Robert Sekli, tri priče

USLUŽNA RUKA

Trevis je stigao do kraja svog konopca - najmanje dvanaesti put. Upravo su ga otpustili s posla; a u ruci je držao sredstvo za prekraćivanje jedne egzistencije koja mu nije pružala ništa sem poniženja. Otrov u ovoj bočici-zvao se bellis annabula-bio je brz, siguran, i apsolutno bezbolan. Ukrao ga je u laboratoriji gde je radio do pre nedelju dana; bio je korišćen za fiksirenje ugljika. Trevis je isplanirao da fiksira samoga sebe, jednom zauvek.

Nekolicina njegovih preosrtalih prijatelja smatrali su da on nije ništa drugo do osoba koja želi da na sebe skrene pažnju, budući da je već desetak puta ranije pokušao da uradi takvu stvar. E pa, ovoga puta on će im pokazati! Videće oni da li je imao smelosti da to učini, a onda će im biti žao...

Pomisao na suprugu deginitivno je očeličila Trevisa u njegovoj odlučnosti. Tokom deset godina braka njena ljubav je prošla kroz ravnodušnost u mržnju - oštru, nadmenu, jetku vrstu mržnje spram koje je on bio bespomoćan.

Učini to sada! Govorio je sebi. Zatvorio je oči, podigao bočicu...

Onda je jedna ruka odbacila bočicu! Čuo je strog glas svoje supruge:

- Šta to radiš?

- Mislim da je očigledno - rekao je Trevis, bespomoćno sležući ramenima.

Ona je proučavala njegovo lice. Bila je krupna, trezvena žena, sa retkom sposobnošću za beskrajnu mržnju. Ali sada joj se lice umekšalo.

- Stvarno si to nameravao ovoga puta, jel da?

- Nije važno - uzvrati Trevis. - Sutra ili sledeće nedelje ću to da učinim.

- Uopšte nisam verovala da je to u tebi - reče ona.- Pretvostavljam da sam ti život učinila prilično nemogućim. Ja sam osoba koja hoće da sve bude po njenom, pošto poto.

- Ne shvatam zašto si sprečila - rece Trevis. - Na kraju krajeva, ti me mrziš.

Njegova žena nije odgovorila. Nije moguće da se promenila... Ali ovo je bilo prvi put da ju je Trevis takvu video.

- Pogrešno sam te procenila - reče ona najzad. - Mislila sam da samo blefiraš. Sećaš li se kad si zapretio da ćeš da skočiš s prozora? Naslonio si se... evo ovako.

Njegova žena se nagnula kroz prozor, sa telom nadnetim iznad ulice dvadeset spratova niže.

- Nemoj to da činis! - reče Trevis oštro. - Hvata me vrtoglavica.

Ona se odmakla, osmehujući se. -Čudno da to dolazi s tvoje strane. Nemoj kazati da ponovo osećaš ljubav prema životu!

- Mogao bih - reče Trevis - samo bismo ti i ja...

- Možda - reče ona, i Trevis odjednom oseti iskru nade. Žene su tako čudne! Ona se osmehnula. Položila je svoje ruke na njegova ramena i rekla:

- Prevarila sam se, dragi. Ti pojma nemaš kakva su moja osećanja prema tebi.

Trevis uopšte nije mogao da odgovori. Bio je uzbuđen. Snažne, usrdne ruke supruge položene ne njegova ramena pokrenule su ga neizrecivo-pravo kroz prozor.

Dok je padao prema ulici, Trevis je mogao ćuti kako mu njegova žena dovikuje:

- Vidiš, dragi, htela sam da to uradim na moj način!




MUšKARAC KOJI JE VOLEO

Mozda nikada nije postojao muškarac koji je voleo tako duboko i tako beznadežno kao siroti Džoni Diks. Bio je čudan, sumoran čovek, ali sa jakom vijugom za biznis. Na njegovu nesreću, zaljubio se u Džejn Dejvis, vladajuću lepoticu svojih dana, i isto toliko pametnu koliko i lepu. Neki kažu da je bila bezdušna; ali sama Džejn naglašava da je od početka obeshrabrila Diksa, i da se krivica za tragičan splet događaja koji su proistekli iz te strasti ne može svaliti na nju.

