ne znamo više šta da radimo. Prošlo je gotovo dve sedmice otkad ste došli. U policiji ne znaju ko ste. Samo smo u jedno sigurni: u to da niste pomorac, ni profesionalno, ni amaterski. Recite mi, jeste li čitali puno mornarskih priča kad ste bili dečak?
Pacijent: Čovek i dečak.
Doktor Y: Kako se preziva Džordž? Ili Čarli, kako se on preziva?
Pacijent: Čudno, ne mogu da se setim… Da, naravno, svi smo imali isto ime. Ime broda.
Doktor Y: Kako se zvao brod?
Pacijent: Ne sećam se. Davno se nasukao ili je potonuo. A splav nikad nije imao ime. Splavovi nemaju imena kao ljudi.
Doktor Y: Zašto ne? Hoćete li sad da date svom splavu neko ime?
Pacijent: Kako mogu dati ime splavu, kad ne znam ni sopstveno ime? Ja se zovem… kako? Ko me zove? Kako? Zašto? Vi ste Doktor Zašto*, mene zovu Zašto – tako je, bio je to jedan dobar brod Zašto koji je upao u gvinejsku struju, ostavljajući Koga na klizavom splavu i…
Doktor Y: Samo trenutak. Biću odsutan četiri–pet dana. Doktor X. će brinuti o vama dok se ne vratim. Doći ću da vas vidim odmah kad se vratim.
Pacijent: Unutra i izvan, izvan i unutra, unutra i izvan…

* Radi se o igri rečima, kao često u prozi Doris Lesing. Naime, englesko slovo ‘y’, kako se zove jedan od doktora u priči, izgovara se isto kao reč ‘why’ (eng. ‘zašto’). Prim. prev.

Nova terapija. Librijum 3 Tofronil 3 p.n.d.
29. avgust Doktor X.

More je sad uzburkanije nego pre. Kad mi se splav iskrivi na talasu, vidim ribe kako se nadvijaju nad mojom glavom, a kad me talas zapljusne, ribe i morsko bilje klize po mom licu, da se vrate moru. Kada mi se splav penje naviše, ka vrhu talasa, ribe me gledaju oči u oči kroz zid od vode. Evo ga ono stvorenje vazduha, pomisle one pre nego što mi se razliju po licu i ramenima, a ja, dok me dodiruju i klize po meni, mislim kako su one stvorenja vode, pripadaju mokrom svetu. Talasi se savijaju i kovitlaju u savršenim prevojima; svaki od njih nosi po tri ribe iz velikih dubina koje su izronile da vide nebo, zatim sitne ribe pogodne za bazen ili teglicu sa vodom, pa tanke svetlucave planktone, ni vidljive ni nevidljive, samo blistave tačkice u mislima. Ako su ljudi stvorenja vazduha, a ribe, kako velike tako i male, stvorenja vode, koja su onda stvorenja vatre? Ah da, znam, ali niste me videli, prevideli ste me, otrgnuli ste moje drugare od mene i ostavili me da cvilim u naborima smrdljivog ćebeta. Gde su sad oni, moji prijatelji? Dele pravdu, zar ne, iz razbuktane vatre, gledaju me oči u oči iz svilenkastih, talasavih plamenova vatre. Gle, eno ga čovek, stvorenje vazduha, misle oni, udiše žuti plamen kao što mi udišemo H2O. Ima nešto u tom grčevitom udisanju, misle oni – Džordž? siroti Čarli? – što treba uvažiti. Ali oni su sada iznad vazduha, i stanuju u njemu. Oni su bacači vatre. Plamene oluje. Misliš da je pravda nešto što se ljubazno deli svima? Ne, ona prži, obara, seče sve pred sobom. Talasi su tako veliki, uzdižu se brzo i besno, više sam pod njima nego iznad njih. Oni uče ljude – ljudi uče ljude – da imaju riblja pluća, da dišu vodu. Ako jednom snažno udahnem vodu hoće li se vlakna mojih pluća prilagoditi padu talasa i povikati: da, da, ti tamo, ti, mornaru, udahni duboko i mi ćemo te poneti na vodi kao što te nosimo na vazduhu? Najzad, Oni su sigurno morali naučiti moje prijatelje, Džordža i Čarlsa i Džejmsa i ostale, da duboko, punim plućima, udišu vatru. Ne može mi niko reći da je ono onda bio običan vazduh što smo udisali kad nas je obavio Kristalni vrtlog, ne, bila je to hladna vatra, dah sunca, solarni vetar, ali u čoveku postoje pluća koja spavaju kao kod bebe u utrobi, i ona čekaju da ih solarni vetar ispuni kao jedra. Postoje pluća za vazduh, ali i organi napravljeni od kristalnog zvuka, od raspevanog svetla, oni su za solarni vetar koji će moju ljubav oduvati ka meni. Ili mene ka mojoj ljubavi. Oh, talasi su tako visoki, dižu se, rastu i nadvijaju, više sam ispod njih nego nad njima, moj splav je samo maleni čep od plute na vetrovitom moru i loše mi je, oh, tako mi je loše, ljuljam se i tresem, tresem i ljuljam, i jadna moja glava, jadna moja pluća, ako ostanem na ovom lepljivom teškom klizavom i mokrom splavu koji škripi i puca dok golemo more udara, ispovraćaću svoje srce i onesvestiti se padajući u duboke morske prevoje. Dakle, napustiću splav.

