Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Tragikomedija u dva čina

Preveo: Petar Pjanić

Lica:
Estragon
Vladimir
Laki
Poco
Dečak

________________________________________________________

PRVI ČIN

Seoski put. Drvo. Veče. Estragon sedi na niskoj humci ipokusava da izuje cipelu. Vuče je obema rukama, hukće. Zastaje, iscrpljen, predahnjuje, počinje opet. Kao maločas. Ulazi Vladimir.
ESTRAGON (ponovo zastavši): Neće, pa neće.
VLADIMIR (pristupajući kratkim, ukrućenim koracima, raskrečenih nogu) Počinje da mi biva blisko to gledište. Celog života sam nastojao da ga odbacim, kazujući: Vladimire, budi pametan, nisi još sve pokušao. I produžavao sam da se borim. (Zamišljen, razmišlja o toj borbi. Okreće se Estragonu) Pa ti si opet tu.
ESTRAGON: Jesam li?
VLADIMIR: Drago mi je da vidim da si se vratio. Pomislio sam da si zauvek otišao.
ESTRAGON: I ja sam to mislio.
VLADIMIR: Moraćemo da proslavimo da smo, najzad, opet zajedno. Ali kako? (Razmišlja) Ustaj da te zagrlim.
ESTRAGON (razdražljivo): Ne sad, ne sad.
VLADIMIR (povređen, hladno): Može li se znati gde je Njegovo visočanstvo provelo noć?
ESTRAGON: U jarku.
VLADIMIR (zadivljeno): Jarku! Gde?
ESTRAGON (bez gesta): Tamo. VLADIMIR: I nisu te prebili?
ESTRAGON: Prebili me? Naravno da su me prebili.
VLADIMIR: Ista družina, kao obično?
ESTRAGON: Ista? Ne znam.
Tajac.
VLADIMIR: Kad pomislim na to... sve ove godine... da nije mene... gde bi ti bio... (Odlučno) U ovom času bio bi, bez ikakve sumnje, samo hrpica kostiju.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR (sumorno): To je suviše za jednog čoveka. (Pauza. Razvedreno) S druge strane, kažem sebi, nimalo vajde da sad klonemo. Na to je trebalo da mislimo pre milion godina, devedesetih.
ESTRAGON: Ah, prekini sa blebetanjem i pomozi mi da skinem ovu prokletinju.
VLADIMIR: Među prvima smo mogli, podruku, da sa vrha Ajfelove kule. Tih dana smo bili uvaženi. Sad je suviše dockan. Ne bi nam dozvolili ni da se popnemo. (Estragon krvnicki vuče svoju cipelu) Šta radiš?
ESTRAGON: Izuvam se. Zar ti se to nikad nije dogodilo?
VLADIMIR: Cipele se moraju svakodnevno izuvati; umorio sam se već da ti to govorim. Zašto me ne slušaš?
ESTRAGON (onemoćalo): Pomagaj.
VLADIMIR: Boli te?
ESTRAGON (ljutito): Da l’ boli! On hoće da zna da l’ boli!
VLADIMIR (ljutito): Niko ne pati osim tebe. Ja se ne računam. Voleo bih da čujem šta bi rekao kad bi tebe ono što mene.
ESTRAGON: Da l’ boli?
VLADIMIR (ljutito): Da l boli! On hoće da zna da l boli!
ESTRAGON (pokazujući prstom): Zbog tog ipak ne bi trebalo da si nezakopčan. VLADIMIR (sagnuvši se): Tačno. (Zakopčava šlic) Nikad ne zapuštaj male stvari u životu.
ESTRAGON: Šta bi ti, uvek čekaš do poslednjeg trenutka.
VLADIMIR (zamišljeno): Poslednjeg trenutka... (Duboko razmišlja) Ko se dugo uzda, na kraju mu je muka ko to reče?
ESTRAGON: Zašto mi ne pomogneš?
VLADIMIR: Ponekad se i ja tako osećam. Onda sam sav na tri ćoška. (Skine šešir, zaviruje u njega, pipa ga iznutra, istresa ga, ponovo ga stavlja na glavu) Kako da to kažem? Olakšan, a ipak... (trazi reč) užasnut. (Naglašava) Užasnut. (Opet skida šešir, zaviruje u njega) Smešno. (Udara po njemu kao da bi da istrese iz njega neko strano telo, ponovo zaviruje u njega, ponovo ga stavlja na glavu) Neće, pa neće. (Posle krajnjeg napora, Estragon uspeva da izuje cipelu. Zaviruje u nju, pipa je iznutra, istresa, traži po tlu da li je nešto ispalo, ništa ne nalazi, opet je pipa iznutra, bezizrazno zureći pred sebe) Pa?
ESTRAGON: Ništa.
VLADIMIR: Pokaži mi.
ESTRAGON: Nema šta da se pokaže.
VLADIMIR: Pokušaj da je ponovo nazuješ.
ESTRAGON (ispitujući svoje stopalo): Malo bih da ga provetrim.
VLADIMIR: Eto ti čoveka po tebi, krivi cipele, a greška mu je u nogama. (Opet skine šešir, zaviruje u njega, ispipava ga iznutra, udara po njemu, duva po njemu, ponovo stavlja na glavu) Ovo me već uznemirava. (Tajac. Vladimir je zaronio u misli, Estragon razmrdava nožne prste) Jedan od razbojnika bio je spasen. (Pauza) Razuman procenat. (Pauza) Gogo.
ESTRAGON: Šta je?
VLADIMIR: Da se pokajemo, a?
ESTRAGON: Zbog čega?
VLADIMIR: Pa... (Razmišlja) Ne moramo da ulazimo baš u potankosti.
ESTRAGON: Zbog tog što smo rođeni? (Vladimir prsne u smeh od sveg srca, ali ga odmah uguši, rukom se uhvati za mesto tik ispod svog stomaka; lice mu je zgrčeno)
VLADIMIR: Ne sme čovek više ni da se nasmeje. ESTRAGON: Grozan gubitak.
VLADIMIR: Jedino da se osmehuje. (On se naglo osmehnu od uha do uha, zadrži osmeh, i naglo se uozbilji) A to nije istastvar. (Pauza) Gogo.
ESTRAGON (razdraženo): Šta je?
VLADIMIR: Jesi li ikad čitao Bibliju?
ESTRAGON: Bibliju... (Razmišlja) Mora da sam poglednuo u nju.
VLADIMIR: Sećaš li se Jevanđelja?
ESTRAGON: Sećam se mapa Svete zemlje. Bile su u boji. Mnogo zgodne. Mrtvo more je bilo bledoplavo. Ožedneo bih već od pogleda na njega. Tad sam govorio sebi: e, tamo ćemo da odemo za naš medeni mesec. Plivaćemo. Biti srećni.
VLADIMIR: Trebalo je da budeš pesnik.
ESTRAGON: Bio sam. (Pokazuje svoje rite) Nije li to očigledno? (Tajac)
VLADIMIR: Šta sam ono... Kako ti je noga?
ESTRAGON: Otiče vidno.
VLADIMIR: Ah, da, dvojica razbojnika. Sećaš li se priče?
ESTRAGON: Ne.
VLADIMIR: Da ti je ispričam?
ESTRAGON: Neću.
VLADIMIR: Da nam prođe vreme. (Pauza) Dvojica razbojnika, razapeta istovremeno kad i naš Spasitelj. ESTRAGON: Naš šta?
VLADIMIR: Naš Spasitelj. Dvojica razbojnika. Jedan je, kažu, bio spasen, a drugi je... (traži antonim od
spasen) bio proklet.
ESTRAGON: Spasen, od čega?
VLADIMIR: Pakla.
ESTRAGON: Idem ja.
Ne miče se. VLADIMIR: A ipak... (pauza) kako to nadam se da ti ovo nije dosadno kako to da od četiri Jevanđelista samo jedan kaže da je razbojnik bio spasen. Sva četvorica su bili tamo ili nedaleko a samo jedan kaže da je razbojnik bio spasen. (Pauza) Hajde, Gogo, zar ne možeš da mi uzvratiš loptu barem jednom? ESTRAGON (sa preteranim oduševljenjem): Smatram da je to stvarno krajnje izvanredno zanimljivo.
VLADIMIR: Tek jedan od četvorice. Od ostale trojice, dvojica uopšte ne spominju nikakve razbojnike, dok treći kaže da su ga obojica razbojnika psovala.
ESTRAGON: Koga?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: O čemu je sve to? Koga psovala?
VLADIMIR: Spasitelja.
ESTRAGON: Zašto?
VLADIMIR: Zato što nije hteo da ih spase.
ESTRAGON: Od pakla?
VLADIMIR: Gluperdo! Od smrti.
ESTRAGON: Mislio sam da si rekao pakao.
VLADIMIR: Od smrti, od smrti.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR: Onda mora biti da su obojica bili prokleti.
ESTRAGON: A zašto ne bi?
VLADIMIR: Ali, jedan od četvorice kaže da je jedan od dvojice bio spasen.
ESTRAGON: Pa? Ne slažu se i sve je u tome.
VLADIMIR: Ali, sva četvorica su bili tamo. A samo jedan kaže da je jedan razbojnik bio spasen. Zašto njemu verovati pre nego ostalima?
ESTRAGON: Ko mu veruje?
VLADIMIR: Svi. To je jedina verzija koju poznaju.
ESTRAGON: Ljudi su grozne majmunske neznalice. S mukom ustaje, ćopajući odlazi krajnje levo, zastaje, zuri u daljinu, šakom natkriljujući oči, okrene se, odlazi krajnje desno, zuri u daljinu. Vladimir ga posmatra, zatim ode do cipele i podigne je, zaviri u nju, brzo je ispusti.
VLADIMIR: Pih!
Pljune. Estragon odlazi do središnje tačke na pozornici, zastaje, leđima prema publici.
ESTRAGON: Čarobno mesto. (Okrene se, odlazi do čela pozornice, zastaje licem prema publici) Inspiritivan pogled. (Okrene se Vladimiru) Hajdemo.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON (beznadno): Ah! (Pauza) Jesi li siguran da je to ovde?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Da ovde treba da čekamo.
VLADIMIR: Rekao je: kod drveta. (Obojica pogledaju u drvo) Vidiš li neko drugo?
ESTRAGON: Kakvo je ovo?
VLADIMIR: Ne znam. Vrba.
ESTRAGON: Gde je lišće?
VLADIMIR: Mora biti da je osušena.
VLADIMIR: Ne plače više.
VLADIMIR: Ili je to možda zbog godišnjeg doba.
ESTRAGON: Meni više liči na neku šibljiku.
VLADIMIR: To je mladica.
ESTRAGON: Šibljika.
VLADIMIR: To je... Šta bi ti to da nagovestiš? Da smo došli na pogrešno mesto?
ESTRAGON: On bi trebalo da je ovde.
VLADIMIR: Nije rekao da će sigurno doći.
ESTRAGON: A ako ne dođe? VLADIMIR: Vratićemo se sutra.
ESTRAGON: A onda preksutra.
VLADIMIR: Mogućno.
ESTRAGON: I tako redom.
VLADIMIR: Završnica je.
ESTRAGON: Kad on dođe.
VLADIMIR: Bezdušan si.
ESTRAGON: I juče smo dolazili ovde.
VLADIMIR: A ne, tu grešiš.
ESTRAGON: Šta smo juče radili?
VLADIMIR: Šta smo juče radili?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: Zašto... (Ljutito) S tobom ništa nije izvesno.
ESTRAGON: Po mom mišljenju, bili smo ovde.
VLADIMIR (osvrćući se okolo): Prepoznaješ mesto?
ESTRAGON: To nisam rekao.
VLADIMIR: Pa?
ESTRAGON: To ne menja na stvari.
VLADIMIR: Pa ipak... ovo drvo... (okrećući se prema publici) ovo blatište...
ESTRAG0N: Siguran si da je bilo za večeras?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Da valja da čekamo.
VLADIMIR: Rekao je: subota. (Pauza) Mislim.
ESTRAGON: MisliŠ.
VLADIMIR: Mora da sam pribeležio. (Pretura po džepovima, prepunim svakojakih koještarija) ESTRAGON (veoma podmuklo): Ali koje subote? I da li je sad subota? Nije li pre nedelja? (Pauza) Ili ponedeljak? (Pauza) Ili petak?
VLADIMIR (zverajući oko sebe, kao daje datum napisan negde u predelu): To nije mogućno!
ESTRAGON: Ili četvrtak?
VLADIMIR: Šta da radimo?
ESTRAGON: Ako je on juče dolazio, a mi nismo bili ovde, budi siguran da danas neće doći ponovo.
VLADIMIR: Ali, ti kažeš da smo juče bili ovde.
ESTRAGON: Možda grešim. (Pauza) Prestanimo za trenutak da razgovaramo, hoćeš?
VLADIMIR (slabašnim glasom) U redu. (Estragon sedne na humku. Vladimir uzrujano korača tamo-amo, povremeno zastajkujući da pogleda u daljinu. Estragon zaspi. Vladimir naposletku zastane ispred Estragona) Gogo!... Gogo! GOGO!
Estragon se trgne iz sna.
ESTRAGON (ponovo usred užasa sopstvene situacije): Spavao sam! (Očajnički) Zašto me nikad ne pustiš da spavam?
VLADIMIR: Osećao sam se usamljen.
ESTRAGON: Snevao sam san.
VLADIMIR: Ne pričaj mi!
ESTRAGON: Sanjao sam
VLADIMIR: NE PRIČAJ MI!
ESTRAGON (pokazujući rukom prema svemiru): Ovaj ti je dovoljan? (Tajac) To nije lepo od tebe, Didi. Kome da pričam svoje lične košmare, ako ne mogu da ih tebi pričam?
VLADIMIR: Neka ostanu lični. Znaš da to ne mogu da podnesem.
ESTRAGON (hladno): Ima trenutaka kad se pitam ne bili za nas bolje bilo da se raziđemo.
VLADIMIR: Ne bi ti daleko otišao.
ESTRAGON: Bilo bi to suviše loše, stvarno suviše loše. (Pauza) Je l da bi, Didi, to bilo stvarno suviše loše? (Pauza) Kad pomisliš na lepotu puta. I dobro tu putnika. (Pauza. Ulagivački) Je l da, Didi? VLADIMIR: Smiri se.
ESTRAGON (naslađivački): Smiri... smiri... Englezi kažu umukni gukni. (Pauza) Znaš li priču o Englezu u burdelju?
VLADIMIR: Znam.
ESTRAGON: Ispričaj mi je.
VLADIMIR: Ah, prekini!
ESTRAGON: Popivši nešto više nego obično, neki Englez ode u burdelj. Madam ga pita da li hoće plavojku, crnku ili riđokosu. Nastavi.
VLADIMIR: PRESTANI!
Vladimir žurno izlazi. Estragon ustaje i prati ga do ruba pozornice. Estragon izvodi pokrete nalik gestovima navijača koji bodri boksera. Vladimir ulazi. Prolazi pored Estragona, prelazi pozornicu oborene glave. Estragon korakne prema njemu i zastane.
ESTRAGON (pitomo): Hteo si da mi nešto kažeš? (Tajac. Estragon učini još korak put njega) Imao si nešto da mi saopštiš? (Tajac. Još korak napred) Didi...
VLADIMIR (ne okrećući se): Nemam ništa da ti saopštim.
ESTRAGON (korakne napred): Ljut si? (Tajac. Korak napred) Oprosti mi. (Tajac. Korak napred. Estragon položi ruku na Vladimirovo rame) Hajde, Didi. (Tajac) Daj mi ruku. (Vladimir se napola okrene) Zagrli me! (Vladimir se ukruti) Ne budi tvrdoglav! (Vladimir omekša. Zagrle se. Estragon ustukne) Osećaš se na beli luk!
VLADIMIR: To je zbog bubrega. (Tajac. Estragon pažljivo posmatra drvo) Šta da radimo sad?
ESTRAGON: Da čekamo.
VLADIMIR: Da, ali dok čekamo. ESTRAGON: A da se obesimo?
VLADIMIR: Hmm. To bi nam izazvalo erekciju.
ESTRAGON (veoma nadražen) Erekciju!
VLADIMIR: Sa svim što sledi. Gde kapne, tu raste mandragora. Zato ona vrišti kad je čupaš iz zemlje. Da li si to znao?
ESTRAGON: Obesimo se odmah!
VLADIMIR: O granu? (Prilaze drvetu) Ne uliva mi poverenje.
ESTRAGON: Uvek možemo da pokušamo.
VLADIMIR: Hajde ti.
ESTRAGON: Posle tebe.
VLADIMIR: Ne, ne, ti prvi.
ESTRAGON: Zašto ja?
VLADIMIR: Lakši si od mene.
ESTRAGON: Baš zato!
VLADIMIR: Ne shvatam.
ESTRAGON: Zar ne umeš da mućneš mozgom?
Vladimir mućka mozgom.
VLADIMIR (konačno): Mrak mi je pred očima.
ESTRAGON: Ovako ide. (Razmišlja) Grana... grana... (Ljutito) Zar ne umeš da mućneš glavom?
VLADIMIR: Ti si mi jedina nada.
ESTRAGON (uz napor): Gogo lagan grana ne lomi Gogo mrtav. Didi težak grana lomi Didi sam.
VLADIMIR: Nisam o tome mislio. ESTRAGON: Ako izdrži tebe, izdržaće bilo koga.
VLADIMIR: Ali, jesam li ja teži od tebe?
ESTRAGON: Tako mi ti kažeš. Ja ne znam. Oboje je podjednako mogućno. Ili bezmalo.
VLADIMIR: Pa, šta da radimo?
ESTRAGON: Da ništa ne radimo. To je sigurnije.
VLADIMIR: Čekajmo i vidimo šta on kaže.
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Godo.
ESTRAGON: Dobra ideja.
VLADIMIR: Čekajmo dok tačno ne saznamo na čemu smo.
ESTRAGON: A opet, bolje je kovati gvožđe pre nego što se ohladi.
VLADIMIR: Radoznao sam da čujem šta on ima da nam ponudi. Onda ćemo to prihvatiti ili nećemo.
ESTRAGON: Šta smo tačno tražili od njega?
VLADIMIR: Nisi li bio tamo?
ESTRAGON: Nisam baš slušao.
VLADIMIR: O,... ništa odredeno.
ESTRAGON: Neka vrsta molitve.
VLADIMIR: Upravo to.
ESTRAGON: Neka nejasna molba.
VLADIMIR: Tačno.
ESTRAGON: A šta je on odgovorio?
VLADIMIR: Da će videti.
ESTRAGON: Da nije u stanju da išta obeća.
VLADIMIR: Da će morati da razmisli o tome.
ESTRAGON: U spokojstvu svoga doma.
VLADIMIR: Da se posavetuje sa svojom porodicom.
ESTRAGON: Sa svojim prijateljima.
VLADIMIR: Sa svojim zastupnicima.
ESTRAGON: Sa svojim korespondentima. VLADIMIR: Sa svojim knjigama.
ESTRAGON: Sa svojim bankovnim računom.
VLADIMIR: Pre nego što donese neku odluku.
ESTRAGON: To je normalna stvar.
VLADIMIR: Zar nije?
ESTRAGON: Mislim da jeste.
VLADIMIR: I ja mislim da jeste.
Tajac.
ESTRAGON (sa strepnjom): A mi?
VLADIMIR: Molim?
ESTRAGON: Rekao sam: A mi?
VLADIMIR: Ne razumem.
ESTRAGON: Gde smo mi u tome?
VLADIMIR: Mi u tome?
ESTRAGON: Promisli, ne žuri.
VLADIMIR: Mi u tome? Na našim rukama i kolenima.
ESTRAGON: Tako jadno?
VLADIMIR: Vaša Milost bi da istakne svoje povlastice?
ESTRAGON: Lišeni smo svih prava?
Vladimirov smeh, naglo ugusen, kao ranije, ali bez osmeha.
VLADIMIR: Bacio bi me u smeh kad on ne bi bio zabranjen.
ESTRAGON: Izgubili smo svoja prava?
VLADIMIR (naglašeno): Odbacili smo ih.
Tajac. Stoje nepomično, oklembešenih ruku, poniknute glave, nogu povijenih u kolenima.
ESTRAGON (slabašnim glasom): Nismo vezani? (Pauza) Nismo.
VLADIMIR (podignuvši ruku): Slušaj!
Osluškuju, groteskno ukočeni. ESTRAGON: Ne čujem ništa.
VLADIMIR: Psst! (Osluškuju. Estragon gubi ravnotežu, gotovo da padne. Grčevito zgrabi za nadlakticu Vladimira koji se klati. Osluškuju, pribijeni jedan uz drugog) Ni ja.
Odahnu sa olakšanjem. Opuštaju se i razdvajaju.
ESTRAGON: Prestravio si me.
VLADIMIR: Pomislio sam da je on.
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Godo.
ESTRAGON: Pih! Vetar u trščaku.
VLADIMIR: Zakleo bih se da sam čuo viku.
ESTRAGON: A zašto bi pa on vikao?
VLADIMIR: Na svog konja.
Tajac.
ESTRAGON (žestoko): Gladan sam!
VLADIMIR: Hoćeš šargarepu?
ESTRAGON: Je li to sve čega ima?
VLADIMIR: Mislim da ima i nekoliko repica.
ESTRAGON: Daj mi šargarepu. (Vladimir pretura po svojim džepovima, vadi jednu repicu i daje je Estragonu koji zagriza u nju. Ljutito) Ovo je repica!
VLADIMIR: Oh, izvini! Zakleo bih se da je bila šargarepa. (Opet pretura po džepovima, ne nalazi ništa osim repica) Sve same repice. (Pretura dalje) Mora da si poslednju pojeo. (Pretura) Čekaj, evo je. (Vadi sargarepu i daje je Estragonu) Evo, drugaru moj. (Estragon protrlja šargarepu o rukav i počinje da je jede) Računaj da je poslednja; nema više.
ESTRAGON (žvaćući): Pitao sam te nešto.
VLADIMIR: Ah.
ESTRAGON: Jesi li odgovorio?
VLADIMIR: Kakva je šargarepa? ESTRAGON: Ko šargarepa.
VLADIMIR: Utoliko bolje, utoliko bolje. (Pauza) Šta si ono hteo da znaš?
ESTRAGON: Zaboravio sam. (Žvaće) To me sekira. (Procenjivački osmotri šargarepu, klati je između kažiprsta i palca) Nikad neću zaboraviti ovu šargarepu. (Zamišljeno joj sisa vršak) A da, sad se sećam.
VLADIMIR: Dakle?
ESTRAGON (punih usta, šuplje): Nismo vezani?
VLADIMIR: Ne razumem te ni reč.
ESTRAGON (zvaće, guta): Pitam te da li smo vezani.
VLADIMIR: Vezani?
ESTRAGON: Vezani.
VLADIMIR: Kako to misliš, vezani?
ESTRAGON: Oboreni.
VLADIMIR: Ali, za koga? Od koga?
ESTRAGON: Za tvog čoveka.
VLADIMIR: Za Godoa? Vezani za Godoa? Kakva ide ja! Ni govora o tome. (Pauza) Zasad.
ESTRAGON: Zove se Godo?
VLADIMIR: Mislim, tako.
ESTRAGON: Zamisli ovo. (Podiže ostatak šargarepe, držeći je za patrljak lista, obrće je pred očima) Smešno, što je više jedeš, biva neukusnija.
VLADIMIR: Kod mene je to baš suprotno.
ESTRAGON: Šta bi da kažeš? VLADIMIR: Navikavam se na smeće što više odmičem.
ESTRAGON (posle dužeg razmišljanja): Da li je to suprotno?
VLADIMIR: Pitanje temperamenta.
ESTRAGON: Karaktera.
VLADIMIR: S tim se ne može ništa.
ESTRAGON: Nekorisno je boriti se.
VLADIMIR: Svako je ono što jeste.
ESTRAGON: Nekorisno je koprcati se.
VLADIMIR: Suština se ne menja.
ESTRAGON: Nema šta da se učini. (Nudi ostatak šargarepe Vladimiru) Hoćeš da je dovršiš?
Strašan krik, sasvim blizu. Estragon ispusti šargarepu. Obojica se skamene, zatim se stušte prema levom ili desnom kraju pozornice. Estragon se zaustavi na pola puta, otrči natrag, zgrabi šargarepu, strpa je u džep, pojuri prema Vladimiru koji ga čeka, opet se zaustavi, otrči natrag, zgrabi svoju cipelu, odjuri do Vladimira. Sćućureni jedan uz drugog, pogrbljenih ramena, povijeni, leđima prema opasnosti, čekaju. Ulaze Poco i Laki. Poco upravlja Lakijem pomoću konopca obavijenog oko njegovog vrata, tako da Laki ulazi prvi, za njim konopac dovoljno dugačak da Laki stigne do sredine pozornice pre nego što se pojavi Poco. Laki nosi tešku torbu, stolicu na sklapanje, izletničku korpu i veliki kaput; Poco drži bič.
POCO (još iza kulisa): Đi, di! (Prasak biča. Poco sepojavljuje. Prelaze pozornicu. Laki prolazi pored Vladimira i Estragona i izlazi Videvši Vladimira i Estragona, Poco se u hipu zaustavi. Konopac se zateze. Poco ga žestoko trgne) Nazad!
Šum od Lakijevog pada sa svim njegovim tovarom. Vladimir i Estragon se okreću prema njemu, i želeći i bojeći se da mu pođu u pomoć. Vladimir korakne prema Lakiju, Estragon ga uhvati za rukav i povuče natrag.
VLADIMIR: Pusti me!
ESTRAGON: Ostani gde si! POCO: Pazite se! On je neugodan. (Vladimir i Estragon se okrenu prema Pocou) Prema neznancima.
ESTRAGON (ispod glasa): Je li to on?
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON (pokušava da se seti imena): Ee...
VLADIMIR: Godo?
ESTRAGON: Da.
POCO: Da se predstavim: Poco.
VLADIMIR (Estragonu): Nikako!
ESTRAGON: Rekao je Godo.
VLADIMIR: Nikako!
ESTRAGON (bojažljivo, Pocou): Vi niste gospodin Godo, ser?
POCO (strašnim glasom): Ja sam Poco! (Tajac) Poco! (Tajac) To vam ime ništa ne znači? (Tajac) Kažem: to vam ime ništa ne znači?
Vladimir i Estragon se upitno zgledaju.
ESTRAGON (praveći se dapokušava da se seti): Boco... Boco...
VLADIMIR (isto): Poco... Poco...
POCO: PPPOCCCO!
ESTRAGON: Ah, Poco... da vidim... Poco...
VLADIMIR: Da li je Poco ili Boco?
ESTRAGON: Poco... ne... Bojim se da ja... ne... Izgleda da ne...
Poco im prilazi s pretećim izrazom.
VLADIMIR (pomirljivo): Jednom sam znao porodicu po imenu Goco. Majka je imala trišu.
ESTRAGON (žurno): Mi nismo iz ovog kraja, ser.
POCO (zastavši): A ipak ste ljudska bića. (Stavlja naočare) Koliko se može videti. (Skida naočare) Od iste vrste kao ja. (Prsne u gromoglasan smeh) Od iste vrste kao Poco! Načinjenoj po Božjoj slici!
VLADIMIR: Pa, znate POCO (nestrpljivo): Ko je Godo?
ESTRAGON: Godo?
POCO: Smatrali ste me za Godoa.
VLADIMIR: O, ne, ser, ni trenutka, ser.
POCO: Ko je on?
VLADIMIR: O, to je... to je, takoreći, poznanik.
ESTRAGON: Čak ni to, jedva ga poznajemo.
VLADIMIR: Zaista... ne poznajemo ga baš dobro... ali ipak...
ESTRAGON: Ja ga, što se mene tiče, ne bih čak ni prepoznao kad bih ga video.
POCO: Smatrali ste me za njega.
ESTRAGON (uzmičući pred Pocoom) To je, da kažemo... razumete... zbog sumraka... napetosti... čekanja... Priznajem... učinilo mi se... na mah...
POCO: Cekanja? Vi ste ga, dakle, čekali?
VLADIMIR: Pa, znate
POCO: Ovde? Na mom zemljištu?
VLADIMIR: Nismo ništa rdavo nameravali.
ESTRAGON: U dobrim namerama.
POCO: Drum je namenjen svima.
VLADIMIR: Tako smo i mi gledali na njega.
POCO: To je bruka. Ali, tako je.
ESTRAGON: Ništa tu ne možemo da učinimo.
POCO (s velikodušnim gestom): Ne govorimo više o tome. (Vuče konopac) Diži se, svinjo! (Tajac) Svaki put kad padne, zaspi. (Vuče konopac) Diži se, krmku! (Sumovi od Lakijevog ustajanja i prikupljanja prtljaga. Poco vuče konopac) Nazad! (Laki ulazi natraške) Stoj! (Laki se zaustavlja) Okret! (Laki se okreće. Vladimiru i Estragonu, ljubazno) Gospodo, drago mi je da sam vas upoznao. (Pred izrazom njihove neverice) Da, da, iskreno mi je drago. (Vuče konopac) Bliže! (Laki prilazi) Stoj! (Laki se zaustavlja) Da, put se, izgleda, otegne kad neko putuje sasvim sam čitavih... (gleda u svoj džepni časovnik) da... (računa) da, šest časova, tačno, punih Šest časova, a da ne vidi žive duše. (Lakiju) Kaput! (Laki odlaže torbu na tlo, pristupa, pruf,a kaput, vraća se na svoje mesto, uzima torbu) Drži ovo! (Poco mu pruži bič. Laki prilazi i, pošto su mu obe ruke zauzete, ustima uzima bič, potom se vraća na svoje mesto. Poco počinje da oblači kaput, zastaje) Kaput! (Laki spušta dole torbu, korpu i stolicu, pomaže Pocou da obuče kaput, vraća se na svoje mesto i uzima torbu, korpu i stolicu) U vazduhu se večeras oseća dah jeseni. (Poco završava zakopčavanje kaputa, nagne se i osmotri da li je na njemu sve u redu, uspravi se) Bič! (Laki prilazi, naginje se, Poco mu istrgne bič iz usta, Laki se vraća na svoje mesto) Da, gospodo, nisam kadar da se na duže lišim društva meni sličnih (stavi naočare i pogleda dvojicu njemu sličnih), iako sličnost nije besprekorna. (Skida naočare) Stolicu! (Laki spušta torbu i korpu, prilazi, namešta stolicu, vraća se na svoje mesto, uzima torbi i korpu. Poco sedne na stolicu, upre dršku biča u Lakijeve grudi i gura ga) Nazad! (Laki odstupi korak) Još! (Laki odstupi još korak) Stoj! (Laki se zaustavi. Vladimiru i Estragonu) Zato bih, sa vašim dopuštenjem, proveo s vama neki trenutak pre nego što se usudim da krenem dalje. Korpu! (Laki prilazi, predaje mu korpu, vraća se na svoje mesto) Svež vazduh budi klonuli apetit. (Otvara korpu, vadi komad piletine i bocu vina) Korpu! (Laki prilazi, podiže korpu i vraća se na svoje mesto) Dalje! (Laki odstupa korak) On smrdi. Za srećne dane, živeli!
Pije iz boce, odlaze je na tlo i počinje da jede. Tajac. Vladimir i Estragon, isprva oprezno, zatim odvažnije, počinju da obilaze oko Lakija, zagledajući ga svuda. Poco proždrljivo jede piletinu, bacajući koske pošto ih oglode. Laki se lagano povija sve dok torba i korpa ne dodirnu tlo, onda se naglo uspravlja i ponovo počinje da se povija. Ritam nekog ko spava na nogama.
ESTRAGON: Šta mu je?
VLADIMIR: Izgleda da je umoran.
ESTRAGON: Zašto ne odloži prtljag?
VLADIMIR: Kako da ja znam? (Pristupaju mu bliže) Oprez!
ESTRAGON: Kaži mu nešto.
VLADIMIR: Gle!
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR (pokazujući): Njegov vrat!
ESTRAGON (zagledajući vrat): Ne vidim ništa.
VLADIMIR: Ovamo.
Estragon se primakne tik do Vladimira.
ESTRAGON: Au!
VLADIMIR: Živa rana!
ESTRAGON: Od konopca.
VLADIMIR: Struže ga.
ESTRAGON: To je neizbežno.
VLADIMIR: Čvor.
ESTRAGON: Guli.
Nastavljuju sa zagledanjem, zadrže se na licu.
VLADIMIR (gunđavo): Ne izgleda ružno. ESTRAGON (sležući ramenima, iskrivljenog lica): Tako kažeš?
VLADIMIR: Nekako ženskast.
ESTRAGON: Pogledaj, balavi.
VLADIMIR: To je neizbežno.
ESTRAGON: Pogledaj, slini.
VLADIMIR: Možda je blesonja.
ESTRAGON: Kreten.
VLADIMIR (zagledajući bliže): Izgleda kao da je gušav.
ESTRAGON (isto): Nije izvesno.
VLADIMIR: Dahće.
ESTRAGON: To je neizbežno.
VLADIMIR: A tek njegove oči!
ESTRAGON: Šta je s njima?
VLADIMIR: Izbuljene, da mu iskoče iz glave.
ESTRAGON: Izgleda mi kao da je u hropcu.
VLADIMIR: Nije izvesno. (Tajac) Pitaj ga nešto.
ESTRAGON: Da li bi to bilo dobro?
VLADIMIR: Ima li nekog rizika za nas?
ESTRAGON (bojažljivo): Gospodine...
VLADIMIR: Glasnije.
ESTRAGON (glasnije): Gospodine...
POCO: Pustite ga na miru! (Oni se okrenu prema Pocou koji, završivši sa jelom, briše usta nadlanicom) Ne vidite li da hoće da predahne? Korpu! (Kresne šibicom i pripaljuje lulu. Estragon primeti pileće koske na zemlji i pozudno zuri u njih. Pošto se Laki ne miče, Poco besno baca šibicu i povlači konopac) Korpu! (Laki se, umalo da padne, pribira, prilazi, smešta bocu u korpu i vraća se na svoje mesto. Estragpn zuri u koske. Poco krese drugu šibicu ipali lulu) Šta da očekujete, nije njegov posao. (Povuče dim iz lule, ispruži noge) Ah! Ovako je bolje.
ESTRAGON (bojažljivo): Izvinite, ser... POCO: Šta je, dobričino moja?
ESTRAGON: Ee... završili ste sa... ee... nisu vam potrebne... ee.. koske, ser?
VLADIMIR (skandalizovan): Nisi mogao da pričekaš?
POCO: Ne, ne, on dobro pita. Da li su mi potrebne koske? (Prevrće ih vrskom biča) Ne, što se mene tiče, nisu mi više potrebne. (Estragon korakne put koski) Ali... (Estragon zastane u hipu) ali, u načelu, koske idu nosaču. Zato njega valja pitati. (Estragon se okrene prema Lakiju, okleva) Hajde, hajde, ne bojte se, pitajte ga; on će vam reći.
Estragon prilazi Lakiju, zaustavi se pred njim.
ESTRAGON: Gospodine... izvinite, gospodine...
POCO: Tebi govori, svinjo! Odgovaraj! (Estragonu) Probajte ponovo.
ESTRAGON: Izvinite, gospodine, koske, da ne biste hteli koske?
Laki dugo gleda u Estragona.
POCO (ushićen): Gospodine! (Laki pognu glavu) Odgovaraj! Hoćeš li ih ili nećeš? (Lakijevo ćutanje. Estragonu) Vaše su. (Estragon se ustremi na koske, zgrabi ih i počne da ih glođe) Ne dopada mi se to. Nikad ga ranije nisam video da odbija neku kosku. (Zabrinuto posmatra Lakija) Baš lep cirkus ako mi se razboli!
Povuče dim iz lule.
VLADIMIR (prasne): Skandalozno!
Tajac. Zapanjen, Estragon prestaje sa glodanjem, gleda u Poca i Vladimira naizmenično. Pocoje naoko miran. Vladimir pometen.
POCO (Vladimiru): Ciljate li na nešto odredeno?
VLADIMIR (mucavo odlučan) Postupati sa čovekom... (pokazuje na Lakija) tako... mislim da... ne... sa ljudskim bićem... ne... to je skandalozno!
ESTRAGON (da ne bude nadmašen): Braka!
Nastavlja da glođe.
POCO: Strogi ste. (Vladimiru) Koliko vam je gpdina, ako moje pitanje nije neučtivo? (Ćutanje) Šezdeset? Sedamdeset? (Estragonu) Koliko biste vi rekli da ima? ESTRAGON: Jedanaest.
POCO: Drzak sam. (Kuckajući je o bic, istresa lulu, ustaje) Moram da krenem. Zahvaljujem vam na društvu. (Razmišlja) Osim ako ne popusim još jednu lulu pre nego što podem. Šta kažete? (Oni ništa ne kažu) Oh, ja nisam neki veliki pušač, zapravo sam nikakav, i nisam navikao da pušim dve lule jednu za drugom; to mi izaziva (stavi ruku na srce, uzdahne) lupanje srca. (Tajac) To je od nikotina; unosimo ga uprkos svim predostrožnostima. (Uzdahne) Znate kako je. (Tajac) Ali, vi možda ne puŠite? Da? Ne? Nije važno. (Tajac) Ali, kako da sad sednem, sad kad sam već ustao, a da to ne izgleda kao prenemaganje? Da to ne izgleda kako bih rekao kao da popuštam. (Vladimiru) Izvinite, rekoste? (Ćutanje) Možda ništa niste ni rekli? (Ćutanje) Nije važno. Da vidim...
Razmišlja.
ESTRAGON: Ah! Bolje je.
Koske stavlja u džep.
VLADIMIR: Polazimo.
ESTRAGON: Tako brzo?
POCO: Trenutak! (Povlači konopac) Stolicu! (Bičem pokazuje na nju. Laki primakne stolicu) Još! Tu! (On sedne. Laki se vrati na svoje mesto) Eto, učinio sam!
Puni lulu.
VLADIMIR (plahovito): Idemo!
POCO: Nadam se da ne odlazite zbog mene. Sačekajte još malo, nećete požaliti.
ESTRAGON (naslućujući milostinju): Ne žurimo mi.
POCO (pripalivši lulu): Druga nikad tako ne prija... (vadi lulu iz usta, posmatraje pažljivo) kao prva, mislim. (Vraća lulu u usta) Ali, ipak prija.
VLADIMIR: Ja idem.
POCO: Ne može da duže izdrži moje prisustvo. Možda nisam naročito human, ali ko brine za to? (Vladimiru) Dvaput razmislite pre nego što učinite nešto brzopleto. Pretpostavimo da krenete sad dok je još dan, a neosporno je još dan. (Svi pogledaju u nebo) Dobro. (Svi prestaju da gledaju u nebo) Šta biva u tom slučaju (vadi lulu iz usta, ispitivački je razgleda) ugasila se (ponovo pripaljuje lulu) u tom slučaju (pućka dim) u tom slučaju (pućka) šta biva u tom slučaju u pogledu vašeg sastanka sa tim... Godeom... Godoom... Godenom svejedno, znate na koga mislim, koji u svojim rukama drži vašu budućnost... (pauza) barem vašu blisku budućnost?
VLADIMIR: Ko vam je to rekao?
POCO: On mi se ponovo obraća! Ako ovako potraje, ubrzo ćemo postati stari prijatelji.
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
POCO: I meni bi bilo drago da ga upoznam. Što više ljudi upoznajem, bivam sve srećniji. Susret i s najbeznačajnijim stvorenjem čini nas mudrijim, bogatijim, svesnijim blagoslova kojima smo obasuti. Čak i vi... (gleda nadmeno jednog pa drugog da bi im bilo jasno da misli na obojicu) čak ćete i vi, ko zna, uvećati moje blago.
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
POCO: Ali, to bi me iznenadilo.
VLADIMIR: Postavljeno vam je pitanje.
POCO (očaran): Pitanje? Ko? Sta? Trenutak ranije ste me, u strahu i drhtanju, oslovljavali sa „Ser". A sad mi postavljate pitanja. To neće izići na dobro!
VLADIMIR (Estragonu): Mislim da sad sluša.
ESTRAGON (obilazeći oko Lakija): Šta?
VLADIMIR: Sad možeš da ga pitaš. Spreman je.
ESTRAGON: Šta da ga pitam?
VLADIMIR: Zašto on ne spusti prtljag.
ESTRAGON: I mene to čudi.
VLADIMIR: Pa pitaj ga, zar ne možeš? POCO (koji je zabrinuto pratio njihovu razmenu reči, u strahu da se ne okanu pitanja): Hteli biste da znate zašto on ne spušta svoj tovar, kako vi to nazivate.
VLADIMIR: Tako je.
POCO (Estragonu): A vi ste sigurni da se slažete s tim?
ESTRAGON: Dahće kao parnjača.
POCO: Odgovor glasi. (Estragonu) Ali, smirite se, molim vas, činite me nervoznim.
VLADIMIR: Ovamo.
ESTRAGON: Šta je?
VLADIMIR: Evo će da kaže.
Estragon prilazi do Vladimira. Nepomični, jedan uz drugog, čekaju.
POCO: Dobro. Svi spremni? Svi me gledate? (On pogleda na Lakija, cimne konopac. Laki podigne glavu) Gledaj u mene, svinjo! (Laki ga pogleda) Dobro. (On stavi lulu u džep, izvadi mali inhalator i poštrca se u grlo, vrati inhalator u džep, pročisti grlo, ispljune, opet izvadi inhalator, ponovo se poštrca u grlo, vrati inhalator u džep) Spreman sam. Svi slušaju? Svi spremni? (Pogleda jednog pa drugog, trgne konopac) Krmku! (Laki podigne glavu) Ne volim da govorim u prazno. Dobro. E, da vidim.
Razmišlja.

