Erih Marija remark, misli

MISLI

~Jednom izgubljeni nikad se više ne stiču.
~Živi li čovek iznutra napolje ili spolja iznutra ?
~Ono što nismo dobili izgleda uvek bolje od onog
što imamo .U tom je romantika i idiotija ljudskog
života.
~Zateturao sam se u duši , spolja se smejem. . .
~Želeo bih da sam glup.Blistavo glup.To je najveći poklon
za naše vreme.
~Bes mi je uvek jači od stida , kao i uvek kad smo
stvarno postiđeni i znamo da to treba da budemo.
~Šta vi mislite o životu ?
Ujutru drukčije nego uveče ,
zimi drukčije nego leti ,
pre jela drukčije nego posle jela ,
a u mladosti verovatno drukčije nego u starosti.
~Po svoj prilici , svi se malo bojimo velikih reči .
Tako užasno mnogo laži rečeno je njima.
Možda se bojimo i svojih osećanja , ne verujemo im više.
~Pogledaj kišu. . .To se nebo znoji . . .
~Ja o ljubavi znam sve.Duhovnoj ljubavi , mislim.
Tu mi ništa više nije potrebno.Ono što mi je potrebno
jeste strast , brutalna , mahnita strast.
~Izvolite da mi ne dajete savete.
~Najjevtinije neznanje i plitki materijalizam ,
prisno povezani kao uvek.
~Ranije nam je bilo dobro , danas nam je loše – dakle ,
daj opet staru vladu ! U stvarnosti to znači : danas nam je
loše , jer smo ranije imali staru vladu – dakle , neka ide
dođavola !
~Zašto sve što hoćeš da imaš treba da pokvariš uvek
čim ga imaš ?
~Kad ti se jednom neko dopadne , onda baš
mora da bude takav kao ti – koji ti ne pristaje.
~Kad sam sebe može da muči , čovek retko
propušta priliku da to ne učini.
~Ponovo me muči sećanje koje se ne seća.
~Čitao sam jednom negde da su svi ljudi braća.
To je da se čovek još iznenadi kad pogledaš kakav je svet.
~Nemoj nikad ništa da radiš komplikovano , ako moze biti prosto.
To je jedna od najvećih životnih mudrosti koje postoje.
Vrlo ju je teško primeniti.Naročito intelektualcima i romantičarima

Suđenje Šarl Bodleru

Samo nekoliko meseci posle procesa Bodleru, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.   
 I probisvet, i narkoman, i ludak


Do tada malo poznati pesnik nasao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su ceprkali po njegovom privatnom životu. Parižani su kupovali «optuženu» knjigu, književnici su sa interesovanjem ocekivali rasplet sudjenja. Osim Bodlera optužen je i izdavac Ogist Pule-Malasi. Obojica su sa strepnjom pratili tok sudjenja, slusajuci pažljivo neumoljive tirade Ernesta Pinara.
U pauzi kada je neumorni carski tužilac morao da predahne, novinari su u jatima opsedali optužene. O tom bledom, ovelom pesniku, od glave do pete obucenom u crno, u Parizu su pricali neverovatne price. Bodler je u tim pricama bio i probisvet, i narkoman, i ludak. Za ljude Pinarovog kova to je dovoljan razlog da se posumnja i u njegove stihove. Od svih mastovitih i pikantnih prica, najbliža istini bila je ova. Bodler je rodjen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je «moji preci ludaci i manijaci» . Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srecno. Mlada žena udata za starog, nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igracke, vodi u setnju Bulonjskom sumom, poverava mu svoje tajne.
Ovaj «decji raj» smrcu starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlacnog oficira i zanesena svojom strascu i srecom potpuno zanemaruje sina. Navikao na majcinu ljubav i nežnost on je neizmerno pogodjen njenom nepažnjom.
U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao, kaže: «Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majcinom ljubavlju. Molim te da mi oprostis sto divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe bez sumnje bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug.»
Celog života ce Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majcinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega veciti neprijatelj kome ce on celog života stvarati neprijatnosti.
U skoli u Lionu bio je los i nedisciplinovan ucenik, u koledzu u Parizu bio je najgori; to je bila njegova osveta majci i ocuhu.
Svoj udobni dom napustio je jedne veceri posle svadje sa ocuhom i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i živi od svog pera i rada. Njegov nacin života bio je žestoki samar drustvu, gradjanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Sarl Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je londonskim sastajalistima Pariza sa neuglednom pratnjom. Umoran od ove ekstravagantne igre želi da napusti Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prosli. Ali egzoticni pejzaži, neobicna putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.
Po povratku u Pariz dobio je deo ocevog nasledstva i tada pocinju njegovi nezaboravni dani raskosi i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki, raskosni stan prepun skupih persijskih tepiha, stilskog namestaja, slikama velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priredjivao pricali su bajke.
Nasao je novu pratilju prelepu meleskinju, glumicu Žanu Dival. Ona nije obrazovana i senzibilna ali je pravi ukras u njegovom luksuznom domu. Majci i ocuhu je napisao: «Ovoga puta gospodjo ambasadorka i gospodine ambasadore mnogo sam vas razmazio. Vasa snaha nije prostitutka vec glumica.» Svoje nasledstvo Bodler je nemilice rasipao i ubrzo izgubio veci deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao namestaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je sve dublji pad. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar koji ga cuva potpunog mraka.
Siromasan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratista, pozajmljuje novac, gladuje i vodi svuda Žanu Dival.
Ona vise nije glumica, a njena tamnoputa lepota vene. I sama nesrecna neprestano pije, drogira se i vredja ga. Bodler ne može da pise, ne može da je ostavi i u trenutku ocajanja pise majci: «Primoran sam da pisem nocu da bih imao mira, da bih izbegao nepodnosljivo mucenje žene sa kojom živim.» Ovaj nesredjeni i sirotinjski život pokusao je da prekine pokusajem samoubistva 1845. godine. Godina 1848. bila je revolucionarna i mnogi pisci aktivno ucestvuju u ovim znacajnim istorijskim dogadjajima. Bodler im se prikljucio obucen u radnicku bluzu, spreman da rusi sve drustvene okove. Te godine je izdao list koji ukazuje na njegove moguce politicke ambicije. List «Javni spas» izlazio je veoma kratko i nije proslavio svog izdavaca.
   Bodleru sudili dva puta posle smrti