Oh ne, ne, ne, napustio sam brod, svoj dobri brod Zašto, i zakačio sam se kao pijavica za ovaj novi, tvrdi krevet od splava i kako mogu otići sada, osim da se vrtoglavo sunovratim u guste morske šume, poput neke bolesne ptice? Ali, ako bih pronašao stenu na nekom ostrvcetu? Gluposti, na sred velikog Atlantskog okeana, ovde na 45 stepeni od Ekvatora, ne postoje ni stene, ni ostrvceta, ni ostrva, ni luke. Ali, splav se lomi. Lomi se. Balzamovi štapovi su povezani samo običnim kanapima uzduž i po širini i jedan preko drugog, a nikakvi kanapi koje ja imam ne mogu održati ovu nespretno sastavljenu konstrukciju ukrštenih greda čvrsto na moru. Oluja. Tajfun. Nebo je crno od gromova, samo bolesno žućkasta svetlost uokviruje oblake, a talasi su plavi i crni i viši od crkvenog tornja, i čitav svet je mokar i hladan, i moje uši zuje i bruje kao da imam malariju. A moj splav ide, plovi, raspada se ispod mene kao slama u kanalu. Ide, a ja plutam, hvatajući se za slamku ili, čak, za riblju kost. Sav sam mokar, i tonem, i hladno mi je, oh, tako mi je hladno, hladno mi je iznutra, tamo gde bi trebalo da je toplo, duž kičme i u stomaku, hladno je, hladno kao na Mesecu. Tonem sve niže i niže, ali nemirno more me opet šalje gore, ka svetlu, i evo, neka stena tu pod mojom rukom, luka u oluji, mala zašiljena crna stena koju nijedan mornar pre mene ne pronađe, nema je ni na jednoj mapi, to je samo jedna crna vulkanska stena, ona je, zapravo, najviši vrh neke goleme planine visoke kilometar ili dva, na čijim padinama ima puno gustih šuma u kojima pasu stada morskih bizona. I ostaću ovde dok ne prođe oluja i nebo se opet razvedri. Makar ovde mogu stajati mirno, stena je mirna, iskočila je iz okeanskog dna pre milion godina i navikla je da čvrsto stoji na svom mestu uprkos udarima atlanskih vetrova. U njoj ima jedan dubok usek, jedna šupljina, i tu ću se smestiti do jutra. Oh, sad sam opet kopneno biće, koje ima pravo na čvrst i miran san. Ja i stena, koja je planinski vrh, smo tako postojani i sigurni zajedno, a more se pomera i talasa. Sada je sigurno. Mirno je. Oluja je prestala i sunce opet sija na ravnom, mirnom i postojanom moru, čija se površina samo blago talasa i ne prska svuda okolo kao ranije, kada kao da je okean hteo da raznese sebe na komade. Toplo, raspevano, slano more juri pored mene ka zapadu do sledeće stanice u Indiji, zapljuskuje i juri pored mene, jer ja sam čvrsto na steni. Čvrsto spavam. Čvrsto. Spavam.