 ________________________________________________

ESTRAGON: Idem ja.
POCO: Šta ste tačno hteli da znate?
VLADIMIR: Zašto on…
POCO (ljutito): Ne prekidajte me! (Pauza. Mirnije) Ako svi govorimo uglas, ni do čega nećemo stići. (Pauza) Šta sam rekao? (Pauza. Glasnije) Šta sam rekao?
Vladimir mimikom oponasa čoveka koji nosi težak teret. Poco ga gleda, u nedoumici.
ESTRAGON (sugestivno): Prtljag. (Pokazuje na Lakija) Zašto? Uvek držati. (Pogrbljuje se, brekće) Nikad ne spustiti. (Otvara šake, uspravlja se sa olakšanjem) Zašto?
POCO: Ah, pa zašto mi niste ranije rekli? Zašto ne učini nešto na svojoj udobnosti? Pokušajmo da to rasvetlimo. Nema li na to prava? Svakako da ima. Iz tog sledi da on to neće. Po vama bi to bilo logično zaključivanje. A zašto on to neće? (Pauza) Gospodo, razlog je sledeći.
VLADIMIR (Estragonu): Obrati pažnju na ovo.
POCO: Hoće da me impresionira, da bih ga zadržao.
ESTRAGON: Šta?
POCO: Možda se nisam dobro izrazio. Hoće da me umilostivi, da bih odustao od pomisli o razilasku sa njim. Ne, ni to nije tačno.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Hoće da me razuveri, ali neće mu poći za rukom.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: On umišlja da ću, kad vidim kako je dobar nosač, biti u iskušenju da ga zadržim u tom svojstvu.
ESTRAGON: Zasitili ste ga se?
POCO: U stvari, nosi kao svinja. Nije to posao za nje
gaVLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: On umišlja da ću, kad vidim kako je neumoran, požaliti svoju odluku. Takav je njegov bedni plan. Kao da meni nedostaju robovi! (Sva trojica gledaju u Lakija) Atlas, Jupiterov sin! (Tajac) Pa, to je to, mislim. Još biste nešto?
Koristi inhalator.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Vodite računa da sam ja mogao da budem na njegovom mestu, a on na mome. Da sudba ne htede drugačije. Svakom šta mu pripada.
VLADIMIR: Hošgaseotreste?
POCO: Izvinite, šta rekoste?
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Hoću. Ali, umesto da ga oteram, kao što sam mogao da uradim, mislim, umesto prostog šuta u dupe, zbog dobrote svog srca poveo sam ga na vaŠar gde će mi, nadam se, dati lepe pare za njega. Istina je da ovakva stvorenja ne možete terati od sebe. Najbolje bi bilo ubiti ih.
Laki plače.
ESTRAGON: On plače!
POCO: Omatoreli psi imaju više dostojanstva. (Pruza svoju maramicu Estragonu) Utešite ga, pošto ga sažaljevate. (Estragon okleva) Hajde. (Estragon uzima maramicu) Ubrišite mu suze, osećaće se manje napušten.
Estragon okleva. VLADIMIR: Daj ovamo, ja ću to učiniti.
Estragon neće da mu da maramicu. Dečje kretnje.
POCO: Požurite, pre nego što prestane. (Estragon prilazi Lakiju i krene da mu briše oči. Laki ga žestoko šutne u cevanicu. Estragon ispusti maramicu, odskoči, skakuće po pozornici, jaučući) Rupčić!
Laki spusti torbu i korpu, podiže maramicu i dade je Pocou, vrati se na svoje mesto, podiže torbu i korpu.
ESTRAGON: O, krme jedno! (Zadiže nogavicu) Obogaljio me!
POCO: Rekao sam vam da ne voli neznance.
VLADIMIR (Estragonu): Pokaži mi. (Estragon mu pokazuje svoju nogu. Pocou, ljutito) Krvari!
POCO: To je dobar znak.
ESTRAGON (na jednoj nozi): Nikad više neći moći da hodam!
VLADIMIR (nežno): Ja ću te nositi. (Pauza) Ako bude potrebno.
POCO: Prestao je da plače. (Estragonu) Takoreći ste ga odmenili. (Lirski) Na svetu je stalno ista količina suza. Za svakog ko počne da plače, negde neko drugi prestaje. To važi za smeh. (Smeje se) Otuda, ne govorimo rdavo o našoj generaciji; ona nije ništa nesrećnija od prethodnih. (Pauza) Ali, ne govorimo ni dobro o njoj. (Pauza) Nemojmo ni govoriti o njoj. (Pauza. Razborito) Istina je da se stanovništvo uvećalo.
VLADIMIR: Pokušaj da hodaš.
Estragon koraknu nekoliko puta, hramljući, zaustavi se pred Lakijem i pljunu ga, onda othrama do humke i sede na nju. POCO: Pogodite ko me je naučio svim tim lepim stvarima. (Pauza. Pokazujući na Lakija) Moj Laki!
VLADIMIR (gledajući u nebo): Hoće li se ikad smrknuti?
POCO: Bez njega bi sve moje misli, sva moja osećanja, sve bi se to svelo na nešto prosto. (Pauza. Sa izuzetnom žestinom) Na profesionalne brige! (Mirnije) Lepota, milost, netaknuta istina, znao sam da mi je sve to bilo nedostižno. Tad sam uzeo šaškavca.
VLADIMIR (naglo prekida sa ispitivanjem neba): Šaškavca?
POCO: Bilo je to bezmalo pre šezdeset godina... (proverava na svom časovniku) da, bezmalo šezdeset. (Ponosno se isprsi) Ne biste pomislili kad me pogledate, zar ne? Prema njemu izgledam poput mladića, je li? (Pauza) Šešir! (Laki spušta korpu i skida šešir. Njegova duga seda kosa pada mu oko lica. On stavi šešir pod mišku i podize korpu) Sad pogledajte. (Poco skida svoj šešir. Potpuno je ćelav. Ponovo stavlja šešir na glavu) Jeste li videli?
VLADIMIR: A sad ga terate od sebe? Tako starog i odanog slugu!
ESTRAGON: Krme jedno!
Poco se sve više uzrujava.
VLADIMIR: Pošto ste oglodali sve dobro sa njega, odbacujete ga kao... kao koru od banane. E pa, stvarno...
POCO (ječeći, hvatajući se za glavu): Ne mogu više da to... podnesem... to što čini... nemate pojma... grozno... on mora da ode... (maše rukama) poludeću... (klone, s glavom u rukama) da podnesem ne mogu... više...
Tajac. Svi gledaju u Pocoa.
VLADIMIR: Ne može da podnese.
ESTRAGON: Više.
VLADIMIR: Grozno je. ESTRAGON: Poludeće.
VLADIMIR (Lakiju): Kako se usuđuješ! Odvratno! Tako dobar gospodar! Tako ga raspinjati! Posle tolikih godina! E pa, stvarno!
POCO (jecajući): Obično je bio tako ljubazan... tako uslužan... i zabavan... moj dobri andeo... a sad... ubija me.
ESTRAGON (Vladimiru): Hoće li on da ga nekim zameni?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Hoće li on da uzme nekog drugo umesto njega, ili neće?
VLADIMIR: Ne čini mi se da hoće.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Ne znam.
ESTRAGON: Pitaj ga.
POCO (staloženije): Gospodo, ne znam šta me je bilo obuzelo. Oprostite mi. Zaboravite sve što sam rekao. (Sve je više onaj stari) Ne sećam se tačno šta sam rekao, ali možete biti sigurni da nijedna reč nije bila istinita. (Isprsi se, busajući se u grudi) Ličim li vam na čoveka koga bi neko mogao da nagna na patnju? Iskrenu? (Pretura po svojim džepovima) Gde sam to zaturio lulu?
VLADIMIR: Večeras imamo čarobnu zabavu.
ESTRAGON: Nezaboravnu.
VLADIMIR: I još nije završena.
ESTRAGON: Očevidno nije.
VLADIMIR: Tek je počela.
ESTRAGON: Strašna je. Gora od pantomime.
ESTRAGON: Cirkusa.
VLADIMIR: Mjuzikhola.
ESTRAGON: Cirkusa.
POCO: Šta sam li to mogao da uradim sa lulom? ESTRAGON: Tip je krelac. Izgubio svoju cuclu.
Smeje se grohotom.
VLADIMIR: Vraćam se.
Hita ka bočnoj ivici pozornice.
ESTRAG0N: Na kraju hodnika, levo.
VLADIMIR: Pripazi mi na mesto.
Vladimir izlazi.
POCO (gotovo da zaplače): Izgubio sam lulu, svoju kappetersonku, od najtvrđeg vresa!
ESTRAGON (grčeći se od provale smeha): Umreću od njega!
POCO: Da niste, nekim slučajem, videli (Primeti da nema Vladimira) Oh! On je otišao! Nije se ni pozdravio! Kako je mogao! Trebalo je da pričeka!
ESTRAGON: Pukao bi.
POCO: Oh! (Pauza) Oh, pa onda, naravno, u tom slučaju...
ESTRAGON: Dođite ovamo.
POCO: Zašto?
ESTRAGON: Videćete.
POCO: Hoćete da ustanem?
ESTRAGON: Brzo! (Poco ustane i priđe Estragonu. Estragon pokazuje izvan pozornice) Gledajte!
POCO (stavivši naočare): Oh, pazi der!
ESTRAGON: Svršeno.
Ulazi Vladimir, natmuren. Odgurne Lakija koji mu je naputu, ritnuvši je, sruši stolicu, šetka tamo-amo uzrujano.
POCO: Nije zadovoljan.
ESTRAGON (Vladimiru): Propustio si najbolje. Šteta.
Vladimir zastaje, uspravlja stolicu, šetka mirnije.
POCO: Smiruje se. (Gleda okolo) Doista sve biva smirenije. Veliko spokojstvo spušta se na svet. (Podizući ruku) Slušajte. Pan spava.
VLADIMIR: Hoće li noć ikad pasti?
Sva trojica pogledaju u nebo.
POCO: A vi ne biste da krenete dok ona ne padne?
ESTRAGON: Pa, vidite
POCO: To je sasvim prirodno, sasvim prirodno. I ja da sam u vašoj situaciji, ako bih imao sastanak sa Godenom... Godeom... Godoom... kako god, znate na koga mislim, čekao bih do mrkle noći pre nego što odustanem. (Pogleda stolicu) Veoma bih voleo da sednem, ali nikako ne znam kako bih to.
ESTRAGON: Mogu li vam biti od pomoći?
POCO: Možda ako biste zatražili od mene.
ESTRAGON: Šta?
POCO: Ako biste zatražili od mene da sednem.
ESTRAGON: Hoće li vam to pomoći?
POCO: Čini mi se da bi.
ESTRAGON: Evo. Izvolite sesti, ser, moliću vas.
POCO: Ne, ne, ne bih smeo ni da pomislim na to! (Pauza. Ustranu) Zatražite opet.
ESTRAGON: Hajde, hajde, sedite, preklinjem vas, inače ćete dobiti upalu pluća.
POCO: Stvarno tako mislite?
ESTRAGON: To je apsolutno izvesno.
POCO: Nesumnjivo da ste u pravu. (Sedne) Eto, ponovo učinjeno! (Pauza) Hvala vam, drugar ste. (Konsultuje časovnik) Ali, stvarno moram dalje, ako ne bih da zakasnim.
VLADIMIR: Vreme se zaustavilo.
POCO (prislanjajući časovnik uz uho): Ne verujte u to, ser, ne verujte u to. (Vraća časovnik u džepić) Šta god biste hteli, ali ne to.
ESTRAGON (Pocou): Danas mu sve izgleda crno.
POCO: Osim nebeskog svoda. (Nasmeje se, zadovoljan svojom duhovitošću) Ali, vidim u čemu je stvar: vi niste iz ovih krajeva, pa ne znate za šta su sve kadri naši sutoni. Hoćete li da vam ispričam? (Ćutanje. Estragon opet petlja sa svojom cipelom, a Vladimir sa svojim šeširom) Ne mogu da vam odbijem. (Inhalatorom štrcne u grlo) Malo pažnje, moliću. (Vladimir i Estragon nastavljaju sa svojim petljanjem, Laki je zadremao. Poco lagasno fijuknu bičem) Šta je sa ovim bičem? (Ustane i energičnije puknu bičem, najzad uspešno. Laki poskoči. Vladimirov šešir, Estragonova cipela, Lakijev šešir, padaju na tlo. Poco baci bič dole) Istrošio se, ovaj bič. (Pogleda u Vladimira i Estragona) Šta sam ono hteo da kažem?
VLADIMIR: Hajdemo odavde.
ESTRAGON: Ali, skinite teret sa svojih nogu, zaklinjem vas, ili će vas to ubiti.
POCO: Tačno. (Ponovo sedne. Estragonu) Kako se zovete?
ESTRAGON: Adam.
POCO (koji nije slusao dobijeni odgovor): Ah, da! Noć. (Podigne glavu) Ali, budite, zaime, malo pažljiviji, inače nećemo nikad doći ni do čega. (Gleda u nebo) Pogledajte! (Svi gledaju u nebo osim Lakija koji je opet pao u lak san. Poco trgne konopac) Hoćeš li da pogledaš u nebo, svinjo! (Laki pogleda u nebo) Eto, dovoljno je. (Prestaju da gledaju u nebo) Sta je to tako izvanredno na njemu? Nebo kao nebo. Bledo je i svetlo kao ma koje nebo u ovo doba dana. (Pauza) Na ovoj geografskoj širini. (Pauza) Kad je vreme lepo. (Lirski) Sat ranije (pogleda na časovnik, prozaično) približno (lirski) pošto su nas otad neumorno (okleva, prozaično) recimo, od deset časova pre podne (lirski) zasipale bujice rumene i bele svetlosti, počinje da gubi svoj sjaj, da bledi (čini usporeni pokret rukama odozgo naniže), bivajući sve blede, sve blede, dok (dramska pauza, širok pokret obema rukama koje se, vodoravno, udaljavaju jedna od druge) naposletku pppffff! ne nastupi smiraj. Ali (podigne ruku, opominjući) ali iza tog vela blagosti i spokoja, juriša noć (vibrantno) i prasnuće po nama (pukne prstima) tras! ovako! (nadahnuće ga napušta), baš kad najmanje očekujemo. (Ćuti. Turobno) Tako vam je na ovoj kurvinskoj zemlji.
Dugo ćutanje.
ESTRAGON: Sve dotle dok to neko zna.
VLADIMIR: Neko može i da uvreba pravi trenutak.
ESTRAGON: Zna šta da očekuje. VLADIMIR: I nema šta da brine.
ESTRAGON: Naprosto da čeka.
VLADIMIR: Na to smo navikli.
Podigne svoj sesir, zaviri u njega, protrese ga, stavi na glavu.
POCO: Kakav sam bio? (Vladimir i Estragon ga pogledaju zblanuto) Dobar? Pristojan? Podnošljiv? Slab? Krajnje loš?
VLADIMIR (prvi shvati): Oh, veoma dobar, veoma veoma dobar.
POCO (Estragonu): A po vama, ser?
ESTRAGON (sa stranim naglaskom, engleskim u francuskom originalu ili francuskim u engleskom originalu, a to onda zvuči donekle i podsmešljivo) Oh, trej bong, trej trej trej bong, verrrrllo dooobrro.
POCO (uspaljeno): Blagosloveni, gospodo, budite blagosloveni! (Pauza) Ohrabrenje mi je toliko potrebno! (Pauza) Potkraj sam malo pao, niste primetili?
VLADIMIR: O, možda tek jedva malkice.
ESTRAGON: Mislio sam da je to bilo namerno.
POCO: Vidite, pamćenje mi je donekle oštećeno.
Tajac.
ESTRAGON: U međuvremenu, ništa se nije zbilo.
POCO: Smatrate da je dosadno?
ESTRAGON: Pomalo.
POCO (Vladimiru): A vama, ser?
VLADIMIR: Meni je bilo zabavnije.
Tajac. Poco se bori u sebi.
POCO: Gospodo, bili ste... učtivi prema meni.
ESTRAGON: Ni govora!
VLADIMIR: Ni pomisliti!
POCO: Jeste, jeste, bili ste na mestu. Pa se pitam mogu li ja išta da učinim za ove čestite drugare kojima vreme prolazi tako nezanimljivo.
ESTRAGON: Čak i desetica bi bila od pomoći. VLADIMIR: Mi nismo prosjaci!
POCO: Postoji li išta što mogu da učinim, to se pitam, da bih ih razvedrio? Dao sam im koske, razgovarao s njima o ovome i onome, objasnio sam im sumrak, neosporno. Ali, da li je to dosta, to me muči, da li je dosta?
ESTRAGON: Čak i petak.
VLADIMIR (Estragonu, ogorčeno): Dosta je!
ESTRAGON: Manje ne bih mogao da prihvatim.
POCO: Da li je dosta? Bez ikakve sumnje. Ali, ja sam darežljiv. Takva mi narav. Večeras. Utoliko gore po mene. (Trgne konopac. Laki ga pogleda) Da ću patiti, u to nema sumnje. (Pokupi bič sa zemlje) Šta biste više voleli? Hoćete li da igra, iii peva, ili deklamuje, ili misli, ili
ESTRAGON: Ko?
POCO: Ko! Valjda vas dvojica umete da mislite?
VLADIMIR: On misli?
POCO: Dabome. Naglas. Nekad je baš dobro mislio; satima sam mogao da ga slušam. A sad... (prođe ga jeza) Utoliko gore po mene. Dakle, voleli biste da misli o nečemu, za nas?
ESTRAGON: Radije bih da igra; bilo bi zabavnije.
POCO: Ne obavezno.
ESTRAGON: Je l da, Didi, da bi bilo zabavnije?
VLADIMIR: Voleo bih, ipak, da ga čujem kako misli.
ESTRAGON: Možda bi on mogao najpre da igra, a zatim da misli, ako ne tražimo previše od njega.
VLADIMIR (Pocou): Da li bi to moglo?
POCO: Dabome, ništa prostije. To je prirodan red.
On nakratko prsne u smeh.
VLADIMIR: Onda, nek igra. Tajac.
POCO: Jesi li čuo, krmku?
ESTRAGON: On nikad ne odbija?
POCO: Jednom je odbio. (Ćutanje) Igraj, bedo!
Laki spušta torbu i korpu, odlazi do čela pozornice, okrene se Pocou. Laki igra. Zaustavlja se.
ESTRAGON: Je li to sve?
POCO: Bis!
Laki izvodi iste pokrete, zaustavlja se.
ESTRAGON: Pih! To bih i ja umeo. (On oponaša Lakija, i maltene padne) Uz malo vežbe.
POCO: Nekad je igrao farandolu, gorštačko kolo, ratnički ples, najsitniju poskočicu, fandango, pa čak i mornarčicu uz drombulje. Đipao je. Od radosti. Ovo je sad najbolje što ume. Znate li kako to naziva?
ESTRAGON: Hropac žrtvenog jarca.
VLADIMIR: Tvrda stolica.
POCO: Mreža. Misli da je uhvaćen u mrežu.
VLADIMIR (prenemažući se poput nekog estete): Ima u tome nečega...
Laki se vraća do svog tovara.
POCO: Ojs!
Laki se ukoči.
ESTRAGON: Ispričajte nam kako je jednom odbio.
POCO: Sa zadovoljstvom, sa zadovoljstvom. (Čeprka go svojim džepovima) Pričekajte. (Čeprka dalje) Šta sam uradio sa svojim sprejom? (Čeprka) E pa sad ni ovo... (Pogledne gore, izraz mu preneražen. Slabašno) Ne mogu da nadem svoju prskalicu!
ESTRAGON (slabašno): Levo plućno krilo mi je jako načeto! (Kašlje slabasno. Zvonkim glasom) Ali mi desno radi kao meh!
POCO (normalnim glasom): Svejedno! Šta sam ono hteo da kažem. (Promišlja) Pričekajte. (Promišlja) E pa sad ni ovo... (Diže glavu) Pomozite mi!
ESTRAGON: Pričekajte!
VLADIMIR: Pričekajte!
POCO: Pričekajte!
Sva trojica istovremeno skidaju svoje šesire, prislanjaju dlanove uz svoja čela, usredsređuju se.
ESTRAGON (likujući): Aha!
VLADIMIR: Setio se.
POCO (nestrpljivo): Pa?
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
VLADIMIR: Koješta!
POCO: Sigurni ste?
VLADIMIR: Zar nam to, dovraga, već niste pričali?
POCO: Pričao sam vam već?
ESTRAGON: Pričao nam je već?
VLADIMIR: Kako god, on ga je spustio.
ESTRAGON (pogleda u Lakija): Tako je. I šta s tim?
VLADIMIR: Pošto je spustio prtljag, nemoguće da smo pitali zašto ga ne spušta.
POCO: Nepobitna logika!
ESTRAGON: A zašto ga je spustio?
POCO: Odgovorite nam na to.
VLADIMIR: Da bi igrao.
ESTRAGON: Tačno!
POCO: Tačno!
Tajac. Stavljaju šešire na glavu.
ESTRAGON: Ništa se ne zbiva, niko ne dolazi, niko ne odlazi; strašno! VLADIMIR (Pocou): Recite mu da misli.
POCO: Dajte mu njegov šešir.
VLADIMIR: Njegov šešir?
POCO: Ne može da misli bez svog šešira.
VLADIMIR (Estragonu): Daj mu njegov šešir.
ESTRAGON: Ja? Posle onog što mi je uradio! Nikad!
VLADIMIR: Ja ću mu ga dati.
On se ne miče.
ESTRAGON (Pocou): Recite mu da ode i uzme ga.
POCO: Bolje je dati mu ga.
VLADIMIR: Ja ću mu ga dati.
Podigne šešir sa tla i, što je mogućno više izdalje, koliko je ruka dugačka, pruzi ga Lakiju, koji ne mrda.