Gotovo pet godina, prema Džejninom kazivanju, ona je odbijala Diksove ponude za brak. Punih šest meseci nije ga videla; na kraju je pristala da provede jedno popodne s njim, a zatim da ga više nikada ne vidi. Ona tvrdi da je počela da ga se plaši - mada niko ne može da zamisli Džejn uplašenu.

Diks je odsetao s njom do svog nedavno stečenog poseda. Poslovi su mu išli dobro, ali ljubav je izneverila. U veoma turobnom rasploženju i očajanju predložio joj je brak - i kao obično bio odbijen.

Onda je pomahnitao. Džejn kaže da se još uvek može prisetiti onih velikih, nezgrapnih šaka kako se smotavaju oko njenog vrata - i sva njena pamet i lepota bili su bezvredni dok se nesvestica sklapala nad njom.

Došla je k sebi nekoliko časova kasnije i ustanovila da se nalazi u nekoj pećini. Jedan dugačak, težak lanac bio je obavijen oko njenog članka, pričvršćen staromodnim katancem. Pri mutnoj svetlosti sveće mogla je da vidi Diksa kako sedi na obližnjem kamenu.

Džejn je pogledala lanac i rekla: - Smesta ga otključaj.

- Nikada- odgovorio je Diks. - Već odavno sam isplanirao ovo. Mi se nalazimo u jednoj pećini ispod mog imanja. Niko nikada neće pronaći ovo mesto. Ili tebe. Ili mene.

Džejn se osvrnula oko sebe i videla da je pećina nakrcana konzerviranom hranom, knjigama, fenjerima i lekovima. U blizini se nalazila i jedna duboka bara bistre vode; u stvari, bilo je tu sve što je čoveku potrebno za veoma dug boravak. Videla je, isto tako, da je Diks potpuno lud.

- Ovde ima dovoljno za trideset godina - rekao je Diks. - Sve sam vrlo pažljivo isplanirao. Sada  možeš da me  mrziš, Džejn, ali ne mari ništa. Mogu da čekam godinu ili dve. Na kraju ćeš me zavoleti.

Onda širokim zamahom, Diks je izvukao još jedan teški lanac. Kao i Džejnin, bio je pričvršćen za zid pećine. Zaključao je gvozdene lisičine obavijene oko svog članka i bacio ključ u duboku baru. Posle toga je seo, prekrstio ruke na grudima i počeo da čeka... I uvek kad priča svoju priču, Džejn ukazuje da je to bio trenutak krajnjeg užasa.

Na pitanje kako je pobegla, Džejn kaže da je to bilo lako. Diks, sa rukama prekrštenim na grudima, najzad je zaspao; a Džejn je otključala katanac svojih lisičina jednom ukosnicom. Onda je na vrhovima prstiju izašla iz pećine.

- Ali, šta je sa Džonijem Diksom? - uvek neko upita. A Džejn sleže ramenima.

- Pojma nemam - kaže ona. - Pretpostavljam da je izašao ubrzo nakon što sam to ja učinila i da ga je bilo previše sramota da se javno pokazuje. Shvatate, mogla sam ga ostaviti samog i bespomoćnog u pećini. Lud, kakav je bio, osećala sam da zaslužuje šansu. Pre nego što sam otišla, spustila sam moju ukosnicu pored njega...

- Ja se nadam da je nezgrapni prikan bio kadar da je iskoristi - dodaje Džejn uvek. - Za to je potrebna prilično specijalna vijuga, znate...




žELJA

Fremk Moris je bio čovek sa jednom opsesijom. Drugi poput njega prikupljali su brda novina ili kilometre konca; ili su proveli čitav život u pokušajima da izmisle siguran sistem za klađenje, ili pouzdan način da se zaradi na berzi. Osobena opsesija Frenka Morisa bila je magija.

Živeo je potpuno sam u iznajmljenoj sobi, a njegovo jedino društvo bila je jedna mačka. Njegovi stolovi i stolice bili su zakrčeni drevnim rukopisima, zidovi prekriveni čarobnjačkim alatkama, a ormari napunjeni magičnim travama i mirisavim uljima. Ljudi su ga ostavljali na miru, i Frenku se to dopalo. Znao je da će jednog dana pronaći pravu čaroliju, a tada će se demon pojaviti i uslišiti mu jednu veličanstvenu želju. Noću je sanjao o tome; a izjutra se ponovo vraćao svojim formulama. Njegova crna mačka ležala je u blizini, upola zatvorenih žutih očiju, prava slika i prilika magije. A Frenk je dirinčio, isprobavajući beskonačne permutacije svojih formula.

