BERNHARD - Postmoderni propovednik

I

Igor Marojević

Izjava "Svi Austrijanci su maloumni" koju je Tomas Bernhard dao primajući Državnu nagradu za literaturu, testamentarna zabrana da se njegovi radovi štampaju/igraju u domovini, te srodno odsečni, usmeni i prozni iskazi ovog autora, uticali su na neke kritičare da u njegovom delu definitivno prepoznaju ispis mizantropskog diskursa. Da takvog tumačenja ima čak i u sredini lišenoj iole razudjenije recepcije Bernharda, pokazuje pogovor za zbirku kratkih priča "Ludilo" u kome Nikola B. Cvetković pripisuje autoru "tirade mržnje" i sl. No, ko se vodi izjavama austrijskog pisca, taj bi mogao naći i one, suprotno koncipirane. Prema pogovoru za američko izdanje "Gubitnika" (The University of Chicago Press, 1991), Bernhard je ovako video razloge za odijum koji je izazivao: "Nečiji idealistički literarni rad može kod čitaoca proizvesti gadjenje." Potpisnik tog pogovora, Mark M. Anderson, pak, dokazuje da je Bernhard prema Austriji privatno gajio nejednosmerni odnos, odnos ljubav-mržnja. Drugim rečima, izjave pisca ne treba preozbiljno razmatrati. Zacelo je uputnije baviti se delom; konkretno: pokazati da - ako su i oni već tumačeni u ključu diskursa istine - kvazi-sudovi pripovedača/glavnih junaka, i, uopšte, važnijih likova njegove proze, s kojima narator po pravilu deli mišljenje i interesovanje, mogu uputiti i na ideologiju suprotnu od mizantropske koja mu je pripisivana. Pri tom se valja baviti romanom, kao najkomplesnijim žanrom, samim tim najprikladnijom formom za celovito sprovodjenje "ideološke" subverzije.
 

Nije lako primetiti da narator u Bernhardovim romanima kanda ni prema čemu nema jednosmeran odnos (iako su oni poznati po direktnim, naizgled odsečnim iskazima). Na primer, u njegovom proznom prvencu ("Mraz"), kazivač izdašno potkrepljuje mišljenje da je slikar Štrauh slomljen i umobolan, sa hladnom sigurnošću predvidja njegov suicid, da bi se ogradio samo jednom - i stoga manje uočljivo ("Bez srca je to što zapisujem ovakve surovosti. Prisiljen sam"). Tako on tiho vrši dvostruku dekonstrukciju: svoje uloge i mizantropskog diskursa; ulazeći u mrak radi njegovog razotkrivanja, on stvara utisak da je tama njegov konačni izbor. Štaviše, stapanje ovog i svetlijeg pola priče može biti i eksplicirano: Štrauh u "Mrazu" kaže: "nevino ima takodje i sve odlike rušilačkog"; "Isparenje od radnika uvek je u meni izazivalo gadjenje. I uvek me je privlačilo"; a narator u "Gubitniku": "Mrzeo sam Glena u svakom trenutku, voleo sam ga krajnjom doslednošću", "ta odvratna, odurna, istovremeno privlačna žena". Odstupanje od istine dobija se i hiperbolom: žitelji Venga, fabularnog središta "Mraza", visoki su mahom 1, 40 m; u "Gubitniku", iz naratorovih usta, čujemo da ÒKur je kraj u kome "čovek može, makar prenoćio samo jednu noć, da sebe upropasti za ceo život", i da se najbolji vazduh na svetu može disati u Madridu, ali i u Njujorku, kao i u Sintri. No, čak ni kada je nepouzdanost iskaza neprikrivena, nju nije lako opaziti upravo zbog varničavosti Benhardove proze. Umetanje subverzivnih kvazisudova u tirade, uz magijsko ponavljanje izvesnih motiva i fraza, ishodi neobičnom zavodljivošću. Tome doprinosi i scriptura-continua manir, što je lepo primetio australijanski bernhardolog Stefan Acert: "Kraći 'Beton' i zamašnije 'Uništenje' su slični po tome što nisu podeljeni na paragrafe ili poglavlja, i tako su lišeni konvencionalne epske strukture. Ovo ne olakšava čitaocu praćenje istorije naratora i višesložnih podteksta." 

        

S druge strane, čitalac se ne oseća spoznajno komotnije ni ako sledi iskaze naizgled krunisane najjasnim mogućim vrednosnim odredjenjima. Recimo, kada je posredi zbir tako opštih antipoda kakvi su grad-selo, zdravi-bolesni, mladost-starost. Reski rečenični rafali likova otežavaju da primetimo da se trenje rečenih i srodnih parova nikad ne razrešava sasvim jednostrano, ali i da primetimo da narator parodira dati manihejizam nudeći i neke (gotovo) besmislene opozicije (grudobolni-umobolni; pomoćni radnik-pomoćni učitelj). Opet, sa zaključkom da je Bernhardova proza parodična ne dobija se mnogo, utoliko što to ne znači da je ona lišena opipljivijih orijentira (da njegovo pismo u odredjenim situacijama nije direktno u vrednovanju, u njemu niko ne bi video mizantropizam). Oni su uporedo pozitivni i negativni. Tako razdraženi i odbačeni slikar Štrauh, ekstremno tiradan lik, priznaje: "Verovao sam još u ljude i kad sam znao da me varaju, kad sam odavno znao da smeraju da me ubiju." On će se gnušati puka, ali će reći i: "u svakom slučaju prost svet nije ni prostiji ni prljaviji od ostalog sveta. Otuda... dolazi moja naročita sklonost prema sirotinji i prema isključenima iz društva". I narator u "Gubitniku" će ispoljiti antikolektivizam, ali će u jednom trenutku kazati: "Ja jesam i volim ovaj narod." U romanu "Dete", pak, svetlost se nahodi u liku dede i njegovim "tiradama mržnje" spram institucija, kolektivizma, poluinteligenata... Tmina koja izbija iz predakovih verbalnih salvi prividno odvraća od pomisli da on ma za koga može značiti pozitivni orijentir. No, isti taj opskurni starac koji jedini smisao prepoznaje u samoubistvu i anarhizmu, proklamujući potrebu za smrću i haosom napominje: "Ali teorija je samo teorija." Konačno, da "Dete" zapravo nudi veoma starinski ideološki koncept, koji je blizak patrijarhalnom, naziru i Bernhardovi osporavatelji. Tako austrijski kritičar Mihael Kerha misli da je njegova proza opterećena "životno određujućim patrijarhalnim (sic!) svetskim sudovima iz dnevne sobe dede Johanesa Frojbinglera", tj. Bernhardovog dede. I zaista, ovde spočitavanje biografskih momenata kanda funkcioniše: da je Dete povremeno dogmatski skrušeno prema muškom pretku, vidimo po variranju i višestrukoj potkrepljenosti iskaza: "deda je bio autoritet koji je svako prihvatao, koji je rešavao sve što je trebalo rešiti, čija reč je za sve bila zakon." Njegove iskaze glavni junak ugradjuje u sopstveni vrednosni sistem po obrascu predanja. "Potpuno sam usvojio te dedine reči", čitamo u ovom romanu, ne jedanput.
 

Za razliku od pretpostavljenih mizantropskih dela, dakle, očito da Bernhardova imaju i pozitivan orijentir, utoliko pre što kod Bernharda ljubav prema bližnjem može biti i konkretizovana ljubavlju prema opštem ljudstvu, ili nekom delu porodice. U tom smeru, njegovo omiljeno tematsko područje jeste prijateljstvo. I ovaj pozitivni orijentir Bernhard razmatra dvostruko. U "Gubitniku", iskazi naratora spram smrti dvaju bitnih junaka, njegovih prijatelja, naizgled su isključivo cinični: drugovanje sa njima on će označiti kao ludilo i narugati se opsesivnosti jednog od njih, Verthajmera, spram sestre - zbog koje se dotični klavirski virtuoz i ubio. "Oni koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore... ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). Nekoliko puta sam se (kao i Verthajmer!) već pripremio za skok, ali nisam skočio, kao ni Verthajmer" - kako je u medjuvremenu Verthajmer ipak počinio groteskno samoubistvo, citirana repeticija podvlači naizgled hladno-ludički pripovedačev odnos. No, ona uvodi i prikriveni erotički zamajac: stalnim klicanjem njegovog imena, narator manje primetno (znak smrti u ovom kontekstu je prejak), podvlači vlastito i olakšava čitaočevo poistovećenje s Verthajmerom. Uostalom, na drugom mestu on konstatuje da mu je prijateljstvo s dvojicom gubitnika i klavirskih virtuoza, Verthajmerom i Glenom Guldom, značilo život. Tako je ovaj roman neponovljiv po veštini u laviranju cinizmom - od negativnog, koji po svojoj definitivnosti vuče na mizantropiju, do njegovog manje priznatog pola, neke vrste razočaranog moralizma, pola koji Vladimir Jankelevič ovako opisuje: "Pravi cinizam nije veština snalaženja ili bezobzirnog pragmatizma, pošto on, naprotiv, odbacuje društvene konvencije, pošto je asketski i usmeren prema vrlini, a neprijateljski nastrojen prema uživanju i pun prezira prema svemu što označava visok položaj u društvu." U romanu "Vitgenštajnov sinovac", pak, pripovedač ide još dalje u predavanju bližnjem: glavnu junakinju naziva čovekom svog života a samo delo, koje govori o Paulu, nećaku čuvenog filozofa, nosi naizgled-zavaravajući podnaslov "Jedno prijateljstvo". "U paviljonu 'Herman', te konačno u smrtnom strahu, jasno sam postao svjestan koliko mi vrijedi veza s mojim prijateljem Paulom, da je ona uistinu najvrednija od svih mojih veza s muškarcima, jedina koju sam izdržao dulje i koju se ni po koju cijenu ne bih želio odreći", ovakvi iskazi zacelo razlikuju Bernhardovu prozu od mizantropske, ma šta se pod njom podrazumevalo.
  