POCO: Morate da mu ga stavite na glavu.
ESTRAGON (Pocou): Recite mu da ga uzme.
POCO: Bolje je staviti mu ga na glavu.
VLADIMIR: Ja ću mu ga staviti na glavu.
Obide Lakija, oprezno mu priđe s leđa, stavi mu šešir na glavu i hitro ustukne. Laki se ne mrda. Tajac.
ESTRAGON: Šta čeka?
POCO: Odmaknite se! (Vladimir i Estragon odmiču se od Lakija. Poco trgne konopac. Laki pogleda u Pocoa) Misli, svinjo! (Pauza. Laki počinje da igra) Stoj! (Laki stane) Pristupi! (Laki priđe) Stoj! (Laki stane) Misli!
Tajac.
POCO: Stani! (Laki stane) Odstupi! (Laki krene unazad) Stani. (Laki stane) Okret! (Laki se okrene prema publici) Misli!
Tokom Lakijeve tirade, ostali reaguju ovim redosledom.
1) Vladimir i Estragon posvećuju svu svoju pažnju, Poco je utučen i odvratno mu je.
2) Vladimir i Estragon počinju da se bune, Pocoove muke se uvećavaju.
3) Vladimir i Estragon ponovo slušaju pažljivo, Poco je sve uzrujaniji i stenje.
4) Vladimir i Estragon žestoko se bune. Poco poskoči, vuče konopac. Opšta povika uglas. Laki vuče konopac prema sebi, posrće, urla svoj tekst. Sva trojica se bacaju na Lakija koji se otima i urla svoj tekst.
LAKI: Dato kao što je izneseno u javnim radovima Pančera i Vatmana o postojanju jednog ličnog Boga kvakvakvakva sa belom bradom kvakvakvakva izvan vremena bez protežnosti koji nas sa visina svoje božanske apatije božanske atambije božanske afazije voli uz izvesne izuzetke iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati i pati kao božanska Miranda sa onima koji su iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati uronjeni u bujicu uronjeni u vatru čija vatra plamsa ako se to nastavi i ko u to može posumnjati zapaliće nebeski svod što će reći rasturiti paklom nebo tako još plavetno i spokojno sa spokojem koji je mada isprekidan ipak bolji nego ništa ali ne tako brzo i s obzirom na to da je povrh toga po zaključku radova koji su ostali nedovršeni krunisani od strane Akakakakademije za Antropopopometriju u Esijuna Posiju Testjua i Kjunarda ustanovljeno izvan svake sumnje svake druge sumnje da saglasno radovima o ljudima kao zaključak radova nedovršenih Testjua i Kjunarda ustanovljeno je što mnogi poriču da čovek u Posiju Testjua i Kjunarda da čovek u Esiju da čovek ukratko da čovek sažeto uprkos krupnim koracima u alimentaciji i defekaciji prolazi četinarima i borovima prolazi i borovima i saglasno i istovremeno što je više iz razloga nepoznatih uprkos krupnim koracima u fizičkoj kulturi upražnjavanju sportova takvih kao tenis fudbal trčanje biciklizam plivanje letenje brodenje jahanje klizanje diskoboliranje zavrljačivanje tociljanje hazena tenis sve vrste umiranja umirujućih sportova sve vrste jesenjeg letnjeg zimskog zimskog tenisa sve vrste hokeja sve vrste penicilina i slinicilina jednom rečju nastavljam letenja klizanja golfa na devet i osamnaest rupa tenisa od svake vrste jednom rečju iz razloga nepoznatih kod Fekhama Pekhama Fulhama Kapavchama naime saglasno istovremeno što je više iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati da nestaje dalje nadovezujem se na Fulhama Kapavchama jednom rečju mrtav gubitak po glavi počevši od smrti biskupa Berklija budući u iznosu od jednog palca četiri naprstka po glavi približno od više ili manje do sledeće decimale prava mera okruglo figure gole golcate u čarapama bez cipela u Konemari jednom rečju iz razloga nepoznatih svejedno šta god činjenice su tu i s obzirom na ono što je više teže nego u svetlu radova izgubljenih Stajnvega i Petermana izgleda što je više teže nego u svetlu svetlu svetlu radova izgubljenih Stajnvega i Petermana što na proplancima u planinama iz mora uz reke koje teku vodu koja teče vatru vazduh je isti i onda zemlja naime vazduh i onda zemlja u velikom mrazu velikoj tami vazduh i zemlja prebivalište stenja i velikom mrazu jao jao u godini njihovog Gospoda šest stotina i nekoj vazduh zemlja more zemlja prebivalište stenja u dubokim ponorima velikom mrazi na moru na kopnu i u vazduhu nastavljam iz razloga nepoznatih uprkos tenisu činjenice su tu ah vreme će kazati nastavljam jao jao dalje dalje ukratko potanko dalje dalje prebivahšte stenja ko je u stanju da u to sumnja nastavljam ali ne tako brzo nastavljam lobanja nestajanje nestajanje nestajanje i saglasno istovremeno što je više iz razloga nepoznatih uprkos tenisu na na kartonu plamen suze stenje tako plavo tako spokojno jao jao dalje na lobanji lobanji lobanji lobanji u Konemari uprkos tenisu radovi napušteni ostali nedovršeni teži još prebivalište stenja jednom rečju nastavljam jao jao napušteni nedovršeni lobanja lobanja u Konemari uprkos tenisu lobanja jao stenje Kjunard (opšta gužva, zavrsni krici i povici) tenis... stenje... tako spokojno... Kjunard... nedovršeno...
POCO: Njegov šešir!
Vladimir se dočepa Lakijevog šešira. Laki naglo ućuta. Rusi se. Tajac. Pobednici dahću.
ESTRAGON: Osvećen!
Vladimir ispituje šešir, zaviruje u njega.
POCO: Dajte mi to! (Istrgne Vladimiru šešir, baci ga na tlo, gazi ga) Ovo je kraj s njegovim mišljenjem!
VLADIMIR: Ali, hoće li moći da hoda?
POCO: Neka hoda ili gmiže! (Šutira Lakija) Ustaj, svinjo!
ESTRAGON: Možda je mrtav.
VLADIMIR: Ubićete ga.
POCO: Ustaj, šljamu! (Vuče konopac) Pomozite mi!
VLADIMIR: Kako?
POCO: Podignite ga!
Vladimir i Estragon usprave Lakija na noge, časak ga pridržavaju, onda ga puste. On pada.
ESTRAGON: On to radi namerno!
POCO: Morate ga držati. (Pauza) Hajde, hajde, podignite ga.
ESTRAGON: Dovraga s njim!
VLADIMIR: Hajdemo još jednom.
ESTRAGON: Za šta nas on smatra?
Podižu Lakija, pridržavaju ga.
POCO: Ne puštajte ga! (Vladimir i Estragon posrću) Ne mičite se! (Poco ščepa torbu i korpu i donosi ih do Lakija) Držite ga čvrsto! (On stavlja torbu u Lakijevu ruku. Laki je odmah ispusti) Ne puštajte ga! (On opet stavlja torbu u Lakijevu ruku. Postepeno, u dodiru sa torbom, Laki dolazi sebi i njegovi prsti najzad čvrsto stežu ručku torbe) Držite ga čvrsto! (Sa korpom sve isto kao sa torbom) Sad! Možete ga pustiti. (Vladimir i Estragon odstupaju od Lakija koji posrće, tetura se, saginje, ali uspeva da se održi na nogama, sa torbom i korpom u rukama. Poco korakne unazad, pukne bičem) Napred! (Laki se tetura napred) Natrag! (Laki se tetura natrag) Okret! (Laki se okreće) Gotovo! Može da hoda. (Okrenuvši se Vladimiru i Estragonu) Hvala vam, gospodo, i dozvolite mi... (čeprka po svojim džepovima) dozvolite mi da vam poželim... (čeprka) poželim... (čeprka) šta sam uradio sa svojim časovnikom? (čeprka) To je pravi švajcarski halfhanter, sedamnaest rubina, sa sočivnim okancetom na poklopcu i zapinjačom koja ne trepti! (Jecajući) Poklonio mi ga moj dedica! (Traži po tlu, Vladimir i Estragon mu se pridružuju u traženju. Poco nogom prevrće ostatke Lakijevog šešira) E sad, nije li to baš…
VLADIMIR: Možda je u vašem satnom džepčiću na čakširama.
POCO: Čekajte! (On se presamiti koliko god može da bi prislonio uho uz svoj stomak, osluškuje. Tišina) Ne čujem ništa. (Zove ih rukom da mu priđu, Vladimir i Estragon dolaze do njega, nagnu mu se nad stomak) Svakako bi neko morao da čuje tik-tak.
VLADIMIR: Tišina!
Svi osluškuju, presamićeni.
ESTRAGON: Čujem nešto.
POCO: Gde?
VLADIMIR: To je srce.
POCO (razočarano): Prokletstvo!
VLADIMIR: Tišina!
ESTRAGON: Možda je stao.
Uspravljaju se.
POCO: Koji od vas tako zaudara?
ESTRAGON: Njemu smrdi iz usta, a meni smrde noge.
POCO: Moram da idem.
ESTRAGON: A vaš halfhanter?
POCO: Mora da sam ga ostavio u zamku.
Tajac.
ESTRAGON: Onda adio.
POCO: Adio.
VLADIMIR: Adio. POCO: Adio.
Tajac. Niko se ne miče.
VLADIMIR: Adio.
POCO: Adio
ESTRAGON: Adio.
Tajac.
POCO: I hvala vam.
VLADIMIR: Hvala vama.
POCO: Nema na čemu.
ESTRAGON: Ima ima.
POCO: Nema nema.
VLADIMIR: Ima ima.
ESTRAGON: Nema nema.
Tajac.
POCO: Izgleda da nisam kadar... (dugo oklevanje) da krenem.
ESTRAGON: Takav je život.
Poco se okrene, udaljava od Lakija i dok ide prema jednoj od bočnih strana pozornice popušta konopac.
VLADIMIR: Pošli ste na pogrešnu stranu.
POCO: Potrebno mi je da krenem iz zaleta. (Došavši do kraja konopca, tj. već izvan pozornice, on zastane, okrene se i vikne) Sklanjaj se! (Vladimir i Estragon odstupaju, gledaju prema Pocou. Pucanj biča) Ajd!Ajd!
ESTRAGON: Ajd!
VLADIMIR: Ajd!
Laki kreće izvan pozornice.
POCO: Brže! (On se pojavljuje, prelazi pozornicu u Lakijevom smeru. Vladimir i Estragon mašu šeširima. Laki izlazi) Ajd! Napred! (Tačno kad bi trebalo i on da nestane, stane i okrene se. Konopac se zategne. Šum Lakijevog rušenja) Stolicu! (Vladimir dohvata stolicu i daje je Pocou koji je baci put Lakija) Adio!
VLADIMIR I ESTRAGON: Adio! Adio!
POCO: Diž se, svinjo! (Šum Lakijevog ustajanja) Ajd! (Poco izlazi) Brže! Ajd! Adio! Svinjo! Di! Adio!
Dugi tajac.
VLADIMIR: Ovako je vreme prošlo.
ESTRAGON: U svakom slučaju bi prošlo.
VLADIMIR: Jest, ali ne ovako brzo.
Pauza.
ESTRAGON: Šta da radimo sad?
VLADIMIR: Ne znam.
ESTRAGON: Da odemo.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON (beznadno): Ah!
Pauza.
VLADIMIR: Koliko su se promenili!
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Ona dvojica.
ESTRAGON: Eto ideje, hajd da malo vodimo razgovor.
VLADIMIR: Zar nisu? ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Promenili.
ESTRAGON: Veoma verovatno. Svi se menjaju. Jedino mi ne možemo.
VLADIMIR: Verovatno! To je izvesno. Zar ih nisi video?
ESTRAGON: Mislim da jesam. Ali, ne poznajem ih.
VLADIMIR: Da, poznaješ ih.
ESTRAGON: Ne, ne poznajem ih.
VLADIMIR: Poznajemo ih, kažem ti. Sve zaboravljaš. (Pauza. Govori sebi) Osim ako to nisu oni isti...
ESTRAGON: Zašto nas onda oni nisu prepoznali?
VLADIMIR: To ništa ne znači. I ja sam se pravio da ih ne prepoznajem. I onda nikad niko ne prepoznaje nas.
ESTRAGON: Zaboravi na to. Potrebno nam au! (Vladimir ne reaguje) Au!
VLADIMIR (sebi): Osim ako oni nisu isti...
ESTRAGON: Didi! I druga noga!
Pođe hramljući prema humci.
VLADIMIR: Osim ako oni nisu isti...
DEČAK (izvan pozornice): Gospodine!
Estragon zastane. Obojica pogledaju prema mestu odakle dolazi glas.
ESTRAGON: E, ne da nam se.
VLADIMIR: Priđi, dete moje.
Ulazi Dečak, bojažljivo. Zastane.
DEČAK: Gospodin Albert?...
VLADIMIR: Da, ja sam.
ESTRAGON: Šta hoćeš?
VLADIMIR: Priđi! Dečak se ne miče.
ESTRAGON (jačim glasom): Priđi kad ti se kaže, zar ne možeš?
Dečak krene napred bojažljivo, zastane.
VLADIMIR: Štaje?
DEČAK: Gospodin Godo...
VLADIMIR: Očigledno... (Pauza) Priđi.
ESTRAGON (sa žestinom): Hoćeš li da prideš! (Dečak bojažljivo ide put njih) Što dolaziš tako kasno?
VLADIMIR: Imaš neku poruku od gospodina Godoa?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa dobro, kakvu?
ESTRAGON: Što dolaziš tako kasno?
Dečak ih gleda naizmenično, ne znajući kojem bi trebalo da odgovori.
VLADIMIR (Estragonu): Pusti ga na miru.
ESTRAGON (sa žestinom): Pusti ti mene na miru. (Krene napred, Dečaku) Znaš li koliko je sati?
DEČAK (ustuknuvši): Nije moja greška, ser.
ESTRAGON: A čija je? Moja?
DEČAK: Bojao sam se, ser.
ESTRAGON: Koga bojao? Nas? (Pauza) Odgovori mi!
VLADIMIR: Znam šta je, uplašio se od one dvojice.
ESTRAGON: Otkad si već ovde?
DEČAK: Prilično dugo, ser.
VLADIMIR: Plašio si se biča?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Urlanja?
DEČAK: Da, ser. VLADIMIR: One dvojice velikih.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Da li ih poznaješ?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Da li si rođen u ovom kraju? (Ćutanje) Da li si iz ovog kraja?
DEČAK: Da, ser.
ESTRAGON: Sve je to hrpa laži. (Zgrabi Dečaka za nadlakticu, prodrma ga) Kaži nam istinu!
DEČAK (drhteći): Ali to je istina, ser!
VLADIMIR: Hoćeš li da ga pustiš na miru! Šta je s tobom? (Estragon pušta Dečaka, odmiče se, pokriva lice dlanovima. Vladimir i Dečak ga posmatraju. Estragon spušta ruke. Lice mu se grči) Šta je s tobom?
ESTRAGON: Nesrećan sam.
VLADIMIR: Nije valjda! Otkad?
ESTRAGON: Davno sam zaboravio.
VLADIMIR: Naše pamćenje ume da se izvanredno poigrava s nama! (Estragon zausti da nešto kaže, odustane, othrama do svog mesta, sedne i krene da izuva cipele. Dečaku) Pa?
DEČAK: Gospodin Godo…
VLADIMIR: Sreli smo se već, zar ne?
DEČAK: Ne znam, gospodine.
VLADIMIR: Ne poznaješ me?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Nisi li dolazio juče?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ovo ti je prvi put?
DEČAK: Da, ser.
Tajac. VLADIMIR: Reči reči (Pauza) Govori.
DEČAK (u jednom dahu): Gospodin Godo mi je rekao da vam kažem da neće večeras doći nego zasigurno sutra.
Tajac.
VLADIMIR: Je li to sve?
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Ti radiš za gospodina Godoa?
DEČAK: Da,ser.
VLADIMIR: Šta radiš?
DEČAK: Čuvam koze, ser.
VLADIMIR: Da li je on dobar prema tebi?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Ne tuče te?
DEČAK: Ne, ser, ne mene.
VLADIMIR: Koga tuče?
DEČAK: Tuče mog brata, ser.
VLADIMIR: Ah, imaš brata?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Šta on radi?
DEČAK: Čuva ovce, ser.
VLADIMIR: A zašto tebe ne tuče?
DEČAK: Ne znam, ser. VLADIMIR: Mora biti da te voli.
DEČAK: Ne znam, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Daje li ti dovoljno da jedeš? (Dečak okleva) Dobro te hrani?
DEČAK: Prilično dobro, ser.
VLADIMIR: Nisi nesrećan? (Dečak okleva) Da li si me čuo?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa?
DEČAK: Ne znam, ser.
VLADIMIR: Ne znaš da li jesi nesrećan ili nisi?
DEČAK: Ne znam, ser.
VLADIMIR: S tobom je loše kao i sa mnom. (Tajac) Gde spavaš?
DEČAK: Na tavanu, ser.
VLADIMIR: Sa bratom?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: U senu?
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: U redu, možeš da ideš.
DEČAK: Šta da kažem gospodinu Godou, ser?
VLADIMIR: Kaži mu... (okleva) kaži mu da si nas video. (Pauza) Video si nas, zar ne?
DEČAK: Da, ser.
On koraknu unazad, okleva, okrene se i izlazi trkom. Svetlost odjednom trne. Za tili čas je noć. Mesec izlazi u pozadini, uspinje se na nebo, zaustavlja se, bledom svetlošću obasjava pozornicu.
VLADIMIR: Najzad! (Estragon ustaje i ide prema Vladimiru, sa cipelom u svakoj ruci. Odlaže ih na rubu pozornice, uspravlja se i zamišljeno posmatra mesec) Šta radiš?
ESTRAGON: Pobledeo od iscrpljenosti.
VLADIMIR: A? ESTRAGON: Od pentranja na nebesa i zurenja u takve poput nas.
VLADIMIR: Tvoje cipele, šta radiš s tvojim cipelama?
ESTRAGON (okrene se da pogleda cipele): Ostavljam ih tamo. (Pauza) Neko drugi će doći, neko baš kao... kao... kao ja, ali s manjim stopalima, i one će ga usrećiti.
VLADIMIR: Ali, ti ne možeš da ideš bosonog!
ESTRAGON: Hristos je išao.
VLADIMIR: Hristos! Šta Hristos ima sa ovim. Nećeš valjda da se porediš sa Hristom!
ESTRAGON: Celog svog života poredio sam se s njim.
VLADIMIR: Ali tamo gde je on živeo bilo je toplo, bilo je suvo!
ESTRAGON: Jeste. I brzo su ga razapeli.
Tajac.
VLADIMIR: Ovde nema više ništa da radimo.
ESTRAGON: Ni drugde.
VLADIMIR: Ah, Gogo, ne budi takav. Sutra će sve biti bolje.
ESTRAGON: Kako si do tog došao?
VLADIMIR: Nisi li čuo šta je dete reklo?
ESTRAGON: Nisam.
VLADIMIR: Rekao je da će Godo zasigurno doći sutra. (Pauza) Šta kažeš na to?
ESTRAGON: Onda sve što moramo da radimo jeste da ga ovde čekamo.
VLADIMIR: Jesi li blesav? Moramo u zaklon. (Hvata Estragona za mišicu) Hajde.
Poteže Estragona za sobom. Estragon mu se prepušta, zatim opire. Zastanu.
ESTRAGON (gledajući u drvo): Šteta što nemamo malo konopca.
VLADIMIR: Hajde. Hladno je.
Poteže Estragona za sobom. Isto kao maločas.
ESTRAGON: Podseti me da sutra ponesem malo konopca.
VLADIMIR: Hoću. Hajde.
Poteže ga za sobom. Isto kao maločas. ESTRAGON: Koliko smo sad već dugo zajedno?
VLADIMIR: Ne znam. Možda pedeset godina.
ESTRAGON: Sećaš li se dana kad sam se bacio u Ronu?
VLADIMIR: Bili smo u berbi grožđa.
ESTRAGON: Upecao si me iz vode.
VLADIMIR: Sve je to već mrtvo, prah i pepeo.
ESTRAGON: Odeća mi se osušila na suncu.
VLADIMIR: Ne valja se na to vraćati. Hajde.
Poteže ga za sobom. Isto kao maločas.
ESTRAGON: Pričekaj!
VLADIMIR: Smrzao sam se.
ESTRAGON: Pričekaj! (Udaljava se od Vladimira) Ponekad se pitam zar ne bi bolje bilo da se razdvojimo, svak na svoju stranu. (On prelazi pozornicu i sedne na humku) Nismo stvoreni za isti drum.
VLADIMIR (bez srdžbe): To nije izvesno.
ESTRAGON: Ne, ništa nije izvesno.
Vladimir lagano prelazi pozornicu i sedne pored Estragona.
VLADIMIR: Možemo još da se rastanemo, ako misliš da bi to bilo bolje.
ESTRAGON: Sad je već dockan za to.
Tajac. ESTRAGON: Da, sad je već dockan za to. Tajac.
ESTRAGON: Pa, idemo li?
VLADIMIR: Da, hajdemo. Ne miču se.

