Vitalij Šentalinski: Staljin je znao ko je dobar pesnik

        Tačno pre 25 godina ruski pisac Vitalij Šentalinski dobrovoljno je ušetao u Lubjanku, čuvenu zgradu tajne službe u centru Moskve, u kojoj su tokom vladavine boljševika mnogi ljudi saslušavani, mučeni, premlaćivani i ubijeni. Taj deo neba iznad Lubjanke veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin nazvao je „nesrećnim“. Razlog je bio samo jedan – otkriti sudbinu pisaca koji su nezakonito ubijeni tokom Staljinovog režima. A takvih je bilo mnogo.

        Čitava jedna istorija ruske književnosti završila je ispred hladnog betonskog zida čekajući da streljački vod ispali smrtonosne hice u njih. I ne samo pisaca. Plejada slobodnomislećih ljudi prosto je zbrisana sa lica zemlje samo zbog drugačijeg mišljenja. Bilo je tu i slikara, glumaca, režisera, pesnika, političara, revolucionara… Šentalinski je u ime Svesavezne komisije za literarno nasleđe represiranih i poginulih pisaca dobio pravo da istraži sudbine nestalih kolega. Na vlasti u SSSR-u je bio Gorbačov.

          A spisak koji je dostavljen Državnom tužilaštvu i KGB-u sadržao je 13 imena. Najvećih: Babelj, Veseli, Voronski, Gumiljov, Katajev, Kljujev, Koljcov, Mandeljštam, Piljnjak, Pribludni, Svjatipolk-Mirski, Florenski, Čajanov.

    Ovom spisku kroz uvid u dosijea su se nenadano pridružili i pisci Mihail Bulgakov, Lav Tolstoj, Andrej Beli, Nikolaj Gumiljov, Maksim Gorki, Andrej Platonov, filozof Nikolaj Berđajev, Lenjin, Karsavin, čuveni pisac i anarhista Boris Savinkov, pesnikinja Marina Cvetajeva i njen suprug Sergej Efron, Mihail Šolohov, nobelovac Boris Pasternak…

         Iz istražnih materijala Šentalinski je krišom beležio i diktirao u diktafon čitave stranice, a njegova supruga Tatjana je sve to prekucavala. Iz toga su u protekle dve decenije nastale dve kapitalne knjige, neka vrsta ispita savesti i kamena međaša za sve slobodnomisleće ljude – “Vaskrsla reč – iz književnih arhiva KGB-a” i “Iznenađenja Lubjanke – povratak književnim arhivama KGB-a”.

     Danas, Šentalinski je posle 20 godina okončao rad na istraživanju sudbine represiranih pisaca. Zaokružio je trilogiju i objavio, kako kaže, svoju poslednju knjigu o ovoj temi – “Zločini bez kazne – iz književnih arhiva KGB-a”, koju je kod nas objavila izdavačka kuća Russika. Zahvaljujući radu komisije do danas je rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su nezakonito likvidirani od dolaska boljševika na vlast u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine.

            Ipak, kako Šentalinski ekskluzivno priča za Danas, niko od islednika, likvidatora ili ljudi koji su učestvovali u ubistvima bez presuda nevinih ljudi “nije odgovarao pred sudom ili pokazao bilo kakvo kajanje” zbog onoga u čemu je učestvovao.

– Ne, ne znam za takve ljude. Njihova objašnjenja su uvek bila da su samo ispunjavali naloge i da su bili samo državne sluge. Slučaj pokajanja ne znam – priča Šentalinski.

     Podsećam ga da kada su svojevremeno pitali jednog islednika, koji je na kraju i sam završio u logoru, da li zna ko je Isak Babelj, on odgovorio da zna samo to da je pisac.

– A kada su ga pitali da li ste čitali nešto od njega, rekao je – zašto bih čitao? I kada su boljševici davali naredbe za streljanje, recimo Gumiljova, on je za njih bio samo protivnik. Tako su ga gledali, a ne kao pisca – nastavlja Šentalinski.

Kaže da je razgovarao sa porodicama Babelja, Gumiljova, Florenskog… i da je od njih dobio podršku za svoj rad.

– Razgovarao sam u okviru jednog dokumentarnog filma koji je pravio Babeljev unuk Andrej, koji je bio glumac i živeo je u Americi. Pesnik Nikolaj Gumiljov nije imao druge dece sem Lava Gumiljova. Bio sam i u kontaktu sa porodicom sveštenika Pavla Florenskog. Porodice dobro reaguju na moj rad. Bilo je slučajeva kada sam ja pomagao njima da se sete nekih događaja, a bilo je i obratnih slučajeva. Oni su shvatili da ja poštujem svoje junake i da ne mogu da im nanesem nikakvu štetu. Unuci Pavla Florenskog nisu znali kako je nastradao. Ja sam pre njih otkrio taj isledni materijal i saznao da je streljan 1937. godine na Soloveckoj etapi. Tada je ubijeno više od 1.000 ljudi, a među njima je bio i Pavle Florenski. Unuci su mislili da je Florenski ubijen 1942. godine, pošto su to dobili na osnovu zvaničnog dokumenta koji je bio falsifikovan. Namerno su davali lažne datume smrti kako bi ispalo da su zatvorenike ubili Nemci tokom Drugog svetskog rata – ističe Šentalinski.

        Prema njegovim rečima, za Florenskog su u zvaničnom dokumentu tvrdili da je stradao na brodu koji je potopila nemačka podmornica, ali je to bio falsifikat.

      U novoj knjizi Šentalinskog se nalaze i pisma koja su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, za kojeg navodi da je bio neostvareni pesnik. “Staljin je tačno znao ko je dobar, a ko loš pesnik. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, postavljao ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem”, kaže Šentalinski i dodaje da je Staljin, kada je Mandeljštam uhapšen, pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Kada je ovaj rekao da jeste, „samo ga je proterao u logor“, gde je i umro. Mandeljštam je u logoru bio zbog pesme protiv Staljina.

         Ahmatova je, kada su prvi put uhapsili njenog sina Lava Gumiljova, zajedno sa svojim drugim mužem, napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Isto je učinio i Boris Pasternak i Staljin ga je oslobodio. Ipak, kasnije ga je hapsio tri puta i na kraju poslao u logor.