  U to vreme slucajno je pronasao pripovetku americkog pisca Edgara Alana Poa u jednom casopisu. Odusevljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga cita uci engleski jezik. Danima se trudio prevodeci Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.
Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak sudjenja, beležeci sve Pinarove ostre napade. Uvaženi carski tužilac vise puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti“. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li veceg udarca za jednog pisca. I sta hoce ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malogradjanske norme. On je iskren, bez ljusture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.
Bodler se na sudjenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da pise pravilnom ortografijom smatraju covekom bez srca... Sto se tice osecanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reci Lekonta de Lila: `Svi elegicari su hulje`. Gade mi se vasi akademicari. Gade mi se vasi liberali. Gadi mi se tekuci stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi vise nikada o govornicima nicega“.
Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle visecasovnog sudjenja sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, 6 ukloni iz knjige. Sarl Bodler je osudjen na kaznu od 300 franaka, a izdavac na kaznu od 100 franaka. Posle Bodlerovog sudjenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da podeli sadasnji režim“.
Ali ovaj proces jos nije bio zavrsen. Velikom pesniku Francuzi „nisu dali mira“ ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeci da isprave raniju gresku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao cak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeci da nedostaju nove cinjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokusavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokusaj je neuspeo. I tako se cudesno igra izmedju delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stolecu. A „osudjena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cvece zla“ ciji je opori miris razjario pravosudje Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.
Verlen i Rembo. U sudnici jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine teklo je jedno veoma neobicno sudjenje. Optuženi je bio „princ pesnika“ Verlen, a optužba je glasila: pokusaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izvestaj da je „princ Pol Verlen - bio aktivni ucesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv „princa“, mogao je samo bespomocno da slusa optužbu i naslucuje ni malo blagu presudu.
Medju radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladic koga je Verlen ,u besanim nocima, u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se secao veceri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio sesnaestogodisnji decak i predstavio se: Artur Rembo.
Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama „Pijani brod“ i odusevljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen iznenadjen decakovim talentom pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseci samo breme sivih provincijskih dana. Genijalni decak, nesrecan i neshvacen u palanackoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokusaja najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim decackim snovima Pariz je bio cudesan grad u kome su ga ocekivali slava, prijateljstvo cuvenih ljudi, boemija, sloboda. Tu je bio i Verlen spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Citajuci Verlena naslutio je duhovnu srodnost i pokusao da mu se približi. Ali, umesto razbarusenog boema, kako je ocekivao, upoznao je tihog i darovitog coveka.
Verlen je živeo skromno. Radio je kao službenik u opstini i povremeno obilazio pesniske salone i kafane. Imao je 26 godina, ženu, i proslost obicnog gradjanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik ciju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomocu prijatelja književnika iz jedne kafane usao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je, ubrzo, izdao casopis „Umetnost“ oko koga se okupila grupa pesnika a koji su nazvani Parnasovci. 