Zavesa

 _________________________________________________

Sutradan. Isto doba dana. Isto mesto. Estragonove cipele na sredini prednjeg ruba pozornice, pete sastavljene, vrhovi razmaknuti. Lakijev šešir na istom mestu. Na drvetu četiri ili pet listova. Vladimir ulazi užurbano. Zastane i dugo gleda u drvo, zatim grozničavo počinje da hoda po pozornici. Zastane pred cipelama, uzme jednu, ispituje je, njuška, na licu mu se javlja izraz odvratnosti, pažljivo je stavlja natrag na mesto. Hoda tamo-amo. Zastane krajnje desno i zuri u daljinu, s dlanom na veđama, kao da bi bolje video. Hoda tamo-amo. Zastane krajnje levo, i čini isto kao maločas. Hoda tamo-amo. Odjednom zastane i glasno zapeva.

VLADIMIR: Pas u kujnu ude
Počeo je suviše visoko, pročisti grlo, nastavi:
Pas u kujnu ude
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
Zastane, premišlja se, nastavlja:
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
I na grobu napisaše
Da znaju psi koji nailaze:
Pas u kujnu ude
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše Zastane, premišlja se, nastavlja:
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
I na grobu napisaše
Da znaju psi koji nailaze:
Pas u kujnu uđe
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše Raku psu iskopaše
Zastane, premišlja se. Meko.
Raku psu iskopaše...