        Šentalinski priča da je Ahmatova jako dobro znala da je prisluškuju i da je o svakom njenom pokretu ili izjavi direktno obaveštavana sovjetska tajna služba.

– Sada se pojavio novi sloj dostavljača, cinkaroša. Oni su počeli da štampaju knjige, pa je tako Astrovska, koja je bila glavna u istrazi i praćenju pesnikinje Ane Ahmatove, objavila knjigu o Ahmatovoj! Istovremeno je za tajnu službu pisala prijave. Ahmatova je imala jako visoko mišljenje o sebi. Bila je dvorska dama, izuzetan prevodilac, ali ju je Astrovska doživljavala maltene kao suparnicu. Kao da je želela da kaže – i ja mnogo značim. Ona je pisala dnevnik, računajući da će nekad biti objavljen. Onda je pisala dostave u kojima je maltene ponavljala čitave pasuse dnevnika koje je davala KGB-u. Sada, kada smo došli do tih dostava, a muzej Ahmatove je štampao ove dnevnike, videli smo da je ponavljala delove svog dnevnika u dostavama, naglašava Šentalinski.

       Kako dodaje, Ahmatova je imala čitavu svitu sledbenika i često je govorila – Ja sama njih snabdevam podacima.

– U mojoj novoj knjizi Ahmatova sama govori u mikrofon šta hoće. Ona je bila svesna da je prisluškuju i da primaju novac za to. To je dosta zanimljiv psihološki pristup. Ana je znala ili je sumnjala da je Astrovska špijunira. Ona joj je onda govorila kako je sovjetska vlast dobra, nadajući se da će ona to preneti tajnoj službi, pa se odjednom u njenim izveštajima pojavljuje da je Ahmatova velika patriotkinja – naglašava Šentalinski kroz osmeh.

       Na pitanje zašto su pojedinci prijavljivali pisce tajnoj službi, Šentalinski kaže da je osnovni razlog to što su manje daroviti pisci zavideli njihovom talentu, dok su drugi hteli da dobiju stan od države, novac, “prijavljivali su iz osvete, zbog žena, da bi oteli drugom ženu”.

– Tu je bilo mnogo šekspirovskih strasti i jednog dana će o našim savremenicima pisati kao o Šekspirovim junacima. Kako je Astrovska postala dojavljivačica? Nju su prvo uhapsili po principu – daj mi čoveka, naći ću mu krivično delo. Ako se sretneš s nekim strancem, znači da si špijun. Dvadesetih godina su Astrovsku uhapsili i pretpostavlja se da su je tada i zavrbovali. Želela je da živi i verovatno je pomislila da neće ništa loše učiniti ako počne da piše dostave o Ahmatovoj – navodi Šentalinski, koji je napisao i knjigu „Potkazivanje kao žanr socijalističkog realizma“. On ističe da je našao pismo tadašnjeg ministra bezbednosti Abakumova upućeno Staljinu o tome da Ahmatovu treba uhapsiti. Međutim, dogodilo se da istovremeno s tim dopisom Staljinu na njegov sto stigne poema, oda koju je Ahmatova napisala o Staljinu da bi spasla svog sina iz logora. Stihovi su prevagnuli, pa svemogući Koba nije potpisao odluku za njeno hapšenje, dok je ministar nastavio da prati i kontroliše veliku pesnikinju. Za Šentalinskog današnji ljudi se mnogo ne razlikuju od nekadašnjih i ne isključuje mogućnost da bi se i mi danas ponašali isto kao i oni.

     Kao najsramniji slučaj Šentalinski navodi upravo to što je čuveni pesnik Nikolaj Gumiljov rehabilitovan tek 70 godina nakon streljanja. Ubijen je 1921. a rehabilitovan 1991.

– Onaj ko je streljao Gumiljova danas je postao zločinac, a onaj koji je streljan sudija. Sud istorije je suština istorije – navodi Šentalinski.

U novoj knjizi Šentalinski je obradio i slučaj Leonida Kanegisera, druga pesnikinje Marine Cvetajeve i pesnika Sergeja Jesenjina. Imao je 22 godine i streljan je 1918. godine.

– U njegovom dosijeu sam našao beleške koje je zapisivao pred streljanje. Iznenađujuće, ali pred streljanje je mislio o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom“. Drugi ključ za ovu knjigu, kao spas od tame, našao sam u rečenici – „O čoveče, spoznaj svoje vrline“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla još u 17. veku – priča Šentalinski i dodaje da njegove knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, pošto su one „lek od istorijskog zaborava“.

     Ipak, Šentalinski ne želi da kaže ko je za njega od junaka njegovih knjiga bio najhrabriji, a ko najveće razočaranje.

– To je neuporedivo, pogotovo što mi ne znamo pravu istinu. Ali pisac ne sme da deli svoje junake na to ko mu je ljubimac, a ko ne. On mora da bude objektivan. Mandeljštam je rekao – „Ne poredi žive“. Možda se za nekog misli da je bio anđeo, a u stvari je bio đavo. Mi onda praktično imamo posla sa fantomima koje smo sami stvorili u svojoj svesti – ističe Šentalinski.

       Na pitanje da li je u arhivama našao slučaj pisca Danila Harmsa, koji je umro u zatvoru 1942, Šentalinski kaže da nije jedini koji je pretraživao arhive i da su se onima koji su bili u Lenjingradu bavili lenjingradski pisci.

– Ali Harmsa nisam našao u arhivama, dodaje Šentalinski.

Krv na dokumentima

– Veoma teško mi je bilo da radim sa takvim materijalom. Na nekim dokumentima sam video tragove krvi… Želeo sam da zatvorim fasciklu, ali nije bilo moguće ići nazad. Posle mnogo godina represije bilo je neophodno učiniti sledeći korak i oznaku „Državna tajna“ na dokumentima, zameniti oznakom „Čuvati večno“ i pamtiti večno.

Aleksandar Roknić

izvor 

Četiri Pisma Danilu Kišu

BORIS OKUĐAVA 


Dragi Danilo!

Hvala za čestitke.
Pisao sam pismo Ljonji Š., ali sam, verovatno, pogrešio adresu.
Prenesi mu pozdrav.
Kako tvoja literatura?
Piši mi.
Grlim te,
tvoj
Bulat
P.S. Ako možeš, pošalji svoju fotografiju.



- - - -


Dragi Danilo!

