Marina Cvetajeva

KNJIŽEVNO delo Marine Cvetajeve obimno je i raznorodno. Pored pesničkih zbirki Cvetajeva je napisala dvanaest poema, sedam poetskih drama i brojne prozne, kritičko-esejističke, memoarske i autobiografske radove. Pisala je mnogo. Dobar deo njenog književnog opusa još nije objavljen. Istraživači moderne ruske književnosti još nisu rekli pravu reč o njenoj poeziji. Pasternak je pisao da „najtotalnija od svih revizija i najznačajnije od svih priznanja očekuju Cvetajevu". Možda će se uskoro ove Pasternakove reči i potvrditi.
Cvetajeva je počela da piše stihove još u šestoj godini. Prve pesme je štampala u šesnaestoj, a prvu knjigu pesama objavila je u osamnaestoj godini („Večernji album", 1910), za koju je Andrej Bjeli rekao da je najčistiji pesnički glas što ga je čuo. Do 1913. godine Cvetajeva je objavila još dve knjige pesama, a posle oktobarske revolucije štampala je u Moskvi knjigu pesama „Vrste" i poemu „Car-devojka".
Od 1922. do 1939. godine Cvetajeva živi u inostranstvu kao emigrant (Berlin, Prag, Pariz), gde štampa još četiri knjige pesama. Ruska emigracija u početku je prihvata kao svog pesnika. Štampa njene pesme i povoljno ih ocenjuje. Međutim, Cvetajeva postepeno shvata da taj belogardejski svet nema ničeg zajedničkog s njenim poetskim i ljudskim idealima i sukobljava se s najuticajnijim literarnim krugovima ruske emigracije, koji je sve češće i žešće napadaju u štampi, a neki kritičari njene poezije izjavljuju da je njena poezija u potpunosti neprihvatljiva za njih (bele). I tako je Cvetajeva 17 godina živela u inostranstvu sama, neshvaćena, između dva sveta, „bez čitalaca, bez drugova, bez kruga, bez sredina". Emigrantska štampa sve rede objavljuje njenu poeziju, jer u njenom glasu sve više naslućuje ne svoj, već „njihov" (sovjetski) glas. Iako u njenoj poeziji nije bilo revolucionarnih tema i sadržaja, iako je i sama pesnikinja izjavljivala da „ni jednom pesničkom i političkom pravcu nije pripadala i ne pripada", u njenoj poeziji je bilo prizvuka novog, progresivnog, u obradi večnih tema ljubavi, života, smrti, čovekove sreće i sudbine, što se na specifičan način suprotstavljalo buržoasko-dekadentnoj i epigonsko-snobovskoj atmosferi u kojoj je životarila ruska emigracija. To je bio taj novi, „njihov" glas, koji je uzdigao modernu rusku poeziju na najviši nivo evropske poetske misli, otkrio nove mogućnosti poetskog govora i obogatio poeziju novim sadržajima i novim izražajnim sredstvima.
Cvetajeva je, suprotno razlozima koji su je odveli u emigraciju, čulom pesnika otkrila pravu istinu o novoj Rusiji, o sovjetskom društvu i sve tragične posledice svoga suprotstavljanja vremenu, istorijskom trenutku i revoluciji, čiju monumentalnu humanističku viziju sveta u početku nije naslućivala. Ona se sve življe interesuje za život u otadžbini, koju nikad nije shvatala kao „ograničenu teritoriju", već kao „neminovnost sećanja i krvi". Govorila je da „Rusiju može zaboraviti samo onaj ko Rusiju zamišlja izvan sebe. Ko Kusiju nosi u sebi izgubiće je samo sa svojim životom."

U jednom pariškom žurnalu 1923. godine Cvetajeva je povodom boravka Majakovskog u Parizu napisala:
„28. aprila 1922. godine, uoči mog odlaska iz Rusije, rano ujutru na sasvim pustom Kuznjeckom trgu, srela sam Majakovskog.
— No, Majakovski, šta mogu od vas da prenesem Evropi?
— Da je istina ovde.
7. novembra 1928. godine, kasno uveče, izlazeći iz kafea „Volter", na pitanje: Šta možete reći Rusiji posle čitanja Majakovskog? — odgovorila sam, bez razmišljanja:
— Da je snaga — tamo."

Poezija Marine Cvetajeve predstavlja originalan, snažno intoniran i svež zvuk ne samo u ruskoj već i u evropskoj poeziji dvadesetog veka. Emocionalna zasićenost, bujan temperament, sloboda i aforističnost poetskog izraza, intenzitet poetskog doživljavanja, neobično bogata i funkcionalna ritmika — sve ove osnovne i mnoge druge osobenosti poezije Cvetajeve harmonično se dopunjuju, tako da je teško reći šta je najhitnije u njenom poetskom stvaralaštvu. Međutim, poseban kvalitet ove poezije je virtuozna muzička organizacija stiha. Cvetajeva je očarana zvukom i ritmom. Ritam predstavlja polaznu osnovu u oblikovanju poetskih sadržaja.
Poezija Marine Cvetajeve nije autobiografska slikovnica, kao što je to, na primer, Jesenjinova poezija. Na osnovu njenih stihova ne bi se mogla rekonstruisati njena biografija. Događaji koji su se zbivali oko nje, čak i oni veoma značajni, nisu nalazili neposredan odjek u njenoj poeziji, ako ih sama nije doživljavala u svom unutrašnjem biću. Čak i u najintimnijim, ljubavnim temama, poezija Marine Cvetajeve nema onaj lični, sentimentalni ton, tako karakterističan za poeziju žena pesnika. Kao da ne peva o svojoj ljubavi, o susretima, o rastancima, već o svim ljubavima, svim susretima i rastancima. Kao da je doživljaj ljubavi samo povod da se kaže širi, univerzalniji doživljaj sveta, čitav jedan život, sveukupnost ljudske sreće, bola, sudbine.
Htela je da svoj bol „uključi u sav tuđi bol", da ga poistoveti sa tuđim. I u tome je uspevala kao retko koji pesnik. Nije opevala velike pokrete masa, velike događaje, iako je živela u doba kada je „uzdrhtao i izrastao" glas svakog velikog pesnika Rusije, doba kada je „lema revolucije bila poruka vremena", ali je na originalan i duboko human način pevala o pokretima ljudskih duša, o unutrašnjim bunama koje pokreću i usmeravaju, koje se svakodnevno upliću u život čovekov.

Branko VUKOVIĆ


PESME
Iz „Stihova Bloku"

1.
Tvoje ime je ptica na dlanu,
Tvoje ime je led na jeziku.
Jedan jedini pokret usana.
Tvoje ime je — pet slova samo.
Loptica, u letu uhvaćena,
U ustima zvona posrebrena.
Kamen bačen, na jezeru tihom,
Bućnuće tvoje ime zvukom.
U noći se topot kopita čuje —
To tvoje ime odjekuje.
I doziva ga u slepo oko
Ovo za škljocanje zvonko.
Tvoje ime je… ah, ?tije to!
Tvoje ime je. poljubac u oko,
U očnih kapaka nežnu jezu,
Tvoje ime je poljubac u snegu,
Plavi gutljaj s izvora hladnog.
Sa tvojim imenom san je dubok.

2
Nežna sablasti,
Viteže bez mane,
Ko te pozvao
U moje mlade dane?
U plavoj magli,
U sneznoj rizi
Odeven, stojiš.
Lutam po gradu,
Ne zbog vetra.
Već treće veće
Slušam đavola.
Plavooki me
Pesnik snega
Urekao.
Labud snezni
Pod noge mi perje baca
Perje lebdi i lagano
U sneg pada.
Tako, po perju
Idem ka dverima
Iza kojih je smrt.
On mi peva
Za plavim prozorima,
On mi peva
Dalekim praporcima.
Dugačkim krikom,
Labudovim klikom
Zove.
Priviđenje milo!
Znam da sanjam sve.
Učini milost:
Amin,
Neka se raspe!
Amin.

3
Ti prolaziš u predvečerje,
I videćeš taj sjaj što jenjava.
Ti prolaziš u predvečerje,
A mećava tragove zavejava.
Kraj mojih prozora, bez strasti,
Proći ćeš u snezne tišine tvoje,
O, pravednice moj prelepi,
Tiha svetlosti duše moje!
Neću se zakopati u tvoju dušu!
Nerazrušive su staze tvoje.
U ruku, od poljubaca bledu,
Neću zakucati klinove svoje.
Ni ime tvoje neću izreći,
Niti ću za tobom ruke pružiti.
Voštanom, bledom liku tvom
Samo ću se iz daljine pokloniti.
I pod laganom vejavicom
Na kolena ću se spustiti,
I u slavu tvome imenu svetlom
Sneg ću večernji poljubiti.
Tu gde, korakom veličanstvenim,
Ti si prošao sred tišine gluve,
Tiha svetlosti slave svete,
Svedržitelju moje duše.

4.
Zverima — brlog,
Putniku — put,
Mrtvacu — sanduk,
Svakome — svoje.
Žena —- da se pretvara,
Vladar — da upravlja,
A ja — da slavim
Ime tvoje.

5.
U mojoj Moskvi kupole gore,
U mojoj Moskvi zvona zvone
I u redovima stoje grobnice, —
U njima počivaju carevi i carice.
Ti ne znaš da se u Kremlju jutrom
Lakše diše nego na svetu ćelom!
I ne znaš da na Kremlju mom
Ja se molim tebi do zore.
A ti šetaš nad svojom Nevom
U času kad nad rekom Moskvom
Ja stojim su glavom oborenom,
A svetiljke više ne gore.
Ja te volim nesanicom svojom,
Ja te osluškujem nesanicom svom —
U času kad se po Kremlju ćelom
Bude zvonari, zvona zvone.
Ali moja se reka sa tvojom rekom,
Ali moja se ruka sa tvojom rukom,
Neće sastati. Sa radošću tom
Živeću samo od zore do zore.
1916)

Susret

Na zakazani sastanak ću zakasniti.
Poneću proleće u sebi —
A doći ću seda. Jer ti si sastanak
Zakazao visoko!
Godinama se nije kolebao
Ukus Ofelije prema gorkoj rutvici!
Preko planina ću ići i raskršća,
Kroz duše ići i ruke.
Na zemlji dugo proživeti.
Krv je prašuma i svaka kap je zaton.
Ali uvek vidim u predelima izvora
Lik Ofelije medu gorkim travama.
Nju, što sa gutljajem strasti
Proguta mulj. Svežanj na šljunku!
Ja sam te volela visoko
I sahranila sebe na nebu!
(1923)


-- ---
Ja ću te oteti od svake zemlje, od svakog neba,
Zato što je šuma moja kolevka i grobnica,
Zato što na zemlji stojim samo na jednoj nozi,
Zato što ću bolje od svih da pevam o tebi.
Ja ću te oteti od svih noći, svih vremena,
Od svih zlatnih zastava, od svih oštrih mačeva.
Ključeve ću tvoje bacit, oterati pse sa praga,
Zato Što u zemnoj noći ja sam vernija od psa.
Od svih žena i jedine žene ću te odvojiti,
Nećeš biti mladoženja, — ja nevesta neću biti,
U poslednjem okršaju uzeću te — samo ćuti! —
Od onoga sa Jakovom što je stajao u noći.
Ali sve dok na grudima ne prekrstim ruke tvoje —
O prokletstvo ! — ti ćeš biti sam gospodar
volje svoje. Krila su ti usmerena prema nebu, prema
letu,
Zato što ti je svet kolevka — grobnica ti je u svetu!
0916)


Pukotina
Kako se završio slučaj taj
Neće saznati ni ljubav ni druželjublje.
Svakog dana odgovaraš tiše,
Svakog dana, padaš sve dublje.
Ne uzbuđuje nas ništa više,
Samo se drvo njiše granama,
Kao pukotina ledena što se
Zbog tebe otvorila u grudima!
U riznici sličnosti, evo ti, o tom,
Nasumce, proročanstvo glasi:
Spavaš u meni, kao u kristalnom
Grobu, spavaš u meni, kao u rani
Dubokoj. Tesna je ledena pukotina!
Led je ljubomoran na svoje mrtve:
Prsten—pancir — pojas — i žig…
Bez povratka je i odjeka sve.
Uzalud kunete Helenu, udovice!
Lepa Helena nije vatra Troje!
Plavet ledene pukotine na čijem dnu će
Otpočinuti telo tvoje…
Sjedinivši se s tobom kao Etna
S Empedoklom… Spavaj, sanjaru,
A svojima reci da je uzaludno
Telo svojih mrtvih skrivati na dnu.
(1923)