Slava i tragedija Oskara Vajlda

Slava i tragedija Oskara Vajlda



 Pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad bio je Oskar Vajld. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga.
Godina 1892. za autora „Slike Dorijana Greja“ bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije se izvode na najvećim londonskim pozornicama, a njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada „Lepeza ledi Vindermir“.
Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: Oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: „Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim“.
Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatila svaki hir omiljenog pisca, i aplaudirala. Vajld se smešio misleći da će ga ti isti ljudi uskoro obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih moralnih normi? Možda je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu „Slika Dorijana Greja“ piše: „Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar posteđeni saznanja o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“
Iste godine Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je izuzetno lep, obrazovan, šarmantan. I tada se nešto neobično dogodilo sa piscem. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama.
Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu.
Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“.
I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protiv prirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Sa njegovog suđenja sačuvana su ova osećanja.
Pročitali su jedno previše intimno i lascivno pismo Vajldovo upućeno lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca? „Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu“? „Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan“. Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno“? „Još gore. Priznajem da je rđavo napisano.“ Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene“.
Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili.
Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige.

Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečačena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.
Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti. U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis“. Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nezna osećanja. „De Profundis“ je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.
Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariških časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariškim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost. O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju „Duša čoveka u socijalizmu“: „Ne postoji ni jedan pravi pesnik ili prozaik u ovom veku kojem britanska publika nije svečano dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti.
U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godini na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju“.
U tamnici je zamislio svoju „Baladu o tamnici u Redingu“ koju je objavio po izlasku iz zatvora.
Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke. Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reči. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati...“
Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Na svetlim pariškim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.
Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.
Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na početku novog veka, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariških bistroa. 

Suđenje Gustavu Floberu

Flober i fatalna „gospođa Bovari“. Godina 1857. je značajna ne samo za francusku literaturu. Te godine objavljena su dva izuzetna književna dela: Floberova „Gospođa Bovari“ i „Cveće zla“ Šarla Bodlera. Književni kritičari i poznavaoci književnosti kažu da su to dva velika književna događaja. Ali umesto pohvala glavni protagonisti Flober i Bodler dobili su sudske pozive. Njihova dela je tužilastvo Drugog carstva proglasilo nemoralnim i autori su morali na sud. 