Od tebe ni glasa. Šteta.
Jesi li dobio moju knjigu?
Bio sam u Parizu. Predivno. Dobio sam čir. Lečim se.
U Parizu sam nastupao u Mutualite.
Sada firma „Pesma sveta“ izdaje moju ploču. Odlazim u Minhen 15-og januara.
Biću tamo 20 dana.
Kada će „Ateqe“ biti u Moskvi?
Svih se sećam.
Svima prenesi pozdrav.
Srećna Nova godina!
Kapodastro!!
Bulat
Moskva A-195, Lenjingradskoe Šosse
dom 86, korpus 2, kv. 72
B. Okuđava

- - - -

Dragi Danilo!

Raduje me prilika da ti pošaljem pozdrav. Tolja Žiguqin, izvrstan naš pesnik
i moj sused. On zna šta je to tuga i šta je to čast.
Savetujem ti da ga zavoliš i on će, nadam se, zavoleti Beograd.
Zamoli da ti ukratko ispriča svoj život, i ti ćeš shvatiti da u njegovom životu
i u tvojoj prozi ima mnogo zajedničkog.
Nadam se da si zdrav i da ti lekari na zabranjuju da piješ šljivovicu.
Silno bih želeo da se s tobom vidim. Možda će se to jednom i dogoditi.
Zdrav budi.
Grlim te.
Bulat
Ringlice!!! Kapodastro!!
P.S. Prenesi pozdrav Sveti Lukiću.
___________________________________

Danilo Kiš
Pismo Petru Vujičiću 

Pariz, 26. maj 70.
Dragi Pjotr,
U jednom razgovoru sa sekretaricom Gallimarda, a u želji da malo zezam uobražene Fracuze, pomenuo sam joj roman našeg prijatelja Bulata Okuđave, prebacujući joj, mislim s pravom, da prevode razne sovjetske gluposti, samo zato što su sovjetske, a da ovaj roman, Zdrav buđ školjar (ili Zdravstvuj, školjar, ne sećam se tačno), nisu preveli. Na moje veliko iznenađenje, ona je znala o
kome i o  čemu je reč, pa mi je čak rekla da oni pokušavaju da dođu do tog romana, ali uzalud, pa čak ni Bulata ne mogu da dobiju, jer mu ne znaju adrese. Dakle (posle ove vrlo-vrlo proširene rečenice) evo šta bih te zamolio, jer sam joj to obećao: da mi pošalješ Bulatovu adresu (ja je imam u Beogradu,
ali nema ko da mi je pošalje) kao i, po mogućstvu, samu knjigu, na ruskom, jer sećam se da si je ti prevodio. Ja bih to njima dao na uslugu, pa kad je fotokopiraju da ti je vrate. Da li bi bio ljubazan da mi što pre pošalješ te stvari, ili, makar, da mi javiš ukoliko nemaš knjigu, da im bar kažem da
ne mogu ništa da učinim. Tako mi treba kad se pravim važan!
       Kad sam ja već samo poslovan, budi bar ti dobar, pa mi napiši još ponešto, još poneku zanimljivu vest: šta radiš, šta ima novog kod nas i tamo podobno.
    Da li si Šćepi preveo onaj čuveni članak iz poljskog časopisa? Onaj u kojem se kaže za njega da je uvatio boga za... Ukoliko nisi, prevedi mu to.
Ukoliko jesi, prevedi mu ga još jednom. Njemu nikad nije dosta.
    Najsrdačnije te pozdravljam

     Kiš

- - - -


Beleška

Do susreta između Bulata Okuđave i Danila Kiša došlo je zahvaljujući gostovanju nekolicine sovjetskih pesnika na I Bitefu, 1967. Bili su to, pored Okuđave, još i Bela Ahmaduljina, Viktor Bokov i Garoljd Registan.
Okuđava je u to vreme već uveliko poznat i njegove su pesme beležene i pevane na prijateljskim sedeljkama kod Leonida Šejke i Marije Čudine, Danila Kiša, Peđe Ristića... uz poneku od logorskih pesama, koje su takođe došle do nas. Okuđava je održao koncert u podrumu „Ateqea 212“ okružen
uglavnom svojima.. I te se noći, uz druženje posle koncerta, stvorilo prijateljstvo između Bulata, Leonida (Ljonje) i Danila, čiji se tragovi vide i u ovim kratkim pismima, pronađenim u Kišovoj prepisci, zajedno sa jedanaest pesama koje je Okuđava svojeručno ispisao. U njima ima neke dirljive
bliskosti i nekoliko reminiscencija koje se svode na ponavljanje reči „kapodastro“ i spomen „ringlica“ i „šljivovice“, kao pravih otkrovenja. (Reč „kapodatsro“, pomenuta dva puta, označava mali metalni deo koji se pričvršćuje na dršku gitare kako bi se smanjila dužina žica i tako promenio tonalitet. Kiš ga je „otkrio“ Okuđavi ne samo kao koristan deo, već i kao neobičnu reč, neobičnu za svoje zvučnosti.)
    Kako pisma nisu datirana, niti koverte sačuvane, vreme pisanja i njihov redosled mo`žmo samo posredno da odredimo. Uzmemo li da je Okuđavino gostovanje u Beogradu bilo septembra 1967., a gostovanje „Ateqea 212“, za koje se Bulat raspituje u drugom pismu , maja 1968., možemo zaključiti da su prva dva napisana u poslednjim mesecima 1967. Kako se u Kišovoj ličnoj biblioteci (SANU) nalaze tri Okuđavine knjige, sa znatno kasnijim godinama izdanja, jedna na ruskom (Putešestvie diletantov. Iz zapisok otstavnogo poručika Amirana Amilahvari, 1979) i dve na mađarskom, objavljene 1972. i 1975., nemogućno je da se na neku od njih misli u pomenutom pismu. Stoga ne znamo o kojoj je knjizi reč. Nismo, nažalost, i pored upornog nastojanja, uspeli da doznamo ni tačan datum Okuđavinog boravka u Parizu. No i dalje, uprkos nepreciznosti, verujemo da je naše sumarno datiranje tačno. Do susreta između Okuđave i Kiša nije došlo u vreme gostovanja „Ateljea 212“ u Moskvi. Razlozi su nam nepoznati. Treće pismo, za koje smo najpre mislili da pripada istom vremenu, možda je poslato znatno kasnije. U njemu se pominje pesnik Anatolij Žiguljin koji je, prema podacima vezanim za Oktobarske susrete pisaca, boravio u Beogradu, najverovatnije prvi put, tek 1979. (Podatak dugujemo gospodinu Zorislavu Paunkoviću.) Tragovi kontakata i bliskosti mogu se, dakle, pratiti u razdoblju dužem od deset godina. U nedostatku Kišovih odgovora, kojih, s obzirom na njegovu nesklonost prepisci, možda i nije bilo, ovom prilikom dajemo na uvid i jedno Kipovo pismo (za čiju fotokopiju dugujemo zahvalnost gospođi Biserki Rajčić), upućeno iz Pariza Petru Vujičiću, maja 1970. Ono je posredan dokaz i "produžen eho" prijateljske bliskosti između dva pisca.