Sahara

Lepotani, ne jezdite !
Peskom tišine
Duša neće odati
Bez traga izgubljene.
Zaludna su traganja
Lepotani sada!
Izgubljeni spava
U grobnici nada.
Stihom, kao zemljom
Čuda i vatre,
Stihom, kao zemljom,
Ušao je u mene:
U suhu, u peščanu,
Bez dna i bez dana.
U mene, u bezdanu
Pao je do dna.
Slušajte bez zavisti
Ovu povest duša.
U oazama očiju
Peščana je suša…
Adamova jabuka,
Drhtaj, zvona glas.
Celog ga je uzela,
Kao bog i strast.
Bezimen i ugrabljen
Ne tražite! Pade.
U pesku zaborava
Spavaju hiljade!
Tišina je vrenje
Penušavog vala.
Pesak je pokrio
Tvoj grob, Sahara.
(1923)


Drevne magle ljubavi
1.
S rukama u džepovima stojim.
A plavi se put vodeni.
Odlaziš — zora se rumeni.
Opet nekoga treba da volim ?
Vatrena izmaglica Site
U tvojim očima se gusne…
Ja ću pamtiti samo usne
I strasnu tvoju reč:
— Živite
2.
Besni vetar šal nadima.
Taj čas je moja sudbina.
U grlu i u očima
Gnezdi se tuga zverinja.
Klecaju kolena slaba.
To je ta gospodnja strela
Kakav sjaj! Ja ću danas
Ko Karmen biti besna.
Stojim s rukama u džepovima.
Među nama okean plavi.
A nad gradom — magle, magle,
Te drevne magle ljubavi.
(1917)


Stenjka Razin
1.
Sa vetrom zaspala zlatna zora,
Noć se približava ko kamena gora,
Sa kneginjom svojom iz žarkih krajeva
Besni ataman otpočiva.
Kao pod teretom ramena je zgrbio,
Sav se u slušanje udubio —
A nad njegovim toplim šatorom
Grmi slavujski grom.
2.
A nad Volgom — noć,
A nad Volgom — san.
Na ćilimu, na šarenom,
Odmara se sa kneginjom ataman,
Sa crnovedom Persijankom.
I zvezde se ne vide, i talasi se ne čuju, -
Samo vesla kroz noć tamnu paklenu
I odnosi u noć atamanov čun
Grešnu dušu persijansku.
I čula je noć
Takve reći:
— Zar nećeš, je li,
Pobliže leći?
Medu našim ženama si
Zrno biserno!
Lik moj zar te tako plaši?
Rob sam večni tvoj, robinjo,
Persijanko,
Polutanko !
A ona — obrve natmurila,
Obrve tanke,
A ona — oči oborila
Persijanske.
I s usana njenih —
Samo uzdah jedan:
Džal — Edan!
A nad Volgom — zora rumena,
A nad Volgom — raj.
I galami gomila pijana:
Atamane, ustaj!
Dosta si se nalezao s kučkom
muslimanskom !
Gle, oči lepotice su uplakane!
A ona — kao smrt.
Usta krvava. —
I podiže se atamanova stroga obrva.
— Ti nisi prihvatila našu postelju —
Onda, kučko, prihvatićeš našu krstionicu !
Vedrina neba,
Tama dna.
Na krmi crvena
Papuča ostala.
I stoji, stoji Stepan poput strašnog hrasta,
Pobledeo Stepan sav, čak i rujna usta.
Zaljuljao se, pokleknuo. — Oh, malaksao !
Pridržite, nevernici, — mrak na oči pao !
Evo ti, Persijanko, Polutanko.
3.
(Razinov san)
I sanja Ražin san:
Kao da plaču čaplje barske.
I sanja Ražin san:
Kao da kaplju kapi srebrne.
I sanja Ražin dno —
Cveće na marami izvezeno.
I sanja lice jedno —
Crnoveđo, zaboravljeno.
Sedi kao bogorodica,
I niže na nit zrna bisera.
On bi joj hteo nešto reći,
Ali jedva usne pomera…
Pritiska ga, da jedva diše,
Komadić stakla na grudima.
Kao pospana straža se njiše
Stakleni baldahin medu njima.
Kormilar je ladu usmerio
Niz Volgu reku zorom.
O, zašto si me ostavio
Samo sa jednom papučom?
Ko će hteti, prijatelju,
Bosonogu lepoticu?
Ja ću ti doći, prijatelju,
Za drugu papučicu.
I zvone, zvone, grivne, zvona:
— Potonula si i ti, srećo Stepanova!
(1917)


Prikovana…

Prikovana na sramnome stubu
Prastare slovenske savesti, —
Zmija u srcu i žig na čelu
Svedoci su moje nevinosti.
Ja znam sve te blažene spokoje
Što pričesnice u sebi nose,
Ali nisu krive ruke moje
Kad na trgovima sreću prose.
Pogledajte celo moje blago,
Recite — da li sam oslepela?
Gde mi je srebro ? Gde mi je zlato.
Na mom je dlanu trag pepela!
To je sve što sam nežnošću i molbom
Isprosila od srećnih ljudi.
To je sve što ću poneti sa sobom
U kraj ljubljeni što mir nudi.
(1920)

Psihe ja

Nisam samozvanka — došla sam u kuću,
I nisam služavka — ne tražim hleba.
Ja sam tvoja strast, tvoj odmor nedeljni,
Tvoj sedmi dan, sjaj tvog sedmog neba.
Tamo na zemlji groš su mi davali,
I kamen vodenični mi visio o vratu.
Zar već nisi prepoznao, o, voljeni,
Tvoju Psiheju — tvoju lastu?
***
Pisala sam na đačkoj tablici,
I na izanđalim lepezama,
I na rečnom i na morskom pesku,
Prstima po staklu, po ledu klizaljkama, —
I na stablima stogodišnjim,
I, najzad — da bi svi znali o tom! —
Da te volim ! volim ! volim ! — volim ! —
Pisala sam po nebu dugom.
O, kako sam želela da cveta sve to
Zajedno sa mnom, pod mojim prstima.
I kako sam, naslonivši čelo na sto,
Brisala tragove imenima…
Ali ti, u ruci podmitljivog pisca Stisnuto!
Ti — ime, što mi srce slamaš!
Ti, urezan u prstenu, stoga nisam prodala !
Ti ćeš ostati na tablicama.
(1920)

Iz tragedije „Arijadna"

TEZEJ
(nad zaspalom Arijadnom)
Spava, ona koja skrivenu Istinu duša, poznade.
Spava, miljem zasićena.
Spavaj! — muž ti bdi.
Grana, vodom nošena!
Strast, poštuj je — spava!
Samo zbog toga ne spavam ja
Što nisam sit blaženstava.
Zar istom tom gorčinom
Pritisnut, slavuj ne bdi?
Kao da more pijem
Svaki čas sve slanije!
Spava, nežnošću zapljusnuta,
Spava, ružama okićena.
Mojom čežnjom neutaženom
Tako je brzo zasićena!
Kad na pučini kao biseri
Iščeznu reći pregršti,
Spavaj, mlada ženo!
Krv će pamtiti.

ARIJADNA
(u snu)
Volim !
TEZEJ
Kroz božje drvce sna —
Slušaj, zavet tu stoji:
Zemlja je u nama ugašena,
Besmrtnost ne postoji.
Bez dna je naših nada žban,
Misao veća od lobanje!
Tela su naša zasićena
Sokom besmrtne čežnje!
Ko borac obamrli,
Zadnji se uzdah gubi —
Spava. Znaj da će ponovo
Da bukne borba…
ARIJADNA
(u snu)
Ljubi!
TEZEJ
Kroz vezenu zavesu sna
Srcem ću se probuditi.
Duša je naša neumorna,
I malo joj je usne ljubiti,
I malo joj je ogledala,
Svetkovina i milja jek.
Spavaj, mladice smrtna,
Smrt će proći.
ARIJADNA
(u snu)
Zauvek.
Vi, što prolazite pored mene
I mojih sumnjivih čarolija, —
Kada bi' znali koliko paklene
Strasti i života se probekrija,
Kakav su smeli žar odneli
Ta slučajna senka i taj šum plah.
I kako mi srce ispepeli
Uzaludni, izgubljeni prah.
O, vozovi, što jurite sada
I u noć odnosite san stanice…
Znam, shvatili ne biste ni tada
Kad biste znali tajne klice —
Zašto su moje reči grube
Kroz cigareta dim večno plavi, —
Koliko je tamne i gorke tuge
U mojoj plavokosoj glavi.
(1913)


***
Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica.
Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.
Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja —
Crna zemlja i bela hartija.
(1918)

Ljubav
Jatagan? Vatra?
Skromnije od groma!
Bol, poznat kao očima dlan,
Kao usnama
Ime svoga deteta.

***
Svetska seoba se u magli začela:
Noću drveće zemljom luta,
U zlatnom vinu grozde pluta,
Iz kuće u kuću zvezde putuju,
Ka izvoru reke teći počinju!
I ja bih htela na tvojim, grudima
Spavati, otpočinuti.

***
Ciganska strast rastanka!
Trenutni susret i već moraš poć.
Zagnjurila sam čelo u šake
I mislim gledajući noć.
Niko iz naših pisama mnogih
Nikad do kraja shvatio ne bi,
Kako smo verolomni, to jest —
Kako smo verni sami sebi.
(1915)

Prvo sunce
O prvo sunce iznad prvog čela!
O oči te zamagljene
Pod suncem ko dva crna kratera,
Velike oči Adamove.
O prva radosti, prvi otrove,
O zmijo ispod sise leve!
U nebo gledaju Adamove
Oči sto videše čari Eve!
O rano uzvišenih duša,
Zavisti moja! O ljubomoro!
Mužu što sve Adame nadmaši.
O sunce krilato, prastaro!
(1921)


***
Tu sumornu mladu šumu —
Drvoseča je isekao.
To što je bog imao na umu —
Čovek je preinačio.
Već se šuma ne povija, —
Samo panjevi tu su tamni.
U glasu bližnjih se izvija
Tvoj glas čudni, glas nejasni.
I priviđaju mi se divni,
Očiju tvojih tamni krugovi.
Mi smo postali nerazdvojni
Neprijatelji, kao drugovi.
Kao topla suza —
Kap je u oči kanula.
Tamo, na nebu visokom,
Neko plače nada mnom.
1920)

• * *

Moj prozor se uzdiže visoko!
Nećeš ga dosegnuti prstenom!
Sunce je krst napravilo
Na zidu tavanskom.
Tanki krst od prozorskog rama.
Mir. Za večna vremena.
I čini mi se kao da sam
Na samom nebu sahranjena.
1919)

***
…Htela bih da živim sa Vama
U nekom malom gradu,
Sa večnim sutonima
I večnim zvonima.
U maloj seoskoj gostionici —
Tanani otkucaji
Starog časovnika, kao kapi vremena.
Ponekad, u noći, sa mansarde
Flaute zvuk,
Kraj prozora flautist
I veliki tulipani na prozoru.
Možda vi mene i ne bi* voleli…
U sobi velika peć,
Na svakoj pločici slika:
Ruža, srce, lađa.
A u jedinom prozoru
Sneg, sneg, sneg.
Vi bi' leškarili, kao što Vas volim:
Lenjivi, ravnodušni i bezbedni.
Ponekad bi se čuo
Reski zvuk šibice.
Cigareta dogoreva
I dugo, dugo, treperi
Sivi stub pepela na rubu.
Vi i ne pokušavate da ugasite
Cigaretu
I ona se u pepeo pretvara.
(1916)

***
Moj put me ne vodi kraj tvoje kuće.
Moj put me ne vodi ni kraj čije kuće.
A ipak skrećem s puta
(Naročito u proleće),
A ipak medu ljudima lutam,
Kao pas po mesečini.
Svuda željena gošća:
Nikom spavati ne dam!
Sa dedom se kockam,
A sa unukom pevam.
Zbog mene nisu ljubomorne žene:
Ja sam samo glas i pogled zalutao.
Meni nijedan zaljubljeni
Nije palatu sazidao.
Trgovci, ja se smejem
Na vaše darove!
Sama za jednu noć podižem
Palate i mostove.
(Ne verujte u to što govorim!
Sve je površnost ženska!)
Sama ću u zoru da razruŠim
Zdanja sopstvena.
Hramovi kao snop slame izgore!
Moj put me ne vodi kraj kuće tvoje.
(1920)

PESNICI

3
Šta da radim ja,slepac i pastorak,
U svetu gde svak očev je i oka zračna,
Gde svi-anatemama,ko po nasipima
Strasti!Gde su nazvali
Kijavicu-plač!
Šta da radim ja,promišlju i rebrom
Pojna!-ko dert,Sibir,kabl s bregova.
Prividima svojim kao mostom lebdim!
Njima bestežinskim
U svetu tegova.
Šta da radim ja,pevač i prvenac
U svetu gde najcrnji-sivo smera!
Gde nadahnuće drže-ko u termosu!
S ovom bezmernošću
U svetu mera.