Prvi je optužen Flober za svoje prvo delo koje je po mišljenju carskog tužioca Ernesta Pinara povreda javnog morala i religije. Fatalna „Gospođa Bovari“ čije su uzbudljive doživljaje pratili čitaoci „Pariške revije“, od početka oktobra do sredine decembra 1856. godine, ponovo je zalepršala svojim krinolinama pred pariskim sudom za prestupe.
Zasedanje ovog suda, čiji je predsedavajući bio sudija Dibarl, trajalo je do 31. januara do 7. februara 1857. godine. Advokat optuženog pisca bio je prijatelj njegove porodice Mari-Antoan-Žil Senar, bivši predsednik Narodne skupštine i ministar unutrašnjih poslova. Njemu je optuženi pisac posvetio prvo izdanje svog romana, zahvaljujući mu se za uspešnu odbranu. Floberov roman objavljen je u „Pariškoj reviji“, mada znatno skraćen, ipak je došao pod udar Drugog carstva Napoleona III. Ovo skraćivanje rukopisa pisac je prokomentarisao izjavom objavljenom u istom časopisu: „Razlozi koje ja ne mogu da ocenjujem primorali su „Parišku reviju“ da izostavi jedno mesto u broju od prvog decembra. Budući da je njena bojažljivost ponovo dosla do izražaja povodom ovog broja, ona je smatrala za zgodno da ukloni još nekoliko mesta. Prema tome, ja izjavljujem da otklanjam odgovornost za redove koji slede, pa se čitalac umoljava da u njemu gleda samo odlomke, a ne celinu“.
Ali pariški sud je bio neumoljiv i prema ovim odlomcima koje je „Pariška revija“ iz predostrožnosti želela da učini čednijim. A pisac ne samo da nije uspeo da „otkloni“ odgovornost, već je svaljena i na urednika revije Pisa i štampara Pijea. Njih trojica su bdeli i umorni slušali optužbe tužioca Ernesta Pinara: „Imate pred sobom, gospodo, trojicu okrivljenih: Gospodina Flobera pisca knjige, gospodina Pisa, koji je primio i gospodina Pijea koji ju je štampao. U ovakvom predmetu nema prestupa bez javne upotrebe i svi oni koji su doprineli da se delo objavi moraju biti pogođeni podjednako. Ali glavni optuženi je g. Flober koji, kada ga je redakcija pismeno opomenula, protestuje što je jedan odlomak u delu izostavljen.
Posle njega dolazi i prvi red g. Loran Pisa, od njega ćete tražiti da položi račune o odlomku koji je izostavio, i odlomcima koje je morao ukloniti, i naposletku, dolazi štampar koji je kao isturena strana morao ukloniti. G. Pije je, uostalom, častan čovek protiv koga ja nemam ništa da kažem. Tražim od vas samo da primenite na njega zakon. Štampari moraju čitati: kada nisu čitali, onda štampaju na svoju odgovornost i štetu.
Štampari nisu mašine. Oni imaju izvesnu povlasticu, polažu zakletvu, oni su u naročitom položaju, odgovorni su. Još jednom, oni su kao isturena straža: ako propuste prestup, to je kao da su propustili neprijatelja. Ublažite kaznu g. Pijeu koliko god hoćete, budite milostivi čak i prema uredniku „Revije“ ali sto se tiče g. Flobera, glavnog okrivljenog, za njega treba zadržati svu strogost“.
U sudskoj dvorani neki su aplaudirali, a drugi su glasno negodovali. Flober je upitano gledao advokata Senara. Poznavao ga je od ranog detinjstva, bio je prijatelj njegovog oca slavnog hirurga Flobera. Može li stari Sener odbaciti sve te prljave klevete? Urednik Pis zlovoljno gleda negde u stranu. Stari štampar Pije nemoćno krši ruke. A neumoljiv tužilac Pinar i dalje ptužuje i kao dokaz navodi niz odlomaka iz optuženog dela.
Realizam u književnosti, pre više od jednog stoleća, dovodio je pisce pred sud. Šta li bio se tek dogodilo Henri Mileru da je živeo u to doba? Tužiocu Drugog carstva dozvoljeno je da daje književne ocene i sud o realističkoj književnosti: „Taj moral žigose realističku književnost ne zato što ona slika strasti, mržnju, osvetu, ljubav, svet i od toga živi, to umetnost mora da slika, nego kada ih slika bez uzde i bez mere. Umetnost bez pravila nije previše umetnost: to je kao žena koja se potpuno svukla. Nametnuti umetnosti jedino pravilo javne pristojnosti ne znači njeno podčinjavanje nego poštovanje. Pravilom se čovek jedino i uzdiže. Eto, gospodo, načela koja mi ispovedamo, eto doktrine koju svesno branimo.“
Na scenu sada stupa Floberov advokat Senar. Visok i impozantan samom svojom pojavom uliva postovanje, sve oči su uprte u njega. Publika napeto očekuje da čuje šta će to on da kaže. I Senar počinje svoju briljantnu odbranu: „Gospodo, g. Flober je optužen pred vama da je napisao jednu rđavu knjigu, da je u toj knjizi povredio javni moral i religiju. G. Flober je pored mene, on tvrdi pred vama da je misao, i da kad ona ne bi bila izopačena (a mi smo videli za nekoliko časaka kako veliki talenat može da izopači jednu smisao), ona bi bila (a ona će to postati) za vas ono što je već bila za čitaoce knjige, jedna prevashodno religiozna i moralna misao koja se može izraziti rečima: podsticanje na vrlinu kroz užasavanje nad porokom.