Štaviše, po tretmanu prijateljstva, kao da romani "Vitgenštajnov sinovac" i "Gubitnik" uspostavljaju odnos sa sledećim redovima Starog zaveta: "Bolje je dvojici nego jednome, jer imaju dobru dobit od svog truda. Jer ako jedan padne, drugi će podignuti druga svojega; a teško jednomu! ako padne, nema drugoga da ga podigne." Podizanje palog (kod Bernharda: poludelog), za glavnog junaka, pošto je on i sam raslabljen, značilo bi potpuno lično propadanje. Odustajanje od pomoći posrnulom drugu, on plaća grižnjom savesti, baš kao u nekoj religijskoj paraboli. Dakle, na jednom nivou, vrednost biblijskih reči se poriče, a na drugom - potvrdjuje. Tako i u romanu "Annihilation", nakon opsežne i ubedljive razrade pojmova "uništenja" i "ništavilo", glavni junak, Muraus, preusmerava prvobitni nihilizam u ono negiranje života i spremnost na skoru smrt koji kao da nose nečeg propovedničkog: "Uskoro će život biti gotov, a moja egzistencija iskorenjena, rekoh Gambetiju, i neću postići ništa, sve će ostati zauvek zatvoreno za mene... Moram da razmotrim intelekt kao neprijatelja i ustanem protiv njega, u filozofskom maniru, rekoh Gambetiju, da budem spreman da zapravo uživam u tome. Ali, moje vreme je verovatno prekratko da bih stigao to da uradim... Rečenice "Bolje smrt nego život" ("Mraz") i "Mrtvi su mi već tada bili bliži i draži, medju njima mi je bilo lepo" ("Dete"), pak, bliske su starozavetnom: "Zato hvalih mrtve koji već pomriješe više nego žive koji još žive". A kada smo već kod prividnosti nihilizma, Vladimir Jankelevič je napisao: "Niče pravi scene moralu zato što je u najvećoj mogućnoj meri moralist", a Berdjajev: "Odlučno 'ne' je u istoj meri vera, kao i odlučno 'da'. Svako negiranje pretpostavlja afirmaciju(...), besmisao pretpostavlja smisao, tama pretpostavlja svetlost.
 

Svi ovde citirani delovi Starog zaveta, sa kojima se čini da Bernhard uspostavlja paralelu, potiču iz Eklezijasta. Uz propovedničke namere, i starozavetni ton i stil (nabrajanje, ponavljanje, poniranje u tamu ovoga sveta...), i sledeći radikalizam "odlučnog 'ne" potcrtava uticaj Ničea na Bernharda: "Oče naš koji jesi u paklu, nek ne slave ime tvoje, nek ne bude carstvo tvoje. Nek ne bude volja tvoja. Kako u paklu tako i na zemlji. Hleb naš nasušni ne daj nam danas. I ne oprosti nam dugove naše, kao što ni mi ne opraštamo dužnicima našim. Navedi nas u iskušenje i ne izbavi nas od zla. Amin."

Izvan varničavog konteksta, ova tirada govori i da slikar Štrauh ne traži pomoć Satane, nego čiste odnose s Bogom. Uz svu hulu, isti lik daje priloge parohu, premda ne plaća dažbine opštinarima. (pseudo)Demonsku duhovitost sličnu citiranoj čujemo i u "Gubitniku", iz usta Verthajmera: njegova sestra je preverila: "zabrazdila u katoličanstvo." Dedino "odlučno 'ne'" veri, proističe i iz njegovog napuštanja bogoslovije. S druge strane, u "Detetu" čitamo ovako sročene redove: "Svaki dan ja sam silazio u pakao, to jest u školu, da bih se posle vraćao kući u Šaumburškoj ulici, to jest u čistilište, a zatim trčao dedi na Svetu goru". Na kraju, Bernhardova antropološka kritika, umnogome odgovara zaključcima starozavetnog Božjeg zakona. Kritici su podvrgnuti natprosečnost, prema kojoj vlada dvostruki odnos; umetničkoj nadarenosti prijatelja antipod je taština (slikar u "Mrazu", Vitgenštajn; Guld i Verthajmer u "Gubitniku", sam narator, uvek), zatim hiperseksualnost: preljuba (gostioničarka u "Gubitniku", žitelji Venga u "Mrazu"...); pa suicid ("Ali mi jedan glas, koji se prosto ne može prećuti, kaže da je samoubistvo greh"!), kao i idolopoklonstvo (karijerizam, preljuba), konflikt s porodicom, zavist, lažno svedočenje, huljenje... Narator i važniji junaci ogrešuju se o neke Božje zapovesti (nikad o sve), ali se kaju, dok je kriterijum za odabir "nižih" likova, apsolutna grešnost.
 

Naravno, navodjenje hrišćanskih potencijala Bernhardovog pisma nije sprovedeno iz ličnog ideološkog opredeljenja. Niti imam ništa protiv mizantropije u književnosti, ako je ona samo jedno od mogućih sredstava. Ovde treba još reći da Bernhardovi romani daju redak primer kako se zavodljivošću može zaseniti ideologija i još redji primer kako neobična može biti kombinacija vidljive i podvodne sfere dela. Istovremeno, "Gubitnik" i društvo su pokazatelj kako se zavodljivost i u savremenoj prozi može prožeti masternarativima, ali ne i utoliko opteretiti, već u isto vreme učiniti pismo saobraznim duhu vremena i semantički plodnim, što je blisko zaključcima Najala Lusija o mogućnosti estetski validnog uvodjenja moralnog horizonta u ono što je ostalo od postmoderne. Konačno, ako je moguće da zalaganje jednog vida postmodernizma za prava manjina može da "sklizne" u priliku da ugroženi izjednačava krivicu dužnih i nedužnih pripadnika većine, kao npr. u prozi Toni Morison, onda je moguće da neki drugi vid postmodernizma bude prožet hrišćanskim nabojem, pod uslovom da to nije sprovedeno napadno i propagandistički, već da po mogućstvu vrši subverziju oprečnog konteksta. Da je Bernhard u tome uspeo u najvećoj mogućoj meri, svedoče upravo tumačenja o mizantropičnosti njegovog lika i dela.

**************************

 

O BERNHARDU

"On je crn po nekom automatizmu... Posle Kafkinog i Kanetijevog, njegov senzibilitet je jedan od najoštrijih, jedan od najpotentnijih medju uzornim likovima moderne literature." (Džordž Stajner)
 

"Poput Svifta, Bernhard piše kao neki sveti monstrum... On je upečatljiv izvodjač literature; čovek koji ide do krajnjih granica u oživljavanju našeg poimanja ljudskih mogućnosti, koliko god one bile destruktivne." (Ričard Lok, "Wall Streer Journl")
 

"Većina glavnih austrijskih poratnih pisaca - Kaneti, Celan, Bahman, Handke - više su voleli samonametnuti egzil od života u rodnoj zemlji. Bernhard koji je, navodno, bio najveći anti-austrijanac u toj grupi pisaca, jedan je od retkih koji nikada nije napustio Austriju." (Mark M. Anderson)
 

"Odlika Bernharda - i njegova virtuoznost... - je to što njegovo monotono gnušanje ne samo da ujeda, nego uspeva da, baš kao što to Guld uspeva na pianu, peva." (Pol Grifits, "Times Literary Supplement")

izvor

____________________________________________

                              

                                                       DELOVI IZ ROMANA   

Markuze prepiska sa Hajdegerom

28. august 1947, Washington,

 

 

D.C.Dragi g. Heidegger,[1]

 

Naširoko sam razmišljao o tome što ste mi rekli prilikom moje posete Todtnaubergu i želim Vam s tim u vezi otvoreno pisati.