Za trenutak zanemi, nepomičan, onda grozničavo hoda po pozomici. Zastane pred drvetom, hoda tamoamo, pred cipelama, zastane krajnje desno, zuri u daljinu, krajnje levo, zuri u daljinu. Estragon ulazi zdesna, bosonog, pognute glave. Lagano prelazi pozornicu. Vladimir se okrene i opazi ga.
VLADIMIR: Opet ti! (Estragon zastane, ali ne podize glavu. Vladimir ide prema njemu) Dođi da te zagrlim.
ESTRAGON: Ne dodiruj me!
Vladimir se suzdržava, bolno.
VLADIMIR: Hoćeš li da odem odavde? (Pauza) Gogo! (Pauza. Vladimir ga pažljivo posmatra) Jesu li te
tukli? (Pauza) Gogo! (Estragon i dalje nem, glave pognute) Gde si proveo noć?
ESTRAGON: Ne dodiruj me! Ne pitaj me! Ne obraćaj mi se! Ostani sa mnom!
VLADIMIR: Jesam li te ikad napustio?
ESTRAGON: Pustio si me da odem. VLADIMIR: Pogledaj me. (Estragon ne podiže glavu. Žestoko) Hoćeš li da me pogledaš!
Estragon podiže glavu. Dugo se međusobno gledaju, onda se najednom zagrle, tapšući jedan drugog po leđima. Kraj zagrljaja. Estragon, poštoje izgubio oslonac, umalo da padne.
ESTRAGON: Kakav dan!
VLADIMIR: Ko te je tukao? Reci mi.
ESTRAGON: Još jedan dan minu.
VLADIMIR: Ne još.
ESTRAGON: Za mene je završen i minuo je, svejedno šta se dogada. (Ćutanje) Čuo sam te da pevaš.
VLADIMIR: Tačno, sećam se.
ESTRAGON: To me je dokusurilo. Rekoh sebi: On je sasvim sam, misli da sam zauvek otišao, i peva.
VLADIMIR: Niko ne gospodari svojim raspoloženjm. Celog dana sam se osećao u izvrsnoj formi. (Pauza) Noćas nisam ustajao, nijednom!
ESTRAGON (tužno): Vidiš, pišaš bolje kad nisam tu.
VLADIMIR: Nedostajao si mi... i u isti mah bio sam srećan. Nije li to neobično?
ESTRAGON (zgranut): Srećan?
VLADIMIR: Možda to nije baš prava reč.
ESTRAGON: A sad?
VLADIMIR: Sad?... (Radosno) Opet si tu... (Ravnodušno) Opet smo tu.... (Tmurno) Opet sam tu.
ESTRAGON: Vidiš, osećaš se gore kad sam s tobom. I ja se bolje osećam sam.
VLADIMIR (uznemiren): Zašto si onda dogmizao natrag?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Ne znaš, ali ja znam. Zato što ti ne znaš kako da se braniš. Ja ne bih dopustio da te tuku.
ESTRAGON: Ne bi mogao da ih zaustaviš.
VLADIMIR: Zašto ne bih? ESTRAGON: Bilo ih je desetorica.
VLADIMIR: Ne, mislim pre nego što su te tukli. Tebe bih zaustavio da ne radiš šta god da si radio.
ESTRAGON: Baš ništa nisam radio.
VLADIMIR: Zašto su te onda tukli?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Ah, ne, Gogo, činjenica da ima stvari koje ti izmiču, a meni ne izmiču, i mora da ti to osećaš i sam.
ESTRAGON: Kažem ti da nisam ništa uradio.
VLADIMIR: Možda nisi. Ali, sve je u načinu, kako raditi stvari, ako hoćeš da preživiš.
ESTRAGON: Ništa nisam uradio.
VLADIMIR: I ti mora da si srećan, duboko u sebi, ako to jedino znaš.
ESTRAGON: Zbog čega srećan?
VLADIMIR: Da si se vratio da ponovo budeš sa mnom.
ESTRAGON: Da li bi ti tako rekao?
VLADIMIR: Reci da jesi, čak ako to nije istina.
ESTRAGON: Šta da lažem?
VLADIMIR: Reci: srećan sam.
ESTRAGON: Srećan sam.
VLADIMIR: I ja sam.
ESTRAG0N: I ja sam.
VLADIMIR: Mi smo srećni.
ESTRAGON: Mi smo srećni. (Tajac) Šta da sad radimo, sad kad smo srećni?
VLADIMIR: Da čekamo Godoa. (Estragon zastenja. Tajac) Stvari su se ovde promenile od juče.
ESTRAGON: A ako on ne dođe?
VLADIMIR (posle časka zbunjenosti): Videćemo kad tome dođe vreme. (Pauza) Rekao sam da su se stvari ovde promenile od juče.
ESTRAGON: Sve je vlažno. VLADIMIR: Pogledaj drvo.
ESTRAGON: Iz trena u tren vlaga nikad nije ista.
VLADIMIR: Drvo, pogledaj drvo.
Estragon pogleda drvo.
ESTRAGON: Juče nije bilo tu?
VLADIMIR: Naravno da je bilo. Zar se ne sećaš? Gotovo smo se obesili o njega. Ali, ti nisi hteo. Zar se ne sećaš?
ESTRAGON: Sanjao si to.
VLADIMIR: Da li je mogućno da si već zaboravio?
ESTRAGON: Takav sam. Ili odmah zaboravim ili nikad ne zaboravim.
VLADIMIR: A Pocoa i Lakija, da li si i njih zaboravio?
ESTRAGON: Poco i Laki?
VLADIMIR: On je sve zaboravio!
ESTRAGON: Sećam se nekog mahnitog koji me ritnuo u cevanicu. Potom je izigravao budalu.
VLADIMIR: To je bio Laki.
ESTRAGON: Toga se sećam. A kad je to bilo?
VLADIMIR: A njegovog čuvara, da li se njega sećaš?
ESTRAGON: On mi je dao kosku.
VLADIMIR: To je bio Poco.
ESTRAGON: I kažeš da je sve to bilo juče?
VLADlMIR: Naravno da je bilo juče.
ESTRAGON: I ovde gde smo sad?
VLADIMIR: Gde drugde, misliš? Nije ti poznato ovo mesto?
ESTRAGON (odjednom srdito): Poznato! Šta je to ovde da bi bilo prepoznato? Ceo svoj vašljivi život proveo sam gmižući po blatištu! A ti mi tu pričaš o insceniranom predelu! (Divlje gleda oko sebe) Pogledaj ovo smetlište! Nikad se nisam maknuo iz njega!
VLADIMIR: Smiri se, smiri se.
ESTRAGON: Ti i tvoji predeli! Pričaj mi o crvima!
VLADIMIR: Ipak, ne možeš mi reći da ovo (pokazuje rukom okolo) ima ikakve sličnosti sa... (okleva) sa oblašću Izakan, recimo. Ne možeš poreći da je razlika ogromna.
ESTRAGON: Oblast Izakan! Ko ti govori o oblasti Izakan?
VLADIMIR: Ali, ti sam si bio tamo, u oblasti Izakan.
ESTRAGON: Ne, nikad nisam bio u oblasti Izakan! Svoju bljuvotinu od života izbljuvao sam ovde, kažem ti! Ovde! U Iskakan oblasti!
VLADIMIR: Ali, tamo smo bili zajedno, mogu da ti se u to zakunem! Brali smo grožđe za čoveka po imenu... (pucne prstima) ne mogu da se setim čovekovog imena, u mestu po imenu... (pucne prstima) ne mogu da se setim imena mesta, sećaš li seti?
ESTRAGON (donekle staloženije): Mogućno je. Nisam ništa primetio.
VLADIMIR: Ali, tamo dole je sve crveno!
ESTRAGON (razdražen): Nisam ništa primetio, kažem ti!
Tajac. Vladimir duboko uzdahne.
VLADIMIR: Težak si ti čovek da bi se s tobom izišlo na kraj, Gogo.
ESTRAGON: Bilo bi bolje da se razidemo.
VLADIMIR: Uvek to kažeš i uvek se gmižući vraćaš.
ESTRAGON: Najbolje bi bilo ubiti me, kao onog.
VLADIMIR: Koga onog? (Pauza) Koga onog?
ESTRAGON: Kao milijarde onih.
VLADIMIR (kao da izgovara mudru izreku): Svakom njegov krst. (Uzdahne) Dok ne umre. (Kao naknadnu misao) I bude zaboravljen.
ESTRAGON: U međuvremenu hajde da razgovaramo smireno, kad već nismo kadri da ćutimo.
VLADIMIR: U pravu si, ne možemo da presušimo.
ESTRAGON: To je da ne bismo mislili.
VLADIMIR: To nam je izvinjenje.
ESTRAGON: To je da ne bismo čuli.
VLADIMIR: Imamo svojih razloga.
ESTRAGON: Sve glasove mrtvih.
VLADIMIR: Oni šumove poput krila. ESTRAGON: Poput lišća.
VLADIMIR: Poput peska.
ESTRAGON: Poput lišća.
Tajac.
VLADIMIR: Govore svi u isti mah.
ESTRAGON: Svaki sebi.
Tajac.
VLADIMIR: Pre bismo rekli da šapću.
ESTRAGON: Da šuškaju.
VLADIMIR: Da mrmljaju.
ESTRAGON: Da šuškaju.
Tajac.
VLADIMIR: Šta kažu?
ESTRAGON: Pričaju o svojim životima.
VLADIMIR: Nije im dovoljno da su živeli.
ESTRAGON: Moraju da pričaju o tome.
VLADIMIR: Nije im dovoljno da su mrtvi.
ESTRAGON: To nije dosta.
Tajac.
VLADIMIR: Oni šumore poput perja.
ESTRAGON: Poput lišća.
VLADIMIR: Poput pepela.
ESTRAGON: Poput lišća.
Dug tajac.
VLADIMIR: Kaži nešto!
ESTRAGON: Pokušavam. Dug tajac.
VLADIMIR (u muci): Kaži bilo šta!
ESTRAGON: Šta radimo sad?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: A!
Tajac.
VLADIMIR: Ovo je strašno!
ESTRAGON: Pevaj nešto.
VLADIMIR: Ne, nikako! (Razmišlja) Mogli bismo možda da sve počnemo iznova.
ESTRAGON: To bi trebalo da bude lako.
VLADIMIR: Početak je ono što je teško.
ESTRAGON: Možeš da počneš od bilo čega.
VLADIMIR: Da, ali moraš da odlučiš.
ESTRAGON: Tačno.
Tajac.
VLADIMIR: Pomozi mi!
ESTRAGON: Pokušavam.
Tajac.
VLADIMIR: Kad tražiš, čuješ.
ESTRAGON: Tako je.
VLADIMIR: To te ometa da nađeš.
ESTRAGON: Tako je.
VLADIMIR: To te ometa da misliš.
ESTRAGON: Ipak, misliš.
VLADIMIR: Nikako, to je nemogućno.
ESTRAGON: Pa to je ideja, hajde da jedan drugom protivrečimo.
VLADIMIR: Nemoguće. ESTRAGON: Misliš?
VLADIMIR: Nismo u opasnosti da ikad više mislimo.
ESTRAGON: Što bismo se onda žalili?
VLADIMIR: Misliti nije najgora stvar.
ESTRAGON: Možda nije. Ali barem postoji.
VLADIMIR: Šta to?
ESTRAGON: Pa to je ideja, hajde da jedan drugom postavljamo pitanja.
VLADIMIR: Šta si mislio time da barem postoji?
ESTRAGON: Pa to, beda manje.
VLADIMIR: Istina.
ESTRAGON: E, pa da zahvalimo za milost kojom smo obasuti?
VLADIMIR: Grozno je to da se već mislilo.
ESTRAGON: Ali, da li se to ikad nama dogodilo?
VLADIMIR: Gde su svi ti leševi?
ESTRAGON: Ti kosturi.
VLADIMIR: To mi reci.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Mora da smo i mi malo mislili.
ESTRAGON: U početku početka.
VLADIMIR: Kosturnica! Kosturnica!
ESTRAGON: Nemoj gledati.
VLADIMIR: Nema pomoći da je ne gledaš.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Koliko god se upinjao, moraš.
ESTRAGON: Izvini, šta reče?
VLADIMIR: Koliko god se upinjao, moraš.
ESTRAGON: Trebalo bi da se odlučno okrenemo Prirodi.
VLADIMIR: Pokušavali smo to. ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: To i nije najgora stvar, znam.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Da se već mislilo.
ESTRAGON: Očevidno.
VLADIMIR: Ali, mogli bismo i bez tog.
ESTRAGON: Que voulezvous?
VLADIMIR: Izvini, šta reče?
ESTRAGON: Que voulezvous.
VLADIMIR: Ah, que voulezvous. Tačno.
Tajac.
ESTRAGON: Nije bilo tako loše ovo naše malo kaskanje.
VLADIMIR: Da, ali sad bismo morali da nađemo još nešto.
ESTRAGON: Hajd da vidim.
Skida šešir, usredsređuje se.
VLADIMIR: Hajd da vidim. (Skida svoj šešir, usredsređuje se. Dugo ćutanje) Ah!
Stavljaju šešire, opuštaju se.
ESTRAGON: Pa?
VLADIMIR: Šta sam ono rekao, odatle bismo mogli da nastavimo.
ESTRAGON: Kad šta si rekao?
VLADIMIR: U početku početka.
ESTRAGON: U početku početka čega?
VLADIMIR: Večeras... Bio sam rekao... Bio sam rekao...
ESTRAGON: Nisam istoričar.
VLADIMIR: Pričekaj... zagrlili smo se... bili smo srećni... srećni... šta radimo sad kad smo srećni... da čekamo... čekamo... daj da razmislim... evo ga... da čekamo... sad kad smo srećni... daj da vidim... ah! Drvo!
ESTRAGON: Drvo?
VLADIMIR: Ne sećaš se?
ESTRAGON: Umoran sam.
VLADIMIR: Pogledaj ga.
Gledaju drvo.
ESTRAGON: Ništa ne vidim.
VLADIMIR: Ali, sinoć je bilo crno i golo. A sad je sa lišćem.
ESTRAGON: Lišćem?
VLADIMIR: Za ciglo jednu noć.
ESTRAGON: Mora biti da je Proleće.
VLADIMIR: Ali, za ciglo jednu noć!
ESTRAGON: Kažem ti da juče nismo bili ovde. Opet jedan od tvojih košmara.
VLADIMIR: A gde smo prema tebi bili sinoć?
ESTRAGON: Kako bih ja znao? Na nekoj drugoj deonici. Pustih mesta ne nedostaje.
VLADIMIR (siguran u sebe): Dobro. Sinoć nismo bili ovde. Pa sad, šta smo sinoć radili?
ESTRAGON: Radili?
VLADIMIR: Probaj da se setiš.
ESTRAGON: Radili... Pretpostavljam da smo laprdali.
VLADIMIR (savlađujući se): O čemu?
ESTRAGON: Oh... o ovome, o onome, pretpostavljam, ni o čemu posebno. (Samopouzdano) Da, sad se sećam, sinoć smo proveli vreme laprdajući ni o čemu posebno. To mi tako dosad već pola veka. VLADIMIR: Ne sećaš se nijednog fakta, nijedne okolnosti?
ESTRAGON (iznureno): Ne muči me, Didi.
VLADIMIR: Sunce. Mesec. Ne sećaš se?
ESTRAGON: Bili su tu, kao obično.
VLADIMIR: Nisi primetio ništa neuobičajeno?
ESTRAGON: Jaoj!
VLADIMIR: A Poco? A Laki?
ESTRAGON: Poco?
VLADIMIR: Kosti.
ESTRAGON: Ličile su na riblje kosti.
VLADIMIR: Poco ti ih je dao.
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: A udarac nogom.
ESTRAGON: Tačno, neko me je šutnuo.
VLADIMIR: To te je Laki šutnuo.
ESTRAGON: I sve je to bilo juče?
VLADIMIR: Pokaži mi nogu.
ESTRAGON: Koju?
VLADIMIR: Obe. Zadigni nogavice. (Estragon pruža nogu Vladimiru, tetura se. Vladimir uhvati nogu. Obojica se teturaju) Zadigni nogavice.
ESTRAGON: Ne mogu.
Vladimir mu zadigne nogavicu, gleda nogu, pušta je. Estragon umalo da se sruši.
VLADIMIR: Drugu. (Estragon mu pruža istu nogu) Drugu, svinjo! (Estragon mu pruža drugu nogu. Trijumfalno) Evo rane! Počela da se gnoji!
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR (puštajući mu nogu): Gde su ti cipele?
ESTRAGON: Mora da sam ih bacio. VLADIMIR: Kad?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Zašto?
ESTRAGON (razdraženo): Zato što su me žuljale!
VLADIMIR (trijumfalno, pokazujući na cipele): Eno ih! (Estragon pogleda cipele) Na istom mestu gde si ih
juče ostavio!
Estragon ide do cipela, pomno ih ispituje.
ESTRAGON: Nisu moje.
VLADIMIR (preneraženo): Nisu tvoje!
ESTRAGON: Moje su bile crne. Ove su braon.
VLADIMIR: Jesi li siguran da su bile crne?
ESTRAGON: Pa bile su nekako sive.
VLADIMIR: A ove su braon. Pokaži mi.
ESTRAGON (dižući jednu cipelu): Pa ove su nekako zelene.
VLADIMIR: Pokaži mi. (Estragon mu pruži cipelu. Vladimir je ispituje, ljutito je baci)
ESTRAGON: Vidiš, sve je to silno zajeb...
VLADIMIR: Stvar je prosta. Neko je došao, uzeo tvoje i ostavio ti svoje.
ESTRAGON: Zašto bi?
VLADIMIR: Njegove su mu bile tesne, pa je uzeo tvoje
ESTRAGON: Ali moje su bile odveć tesne.
VLADIMIR: Tebi. Ne njemu.
ESTRAGON (pošto je uzalud pokušao da dokuči): Umorio sam se! (Pauza) Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Pauza. Očajavajući) Šta da radimo, šta da radimo! VLADIMIR: Nema šta možemo da radimo.
ESTRAGON: Ali ja ne mogu ovako!
VLADIMIR: Da li bi voleo neku rotkvicu?
ESTRAGON: Je li to sve čega ima?
VLADIMIR: Ima rotkvice i repice.
ESTRAGON: Nema šargarepe?
VLADIMIR: Nema. Ionako preteruješ sa tim tvojim šargarepama.
ESTRAGON: Daj mi onda rotkvicu. (Vladimir čeprka po svojim džepovima, nalazi jedino repice, naposletku izvadi jednu rotkvicu i pružije Estragonu koji je ispituje, njuška) Crna je!
VLADIMIR: To je rotkvica.
ESTRAGON: Znaš da volim samo crvene!
VLADIMIR: Onda, nećeš je?
ESTRAGON: Volim samo crvene!
VLADIMIR: Onda mi je vrati.
Estragon mu je vraća.
ESTRAGON: Odoh da potražim neku šargarepu.
Ne miče se.
VLADIMIR: Ovo zbilja biva nesuvislo.
ESTRAGON: Ne dovoljno.
Tajac.
VLADIMIR: Što da ih ne probaš.
ESTRAGON: Sve sam probao. VLADIMIR: Ne, mislim na cipele.
ESTRAGON: Da li bi to valjalo?
VLADIMIR: Utrošilo bi nam vreme. (Estragon okleva) Uveravam te da će nas to zaokupiti.
ESTRAGON: Opustiti.
VLADIMIR: Okrepiti.
ESTRAGON: Opustiti.
VLADIMIR: Probaj.
ESTRAGON: Pomoći ćeš mi?
VLADIMIR: Naravno da hoću.
ESTRAGON: Ne snalazimo se nas dvojica baš loše, je li Didi?
VLADIMIR: Ma da, da. Hajde, pokušajmo najpre levu.
ESTRAGON: Uvek nademo nešto, je li Didi, što nam stvara utisak da postojimo?
VLADIMIR (nestrpljivo): Ma da, da, mi smo čarobnjaci. Ali, istrajmo u tom što smo odlučili pre nego što zaboravimo. (Uzimajednu cipelu sa tla) Hajd, daj mi nogu. (Estragon digne nogu) Drugu, krmku! (Estragon podigne drugu nogu) Više! (Uplevši se jedan s drugim, posrću po pozornici. Najzad Vladimir uspeva da mu navuće jednu cipelu) Probaj da hodaš. (Estragon hoda) Pa?
ESTRAGON: Potaman.
VLADIMIR (izvadivši kanap iz džepa): Da je upertlamo.
ESTRAGON (vatreno): Ne, ne, nikakvo vezivanje, nikakvo vezivanje!
VLADIMIR: Zažalićeš. Hajd da probamo drugu. (Sve kao maločas) Pa?
ESTRAGON (gunđajući): I ova je potaman.
VLADIMIR: Ne žuljaju te?
ESTRAGON: Još ne.
VLADIMIR: Onda možeš da ih zadržiš.
ESTRAGON: Suviše su velike.
VLADIMIR: Možda ćeš jednog dana imati čarape.
ESTRAGON: Tačno. VLADIMIR: Znači, zadržaćeš ih?
ESTRAGON: Dosta o tim cipelama.
VLADIMIR: Da, ali
ESTRAGON (žestoko): Dosta! (Tajac) Mogao bih, pretpostavljam, da sednem.
Osvrće se trazeći mesto da sedne, onda ode i sedne na humku.
VLADIMIR: Tu si baš sedeo i sinoć.
ESTRAGON: Kad bih samo mogao da spavam.
VLADIMIR: Juče si spavao.
ESTRAGON: Pokušaću.
Zauzme fetusni položaj, s glavom među kolenima.
VLADIMIR: Pričekaj. (Ode i sedne pored Estragona, pa počne glasno da peva) Ninanana ninanana Ninana
ESTRAGON (poglednuvši gore, ljutito): Ne tako glasno!
VLADIMIR (meko, stišano) Ninanana ninanana Ninanana ninanana Ninanana ninanana Ninanana... (Estragon zaspi. Vladimir pažljivo ustane, skine svoj kaput i njime pokrije Estragonova ramena, zatim krene da šetka goredole, masući rukama da se zagreje. Estragon se trgne iz sna, poskoči, zvera okolo. Vladimir mu pritrči, zagrli ga) De... de... Didi je tu... ne boj se...
ESTRAGON: Ah!
VLADIMIR: De... de... prošlo je sve.
ESTRAGON: Padao sam
VLADIMIR: Sve je prošlo, sve je prošlo.
ESTRAGON: Bio sam na vrhu nekog VLADIMIR: Ne pričaj mi! Hajde, prošetaćemo da nestane.
Uzima Estragona za nadlakticu i šeta sa njim goredole sve dok Estragon odbije da dalje korača.
ESTRAGON: Dosta. Umorio sam se.
VLADIMIR: Zar bi radije da se tu ukipiš i ništa ne radiš?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: Pa izvoli.
Pusti Estragona, digne i obuče svoj kaput.
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Vladimir šetka gore dole) Zar ne možeš da staneš?
VLADIMIR: Smrznuo sam se.
ESTRAGON: Došli smo suviše rano.
VLADIMIR: Dolazimo uvek kad se smrkava.
ESTRAGON: Ali, ne smrkava se.
VLADIMIR: Smrknuće se odjedared, kao juče.
ESTRAGON: Onda će biti noć.
VLADIMIR: I mi možemo da odemo.
ESTRAGON: Onda će opet biti dan. (Pauza. Beznadno) Šta da radimo, šta da radimo!
VLADIMIR (zastane, žestoko): Prestani da cviliš! Sit sam tvojih jadikovki!
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR (videvši Lakijev šešir): Uu!
ESTRAGON: Uzdravlje ostaj. VLADIMIR: Lakijev šešir. (Odlazi do njega) Bio sam ovde ceo sat i nisam ga video. (Veoma zadovoljan) Sjajno!
ESTRAGON: Nikad me više nećeš videti.
VLADIMIR: Znao sam da je pravo mesto. Sad je kraj našim nevoljama. (Podigne šešir, posmatra ga, ispravlja ga) Mora da je bio sjajan šešir. (Stavlja ga na glavu umesto svog koji pruža Estragonu) Evo ti.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Drži to. (Estragon uzme Vladimirov šešir. Vladimir namešta Lakijev šešir na svojoj glavi. Estragon stavi Vladimirov šešir na glavu umesto svog koji pruza Vladimiru. Vladimir uzme Estragonov šešir. Estragon namešta Vladimirov šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi Estragonov šešir na glavu umesto Lakijevog koji pruži Estragonu. Estragon uzme Lakijev šešir. Vladimir namešta Estragonov šešir na svojoj glavi. Estragon stavi Lakijev šešir umesto Vladimirovog koji pruži Vladimiru. Vladimir uzme svoj šešir, Estragon namesta Lakijev šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi svoj šešir umesto Estragonovog koji pruzi Estragonu. Estragon uzme svoj šešir. Vladimir namešta svoj šešir na svojoj glavi. Estragon stavi svoj šešir umesto Lakijevog koji pruzi Vladimiru. Vladimir uzme Lakijev šešir. Estragon namešta svoj šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi Lakijev šešir umesto svog koji pruzi Estragonu. Estragon uzme Vladimirov šešir. Vladimir namešta Lakijev šesir na svojoj glavi. Estragon pruži Vladimirov sešir Vladimiru koji ga uzme i pruži ga natrag Estragonu koji ga uzme i pruzi ga natrag Vladimiru koji ga uzme i baci na tlo.) Kako mi ovaj paše?
ESTRAGON: Kako da ja to znam?
VLADIMIR: Ne, ali kako izgledam s njim?
Koketno okreće glavu levodesno, neprirodno šeika kao maneken.
ESTRAGON: Grozno.
VLADIMIR: Da, ali ne više nego obično?
ESTRAGON: Ni više ni manje.
VLADIMIR: Onda mogu da ga zadržim. Moj me je živcirao. (Pauza) Kako bih rekao? (Pauza) Od njega me svrbelo.
Skine Lakijev šešir, zaviri u njega, protrese ga, lupi ga po klobuku, stavi ga ponovo na glavu.
ESTRAGON: Odlazim.
Tajac.
VLADIMIR: Ne bi li se igrao?
ESTRAGON: Čega se igrao?
VLADIMIR: Mogli bismo da se igramo Pocoa i Lakija.
ESTRAGON: Nikad čuo za to.
VLADIMIR: Ja ću izigravati Lakija, ti Pocoa. (On oponaša Lakija koji posrće pod teretom prtljaga. Estragon ga preneraženo gleda) Hajde ti dalje.
ESTRAGON: Šta ja da radim?
VLADIMIR: Psuj me, grdi!
ESTRAGON (pošto je razmislio): Nevaljalče!
VLADIMIR: Strožije!
ESTRAGON: Gonokoko! Spiroheto!
Vladimir se klati naprednatrag, presamićen.
VLADIMIR: Reci mi da mislim.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Kaži: Misli, svinjo!
ESTRAGON: Misli, svinjo!
Tajac.
VLADIMIR: Ne mogu.
ESTRAGON: Dosta sa ovim.
VLADIMIR: Reci mi da igram.
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: Igraj, krmku! (Uvija se. Estragon naglo iziđe levo) Ne mogu! (Digne pogled, Estragon mu nedostaje) Gogo! (Sa divljim uzbuđenjem hodapo pozornici. Estragon ulazi levo, dahćući. Pohrli prema Vladimiru, padne mu u naručje) Evo te ponovo, najzad! ESTRAGON: Ja sam proklet!
VLADIMIR: Gde si bio? Pomislio sam da si otišao zauvek.
ESTRAGON: Oni dolaze!
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Koliko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR (trijumfalno): To je Godo! Najzad! Gogo! To je Godo! Spaseni smo! Pođimo mu u susret! (Vuče Estragona premajednoj od bočnih strana pozornice. Estragon se odupire, otrgne mu se, izlazi desno) Gogo! Vrati se! (Vladimir krajnje levo, osmatra horizont. Estragon ulazi desno, hrli prema Vladimiru, pada mu u naručje) Evo te opet opet!
ESTRAGON: U paklu sam!
VLADIMIR: Gde si bio?
ESTRAGON: Oni dolaze i odande!
VLADIMIR: Opkoljeni smo! (Estragon jurne na zadnju stranu) Imbecilu! Tamo nema izlaza. (Uzme Estragona za nadlakticu i vuče ga prema čelnoj strani pozornice. Pokazuje prema publici) Onamo! Onamo nema ni žive duše na vidiku! Briši! Brzo! (Gura Estragona prema publici. Estragon uzmiče, uzasnut) Nećeš? (Posmatra publiku) Pa to mogu da shvatim. Pričekaj da vidim. (Razmišlja) Jedina nada ti je da nestaneš.
ESTRAGON: Kuda, gde?
VLADIMIR: Iza drveta. (Estragon okleva) Brzo! Iza drveta. (Estragon ode i šćućuri se iza drveta, shvata da nije sakriven, izlazi sa tog mesta) Neosporno da od tog drveta nema nama ni najmanje koristi.
ESTRAGON (smirenije): Izgubio sam glavu. Oprosti mi. To se neće ponoviti. Reci mi šta da radim.
VLADIMIR: Nema tu šta da se radi.
ESTRAGON: Idi ti i stani tamo. (Vuče Vladimira na krajnje desnu tačku i postavlja ga leđima prema pozornici) Tu, ne miči se, i osmatraj. (Vladimir osmatra horizont, s dlanom iznad očiju. Estragon trci i zauzima istovetan položaj krajnje levo. Okreću glave i gledaju jedan drugog) Leđa u leđa kao u dobra stara vremena. (Još trenutak se međusobno gledaju, zatim nastavljaju svoje osmatranje. Dugi tajac) Vidiš li da nešto dolazi?
VLADIMIR (okrenuvši glavu): Šta?
ESTRAGON (glasnije): Vidiš li da nešto dolazi?
VLADIMIR: Ne.
ESTRAGON: Ni ja.
Nastavljaju sa svojim osmatranjem. Tišina.
VLADIMIR: Mora da si imao viziju.
ESTRAGON (okrenuvši glavu): Šta?
VLADIMIR (glasnije): Mora da si imao viziju.
ESTRAGON: Nije potrebno da vičeš!
Nastavljaju sa svojim osmatranjem. Tišina.
VLADIMIR I ESTRAGON (istovremeno se okrenuvši licem prema licu): Da li…
VLADIMIR: Oh, izvini!
ESTRAGON: Nastavi.
VLADIMIR: Ne, ne, posle tebe.
ESTRAGON: Ne, ne, ti prvi.
VLADIMIR: Prekinuo sam te.
ESTRAGON: Naprotiv.
Besno gledaju jedan u drugog.
VLADIMIR: Uštogljeni majmune!
ESTRAGON: Cepidlačka svinjo!
VLADIMIR: Završi svoju rečenicu, kažem ti!
ESTRAGON: Završi ti svoju!
Tajac. Pođu jedan na drugog, zastanu.
VLADIMIR: Moronu!
ESTRAGON: Eto ideje, hajde da se međusobno nagrđujemo.
Okrenu se, udalje jedan od drugog, ponovo se okrenu licem jedan prema drugom. VLADIMIR: Moronu!
ESTRAGON: Gamadi!
VLADIMIR: Pobačaju!
ESTRAGON: Gnjido!
VLADIMIR: Pacovu iz slivnika!
ESTRAGON: Nitkovčino!
VLADIMIR: Kretenu!
ESTRAGON (kao krunski izraz): Krrritičaru!
VLADIMIR: Oh!
On klone, pobeđen, i okrene se na drugu stranu.
ESTRAGON: A sad da se pomirimo.
VLADIMIR: Gogo!
ESTRAGON: Didi!
VLADIMIR: Daj ruku!
ESTRAGON: Evoje!
VLADIMIR: Dođi mi u zagrljaj!
ESTRAGON: U zagrljaj?
VLADIMIR: Na moje grudi!
ESTRAGON: Hajde de!
Zagrle se. Razdvoje se. Tajac.
VLADIMIR: Kako vreme leti kad se ljudi zabavljaju!
Tajac.
ESTRAGON: Šta da sad radimo?
VLADIMIR: Dok čekamo.
ESTRAGON: Dok čekamo.
Tajac.