Tužilac Pinar je namrgodjeno slusao odbranu. Znao je da nece biti lako suprotstaviti se tako autoritativnom protivniku.
Urednik Pis je pun nade gledao u cuvenog advokata. A Flober je napeto ocekivao dalji tok sudjenja. Skrenuo je pogled u publiku: sarolika gomila željna senzacija. U publici je bilo bar nekoliko gospodja Bovari. Možda su bas one najžešce aplaudirale Pinaru?
Dvoranom se prelomio sugestivni bariton advokata Senara: „Ona se podala! Pa sta! Zar je svaki opis zabranjen? Ali kada se inkriminise, moralo bi se sve citati, a carski tužilac nije sve citao. Odlomak koji inkriminise ne zaustavlja se tamo gde se on zaustavio. Ima jedno ublaženje, evo ga. U kancelariji se to nije citalo. G. carski tužilac nije na to malocas obratio pažnju. On je video samo ovo: „potom je jednim pokretom zbacila sve svoje odelo“, i uzviknuo je povreda javnog morala. Zaista suvise lako optuživati s obzirom na jedan takav sistem. Ne daj bože da pisci recnika padnu saka g. carskom tužiocu. Kojem bi od njih poslo za rukom da izbegne osudu ako bi mu palo na um da pomocu izrezivanja ne recenica, nego reci, nacini spisak svih reci koje bi mogle vredjati moral ili religiju?“ Dvoranom se razlegao smeh. Tužilac Pinar, crven u licu i trudeci se da nadvice publiku, spremno je odgovorio na repliku odbrane: „Na taj prigovor dva odgovora: pretpostavimo da je delo moralno, to ne znaci da se zbog moralnog zakljucka mogu oprostiti pohotljivije pojedinosti koje se u njemu mogu naci. I opet velim, delo u osnovi nije moralno. Velim, gospodo da se pohotljive pojedinosti ne mogu pokriti moralnim zakljuckom inace bi se mogle ispricati sve orgije koje se mogu zamisliti, opisati sve sramote jedne bludnice, i prikazivati je kako umire na rdjavom krevetu u bolnici.
„A zasto ne?“ - mislio je Flober, muceci se da to ne izusti glasno. Dosta je bilo tih romanticarskih magli kroz koje se nije video covek. Ali na srecu ima i pametnih ljudi koji mu daju podrsku u ovim teskim casovima. Setio se jucerasnje posete slavnom Lamartinu. Njegov roman Lamartin je pratio u „Pariskoj reviji“ u svom letnjikovcu, na selu. Po dolasku u Pariz je pronasao Floberovu adresu i poslao svog sekretara da mu izruci pohvale.
Juce je posetio slavnog pisca. Lamartin mu je rekao : „Vi ste mi dali najbolje delo koje sam procitao za poslednjih dvadeset godina.“ Mladi pisac mu se požalio: „Pa, možete li pojmiti g. Lamartin da je protiv mene podignuta tužba pred sudom za prestupe zbog povrede javnog i verskog morala“, Zacudjeni Lamartin: „Vrlo je žalosno vec i to sto su se grdno prevarili u pogledu vaseg dela i sto su naredili da se ono tuži, ali nije mogucno, s obzirom na cast nase zemlje i epohe, da ce se naci jedan sud koji bi vas osudio“.
Pariski sud za prestupe uveren u svoju neprikosnovenost sudio je i piscu i književnosti i moralu. Na srecu citalaca i literature sud je shvatio svoju zabludu. Flober, urednik Pis i stampar Pije oslobodjeni su optužbe i placanja sudskih troskova.
Gospodja Bovari je objavljena bez skracivanja a za njom slede i druga Floberova dela! „Iskusenje svetog Antonija“, „Sentimentalno vaspitanje“, „Buvar i Pekise“, „Salambo“... Flober je jedan od retkih pisaca koji su na sudu dobro prosli. Bodlerovo „Cvece zla“. Godine 1857. jos jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je pesnik Sarl Bodler pisao stihove u koje je utkao „celo svoje srce“, kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cvece zla“ u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlazima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare. Uskoro, u poznatom francuskom casopisu „Le Figaro“ objavljen je prikaz jednog književnog kriticara koji je samouvereno tvrdio da se u Bodlerovim stihovima „odvratno združuje s podlim, gadno se bratimi s pokvarenim“.
Samo nekoliko meseci posle Floberovog procesa, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao vec dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe. 

 

Vasko Popa

iz ciklusa "Predeli" i "Spisak".

Na stolu
Stolnjak se širi
u nedogled
Sablasna
Senka čačkalice sledi
Krvave tragove čaša
Sunce oblači koske
U novo zlatno meso
Pegava
Sitost vere se
Uz vratolomne mrve
Krunice dremeža
Belu su koru probile.


______________________________



"Žmure"
Neko se sakrije od nekoga
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom
Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu
Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi
Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe.

_______________________________

"Vrati mi moje krpice"


Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju
pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkaloU istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasnoMoj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja dobaOdbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramuPrekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje
_______________________________

Govoriš zidu. Govoriš mraku, govoriš u mrak. Govoriš
vatruštini. Govoriš rugobama iz svojih ružnih snova.
Govoriš svojoj smrti. Govoriš Njenoj smrti, govoriš smrti.
Govoriš vodurini. Govoriš praznini, govoriš u prazno.
_______________________________

Zaboravan broj

Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku

Da se dele da se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše.
_______________________________

Izgubljena crvena čizmica

Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda
Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih
Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju
Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku
Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svetlim tragovima blata
Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života.

 
_______________________________

Poslednja vest iz male kutije

Mala kutija u kojoj je ceo svet
Zaljubila se u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
Mala kutija male kutije
Zaljubila se i ona u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
I tako je to u beskraj išlo
Ceo svet iz male kutije
Trebalo i da bude
U poslednjoj kutiji male kutije
Ni jedna od malih kutija
U maloj kutiji zaljubljenoj u sebe
Nije poslednja
Nađite sada svet.
_______________________________

OČIJU TVOJIH DA NIJEOčiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

______________________________
PRE IGRE
Zoranu Mišiću
Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra
______________________________
KLINA

Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori

Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin

Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor

Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori
______________________________
IZMEĐU IGARA
Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočekaNiko se ne odmara
______________________________
SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće
______________________________

POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj s čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam

1954
______________________________

KOSOVO POLJE
Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika.