 

Rekli ste mi da ste se od 1934. od nacističkog režima u potpunosti distancirali, da ste u svojim predavanjima dali iznimno kritične opaske te da Vas je nadzirao Gestapo. Verovaću Vašim rečima. Ali ostaje činjenica da ste se 1933. i 1934. tako snažno identifikovali s režimom da ste danas još uvek u očima mnogih jedan od njegovih najvećih duhovnih podupiratelja. Vaši vlastiti govori, spisi i dela iz ovoga perioda tome su dokaz. Vi ih se nikada niste javno odrekli – niti nakon 1945. Nikada niste javno objasnili kako ste došli do drugačijih spoznaja od onih koje ste 1933. i 1934. izrazili te sproveli u svojim delima. Nakon 1934. ostali ste u Nemačkoj uprkos tome što ste širom inostranstva mogli naći radno mesto. Niti jedan od čina ili ideologema režima niste javno denuncirali. Zbog ovih Vas se okolnosti još i danas poistovećuju s nacističkim režimom. Mnogi su među nama od Vas dugo iščekivali kakvu reč, reč kojom bi Vas jasno i konačno oslobodili  ovih identifikacija, reč koja izražava Vaš stvarni, današnji stav o tome što se dogodilo. Tako nešto nikada niste rekli – makar ne izvan privatne sfere. Ja sam Vas zajedno s mnogim drugima kao filozofa cenio te sam od Vas beskrajno mnogo naučio. Ali mi ne uspevamo razdvojiti Heideggera-filozofa i Heideggera-čoveka – to bi proturečilo Vašoj vlastitoj filozofiji. Filozof se u političkome može zavarati – tad će svoju zabludu otvoreno razložiti. Ali on se ne može zavaravati oko režima koji je ubio milione Židova – samo jer su bili Židovi, koji je teror učinio normalnim stanjem, koji je sve što je uistinu bilo povezano s pojmovima duha, slobode i istine obrnuo u svoju krvavu suprotnost. Režim koji je po svemu bio smrtna karikatura svake zapadne tradicije, koju ste Vi sami tako uverljivo razložili i branili. A ukoliko režim nije bio karikatura, nego zbiljsko ispunjenje ove tradicije – ni tada nije bilo zablude, tada ste morali optužiti čitavu ovu tradiciju i odreći je se. (…)

Trebate li stvarno tako ući u istoriju? Svaki pokušaj borbe protiv ovog kosmičkog nesporazuma nailazi na opšti otpor spram ozbiljnog bavljenja jednim nacističkim ideologom. Zdrav razum ljudi (kao i njihov duh) koji potvrđuje ovaj otpor, usteže se od toga da u Vama vidi filozofa jer filozofiju i nacizam drži nespojivima. Pri tom je uverenju on u pravu. Još jednom: s poistovećivanjem Vaše osobe i Vašeg dela s nacizmom (time i s gašenjem Vaše filozofije) možete se jedino tada boriti (i mi se možemo jedino tada boriti), kada date javno priznanje svoje promene i konačne preobrazbe.

 

Ove ću Vam nedelje poslati jedan paket. Moji su me prijatelji ustrajno odvraćali od toga da pomažem čoveku koji se identifikovao s režimom koji je milione mojih istovernika poslao u plinske komore (da se izbegnu nesporazumi, želim primetiti da ja od početka rata nisam bio antinacist samo kao Židov, već i zbog političkih, društvenih i intelektualnih razloga; to bih bio čak i da sam bio ‘čisti arijevac’). Protiv tog argumenta se ništa ne može reći. Svojoj sam se vlastitoj savesti ispričavao time što šaljem paket čoveku kod kojeg sam od 1928. do 1932. učio filozofiju. Svestan sam da je to loš izgovor. Filozof 1933. i 1934. ne može biti puno drukčiji od onog pre 1933, utoliko manje ukoliko se uzme u obzir da ste Vi filozofski utemeljili i izrazili svoju obranu nacističke države i Führera.

 

 

 

 

20. januar 1948, Freiburg

 

Dobio sam paket koji ste nagovestili u Vašem pismu od 28. augusta. Zahvaljujem Vam na njemu! Verujem da je u skladu s Vašom voljom i umirujuće za Vaše prijatelje što sam čitav sadržaj paketa raspodelio bivšim učenicima koji nisu bili članovi stranke (NSDAP-a – op. prev.) niti su imali ikakve veze s nacionalsocijalizmom. U njihovo Vam ime također zahvaljujem na pomoći!

 

Ako iz Vašeg pisma dobro razabirem da Vam je ozbiljno stalo do toga da donesete ispravan sud o mome delu i mojoj osobi, tada mi upravo Vaše pismo pokazuje koliko je težak razgovor s ljudima koji od 1933. više nisu bili u Nemačkoj i koji početak nacionalsocijalističkog pokreta prosuđuju s njegovog kraja. U vezi glavnih tačaka Vašeg pisma želim reći sledeće:

1. O 1933: od nacionalsocijalizma sam očekivao duhovnu obnovu čitavog života, izmirenje društvenih suprotnosti i spas zapadnog tubitka od opasnosti komunizma. Te su misli izrečene u mom Rektorskom govoru (jeste li ga u celosti pročitali?), u predavanju O biti znanosti i u dva govora docentima i studentima ovdašnjeg univerziteta. Tomu treba dodati još jedan poziv na izbore od otprilike 25 do 30 redaka, objavljen u ovdašnjem studentskom časopisu. Pojedine rečenice u njima danas smatram zastranjenjem. To je sve.

 

2. 1934. sam uvideo svoju zabludu te se iz protesta protiv države i partije odrekao svog rektorstva. Da se prvo (Heideggerova aktivnost u partiji – op. prev.) koristilo u propagandne svrhe, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, te da se ovo drugo (ostavka – op. prev.) iz jednako propagandnih razloga prešućivalo, nije mi bilo poznato i ne može me se zbog toga kriviti.

 

3. U potpunosti ste u pravu da s moje strane nedostaje javno, svima razumljivo protupriznanje; to bi bila propast za mene i moju porodicu. O tomu je Jaspers rekao: to što smo živi, naša je krivica.

 

4. U svojim sam predavanjima i vežbama od 1933. do 1944. zauzeo toliko jednoznačno stajalište da nijedan od mojih učenika nije potpao pod nacističku ideologiju. Moji će radovi iz ovoga perioda, ako se jednom pojave, tomu posvedočiti.

 

5. Priznanje nakon 1945. meni se činilo nemoguće jer su nacistički pristaše svoju promenu uverenja izjavili na najodvratniji način; ja s njima, međutim, nemam ništa zajedničko.

 

6. Teškim, ali opravdanim prigovorima koje iznosite o “režimu koji je ubio milione Židova, koji je teror učinio normalnim stanjem, koji je sve što je uistinu bilo povezano s pojmovima duha, slobode i istine obrnuo u svoju suprotnost” mogu samo dodati, da kad bi umesto “Židova” stajalo “istočni Nemci”, tada bi isto vredilo za jedne od saveznika, s tom razlikom da je sve što se dogodilo nakon 1945. poznato svetskoj javnosti, dok je krvavi teror nacista pred nemačkim narodom uistinu bio držan u tajnosti.

 

Za kraj Vas molim da razmislite o tome da i danas postoji jedna lažna propaganda, npr. raznose se glasine koje protureče istini. Upravo sam saznao za besmislene klevete o meni i mom radu.

Srdačan pozdrav,

M. Heidegger

 

 

 

13. maj 1948, Washington, D.C.