22 april 1923


LETOPIS
1892 — 26. septembra u Moskvi rodila se Marina Cvetajeva. Otac joj je bio poznati niski filolog, istoričar umetnosti i profesor univerziteta, a majka je pokazivala sklonost prema muzici i bila učenica Rubinštajna.
1910 — Objavljena u Moskvi prva knjiga pesama Cvetajeve Večernji album, koju su zapazili i povoljno ocenili Brjusov, Vološin i Bjeli.
1912 — Izašla iz štampe knjiga pesama Čarobni fenjer.
1913 — Izabrane pesme.
1921 — Vrste.
1922 — Poema Car-devojka. 28. aprila odlazi sa kćer-
kom u inostranstvo, gde njen muž Sergej Efron, bivši belogardejski oficir, živi kao emigrant. Iste godine u Berlinu Cvetajeva objavljuje Stihove Bloku.
1923 — U Berlinu izlazi iz štampe Psiheja i Vestine.
1928 — U Parizu Cvetajeva štampa izbor pesama Posle
Rusije, to je poslednja knjiga pesama koja je objavljena za života pesnikirje.
1939 — Posle 17 godina provedenih u emigraciji Cvetajeva se vraća u SSSR. Priprema za štampu izbor pesama, ah nije doživela njihovo objavljivanje u SSSR-u. Bavi se i prevođenjem.
1941 — Sin Marine Cvetajeve gine u prvim danima otadžbinskog rata. Posle evakuacije iz Moskve u Elabugi, u trenutku duševne depresije (31. avgusta), Marina Cvetajeva sama sebi oduzima život.
1961 — U SSSR-u štampane Izabrane pesme, dvadeset godina posle smrti Cvetajeve.
1965 — U ediciji „Biblioteka poeta" objavljen je obiman izbor iz poezije Marine Cvetajeve — oko 400 pesama i varijacija, 7 poema i 3 poetske drame.

izvor

Daglas Adams

Zar nije dovoljno videti da je vrt divan, bez potrebe za verovanjem da su negde, u njemu, skriveni vilenjaci? ~ Daglas Adams


"Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
Na orbiti oko njega, na rastojanju od devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizniji, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.
Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima.
Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su napravili veliku grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.
A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.
Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.
Ova priča ne govori o tome.
Ali govori o toj užasnoj, glupoj katastrofi i nekim njenim posledicama."

Uvod "Autostoperskog vodiča kroz galaksiju" .....


________________________________________
Daleko u neistraženim zaledima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce. Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od
majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni. Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima. Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku
grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju I rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti ocean.

"Autostoperski vodič kroz galaksiju" .....
_______________________________________

Bistromatički pogon divna je nova metoda prelaženja ogromnih međuzvjzdanih rastojanja bez opasnog zavitlavanja sa činiocima neverovatnoće.
Sama bistromatika, zapravo, prestavlja revolucionarno nov način razumevanja ponašanja brojeva. Baš kao što je Anštajn primetio da prostor nije apsolutan, već zavisi od kretanja posmatrača u njemu i da vreme nije apsolutno već da zavisi od kretanja posmatrača u njemu, tako je danas poznato da brojevi nisu apsolutni, već da zavise od kretanja posmatrača kroz restorane.
 
Prvi neapsolutni broj jeste broj ljudi za koje su rezervisani stolovi.
On će se menjati u zavisnosti od prva tri telefonska poziva upućena restoranu,a pritom neće biti ni u kakvom odnosu sa brojem ljudi koji će se pojaviti, ili sa brojem ljudi koji će im se pridružiti posle žurke/utakmice/zabave/predstave, ili sa brojem ljudi koji će otići kada vide ko se tu pojavio.
Drugi neapsolutni broj jeste dato vreme dolaska, za koje je sada poznato da predstavlja jednu od onih najbizarnijih stvari u matematici, recipriversekskluzon, broj čije se postojanje može odrediti kao veličina koja je sve drugo samo ne ona sama. Drugim rečima, dato vreme dolaska predstavlja onaj trenutak kada je izvesno da niko od gostiju neće stići. Recipriversekskluzoni sada igraju važnu ulogu u mnogim granama matematike, uključujući statistiku i računovodstvo, a i obrazujući neke osnovne jednačine koje se koriste u proračunavanju polja Tuđeg Problema.
Treći i najtajanstveniji, deo neapsolutnog svega leži u odnosu broja stavki na računu, cene svake stavke, broja ljudi za stolom i onoga što su spremni da plate (broj ljudi koji su poneli makar malo novca sa sobom predstavlja samo sporednu veličinu u ovom polju).

Začuđujuća neslaganja koja su iskrsavala u toj tački stolećima su ostala neistražena iz jednostavnog razloga što ih niko nije uzimao za ozbiljno. Tu i tamo, pripisivana su takvim stvarima kao što su pristojnost, bezobrazluk, zloba, razmetljivost, zamor, raspoloženje ili suviše pozno doba noći i potpuno zaboravljanje sledećeg jutra. Nikada nisu testirane u laboratorijama - ili bar ne u laboratorijama koje drže do svog ugleda.
I tako je prava istina postala jasna tek sa razvojem džepnih kompjutera, a evo o čemu je reč:
Brojevi napisani na restoranskim računima unutar restorana ne podležu istim matematičkim zakonima kao brojevi napisani na bilo kome drugom parčetu hartije u bilo kome drugom delu Vaseljene.
Ova jednostavna tvrdnja šokirala je naučni svet. Izazvala je pravu revoluciju. Toliko je potonjih kongresa matematičara držano po izvrsnim restoranima da su mnogi od najbriljantnijih umova celog pokolenja poumirali od gojaznosti i srčanih bolesti, čime su matematičke nauke unazađene za mnogo godina.
Ali, lagano su posledice ove zamisli počinjale da bivaju sve jasnije shvaćene. Na početku, sve je delovalo besmisleno, šašavo, previše nalik na ono za šta bi čovek sa ulice rekao 'oh, ma nemoj mi reći'. Onda su izmišljene fraze kao što je 'okvir interaktivne subjektivnosti', tako da su svi mogli da se smire i uhvate ukoštac sa tim.
Malenoj grupi sveštenika, koji su se bavili obilaženjem najvećih instituta za ovakva istraživanja i pevanjem čudnih napeva o tome da je Vaseljena samo proizvod sopstvene mašte, na kraju je data dozvola za bavljenje pozorištem na ulici, pa su otišli."

"Autostoperski vodič kroz galaksiju" .....


_______________________________________

"Vrata su bila Put. Velika slova su uvek najbolji način za izlaženje na kraj sa stvarima na koje nemate dobar odgovor.
- Gordon Drum je ležao na zemlji, nesiguran u to šta treba da radi. Bio je mrtav. Seo je. Telo koje je selo njemu se činilo isto onoliko stvarnim kao i ono koje je ostalo da leži i da se hladi na zemlji, ispuštajući vrelinu svoje krvi……

Kada se sagnuo da dodirne zemlju nije osetio ništa osim nekog dalekog, gumastog otpora kao onda kada ti se ruka umrtvi Iiutrne, a hoćeš nešto da podigneš. Utrnula mu je ruka. I noge, i druga ruka i torzo i glava. Celo telo mu je utrnulo i mrtvo. Nije mogao da shvati zasšo nije i um.

Ričard je stajao neko vreme zakucan na mestu, ponovo obrisao čelo i nežno spustio slušalicu kao da je povređeni hrčak. Njegov mozak počeo je tiho da zuji i da sisa palac. Gomila malih sinapsi duboko u njegovom cerebralnom korteksu uhvatilo se za ruke i počelo da peva dečije pesmice. Odmahnuo je glavom da bi ih naterao da prestanu.


Matematička analiza i kompjuterski strukturni dizajn nam otkrivaju da su oblici i procesi sa kojima se srećemo u prirodi – način na koji rastu biljke, način na koji se planine obrušavaju ili teku reke, način na koji pahuljice ili ostrva dobijaju svoj oblik, način na koji se svetlo igra po površinama, način na koji se mleko uvija i kovitla u kafi dok je mešate, način na koji se smeh proteže kroz gomilu ljudi – sve te stvari u njihovoj naizgled magičnoj kompleksnosti mogu biti opisane interakcijom matematičkih procesa, koji su, ako ništa drugo, još magičniji u svojoj jednostavnosti.

Znamo međutim da je um sposoban da razumeva te stvari u svoj svojoj kompleksnosti i svoj svojoj jednostavnosti. Ljudi koji ovo nazivaju instinktom tom fenomenu tako tek daju ime, ništa ne objasnivši. Mislim da je ono najbliže što ljudska bića mogu prići izražavanju našeg razumevanja tih prirodnih kompleksnosti muzika. To je najapstraktnija od svih umetnosti – nema drugi značaj ni svrhu osim da bude ono što jeste. Svaki pojedini aspekt muzičkog dela može biti izražen brojevima.

Što su suptilinije i kompleksnije te veze, i što su više udaljene od domašaja svesnog uma, to više instiktivni deo vašeg uma – pod čim podrazumevam onaj deo vašeg uma koji može da radi diferencijalne jednačine tako zapanjujuće brzo da će postaviti vašu ruku na pravo mesto da uhvati loptu u letu – to više vaš mozak u njima uživa.

Stvari kojima se naše emocije mogu dotaći – oblik cveta ili grčka urna, način na koji raste beba, način na koji vam vetar miluje lice, način na koji se pomeraju oblaci, njihovi oblici, način na koji svetlo plese na vodi ili narcisi podrhtavaju na vetru, način na koji osoba koju volite pomera glavu, način na koji joj kosa prati taj pokret, krivina koju opiše smiraj poslednjeg akorda nekog muzičkog dela – sve te stvari mogu se opisati kompleksnim tokom brojeva. To nije svođenje, u tome leži sva lepota.

Došao si na pravo mesto sa svojim interesantnim problemom, jer u mom rečniku ne postoji reč nemoguće.

Ja verovatno imam logičniji i bukvalniji um od ostalih ljudi, zato i mogu da pišem kompjuterski softver.

Zar ne razumete da moramo da budemo detinjasti da bi razumeli? Samo dete vidi stvari sa savršenom jasnoćom, zato što još uvek nije razvilo sve one filtere koji onemogućavaju da vidimo stvari koje ne očekujemo?

Samo retki umovi mogu sasvim nepostojeću stvar učiniti i slepcu očiglednom.

Ne samo što kontinuum lici na ljudsko telo, ono takođe veoma liči na komad veoma loše zalepljenih tapeta. Na jednom mestu gurnes komadić vazduha, on se pojavi na drugom. Jedina stvar koja bude stvarno povređena kada pokušasš da promeniš vreme si ti sam.
Slušanje muzike života" 

Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija

____________________________________

Visoko na stenovitoj obali sedeo je Električni Kaluđer na ugnjavljenom konju. Ispod njegove prirodno zatalasane kapuljače Kaluđer je ukočeno gledao dole u drugu dolinu, sa kojom je imao problem.

Dan je bio vreo, sunce je stajalo na praznom maglovitom nebu i tuklo dole po sivom stenju i izdrljanoj, sasušenoj travi. Nista se nije pomeralo, čak ni Kaluđer. Konjev rep se malo pomerao, šibao lagano, pokušavajući da pomeri malo vazduha, ali to je bilo sve. Osim toga, nista se nije kretalo.

Električni Kaluđer je bio pomoćno sredstvo za rad, kao mašina za pranje suđa, ili videorekorder. Mašine za pranje posuđa su lagano prale posuđe za vas, spasavajući vas zamlaćivanja da ih vi perete, videorekorderi su lagano gledali televiziju za vas, spasavajući vas gnjavljenja da je sami gledate; Električni Kaluđer je verovao u stvari umesto vas spasavajući vas stvaranja sve većeg časnog posla da verujete u sve stvari koje svet od vas očekuje da verujete.