Već se toliko navikao na promašaje da ga je uspeh iznenadio. Jedan pramen dima pojavio se u petouglu na podu. Demon se polako oblikovao; i Frenk, koji je tako dugo sanjao o ovom trenutku, oseti kako drhti od straha. Na neki način, tokom svih tih godina, on nikada nije doneo odluku šta će da zatraži kad se demon zaista pojavi.

Pramen dima izrastao je u jednu golemu sivu spobodu. Frenk je koračao tamo- amo, kršio ruke, milovao mačku, škripao zubima, grizao nokte, i očajnički se upinjao da misli. Ali, šta da poželi? Bogatstvo? Ili je moć bila vrednija? Ili bi neka skromnija želja bila pouzdanija?

Demon se sada potpuno oformio. Njegova šiljata glava dodirivala je tamnicu, a usne su mu bile izvijene u đavolsko cerenje. - Tvoja želja! - prodrao se đavo, glasom tako snažnim da su Frenk i njegova mačka ustuknuli.

Njegova želja... Kakva bi trebalo da bude? Trenuci su isticali; demon je postajao nestrpljiv. Ako ne požuri, on bi mogao da ode, da se nikada više ne vrati.

Ali, posle dvadeset godina stremljenja, Frenk je želeo da izrazi najbolju moguću želju. Ponovo je razmišljao o raznim preimućstvima koja je nudila moć, ili bogatstvo, ili besmrtnost. A onda, upravo kad je bio spreman da se odluči, video je kako mu se đavo ponovo ceri.

- To je nepravilno - rekao je đavo. - Ali mislim da ispunjava uslove.

Frenk nije znao o čemu to đavo govori. A onda ga je preplavio talas vrtoglavice, i prostorija je postala mračna. Kad mu se vid vratio, Frenk je shvatio da demona više nema.

Propala stvar, mislio je. Demon je nestao, i sve je bilo kao što je bilo.

Pa, ne baš sasvim kao što je bilo. Jer, Frenk je zapazio da su mu uši izrasle dugačke, a nos postao još duži. Imao je sivo krzno umesto kože, a imao je i rep. Onaj izdajnički demon pretvorio ga je u životinju!

Onda je Frenk začuo neki šum iza sebe. Shvatio je šta se desilo, i potrčao brzinom očajanja, dok je prostorija okolo njega poprimala ogroman oblik.

Jedan jedini udarac obrušio se na njega, i on ugleda dlakavo lice da džinovskim zubima spremnim da zagrizu...

Frenk je znao da je oklevanje bilo uzrok njegove zle kobi. Sada je bilo jezivo očigledno da je njegova mačka prva izrazila želju - želju koju je demon usvojio.

I, sasvim prirodno, mačka je poželela miša.

Ognjeni anđeo – Valerij Brjusov

Evo još jednog klasika satanističke literature. Nakon nedavnog uživanja u MAJSTORU I MARGARITI, reših da nastavim sa nešto manje slavnim, ali jednako zanimljivim romanom, tim pre što ovaj ima pomalo skrajnut status i svakako nije klasik u rangu Bulgakova.

OGNJENI ANĐEO je nekim čudom objavljen na srpskom, ali ja tu verziju nisam uspeo da pronađem (Prosveta, Beograd, god. izdanja: 1990, str. 410, tvrd povez sa omotom).

Knjigu sam čitao u engleskom prevodu: THE FIERY ANGEL (sa predgovorom Colina Wilsona, predivnim fontom i sa izvanrednom koricom čijim skenom ilustrujem ovaj tekst). Taj prevod je toliko genijalan da moram da ga istaknem kao izvanredno postignuće: ja ne verujem da ovo na ruskom zvuči ovoliko dobro, a za srpski ne znam da li i da se drznem da proverim na šta liči. Naime, roman se dešava u 16. veku u Nemačkoj, i engleski prevodilac je savršeno verno uhvatio ritam, sintaksu i vokabular starinskog, arhaičnog govora i pisanja tako da je autentični zvuk svakako jedan od većih kvaliteta ovog texta za koji se ama baš ni po čemu ne bi reklo da je prevod, a naročito ne – sa ruskog. Na svu sreću, ne radi se o zamornom staroengleskom koji zahteva rečnik i mnogo strpljenja za razumevanje – već samo o dražesno starinskom, ali savršeno razumljivom jeziku koji daje značajan doprinos uranjanju u taj davnašnji svet.