 

Dragi g. Heidegger,

dugo nisam bio siguran bih li Vam trebao odgovoriti. Imate pravo: razgovor s ljudima koji od 1933. nisu bili u Nemačkoj očito je vrlo težak. Samo, čini mi se da razlog tomu ne treba tražiti u našem nepoznavanju nemačkih okolnosti pod nacizmom. Mi smo te okolnosti vrlo dobro upoznali – možda čak i bolje nego ljudi u Nemačkoj. Neposredan kontakt koji sam 1947. imao s mnogim ovakvim ljudima ponovno me o tome iznenadio. Također se ne radi o tome da mi “početak nacionalsocijalističkog pokreta prosuđujemo s njegovog kraja”. Mi smo znali, a sâm sam to i video, da početak već sadrži kraj, da već jest kraj. Čini mi se da težina razgovora leži u tome da su ljudi u Nemačkoj bili izloženi jednoj totalnoj perverziji svih pojmova i osećaja koju su mnogi odveć spremno primili. Drugačije se ne može objasniti da ste Vi, koji ste više od bilo koga drugoga hteli razumeti zapadnu filozofiju, u nacizmu videli “duhovnu obnovu čitavog života”, “spas zapadnog tubitka od opasnosti komunizma” (koji je ipak bitan sastavni deo tog tubitka!). To nije politički, već intelektualni problem – skoro bih rekao: problem spoznaje, istine. Vi, filozof, zamenili ste likvidaciju zapadnog tubitka s njegovom obnovom? Nije li ova likvidacija bila očita već u svakoj reči ‘Führera’, u svakoj gesti i delu SA-a[2] puno pre 1933.? Ali želim ući samo u jedan paragraf Vašega pisma jer bi moja šutnja možda mogla biti protumačena kao priznanje:

Vi pišete da se sve što sam rekao o istrebljenju Židova jednako tako tiče i saveznika ako umesto “Židovi” stoji “istočni Nemci”. Ne stojite li s ovom rečenicom izvan dimenzije u kojoj je još uopšte moguć razgovor među ljudima – izvan logosa? Jedan je zločin moguće objasniti, izjednačiti, ‘shvatiti’ tek u potpunosti izvan ove ‘logičke’ dimenzije, tvrdeći da su i drugi također tako nešto učinili.

Nadalje, kako je moguće mučenje, sakaćenje i uništavanje miliona ljudi postaviti na isti stupanj kao i prisilno preseljavanje skupina stanovnika koji ovakva nedela nisu pretrpeli (izuzev možda nekoliko iznimnih slučajeva)? Stvari danas stoje tako da u razlici između nacističkih koncentracijskih logora te deportacija i zatočeničkih logora posleratnog vremena leži već čitava razlika između neljudskosti i ljudskosti. Temeljem Vašeg argumenta, da su saveznici zadržali Auschwitz i Buchenwald sa svime što se u njima nalazilo za “istočne Nemce” i naciste – tada bi računica bila u redu! No, ako je razlika između neljudskosti i ljudskosti reducirana na taj propust, tada je to svetskoistorijska krivnja nacističkog sistema koji je svetu demonstrirao što se nakon dve hiljade godina zapadnog tubitka može s čovekom činiti. Izgleda kao da je seme palo na plodno tlo: možda još doživimo dovršenje toga što je 1933. započeto. Hoćete li Vi to ponovno smatrati “obnovom”, ne znam.

Srdačan pozdrav,

H. Marcuse

 

 

 

Prepiska je objavljena u frankfurtskom časopisu Pflasterstrand sredinom 1980-ih.

S nemačkog preveo Alen Sućeska

 

Čemu, Vol.X No.20, Studeni 2011.

__________________________________

1.Ova je prepiska pronađena u Marcuse-arhivu u Frankfurtu i objavljena u frankfurtskom časopisu Pflasterstrand sredinom 1980-ih. Mi je preuzimamo sa internet stranice posvećene Marcuseu:http://www.marcuse.org/herbert/pubs/40s … degger.htm Sama prepiska odvila se neposredno nakon Marcuseove posete Heideggeru u Todtnaubergu. ↑

 

2.Tzv. Sturmabteilung (nem. Jurišni odred) bila je paravojna organizacija NSDAP-a tokom Weimarske Republike koja je odigrala ključnu ulogu u usponu nacizma i dolaska Hitlera na vlast. Snažnim pritiskom na druge političke stranke i udruženja, ponekad i upotrebom nasilja, eliminirali su političke protivnike. – op. prev. ↑

izvor


Markuze prepiska sa Hajdegerom

Swan Song (Labudova pesma) Roberta Makamona

 

"Radi se o verovatno najpopularnijem ostvarenju Roberta Makamona, koji je tokom osamdesetih godina prošlog veka bio jedno od najcenjenijih imena u književnom svetu horora i fantastike, i često je upoređivan sa Stivenom Kingom (Stephen King). Makamonov obimni, postapokaliptični roman Labudova pesma - koji se dešava najvećim delom posle nuklearnog rata između SAD i Sovjetskog saveza - postaje poprilično aktuelan u svetlu duboke ekonomske krize na Zapadu, ruskih pretnji da će napustiti sporazume o ograničavanju arsenala nuklearog oružja, kao i najnovijih dešavanja na Bliskom istoku - posebno u Iranu. Paralele su jezive, u šta se lako možete uveriti iz prologa koji ću postovati niže.

Iako je Hladni rat odavno prošao, senka nuklearnog uništenja i dalje visi nad čovečanstvom. Ne samo što Severna Koreja već više od godinu dana preti Južnoj Koreji "svetim" nuklearnim ratom, nego su tu i uznemirujući znaci da Izrael, ali i zapadne zemlje, spremaju napad na Iran za koji se čini - ili se to pričinjavanje fabrikuje kao istina - da pokušava da napravi atomsku bombu. Faktor Irana javlja se kao pokretač ili jedan od pokretača nuklearnog sukoba i u romanu Labudova pesma, ali i u filmu Niti (Threads)

Mika Džeksona (1984), a kako situacija na Bliskom istoku postaje sve složenija, teško je oteti se utisku da se motivi iz fikcije zloslutno prenose u stvarnost.."

.

LABUDOVA PESMA

Robert R Makamon

1.
JEDNOM DAVNO

16. jul

10:27, Istočna vremenska zona

Vašington D.C.

Jednom davno bili smo u ljubavnoj vezi sa vatrom, pomisli predsednik SAD kad mu je šibica, koju je kresnuo da pripali lulu, planula pod prstima. 

Zurio je u nju, opčinjen bojom – i dok je vatra narastala imao je viziju plamenog stuba visokog hiljadu stopa kako se kovitla preko zemlje koju je voleo, spaljujući varoši i gradove, pretvarajući reke u oblake pare, divljajući preko ruševina farmi i bacajući pepeo sedamdeset miliona ljudskih bića u crno nebo. Posmatrao je sa užasnutom fasciniranošću kako plamen puzi uz šibicu, i ustanovio da se tu, u malim razmerama, nalazi moć stvaranja ali i razaranja; vatra je mogla da skuva hranu, da osvetli tamu, da istopi čelik i sažeže ljudsko meso. Nešto što je podsećalo na malo skerletno oko koje ne trepće otvorilo se u središtu plamena, i on je poželeo da krikne. Tog dana se u dva sata ujutro probudio iz košmara u kojem je video holokaust; počeo je da plače i nije mogao da stane, i prva dama SAD je pokušala da ga smiri, ali on je samo nastavio da se trese i jeca kao dete. Onda je sedeo u Ovalnoj sobi sve do zore, prelazeći preko mapa i najstrože poverljivih izveštaja iznova i iznova, ali svi su oni govorili istu stvar: Prvi udar[1].

Vatra mu je opekla prste. Otresao je šibicu i bacio je ispred sebe u pepeljaru sa ugraviranim predsedničkim pečatom. Tanka nit dima poče da se uvija ka ventilu sistema za filtriranje vazduha.

„Gospodine?” neko reče. Podigao je pogled i video grupu neznanaca kako sedi sa njim u Sobi za krizne situacije, video je kompjutersku mapu sveta u visokoj rezoluciji na ekranu pred sobom, red telefona i ekrana postavljenih oko sebe u polukrug, što ga je podsećalo na kokpit borbenog aviona, i želeo je da neko drugi može da sedi na njegovom mestu, a da je on i dalje obični senator i da mu istina o svetu nije poznata.

„Gospodine?”

Prešao je rukom preko čela. Koža mu je bila vlažna i lepljiva. Pravo vreme da se oboli od gripa, i skoro da se nasmejao koliko je to bilo apsurdno. Predsednik ne ide na bolovanje, pomisli, jer predsednik ne bi trebalo da može da se razboli. Pokušao je da se usredsredi na to ko mu se od prisutnih za ovalnim stolom obraća; a svi su ga gledali – potpredsednik, nervozan i prepreden, admiral Naramore, neposredan k’o artiljerijska granata u uniformi ovenčanoj ordenjem za vernu službu, general Sinkler, okoreo i oprezan, sa očima nalik na dva plava staklenca na licu punom ožiljaka; sekretar za odbranu Hanan, koji je delovao blago kao bilo čiji deda, ali koji je i u štampi i među saradnicima bio poznat kao „Gvozdeni Hans”; general Čivington, nadležni autoritet za sovjetsku vojnu snagu; šef Združenog štaba Bergholc, kratko podšišan i odlučan, uvek u tamnoplavom poslovnom odelu; i razni drugi vojni zvaničnici i savetnici.

„Da?” pitao je predsednik Bergholca.

Hanan posegnu za čašom vode, otpi iz nje i reče: „Gospodine? Pitao sam vas da li želite da nastavim.” Kucnuo je po stranici izveštaja iz kojeg je čitao.

„Oh.”