Nažalost ovaj Kaluđer je razvio grešku, i počeo da veruje u sve vrste stvari, više ili manje slučajno. Čak je počeo da veruje u stvari, sa kojima su imali probleme da veruju u Salt Lake City -ju. Nikada nije ni čuo za Salt Lake City, naravno. Niti je ikada čuo za kvingigilion, koliki je bio otprilike broj milja između ove doline i Velikog Slanog Jezera u Utahu.

Problem sa ovom dolinom je bio sledeći. Kaluđer je trenutno verovao da je dolina, sve u dolini i oko nje, uključujući samog kaluđera i njegovog konja, bilo u jedinstvenoj nijansi blago ružičaste. Ovo je rezultiralo određenom poteškoćom u razlučivanju bilo koje stvari, od bilo koje druge stvari, i naravno, obavljanja bilo čega ili odlaska bilo gde nemogućim, ili u najmanju ruku teškim i opasnim. Odatle nepokretnost Kaluđera i dosađivanje konja, koji je trebao da se slođi sa puno šašavih stvari svojevremeno, ali je potajno bio mišljenja da je ovo jedno od najšašavijih.

Koliko dugo je Kaluđer verovao u ove stvari?

Pa, odkad je Kaluđer bio zabrinut, zauvek. Vera koja pokreće planine, ili barem veruje u njih uprkos raspoloživim dokazima da su ružičaste, je bila solidna i istrajna vera, velika stena protiv koje svet može da bai šta god hoće, ali ipak ne bi bila protrešena. Praktično, konj je znao, dvadeset četiri časa je obično previše za to.

Pa šta je onda od ovog konja bilo, da je trenutnog mišljenja, i bilo skeptično oko toga? Neobično ponašanje za konja, zar ne? Neobičan konj možda?

Ne. Uprkos tih predivnih i dobro izgrađenih primera njegovih osobina, on je bio ništa manje nego savršeno običan konj, kao što ih je evolucija stvorila na mnogim mestima gde je pronađen život. Oni su uvek razumeli više nego što im je bilo dozvoljeno. Teško je biti osedlan ceo dan, svaki dan, od strane drugog stvora, bez formiranja mišljenja o njemu.

Sa druge strane, savršeno je moguće sedeti ceo dan, svaki dan, povrh drugog stvora nemajući najmanjih misli o njemu uopšte.

Kada su raniji modeli ovih Kaluđera napravljeni, osećali su da je važno da oni budu trenutno prepoznatljivi kao veštački objekti. Nije smelo biti opasnosti od njihovog izgleda uopšte kao da su pravi ljudi. Vi ne biste hteli da vaš videorekorder izležava po sofi ceo dan dok gleda TV. Ne biste hteli da čačka nos, pije pivo i naručuje piće.

Pa su kaluđeri bili napravljeni sa okom za originalni dizajn i takođe praktičnom konjo-jahačom mogućnošću. Ovo je bilo važno. Ljudi, i naravno stvari, izgledaju bezgrešnije na konju. Pa su dve noge bile prikladnije i jeftinije nego normalnije primarno sedamnaest, devetnaest ili dvadeset i tri. Koža koju je Kaluđer imao je bila rozikasta umesto purpurne, meka i glatka umesto naborane. Takođe su bili ograničeni na jedan nos i usta, ali su zato imali dodatno oko, što je činilo veliki zbir od dva. Baš čudnoliko stvorenje. Ali stvarno izvanredno u verovanju u većinu neverovatnih stvari.

Ovaj Kaluđer se prvi put pokvario kada mu je jednostavno dato da veruje previše samo u jednom danu. Bio je, greškom, privezan na videorekorder koji je gledao jedanaest TV kanala istovremeno, što je prouzrokovalo pregorevanje bloka i logičkih kola. Videorekorder samo treba da ih gleda, naravno. Ne treba da veruje u njih. Ovo je jedan od razloga zašto su uputstva za upotrebu tako važna.

Pa je posle burne nedelje verovanja da je rat bio mir, da je dobro bilo loše, da je mesec napravljen od plavog sira, i da Bog treba veliku količinu novca koji treba poslati na određeni poštanski broj, Kaluđer počeo da veruje da su trideset i pet procenata od svih stolova hermafroditi, i onda se pokvario. Čovek iz kaluđerske radnje je rekao da je potreban ceo novi maderbord, ali onda naglasio da su novorazvijeni Kaluđer Plus modeli duplo jači, imaju ceo novi multi-tasking modul negativnih mogućnosti, koji mu omogućava da drži do šesnaest potpuno različitih i kontradiktornih ideja u memoriji istovremeno, bez generisanja iritirajućih sistemskih grešaka, duplo brži, i najmanje triput protočniji, a možete ga imati potpuno novog za cenu manju od potrebne za zamenu maderborda na starom.

To je bilo to. Urađeno.

Neispravan Kaluđer je poslat u pustinju gde je mogao da veruje u šta hoće, uključujući i ideju da je s njim loše postupljeno. Dozvoljeno mu je da zadrži svog konja, jer su oni bili jeftini za izradu.

Posle brojnih dana i noći, u kojima je promenljivo verovao da je tri, četrdeset i tri, i pet stotina devedeset osam hiljada sedam stotina i tri, lutao je pustinjom, usađujući njegovu jednostavnu električnu veru u stenje, ptice, oblake i forme nepostojećih slonovskih asparagusa, dok se napokon nije dovukao ovde, na visoku stenu, pregledajući dolinu koja nije, uprkos dubokoj čestitosti Kaluđerovog verovanja, ružičasta. Čak ni najmanje.

Vreme je prolazilo.

Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija

Danilo Kiš

Saveti mladom piscu  

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.

Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti




___________________________________

Sutradan, u noći između 29. i 30. januara, ponavlja se scena: stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka...Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku da značenje identičnosti i neminovnosti kao što je neminovan sled dana i noći; različit je samo unekoliko taj mladić što go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj ćeliji)...Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim...Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci...ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.
Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegou odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremnim da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: “Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna”.
Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:
“Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, sa cevima okrenutim ka lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.
D. Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča

_____________________________________



...onda slede duge noći bez dana provedene u samici suzdaljskog zatvora, u vlažnoj kamenoj ćeiliji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna arhitektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zameljsko biće doživljava, u poređenju sa večnošću kamena i trajanja, kao česticu prašine u okeanu bezvremenosti.
.................................................. .............................
No, čini se da je Novski u dodiru sa kamenom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zaključke koji se bez sumnje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke koje arhitekte psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je našao u svom srcu tu opasnu i jeretičku pomisao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog dragocenog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda), ili se u time tog saznanja predati zagrljaju ništavila.
.................................................. .............................
Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno suočenje, jedno od mnogih i tvrdoglavo stisnu bezube vilice i s bolnim naporom raširi otekle kapke da osmotri mladića. Očekivao je da će ponovo ugledati pred sobom nekog mrtvaca uglasih očiju, ali sa nekom jezom bliskom slutnji ugleda pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim, sasvim ljudskim. Mladić je bio go do pojasa i Novski sa čuđenjem i sa strahom pred nepoznatim shvati da je mišićavo telo mladića bez ijedne jedine modrice, bez ijedne jedine rane, sa zdravom tamnom kožom koju još ne bejaše načela memla. Ali to što ga je najviše začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značenje nije mogao da prozre, ta nepoznata igra u koju je bio uvučen sad kada je već bio pomislio da je sve svršeno na najbolji mogući način. Fedjukin je stajao iza njegovih leđa, nevidljiv, ali prisutan, nem, suzdržana daha, ostavljajući mu da se sam doseti..................u istom momentu začu glas Fedjukina: “Ako Novski ne prizna, ubićemo te!” Mladiću se lice izobliči od straha i pade na kolena pred Novskim. Ovaj zatvori oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne čuje mladićeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom, počela da ruše tvrdu stenu njegove odluke, da razaraju njegovu volju. Mladić ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizna u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje...Revolveri su bez sumnje imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladić je ležao pred njim u lokvi krvi, prosute lobanje.

Grobnica za Borisa Davidoviča

_______________________________________

A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na miljarde života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja plezi, lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na miljarde mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...

_____________________________________

Enciklopedija mrtvih

"Ljudi bežeći od smrti kreću za njom u poteru" - Demokrit

Tu podiže ruke uvis, a iz širokih rukava koji padaju u velikim naborima pomaljaju se njegove lepe bele ruke i njegovi fini prsti kakve imaju samo lenjivci i opsenari.

Kad se jedna laž ponavlja dugo, narod počinje da veruje. Jer vera je narodu potrebna.

Znali su u odnosu na sumnjivce da se služe slatkorečivošću i obećanjima, podmićivanjem i pretnjama, i kako im se širila moć, i povećavao broj vernika, postadoše sve silniji, sve bahatiji. Ucenjivahu porodice, unošahu smutnje u duhove, pletijahu intrige oko svakog ko bi izrazio makar samo sumnju u njihov nauk. Imali su svoje provokatore, sumtljivce i tajne sudove na kojima izricahu anateme i kazne, spaljivahu spise protivnika, i bacahu prokletstva na glave tvrdokornih. Narodi im se priključivahu u sve većem broju, jer odane nagrađivahu a nepokorne kažnjavahu.

Smestio je (Bog) pretke naše blažene u rajske perivoje, ali ih je lišio najslađeg ploda, jedinog što ga čovek zavređuje, jedinog što čini čoveka različnim od psa, kamile, magarca i majmuna saznanja dobra i zla.

Radoznalost - živa vatra iz koje se rađa saznanje.
Gde svi lažu, niko ne laže.

Oni (apostoli) traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavajući ti budućnost, budućnost koje nema...

Znam da sedmo nego ne mogu dostići. Ali šest ću nebesa pohoditi. Do sedmog doseže samo misao, jer tamo je sve svetlost i blaženstvo. A blaženstvo nije dato smrtnome čoveku.

Jer ako je ona crna silueta što se bliži oblaku i nebu zaista Simon, onda su NJegova čuda i istina hrišćanske vere samo jedna od istina ovoga sveta, ne i jedina; onda je svet tajna, onda je vera obmana, onda više ne postoji siguran oslonac za njegov život, onda je čovek tajna nad tajnama, onda je jedinstvo sveta i stvaranja neopznanica.

Od starih kurvi niko valjda ne oseća bolnije prolaznost puti i preteću katastrofu raspadanja.
Mislila sam, kao što ljudi u teškim nevoljama misle, da će mi promena mesta pomoći da zaboravim svoj bol, kao da svoju nesreću ne nosimo sa sobom.

Nikad se ništa ne ponavlja, u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto, jedva da je slično, svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i nepoovljivo.

Razgledanje maraka kroz lupu je samo deo one prigušene fantazije koja se često krije u mirnih i stabilnih ljudi malo sklonih putovanjima i avanturama.
Da li to bejaše san mesečnjaka, san u snu, te stoga stvarniji od pravog sna, jer se ne da meriti snagom budnosti, jer se ne da meriti svešću, pošto se iz tog sna čovek budi opet u san?

Ah ko će omeđati san od jave, dan od noći, noć od svitanja, uspomene od tlapnje? Ko će staviti belegu jasnu između sna i smrti? Ko će, o Gospode, staviti među i belegu jasnu između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti? ko će, Gospode odeliti radost ljubavi i tuge sećanja?Njegovo učenje temelji se na jednoj moralnoj dilemi, potekloj iz Platona, koja bi se mogla sažeti na sledeći način: umetnost i moral zasnivaju se na dvema različitim premisama i kao takvi oni su nespojivi... Umetnost je delo taštine, a moral je odsustvo taštine.

Prava moralna dilema počinje i završava se pitanjem taštine, a sve ostalo je izvan moralne sfere.

Majstor oseća izvesnu zebnju i kajanje, naslutivši da njegovo učenje, kao i svaki nauk koji se temelji na moralu, može da nanese, dospevši u nedorasle ruke, isto toliko zla koliko bi moglo da donese dobra. (Jer, kako veli Platon, majstor bira učenika, ali knjiga ne bira čitaoca.)

Glupost spojena sa slavoljubljem opasnija je od svake mahnitosti.

... tekstom iz kojeg provejava jedino pusta želja da se besmisao življenja, ili slutnja tog besmisla opravda nekim stvaralačkim činom, kakvim-takvim.Ako ne možeš da deluješ u pogibeljnoj sprezi tih protivrečnih sila, moralnih i pesničkih, povuci se. Zalivaju kupus u svom vrtu, a ruže gaji samo na groblju.

Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara, ogleda svoje sopstveno lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.

Gomila je klicala carskoj pravdi, jer svetina uvek kliče pobedniku.

Svetina voli da vidi kako se lome gordi i hrabri.

Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.

Zavera je uprkos svom mutnom poreklu ipak ljudska tvorevina. To je čini zavodničkom, sumnjivom i zločinačkom.

Na njih (knjige - Biblija, Rat i mir i Nilusova “Zavera”) je carica, sluteći neminovan kraj, iscrtala kukasti krst, simbol sreće i Božjeg blagoslova.

Čovek u zrelim godinama izvukao je iz knjiga što se iz njih izvući može: iluziju i sumnju.

Lična je biblioteka čovekova jedino ona koja mu je ostala u sećanju - kvintesenca, talog.Što je držalo u stezi krvoločne zveri koje se nazivaju ljudima? Na početku društvenog poretka potčinjavaju se gruboj i slepoj sili, a zatim Zakonu, koji je takođe sila, samo zamaskirana. Izvlačim, dakle, zaključak da je po Zakonu prirode pravo u sili. .. njen otrovni dah dolazio u dodir sa dahom čitaoca, a na njenim marginama ostajali znaci tih susreta, tih ozarenja (kad čitalac otkrije u tuđoj misli refleks svojih sopstvenih sumnji, svoju tajnu misao).

Ljudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promene.

... shvativši da se knjigama svet ne može popraviti...

U dijalektici ljudskog razvoja nema konstante.

Pred besmislenim zločinima, ili pred zločinom čiji motivi nisu sasvim jasni, javnost čvrsto zatvara oči, kao pri jakom blesku munje: sa strahom i željom da se stvar što pre zaboravi. Iskustvo mu je pak govorilo da intrige mogu da izazovu eksplozije veće razorne moći od bombe. LJudi su spremni da poveruju u svaku intrigu, pogotovu kada je vešto uperite u čoveka koji vam se sve dotle činio bez ikakve moralne mrlje. Pokvarenjaci ne veruju da postoje ljudi različiti od njih, nego samo oni koji su uspeli da se prikriju.

Svete su knjige kao i kanonizovana dela gospodara mišljenja poput, zmijskog otrova; one su izvor moralnosti i bezakonja, milosti i zločina.

Pratile su ga glasine kao što prate glasine svaku snažnu i originalnu ličnost.

Nikad nisam shatio čemu služi izmišljati knjige ili transkribovati stvari koje se nisu, na ovaj ili onaj način, zaista dogodile.

Julio Cortázar

NOĆ PRIJATELJICA
Jedna od žena koje treba da igraju ovu igru donela mi je iz Japana svesku od veoma tankog papira sa koricama od žute svile. Dugo je ostala devičanski čista, ništa me nije podsticalo da pišem po tim stranicama stidotvorne beline. Sve dok jedne noći usamljenosti u rue d'Eperon, kada sam posle bogzna koliko odslušanih ploša i ispijenih čaša video kako se rađa jedna druga noć kojoj ja nisam prisustvovao zato što to nije bila moja noć, video sam stvarne i izmišljenje prijateljice, mrtve i žive, okupljene u salonu gde je vazduh gust, gde ima velikih jastuka i tepiha i brižljivog nereda pomalo belle Žponjue, gde su lampe po podu, gde je dim od hašiša, gde se čaše i haljine mešaju sa otvorenim knjigama i drangulijama koje bi one pomilovale i ostavljale, noć prijateljica, koju sam gledao iz svoje usamljeničke kule motrilje kao posmatrač sopstvene čarobne lampe, svojih marioneta, stvarnih ili prizvanih putem egzorcizma kroz romane ili pesme, predaju se igri u noći, odmeravaju se, razgovaraju, vole se i šale, sve tako lezbijsko a da to i jeste i nije, sve toliko njihovo, onakve kakve sam ih upoznao ili voleo ili samo zamisljao iza neke fotografije, pesme ili knjige, u koje sam ulazio kao što ću sada ući naliv-perom u svesku od japanskog papira. Nikada nisam došao do kraja te zabave, pretpostavio sam da je beskonačna i mislio da će one ispuniti svesku svojim igrama, ali su se u svitanje umorile (siva, koja je plela paučinu preko prozora, nije bila njihova boja), izgledalo je kao da zevaju ili da su pospale po divanima, po podu, zagrljene ili same, sred jastuka, nogu i kose. Izmakoše mi kao da su iskliznule iz sveske, a ovde je ono što je ta sveske uspela da sačuva u svom svilenom puzu kojeg tako često prinosim uhu još uvek tražeći njihov mrmor.

________________________________________

Đavolje bale

Fotografija je snimljena, vreme je proteklo; bili smo tako daleko jedni od drugih, zlodelo je učinjeno, suze prolivene, a ostalo su pretpostavke i tuga. Odjednom se red obrnuo, oni su bili živi, kretali se, odlučivali i bili odlučni, išli ka svojoj budućnosti; a ja sa ove strane, zatočenik jednog drugog vremena, jedne sobe na petom spratu, toga što ne znam ko su ta žena i taj muškarac i taj dečak, toga što sam samo leća svoga aparata, nešto nepomično, nesposobno da se umeša.

............

Nisam je zato što je bila dobro delo gledao između pasusa svog rada. U tom trenutku nisam znao zašto je gledam, zašto sam prikačio uvećanje na zid; možda se tako dešava sa svim kobnim postupcima, možda je to i uslov da se oni učine. Mislim da me skoro neprimetno podrhtavanje lišća na drvetu nije uznemirilo, da sam nastavio započetu rečenicu i neometano je završio. Navike su kao veliki herbarijumi, na kraju krajeva, uvećanje veličine osamdeset puta šezdeset liči na ekran na kojem se projektuje film, gde na špicu nekog ostrva jedna žena razgovara sa jednim dečakom a suvo lišće na drvetu se ljulja nad njihovim glavama.