SERGEJ DOVLATOV


24. maj

Dragi Danilo KiŠ!
Bio sam gnusan u Lisabonu, a Vi ste plemenit čovek i brinuli ste o meni. Iz dubine duše Vas molim da se previše ne razočarate u mene.
Želim Vam spokoj i nadahnuće,
Vaš
Sergej Dovlatov

Napomena:

Do susreta Dovlatova i Kiša došlo je na Međunarodnom skupu pisaca, održanom maja 1988., u Lisabonu. Ne znamo ništa o Dovlatovqemom „gnusnom" ponašanju koje se pominje u pisamcetu, toj slici i prilici oscilacija za koje je kadra „ruska duša". U pismu je bila i fotokopija Dovlatovljevog portreta koji je na istom skupu nacrtao Brodski.

Kulturološki fenomen -Mišel Uelbek

 

Novi Nostradamus

Uelbek Mišel

Majstor kreiranja visoke medijske temperature:

Mišel Uelbek
Najtiražniji, najprevođeniji i najkontroverzniji francuski (a verovatno i evropski) savremeni pisac, Mišel Uelbek, pravi je majstor kreiranja visoke medijske temperature i provokativne misterioznosti oko svoje ličnosti i dela. O njegovom najnovijem romanu "Mogućnost jednog ostrva" ("La pošibilité d’une île"), i pre nego što se 31. avgusta pojavio u knjižarama, i u prevodu, u još nekoliko evropskih zemalja, mediji su pisali kao o najvećem, jedinstvenom događaju nove jesenje kulturne sezone. Roman još niko nije pročitao a već se tvrdi da će Uelbek ove godine sigurno dobiti najveću književnu nagradu, Gonkurovu, za šta se zalaže, lično svemoćni guru savremene francuske književnosti, predsednik žirija Fransoa Nurisje.
Prava pomama koja je u medijima zavladala za izjavama, intervjuima i citatima iz novog romana dobrim delom je posledica samostvorenog Uelbekovog imidža, koji ga prikazuje kao ekstravagantnog, introvertnog usamljenika, perverznog solo-drinkera i erotomana. Poslednjih godinu dana u javnost su povremeno "curile" kratke vesti koje su, navodno, do besa dovodile pisca, a za koje mnogi smatraju da ih je sam lansirao, o njegovom preseljenju iz Irske u Španiju, gde piše novi roman, za koji se znalo samo da će se baviti autobiografskim iskustvima autora sa jednom savremenom sektom. Interesovanje čitalaca i kritike za novo delo Mišela Uelbeka je razumljivo kad se ima u vidu provokativnost tema njegovih prethodnih romana, kojima je rušio mnoge tabue i uveo u literaturu neke nove teme: incest, erotske perverzije kao svakodnevnu praksu modernog urbanog čoveka, seksualno ropstvo, kloniranje, verski fanatizam i terorizam. Zbog proročanskog opisa terorističkog napada u jednom turističkom raju u Tajlandu, u romanu "Platforma" (srpski prevod objavljen u izdanju "Clio" 2002), godinu dana pre nego što se istovetan napad islamskih fundamentalista zaista desio na Filipinima, Uelbeka su nazvali novim Nostradamusom. On sam ne beži od ovog epiteta i voli da sebe naziva "piscem-prorokom". Uelbek, koga bije glas da je najveći namćor i osobenjak među piscima, ume podjednako dobro da unovči svoj talenat, kao što zna da u medijima reklamira svoju usamljenost i izolaciju iz civilizacije, koju tako oštro persiflira u knjigama.