VLADIMIR: Mogli bismo da radimo naše vežbe.
ESTRAGON: Naša razmrdavanja.
VLADIMIR: Naša istezanja.
ESTRAGON: Naša opuštanja.
VLADIMIR: Naša izduživanja.
ESTRAGON: Naša opuštanja.
VLADIMIR: Da se zagrevamo.
ESTRAGON: Da se smirujemo.
VLADIMIR: Hajde de.
Vladimir skakuće s noge na nogu. Estragon ga oponaša.
ESTRAGON (prekinuvši): Dosta. Umorio sam se.
VLADIMIR (prekinuvši): Nemamo kondicije. A da malo vežbamo duboko disanje?
ESTRAGON: Umorio sam se od disanja.
VLADIMIR: U pravu si. (Pauza) Da izigravamo drvo, radi ravnoteže.
ESTRAGON: Drvo?
Vladimir izigrava drvo, teturajući se na jednoj nozi.
VLADIMIR (prekinuvši): Na tebe je red.
Estragon izigrava drvo, teturajući se.
ESTRAGON: Misliš li da me Bog vidi?
VLADIMIR: Moraš da zatvoriš oči.
Estragon zatvara oči,još gore se tetura.
ESTRAGON (prekinuvši, mašući pesnicama, iz sveg glasa): Bože, smiluj se na mene!
VLADIMIR (uznemiren): A na mene?
ESTRAGON: Na mene! Na mene! Smiluj se! Na mene!
Ulaze Poco i Laki. Poco je slep. Laki natovaren, kao ranije. Konopac, kao ranije, ali znatno kraći, tako da Poco može lakše da sledi. Laki je sa drugim seširom. Ugledavši Vladimira i Estragona, naglo zastane. Poco, nastavljajući da ide, naleti na njega.
VLADIMIR: Gogo!
POCO (ščepa Lakija koji posrte): Šta je to? Ko je to?
Laki padne, ispusti sve i povuče Pocoa za sobom. Bespomoćno leže usred rasutog prtljaga.
ESTRAGON: Da li je to Godo?
VLADIMIR: Najzad! (Ide ka toj gunguli) Najzad stiglo pojačanje!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Da li je to Godo?
VLADIMIR: Počeli smo da klecamo. Sad smo sigurni da ćemo izdržati do kraja večeri.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Čuješ li ga?
VLADIMIR: Nismo više sami, čekajući noć, čekajući Godoa, čekajući... čekajući. Cele večeri smo se borili, bez podrške. Sad je s tim gotovo. Svanulo je već sutra.
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Vreme opet već teče. Sunce će zaći, mesec izaći, a mi otići... odavde.
POCO: Milost!
VLADIMIR: Siroma Poco!
ESTRAGON: Znao sam da je to on.
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Godo.
VLADIMIR: Ali to nije Godo.
ESTRAGON: Nije Godo?
VLADIMIR: Nije Godo.
ESTRAGON: Pa ko je to?
VLADIMIR: To je Poco.
POCO: Ovamo! Ovamo! Pomozite mi da ustanem!
VLADIMIR: Ne može da ustane.
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah!
VLADIMIR: Možda ima još neku kosku za tebe.
ESTRAGON: Kosku?
VLADIMIR: Pileću. Zar se ne sećaš?
ESTRAGON: To je bio on?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Pitaj ga.
VLADIMIR: Možda bismo mogli da mu najpre pomognemo.
ESTRAGON: U čemu?
VLADIMIR: Da ustane.
ESTRAGON: Ne može da ustane?
VLADIMIR: Hoće da ustane.
ESTRAGON: Pa neka onda ustane.
VLADIMIR: Ne može.
ESTRAGON: Zašto? VLADIMIR: Ne znam.
Poco se uvija, stenje, pesnicama lupa o tlo.
ESTRAGON: Trebalo bi najpre da mu zatražimo kosku. Pa ako odbije, ostavićemo ga tako.
VLADIMIR: Misliš da je sad nama na milosti?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: I da bi trebalo da mu postavimo izvesne uslove zausluge?
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: To svakako izgleda razborito. Ali, postoji jedna stvar od koje strahujem.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Da Laki odjednom ne nasrne. Onda smo nagrabusili.
ESTRAGON: Laki?
VLADIMIR: Ona koji je juče navalio na tebe.
ESTRAGON: Rekao sam ti da ih je bilo desetorica.
VLADIMIR: Ne, pre tog, onaj koji te je šutnuo.
ESTRAGON: Taj je ovde?
VLADIMIR: U punoj veličini. (Gest prema Lakiju) Trenutno je bezvoljan. Ali, svakog momenta može da pomahnita.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: A recimo da ga nas dvojica dobro izudaramo.
VLADIMIR: Misliš da se obrašimo na njega dok spava?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: To svakako izgleda kao dobra zamisao. Ali, da li bismo bili kadri za to? Da li on doista spava? (Pauza) Ne, najbolje bi bilo da iskoristimo Pocoovo zapomaganje
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Da mu pomognemo
ESTRAGON: Da mi pomognemo njemul
VLADIMIR: A da se zauzvrat unapred naplatimo nečim opipljivim.
ESTRAGON: A recimo on
VLADIMIR: Ne trosimo vreme na praznu priču! (Pauza. Vatreno) Učinimo nešto dok imamo priliku! Nismo svakog dana nekom potrebni. Ne, doista, nismo nekom lično potrebni. Dragi bi podjednako dobro, ako ne i bolje, obavili stvar. Celom čovečanstvu upućeni su ovi vapaji za pomoć koji još zvone u našim ušima! Ali, na ovom mestu, u ovom trenutku vremena, mi smo celo čovečanstvo, voleli to ili ne. Učinimo najbolje u datom slučaju, pre nego što bude prekasno! Hajde da barem jednom dolično predstavljamo taj gadan soj u koji nas je kleta sudba uvrstila! Šta ti kažeš? (Estragon ništa ne kaže) Istina, kad skrštenih raku odmeravamo razloge za i protiv, ne činimo manju čast našoj vrsti. Tigar priskače, bez imalo premišljanja, u pomoć svom srodniku, ili šmugne u najdublji čestar. Ali, nije pitanje o tome. Pitanje jeste šta mi radimo ovde. A mi smo blagosloveni time što sticajem znamo odgovor na to. Da, u ovoj ogromnoj zbrci samo je jedna stvar jasna. Mi čekamo Godoa da dođe.
ESTRAGON: Ah!
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Ili noć da padne. (Pauza) Staramo se o našem zakazanom sastanku i tu je kraj. Nismo sveci, ali staramo se o našem zakazanom sastanku. Koliko je ljudi koji bi mogli time da se pohvale?
ESTRAGON: Milijarde.
VLADIMIR: Misliš toliko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Može biti da si u pravu.
POCO: U pomoć! VLADIMIR: Sve što znam jeste da su, u tim okolnostima, časovi dugi, i prisiljavaju nas da ih prekraćujemo radnjama koje kako bih rekao koje na prvi pogled izgledaju razborite, sve dok se ne prometnu u naviku. Ti bi mi mogao reći da tako čuvamo svoj razum da se ne oburva. Bez ikakve sumnje. Ali, nije li to već dugo lutanje kroz noć čijim bezdanim dubinama nema kraja ni konca? Eto o čemu se ponekad pitam. Pratiš li moje promišljanje?
ESTRAGON (najednom aforističan): Svi smo rođeni ludi. Neko to i ostane.
POCO: U pomoć! Platiću vam!
ESTRAGON: Koliko?
POCO: Stotku!
ESTRAGON: Nedovoljno.
VLADIMIR: Ja ne bih išao tako daleko.
ESTRAGON: Misliš da je dovoljno?
VLADIMIR: Ne, mislim tako daleko da tvrdim da sam bio udaren u glavu kad sam doiazio na svet. Ali, nije pitanje o tome.
POCO: Dve stotke!
VLADIMIR: Mi čekamo. Dosađujemo se. (Zamahnu rukom uvis) Ne, ne protestuj, mi se dosadujemo do smrti, i to se ne da poreći. Dobro. Pruža nam se prilika da se razgalimo, a šta mi radimo? Puštamo je da iščili. Hajde, bacimo se na posao! (Ide prema gunguli, zaustavi se na korak od nje) Za neki tren sve će nestati i opet ćemi biti sami, usred ničega!
Zamisli se.
POCO: Dve stotke!
VLADIMIR: Stižemo!
Pokušava da podigne Pocoa na noge, ne uspeva, ponovo pokušava, spotiče se, padne, pokušava da ustane, ne uspeva.
ESTRAGON: Šta je to s vama svima?
VLADIMIR: U pomoć?
ESTRAGON: Ja odlazim.
VLADIMIR: Ne ostavljaj me! Oni će me ubiti! POCO: Gde sam?
VLADIMIR: Gogo!
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: U pomoć!
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: Najpre mi pomozi, pa ćemo otići zajedno.
ESTRAGON: Obećavaš?
VLADIMIR: Zaklinjem se.
ESTRAGON: I nikad se nećemo vratiti?
VLADIMIR: Nikad!
ESTRAGON: Otići ćemo u Pirineje.
VLADIMIR: Kud god voliš.
ESTRAGON: Uvek sam hteo da skitaram po Pirinejima.
VLADIMIR: Skitaraćeš po njima.
ESTRAGON (ustuknuvši): Ko je prdnuo?
VLADIMIR: Poco.
POCO: Ovamo! Ovamo! Milost!
ESTRAGON: To je odvratno!
VLADIMIR: Brzo! Daj mi ruku!
ESTRAGON: Odlazim. (Pauza. Glasnije) Odlazim.
VLADIMIR: Pa pretpostavljam da ću na kraju ustati sam. (Pokušava, ne uspeva) Kad tad.
ESTRAGON: Šta je to s tobom?
VLADIMIR: Idi dovraga.
ESTRAGON: Ostaješ li tu?
VLADIMIR: Izvesno vreme.
ESTRAGON: Ma hajde, ustaj, uhvatićeš neki nazeb.
VLADIMIR: Ne brini za mene.
ESTRAGON: Hajde, Didi, ne budi magarac! Pruži ruku koju Vladimir žurno ščepa.
VLADIMIR: Vuci!
Estragon vuče, spotiče se, padne. Dug tajac.
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Stigli smo.
POCO: Ko ste vi?
VLADIMIR: Mi smo ljudi.
Tajac.
ESTRAGON: Slatka majko zemljo!
VLADIMIR: Možeš li da ustaneš?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Probaj.
ESTRAGON: Ne sad, ne sad.
Tajac.
POCO: Šta se dogodilo?
VLADIMIR (žestoko): Hoćeš li ti već da zamukneš! Da vežu! On ume da misli samo na sebe!
ESTRAGON: Šta veliš za malu dremku?
VLADIMIR: Jesi li ga čuo? On bi da zna šta se dogodilo!
ESTRAGON: Pusti ga. Spavaj.
Tajac.
POCO: Milost! Milost!
ESTRAGON (trgne se): Šta je to?
VLADIMIR: Jesi li bio zaspao? ESTRAGON: Mora da jesam.
VLADIMIR: Ma ovo kopile Poco ne prestaje.
ESTRAGON: Ućutkaj ga. Šutni ga u muda.
VLADIMIR (udarajući Pocoa): Hoćeš li da prestanes! Picajzlo! (Poco se sam izmigolji, uz bolne krike, i odgmiza dalje. Zaustavi se, slepački mlatara po vazduhu, zovući u pomoć. Vladimir, oslonjen o lakat, prati njegovo izbauljavanje) Izmakao se. (Poco se skljoka) Pao je!
ESTRAGON: Šta da radimo sad?
VLADIMIR: Možda bih mogao da odgmižem do njega.
ESTRAGON: Ne ostavljaj me!
VLADIMIR: Ili da ga pozovem.
ESTRAGON: Da, pozovi ga.
VLADIMIR: Poco! (Ćutanje) Poco! (Ćutanje) Nema odgovora.
ESTRAGON: Zajedno.
VLADIMIR i ESTRAGON: Poco! Poco!
VLADIMIR: Pomerio se.
ESTRAGON: Jesi li siguran da se on zove Poco?
VLADIMIR (uznemiren): Gospodine Poco! Vratite se! Nećemo vas povrediti!
Tajac.
ESTRAGON: Mogli bismo da pokušamo s drugim imenima.
VLADIMIR: Strah me je da on umire.
ESTRAGON: To bi bilo zabavno.
VLADIMIR: Šta bi bilo zabavno?
ESTRAGON: Da pokušamo da ga dozovemo drugim imenima, redom. Prošlo bi nam vreme. A pre ili kasnije bismo pogodili pravo.
VLADIMIR: Kažem ti da se zove Poco.
ESTRAGON: Ubrzo ćemo videti. (Razmišlja) Avelje! Avelje!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Eto, prvo, pa pogodak!
VLADIMIR: Zamara me već ovaj motiv.
ESTRAGON: Možda se drugi zove Kain. Kaine! Kaine!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Ovaj je vascelo čovečanstvo. (Tajac) Vidi oblačak!
VLADIMIR (podignuvši pogled): Gde?
ESTRAGON: Tamo. U zenitu.
VLADIMIR: Pa? (Pauza) Šta je to tako čudesno s njim?
Tajac.
ESTRAGON: Bi li da predemo sad na nešto drugo?
VLADIMIR: Baš sam to hteo da predložim.
ESTRAGON: Ali, na šta?
VLADIMIR: Ah!
Tajac.
ESTRAGON: Recimo, da za početak ustanemo?
VLADIMIR: Ne škodi da pokušamo.
Ustaju.
ESTRAGON: Dečja igra.
VLADIMIR: Naprosto pitanje snage volje.
ESTRAGON: Šta sad?
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Očajavajući) Šta ćemo da radimo, šta ćemo da radimo!
POCO: U pomoć! VLADIMIR: A da mu pomognemo?
ESTRAGON: Šta on hoće?
VLADIMIR: Hoće da ustane.
ESTRAGON: Zašto onda ne ustane?
VLADIMIR: Hoće da mu pomognemo da ustane.
ESTRAGON: Zašto mu onda ne pomognemo? Šta čekamo?
Pomažu Pocou da stane na noge, puste ga. On padne.
VLADIMIR: Moramo da ga pridržavamo. (Ponovo ga podignu. Poco se ljulja izmedu njih, rukama im obgrlivši ramena) Osećate se bolje?
POCO: Ko ste vi?
VLADIMIR: Ne prepoznajete nas?
POCO: Slep sam.
Tajac.
ESTRAGON: Možda on ume da gleda u budućnost.
VLADIMIR: Otkad?
POCO: Imao sam Čudesan vid ali, jeste li vi prijatelji?
ESTRAGON (nasmejavši se grohotom): On hoće da zna da li smo prijatelji!
VLADIMIR: Ne, on misli njegovi prijatelji.
ESTRAGON: Pa?
VLADIMIR: Dokazali smo da jesmo, pomažući mu.
ESTRAGON: Tačno. Da li bismo mu pomogli da mu nismo prijatelji?
VLADIMIR: Može biti.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Nemojmo sad da cepidlačimo oko tog.
POCO: Vi niste drumski razbojnici?
ESTRAGON: Drumski razbojnici? Da li ličimo na drumske razbojnike? VLADIMIR: Ma dovraga, ne vidiš li da je čovek slep!
ESTRAGON: Dovraga, jest. (Pauza) Tako on kaže.
POCO: Ne ostavljajte me!
VLADIMIR: Nema reči o tome.
ESTRAGON: Zasad.
POCO: Koliko je sati?
VLADIMIR (ispitujući nebo): Sedam sati... osam sati...
ESTRAGON: Zavisi od doba u godini.
POCO: Da li je veče?
Ćutanje. Vladimir i Estragon usredsređuju se na sunčev zalazak.
ESTRAGON: Izlazi.
VLADIMIR: Nemogućno.
ESTRAGON: Možda je zora?
VLADIMIR: Ne budi budala. Zapad je tamo.
ESTRAGON: Kako znaš?
POCO (izmučeno): Veče je?
VLADIMIR: Kako god, nije se pomerilo.
ESTRAGON: Kažem ti da izlazi.
POCO: Zašto mi ne odgovarate?
ESTRAGON: Daj nam prilike.
VLADIMIR (iznova uveravajući): Veče je, ser, veče, noć se bliži. Ovaj moj prijatelj hteo bi da posumnjam u to, a ja moram da priznam da me je na trenutak pokolebao. Ali, nisam ja zalud proživeo ovaj dugi dan i mogu da vas uverim da je kraj njegovih zaliha sasvim blizu. (Pauza) Kako se sad osećate?
ESTRAGON: Koliko ćemo ga još nosati okolo? (Donekle ga puste, hvataju ga ponovo dok on pada) Nismo mi karijatide!
VLADIMIR: Ako sam valjano čuo, rekli ste da je vaš vid nekad bio dobar.
POCO: Čudesan! Čudesan, čudesan vid!
Ćutanje.
ESTRAGON (razdraženo): Više potankosti! Vise potankosti!
VLADIMIR: Pusti ga na miru. Ne vidiš li da misli o danima kad je bio srećan. (Pauza) Memoria praeteritorum bonorum to nikako nije prijatno.
ESTRAGON: Mi ne bismo u to mogli biti upućeni.
VLADIMIR: I to se obrušilo na vas odjednom?
POCO: Baš čudesan!
VLADIMIR: Pitam vas da ii se to obrusilo na vas odjednom.
POCO: Jednog lepog dana probudio sam se slep kao Sudbina. (Pauza) Ponekad se pitam ne spavam li još.
VLADIMIR: A kad se to desilo?
POCO: Ne znam.
VLADIMIR: Ali ne pre jucerašnjeg dana
POCO (žestoko) Ne pitajte me! Slepi nemaju pojam o vremenu. I skrivene su im stvari koje se tiču vremena.
VLADIMIR: Gle, ko bi to pomislio! Mogao bih se zakleti u sasvim suprotno.
ESTRAGON: Ja odlazim.
POCO: Gde smo mi?
VLADIMIR: Ne bih umeo da vam kažem.
POCO: Nije li ovo nekim slučajem mesto poznato kao Daska?
VLADIMIR: Nikad čuo za to.
POCO: Kako izgleda? VLADIMIR (osvrćući se): Neopisivo je. Ne liči ni našta. Nema ničeg. Ima neko drvo.
POCO: Onda nije Daska.
ESTRAGON (pogrbljujući se): Uh, kakva zabava!
POCO: Gde je moj sluga?
VLADIMIR: Tu je negde.
POCO: Zašto ne odgovara kad zovem?
VLADIMIR: Ne znam. Izgleda da spava. Možda je mrtav.
POCO: Šta se tačno dogodilo?
ESTRAGON: Tačno!
VLADIMIR: Vas dvojica ste se okliznuli. (Pauza) I pali.
POCO: Idite i vidite da li je povređen.
VLADIMIR: Ne možemo da vas ostavimo.
POCO: Ne morate obojica da idete.
VLADIMIR (Estragonu): Idi ti.
ESTRAGON: Pošto mi je ono učinio? Nikad!
POCO: Da, da, nek ide vaš prijatelj; on veoma zaudara. (Ćutanje) Šta čeka?
VLADIMIR: Šta čekaš?
ESTRAGON: Čekam Godoa.
Tajac.
VLADIMIR: Šta bi zapravo trebalo da uradi?
POCO: Pa nek počne time što će povući konopac, ali ne prejako da ga ne zadavi. Na to se obično odazove. Ako ne, neka proba da ga nogom šutira u lice i mošnje dokle god može.
VLADIMIR (Estragonu): Vidiš, nema čega da se bojiš. To ti je čak prilika mu se osvetiš.
ESTRAGON: A ako se on brani?
POCO: Ne, ne, on se nikad ne brani.
VLADIMIR: Doleteću ti u pomoć.
ESTRAGON: Ne skidaj oka sa mene.
Ide prema Lakiju.
VLADIMIR: Uveri se da je živ pre nego što navališ. Nema smisla da se naprežeš ako je mrtav.
ESTRAGON (nagnuvši se nad Lakijem): Diše.
VLADIMIR: E, pa obradi ga.
Naglo raspomamljen, Estragon počinje da sutira Lakija, urlajući psovke na njega, koje god zna. Ali, povredi nogu i uzmaknu, hramljući i stenjući. Laki se meskolji.
ESTRAGON: Uh, životinjo!
Sedne na humku i pokušava da izuje cipelu. Ali, ubrzo odustaje od tog i sprema se da spava, s rukama na kolenima i glavom na rukama.
POCO: Šta je sad krenulo loše?
VLADIMIR: Moj se prijatelj povredio.
POCO: A Laki?
VLADIMIR: To je on, znači?
POCO: Šta?
VLADIMIR: To je Laki?
POCO: Ne razumem.
VLADIMIR: A vi ste Poco?
POCO: Svakako da sam Poco.
VLADIMIR: Oni isti od juče?
POCO: Juče?
VLADIMIR: Sreli smo se juče. (Ćutanje) Sećate li se?
POCO: Ne sećam se da sam ikog sreo juče. A sutra se neću sećati da sam ikog sreo danas. Zato ne računajte na mene da vas prosvećujem.
VLADIMIR: Ali
POCO: Dosta! Diži se, svinjo!
VLADIMIR: Vodili ste ga na vašar da ga prodate. Govorili ste nam o tome. On je igrao. Mislio. Vi ste mogli da vidite.
POCO: Na volju vam. Pustite me da idem! (Vladimir se odmakne) Diž se!
Laki ustaje, prikuplja svoj tovar.
VLADIMIR: Kuda biste odavde?
POCO: Dalje. (Laki, natovaren, zauzima mesto ispred Pocoa) Bič! (Laki sve spušta na tlo, trazi bič, nađe ga, stavlja ga u Pocoovu ruku, ponovo sve uzima) Konopac!
Laki sve spušta na tlo, stavlja kraj konopca u Pocoovu ruku, ponovo sve uzima.
VLADIMIR: Šta je u torbi?
POCO: Pesak. (Cima konopac) Kreći!
VLADIMIR: Nemojte još da idete.
POCO: Odlazim.
VLADIMIR: Šta da radite kad padnete, a pomoći niotkud?
POCO: Čekamo dok ne uzmognemo da ustanemo. Potom idemo dalje. Kreći!
VLADIMIR: Pre nego što odete, recite mu da peva.
POCO: Ko da peva?
VLADIMIR: Laki.
POCO: Da peva?
VLADIMIR: Da. Ili da misli. Ili da deklamuje.
POCO: Ali, on je nem.
VLADIMIR: Nem!
POCO: Nem. Ne može čak ni da stenje.
VLADIMIR: Nem! Otkad?
POCO (odjednom jarostan): Prekinite da me mrcvarite s tim vašim prokletim vremenom! To je odvratno! Kad! Kad! Jednog dana, zar vam to nije dovoljno, jednog dana on je onemeo, jednog dana sam ja oslepeo, jednog dana ćemo ogluveti, jednog dana smo bili rodeni, jednog dana ćemo umreti, istog dana, iste sekunde, zar vam to nije dovoljno? (Staloženije) One rađaju u opkoračenju nad grobom, svetlost zablista na časak, potom je već noć. (Cima konopac) Kreći!
Poco i Laki odlaze se pozornice. Vladimir ih prati do ruba, gleda za njima. Šum padanja, istaknut Vladimirovim mimikom, najavljuje da su se oni opet srušili. Tajac. Vladimir ide prema Estragonu, trenutak ga zamisljeno posmatra, onda ga prodrma da ga probudi.
ESTRAGON (Čini divlje pokrete, izgovara nesuvisle reči. Konačno): Zašto me nikad ne pustiš da spavam?
VLADIMIR: Osećao sam se usamljen.
ESTRAGON: Sanjao sam da sam srećan.
VLADIMIR: Onda vreme brže prolazi.
ESTRAGON: Sanjao sam da
VLADIMIR (žestoko): Ne pričaj mi! (Ćutanje) Pitam se da li je on stvarno slep.
ESTRAGON: Slep? Ko?
VLADIMIR: Poco.
ESTRAGON: Slep?
VLADIMIR: Rekao nam je da je slep.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR: Činilo mi se da nas vidi.
ESTRAGON: To si sanjao. (Pauza) Hajdemo odavde. Ne možemo. Ah! (Pauza) Jesi li siguran da je to
bio on?
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Godo.
VLADIMIR: Ma ko Godo?
ESTRAGON: Poco.
VLADIMIR: Nikako! (Ne baš siguran) Nikako! (Još manje siguran) Nikako!
ESTRAGON: Pretpostavljam da bih, ipak, mogao da ustanem. (Ustaje s mukom) Ijao! Didi!
VLADIMIR: Ne znam više šta da mislim.
ESTRAGON: Moja noga! (Ponovo sedne i pokušava da izuje cipele) Pomozi mi!
VLADIMIR: Jesam li spavao dok su drugi patili? Spavam li sad? Sutra, kad se probudim, ili mislim da sam se probudio, šta ću reći o današnjem danu? Da sam sa Estragonom, svojim prijateljem, na ovom mestu, dok nije pala noć, čekao Godoa? Da je Poco prošao, sa svojim nosačem, i da je razgovarao s nama? Verovatno. Ali u svemu tome šta će biti istina? (Estragon, uzaludno se boreći sa cipelom, biva ophrvan lakim snom. Vladimir ga gleda) On neće znati ništa. Pričaće mi o udarcima koje je primio i ja ću mu dati šargarepu. (Pauza) Opkoračene nad grobom i teško se porađaju. S dna rake, hropćući, grobokopač zavlači klešta. Imamo vremena da ostarimo. Vazduh je ispunjen našim kricima. (Osluškuje) Ali navika je veliki anestetik. (Opet pogleda u Estragona) I mene sad neko gleda, i o meni govori: On spava, ne zna ništa, pustimo je da spava. (Pauza) Ne mogu dalje! (Pauza) Sta sam ono rekao?
On grozničavo šetka tamoamo, konačno zastane krajnje levo. Desno ulazi Dečak i zastane. Tajac.
DEČAK: Gospodin... (Vladimir se okrene) Gospodin Albert...
VLADIMIR: Hajdemo ponovo. (Pauza) Ne prepoznaješ me?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Nisi juče dolazio.
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ovo ti je prvi put.
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Imaš poruku od gospodina Godoa.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Neće doći večeras.
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ali će doći sutra.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Zasigurno.
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Jesi li nekog sreo?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Dva druga... (okleva) čoveka?
DEČAK: Nisam nikog video, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Šta radi gospodin Godo? (Ćutanje) Čuješ me?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa?
DEČAK: Ne radi nista, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Kako ti je brat?
DEČAK: Bolestan je, ser.
VLADIMIR: Možda je on dolazio juče.
DEČAK: Ne znam, ser.
Tajac.
VLADIMIR (blago): Ima li gospodin Godo bradu?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Plavu ili... (okleva) ili crnu?
DEČAK: Mislim da je bela, ser. Tajac.
VLADIMIR: Hriste, smiluj se na nas!
Tajac.
DEČAK: Šta da kažem gospodinu Godou, ser?
VLADIMIR: Kaži mu... (okleva) kaži mu da si me video i da... (okleva) da si me video. (Pauza. Vladimir prilazi Dečaku, Dečak uzmiče. Vladimir stane, Dečak stane. S naglom žestinom) Jesi li siguran da me vidiš, nećeš doći i reći mi sutra da me nikad nisi video!
Tajac. Vladimir naglo skoči napred, Dečak mu izmaknu i izjuri. Tajac. Sunce zalazi, mesec izlazi. Kao u Prvom činu. Vladimir stoji nepomično ipognut. Estragon se budi, izuva cipele, uzima po jednu u svaku ruku i ide, pa ih odloži na sredini čelne strane pozornice, zatim ide prema Vladimiru.
ESTRAGON: Nešto ti nije dobro?
VLADIMIR: Ništa mi nije.
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: I ja.
ESTRAGON: Jesam li dugo spavao?
VLADIMIR: Ne znam.
Tajac.
ESTRAGON: Kuda ćemo?
VLADIMIR: Ne daleko.
ESTRAGON: O, da, hajdemo daleko odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Moramo da se sutra vratimo ovamo.
ESTRAGON: Zbog čega?
VLADIMIR: Da čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Ćutanje) Nije došao? VLADIMIR: Nije.
ESTRAGON: A sad je prekasno.
VLADIMIR: Da, sad je noć.
ESTRAGON: A ako bismo ga se okanili? (Pauza) Ako bismo ga se okanili?
VLADIMIR: On bi nas kaznio. (Tajac. Gleda drvo) Sve je mrtvo osim drveta.
ESTRAGON (gledajući drvo): Šta je to?
VLADIMIR: To je drvo.
ESTRAGON: Da, ali koje drvo?
VLADIMIR: Ne znam. Vrba.
Estragon vuče Vladimira prema drvetu. Stoje nepomično pred njim. Tajac.
ESTRAGON: Zašto se ne obesimo?
VLADIMIR: Čime?
ESTRAGON: Nemaš malo konopca?
VLADIMIR: Nemam.
ESTRAGON: Onda ne možemo.
Tajac.
VLADIMIR: Polazimo.
ESTRAGON: Pričekaj, evo moj kaiš.
VLADIMIR: Suviše je kratak.
ESTRAGON: Mogao bi da me vučeš za noge.
VLADIMIR: A ko će moje?
ESTRAGON: Tačno.
VLADIMIR: Pokaži mi ipak. (Estragon razvezuje kanap koji mu drži pantalone i koje mu se, prevelike za njega, sroljavaju do glefnjeva. Obojica razgledaju kanap) Moglo bi da posluži ako nemamo izbora. Ali, da li je dovoljno jako?
ESTRAGON: Ubrzo ćemo videti. Drž.
Svaki uzme po kraj kanapa i vuku. Kanap se prekine. Oni padnu.
VLADIMIR: Nije ni za ku... kufer.
Tajac.
ESTRAGON: Ti reče da moramo sutra da se vratimo ovamo?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Onda možemo da ponesemo valjano parče konopca.
VLADIMIR: Da.
Tajac.
ESTRAGON: Didi?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Ne mogu dalje ovako.
VLADIMIR: Tako misliš.
ESTRAGON: A da se raziđemo? To bi moglo biti bolje za nas.
VLADIMIR: Obesićemo se sutra, (Pauza) Osim ako Godo dođe.
ESTRAGON: A ako dođe?
VLADIMIR: Bićemo spaseni.
Vladimir skida šešir (Lakijev), zaviruje u njega, pipka ga iznutra, protrese ga, lupa po njegovom klobuku, ponovo ga stavlja na glavu.
ESTRAGON: E, pa? Krećemo li?
VLADIMIR: Povuci pantalone.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Povuci pantalone.
ESTRAGON: Kažeš li: svuci pantalone?
VLADIMIR: Povuci pantalone nagore.
ESTRAGON (uočivši da su mu pantalone sroljane): Da, tačno.
Podiže pantalone.
VLADIMIR: E, pa? Krećemo li?
ESTRAGON: Da, hajdemo. Ne miču se.