-----------------------------------------------
Ostrvo u podne

Kad je prvi put ugledao ostrvo, Marini je bio učtivo pognut nad sedištima sa leve strane; nameštao je plastično postolje da na njega postavi poslužavnik sa ručkom. Putnica ga je već više puta zagledala, dok se on udaljavao i opet vraćao, noseći časopise ili čaše sa viskijem. Marini se baš zaustavio i nameštao postolje, pitajući se u dosadi da li vredi odgovoriti na uporni pogled putnice, jedne od mnogih Amerikanki, kada je u jajasto plavetnilo prozorčeta upala obala ostrva, zlatna rojta plaže, brežuljci koji su se uzdizali sa puste zaravni. Nameštajući loše stavljenu pivsku čašu, Marini se nasmešio putnici. “Grčka ostrva”, reče. “Oh, yes, Greece”, odgovori Amerikanka tobože zainteresovana. Kratko odjeknu zvuk zvona i stjuard se uspravi, zadržavajući profesionalni osmeh na svojim finim usnama. Zatim je prišao da usluži neki sirijski bračni par koji je tražio sok od paradajza, ali je ipak u repu aviona priuštio sebi nekoliko časaka, zaustavio se i pogledao naniže. Ostrvo je bilo malo i usamljeno, a Egejsko more ga je opasivalo postojanim plavetnilom okrunjenim zaslepljujućim obodom poput okamenjene beline, što je – tamo dole – mogla biti pena koja se lomila o koralne sprudove i morske zatone. Marini opazi da se pusta žala protežu duž severa i zapada: ostalo je bila planina koja se strmo spuštala u more. Krševito i pusto ostrvo, mada je olovnosiva mrlja uz severni žal mogla biti kuća, a možda i grupa primitivnih kuća. Poče da otvara konzervu soka i kada se ispravio, ostrvo je nestalo iz prozora; ostalo je samo more, beskrajno zeleno obzorje. Ne znajući zbog čega, pogledao je na sat; bilo je tačno podne.
Marini je voleo što mu je dodeljena linija Rim-Teheran, jer je putovanje bilo manje sumorno od severnih linija, a devojke su uvek izgledale srećne što idu na istok ili što će upoznati Italiju. Četiri dana kasnije, priskačući u pomoć jednom dečaku koji je izgubio kašiku i neutešno pokazivao svoj tanjir sa slatkišem, po drugi put je prepoznao rub ostrva. Razlika u vremenu je bila nekih osam minuta, ali kada se nagnuo nad jedan od repnih prozora, nije bilo nikakve sumnje: ostrvo je imalo nekakav nezamenjiv oblik, poput kornjače koja se jedva izvlači iz vode. Posmatrao ga je sve dok ga nisu pozvali, uveren da sivkasta mrlja predstavlja grupu kuća. Uspeo je da razazna glavne poteze nekoliko obrađenih zaravni koje su dopirale do plaže. Prilikom uzletanja iz Bejruta, pogledao je u stjuardesin atlas želeći da sazna da li bi to ostrvo moglo da bude Horos. Radio-telgrafist, neki nezainteresovani Francuz, bio je iznenađen njegovom znatiželjom. “Sva ostrva međusobno liče; već dve godine sam na ovoj liniji i vrlo malo za njih marim. Da, pokaži mi ga sledeći put.” Nije to bio Horos nego Ksiros, jedno od mnogih ostrva po strani od turističkih puteva. “Neće proći ni pet godina”, rekla mu je stjuardesa uz piće u Rimu. “Ako misliš da ideš, požuri, horde će tamo stići svakog časa, Džingis Kuk vreba.” Marini je, međutim, nastavio da misli o ostrvu, posmatrajući ga uvek kada je to mogao se bi da priušti, ili kad bi se našao pokraj prozora, gotovo uvek na kraju sležući ramenima. Ništa od toga nije imalo smisla; preletanje Ksirosa tri puta nedeljno, u podne, bilo je toliko nestvarno kao san da se tri puta nedeljno u podne preleće Ksiros. Sve je bilo izobličeno u toj beskorisnoj, izmičućoj predstavi; osim, možda, želje da se ona ponovi, osim prepodnevnog gledanja na sat, kratkog i bolnog dodira sa zaslepljujućom belom rojtom na ivici gotovo crnog plavetnila i sa kućama, dok su ribari jedva dizali oči da pogledom otprate promicanje ove druge nestvarnosti.
Osam ili devet nedelja kasnije, kada su mu predložili liniju za Njujork, uza sve pogodnosti, Marini je rekao sebi da je to prilika da raskrsti sa ovom nedužnom i dosadnom manijom. U džepu mu je bila knjiga u kojoj je nekakav geograf istočnjačkog imena iznosio mnogo više pojedinosti o Ksirosu nego što je uobičajeno u turističkim vodičima. Odbio je ponudu, slušajući svoje reči kao iz daljine, i pošto je umakao sablažnjivoj zapanjenosti jednog šefa i dve sekretarice, otišao je da jede u kantini kompanije, gde ga je čekala Karla. Njena zbunjenost i razočarenje nisu ga uznemirili; južna obala Ksirosa je nenastanjena, ali su na zapadnoj strani preživeli tragovi lidijske ili možda kritsko-mikenske kolonije, a profesor Goldman je bio pronašao dva glačana kamena s hijeroglifima koje su ribari koristili kao potporne stubove malog mola. Karlu je bolela glava i ubrzo je otišla; hobotnice su glavni izvor života šačice stanovnika, svakog petog dana dolazi brodić da ukrca ulov i da ostavi nešto namirnica i robe. U putničkoj agenciji su mu rekli da će morati da zakupi posebnu lađu od Rinosa, a možda se može putovati i trabalukom koja prikuplja ulov hobotnica, ali će o ovom drugom načinu moći da se obavesti jedino kada bude na Rinosu, na kome agencija nema predstavnika. U svakom slučaju, ideja da nekoliko dana provede na ostrvu bila je u planu tek za junski odmor; tokom narednih nedelja morao je da zameni Vajta na liniji za Tunis, a onda je počeo neki štrajk i Karla je otišla kod svojih sestara u Palermo. Marini se nastanio u jednom hotelu blizu Pjaca Navone, gde je od davnina bilo knjižara; zamajavao se, bez mnogo volje, tražeći knjige o Grčkoj, povremeno je prelistavao priručnik za konzervaciju na grčkom jeziku. Dopadala mu se reč kalimera, koju je u jednom kabareu isprobao s crvenokosom devojkom, docnije je spavao s njom, govorila mu je o svom dedi na Odosu i o nekim neobjašnjivim tegobama u grlu. U Rimu je počela da pada kiša, u Bejrutu ga je uvek čekala Tanja, bilo je i drugih priča, uvek rođaci ili tegobe; a jednog dana opet linija za Teheran i ostrvo u podne. Marini se toliko dugo zadržao pokraj prozora da ga je nova stjuardesa procenila kao osobenjaka i premila mu je da nosi čitav niz postavljenih poslužavnika. Marini je te noći pozvao stjuardesu da zajedno večeraju u Firouzu i nije trebalo mnogo truda da mu prepodnevna rasejanost bude oproštena. Lusija mu je savetovala da se podšiša po američki; on joj je na časak govorio o Ksirosu, ali je potom uvideo da ona više voli hiltonsku votku s limunom. Tako je vreme proticalo u beskrajnim poslužavnicima s jelom, uz osmeh na koji je putnik imao pravo. Avion je na povratku preletao Ksiros u osam ujutru; sunce je jarko sijalo u prozore s leve strane i dopuštalo da se tek nazre pozlaćena kornjača; Marini je radije čekao podne prilikom leta u odlasku, znajući da tada može da provede jedan dugi minut uz prozor, dok bi Lusija (a zatim Felisa) pomalo ironično obavljala svoj posao. Jednom je fotografisao Ksiros, ali je slika ispala mutna; već je znao neke pojedinosti o ostrvu, u nekoliko knjiga je bio podvukao retke komentare. Felisa mu je ispričala da su ga piloti prozvali ludak za ostrvom. Nije se naljutio. Karla mu je najzad napisala da je odlučila da ne rodi i Marini joj je poslao dve novčanice uz pomisao da mu ostatak neće biti dovoljan za odmor. Karla je primila novac i stavila mu do znanja, preko neke prijateljice, da će se verovatno udati za jednog zubara iz Treviza. Sve je tako malo značilo u podne ponedeljkom, četvrtkom i subotom (i dva puta mesečno – nedeljom).
Vremenom je shvatio da ga jedino Felisa donekle razume; postojao je prećutni dogovor da se ona u podne pobrine oko putnika, čim bi se on priljubio uz prozor u repu. Ostrvo se videlo tek nekoliko minuta, ali je vazduh uvek bio tako prozračan i more je tako potanko i okrutno ocrtavalo oštro da su se i najmanje pojedinosti neumitno uklapale u sećanje sa prethodnih putovanja; zelena mrlja severnog uzvišenja, olovnosive kuće, mreže koje se suše na pesku. Kada nije bilo mreža, Marini je to doživljavao kao neko osiromašenje, gotovo kao uvredu. Palo mu je na pamet da kamerom snimi promicanje ostrva, da bi sliku ponovio u hotelu, ali je više voleo da umesto za kameru novac prištedi za odmor, do koga je preostalo samo mesec dana. Nije vodio suviše računa o danima; ponekad beše Tanja u Bejrutu, ponekad Felisa u Teheranu, gotovo uvek njegovm mlađi brat u Rimu, sve to pomalo maglovito, ljubazno, lako i srdačno i kao u zamenu za nešto, da popuni sate pre i posle leta; za vreme leta sve je takođe bilo maglovito, lako i glupo, sve do onog časa kada bi odlazio u rep i priljubljivao se uz prozor, osećajući hladnoću stakla kao ivicu akvarijuma u kome se sporo miče pozlaćena kornjača sred debelog plavetnila.
Tog dana su se mreže jasno ocrtavale na pesku i Marini se mogao zakleti da je crna tačka s leve strane, uza samo more, bio ribar koji zacelo gleda u avion. “Kalimera”, prođe mu odnekud kroz glavu. Više nije imalo smisla da i dalje čeka, Mario Merolis bi mu pozajmio novac za putovanje i za nepuna tri dana bi bio na Ksirosu. Nasmešio se, usana pripijenih uz staklo, misleći kako će se uspuzati do zelene mrlje, kako će go zaroniti u more severnih zaliva, kako će s meštanima loviti sipe, sporazumevajući se mimikom i osmesima. Konačno se odlučio, a posle ništa nije bilo teško: noćni voz, prva lađa, zatim još jedna stara, prljava lađa, iskrcavanje na Rinosu, beskrajno cenkanje sa kapetanom trabakule, noć na komandnom mostu, zurenje u zvezde, ukus anisa i loja, svitanje među ostrvljem. Iskrcao se čim je svanulo. Kapetan ga je predstavio jednom starcu koji je zacelo bio glava porodice. Klajos ga je uzeo za levu ruku i polako govorio, gledajući mu u oči. Došla su dva dečaka i Marini je shvatio da su to Klajosovi sinovi. Kapetan trabakule je iscrpeo svoj engleski: dvadeset žitelja, sipe, ribarenje, pet kuća, Italijan platiti Klajos smeštaj. Dečaci su se smejali kad je Klajos pogađao drahme; smejao se i Marini, već prijatelj najmlađih, dok je gledao kako se sunce pomalja iz mora svetlijeg od noći; jedna siromašna i čista soba, krčag s vodom, miris žalfije i štavljene kože.
Ostavili su ga samog da bi natovarili trabakulu. Pošto je na brzinu skinuo putnu odeću i obukao pantalone za plažu i sandale, krenuo je ostrvom. Još nikoga nije video, sunce je polako osvajalo, a od šipraga se dizao pomalo oštar, poseban miris, pomešan sa jodom i nošen vetrom. Moralo je biti oko deset kada je dospeo do litice na severnoj strani i prepoznao najveći zaliv. Više je voleo da ostane sam, mada bi se radije kupao na peščanoj plaži; ostrvo ga je zaokupljalo i on je u njemu uživao tako znalački da je gubio moć rasuđivanja ili poređenja. Sunce i vetar su mu pržili kožu kada se svukao da sa jedne stene skoči u more; voda je bila hladna i godila mu je, prepustio se da ga prepredene struje nose do ulaza u jednu špilju, a zatim je isplivao na otvoreno more i izvrnuo se na leđa. Sve je to pomirljivo prihvatio znajući da prihvata svoju budućnost. Pouzdano je znao da neće otići sa ostrva i da će na neki način zauvek ostati na njemu. Uspeo je da zamisli svog brata, Felisu, zraze njihovih lica, kada budu saznali da je ostao da živi od ribarenja na nekoj samotnoj hridi. Kada se okrenuo i zaplivao kao obali, već ih je bio zaboravio.
Sunce ga je odmah osušilo, potom se spustio do kuće gde su ga dve žene posmatrale u čudu pre no što su potrčale i zatvorile se u kuću. Pozdravio je u prazno i sišao do mreže. Jedan od Klajosovih sinova čekao ga je na plaži i Marini mu je pokazao znakom na more, pozivajući ga. Dečko je oklevao, pokazujući svoje platnene pantalone i crvenu košulju. Zatim je otrčao do jedne kuće i vratio se skoro sasvim nag; zajedno su se bacili u gotovo mlako more, koje je blještalo pod suncem u jedanaest.
Sušeći se na pesku, Jonas poče da imenuje stvari. “Kalimera”, reče Marini, a mališan se zasmeja toliko da se presamitio. Onda je Marini ponovio nove izraze, naučio Jonasa italijanskim rečima. Trabakula se sve više smanjivala na obzorju. Marini oseti da je sada zaista sam na ostrvu sa Klajosom i njegovima. Pustiće da protekne nekoliko dana, platiće smeštaj i naučiće da lovi ribu; jedne večeri, kada ga već dobro upoznaju, kazaće im da želi da ostane i da radi sa njima. Pružio je Jonasu ruku dok se dizao i lagano se uputio ka brežuljku. Padina je bila strma i on se verao na svaku uzvisinu, osvrćući se tu i tamo da pogleda mreže na plaži i siluete žena koje su živo razgovarale sa Jonasom i Klajosom, pogledujući ga kradomice i smejući se. Kada je stigao do zelene mrlje, stupio je u neki svet gde se miris majčine dušice i žalfije mešao sa vatrom sunca i morskim povetarcem. Marini je pogledao u svoj sat, a zatim ga, nestrpljivim pokretom, strgao sa zgloba i stavio u džep. Neće biti lako ubiti strarog čoveka, ali je tu, na uzvisini, napet od sunca i prostranstva, osetio da je i to bilo moguće. Bio je na Ksirosu, bio je tamo gde je toliko puta posumnjao da ikada može dospeti. Svalio se na leđa između toplog kamenja, naslonio rebra i opaljenu kožu i gledao pravo u nebo; izdaleka je doprlo do njega zujanje motora.
Sklapajući oči, rekao je sebi da neće gledati u avion, da neće dopustiti da ga okalja onaj najgori deo njega samoga što će još jednom preleteti preko ostrva. Ali je u polutami kapaka zamislio Felisu kako baš u tom trenutku postavlja poslužavnike, i svog zamenika, možda Đorđa ili nekog novog s druge linije, nekog ko će se takođe smešiti dok bude pružao boce vina ili kafu. Nemoćan da se izbori protiv toliko prošlosti, otvorio je oči i uspravio se, istog trenutka spazivši kako se desno krilo aviona, skoro nad njegovom glavom, neobašnjivo naginje, začuo je promenu zvuka turbina i video gotovo vertikalni pad u more. Svom brzinom sjurio se niz brežuljak, udarajući o stene i ranjavajući ruke o trnje. Ostrvo mu je zaklanjalo mesto gde je avion pao, ali je – pre nego što je dospeo na plažu – skrenuo jednom neslućenom prečicom i probio se preko prvog ogranka padine da bi izbio na najmanju plažu. Na nekih stotinak metara odatle tonuo je rep aviona u potpunoj tišini. Marini se po nagonu bacio u vodu, još se nadajući da će avion ponovo isplivati; ali se nije videlo ništa sem gipke linije talasa, jedne kartonske kutije koja je besmisleno plutala blizu mesta pada i, gotovo na kraju, kada dalje plivanje više nije imalo smisla, pojavila se na časak jedna ruka iz vode, što ga je navelo da pomeni smer i da zaroni. Dograbio je za kosu čoveka koji se borio da ga ščepa i koji je, krkljajući, gutao vazduh što mu je Marini omogućavao da udahne, ne primičući mu se suviše. Dovukao ga je do obale, uzeo na ruke telo u beloj odeći i, polažući ga na pesak, pogledao lice obliveno belom penom gde se smrt već ukotvila, a krv liptala iz ogromne rane na vratu. Ništa nije vredelo veštačko disanje, jer je pri svakom grču izgledalo da se rana još više širi, nalik nekim odvratnim ustima koja su zvala Marinija, vukla ga prema njegovoj maloj sreći za to malo sati na ostrvu i dovikivala mu usred krkljanja nešto što on više nije mogao da čuje. Dojurili su Klajosovi sinovi, a za njima i žene. Kada je stigao Klajos, dečaci su okružili telo opruženo na pesku, ne shvatajući otkuda mu toliko snage da dopliva do obale i da se, krvareći, izvuče na pesak. “Sklopite mu oči”, plačući je molila jedna žena. Klajos je gledao ka moru, tražeći pogledom jednog preživelog. Ali, kao i uvek, bili su sami na ostrvu, a leš otvorenih očiju beše jedina pridošlica među njima.
_________________________________

 

 

Uputstva sa primerima kako se uplašiti

 

U nekom škotskom selu prodaje se knjiga sa jednompraznom stranicom izgubljenom u nekom delu svezka. Ako čitalac stigne do ta stranice u trenutku kada odkuca tri popodne, umire.
Na trgu Kvirinal, u Rimu, postoji izvesna tačka, koju su poznavali samo posvećeni do 19. veka, sa koje se pri punom mesecu vidi kako se lagano pomeraju statue
Dioskura, koji se bore sa svojim propetim konjima. U Amalfiju, na kraju obale postoji nasip koji nestaje u moru i noći. Negde iza poslednjeg svetionika čuje se lavež psa.
Jedan gospodin cedi zubnu pastu po četkici. Odjednom vidi kako leži poleđuške malena prilika žene, od korala ili možda od sredine hleba u boji.
Pri otvaranju ormara da bi se izvadila košulja, ispada stari almanah i raspada se, raspu mu se listovi, i belo rublje prekrije se hiljadama prljavih leptira od hartije.
Poznato je da je jednog trgovačkog putnika zaboleo zglavak leve ruke, tačno ispod ručnog sata. Kad je skinuo sat, šiknula je krv. Rana je pokazivala trag nekih vrlo finih zuba.
Lekar završava pregled i umiruje nas; ozbiljnim i srdačnim glasom on preduhitri lekove za koje upravo ispisuje recept sedeći za svojim stolom. Povremeno podigne glavu i osmehne se da bi nas ohrabrio. Bez brige, kroz nedelju dana već ćemo biti dobro. Mi se promeškoljimo u fotelji, zadovoljni, i rasejano pogledamo unaokolo. Iznenada, u polusenci ispod stola, ugledamo lekareve noge. Nogavice pantalona zadignute su do bedara, i nosi ženske čarape.