Lula mi više ne gori, pomislio je. Nisam li je upravo upalio? Video je izgorelu šibicu u pepeljari, ali nije mogao da se seti kako je ona tu dospela. U njegovom umu se na tren pojavilo lice Džona Vejna, u sceni iz nekog starog crno-belog filma koji je gledao kao dečak; Djuk je pričao nešto o tački posle koje nema povratka.

„Da”, rekao je predsednik. „Nastavite.”

Hanan je brzo bacio pogled na ostale koji su sedeli za stolom. Svi su ispred sebe držali kopije istog izveštaja, kao i hrpe drugih izveštaja sa naznakom Samo za vaše oči koji su sveže bili skinuti sa komunikacionih linija NORAD-a[2] i SAC-a[3]. „Pre manje od tri sata”, nastavio je Hanan, „oslepljen je naš poslednji operativni satelit za izviđanje NEBESKO OKO, u trenucima dok je zauzimao poziciju nad Čatirkom u SSSR. Izgubili smo sve optičke senzore i kamere, i ponovo – kao što je bio slučaj sa ostalih šest NEBESKIH OČIJU – smatramo da je satelit uništen sa zemlje, laserom koji je verovatno dejstvovao sa jedne lokacije kod Magadana. Dvadeset minuta pošto je NEBESKO OKO 7 oslepljeno, upotrebili smo naš Malmstrom AFB laser da oslepimo sovjetski izviđački satelit koji je došao iznad Kanade. Prema našim procenama, to im i dalje ostavlja na raspolaganju dva izviđačka satelita, jedan koji je trenutno iznad severnog Pacifika i drugi iznad iransko-iračke granice. NASA pokušava da popravi NEBESKE OČI 2 i 3, ali ostali se mogu smatrati svemirskim đubretom. Značenje svega ovoga, gospodine, jeste da smo pre otprilike tri sata po istočnom vremenu” – Hanan pogleda u digitalni sat na sivom betonskom zidu Sobe za krizne situacije – „ostali bez vida. Poslednje izviđačke fotografije snimljene su u 18:30 iznad Jeglave.” Uključio je mikrofon zakačen za konzolu ispred sebe i rekao: „NEBESKE OČI 7 do 16, molim.”

Usledila je pauza od tri sekunde tokom kojih je kompjuter pronašao tražene podatke. Na velikom zidnom ekranu mapa sveta se zatamnela da bi bila zamenjena satelitskom fotografijom, snimljenom sa velike visine, koja je prikazivala gustu sovjetsku šumu. U središtu slike bio je grozd čiodastih objekata povezanih tankim linijama drumova. „Uvećanje 12”, rekao je Hanan, a slika se reflektovala u njegovim naočarima.

Fotografija bi uvećena dvanaest puta sve dok se konačno stotine silosa za interkontinentalne balističke projektile nisu videle jasno, kao da se u Sobi za krizne situacije na mestu zidnog ekrana nalazi prozor od običnog stakla. Na drumovima su bili kamioni, njihove gume dizale su prašinu, pa su čak i vojnici bili uočljivi kraj betonskih bunkera za projektile i radarskih tanjira. „Kao što možete videti”, krenuo je Hanan smirenim, blago ravnodušnim glasom svog prethodnog poziva – predavao je vojnu istoriju i ekonomiju na Jejlu – „oni se spremaju za nešto. Verovatno uvode još radarske opreme i dodaju nove bojeve glave, to je moja pretpostavka. Izbrojali smo 263 silosa samo u toj jednoj instalaciji, u kojoj se verovatno nalazi više od 600 bojevih glava. Dva minuta kasnije, NEBESKO OKO je oslepljeno. Ali ova slika nas samo učvršćuje u onom što već znamo: Sovjeti su sada na visokom nivou pripravnosti, i ne žele da vidimo novu opremu koju donose. Što nas dovodi do izveštaja generala Čivingtona. Generale?”

Čivington slomi pečat na zelenoj fascikli pred sobom, i ostali učiniše isto. Unutra su bile stranice dokumenata, grafikona i proračuna. „Gospodo”, kazao je ozbiljnim glasom, „Sovjetska ratna mašina se mobilizovala do 15 odsto kapaciteta u poslednjih devet meseci. Ne treba da vam pričam o Avganistanu, Južnoj Americi ili Persijskom zalivu, ali bih voleo da usmerim vašu pažnju na dokument označen sa Duplo 6 duplo 3. To je grafikon koji pokazuje koliko se namirnica slilo u ruski sistem civilne odbrane, i možete sami videti koliko je to skočilo u poslednja dva meseca. Naši sovjetski izvori kažu da je više od 40 odsto njihove urbane populacije ili raseljeno van gradova ili je smešteno u atomska skloništa...”

Dok je Čivington nastavljao da govori o sovjetskoj civilnoj odbrani, predsednikov um se vratio osam meseci nazad, na užasne dane završetka rata u Avganistanu, sa korišćenjem nervnog gasa i taktičkim nuklearnim udarima. A jednu sedmicu posle pada Avganistana, nuklearna naprava od dvanaest i po kilotona eksplodirala je u jednoj stambenoj zgradi u Bejrutu, pretvorivši taj izmučeni grad u lunarnu radioaktivnu pustoš. Bezmalo polovina stanovništva pobijena je u trenu. Razne terorističke grupe radosno su preuzele odgovornost, obećavajući još munja i gromova od Alaha.

Detoniranjem te bombe otvorena je Pandorina kutija užasa.

Četrnaestog marta, Indija je napala Pakistan hemijskim oružjem. Pakistan je uzvratio projektilima po Džaipuru. Tri nuklearna projektila sravnila su Karači sa zemljom, i zaraćene strane su se zaglibile u pustoši pustinje Tar.

Drugog aprila, Iran je poslao na Irak kišu nuklearnih projektila koje je nabavio od Sovjetskog Saveza, a američke snage su usisane u taj vrtlog pokušavajući da potisnu Irance. Sovjetski i američki avioni tukli su se iznad Persijskog zaliva, i ceo region se spremao da eksplodira.

Pogranični ratovi su divljali širom severne i južne Afrike. I najmanje zemlje su trošile svoja bogatstva na kupovinu hemijskog i nuklearnog oružja od trgovaca oružjem. Savezništva su se menjala preko noći, neka pod vojnim pritiskom, neka pod dejstvom snajperskih metaka.

Četvrtog maja, na manje od 19 kilometara od Ki Vesta, jedan američki pilot, koji je vozio F-18 i bio lak na obaraču, ispalio je projektil vazduh-zemlja u bok onesposobljene ruske podmornice. Ruski lovci stacionirani na Kubi doleteli su vrišteći preko horizonta, oborivši tog pilota kao i dva pilota iz eskadrile koja mu je pritekla u pomoć.

Devet dana kasnije, sovjetska i američka podmornica sudarile su se ispod Arktika u igri mačke i miša. Dva dana potom,  radari Kanadske mreže za rano upozoravanje uhvatili su signale 20 nailazećih aviona; sve vazduhoplovne vojne baze na zapadu SAD dobile su crvenu uzbunu, ali su se uljezi okrenuli i pobegli pre no što je došlo do kontakta.

Šesnaestog maja, sve američke vazduhoplovne baze prešle su na stadijum Defkon jedan, a Sovjeti su odgovorili sličnom merom u roku od dva sata. Tenziju toga dana pojačalo je detoniranje nuklearne naprave u Fijatovom kompleksu u Milanu u Italiji, za šta je odgovornost preuzela komunistička teroristička grupa zvana Crvena zvezda slobode.

Incidenti između brodova, podmornica i aviona nastavili su se tokom maja i juna na severnom Atlantiku i severnom Pacifiku. Američke vazduhoplovne baze prešle su na stadijum Defkon dva kada je iz nepoznatih razloga jedna krstarica eksplodirala i potonula na 30 nautičkih milja od obale Oregona. Pojavljvanja sovjetskih podmornica u teritorijalnim vodama SAD dramatično su postala česta, a i američke podmornice su slate da oprobaju rusku odbranu. Aktivnosti sovjetskih instalacija za interkontinentalne balističke projektile snimane su NEBESKIM OČIMA pre no što su ti sateliti oslepljeni laserima, a predsednik je znao da su Sovjeti zapazili aktivnost u vojnim bazama SAD pre no što su i njihovi sateliti ostali bez vida.

Trinaestog juna tog „sumornog leta”, kako su ga novine zvale, turistički brod Tropska panorama, koji je vozio 700 putnika od Havaja do San Franciska, javio je radio-vezom da ga progoni neidentifikovana podmornica.

To je bila poslednja poruka sa Tropske panorame.

Od tog dana, američka vojna mornarica patrolirala je Tihim okeanom sa nuklearnim projektilima na gotovs.