Samuel Beckett: Tekst nizašto

PismaSemjuela Beketa, I susret sa Beketom

Pisma Samjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Alberto Moravia, Ko je bila Daisy Miller?

Godine 1935. prvi put sam putovao u Sjedinjene Države. Bilo je to parobrodom Rex, u turističkom razredu radi štednje; no u prtljagi sam nosio tridesetak pisama, preporuke za mene, ljudima manje ili više bogatim i moćnim, koje su napisali moji prijatelji Amerikanci s boravkom u Evropi. Pismo-preporuka zahteva čitav jedan obred, prilično dosadan: apsolutno se ne sme zvati telefonom i reći: «Dragi gospodine, imam uz sbe jedno pismo-preporuku za vas, od jednog vašeg prijatelja»; to je neuglađeno, jer telefon ne dopušta promišljanje i zauzimanja odmaka. Treba, naprotiv, napisati jedno pismo-preporuku pisma-preporuke, s time da se uključi ovo poslednje, i nakon toga čekati odgovor.
Gotovo uvek odgovor stiže u obliku poziva na večeru ili ručak, na nekoj vrsti boljeg papira s natpisom u kurzivu i s obavesti da će uzvanici moći sresti tu ili neku drugu slavnu osobu. Pozivi se šalju, dakako, znatno pre: mogu vas pozvati i dva meseca pre toga ručka ili večere. Može se dogoditi, kao što se dogodilo meni, da zaboravim na poziv i da provedem savim sâm jednu ispraznu večer, uz utisak da postoji nešto što trebam učiniti i što mi, tako reći, stoji na vrhu jezika. No to je jedna druga priča.
Tada nisam iskoristio svoja mnoga pisma-preporuke. To je bila godina etiopskog rata i nisam mogao izbeći da predvidim, iza fasade fašističkog trijumfa nad abesinskim plemenima, nesreću nepri-sebnosti i nesvesnosti onoga što je moralo slediti koju godinu kasnije, u Drugom svetskom ratu. Od toga predosećaja spopadala me je neka uporna i troma melankolija, koja mi je trajala za vreme čitavog mog boravka u Americi. Nisam dakle slao pisma i počeo sam živeti od dana do dana, bez preporuka, najviše što sam činio bili su posete obližnjem Columbia University.
Povremeno mi se događalo da maštam o imenima nepoznatih osoba, napisanih na omotnicama pisama, pomalo kao Čičikov, besmrtni protagonist Gogoljevih Mrtvih duša, koji je kupovao imena umrlih seljaka od vlasnika zemlje da bi izveo svoju prevaru. Razmišljao sam, na primer, «Brown! Tko si ti, Browne? Izgleda da imaš vrlo uobičajno ime, ili pak imaš čitavu svoju priču. Tvoj pradeda je imao malu pivovaru u New Englandu, dobro pivo, svetlo i tamno; tvoj deda je proširio proizvodnju i otvorio druge dve pivovare; tvoj je otac, zahvaljujući prilježnom radu, postao jedan od dva najveća proizvođača piva na Istočnoj obali; ti si vrlo bogat, stidiš se što potičeš iz jedne obitelji pivara, podupireš umetnike, imaš kolekciju ekspresionističkih slika.»
«A ti, Steingolde, iz kojeg litvanskog ili poljskog sela je stigao tvoj otac u New York? Nalikovao je na Šagallovog letećeg rabina, s polucilindrom, zulufima i kaftanom; ali ti, ti si školovan na Harvardu, ti si istančan i otmen menjač novca, revan posetitelj konjskih trka, također i financijer jednog avangardnog književnog časopisa, kojeg uređuje tvoj sin Natan. A ti, Vanderberge? Pripadaš staroj holandskoj porodici, stanuješ u jednoj staroj kući na Washington Squareu, živiš od rente zahvaljujući i te kako dionicama rudnika kositra u Boliviji, ti si običan neosetljivi snob, osoran i čistunac, pišeš istoriju građanskog rata, oženio si svoju rođakinju s kojom nisi imao dece.»
«A što se tiče tebe, Daisy Miller…». Na ovo ime u glavi sam napravio salto. Daisy Miller je doista ime jednog čuvenog lika pisca Henryja Jamesa, među najtipičnijim i najuspelijim: prostodušna i pustolovna Amerikanka koja se sudara s korumpiranim evropskim društvom i na kraju u Rimu umire od malarije kojom se zarazila u nezdravom delu Rima u blizini Koloseja. Daisy Miller! Šta radi među tolikim nepoznatim, ona tako poznata, premda je papirnata? Napokon, je li moguće da ona doista postoji?
Nisam oklevao i, ponešen književnim ushićenjem, umesto da pišem uključujući pismo predstavljanja, izravno sam telefonirao. Daisy Miller je na telefonu imala suh i izbegavajući glas. Pomalo kiselo sam primetio, kao što sam uostalom i predvidio, da bih joj trebao pisati, jer ju je telefon zatekao nepripremljenu; ali nakon što je zavirila u svoj rokovnik, pozvala me je na večeru da bih mogao sresti gospodina O'Connora, poznatog i sjajnog salonskog govornika. Tolika hladnoća navela me na pomisao da Daisy Miller mora biti jedna ružna i zrela kućanica, formalist i neprijazna osoba, i pokajao sam se što sam joj telefonirao.
Stanovala je na dobrom mestu, u jednoj ulici koja je izlazila na East River; mesto stanovanja mi je potvrdilo ideju da se radi o bogatoj i zreloj matroni, upravo suprotno od čarobnog Jamesovog lika. Kada sam konačno prekoračio prag otmene kuće s pročeljem od belih emajliranih cigli, čekalo me je prilično zbunjujuće iznenađenje: Daisy Miller bila je upravo Daisy Miller, to jest ni više ni manje nego pravi pravcati Jamesov lik, s onim istim svežim i sjajnim licem, s onim velikim očima plave sanjalačke boje, s istim onim prkošljivim ustima koja su mi se smešila s blistavim zubima s anglo-paladijevskim salonom u pozadini, već ispunjenim s dvadesetak uzvanika, muških i ženskih, prvi u smokinzima a druge u večernjim haljinama. Gospođa Miller mi je predstavila gospodina Millera, vrlo visokog i mršavog muškarca ćelave prednje strane glave i mrtvačkog izgleda, također skupinu gospode i gospođa među kojima, ipak, nisam uspio razabrati O'Connora, posebnog uzvanika i s kojim bih se teoretski trebao susresti. Gotovo odmah smo pošli za stol; sedeo sam nalevo od domaćice.
Bila je to večera istovremeno predvidljiva i istančana, s biranim jelom posluženim u pravim trenutcima; sto je sa srebrnim priborom, kristalnim čašama i biranim porculanima odavao tu istu očekivanu i već viđenu finoću. Nisam gubio vreme, odmah sam obavestio svoju dražesnu susedu da svoje nesmotreno telefoniranje dugujem stanovitoj književnoj znatiželji: ona je nosila ime jednog slavnog romanesknog lika. Odgovorila je sa stanovitom senom trpljenja, jer joj svi čine istu takvu primedbu i uvek se čude što ima tako slavno ime; ali ona tu ne može učiniti ništa, kao devojka zvala se Griffith; jedan čudan i neprijatan slučaj je učinio da se uda za čoveka koji se zove Miller. Rekao sam joj u šali da u Italiji postoji poslovica koja kaže da su brakovi i biskupije predodređeni s neba i da se, očevidno i u njezinom slučaju, nebo htelo nadahnuti Henryjem Jamesom; no nije mi izgledalo da ju je to previše zabavilo. Motrila me je izrazom lica između melankolije i zamišljenosti; u jednom trenutku me je zapitala verujem li u Boga.
I sada, čuti pitanje verujem li u Boga na jednoj večeri sasvim neobveznoj, na Manhattnu, i to od domaćice koja je potpuno nalik na jedan čuveni književni lik, to je stvar koja čoveka nagoni da se, ili nasmeje ili da razmisli. Ja sam dao prednost razmišljanju i odmah sam rekao sam sebi da je sada sličnost bila potpuna: gospođa Daisy Miller bila je upravo jedna od onih nestašnih, ali dobrih puritanskih korena, pionira koje je Henry James u svom romanu hteo izložiti uticaju dekadentnog rimskog sveta.
Ali trebalo je odgovoriti: gospođa je čekala da govorim, piljeći u mene svojim plavim očima, punim bezazlenog poverenja, kao da mi kaže: »Ti si čovek književnosti, intelektualac, Evropljanin, samo ti možeš razbistriti moje sumnje.» Nakon kraćeg razmišljanja, odlučio sam biti iskren i istovremeno dvosmislen. Rekao sam da nikada nisam sam sebi ozbiljno postavio to pitanje; to jest, hteo sam reći da u Boga nisam verovao; no u isto vreme, nadodao sam, to je svedočilo mnogo meni, ali ništa o Bogu.
Slušala me je s velikom ozbiljnošću; na kraju je naglo izgubila zanimanje za mene, okrenula se svojem susedu s desna i započela s njim živ razgovor. Večera se završila a da nisam ponovo mogao razgovarati s njom; zatim smo se digli, gospođe su iz blagovaonice prešle u salon dok su se muškarci zadržali oko stola, na engleski način. Nakon desetak smušenih minuta koje smo morali, prema tradiciji, posvetiti pušenju cigara, ispijanju likera i brbljanju, i mi muškarci smo prešli u salon, samo zato da nam najave domaćini kako su svima uzvanicima kupili ulaznice za Ibsenove Duhove. Imali smo jedva vremena da obučemo kapute i pojurimo u pozorište. Sada sam osećao ni sam ne znam kakvu razdražljivost zbog apsurdnog pitanja domaćice. Obavestio sam društvo da sam, nažalost, dan pre već gledao Duhove i na brzinu sam se oprostio.
Ko bi rekao da ću Daisy Miller, istovremeno živu ženu i književni lik, posle nekoliko godina ponovno sresti? Ipak se dogodilo upravo tako: četiri godine kasnije, evo me u Ateni kako jedno proletno popodne švrljam avenijom nazvanom imenom kraljice Amelije, ugodna šetnja u seni bujnih krošnji stabala. Išao sam polako od stabla do stabla; najednom, čuo sam da me jedan zvonak i veseo glas s jakim anglosaksonskim naglaskom zove imenom: «Alberto!».
Okrenuo sam se i našao upravo naspram nje, Daisy Miller. Više nego ikada mlada, dapače detinjasta s onim razrogačenim očima i malim ljupkim ustima. Nosila je dugu belu tuniku, grčkog klasičnog kroja, na način Isidore Duncan, i nije krila izbočinu početnog materinstva. Čarobno se smejala i dodala: «Ne prepoznajete me?»
Odgovorio sam uz ponešto ironije: «Dakako da vas prepoznajem. Osim toga, u poslednje vreme sam ponovno čitao roman Henryja Jamesa koji nosi vaše ime.»
Odmah je zavikala, sva vesela i nestrpljiva: «Ne zovem se više Miller. Ostavila sam svoga muža i svoje dvoje dece. Zovem se Papas.»
«Kako to?»
Sada je bila tako zagrijana da nije pronalazila reči: «Ponovno sam se udala, za jednog grčkog brodovlasnika. Uskoro ću roditi dete: nazvat ću ga Alberto!»
Neodoljivo se smejala, na gotovo srceparajući način zbog svoje bezazlenosti. Iznenada je dodala: «Sve ovo dugujem vama!»
«Meni?»
«Sećate li se one večeri u mojoj kući, kada sam vas pitala verujete li u Boga? Vi ste mi dali odgovor koji mi je izazvao mnoge misli. Nakon toga razmišljanja, rastala sam se od Millera i udala se za Anastasia.»
«Papas.»
«Da, Papas.»
«Od srca čestitam.»Uzviknula je razdragana lica: «Sretna sam, sretna, tako sretna, ja sam najsretnija žena na svetu!»
Njezin glas je ponavljao reč «happy» s posebnom pohlepom, kao da je sama reč opojni liker čiji se snažni miris penje od usta do mozga. Ponovno sam joj čestitao, s još većim žarom i gotovo s ljubavlju. Konačno, imala je pravo: promenio sam joj život, a da nisam to hteo.
Nisam je više nikada vidio. Posle nekoliko meseci izbio je Drugi svetski rat. Žurno sam se vratio u Italiju.

Preveo Jusuf Hećimović
iz Corriere della Sera

Alberto Moravia,Judita u Madridu

Nema ničeg bednijeg od probušenih i poderanih hulahopki baš na najintimnijem delu tela. Dok objašnjavam svojem momku da je došlo vreme da se rastanemo, promatram svoje telo ispruženo na otrcanom divanu i vidim da su jedine hulahopke koje imam već za smeće. Čudan izgled poput sirene, koji hulahopke daju ženskom telu, oduzimajući mu oblike i prikrivajući mu boje, ugrožen je jednom nepravilnom poderotinom koja počinje na boku i završava se u međunožju, otkrivajući na taj način deo bele kože, kao da je sirena izgubila deo svojih ljuski. Međutim, na drugom kraju žice čujem njegov glas koji me tužno pita zašto želim da se rastanemo.
Odgovaram odmah: "Jer postoji novi čovek u mom životu"; i gotovo sam došla u napast da nadodam: "zahvaljujući kojem ću imati sve hulahopke koje želim i pritom tolike druge stvari". Moj momak je tada podigao glas i pitao me volim li tog novog čoveka.