 

 

F.M. Dostojevski, Zapisi iz podzemlja ( odlomak )

Podzemlje


Autor „Zapisa” i sami „Zapisi” su, prirodno, izmišlјeni. Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo. Hteo sam da prikažem publici, jasnije nego što se to obično radi, jedan od karaktera nedavne prošlosti. To je jedan od predstavnika pokolenja koje još živi. U ovom odlomku nazvanom „Podzemlјe” ta ličnost se predstavlјa čitaocima, izlaže svoja shvatanja i kao da želi da pokaže uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini. Sa narednim odlomkom počeće pravi „Zapisi” te ličnosti o nekim događajima iz njenog života.

Fjodor Dostojevski.

I

Zapisi iz podzemlja

         Možda se ja šalim škrgučući zubima. Gospodo mene muče pitanja; odgovorite mi na njih. Evo na primer, vi želite odviknuti čoveka od njegovih starih navika i ispraviti njegovu volju, u skladu sa zahtevima nauke i zdrava razbora. Ali kako znate da se čovek ne samo može, nego i mora tako promeniti? Po čemu zaključujete da se ljudsko htenje bezuslovno  mora ispraviti? Ukratko, kako znate da će takvo ispravljanje čoveku zaista doneti koristi? I ako ćemo već o svemu govoriti, zašto ste tako pouzdano uvereni da je za čoveka sve stvarno uvek korisno i da je to zakon za celo čovečanstvo, da ne ide protiv pravih, normalnih probitaka koje garantuju zaključci razuma i aritmetike? Pa to je za sada još samo vaša pretpostavka. Uzmimo da je to zakon logike, ali možda uopšte  nije zakon čovečanstva. Možda vi mislite Gospodo da sam ja lud? Dopustite da se ogradim. Slažem se, čovek je životinja, pretežno stvaralačka, osuđena svesno težiti prema određenom cilju i baviti se graditeljskim umećem, naime večnim i neprekidnim utiranjem puta, pa makar bilo gde. Ali evo, baš mu se zato možda, ponekad prohted skrenuti u stranu, zato što je osuđen probijati taj put, i osim toga možda zato što mu ponekad ipak padne na pamet, ma koliko uopšte bio glup, neposredan delatnik, da put, očigledno, gotovo uvek vodi bilo kamo; i da nije najbitnije gde vodi, nego da samo vodi i da se uljudno dete koje ne mari za inženjersku umetnost, ne prepušta pogubnoj besposlenosti, koja je kao što se zna majka svih poroka. Čovek voli stvarati i probijati puteve, to je neosporno. Ali zašto baš strastveno voli rušenje i haos?


                                                               

Ja sam bolestan čovek... Zao čovek. Nesimpatičan čovek. Mislim da me boli jetra. Istina, ja nemam pojma o svojoj bolesti, i ne znam tačno šta me boli. Ne lečim se i nikada se nisam lečio,iako poštujem medicinu i lekare. Pored toga, ja sam još i sujeveran do krajnosti, ili bar toliko da poštujem medicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se lečim za inat. Vi to sigurno ne možete razumeti. A ja, vidite, razumem. Naravno, ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naneti štetu i nikom više. Pa ipak, ne lečim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, neka me još jače boli.

Odavno tako živim - već dvadesetak godina. Sada mi je četrdeset. Ranije sam služio, a sada više ne služim. Bio sam zao činovnik. Bio sam grub i u tome sam nalazio zadovoljstvo. Mito nisam primao, pa sam bar u tome morao da nađem satisfakciju. (Ovo je slaba duhovitost, ali neću da je precrtam. Napisao sam je uveren da će ispasti vrlo duhovito, a sad, pošto vidim da sam se samo gadno razmetao -za inat neću da je precrtam.) Kad su molioci radi obaveštenja prilazili stolu za kojim sam sedeo, ja sam škripao zubima i osećao neizmernu nasladu kad sam mogao nekog da uvredim. A gotovo uvek sam mogao. To je većinom bio bojažljiv svet: zna se -molioci. A naročito nisam mogao da podnosim jednog oficira, kicoša. Nikako nije hteo da mi se pokori i odvratno je zveckao sabljom. Ratovao sam sa njim skoro dve godine zbog te sablje i najzad sam pobedio. Prestao je da zvecka. Ali ovo se desilo još u mojoj mladosti. A znate li, gospodo, u čemu je bila suština moga besa? U tome i jeste stvar, to je upravo i bila najveća gadost što sam ja svakog časa, čak i u trenutku najvećeg besa, na svoju sramotu priznavao sebi da ja ne samo nisam zao već nisam ni ozlojeđen čovek i da, u stvari, samo dižem prašinu i time se zabavljam. Pena mi na ustima, od besa, ali neka mi neko donese kakvu sitnicu, ili malo čaja sa šećerom, ja ću se već umiriti, čak ćeme obuzeti ushićenje, iako ću kasnije, to znam sigurno, škrgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko meseci patiti od nesanice. Takav sam ja.

                                               Originalni rukopis Dostojevskog

To sam ja malo pre lagao da sam bio zao činovnik. Za inat sam slagao. Prosto sam se izmotavao i sa moliocima i sa oficirom, a u suštini nikad nisam mogao da budem zao čovek. Svakog časa sam osećao u sebi mnogo - suviše mnogo osobina suprotnih tome: osećao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni. I znao sam da su celog života kiptela u meni i težila da se manifestuju, samo ja to nisam dozvoljavao, namerno nisam dozvoljavao. Mučila su me do stida; dovodila me do konvulzija i - dosadila mi najzad, i te kako dosadila! Zar vam ne izgleda, gospodo, da se ja pred vama zbog nečeg kajem i da za nešto tražim oproštaj?... Ubeđen sam da vam se tako čini. A meni je, uveravam vas, sasvim svejedno ako vam tako izgleda...

       Ja ne samo da nisam umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I eto, sad tavorim poslednje dane u svom uglu, dražeći sebe zlobnom utehom koja ničemu ne vodi: da pametan čovek doista i ne može postati nešto, to može samo budala. Da, pametan čovek devetnaestog veka mora, i čak je moralno obavezan, da bude, uglavnom, beskarakterno stvorenje: a čovek koji ima karaktera i radi - većinom je ograničen. To je moje ubeđenje stečeno u toku četrdesetogodišnjeg života. Meni je sada četrdesetgodina, a četrdeset godina - to je ceo život. To je duboka starost. Živeti preko četrdest godina je nepristojno, banalno, nemoralno! Ko živi duže od četrdeset godina? - odgovorite mi iskreno, pošteno. Ja ću vam reći ko: glupaci i hulje. Svim starcima ću to reći u oči, svim tim poštovanja dostojnim starcima - svim tim srebrokosim i namirisanim starcima! Celom svetu ću to reći u lice! Imam pravo da govorim tako, pošto ću ja lično doživeti šezdesetu. Do sedamdesete ću živeti! Osamdesetu ću doživeti!... čekajte! Dajte da odahnem...

       - Vi, gospodo, sigurno mislite da želim da vas nasmejem? Prevarili ste se u tome. Ja uopšte nisam tako veseo čovek kao što vam izgledam ili kao što vam možda izgledam. Uostalom, ako vas nervira ovo moje naklapanje (a ja osećam da vas nervira) i padne vam na pamet da me zapitate: ko sam ja zapravo? - odgovoriću vam: ja sam činovnik četrnaeste klase. Služio sam samo zato da bih imao šta da jedem (jedino zbog toga), a kad mi je prošle godine neki dalji rođak ostavio u nasledstvo šest hiljada rubalja, odmah sam podneo ostavku i nastanio se u svom uglu. I ranije sam živeo u tom uglu, ali sada sam se nastanio u njemu. Moja soba je bedna, odvratna i nalazi se na kraju grada. Služavka mi je seljanka, stara, zla i glupa, i najzad - uvek odvratno zaudara. Govore mi da petrogradska klima počinje rđavo da deluje na mene i da je veoma skupo živeti u Petrogradu s mojim ništavnim sredstvima. Sve to ja znam bolje od svih tih iskusnih i premudrih savetnika i namiguša. Ali ostajem u Petrogradu - neću da napustim Petrograd! I neću da odem zato što...

Eh!najzad, sasvim je svejedno da li ću otići ili neću. Uostalom: o čemu pošten čovek može da govori sa najvećim zadovoljstvom? Odgovor: o sebi.Onda ću i ja govoriti o sebi.

II

        Sad ću vam ispričati, gospodo, bez obzira na to da li vi to želite ili ne — zašto nisam umeo da postanem čak ni insekt. Reći ću vam otvoreno i svečano da sam mnogo puta želeo da postanem insekt. Ali, čak ni toga nisam bio dostojan. Kunem vam se, gospodo, da je snažno saznanje — bolest, prava i istinska bolest. Za svakodnevni lјudski život bila bi dovolјna i obična svest, to jest, za polovinu ili četvrtinu manja od one porcije koja sleduje obrazovanom čoveku našeg nesrećnog devetnaestog veka, čoveku koji, pored sveg ostalog, ima i tu nesreću da stanuje u Petrogradu, najapstraktnijem i najfantastičnijem gradu na celoj kugli zemalјskoj. (Ima gradova fantastičnih i nefantastičnih.) Sasvim bi, recimo, bilo dovolјno onoliko svesti sa koliko žive svi takozvani iskreni lјudi i aktivisti. Kladim se da vi mislite kako ja ovo pišem samo iz razmetlјivosti, da se malo našalim na račun aktivista, štaviše, iz ružne razmetlјivosti zveckam sablјom kao moj oficir. Ali, gospodo, ko se može hvaliti svojim bolestima, i još se razmetati njima?
          Uostalom, šta ja to govorim? Svi to čine: upravo se hvale bolestima, a ja ponajviše. Nećemo se prepirati; moje oponiranje je besmisleno. Ali. ja sam ipak tvrdo ubeđen da je ne samo snažna svest već i svako saznanje — bolest. U to tvrdo verujem. Ali da ostavimo to na trenutak. Recite vi meni ovo: zašto mi se uvek dešavalo da u trenucima, upravo u onim trenucima u kojima sam bio najsposobniji da pojmim i osetim svs finese „lepog i uzvišenog” — kako se to kod nas nekada govorilo — ne samo da ih nisam osećao već sam činio tako ružne stvari koje… jednom rečju, koje možda svi čine, ali koje su se meni kao u inat dešavale baš onda kad sam bio najsvesniji da ih nikako ne bi trebalo činiti? Ukoliko sam više saznavao o dobru i o svemu „lepom i uzvišenom”, utoliko sam dublјe tonuo u svoju žabokrečinu i bio sve više sklon da se potpuno zaglibim u nju.
       Ali, glavna stvar je bila u tome što se sve to nije u meni odigravalo nekako slučajno, već kao da je upravo tako moralo biti. Kao da je to bilo moje normalno stanje, a ne bolest ili nedostatak, tako da sam, naposletku, izgubio volјu da se borim protiv toga. Svršilo se time što sam počeo da verujem (a možda sam zaista i poverovao) da to i jeste moje normalno stanje. A koliko sam u početku muka prepatio u toj borbi! Nisam verovao da se to i drugima dešava, i zato sam to celog života skrivao u sebi kao tajnu. Stideo sam se toga (a možda se još i sada stidim) i dotle sam doterao da sam osećao neku tajnu, nenormalnu i podlu nasladu od toga što sam, vraćajući se po ružnoj petrogradskoj noći u svoj ćumez, bio potpuno svestan da sam, eto, i danas opet učinio neku gadost, da se to uopšte ne može popraviti, i u sebi sam se potajno jedio, kidao, mučio i cedio sebe toliko da se čemer pretvarao u neku sramnu prokletu slast i, najzad, u pravu duboku nasladu. Da, da, u nasladu, u nasladu. To kategorički tvrdim. Ja sam i počeo da govorim zato što hoću sigurno da doznam imaju li i drugi lјuditakve naslade. Objasniću vam: naslada u ovom slučaju dolazi od suviše jasne svesti o svom poniženju; od toga što i sam osećaš da si došao do kraja; da je to rđavo, ali drugačije i ne može biti; da nemaš izlaza i da nikad nećeš postati drugi čovek; a kad bi i bilo još vremena i vere da se preporodiš u nešto drugo, ti sam sigurno ne bi hteo to da učiniš; a kad bi i poželeo, i tada ne bi mogao ništa učiniti jer, u stvari, nemaš u šta da se preporodiš.
           A glavna i krajnja konsekvenca iz svega toga je da se sve to dešava po normalnim i osnovnim zakonima snažne svesti, i po inerciji koja direktno potiče iz tih zakona; prema tome, tu ne samo što se ne možeš preobraziti već uopšte ništa ne možeš učiniti. Znači, snažna svest te dovodi do zaklјučka: u pravu si što si podlac, kao da je za podlaca uteha ako sam oseća da je stvarno podlac. Ali dosta… Eh, koliko sam napričao, a šta sam objasnio?…Čime se objašnjava naslada? Ali ja ću objasniti. Ipak ću dovesti stvar do kraja. Zato sam i uzeo pero u ruke…
      Ja sam, na primer, strašno samolјubiv. Bolesno osetlјiv i lako uvredlјiv. kao grbavac ili patulјak, ali je, bogami, bilo trenutaka kad bih se možda obradovao ako bi mi neko i šamar opalio.
      Ozbilјno vam kažem: sigurno bih umeo pronaći i tu neku vrstu naslade — naravno, nasladu očajanja, ali u očajanju se i nalaze najvatrenija uživanja, naročito kad si potpuno svestan bezizlaznosti svog položaja. A kad dobiješ šamar, tek onda će te pritisnuti saznanje kako su te zgazili.
      I što je glavno — obrni, okreni, mozgaj, uvek ispada da sam pre svega ja kriv za sve i, što je najgore, kriv bez krivice, tako reći po zakonima prirode. Prvo, zato što sam pametniji od svih lјudi svoje sredine. (Stalno sam smatrao sebe za pametnijeg od svoje okoline i ponekad sam se, verujete li, čak stideo toga. U najmanju ruku, celog života sam gledao nekako u stranu, nisam mogao da gledam lјudima pravo u oči.) Dalјe, kriv sam i zato što, kad bi u meni i bilo velikodušnosti, imao bih samo više muke,
svestan njene potpune beskorisnosti. Sigurno ne bih umeo ništa da uradim sa svojom velikodušnošću: ne bih mogao ni da oprostim siledžiji zato što me je, možda po zakonima prirode, udario, a prirodnim zakonima se ne može praštati, niti da zaboravim šamar, jer iako se radi o prirodnim zakonima, ipak uvreda ostaje — uvreda.
      Najzad, kad bih, recimo, i hteo da ne budem uopšte velikodušan, već da se, naprotiv, osvetim nasilniku što me je uvredio — ne bih mogao ni za šta da mu se osvetim, zato što se, sigurno, ne bih odlučio da bilo šta uradim, kad bih čak i mogao. A zašto se ne bih odlučio? O tome želim da kažem posebno reč-dve.