Sestra: Probudite se. Hajde dušo, probudite se. Hajde, ne to, tako je. Sedite, ispravite se, ja vas držim.
Pacijent: Zašto? Zbog čega?
Sestra: Morate nešto pojesti. Dobro, opet ćete zaspati za koji minut. Možete dobro da spavate, zar ne?
Pacijent: Zašto da spavam kad me stalno budite?
Sestra: Ne treba baš toliko da spavate. Treba da se opustite i odmarate, ali vi stalno spavate.
Pacijent: Ko kaže da treba? Ko mi je dao ove pilule?
Sestra: Da, ali – dobro, nema veze. Popijte ovo.
Pacijent: Odvratno je.
Sestra: To je supa. Dobra, vruća supica.
Pacijent: Ostavite me na miru. Dajete mi pilule, a onda me stalno budite.
Sestra: Stalno vas budim? Ne budim. To je kao kad budite stenu. Je li vam toplo?
Pacijent: Sunce je izašlo, sunce je…

………………………………………………………..

Ko to ležao nije ispražnjeno na vrućoj steni,
Oslanjao se na labav i len zvuk vode,
Tonuo u zvuk i slušao naviranje
Plime u školjku, ili krvi
Kroz duboke špilje tela,
I ipak se hvatao kao davljenik za sunce,
Hvatao za daleko sunce i glasove što dozivaju?

Sestra: Još malo, molim vas.
Pacijent: Nisam gladan. Naučio sam da dišem vodu. Puna je planktona, znate. Možete hraniti i pluća kao što hranite stomak.
Sestra: Je li, dušo? E pa, nemojte preterivati sa tim, jer ćete opet morati da dišete vazduh.
Pacijent: Ja sada dišem vazduh. Nalazim se na jednoj steni, znate.

………………………………………………………..

Pogledaj ga poput ptice
Što k’o brod vezan kroz topli vazduh se njiše,
I dolazi iz polja vetrovitih u dubine okeana
Koji udara gromoglasno i nadire
Strpljivo i postojano ka zemlji tvrdoglavoj,
On se bori da povrati i preokrene
Ono čudovišno rođenje pre mnogo godina
Kad bolno izađe, prvo glava prekrivena algama,
Pa onda i telo zemlje,
Mučeno i izmoreno zauvek majkom morem
Ljubomornim morem što ljubi bol svoj drevni.

Sestra: Zašto ne pođete da sedite malo u dnevnom boravku? Zar vam nije dosadilo da stalno budete u krevetu?
Pacijent: Ljubomora koja ljubi. Svoj bol.
Sestra: Da li vas boli? Gde?
Pacijent: Ne mene. Vas. Ljubomorno ljubite i pazite bol.
Sestra: Mene ne boli ništa, uveravam vas.
Pacijent:
On pluta na lenim krilima kroz penu,
I tamo, dole, nešto maleno raširenih ruku i nogu
Hvata se za crnu stenu kao davljenik,
I on oseća nad sobom pticu golemu i zna
Da nema ni glasa ni krila ni vetra
Da sledi staklaste bezdane,
Njegov sluh ugušila je poplava.

Sestra: Popijte ove pilule, dušo. Tako.
Pacijent:
Ko to još tonuo kao davljenik nije
U slojeve sunčevih zraka koji se prelamaju
Kroz mlitave talase kao svetlost kroz staklo,
Prolazio pored svetlucave ribe što klizi kao ptica,
A zatim do dubina gde mračno je sve,
Gde svetlost nestaje kao u dnu šume.
On pada, on pada, pored uplašenih ruku pada
Pored bodljikavih čeljusti i opasnih predela smrti,
Dok, najzad, ne počine na postelji okeana.

Ovde na stenama ima trave i lišaja, i riba,
Plivaju svetlucajući kroz bilje
I blistava jata plutaju kao treptaji oka,
Ovde sve živi čudnom logikom noći.
Pluta li ovo kosa jedne lepe žene što se udavila?
Morske vaši skaču na bledu stenu kao žabe.
Sija li ovo telo poput opala što prelama boje?
Veliki svodovi kao bela vrata što se zatvaraju.
Protežu se i trepere kao lice
Ulepšano hloroformom, nasmešeno lice
Njenog davnog, polu-zaboravljenog, nekada voljenog,
Podiže se kao bled mesec kroz vodene zastore,
I prolazi sa očima od kamena kao mesec što umre davno.
Naoružao se ravnodušnošću morskog sna
I pluta neosetljiv na morski korov što hrani se mesom,
Tamo gde kosturi sa krovova pećina vise
I kao leglo izbledjelih paukova drhte,
Kao mašine sa korom od korova,
I šipkama i klipovima što tresu se kroz zelenilo…