Nj egov nedavni "transfer" od izdavača Flamarion ka "Fajaru", plaćen je sumom sličnom onima koje dobijaju fudbalske zvezde (priča se o iznosu od 1, 3 miliona evra). "Fayard "nije žalio pare jer je Uelbek fenomen u današnjem svetu gde knjige retko kad donose dobru zaradu-svaki njegov roman donosio je izdavačima sume ravne akcijama nafte na svetskim berzama. Uelbekov izdavač brižljivo je, prethodne dve godine razrađivao strategiju misterioznosti oko ovog dela: pisac se najpre "krio" negde u Španiji, zatim je odbijao da priča bilo šta o temi svoje knjige, a "tajnu" je podržavao i izdavač koji je krio čak i njen naslov. U junu je rukopis podeljen nekolicini novinara "od poverenja", koji su dobili zadatak da pripreme klimu lansiranja romana, intervjue, TV- reportaže i kritike: cela operacija je proračunata do detalja da izazove radoznalost i nestrpljenje budućih čitalaca.
Reklame nikad dosta, shvatio je Uelbek, pa je uoči izlaska svog romana iz štampe, poveo pravi rat protiv redakcija nekih velikih novina, kao što su "Figaro", "Figaro magazin" i nedeljnik "Poan". Oni su navodno, objavili povodom njegove nove knjige komentare koje je Uelbek nazvao "životinjskim reakcijama" i javno se zarekao da, do kraja svoje književne karijere, više nijednu reč neće izgovoriti za te novine. Istovremeno se u knjižarama pojavila i knjiga publiciste Denisa Demonpiona, pod naslovom "Neautorizovana Uelbekova biografija: istraživanja o jednom fenomenu", koja će, svakako, doprineti doštampavanju tiraža njegovog novog romana.
Da li je Uelbek genijalni romanopisac-prorok, ili vešt manipulator, ljubitelj evra i slave, pitaju se danas mnogi. Prve stručne reakcije na novi roman u Francuskoj su uzdržane, medijska pompa je mnogo upečatljivija od literarnih ocena. U inostranstvu, međutim, Uelbeka veličaju kao novog Balzaka. Na nedavno održanom međunarodnom kjiževnom skupu u Škotskoj njegov organizator, univerzitetski profesor Gaven Boud izjavio je da je Uelbek najznačajniji savremeni pisac, a da je njegov najnoviji roman remek-delo. Španski izdavač Huan Gonzales misli takođe da je Uelbek najveći savremeni romansijer. Italijanski izdavač Elizabeta Skarbi, iz kuće Bompiani, kaže da Uelbek sa izuzetnom i neponovljivom lakoćom stvara narativni svet, dok su svi ostali savremeni romansijeri, u ime moderne estetike, izgubili taj kvalitet. Sam Uelbek, bez ikakve skromnosti, tvrdi da on pripada velikoj i bogatoj francuskoj tradiciji pisaca koji postavljaju važna pitanja o savremenom svetu i koji pri tom ne zanemaruju umešnost pripovedanja i vođenja romaneskne intrige koja drži čitaoca.
Roman "Platforma" je anticipirao niz terorističkih napada u svetu: ova knjiga koja se završava atentatom islamskih terorista, izašla je u Francuskoj iz štampe nekoliko dana pre napada na Trade center u Njujorku ; Novi roman "Mogućnost jednog ostrva" je najava totalne destrukcije sveta i civilizacije. "Ja sam vesnik smrti, došao sam da vam donesem uništenje", kaže jedan junak ovog romana. Šta je radnja novog romana koji je izazvao toliku znatiželju, hvalospeve i osporavanja, još pre nego što se i pojavio u prodaji, i po kome je već počeo da se snima film za koji svi tvrde kako će biti događaj narednog Kanskog festivala? Ovo je do sada najobimnije Uelbekovo delo, sa više od 500 stranica, u kome se prepliće nekoliko priča, smeštenih u različita vremena. Glavni junaci su Danijel, glumac -komičar i njegov klon, koji živi nekoliko decenija kasnije. Danijel, za koga Uelbek u jednom intervju kaže da je "Zaratustra srednje građanske klase", priča svoje uspomene, svoju ljubavnu vezu sa Izabelom, urednicom jednog modnog lista, i trenutak kad je upoznao članove jedne sekte čiji je cilj da stvori "novo čovečanstvo". Klonovi Danijeli, od broja jedan do broja dvanaest, rezultati su uspešnih eksperimentisanja ove sekte, koja ima ambicije da, stvarajući novu vrstu, zavlada svetom. Prethodni Uelbekov roman "Platforma" najavljivao je kraj ljubavi, ovaj novi najavljuje kraj ljudske vrste, kaže jedan kritičar. I u intervjuima koji se svakodnevno objavljuju poslednjih sedmica, Uelbek najavljuje definitivni kraj nekih civilizacijskih tradicionalnih vrednosti, na primer svih monoteističkih religija i trijumf raelijanske sekte čiji je član i on sam.
Uverenje da je monoteističkim religijama došao kraj crpim iz ličnog iskustva
To je ono što me privuklo raelijancima, sekti koja se bavi upravo ovim problemom", kaže pisac. Sa sektom Raelijanaca Uelbek se upoznao, kako kaže, u Sloveniji, tokom jednog letovanja. Zvanični sledbenik gurua Raela postao je ubrzo zatim, tokom jednog skupa sekte u Karns Montani. "Rael je vrlo simpatičan tip, privuklo me njemu najpre to što voli naučno-fantastičnu literaturu, kao i ja. A zatim me potpuno "uhvatila" ideja o besmrtnosti koju ova sekta propagira i koja će se ostvartii jednog dana", kaže Uelbek u jednom od intervjua povodom svoje nove knjige. Priznanje da neko pripada sekti raelijanaca i da se divi njenoj ideologiji, izazvalo je u delu javnosti isto uzbuđenje i negodovanje prema Uelbeku, kao što je pre tri godine izazvala njegova izjava da je islam najgora religija na svetu, zbog čega je, povodom tužbe nekoliko muslimanskih zajednica, piscu bilo suđeno u Parizu. Kontroverzni zagovornik prostitucije i erotskog turizma u zemljama trećeg sveta, Uelbek se ne ustručva ni da javno kaže da je rasista. "Počeo sam da se interesujem za rasizam pišući knjigu o Lavkroftu (američki pesnik koji je javno izražavao divljenje za Hitlera, u kome je video "elementarnu snagu" koja će da obnovi evropsku kulturu", prim. Z. B). Uelbekov neautorizovani biograf Demonpion tvrdi da je i sama Uelbekova majka bila zapanjena količinom netrpeljivosti koju je, u vreme rata u Persijskom zalivu, njen sin počeo da ispoljava prema Arapima, Palestincima, Afrikancima i ostalim "nižim bićima za koja ne bi dao ni pet p ara", kako je tvrdio.
Da li je ovaj javno manifestovani, šokirajući rasizam stvarni stav Mišela Uelbeka, njegov otpor prema obavezujućem "politički korektnom mišljenju", koji je na snazi u javnom govoru na Zapadu, ili je samo provokativna poza, kojom želi da skrene na sebe što više medijske pažnje?- na ovu dilemu ni njegovi najbliži saradnici ne umeju da odgovore. Pisac-prorok je istovremeno pisac- misterija i pisac -skandal majstor.
Dobitnik ovogodišnje nagrade Frankfurtskog sajma knjiga Orhan Pamuk izložen represalijama u Turskoj
Zorica Banjac Glas javnosti 09.05.04

 _______________________________________


Ignorancija, provokacija, poza
Francuski pisac Mišel Uelbek pred svojim ruskim čitaocima u Moskvi

 
Uelbek

Mišel Ko god se ovih dana spustio do nekog moskovskog underground kluba, nije mogao da ne primeti najavu "događaja godine" - posetu Mišela Uelbeka Rusiji. Za nedelju dana, koliko je takozvani najkontroverzniji francuski pisac proveo u Rusiji, imao je prilično naporan program. Književno veče u Politehničkom muzeju, susret sa publikom u nekoliko najvećih knjižara u gradu, zatim veče u Francuskom kulturnom centru, i susret sa publikom u "Klubu na Brestskoj", poznatom po dobroj hrani i bogatom kulturnom programu, ali, pre svega, po "utorcima na Brestskoj", kada po ceni jednog dobijate dva obroka ili pića. Druženje sa Uelbekom pada tačno u utorak. Francuz koji se u tom trenutku našao u publici kaže: "Svako od nas bi sad platio duplo i za jedno piće, u znak zahvalnosti što ste doveli legendu".
Veče s piscem koga prati fama namćora i prilično nezgodnog tipa, i koji je objavljivanjem Platforme izazvao nezapamćeni društveni skandal i postao predmet mnogobrojnih moralističkih procesa, nikako nije trebalo propustiti.