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo.

______________________________

HILANDAR
Crna majko Trojeručice
Pruži mi jedan dlan
Da se u čarobnom moru okupam
Pruži mi drugi dlan
Da se slatkog najedem kamenja

I treći dlan mi pruži
Da u gnezdu stihova prenoćim

Prispeo sam s puta
Prašnjav i gladan
I željan drugačijeg sveta

Pruži mi tri male nežnosti
Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
I glavu ne izgubim

I dok tebi sve tri ruke ne odseku
Crna majko Trojeručice


______________________________


Daleko u nama

Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

(1943)
______________________________
o vasku popi

Lav Nikolajevič Tolstoj, Rat i Mir ( o ratu )

 

 

O ratu

I

Krajem 1811. godine počelo je u zapadnoj Evropi jače naoružavanje i prikupljanje vojske, a 1812. godine ta se vojska - milioni ljudi (rašunajući i one koji su prevozili i hranili vojsku) krenu sa Zapada na Istok, prema granicama Rusije, na kojima se, isto tako od 1811. godine, prikupljala ruska vojska. Dvanaestog juna vojska zapadne Evrope pređe granice Rusije i poče rat, to jest, odigra se događaj protivan ljudskom razumu i svoj ljudskoj prirodi. Milioni ljudi činili su jedni drugima tako nebrojeno mnogo zločina, prevara, izdajstava, krađa, pravljenja i izdavanja laznih novčanica, grabeža, paljevina i ubistava, da ih za čitave vekove ne može skupiti hronika svih sudova na svetu, i u tom periodu vremena ljudi koji su to činili nisu to smatrali za prestup.

Šta je izazvalo taj neobični događaj? Kakvi su mu bili uzroci? Istoričari s naivnim pouzdanjem govore da su uzroci toga događaja: uvreda nanesena hercegu Oldenburskom, nepoštovanje kontinentalnog sistema, vlastoljublje Napoleonovo, tvrdoglavstvo Aleksandrovo, pogreske diplomata itd.

Dakle, trebalo je samo da su se Meternih, Rumjancev ili Taljeran lepo potrudili da između carevih primanja i rauta napisu malo veštije akt, ili da je Napoleon pisao Aleksandru: "Monsieur mon frère, je consens à rendre le duché au duc d'Oldenbourg",1 - i rata ne bi bilo.

Razumljivo je što je stvar tako izgledala savremenicima. Razumljivo je što se Napoleonu činilo da su engleske intrige bile uzrok ratu (kao što je govorio na ostrvu sv. Jelene); razumljivo je što je članovima engleskog parlamenta izgledalo da je uzrok ratu bilo vlastoljublje Napoleonovo; što je princu Oldenburskom izgledalo da je uzrok ratu bilo nasilje izvršeno prema njemu; što se trgovcima činilo da je uzrok ratu bio kontinentalni sistem koji upropašćuje Evropu; što se starim vojnicima i generalima činilo da je glavni uzrok bio to što je neophodno bilo da se oni upotrebe u ratu; što je legitimistima u to vreme izgledalo da je neophodno povratiti opet les bons principes, a diplomatima se u to vreme činilo da se sve dogodilo zbog toga što nije dovoljno vešto sakriven Napoleonov savez Rusije sa Austrijom od 1809. godine i sto je bio nevešto napisan memorandum pod No 178. Razumljivo je što je savremenicima izgledalo da su ovo bili uzroci i da je bilo jos nebrojeno, beskrajno mnogo uzroka, čija množina zavisi od nebrojeno različitih tačaka posmatranja. Ali nama potomcima, koji posmatramo u punom obimu ogromnost odigranog događaja i istražujemo njegov prost i strašan smisao izgledaju ti uzroci nedovoljni. Nama je nerazumljivo kako su mogli milioni ljudi-hrišćana ubijati i mučiti jedni druge zato što je Napoleon bio vlastoljubiv, Aleksandar tvrdoglav, politika Engleske lukava a herceg Oldenburski uvređen. Mi ne možemo da razumemo kakvu vezu imaju te okolnosti sa samim faktom ubijanja i nasilja; zašto je hiljadama ljudi s drugog kraja Evrope, zbog toga što je herceg uvređen, ubijalo i upropašćavalo ljude po smolenskoj i moskovskoj guberniji i bilo ubijano od ovih.