Predsednik se prisetio filma Između neba i zemlje, o avionu u nevolji koji samo što se nije srušio. Pilot je bio Džon Vejn, i Djuk je pričao posadi o tački s koje nema povratka, o liniji posle koje avion više neće moći da se okrene već će morati da produži, šta god da se dogodi na kraju.  Predsednikov um je u poslednje vreme mnogo puta bio na tački bez povratka; sanjao je sebe za upravljačem onesposobljenog aviona, kako leti iznad mračnog i zastrašujućeg okeana, tragajući za svetlošću kopna. Ali kontrole su bile uništene, i avion je padao sve niže i niže dok su mu krici putnika odzvanjali u mozgu.

Hoću ponovo da budem dete, mislio je dok su ostali ljudi za stolom gledali u njega. Dragi bože, ne želim više da budem za upravljačem.

General Čivington je završio sa čitanjem svog izveštaja. Predsednik je rekao „Hvala”, premda nije bio siguran šta je sve Čivington ispričao. Osećao je na sebi poglede tih ljudi koji su čekali da on nešto kaže, da se pomeri, da uradi bilo šta. On je bio u kasnim četrdesetim, imao je tamnu kosu i bio zgodan na neki grub način; i sam je nekada bio pilot, u NASA, vozio je spejs šatl Olimpijan i postao je jedan od prvih ljudi koji je prošetao svemirom uz pomoć raketa na leđima. Dok je kontemplirao nad lepotom Zemljine lopte, velike i prošarane oblacima, pošle su mu suze, i radio prenos njegovog emotivnog izliva, „Hjustone, mislim da znam kako se Bog oseća”, učinio je za njega više nego bilo šta drugo da osvoji predsednički mandat.

Ali, nasledio je greške generacija predsednika pre sebe, i bio je smešno naivan u pogledu sveta u predvečerje 21. veka.

Nakon oporavka sredinom osamdesetih godina, ekonomija je ostala bez dizgina. Stopa kriminala je zaprepašćujuće porasla a zatvori se pretvorili u pretrpane klanice. Na stotine hiljada beskućnika – „Nacija odrpanaca” kako ih je Njujork tajms nazivao – tumaralo je ulicama Amerike, bez mogućnosti da nađe sklonište ili da se mentalno izbori sa pritiscima sveta koji se oteo kontroli. Vojni program „Ratovi zvezda”, koji je koštao milijarde dolara, pokazao se kao katastrofa, jer je prekasno shvaćeno da mašine, kao i ljudi, imaju svoja ograničenja, a komplikovanost sistema orbitalnih platformi užasavala je ljude i na kraju dovela do sloma budžeta. Dileri oružja obezbeđivali su državama Trećeg sveta nuklearnu tehnologiju koja je nestabilna i prljava, a vođe nalik na besne pse balavile su da dobiju moć u zavodljivoj a nesigurnoj areni sveta. Bombe od 12 kilotona, otprilike jake kao ona što je pobila stanovništvo Hirošime, postale su uobičajene kao ručne granate, i mogle su se prenositi u aktentašni. Obnovljeni neredi u Poljskoj i ulične borbe u Varšavi od prethodne zime ohladili su američko-sovjetske odnose ispod tačke smrzavanja, a ubrzo su usledili kolaps i nacionalno osramoćenje plana CIA da se ubiju lideri Oslobođenja Poljske.

Na ivici smo tačke s koje nema povratka, mislio je predsednik, osećajući užasan poriv da se nasmeje, ali se skoncentrisao na napor da usne drži čvrsto zatvorene. Njegov um se hvatao u koštac sa zamršenom mrežom izveštaja i mišljenja koji su vodili ka užasavajućem zaključku: Sovjetski Savez se priprema za prvi udar koji će potpuno uništiti Sjedinjene Američke Države.

„Gospodine?” Hanan je prekinuo nelagodnu tišinu. „Admiral Naramore je sledeći sa izveštajem. Admirale?”

Još jedna fascikla je otpečaćena. Admiral Naramore, suvonjav i žilav čovek u srednjim šezdesetim godinama, krenuo je da izlaže poverljive podatke: „U 19:12, britanski izviđački helikopteri koji su poleteli sa antibalističkog razarača Fajf, bacili su sonarske bove koje su potvrdile prisustvo šest neindentifikovanih podmorica na 117 kilometara severno od Bermudskih ostrva, pod uglom od 300 stepeni u odnosu na magnetni pol. Ako se te podmornice približavaju severoistočnoj obali, sada već na dometu imaju Njujork, Njuport Njuz, vojne baze na istočnom primorju, Belu kuću i Pentagon.” Preko stola je netremice gledao u predsednika svojim dimno-sivim očima, smeštenim podno debelih, sedih obrva. Bela kuća je bila 15 metara iznad njihovih glava. „Ako ih je primećeno šest”, reče admiral, „možete se osloniti na fakat da ih Ivan[4] tamo ima bar tri puta više. Mogu da isporuče nekoliko stotina bojevih glava u roku od pet do devet minuta nakon lansiranja.” Okrenuo je stranicu. „Prema stanju od pre sat vremena, 12 sovjetskih podmornica klase Delta-II i dalje je na svojim pozicijama, 418 kilometara severozapadno od San Franciska.”

Predsednik se osećao ošamućeno, kao da je sve to bio ružan san. Razmišljaj! govorio je sebi. Razmišljaj, proklet bio! „A gde su naše podmornice, admirale?” čuo je sebe kako pita, glasom koji kao da je poticao od nekog drugog.

Naramore zatraži još jednu kompjutersku mapu preko zidnog ekrana. Na njoj se videla linija trepćućih tačkica na oko 320 kilometara severoistočno od Murmanska u SSSR. Druga mapa dovela je na ekran Baltičko more, sa još jednom formacijom nuklearnih podmornica severozapadno od Rige. Treća mapa je prikazala rusku istočnu obalu, sa redom podmornica na poziciji u Beringovom moru između Aljaske i sovjetskog kopna. „Imamo Ivana u čeličnom prstenu,” rekao je Naramore. „Dajte komandu, i potopićemo sve što pokuša da se probije.”

„Mislim da je slika veoma jasna”, Hananov glas je bio tih i čvrst. „Moramo da odbacimo Sovjete.”

Predsednik je ćutao i pokušavo da sastavi logične misli. Dlanovi su mu se znojili. „Šta ako... šta ako oni ne planiraju da zadaju prvi udar? Šta ako veruju da mi to planiramo? Ako bismo pokazali silu, zar ih to ne bi gurnulo preko ivice?”

Hanan uze cigaretu iz srebrne kutije i pripali je. Predsednikove oči ponovo je privukao plamen. „Gospodine”, odgovori Hanan meko, kao da se obraća maloumnom detetu, „ako Sovjeti bilo šta poštuju, onda je to sila. Vi to znate dobro, kao i svi ljudi u ovoj sobi, naročito posle incidenta u Persijskom zalivu. Oni hoće teritoriju, i spremni su da nas unište i da podnesu sopstvene žrtve kako bi to postigli. Dođavola, pa njihova ekonomija je u lošijem stanju od naše! Ima da nas pritiskaju dok se ne slomimo ili dok ne uzvratimo, a ako budemo odlagali dok se ne slomimo – Bog nek’ nam je upomoć.”

„Ne.” Predsednik je odmahnuo glavom. Već su mnogo puta raspravljali o ovome, i gadio se čitave ideje. „Ne. Mi nećemo biti oni koji će zadati prvi udar.”

„Sovjeti”, nastavio je Hanan strpljivo, „razumeju diplomatiju pesnice. Ne kažem da treba da uništimo Sovjetski Savez. Ali verujem – i to žestoko – da je vreme da im kažemo, odlučno, da nećemo trpeti pritisak i da nećemo dozvoliti njihovim nuklearnim podmornicama da čuče kraj naših obala i samo čekaju šifre da lansiraju rakete!”

Predsednik je zurio u šake. Čvor kravate je osećao kao omču na vešalima; znojio se ispod pazuha i na potiljku. „A to znači šta?” upitao je.

„To znači da treba da presretnemo proklete podmornice i to smesta. Da ih uništimo ako neće da se vrate. Da pređemo na Defkon tri u svim bazama i lansirnim rampama za projektile.” Hanan je brzo pogledao okupljene kako bi procenio ko je za stolom na njegovoj strani. Samo je potpredsednik skrenuo pogled, ali Hanan je znao da se radi o slabom čoveku, čije mišljenje nema nikakvu težinu. „Treba da presretnemo svako sovjetsko nuklearno plovilo koje napusti Rigu, Murmansk ili Vladivostok. Treba da ponovo preuzmemo kontrolu nad morima – a ako to znači ograničeni nuklearni kontakt, neka bude tako.”

„Blokada”, rekao je predsednik. „Zar im to neće ojačati želju da se bore?”