Nešto pre sedam u klubu je teško naći mesto i za stajanje. U jednom ćošku prodaju se Proširenje područja borbe, Platforma, Svet kao supermarket, Lansarote... Novi roman Mogućnost jednog ostrva je u prvom planu. Traže se i Elementarne čestice, ali je ta knjiga, objavljena 2004. godine, odavno rasprodata. Uelbek počinje da čita stihove, a da prethodno publiku nije udostojio nijednim Dobro veče. U ovakvim prilikama stranci ne samo da pozdrave publiku, nego to obično učine na ruskom jeziku. Ali, kako i sam kaže: "Ne volim javne nastupe i tolike gužve". Tiho, jednolično, čita desetak svojih pesama iz knjige Ostati među živima. Na video bimu stihovi se smenjuju na ruskom jeziku. Rusima, naviknutim na jako izražajno, možda čak i preterano teatralno recitovanje, ne deluje drsko - on ostavlja utisak umornog, stidljivog, tihog i povučenog čoveka.
Za tih pola sata pisac je napravio dve pauze - taman toliko da otpije po gutljaj piva. Dobio je aplauz toliko bled, koliko je bilo bledo i njegovo čitanje. A onda su usled ila pitanja publike.
"Šta mislite o nacionalnim manjinama?" Pisac pali cigaretu, i odgovara: "Ne znam na šta mislite. Ne znam tačno šta su nacionalne manjine. Da li možda mislite na Baske?" To je Uelbek o kome smo slušali i koga smo očekivali. Ironičan i nezainteresovan. Međutim, samo na trenutak se učinilo da se temperatura u sali diže - da pisac počinje s provokacijama.
"Šta je to što ruske žene čini različitim od ostalih žena?".
I odgovor:
"Ne znam. Nisam imao prilike da upoznam ruske žene."

"Šta mislite o ruskim filozofima?"
Vrlo ozbiljnog lica, posle duge pauze, Uelbek odgovara:
"Mmm, ne znam. Čitao sam Platona, Kanta, Šopenhauera... u jednom trenutku čak i Ničea. Ne, ne znam ruske filozofe."

Ljudi ostaju zbunjeni - nigde očekivanog "skandal-majstora" i "žustrog provokatora". Oni koji su dan ranije bili u Politehničkom muzeju, kažu da su mu čitaoci savetovali da ubuduće ne nastupa na takvim večerima, kad mu je to već toliko mučno. Obožavaoci ipak pokušavaju da ga kupe poznavanjem njegovog života i dela. Bezuspešno se trude da saznaju da li su romani autobiografski.

"Ja sam realista. Predstavljam svet takvim kakav jeste."
A zatim i jedno neočekivano pitanje od, reklo bi se, upućene publike
"Vi i Kundera ste najčitaniji francuski pisci u Rusiji. Šta mislite, zašto?"

Svi sem pisca slatko su se nasmejali. Uelbek nije ni trepnuo, pa odjednom niko nije znao da li je smeh bio na mestu. Da li Kunderu zapravo i treba smatrati francuskim piscem? Ali Uelbek uopšte nije bio u nedoumici:
"Ne znam. Nisam čitao Kunderu."

A onda i pitanje o piscu koga Rusi jako poštuju:
"Šta mislite o Miloradu Paviću?"
"Ne znam ko je Milorad Pavić."

Nije ni čudo što je iz publike neko povikao:

"Monsenjor Uelbek, kada ste se poslednji put nasmejali?"
Čini se da ni to nije pomoglo. Monsenjor je vrlo ozbiljno odgovorio:
"Gledao sam neki film nedavno u kome je bila neka prilično smešna scena".

Pozer? Sasvim verovatno. Mada, kad se bolje razmisli, takav mu je i glavni lik iz Platforme. Samo što je čitati njegove misli ipak zanim ljivije nego slušati ga kako priča.
Da li i njegov seksualni život liči na onaj njegovih junaka, pitanje je koje se nametnulo mnogima u publici. Jedan mladi čitalac osmelio se da to i glasno izrekne i pita da li je u njegovom životu postojala neka raskalašna i strasna ljubavnica kao što je Valeri iz "Platforme". Pisac crveni, i posle neprijatne pauze kaže da je bolje da ne odgovori, da ne bi slagao.

Mnogi su izgubili strpljenje i krenuli ka šanku - odjednom se ponuda dva pića po ceni jednog učinila interesantnijom od susreta s omiljenim piscem. "Put pod noge i olovku u ruke", savetovao mu je jedan od čitalaca. Usledio je niz "osvetničkih" pitanja: "Dragi Mišel, da li si ikada u životu bio srećan?", "Da li planirate da svoj život okončate samoubistvom?", "A kako biste želeli da umrete?", "Da li se plašite smrti?" Jedno kratko i odsečno "Ne" završilo je ovo veče.
Ostalo je nejasno da li je Uelbek pisac koji stvara imidž čudaka ili je zaista čudan tip? I da li je to luksuz koji trenutno najčitaniji francuski, a možda i evropski pisac može sebi da dozvoli. Da ne odgovara iz pristojnosti na pitanja koja mu nisu zanimljiva. Da zapravo ništa ne radi iz puke pristojnosti?
Najstrpljiviji obožavaoci, novinari i fotografi okupili su se oko "dragog Mišela". Jedni kako bi im potpisao knjigu, a drugi ne bi li izvukli koji suvisli odgovor od čoveka od koga su mnogo više očekivali. Ostali su ćutke, prilično zbunjeni i nezadovoljni izleteli napolje, ili po ono drugo, besplatno piće.
Jelena Milinčić Danas 10.09.05