A svet o kome je reč je, kao što rekoh, pozni srednji vek (sredina 1500-tih) u kome se sudaraju mrak, po kome je to doba najpoznatije (veštice, crna magija, đavo, svakojaka sujeverja, Inkvizicija…) i svetlo prvih začetaka prosvetiteljstva (koje će, naravno, svoj puni nalet dobiti tek dva veka kasnije). To je doba u kome se tek počinje sa dubljim pronicanjem u tajne prirode, i u kome su neki od najvećih naučnika bili istovremeno i alhemičari, pa i magovi. To je doba u kome ugledni mislioci, poput Kornelija Agripe, pišu opširne studije o filozofiji magije; u kome poštovani doktori, poput dr Faustusa, sklapaju Ugovore s Nečastivim kako bi proširili svoje znanje i iskustvo. Prirodno, i Agripa i Faust se javljaju kao ‘special guest stars’ u ovoj knjizi.

U centru zbivanja su, ipak, pokušaji jednog mladog avanturiste Ruprehta da se uvuče u gaćice (ili šta se već u srednjem veku nosilo umesto gaćica) čudne devojke Renate na koju slučajno nabasa u jednom drumskom svratištu. Avanturista je, inače, prošao pola Evrope kao ratnik-dobrovoljac, a bio je čak i u ‘Novoj Španiji’ (tj. Americi), kako bi ilustrovao istinitost one izreke da je odlazak u vojsku sjajna stvar, jer vam pruža priliku da putujete, da upoznate nove zemlje i nove ljude koje možete da ubijate. Po povratku u Nemačku on nabasa na tu Renatu, koja se bacaka u susednoj sobi njegovog hostela kao opsednuta: on je ‘odbrani’ od nevidljivih zloduhova, a ona mu se obrati po imenu i kaže da ga je čekala, iako se prvi put vide.

Usledi njena obimna životna priča: od malena je bila u kontaktu sa ‘anđelima’, a pre svega sa glavnim među njima, Madielom, u koga se i zaljubila. Kada je pokušala da ga siluje, ovaj je nestao, ali je ubrzo upoznala grofa za koga je bila ubeđena da je njen Madiel, pa je i njega spopala i upropastila, pošto ju je prethodno ovaj uveo u svet vradžbina i prizivanja duhova. Sada je opsednuta ne samo zlodusima nego i željom da svog grofa pronađe, i nemajući bolju tehnologiju za te svrhe od mađije – uvlači i našeg Ruperta u crash course of the occult, tokom koga za nepuna dva meseca (!) savladaju glavna dela tadašnje okultne literature, i bace se na praksu…

Zaplet romana je neodoljivo starinski linearan, nema podzapleta, već sve teče jasno i pravo u određenom smeru, naravno uz neočekivana skretanja i preokrete, ali ipak na način lak za pratiti. Povremeno se učini da je ‘zaplet’ zapravo samo nužno zlo koje bi na okupu trebalo da drži ono što je glavni razlog postojanja knjige, a to je da nam autor predoči rezultate svog nesumnjivo izdašnog researcha po pitanju srednjevekovne filozofije, nauke, magije, verovanja i običaja – a pre svega kako bi sačinio svojevrsnu antologiju prizora i situacija vezanih za ‘mračne umetnosti’.

Tako, u OGNJENOM ANĐELU, imamo detaljno opisane set-pisove:

– opsednutosti pojedinačne (a la THE EXORCIST) i grupne, među kaluđericama (a la THE DEVILS);

– vrlo detaljno prikazanog crnog sabata u svim fazama, od mazanja mašću i ‘poletanja’ preko svih orgijanja u šumi, do povratka nazad (a la HAXAN);

– elaboriranog rituala invokacije onostranih entiteta (a la NAŽIVO) koja, naravno, pođe po zlu;

– spiritističkog eksperimenta prizivanja duše istorijske ličnosti, tj. Jelene Trojanske;

– inkvizicijskog ispitivanja ‘veštice’, sa opširnim intervjuom, ali sa izostavljenim opisom mučenja (a la SUDNJI DAN, by Dreyer), itd.