Nama potomcima koji nismo istoričari, koji nismo zaneseni procesom istraživanja, pa zato s nepomucenim zdravim razumom posmatramo taj događaj, izgleda da on ima nebrojeno mnogo uzroka. Što više ulazimo u istraživanje uzroka, time nam se više njih otkriva, i svaki posebno uzet uzrok ili čitav niz uzroka izgledaju nam sami za sebe podjednako tačni, a podjednako pogrešni kad se uzme njihova ništavnost prema zamašnosti događaja i podjednako pogrešni kad se uzme da nisu mogli svojim uticajem (bez učešća svih ostalih uzroka što su se stekli) izazvati događaj koji se odigrao. A takav uzrok, kao što je otkaz Napoleonov da ukloni svoju vojsku preko Visle i da vrati hercegstvo Oldenburg, izgleda nam kao želja ili neželja ma kog francuskog kaplara da stupi po drugi put u vojsku: jer kad taj kaplar ne bi hteo ići u vojsku i kad ne bi hteo ni drugi, ni treći, ni hiljaditi kaplar ni vojnik, onda bi za toliko manje ljudi bilo u Napoleonovoj vojsci, i ne bi moglo biti rata.

Da se Napoleon nije našao uvređen zahtevom da odstupi preko Visle i da nije zapovedio trupama da idu napred, ne bi bilo rata; ali da svi seržani nisu poželeli da ponovo stupe u vojsku, ni onda ne bi moglo biti rata. Isto tako ne bi moglo biti rata da nije bilo engleskih intriga, i da nije bilo hercega Oldenburskog, i da se Aleksandar nije osetio uvređen, i da nije bilo apsolutističke vlasti u Rusiji, i da nije bilo francuske revolucije, i za njom diktature i imperije, i svega onog sto je izazvalo francusku revoluciju, i tako dalje. Bez ma koga od tih uzroka ne bi nista moglo biti. Dakle, svi ti uzroci - milijarde uzroka - stekli su se zato da stvore ono sto je bilo. I dakle nista nije bilo izuzetan uzrok dogadjaju, nego se dogadjaj morao dogoditi samo zato sto se morao dogoditi. Morali su milioni ljudi, odrekavsi se svojih ljudskih osecanja i svoga razuma, ici sa Zapada na Istok i ubijati sebi slicne ljude, isto onako kao sto su pre nekoliko vekova isle gomile ljudi sa Istoka na Zapad i ubijale sebi slicne ljude.

Postupci Napoleonovi i Aleksandrovi, od cije je reci, kako se cinilo, zavisilo hoce li se dogadjaj odigrati ili se nece odigrati - bili su onako isto malo svojevoljni kao i postupci svakog vojnika, koji je isao u rat zato sto je izvukao kocku ili sto su ga poterali. To nije moglo biti drukcije zbog toga sto je, da bi volja Napoleonova i Aleksandrova (onih ljudi od kojih je, kao sto je izgledalo, zavisio dogadjaj) bila ispunjena, bilo neophodno da se steknu nebrojene okolnosti, od kojih da nije bilo jedne, dogadjaj se ne bi mogao odigrati. Bilo je neophodno da milioni ljudi u cijim je rukama bila istinska snaga, da oni vojnici koji su pucali, vukli provijant i topove, pristanu da ispune tu volju pojedinih i slabih ljudi i da budu dovedeni do tog pristanka nebrojenom mnozinom slozenih, raznolikih uzroka.

Fatalnost je neizbezna u istoriji zato sto se njome objasnjavaju nerazumne pojave (to jest, one kojima mi ne shvatamo razumnost). Sto se mi vise trudimo da razumno objasnimo te pojave u istoriji, time nam one postaju nerazumnije i nepojamnije.

Svaki čovek živi za sebe, koristi se slobodom da postigne svoje lične ciljeve i oseća svim svojim bićem da može odmah da učini ili da ne učini takav i takav akt; ali cčm ga on učini, odmah taj akt, izvršen u izvesnom momentu vremena, postaje nepovratan i biva svojina istorije, u kojoj on nema slobodnog, nego unapred određenog značaja.

Svaki čovek ima dve strane života: život lični, koji je utoliko slobodniji ukoliko su mu interesi apstraktniji, i život stihijski, život gomile, u kome čovek neizbečno vrši propisane mu zakone.

Covek zivi svesno za sebe, a sluzi kao nesvesno orudje za postizavanje istorijskih, opstih ljudskih ciljeva. Izvrsen postupak ne moze se povratiti i njegovo dejstvo, kad se stekne u izvesnom vremenu zajedno sa milionima dejstava drugih ljudi, dobija istorijski znacaj. Sto je vise na drustvenoj lestvici, sto je vise vezan s velikim ljudima, tim vise ima vlasti nad drugim ljudima, tim je ocevidnija odredjenost i neizbeznost svakog njegovog postupka.