Sestra: Hajde, dušo. Oh dušo, vi ste se uznemirili, zar ne? Svako ima loših trenutaka, svako se ponekad uznemiri. I ja isto. Razmišljajte o tome na taj način.
Pacijent:
Nije svako upoznao ove dubine,
Ove crne nepredvidive morske izvore,
Gde svaki zrak dnevne svetlosti umire daleko iznad,
Gde je nepomična voda spora i gusta i mutna…

Sestra: Nije dobro što ste ispljunuli pilule.
Pacijent: Mutna, zamućena, sve muti, sva je pomućena…
Sestra: Jedan veliki gutljaj, tako, eto, gotovo.
Pacijent: Budite me i uspavljujete me. Budite me, a zatim me gurate ispod. Sad ću se probuditi. Želim da se probudim.
Sestra: Sedite, onda.
Pacijent: Ali, šta je ovo, kakve su ovo pilule, kako da se probudim kad vi… ko je onaj čovek koji me gura ispod, koji me gura da potonem kao što tone davljenik i…?
Sestra: Doktor X. misli da će vam ova terapija pomoći.
Pacijent: A gde je onaj drugi, onaj borbeni čovek?
Sestra: Ako mislite na Doktora Y., i on će uskoro opet biti tu.
Pacijent: Moram se podići sa morskog dna. Moram se suočiti sa morskom površinom, bilo da ima oluja ili ne, jer Oni me nikad neće pronaći ovde dole. Nije u redu ni što očekujemo od njih da dođu u naš teški vazduh, sav zadimljen i zagađen, ali još da očekujemo da dođu i do dna mora, uz sve potonule brodove, ne, to bi bilo stvarno nerazumno. Ne. Ja moram isplivati i dati im šansu da me ugledaju, ispražnjenog, na vrućoj steni.
Sestra: Da, dobro, u redu. Ali, ne ljuljajte se tako jako… nemojte, za ime svega!
Pacijent: Ime svega je nešto sasvim drugo. Moram se probuditi. Moram. Moram stalno gledati, inače se nikad neću izvući i otići odavde.
Sestra: E pa, stvarno ne znam. Možda ta terapija i nije dobra za vas. Ali, sada morate leći. Tako. Okrenite se. Sklupčajte se. Tako. Pst. Pssssssssst. Ššššššššššššš.
Pacijent:
Spavaj spavaj dušo,
Nek’ te ljulja oluja
Ako ti ne povrediš nju
Ona će tebe