Ako tome dodamo već pomenute susrete i razgovore sa takvim likovima kakvi su Faust i K. Agripa, onda možemo slobodno reći da je OGNJENI ANĐEO svojevrsna enciklopedija srednjevekovnih magijskih praksi koja se može čitati kako za zabavu tako i za pouku i upoznavanje sa najvažnijim verovanjima vezanim za Đavola, kontakte sa njim, i posledicama toga.

Brjusov se mora pohvaliti, pre svega, za izvanredno pripovedačko umeće: jasno, pregledno, logično, čisto, živopisno i interesantno. Zatim, za nesumnjivo veoma obiman research za sve moguće detalje, ne samo okultne nego i svetovne prirode – od istorijskih okolnosti tog vremena i tog regiona (pretežno okolina Kelna) pa do svakodnevnog života, opisa krčmi, hostela, gradova, sela, vašara, običaja, verovanja, ponašanja, vrednosti i dr. Najzad, što je sa zavidnim umećem uspeo da se izbori sa nemalim ambicijama koje je krajnje dosledno sproveo na skoro svim planovima a tu, pored spisateljskog umeća da oživi i nezaboravnim učini gorenabrojane antologijske prizore, treba svrstati i spisateljsko-intelektualno umeće da ubedljivim predstavi larger than life velikane kakvi su Agripa, Faust, pa i sam Mefistofel.

Mefisto, kakav je ovde prikazan, znatno je niskija i bedastija živuljka od Đavola kod Bulgakova, recimo; više je sveden na cinika i podjebavača, spadalo, pokvarenjaka, opsenara itsl. što su sve legitimni kvaliteti ovog entiteta, ali – nedostaje ona “sila koja nas, navodeći na zlo, zapravo goni da stremimo ka dobru”, odnosno luciferijanski, uzvišeni aspekt demona. Ovaj ovde je jedva nešto više od putujućeg mađioničara sklonog ciničnim opaskama i čangrizavim sprdnjama.

Agripa je zanimljivo prikazan, ne kao mračnjak među lobanjama i krilima od slepog miša, nego kao čovek opterećen vrlo ovozemaljskim problemima i stremljenjima (uključujući dnevno-političke, tj. dnevno-religijske zavrzlame) koji se okultizmom bavi kao naučnik u želji da spozna tajne prirode, ali na racionalan (pa i moralan) način. Njegova tirada protiv bavljenja vračanjem vrlo je ubedljiva i upečatljiva, ali je on kao lik (pa i sama ta tirada) učinjen ambivalentnim kada se, na kraju romana, opisuje njegova smrt, kojom prilikom Agripa oslobađa svog crnog psa, stalnog pratioca, sa jasnim nagoveštajem da se radilo o demonu-familijaru.

U nedostatke bi se moglo ubrojiti to što glavni junak i narator nekako ostaje u senci svega ovoga, odnosno, on je marioneta viših sila i drugih likova koji imaju neke svoje ciljeve i stremljenja i probleme, dok je Rupreht samo turista, posmatrač, pratilac i zapisničar. Šta taj lik zaista misli o svemu tome, da li nešto misli, i ima li išta zanimljivo da kaže o tome, ostaje po strani. Šteta, jer obilje slikovitih dešavanja bilo bi još prijemčivije da je dato kroz neku osobenu, originalnu i razrađenu vizuru, a ne iz usta prilično bezličnog i zamorno objektivnog posmatrača koji kroz sve te crne sabate i prizivanja i egzorcizme prođe sa neuništivom seljačkom prostodušnošću i raciom neokrnjenim. On nam crni sabat opisuje neuznemiren, kao da opisuje seoski vašar; iz njegovih usta opsednutost deluje kao opis simptoma neke bolesti (što verovatno i jeste – za modenrog čitaoca, ali ne za srednjevekovnog posmatrača!), a razgovore s demonima on doživljava isto tako prirodnim i opisuje ih istom intonacijom kao i ćaskanje sa svojom stanodavkom.