III 

        Kako postupaju lјudi koji umeju da se osvete i, uopšte uzev, da se brane? Kad njih. recimo, obuzme osećanje osvete, onda za to vreme u njihovom biću i ne ostaje ništa drugo sem tog osećanja. Takav gospodin gura pravo k cilјu kao pobesneo bik opuštenih rogova, i samo ga, valјda, zid može zaustaviti.(Unapred da kažemo: pred zidom takva gospoda, naime iskreni lјudi i javni radnici, iskreno ustuknu. Za njih zid nije prepreka, kao na primer za nas koji mislimo, a to znači koji ništa ne radimo, on nije razlog za vraćanje s puta, razlog u koji mi što mislimo obično ne verujemo, ali kome se uvek mnogo obradujemo. Ne, oni ustuknu sasvim iskreno. Zid deluje na njih kao nešto umirujuće što konačno oslobađa, a možda i kao nešto mistično. Ali o zidu kasnije.)
     A takvog iskrenog čoveka ja smatram za pravog, normalnog čoveka, kakvog je želela da vidi i sama nežna mati priroda kad ga je već rado začela na zemlјi. Takvom čoveku ja do bola zavidim. On je glup, to je nesumnjivo; ali, ko zna, možda normalan čovek i mora biti glup? Možda je to čak i vrlo lepo. Ja sam utoliko više ubeđen u tu, tako da kažem, sumnju, zato što, ako bismo, na primer, uzeli antitezu normalnog čoveka, naime čoveka veće moći saznanja, koji, naravno, nije nastao iz krila prirode, već iz
retorte (ovo je, gospodo, skoro misticizam, ali ja i to pretpostavlјam) onda bi taj čovek iz retorte tako ustuknuo ispred svoje antiteze da bi sam sebe, svojom snažnom svešću, svesno smatrao za miša, a ne za čoveka. Neka bi to i bio miš sa većom snagom saznanja, ali bi ipak ostao miš; a ovde imamo čoveka, pa prema tome… i tako dalјe. A što je najglavnije, on sam sebe smatra za miša; niko ga za to nije zamolio; a to je važan momenat.
       Da pogledamo sad tog miša u akciji. Zamislimo, na primer, da je i on uvređen (a on je skoro uvek uvređen) i želi da se osveti. U njemu se može nakupiti još i više zla i mržnje nego u l’homme de la nature et de la vérité. Gadna i niska želјa da vrati zlom za uvredu njega, možda, još više grize nego l’homme de la nature et de la vérité zato što l’homme de la nature et de la vérité zbog svoje urođene gluposti prosto smatra svoju osvetu za pravičnu, a miš zbog snage svog saznanja tu pravičnost odriče.
      Najzad, dolazi do samog dela, do akta osvete. Nesrećni miš je pored prve i osnovne gadosti već stigao da nagomila oko sebe u vidu raznih pitanja i sumnji još toliko drugih gadosti. Pod jedno pitanje podveo je toliko drugih, nerešenih, da se i mimo njegove volјe oko njega gomila nekakva nesrećna kaša, neko smrdlјivo blato, koje se sastoji od njegovih sumnji, uzbuđenja i, najzad, od otplјuvaka kojima ga zasipaju praktični radnici, svečano poređani oko njega u vidu sudija i diktatora, koji mu se grohotom smeju. Razume se, njemu jedino ostaje da na sve mahne svojom šapicom, i da sa osmehom pretvornog prezrenja, u koje i sam ne veruje, šmugne u svoju rupicu. A tamo, u svom odvratnom i smrdlјivom podzemlјu, uvređeni, išamarani i ismejani miš odmah zapada u hladnu, otrovnu i, što je najglavnije, večitu zlobu i mržnju.
        Četrdeset punih godina sećaće se do poslednjih, najuvredlјivijih sitnica svoje uvrede, i svaki put će sam dodati neke još sramotnije pojedinosti, zlobno nervirajući i dražeći sebe svojom ličnom fantazijom. Stideće se, doduše, svoje fantazije, ali ipak će se svega prisećati, sve će preneti, izmisliće neverovatne stvari o sebi pod izgovorom da su se i one mogle desiti — i ništa nikom neće oprostiti. Možda će početi i da se sveti, ali sve nekako na parče, sitnicama, iza leđa, inkognito, ne verujući ni u svoje pravo da se osveti, niti u uspeh te osvete, i znajući unapred da će od svih svojih pokušaja da se osveti on sam prepatiti sto puta više od onoga kome se sveti — jer se taj, možda, neće ni počešati. I na smrtnom odru će se svega setiti, i to sa nagomilanom kamatom za sve proteklo vreme…
      Međutim, upravo u tom hladnom. mrskom poluočajanju, u toj poluveri, u tom zbog nevolјe svesnom pokopavanju samog sebe živog na četrdeset godina u podzemlјu; u toj na silu stvorenoj, pa ipak donekle sumnjivoj bezizlaznosti svog položaja, u celom tom otrovu nezadovolјenih želјa, potisnutih u dubinu, u
celoj toj groznici kolebanja, zauvek donesenih odluka posle kojih, trenutak kasnije, opet dolazi kajanje — upravo u tome i jeste srž one čudnovate naslade o kojoj sam govorio. Ona je toliko tanana, ponekad toliko teško dostupna saznanju, da malo neinteligentniji lјudi, ili prosto lјudi sa jakim nervima, neće razumeti ni trunku te naslade. „Možda neće razumeti ni oni — dodaćete vi sa osmehom
— koje nisu nikad šamarali” i tako ćete mi fino nagovestiti da sam ja u svom životu možda i dobio šamar, pa sad govorim o tome iz iskustva. Kladim se da tako mislite. Ali, umirite se, gospodo, ja nisam dobijao šamare, iako mi je sasvim svejedno šta ćete vi o tome misliti. Ja, možda, žalim što sam za života malo
druge šamarao. Ali dosta, ni reči više o toj, za vas neobično zanimlјivoj temi.
              Da nastavim o lјudima sa jakim nervima. koji ne shvataju izvesnu utančanost naslada. Iako ta gospoda, u izvesnim prilikama, na primer, riču iz sve snage kao bikovi, i mada im to, recimo, služi i na čast, ali, kao što sam već rekao, pred nemogućim se odmah umiruju. A nemoguće je — kameni zid. Kakav
kameni zid? Pa, razume se, prirodni zakoni, zaklјučci prirodnih nauka, matematika. Čim ti, na primer, dokažu da si postao od majmuna, nema šta da se mrštiš, već primi činjenicu onakva kakva je. Ili, kad ti dokažu da tebi jedna kap tvog rođenog sala u stvari mora biti draža od sto hilјada tebi sličnih bića i da u
tom zaklјučku, najzad, nalaze rešelјe sve takozvane vrline i obaveze i ostala buncanja i predrasude — onda i to primi kao fakat, jer šta se tu može drugo kad su dva puta dva četiri. Pokušajte da osporite.

    — Pobogu, šta je vama, — povikaće vam na to — to se ne može pobijati, to je: dva puta dva — četiri.

     Priroda o vama ne vodi računa, nje se ne tiču vaše želјe, niti pak da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, a to znači i sve njene rezultate. Zid je, dakle, zid, itd., itd.

Gospode bože, a šta se mene tiču zakoni prirode i aritmetike kad se meni iz izvesnih razloga ti zakoni i dva puta dva četiri, ne sviđaju? Naravno, ja neću moći čelom da probijem takav zid ako zaista nemam snage da ga probijem, ali se neću ni pomiriti s tim samo zato što je preda mnom bio kameni zid, a ja nisam imao snage.
     Kao da je takav kameni zid doista neko i zaista nosi u sebi neku reč mira samo zato što je zid: dva puta dva — četiri. O, besmislice nad besmislicama! Sasvim je druga stvar sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogućnosti i kamene zidove, i ne miriti se ni sa jednom od tih nemogućnosti i kamenih zidova, ako ti
je mrsko da se miriš; doći pomoću najneminovnijih logičkih kombinacija do najodvratnijih zaklјučaka o večitoj temi: da si čak i za kameni zid odnekud ti sam kriv, iako ti je potpuno jasno da uopšte nisi kriv i da zbog toga ćutke i nemoćno škrgućeš zubima, sladostrasno zamreš u inerciji, sa mišlјu: da, znači, nemaš na koga da se lјutiš; nema objekta mržnje, a možda ga nikad neće ni biti da je sve prosto podvala, smicalica, prevara, prosto glupost — ne zna se ni ko ni šta, ali bez obzira na sva ta neznanja i podvale, tebe ipak boli i, što je više nepoznatih, tebe sve više boli.


 tekst dalje  scribd

• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bele noći
• Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
• DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana

ANALIZE 

• Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin
• Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan ( Bulgakov _Dostojevski ) 

ili PDF 

Jelena Lukić

KORAK NIZ ULICU

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
“Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!”
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„Jesam li sigurna“-pitaš- „Zar ću otići“, igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
„Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem“,
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:“VRATI SE“,
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: „Idi, ni rođena nisi da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…

I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.
__________________________________

Ničija

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
Navikla je da pripada,
Pa kako je jednom bila nečija,
Može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
Ni na šta nije ni navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
Ničija je slobodna.
Pa ničija je baš i ničija
Zato što tako voli slobodu
I što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
Samo što je previše nečija,
Ali uz dobre razloge
Može postati umereno nečija,
Pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija,
Kad je to zapravo najgore što može da ti se desi?

_________________________________