"Srce je vladaocevo u ruci bozjoj".

Vladalac je - rob istorije.

Istorija, to jest, neizvestan, opsti, masovni zivot covecanstva sluzi se svakim trenutkom vladaocevog zivota kao orudjem za svoje ciljeve.

Pri svem tom sto se Napoleonu sad, 1812. godine, cinilo vise nego ikad da do njega stoji verser ou non verser le sang de ses peuples2 (kao sto mu je Aleksandar pisao u poslednjem pismu), on nije bio nikad vise nego sad podlozan onim neizbeznim zakonima koji su ga nagonili da (radeci, kao sto je njemu izgledalo, po svojoj volji) radi za opstu stvar, za istoriju, ono sto se moralo odigrati.

Ljudi sa Zapada kretali su se na Istok da ubijaju jedni druge. I, po zakonu sticaja uzroka, nakupilo se samo sobom i steklo s tim dogadjajem hiljadama sitnih uzroka tog pokreta i rata: prekori sto se ne odrzava kontinentalni sistem, pa herceg Oldenburski, pa kretanje vojske u Prusku, koje je (kako se cinilo Napoleonu) preduzeto samo zato da se dobije oruzani mir, pa ljubav i navika francuskog imperatora na rat, koja se podudarila s raspolozenjem njegovog naroda, pa zanos od grandioznih priprema, pa troskovi oko priprema, pa potreba da se dobiju takve koristi koje bi podmirile te troskove, pa pocasti u Drezdi koje su mu zanele pamet, pa diplomatski pregovori koji su, po misljenju savremenika, vodjeni sa iskrenom zeljom da se dodje do mira a koji su samo vredjali samoljublje i jedne i druge strane, pa milioni miliona drugih uzroka sto su se nakupili pred dogadjaj koji se morao odigrati i stekli se s njim.

Kad jabuka sazri i padne - zasto padne? Da li zato što teži zemlji, da li zato što joj se srž osuši, da li zato što se suši na suncu, što je teška, što je otresao vetar, ili zato što se dečaku koji stoji pod njom prohtelo da je pojede?

Ni jedno od toga nije uzrok. To je sve sticaj samo onih uslova pod kojima se odigrava svaki životni, organski, stihijski događaj. I onaj botaničar što nađe da jubuka pada zato što joj trune tkivo i tome slično imaće pravo onako isto kao i onaj dečak koji stoji pod njom i koji će reći da je jabuka zato pala što je on zaželeo da je pojede i što se molio bogu da padne. Isto tako imaće pravo i nepravo i onaj koji kaže da je Napoleon pošao u Moskvu zato što je to hteo i da je propao zato što je Aleksandar hteo da on propadne; kao što će imati pravo i nepravo onaj koji kaže da je potkopano i oboreno brdo od milion pudova zato što je poslednji radnik udario pod njim poslednji put pijukom. Takozvani veliki ljudi su u istorijskim događajima etikete što daju naziv događaju, a taj naziv, kao i etikete, najmanje ima veze sa samim događajem.

Svako njihovo dejstvo, što njima samim izgleda svojevoljno, u istorijskom smislu nije svojevoljno, nego je u vezi sa celim tokom istorije i određeno od pamtiveka.


Iz: Lav Nikolajevic Tolstoj, Rat i mir, "Prosveta", Beograd 1968, knjiga III, deo prvi, str. 7-12.


___________________________________

OD ISTOG AUTORA:

                                                       Tolstoj, Lav Nikolajevič, Rat i mir , IV knjiga, I deo  
                                                        Tolstoj, Lav Nikolajevič, Tri isposnika 
                                                        Tolstoj, Lav Nikolajevič. Karma  

Aleksandar Sergejevič Puškin .Tatjanino pismo Onjeginu

TATJANINO PISMO ONJEGINU


Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htjela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smjela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i rijetko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gdje moj život traje,
ja ne bih srela vas zacijelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osjećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga vjerna
i bila bih mu žena smjerna,
a svojoj djeci dobra mati.
Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
na svijetu dala srce svoje!
Oduvijek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…
Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš’o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bijednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o priviđenje moje drago,
promak’o kroz noć kao sjena,
nad uzglavlje se moje sag’o
i šapnuo mi riječi nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovdje sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nijemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jamči lijepim
i predajem se njoj bez straha…

Onjeginovo pismo Tatjani


Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…

Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogresših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...
Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.