Suđenje Šarl Bodleru

Samo nekoliko meseci posle procesa Bodleru, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.   
 I probisvet, i narkoman, i ludak


Do tada malo poznati pesnik nasao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su ceprkali po njegovom privatnom životu. Parižani su kupovali «optuženu» knjigu, književnici su sa interesovanjem ocekivali rasplet sudjenja. Osim Bodlera optužen je i izdavac Ogist Pule-Malasi. Obojica su sa strepnjom pratili tok sudjenja, slusajuci pažljivo neumoljive tirade Ernesta Pinara.
U pauzi kada je neumorni carski tužilac morao da predahne, novinari su u jatima opsedali optužene. O tom bledom, ovelom pesniku, od glave do pete obucenom u crno, u Parizu su pricali neverovatne price. Bodler je u tim pricama bio i probisvet, i narkoman, i ludak. Za ljude Pinarovog kova to je dovoljan razlog da se posumnja i u njegove stihove. Od svih mastovitih i pikantnih prica, najbliža istini bila je ova. Bodler je rodjen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je «moji preci ludaci i manijaci» . Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srecno. Mlada žena udata za starog, nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igracke, vodi u setnju Bulonjskom sumom, poverava mu svoje tajne.
Ovaj «decji raj» smrcu starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlacnog oficira i zanesena svojom strascu i srecom potpuno zanemaruje sina. Navikao na majcinu ljubav i nežnost on je neizmerno pogodjen njenom nepažnjom.
U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao, kaže: «Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majcinom ljubavlju. Molim te da mi oprostis sto divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe bez sumnje bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug.»
Celog života ce Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majcinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega veciti neprijatelj kome ce on celog života stvarati neprijatnosti.
U skoli u Lionu bio je los i nedisciplinovan ucenik, u koledzu u Parizu bio je najgori; to je bila njegova osveta majci i ocuhu.
Svoj udobni dom napustio je jedne veceri posle svadje sa ocuhom i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i živi od svog pera i rada. Njegov nacin života bio je žestoki samar drustvu, gradjanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Sarl Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je londonskim sastajalistima Pariza sa neuglednom pratnjom. Umoran od ove ekstravagantne igre želi da napusti Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prosli. Ali egzoticni pejzaži, neobicna putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.
Po povratku u Pariz dobio je deo ocevog nasledstva i tada pocinju njegovi nezaboravni dani raskosi i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki, raskosni stan prepun skupih persijskih tepiha, stilskog namestaja, slikama velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priredjivao pricali su bajke.
Nasao je novu pratilju prelepu meleskinju, glumicu Žanu Dival. Ona nije obrazovana i senzibilna ali je pravi ukras u njegovom luksuznom domu. Majci i ocuhu je napisao: «Ovoga puta gospodjo ambasadorka i gospodine ambasadore mnogo sam vas razmazio. Vasa snaha nije prostitutka vec glumica.» Svoje nasledstvo Bodler je nemilice rasipao i ubrzo izgubio veci deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao namestaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je sve dublji pad. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar koji ga cuva potpunog mraka.
Siromasan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratista, pozajmljuje novac, gladuje i vodi svuda Žanu Dival.
Ona vise nije glumica, a njena tamnoputa lepota vene. I sama nesrecna neprestano pije, drogira se i vredja ga. Bodler ne može da pise, ne može da je ostavi i u trenutku ocajanja pise majci: «Primoran sam da pisem nocu da bih imao mira, da bih izbegao nepodnosljivo mucenje žene sa kojom živim.» Ovaj nesredjeni i sirotinjski život pokusao je da prekine pokusajem samoubistva 1845. godine. Godina 1848. bila je revolucionarna i mnogi pisci aktivno ucestvuju u ovim znacajnim istorijskim dogadjajima. Bodler im se prikljucio obucen u radnicku bluzu, spreman da rusi sve drustvene okove. Te godine je izdao list koji ukazuje na njegove moguce politicke ambicije. List «Javni spas» izlazio je veoma kratko i nije proslavio svog izdavaca.
   Bodleru sudili dva puta posle smrti

  U to vreme slucajno je pronasao pripovetku americkog pisca Edgara Alana Poa u jednom casopisu. Odusevljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga cita uci engleski jezik. Danima se trudio prevodeci Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.
Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak sudjenja, beležeci sve Pinarove ostre napade. Uvaženi carski tužilac vise puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti“. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li veceg udarca za jednog pisca. I sta hoce ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malogradjanske norme. On je iskren, bez ljusture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.
Bodler se na sudjenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da pise pravilnom ortografijom smatraju covekom bez srca... Sto se tice osecanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reci Lekonta de Lila: `Svi elegicari su hulje`. Gade mi se vasi akademicari. Gade mi se vasi liberali. Gadi mi se tekuci stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi vise nikada o govornicima nicega“.
Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle visecasovnog sudjenja sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, 6 ukloni iz knjige. Sarl Bodler je osudjen na kaznu od 300 franaka, a izdavac na kaznu od 100 franaka. Posle Bodlerovog sudjenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da podeli sadasnji režim“.
Ali ovaj proces jos nije bio zavrsen. Velikom pesniku Francuzi „nisu dali mira“ ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeci da isprave raniju gresku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao cak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeci da nedostaju nove cinjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokusavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokusaj je neuspeo. I tako se cudesno igra izmedju delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stolecu. A „osudjena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cvece zla“ ciji je opori miris razjario pravosudje Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.
Verlen i Rembo. U sudnici jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine teklo je jedno veoma neobicno sudjenje. Optuženi je bio „princ pesnika“ Verlen, a optužba je glasila: pokusaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izvestaj da je „princ Pol Verlen - bio aktivni ucesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv „princa“, mogao je samo bespomocno da slusa optužbu i naslucuje ni malo blagu presudu.
Medju radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladic koga je Verlen ,u besanim nocima, u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se secao veceri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio sesnaestogodisnji decak i predstavio se: Artur Rembo.
Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama „Pijani brod“ i odusevljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen iznenadjen decakovim talentom pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseci samo breme sivih provincijskih dana. Genijalni decak, nesrecan i neshvacen u palanackoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokusaja najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim decackim snovima Pariz je bio cudesan grad u kome su ga ocekivali slava, prijateljstvo cuvenih ljudi, boemija, sloboda. Tu je bio i Verlen spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Citajuci Verlena naslutio je duhovnu srodnost i pokusao da mu se približi. Ali, umesto razbarusenog boema, kako je ocekivao, upoznao je tihog i darovitog coveka.
Verlen je živeo skromno. Radio je kao službenik u opstini i povremeno obilazio pesniske salone i kafane. Imao je 26 godina, ženu, i proslost obicnog gradjanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik ciju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomocu prijatelja književnika iz jedne kafane usao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je, ubrzo, izdao casopis „Umetnost“ oko koga se okupila grupa pesnika a koji su nazvani Parnasovci. 