„Gospodine”, general Sinkler je govorio s narodskim otezanjem čoveka iz Virdžinije. „Mislim da će ubeđivanje ići ovako: Ivan mora da poveruje da ćemo rizikovati naše guzice kako bismo ga oterali u pakao. I da budem iskren, gospodine, mislim da ovde nema čoveka koji će sedeti mirno i pustiti Ivana da izruči gomilu usranih projektila na nas a da mu mi pri tom ne uzvratimo na pozdrav. Bez obzira na broj žrtava.” Nagnuo se napred, gledajući oštro u predsednika. „Mogu da SAC i NORAD dignem na Defkon tri u roku od dva minuta od trenutka kad budete rekli da je to u redu. Mogu da pošaljem eskadrilu B-1 bombardera Ivanu na stražnja vrata u roku od sat vremena. Znate, čisto da ga nežno bocnemo.”

„Ali... pomisliće da ih napadamo!”    

„Poenta je u tome da saznaju da se ne plašimo.” Hanan je otresao cigaretu u pepeljaru. „Ako je to ludo, u redu. Ali boga mu, Rusi poštuju ludost više no što poštuju strah! Ako im dozvolimo da drže svoje nuklearne projektile nadomak naših obala a da ne mrdnemo prstom, potpisali smo smrtnu kaznu za Sjedinjene Američke Države!”

Predsednik je zatvorio oči. Pa ih je naglo otvorio. Video je gradove kako gore i ugljenisana crna obličja koja su nekada bili ljudi. Sa naporom reče: „Ne želim... ne želim da budem čovek koji je započeo Treći svetski rat. Možete li to da shvatite?”

„Već je počeo,” progovorio je Sinkler. „Dođavola, ceo prokleti svet je u ratu, i svi čekaju na Ivana ili na nas da zadamo nokaut. Možda čitava budućnost sveta zavisi od toga ko će hteti da bude najluđi! Slažem se s Hansom – ako vrlo uskoro ne povučemo potez, teška kiša će se srušiti na naš limeni krov[5].”

„Povućiće se”, reče Naramore ravno. „Ranije su se povlačili. Ako krenemo u lov na te podmornice i raznesemo ih tako da izlete iz vode, saznaće gde je crta koja se ne sme prelaziti. Dakle: da li ćemo sedeti i čekati ili ćemo im pokazati mišiće?”

„Gospodine”, bocnu ga Hanan. I pogleda opet u sat, koji je pokazivao deset sati i 55 minuta. „Mislim da je sada odluka na vama.”

Ali ja je ne želim! skoro da je viknuo. Trebalo mu je vremena, trebalo mu je da ode u Kemp Dejvid ili na jedno od onih dugačkih pecanja koja su mu tako prijala dok je bio senator. Ali, vremena više nije bilo. Šake su mu bile u klinču. Njegovo lice je bilo tako stvrdnuto da se bojao da će ono popucati i raspasti se na delove, kao da je nekakva maska, a on neće želeti da pogleda šta se nalazi ispod. Kada je digao pogled, ti moćni ljudi koji su ga gledali i dalje su bili tu, a njegovi živci kao da su othujali sa vihorom.

Odluka. Odluka mora biti doneta. Ovog trena.

„Da.” Ta reč nikada do sada nije zvučala tako užasno. „U redu. Idemo u to” – zastao je, duboko udahnuo – „idemo na Defkon tri. Admirale, dajte uzbunu svojim trupama. Generale Sinkler, ne želim da ti B-1 bombarderi zađu na rusku teritoriju ni milimetar. Je l’ jasno?”

„Moje posade bi mogle da hodaju po toj liniji i u snu.”

„Izdajte šifre.”

Sinkler prionu za tastaturu konzole pred sobom, pa uze telefon da izda glasovnu potvrdu SAC-u i tvrđavi NORAD-a u planini Čejen. Admiral Naramore uze slušalicu na telefonskoj liniji koja ga momentalno poveza sa komandom Pomorskih operacija u Pentagonu. Za manje od jednog minuta doći će do pojačanih aktivnosti u vazduhoplovnim i pomorskim bazama SAD. Šifre za Defkon tri prozujaće žicama, i još jedna provera će biti obavljena na radarskoj opremi, senzorima, monitorima, kompjuterima i na stotinama komada druge vojne gvožđurije visoke tehnologije, kao i na desetinama krstarećih raketa i hiljadama nuklearnih bojevih glava skrivenih u silosima širom Srednjeg zapada – od Montane do Kanzasa.

Predsednik se osećao otupelo. Odluka je doneta. Šef Združenog generalštaba Bergholc zaključio je zasedanje, pa je prešao prostoriju, uhvatio predsednika za rame i poručio mu da je doneo dobru i čvrstu odluku. Kad su vojni savetnici i zvaničnici napustili Sobu za krizne situacije i otišli do lifta u holu, predsednik je seo, ostavši sam u prostoriji. Njegova lula je bila hladna i nije mu se ponovo palila.

„Gospodine?”

On odskoči i okrenu glavu ka izvoru glasa. Hanan je stojao kraj vrata. „Jeste li dobro?”

„A-jesam.” Predsednik se nasmejao usiljeno. Sećanja na slavne astronautske dane upravo mu prozujaše pred očima. „Nisam. Isuse, ne znam. Mislim da jesam.”

„Doneo si ispravnu odluku. Obojica to znamo. Sovjeti moraju da shvate da ih se ne plašimo.”

„Ja jesam uplašen, Hans. Prokleto sam uplašen!”

„I ja sam. I svi ostali su uplašeni, ali ne smemo dozvoliti da nama upravlja strah.” Prišao je stolu i prelistao neke od fascikli. Za par minuta, neki mladi čovek iz CIA biće poslat da uništi sva dokumenta. „Mislim da bi bilo dobro da Džulijanu i Korija pošalješ večeras u Podrum, i to odmah pošto se spakuju. U vezi sa štampom ćemo već nešto srediti.”

Predsednik je klimnuo glavom. Podrum je bio podzemno sklonište u Delaveru gde će predsednikova supruga, njihov 17-godišnji sin, najviši članovi kabineta i osoblje biti – nadali su se – zaštićeni od svega sem direktnog udara nuklearne bojeve glave jačine jedne megatone. Pošto su vesti o pažljivo konstruisanom Podrumu procurele u javnost pre nekoliko godina, slična podzemna skloništa počela su da niču širom države; neka su bila ukopana u stare rudnike, druga u planine. Biznis preživljavanja je cvetao kao nikada.

„Ima jedna tema o kojoj bi trebalo da pričamo”, reče Hanan. Predsednik je mogao da vidi njegovo lice, umorno i praznog pogleda, koje mu se reflektovalo u naočarama. „O Kandžama.”

„Još nije vreme za to.” Imao je osećaj da mu se vezuju creva. „Još ni izbliza nije došlo.”

„Jeste. To vreme je došlo. Mislim da ćete biti bezbedniji u Vazdušnom komandnom centru. Jedna od prvih meta biće krov Bele kuće. Poslaću Polu u Podrum, a vi, kao što znate, imate ovlašćenje da pošaljete tamo koga hoćete još. Ali, ja bih voleo da vam se pridružim u Vazdušnom centru, ako smem.”

„Možeš, naravno. Želim da budeš kraj mene.”

„I”, nastavi Hanan, „tamo će biti vazduhoplovni oficir sa aktentašnom koja će mu lisicama biti vezana za članak. Znate li vaše šifre?”

„Znam ih.” Te konkretne šifre bile su među prvim stvarima koje je naučio pošto je stupio na predsedničku dužnost. Čelični stisak tenzije zgrabio ga je za potiljak. „Ali... neću morati da ih upotrebim, zar ne, Hans?” upitao je, gotovo molećivo.

„Najverovatnije nećete. Ali ako budete morali – ako budete – hoću da se setite da će od tog trenutka Amerika koju volite biti mrtva, i da nijedan okupator nije, niti će ikada, stupiti nogom na američko tle.” Posegnuo je rukom i očinski stisnuo predsednikovo rame. „Tačno?”

„Tačka bez povratka”, reče predsednik. Pogled mu je bio staklast i nepristupačan.

„Šta?”

„Spremamo se da pređemo tačku s koje nema povratka. Možda smo je već prešli. Možda je prekasno da se vratimo. Bog nam pomogao, Hans; letimo u mrak i pojma nemamo kud idemo, dođavola.”

„Saznaćemo kad budemo stigli tamo. Uvek smo saznavali.”

„Hans?” Predsednikov glas je bio mek kao u deteta. „Ako... ako bi ti bio bog... da li bi uništio ovaj svet?”

Hanan za trenutak nije reagovao. Onda reče: „Pretpostavljam... da bih čekao i gledao. Mislim, ako bih bio bog.”