Oduzet mi je razum. Oduzeta su mi sva sredstva. Postao sam nesavitljiv i nepromjenjiv u bujici promena. Dok sam bio na Dobrom Brodu Lizalica, držao sam se uz pomoć vetra i mora. Kad sam bio na splavu, nije bilo nikog drugog. Sada sam čvrsto na steni. Držim se. Ne mogu ništa osim da se držim. I čekam. Ili da se bacim kao ronilac ka dnu okeana gde je mračno kao u ribljoj utrobi i nema se gde ići osim naviše. Ali, imam mogućnost izbora, da. Mogu moliti za prevoz, zar ne? Zakačiti se za rep neke ptice ili ribe. Ako je pas prijatelj čoveku, ko su prijatelji mornarima? Delfini. Oni nas vole. Oni su nam srodni, kažu, mada iako nikad nijedan delfin nije ubio čoveka, mi smo pobili toliko njih i to iz radoznalosti, ne čak ni zbog hrane, ni zbog zadovoljstva u ubijanju. Neki delfin će me odvesti mojoj ljubavi. Glatkih leđa, raspevan, sjajan, taman delfin nježnih očiju i dugog kljuna. Drži se delfinčiću, siroti delfinčiću u tom moru zatrovanom smrdljivim izlučinama iz ljudskih crijeva, i otpadom iz zločinačkog uma ljudskog, nemoj još da umreš, izdrži, nosi me, odvedi me iz ove ledene, beskrajno teške severne struje dole ka blagoj južnoj struji i dugo željenim obalama. Tako je. Ispod mora, ako treba, ja mogu da dišem vodu kad moram, ili iznad mora ako možeš, da bih mogao pozdraviti prijatelja koji je poprimio oblik plamena ili tračka svetlosti. Tako, delfinu, jesam li baš težak? Ljubazno stvorenje? Srodan ili ljubazan? Samo me odvedi ka jugu, u toplije struje, oh, sada je nemirno, baca nas i ljulja kao u vreme Velike Oluje, kada mi se splav raspao poput slame, ali sada znam da je ovo dobar prelaz, stvaralački, oh, kakav stres, kakav napor, a sada napolje, da, izvan, izašli smo, i dalje plivamo ka zapadu, ali jugo-zapadu, i suprotno od kazaljke na satu, a ranije je bio zapad sa kazaljkom na satu i bez ijednog odredišta osim zapadne Indije i Floride i Sargaskog mora i Golfske struje i zapadnog vetra i kanarske struje i okolo okolo i naokolo i okolo ali sada, oh delfinu, na ovom krhkom mehuriću koji nazivamo našom Zemljom, što se okreće sva plava i zelena i šarena, gde severni vazduh i voda idu u pravcu vremena s leva na desno, velike spirale daha i svetla i vode, sada, oh delfinu, raspevani prijatelju, mi smo na drugoj stazi, čvrsto ću se uhvatiti i držati do poslednjeg daha tvog strpljenja, strpljivo, dok me najzad ne spustiš na onu plažu, jer, oh delfinu, moraš biti siguran i odvesti me tamo, moraš me najzad spustiti, ne smeš mi dopustiti da odem previše ka jugu, da me povuče brazilska struja mojih misli, ne, pusti me da nežno zakoračim sa tvojih leđa na srebrni pesak brazilske obale, gde se, iznad tvog pogleda, uzdižu plavo-zeleni visovi brazilskih gora. Tamo, tamo je moje pravo odredište i moja ljubav, i tako, delfinu, drži taj pravac.

Tamo, eno je obala. I sada, više nego ikad, moramo se držati svog pravca. Ovde nema stena, nema jata, ni podvodnih grebena, delfinu, koji bi uboli tvoj nežni nos ili otkinuli peraja sa tvojih glatkih crnih leđa, ali tamo je blistava obala i od svih opasnosti južne struje ova je najgora, ako budemo gledali u tu lepu obalu žudeći da se nađemo na njoj, onda će nas struja povući u naš krug zaborava okolo okolo i naokolo i okolo, nazad do afričke obale, do brežuljaka južnog leda koji će nam biti jedino društvo, zato se drži sada, delfinu, i usredsredi se na svoj posao, a tvoj posao sam ja, moje kopno, i nikad ne dozvoli da te ponesu snovi o tom srebrnom pesku i dubokim šumama, jer ako dopustiš, tvoja snaga će se povući kao oseka i skliznućeš ka jugu poput mrtve ili umiruće ribe.

Tamo. Da. Evo nas, približavamo se, snaga valova je u nama. Ali, zatvori uši, delfinu, ne slušaj i ne gledaj, neka sve tvoje misli budu usmerene na cilj tvog puta. Unutra. I unutra. Sa hladnom strujom što vuče ka jugu sa tvoje leve strane. Unutra. Da, ni ja ne gledam, dragi delfinu, jer ako se sada ne domognem te obale i ako budemo morali da skliznemo ka jugu okolo okolo i naokolo i okolo, tada bih te zamolio, delfinu, da me tretiraš kao što ljudi tretiraju delfine i da me presiječeš na pola iz čiste radoznalosti. Ali, evo nas bliže. Da, bliže. Toliko smo blizu sada da drveće na plaži visi iznad nas kao iznad kopnene reke. I unutra smo. Hoćeš li poći sa mnom, hoćeš li razdvojiti svoj mekani debeli sjajni rep da napraviš od njega noge za hodanje, za šetanje sa mnom po onim gorama tamo? Ne, dobro onda, zbogom delfinu, zbogom, idi onda ka svom razigranom moru i budi srećan tamo, živi, diši, sve dok te otrov koji čovek pravi za sva živa bića ne pronađe i ne ubije dok budeš plivao. A sada se spuštam sa tvojih prijateljskih leđa, hvala ti, hvala ti ljubazna ribo, ja osećam svoje noge čvrsto pod sobom, stojim na sitnom pesku dok mi ostaci plime rashlađuju članke.

Prevela s engleskog: Vanja Vukićević Garić

izvor