Otud, roman ostaje pomalo ‘ravan’ na emocionalnom planu: iako je motivacija našeg junaka zapravo strast prema opsednutoj, i u krajnjem saldu nesrećnoj devojci, nejasno je koliko bi trebalo da verujemo njegovim naklapanjima o ljubavi prema njoj – naročito u svetlu žrtava koje on podese zbog nje (bukvalno zbog nje proda dušu Đavolu i osudi sebe na Pakao u drugom životu kako bi u ovom nju mogao da pozna). Ona mu, ni izgledom ni ponašanjem, svakako ne daje adekvatan povod za toliku žrtvu. Ipak ima u Nemačkoj još devojaka, a neke od njih su svakako manje nezgodne i naporne od ove Renate.

Ono, međutim, po čemu je roman vredan isticanja, jeste prikaz ženske ćudljivosti: Renata je svakako jedno od najćudljivijih ženskih stvorenja na koja sam u knjigama (a i šire) naišao – nepredvidiva, promenjivih raspoloženja, nedosledna, histerična, kontradiktorna, bezosećajna, sebična, surova, nemoćna, slaba, jadna, žrtva-zlikovka, patetična, svemoćna, demonska, anđeoska… Živost njenih ćudi i kontradiktornosti je čini složenijim likom od Ruprehta, a i čitav njihov toplo-hladni odnos je prilično veran prikaz muško-ženskih zamešateljstava obojenih nesporazumima i ultimativnom nesposobnošću pravog, punog kontakta. Otud i njihov dvosmislen rastanak na kraju, i nerazjašnjena poenta vezana za njenog ognjenog anđela/demona.

Moglo bi se reći da je, ispod svih površinskih skalamerija od veštičarenja i đavolija, u svojoj srži ovo pre svega roman o demonologiji muško-ženskih odnosa, sa odsustvom dublje filozofije (a la Bulgakov) ili metafizike (a la Goethe) ili okultizma (a la Mejrink), ali zato sa sasvim solidnom psihologijom. Uostalom, OGNJENI ANĐEO samo ilustruje poznatu činjenicu, naime, da se okultizmu ljudi okreću pre svega iz erotskih nagona, gonjeni penisom a ne mozgom ili ‘srcem’. Tako i naš Rupreht, do onostranog dolazi kroz portal zvani vagina, a ako neko drugo onostrano i postoji, Brjusov nam o njemu ne govori. Njegova metafizika zaustavlja se već na prvom stepeniku, na (solidno uhvaćenoj) psihologiji.

Brjusov je i sâm bio i ostao kontroverzan lik: šta reći o čoveku koji svoje zbirke poezije nazove Chefs d’oeuvre (Leading Works) ili Me eum esse (This Is I)? Kako ne voleti čoveka koji je toliko zadojen simbolizmom i dekadencijom da, nezadovoljan što toga nema u Rusiji, ladno uzme i napiše brdo simbolističko-dekadentne poezije pod nekoliko različitih pseudonima i sve to zajedno objavi kao “antologiju” u tri toma – Russian Symbolists: An Anthology! Pored ostalih, na ruski je prevodio Poa, Vajlda, i Geteovog FAUSTA. S druge strane, neki opisi ostavljaju sliku neprijatnog čoveka, erotomana, prevrtljivog i podmuklog (naročito kada je, nakon dolaska komunista, postao član Partije i odgovorni drug u njihovom Ministarstvu kulture)…

U svakom slučaju, zanimljiv lik. Njegovu najpoznatiju priču – nominalno SF antiutopijsko-katastrofične sorte – na engleskom kao ‘Republic of the Southern Cross’, možete naći na netu. Vrlo je dobra – a thinking man’s apocalypse, pakao proizveden najboljim namerama. U svom posedu imam i zbirku njegovih priča MARMORNA GLAVA kojoj ću takođe u bližoj budućnosti da se posvetim.

OGNJENI ANĐEO svakako vredi potražiti i pročitati. Englesko izdanje, kao i pomenutu zbirku priča Brjusova, kupio sam u UTOPIJI – najboljoj knjižari u Srbiji. Poslednji put kada sam tamo bio video sam još jedan primerak ANGELA (na engleskom, ali drugačije izdanje od ovog mog).

(C) DEJAN OGNJANOVIĆ, ZA GHOUL, INC.
izvor 

Valerij Brjusov, U kuli ( zapisan san )

Valerij Brjusov, Noćno putovanje

Valerij Brjusov, Poezija