„Čekao bi i gledao šta?”

„Da vidim ko će pobediti. Dobri ili loši momci.”

„Ima li više neke razlike?”

Hanan zastade. Krenu da odgovori, ali ustanovi da ne može. „Uzeću lift”, rekao je i izašao iz Sobe za krizne situacije.

„A-jesam dobro,” reče predsednik samom sebi. „Sve je spremno.”

Nešto u njemu se slomilo, i gotovo je zaplakao. Hteo je da ide kući, ali kuća je bila daleko, daleko od njegove stolice.

„Gospodine?” Hanan ga je pozvao.

            Krećući se sporo i kruto kao neki starac, predsednik je ustao i izašao da se suoči sa budućnošću.

---

[1] U nuklearnoj strategiji, to je izraz za iznenadni, preventivni napad nuklearnim oružjem, čiji je cilj da se neprijateljev atomski arsenal oslabi do te mere da napadač može preživeti ograničenu nuklearnu odmazdu a da neprijatelj pri tom ne može da nastavi ratovanje. Prvi udar bi se izveo po lansirnim rampama i skladištima nuklearnog oružja. Prim. prev.

[2] Severnoamerička protivvazdušna odbrana za SAD i Kanadu, sa centralom u bazi Piterson kod Kolorado Springsa i alternativnim komandnim centrom u utrobi planine Čejen. Ovaj drugi centar, u podzemnom nuklearnom bunkeru, ušao je u popularnu kulturu nakon uspeha filma Ratne igre Džona Bedema (1983) i postao gotovo sinonim za NORAD. Prim. prev.

[3] Strateška vazduhoplovna komanda SAD, koja je postojala za vreme Hladnog rata. Iz nje se do 1992. godine komandovalo strateškim bombarderima i interkontinentalnim balističkim projektilima u silosima na zemlji. SAC je, između ostalog, bio nadležan za leteće tankere sa gorivom i strateško izviđanje iz vazduha. Prim. prev.

[4] Pogrdni američki izraz za Ruse iz doba Hladnog rata. Prim. prev.

[5] Parafraza naslova pesme Boba Dilana A Hard Rain’s-A-Gonna Fall. Prim. prev.

  

preveo: Jovan Ristić  

izvor

Louise Walters,Kofer gospođe Sinkler

8. februar 1941.

Draga moja Doroteja,
U ratu ljudi gube nadu. Van sebe su. Istina je da te
volim i žao mi je što tek sad to priznajem. Ti mene voliš. Nikad neću zaboraviti kako si mi dodirivala glavu i vrat kad si mislila da spavam. To je dodir ljubavi i uopšte nije izmišljen. Nikad me više niko neće tako dotaći. To znam. Zbog toga sam na gubitku.
Oprosti mi, Doroteja, što ja tebi ne mogu oprostiti. To što radiš onom detetu, detetovoj majci, pogrešno je. Nije na mestu, kao što nisam ni ja, primoran da napu- stim domovinu i možda da se nikad ne vratim. Ni ti se nikad nećeš povratiti ako nastaviš ovako. A nastavićeš. Već sad ne možeš natrag. A znam i da nećeš. Duša ti se neće povratiti od ovog što radiš. Veruj mi, molim te. Primajući jedno u naručje, gubiš drugo. Ne mogu to podneti. Znaš i zašto.
Nije mi milo što ti ovo pišem. Zapravo, plačem. Kad se jednom ovaj rat završi – a mora se završiti – mogli smo stvoriti zajednički život. Jedini veliki san i želja meni su da provedem život s tobom. Nakon našeg prvog susreta, dok sam odlazio na biciklu, znao sam da si mi potrebna kao što mi treba voda. Znao sam da si za sva vremena, čak i ako vremena nema. Čim sam te upoznao, pomislio sam na brak. Ali njega neće biti. Ti si časna žena, ali ovo što radiš nije časno. Toliko se trudiš da budeš dobra, a opet pobijaš sebe, prizivaš nečasnost. Ne mogu jasno da pišem, ali ćeš me razumeti. Prelepa moja Doroteja, uprkos svemu, naše prijateljstvo se mora okončati. Želim ti svu radost ovog sveta.

Tvoj Jan Pjetrikovski


(Ovo pismo sam našla u knjizi Napredovanje deteta: od doline uništavanja do beskrajne slave, objavljenoj 1910. Knjigu sam stavila Filipu na sto da joj odredi cenu, pa smo je smestili u vitrinu s antikvarnim knjigama, po ceni od petnaest funti.)

Čistim knjige. Skidam im prašinu sa hrbata, sa stranica, ponekad stranu po stranu, što je mukotrpan posao i škodi grlu. U knjigama pronalazim ponešto skriveno: osušeno cveće,pramenove kose, ulaznice, etikete, recepte, priznanice, slike, razglednice, svakakve kartice. Pronalazim pisma, neobjavljena dela običnog sveta, mučenog sveta, nepismenog sveta. Nezgra- pno ili tečno napisana, sve su to ljubavna pisma, svakodnevna pisma, tajna pisma i prizemna pisma o voću, bebama, teniskim mečevima, pisma potpisana sa Mardžori ili Džin. Moj gazda Filip, odavno naviknut na sve to, nezainteresovan je, pa šta sâm nađe, ostavi sa strane da ja pogledam. Uvek me podseti kako ne mogu sve da sačuvam. Naravno, u pravu je. Samo, ne mogu da se nateram da se rešim tih isečaka i snimaka života koji su nekad bili (a možda i dalje jesu) tako značajni


U knjižaru Staro i novo ušla sam pre jedanaest godina, kao kupac, a sutradan sam ponovo došla, kao prvi prodavac u njoj. Vlasnik i upravnik knjižare Filip, žestok pod prividom mirnoće, zamolio me je da radim za njega. Kao što je rekao, uskoro ulazimo u nov milenijum, pa je vreme za promene. Vreme je da se tome prida značaj. Cenio je moju ljubav prema knjigama i sposobnost opštenja s ljudima. Tvrdio je da su njemu ljudi „teški“.

„Zar nisu uglavnom pogani?“, kazao je, a ja sam se donekle s tim složio.

Jednom je izjavio i: „Knjige kazuju mnogo više od onog što je na odštampanim stranicama.“

Jesam li to znala? Jesam. Knjige mirišu, krckaju, priča- ju. Trenutno vam je u ruci živ stvor, što diše i šapuće, u ruci vam je knjiga.

Onog dana kad sam počela da radim u njegovoj knjiža- ri, Filip mi je rekao: „Proučavaj knjige, miriši ih, slušaj ih. Višestruko će ti se vratiti.“

Sređujem police. Staram se da knjige ne budu pretesno pore- đane. Nove naručujem svake godine u maju, kad cvetovi voćki počnu da odbacuju latice i sunce sija kroz francuske prozore prostrane sobe u dnu knjižare, sobe u kojoj držimo polovne dokumentarne knjige i beletristiku u tvrdom pove- zu, a sunčeva prolećna toplota mi greje leđa kao ogromna smirujuća ruka dok laste, cvrkućući i gosteći se muvama, preleću baštu. Ujutro kuvam kafu, posle podne čaj. Pomažem u razgovorima s novim osobljem: osamnaestogodišnjom stu- dentkinjom Sofijom koja je pauzirala na godinu dana studije, a kako je neodređeno produžila pauzu, još je s nama, i odne- davno Dženom, koja je postala Filipova ljubavnica samo dve nedelje pošto je došla da radi. Džena zapravo i nije imala razgovor za posao. Kao i ja, ušla je u Staro i novo kao kupac. Kao i meni, u nehajnom razgovoru joj je ponuđen posao.


Niko nije strasnije vezan za knjige, za štampanu reč, od mog gazde Filipa Olda. Njega pokreće ljubav prema knji- gama, prema knjizi kao takvoj, njenom mirisu, dodiru, sta- rosti, poreklu. Knjižara mu je velika, s visokim tavanicama i kamenim podnim pločama koje odzvanjaju po mnogim prostorijama – ukupno ih je šest, a postoji i dodatni magacin na spratu. Sve su prostrane i svetle. Prodajemo nove knjige, stare knjige, antikvarne knjige, dečje knjige, imamo police za policama knjiga, po mnogim zidovima ove velike, blistave katedrale. Zgrada je povučena u odnosu na prometan Market skver, ima uredno, lepo dvorište, a kamenu stazu što vodi do velikih hrastovih vrata u pročelju oivičavaju žbunovi lavande i ruzmarina. Leti okačimo nizove zastavica po ogradi od kovanog gvožđa, koju nam je ljubazno napravio jedan kupac, kao i tablicu s rukom ispisanim tekstom:



Dobro došli u knjižaru

Staro i novo

danas otvorenu od 9 do 17

Srdačno vas pozivamo da razgledate