Herman Hesse - stihovi

Enrico Garrou

JEDNOJ ZENI

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak,munja,vatra iz oblaka,
Ja sam vetar, oluja,ja sam melodija...


Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast
Suze me večno prate
Ja veran nisam nikom nit ikom pripadam.


Odan sam samo svojoj zvezdi
Koja me na uništenje priziva
Koja moj uzitak u mučenje pretvara
A koja moje srce ipak voli i slabi.


Čarobnjak i zavodnik,to je moja sudbina!
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren.
Gospod moj i moj vođa je smrt.

Srećan je ko ume da voli.

_________________________________

STEPSKI VUK

Tiho...

Kada bi sve lepo

sve što postoji

u jednu tihu Reč

sada stalo....I kada bih umeo i smeo

samo jednu

tihu Reč

sad da ti šapnem....

Šaputao bih ti zauvek....

Da nas ne probudim

iz ove sreće koju živimo.....

Pred mnogim vratima sam čekao,

Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.

I uvek kad bi se usta jedna predavala i žeđ

bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila.

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.

Poljupci koje strašno moljah,

duge noći koje grozničavo išćekivah...

Na kraju behu kao zgažen cvet,

bez mirisa nestala lepota.

Iz mnogih postelja ustao bih tužan

kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san

opet novu želju i svoju samoću...

Taj užitak moje je prokletstvo

jer nesrećnim me čini

da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,

da novom uhu svoju pesmu šapnem.

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,

opčini me,izmuči me nikad mi ne reci da.

______________________________________
 

Dali si mogla da zaboraviš

da je tvoja ruka nekad u mojoj

ležala,i da se neizmerna radost

iz tvoje ruke u moju sa mojih

usana,na tvoje prelila i da je

tvoja kosa plava čitavo jedno

proleće ogrtač sreće mojoj ljubavi

bila,i da ovaj svet nekad mirisan

i raspevan sad siv i umoran bez

ljubavih oluja i naših malih radosti

Zlo koje jedno drugom nanosimo

vreme briše,i srce zaboravlja

ali časovi sreće ostaju njihov

sjaj je u nama.

 

____________________________________

 

 

Besmrtnici

Propinje se ka nama i ključa
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade,srca koja tuku
neutolnom požudom,splet ruku
zelenasša,prosjaka,pirata,-
oh,taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj
blud i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava
smišlja novi rat dok pesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota,ždere,kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dečijeg sveta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.
Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čoveka i žene.
Vaše grehe,pohote,ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo,ko sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prožima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled,
kolo zvezda bez prestanka kruzi.
Dok gledamo mirno na vaš greh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život večni,
hladan,zvezdan naš je večni smeh.

 

Stepski vuk

 

____________________________________

 

Tužba
 

Biti nije nam dato.Struja smo samo,
Voljno utičemo u oblike sve:
U dan,u noć,u pakao i hram,
Prolazimo,da budemo goni nas žeđ.

Bez predaha oblik za oblikom tako punimo,
Nijedan ne postaje naš zavičaj,sreća,jad,
Uvek na putu,uvek gosti,
Ni njiva,ni ralo ne zovu nas,ne raste za nas hleb.

Ne znamo Gospod šta s nama smera,
Igra se nama,ilovačom u ruci,
Ona je nema i tvorljiva,nit’ se smeje,nit’ plače,
Ona se mesi,ali nikad ne peče.

Jednom se okameniti!Jednom se ustaliti,
Za tim večno živo čeznemo,
I ipak samo strašljiva groza večno ostaje,I ipak nikad ne biva počinka na putu našem.

Igra staklenih perli

____________________________________

 

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom žurim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah,zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.

 

________________________________

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.

 

_______________________________

 

Biti srećan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

_____________________________

Hteo bih da sam cvet kraj puta
a ti da naiđeš niz dolinu
da me uzbere tvoja ruka
na vek i uzme me u svojinu

Hteo bih i da sam vino rujno
da ti potečem grlom belim
pa kad se slijem s tobom bujno
tebe i sebe da iscelim.

_________________________________

ELIZABET

Na tvoje ruke, usta i čelo
pada belo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Botičelija si boginja bila
u cveće odevena.

Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noć.

On plovi i srebrom svetluca...
i od tog časa,
za tim nežnim oblakom
uvek će u tebi ostati slatki žal.

__________________________________

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtac sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

__________________________________

Ljubav

Moje žedne usne opet traže
da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
da u tvojoj kosi skrijem lice,
da uvek budnim i poslušnim rukama
u zanosu prihvatim tvoje,
da uvek novim plamenom oživim
tvoju lepotu hiljade i hiljade puta,
dok dan i noć, sadašnjost i prošlost
za nas jedno ne postanu.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
ne vinemo iznad svakog bola,
dok izvan domašaja ovoga sveta
mir ne nađemo.

________________________________

 

Zaljubljeni

 

U blaženoj noći tvoj prijatelj bdi,
još od tebe topao, još mirisom, tvojim pogledom,
kosom, poljupcima tvojim opijen.

O, ponoći,
o Mesece, zvezdo i plava izmaglice.
U tebe voljena moja, moj san uranja,
kao u duboko mora
ili planinski bezdan,
razbija se o hrid i nestaje u peni
postaje Sunce, koren,
životinja, samo da bi s tobom,
samo da bi pored tebe bio.

Daleki Saturn kruži, a Mesec ne vidim,
vidim samo lik tvoj bled kao cvet,
i smejem se muklo
i opijen plaćem,
nema više radosti, ni bola nema više,
samo ti, samo ja i ti,tonemo u svemirski bezdan,
u duboko more,
gubimo se u njemu
umiremo i ponovo se vraćamo na svet.

 

______________________________________