S brižljivim poštovanjem prema istini, odgovaram: "Ne volim ga, ali mi je drag, a osim toga je bogat, i to mi je dovoljno." Barem da to nisam nikada rekla. Na tu moju iskrenu rečenicu, provalila se brana poštovanja, i bujica do sada obuzdanih uvreda bučno me preplavila. Pomalo odsutna slušam besan glas, pri tomu s gotovo dečjim zadovoljstvom za razaranjem širim vrškom prsta poderotinu na hulahopki. Ali, kada mi kaže da je smucka iz predgrađa, koja stoji na ulici i greje se pored svoje vatre, sto puta bolja od mene jer barem ne krije prodaju vlastitog tela pod krinkom ljubavi; odlučujem u sebi, hladno i čvrsto, da mi ga je dosta; i posegnem za jednom telefonskom varkom već mnogo puta upotrebljenom za preuporne udvarače: hinim kao da je veza prekinuta i stanem vikati: "Halo, halo", kao da ne čujem više glas svog momka, kojeg inače vrlo dobro čujem.
On još malo nastavlja sa uvredama; potom i on počinje vikati: "Halo, halo", uveren da između nas ne postoji više nikakva komunikacija. I tako se nastavljamo derati jedno na drugoga, on sve više očajan, a ja sve više ravnodušna: "Halo, halo"; potom sasvim polako, s promišljenom bezosećajnošću, spuštam slušalicu i prekidam telefoniranje.

Uf! I ovo je gotovo. Dižem se s divana i počinjem spremati prtljagu. Novi me čovek mog života čeka na aerodromu . To je poslovni čovek, putuje u Španiju radi nekih izvoznih poslova i želi da ga pratim na tomu putovanju.
Ali, kada sam počela vaditi odeću iz ormara u kovčeg opazila sam da je moja garderoba više-manje u istom stanju kao i hulahopke: grudnjaci izbledeli, gaćice pune rupa, čarape iskrpljene, košulje iznošene, suknje izobličene, hlače zgužvane: sva moja odeća i donje rublje svedoči o beskorisnosti posedovanja ponosnog i nesebičnog duha. A istina je, imala sam do sada mnoge ljubavi; ali sve su to bile ljubavi prave odrpanke, poštene i strastvene, koje se nisu brinule o interesu i kada sam mislila samo na osećaje. To je bilo tako; sada će se prvi put osećaj povući pred interesom; nov život, dakle, i više nego nov, bezbrižan i ciničan. Kad smo kod bezbrižnosti, nakon brzog ispita žalosnog stanja moje garderobe odlučila sam se, potpuno u skladu sa stanjem u kojem se nalazim, na ovo; ostavit ću u svom stančiću siromašne studentice sve moje prnje; obući ću samo ogrtač i pojaviću se novom čoveku svoga života na aerodromu gola, onakva kakva sam došla na svet. Ako nije glup, shvatit će znakovito značenje moje golotinje. A kada se nađemo u Madridu, pobrinut će se da me obuče od glave do pete.
I tako, nekoliko sati posle dok se avion polako kretao prema uzletnoj stazi, kažem svom prijatelju, koji je sedeo pored mene: "Došla sam ne samo bez prtljage, nego i bez odeće: pogledaj" i, ravnodušna za posledice skandala, otvaram ogrtač kako bi mogao videti da nemam ništa na sebi, upravo ništa. Dodajem: "U Madridu ćeš mi kupiti sve ono što mi treba, zar ne?" A on: "Kupit ćemo sve". U isto vreme me primio za ruku, jer je nježan, i to vrlo, a što je zahtevao i od mene. Stisnuli smo si ruke; zatim se zrakoplov snažnim potiskom počinje ubrzavati, jureći stazom kratko vreme i koso se vinuo u zrak, prema oblacima.
U Madridu odsedamo u jednom raskošnom hotelu; nakon toga čitavo popodne prvog dana idemo od trgovine do trgovine, da obnovim svoju garderobu. Poput igre s jednim od onih plastičnih lutaka, koje se posebno prodaju gole uz odeću, a devojčice se igraju oblačeći ih počinjući od gaćica do košulje i suknje. Lutka sam ja, gola pod ogrtačem; a da bi me obukao, za mog partnera je to bila erotska igra jer je zaljubljen u mene i zabavlja ga da troši na mene, a meni se dopada da se on zabavlja na taj način. Grudnjak, hulahopke, gaćice, hlače, suknja, košulja, čarape, halter, cipele, maramice, torbica, rukavice, haljine i napokon, jedan velik i lagan putni kovčeg u kog može stati sva ta odeća: popodne promiče lagano, veselo, nežno i šaljivo, baš kao da se oboje igramo s onom lutkom koju treba obući od glave do pete, a to je moje telo.
Na ulici se zaustavlja, otvara mi ogrtač i kaže: "Da vidimo, da vidimo malo, nedostaje li još štogod?"; a ja, sva sretna, ne mogu se suzdržati da ne prasnem u smeh. Na kraju smo se s mojim velikim kovčegom punim nove odeće vratili u hotel umorni i sretni. Moj čovek izlazi poslom iz hotela; a ja, našavši se sama, prepuštam se bezazlenom zadovoljstvu u raskoši u kojoj sam se našla uronjena prvi puta u svom životu. Kako je samo udoban i mekan sag pod bosim nogama u sobi! Kako su samo raskošna tolika zrcala koja odražavaju moju sliku u polutami! Kako su lagane, sveže, glatke plahte među koje se na kraju zadovoljno uvlačim na kratak odmor! Da, jamačno da čovek kog ne volim, a koji mi je drag, malo pomalo osvaja sve više moga terena. Jasno, ako među nama stvari nastave tako, na kraju ću ga doista zavoleti.
Sledećeg dana on opet ima posla; i tada, našavši se sama, pođem posetiti muzej Prado. Ne da me mnogo zanima slikarstvo, ne; ali napokon, jednom odevena, dapače vrlo dobro odevena žena; sama, lepa i otmena, što bi mogla drugo učiniti u jednom stranomgradu do li posetiti muzej? Doista, evo me kako obilazim Prado, iz prostorije u prostoriju, napasajući pogled po remek-delima svetskog slikarstva. Mislim da bih se morala zaustaviti pred nekom slikom i pobliže ju promotriti; ali se na stanovit način osećam kao da sam rasijana i udaljena. Zatim, nenadano, evo me, zaustavljam se zadivljeno. To je velika slika koja predstavlja poznatu temu: Juditino ubistvo Holoferna. Ali, to nije tema koja me očarava; nego strašna sličnost između mene i Judite. Ista snažna osoba i gotovo atletski građena; ista bujna prsa; ista jaka leđa; fini potiljak; ista mala glava; isto lice s velikim, crnim i jasnim očima, istaknuta nosa, crvenih i mesnatih usana poput višnje.
To sam ja, nema sumnje, upravo ja; i pristaje mi ono što tajanstveno činim. Što činim? Dižem uvis Holo-fernovu okrvavljenu glavu, spuštene kose i sklopljenih očnih kapaka, sada već odvojena od tela koje doista obezglavljeno leži ispred mene. Zašto mi ta strašna stvar priliči, doista ne znam. Još malo bezuspešno razmišljam o tomu, izlazim iz muzeja i vraćam se u hotel.

Tu me čeka moj čovek; i potom, odlazimo u posetu Escorialu, nedaleko od Madrida. Za vreme obilaska, te posle u restoranu gde smo jeli, on se pokazao vrlo nežan i vrlo zaljubljen. U Escorialu, za vreme posete privatnom apartmanu Filipa II, bez obzira što je prostorija bila okrenuta prema sivoj i ledenoj crkvi, hteo me zagrliti pod svaku cenu; u restoranu je jeo jednom rukom, drugom je stiskao moju gurajući prste među moje, kao da mi je hteo predočiti zagrljaj i isprepletenost naših tela. Takva strast, osećam, počinje delovati. A da ga odlučim zavoleti? Nisam sam duh; osoba sam od mesa i kostiju; želja za muškarcem i sve stvari koje potvrđuju tu samu želju, to jest darovi, raskoš, nova odeća i, napokon, novac, upravo jednostavno okrutan novac u banknotama, u kovanicama, sve me to ne ostavlja ravnodušnom. Ko je ono rekao da je ljubav čist i nesebičan osećaj? Ko je to rekao ne poznaje ljubav koja je, u stvari, biljka lepih i mirisnih cvetova čiji su koreni skriveni u gnoju.
Navečer idemo u jedan tipično španjolski lokal i sedimo za stolom, pijemo vino i gledamo plesače španjolskog folklora. Moj čovek ne čini drugo do li mi šapuće strasne rečenice, a ja ne mogu reći da mu nisam svaku toliko uzvratila s više ili manje uzbuđujućim pogledom. On, naravno, vidi plamen u mom pogledu i udvostručuje pažnju i strast. Na jednom malom podiju nedaleko od nas jedna žena pleše flamenco; a ja, tada raspaljena, oduševljenim klepetanjem kastanjeta i besomučnim lupkanjem potpetica, odjednom, popuštajući ko zna kakvom porivu, približim mu usta uhu i kažem mu vrućim i trepćućim glasom: "Obožavam te." A on odvrati: "I ja tebe."

Bilo je kasno kada smo se zagrljeni, poput dvoje mladih, vratili u hotel, prošli smo predvorje ispred ravnodušnog noćnog portira. U sobi smo vodili ljubav i posle oboje goli zaspali. Spavala sam možda nekoliko sati, kad sam se nenadano probudila. Mrak me okruživao, potpuno sam gola i postala sam svesna da klečim na krevetu i čvrsto držim u šaki dug i oštar lovački nož, koji smo kupili prethodni dan za vreme našeg obilaska po trgovinama. Osećala sam se sva napeta i zgrčena; upravo u duševnom stanju da počinim zločin. Uplašena, pomamna, potražila sam i našla svetiljku na noćnom ormariću; kada sam ju upalila, sa stravom sam postala svesna da sam uperila vršak noža u gola leđa moga partnera koji je, zbog položaja tela, davao dojam da je bez glave. Evo, nenadano sam se setila slike iz Prada gde se vidi Judita kako osvetnički diže Holofernovu glavu pored njegova obezglavljenog tela. Mahinalno sam odbacila nož, obukla ogrtač i na vršcima prstiju izišla iz sobe.
Spustila sam se u predvorje hotela, potrčala prema telefonskoj kabini i nazvala bivšeg momka u Rim. Gotovo sam odmah u slušalici čula njegov glas kako kaže: "Halo"; požurila sam se odgovoriti: "Ja sam, telefoniram ti iz Madrida, halo, halo"; ali on, zbog osvete ili zbog prekida veze, eto kao i ja u Rimu, stao je samo vikati: "halo, halo", kao da se nešto preprečilo između nas što nam onemogućava vezu. Nastavili smo  uzajamno govoriti: "Halo, halo", on mirnim glasom, a ja sve očajnijim; napokon s jednim klik veza se doista prekinula. Izlazim iz kabine i vraćam se u sobu.
U mraku svlačim ogrtač i zavlačim se pod pokrivač. Ja sam Judita, doduše ne još ubica, koja je legla pored još živog Holoferna. Mislim da mi se za sada ne isplati preći tu početnu fazu biblijske epizode; posle ćemo videti. Uskoro sam zaspala.

Preveo sa italijanskog Jusuf Hećimović

IZVOR

O Džejms Džojs-u

Vladimir Nabokov:


      Jednom je nazvao “Fineganovo bdenje”, Džojsov roman iz 1939 “Punningans Wake” (pun igra reči, prim. prev.), i opisao ga kao “kancerogena izraslina od kitnjaste reči-tkiva”, navodeći da se ta knjiga “jedva iskupljuje za jezivu žovijalnost folklora i slabu, preslabu, alegoriju.” Poznato je da je Nabokov imao podvojena osećanja spram Džojsovog kanona, ali je pojedina njegova dela, na prvom mestu “Uliksa”, smatrao briljantnim. “Uživaćete u sjajnim umetničkim stranicama koje je taj čovek ispisao, to su jedni od najboljih pasusa u celokupnoj književnosti; recimo, kada Blum donese Moli doručak. Kako predivno taj čovek piše!”, pisao je, sa ogromnim oduševljenjem, u “Lekcijama o književnosti”. Čak je i nacrtao mapu, prateći kretanje Stefana Dedalusa i Leopolda Bluma kroz Dablin 16. juna 1904. Za one koji predaju književnost, imao je iskren savet: “Umesto što nastavljaju sa besmislenim homerovskim, hromatskim i visceralnim naslovnjavanjima poglavlja, nastavnici bi trebalo da pripreme mapu Dablina gde se Blumove i Stefanove ispresecane maršute mogu lako pratiti.”



Martin Amis:

      Britanski pisac i bukerovac Martin Amis je verovao da je Džojs “blagosloven izuzetnom sposobnošću, sa raskošnim osećajem, kao siloviti skraćeni udarac koji se strmoglavljuje i umire u dodiru sa šljakom”, ali Amis je istovremeno bio i kritičan prema njemu. “Džojs ima veliki genij i nikakav talenat”, rekao je kada je posetio Paškovljevu kuću u Moskvi. Pojasnio je to piščevim pomanjkanjem ljubavi prema čitaocu: “Kada odete u Nabokovljevu kuću, u metaforičkom smislu, ponudiće vam njegovu najbolju stolicu, ispred vatre, i njegovo najbolje vino. Ako odete u Džojsovu kuću, ulazite u njegovo zdanje puno promaje gde nema žive duše. Onda ga zateknete kako se vrzma oko sudopere. Zatim vas ponudi morskom jeguljom između dva komada treseta i čašom medovače.”

Semjuel Beket: 

       Irski književnik i dramski pisac upoznao je Džojsa kada je držao predavanja u Parizu. Smatrao je Džojsa svojim mentorom. Beket je prepisivao delove “Fineganovog bdenja” kada je Džojs počeo da gubi vid, a njegov prvi objavljen rad je bio esej u kojem je branio Džojsovo pisanje. Beket je mnogo pričao o svom odnosu sa Džojsom u intervjuu koji je dao Džejmsu Noulsonu, dotakavši se njihovog prvog susreta, Džojsovog odnosa sa svojim ocem, i kako ga je negovao u bolnici: “Kada sam prvi put sreo Džojsa, nisam nameravao da postanem pisac. To se javilo kasnije, kada sam otkrio da uopšte nisam dobar u profesuri. Kada sam otkrio da jednostavno ne znam da predajem. Ali se sećam kako sam pričao o Džojsovom herojskom dostignuću. Mnogo sam mu se divio. To je bilo to: epsko, herojsko, to što je postigao. Shvatio sam da ja ne mogu poći tim putem.”

Džojs Kerol Outs: 

O “Uliksu”, koji smatra najvećim romanom u engleskoj književnosti: ”Mnogo glasova, mnogo intonacija; mnogo naratora koji se bore da svetu nametnu svoje interpretacije; delo nalik operi koje će se najviše ceniti ako se iznova i iznova iščitava, naglas po mogućnosti, sa svešću o “veseloj ozbiljnosti” koja je osnova svakog pasusa. Šta Uliks znači? Fenomenalna smisalica. Lukavstvo. Roman za dovršavanje tradicije romana. Dok se Stefan samo-podučava,  pokušavajući da impresionira njegovu skeptičnu publiku u Narodnoj biblioteci, kaže: “Lokalni kolorit. Ubaci sve što znaš. Načini od njih saučesnike.” Veličanstven u svojoj strukturi, živi u svojim pasusima, svojim govorima, svojim momentima harmonije i sukoba. Možda je to i remek-delo ogovaranja; Džojsu bi možda bilo veoma drago da čuje svoje čitaoce, decenijama kasnije, kako se raspituju o njegovim junacima. Tamo, kroz galamu tolikih glasova pomalja se, neodoljivo, smisao za urnebesnu prirodu univerzuma. Mnogo toga je sugerisano, malo toga je zapravo izrečeno. Mi se sklanjamo od ovog romana kao što se sklanjamo od života samog, sa brojnim zadirkivanjima, jarostima, neodgonetljivim pitanjima.”


Salman Ruždi: 

     Godine 2001. Ruždija je intervjuisala holandska književna kritičarka Margo Dejkraf u vezi sa tim koja knjiga je najviše uticala na njega. S velikim zadovoljstvom je veličao lepotu Džojsovog “Uliksa”. “Džojs mi je uvek na umu, svugde ga nosim sa sobom”, rekao je Dejkarfovoj. “Ukratko, izgradio je univerzum od zrna peska. To mi je bilo otkrovenje: dakle i na taj način se može pisati! Nekome ko je želeo da postane pisac, kao ja što sam hteo, to je bilo savršeno, tako inspirativno, da je trebalo vremena oporaviti se. Jedno vreme sam mislio: ostaviću pisanje, postaću advokat. Kasnije sam pomislio da možda i dalje postoje male stvari koje još treba da se urade.”


Kormak Makarti: 

     Ukoliko vas izluđuje Makartijeva averzija prema interpunkciji, okrivite Džojsa. Kada je gostovao kod Opre 2008, Makarti je njemu pripisao svoj minimalistički pristup “čudnim malim znacima”. “Džojs je dobar primer za interpunkciju. Drži je na apsolutnom minimumu. Nema razloga da izmrljate stranicu čudnim malim znacima. Mislim, ako pišete kako treba ne morati ni da koristite znake interpunkcije.”


Zejdi Smit: 

U intervjuu za Fojls, Smitova je pričala o Džojsu kao ultimativnom realisti i kako se to odrazilo na njen rad – naročito na njen roman iz 2012. “NW”, koji je kritičar Džejms Vud opisao kao delo “čistog, realističnog genija.” “Sve što radim je pokušaj da se približim stvarnom, onako kako ga ja doživljavam, i što se više približavaš realnosti iskustva, toliko bizarnije bi ono trebalo da izgleda na papiru i zvuči u ustima, jer naše pravo realno iskustvo ne dolazi upakovano u prikladnu tročlanu strukturu. Za mene, Džojs je ultimativni realista, jer pokušava da prenese kako iskustvo zaista izgleda. I za njega je ono toliko idiosinkratično da je morao da izmisli novi jezik za njega. Sve što sam pokušala u “NW” je da ispričam manje laži nego prošli put, i ispalo je onako kako je ispalo.”


Žak Derida: 

Francuski filozof, koji je godine proveo čitajući i proučavajući Džojsovog “Uliksa” na Harvardu, diskutovao je o “paradoksalnoj osobenosti Džojsovog efekta”: “Ovde je u pitanju takav zaplet i prostor da nadalje imate samo jedan izlaz: da postojite u sećanju na njega. Niste samo obuzeti njime, znali to ili ne, već ste i obavezani njime, prinuđeni da merite sebe spram ovog prevazilaženja. Postojati u sećanju na njega: ne neophodno sećati ga se, ne, nego da budete u njegovom sećanju, da nastanjujete njegovo sećanje, koje je od tog momenta veće nego što sve vaše konačne uspomene mogu da, u jednom slučaju ili u jednoj reči, skupe iz kultura, jezika, mitologija, religija, filozofija, nauka, istorija misli i literature.”


T.S. Eliot: 

“Smatram da je “Uliks” najvažniji izraz koje je sadašnje doba iznašlo; to je knjiga koja nas je sve zadužila i kojoj niko od nas ne može pobeći.”



Vilijam Fokner: 

Dok je bio student univerziteta u Misisipiju, ovaj nobelovac je upoznao Džojsa preko svog mentora, Filipa Stouna. Džojs je izvršio veliki uticaj na Foknerov rad, možda najprimetnije u njegovom visokomodernističkom epu “Buka i bes”. U jednom od svojih ranih intervjua, Fokner se stidljivo usprotivio opasci da je Džojsov rad uticao na njega. Kasnije u svojoj karijeri, Fokner se odužio ocu moderne književnosti: “Džejms Džojs je bio jedan od velikih ljudi mog vremena. Bio je naelektrisan božanskom vatrom.”

Tekst: Alison Nastasi
(prevod: Danilo Lučić)

_____________________________________________

Dušan STANKOVIĆ



Pisac iz daljine

                   UTEMELJIVAČ svetske moderne proze i, svakako, najcitiraniji i najuticajniji pisac proteklog veka DŽems DŽojs (1882-1941), uz slavan roman "Uliks" (800 stranica) objavio je još jedno veliko delo "Portret umetnika u mladosti" koji je u svim školskim lektirama sveta. Ovaj roman naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Potpuna posvećenost, koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva. Zbog toga je ovaj Irac zauvek 1904. napustio Dablin i sa svojom dragom Normom Barnakl živeo po gradovima kontinenta, najiše u Trstu, Cirihu i Parizu. Bio je, moglo bi se reći, osnivač književnosti "toka svesti".
Postao je pisac tek kada se iselio iz otadžbine, a u Irskoj su ga dugo ismejavali, da bi tek kasnije, kada je postao slavan, počeli da ga veličaju. Tada su i Dablinci "shvatili neke stvari" i otpočeli da mu priređuju prave "orgije počasti". Kad se dokopao para raskalašno ih je trošio i kelnerima davao velike napojnice. Neki irski kritičari su tvrdili da je mnogo imao sličnih osobina sa ocem, pa su zato i njega proglasili za "genijalnog potomka džabalebaroša". Po osobinama je bio takođe i veliki "pobunjenik među bundžijama", a to se može videti i po romanu "Portret umetnika u mladosti", koji je objavio istovremeno 1914, kad i zbirku pripovedaka "Dablinci", a roman "Uliks" osam godina kasnije.
          U podužem eseju posvećen Džojsu pod nazivom "Mitska uzvišenost trivijalnog", dr Zoran Paunović, vrsni znalac dela ovog pisca, kaže, između ostalog: "Nečastivi o kome govori Džojs pronašao je u njemu šegrta koji će mnogo puta ozbiljno ugroziti neprikosnovenost svog učitelja. To se moglo prilično jasno da nasluti te iste, za Džojsa izuzetno značajne 1914, kada je u časopisu 'Egoist', u nastavcima počelo i objavljivanje romana 'Portret umetnika u mladosti'. Junak Stiven bio je odbačen kao 'đačka vežba', a pred čitaocima se pojavilo delo koje je potvrdilo kako Džojsovu jedinstvenu darovitost, tako i njegovu spremnost za nova preispitivanja mogućnosti proznog izraza."
Naš veliki anglista dr Vida E. Marković, u pogovoru romana "Portret umetnika u mladosti" ("Radova" biblioteka "Reč i misao", prevod Petra Ćurčije, koji i "Novosti" objavljuju) piše: "’Davno jednom, u dobro staro vreme...', počinje Džems Džojs svoje najharmoničnije i u celini najuspelije delo 'Portret umetnika u mladosti', 1916. (štampano prvi put kao knjiga) da bi ga završio smelom, da ne kažem, arogantnom izjavom: 'Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda’."
        I, zaista, svi se kritičari, čak i cinični Irci, slažu da ovaj roman počinje rečima bajki kakve se detetu pričaju pre nego što postane svesno sebe kao odvojenog bića, dok poslednje reči u romanu su iskazi čoveka koji je u tolikoj meri "svestan svoje individualnosti", samouveren, da mu se čini kako ima snage da postane tumač vremena u kojem živi!
      Postoji u romanu "Portret umetnika u mladosti" i ova rečenica: "Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva". Oni koji bolje poznaju političke prilike u nezavisnoj Irskoj, pa i u Severnoj Irskoj, koja je u sastavu Velike Britanije, i gde se već decenijama vodi nemilosrdni rat između katolika i protestanata, ova rečenica je dovoljna da se shvati zašto je Džems Džojs napustio svoju otadžbinu. Jer, ma koliko bio okružen irskim nacionalizmom, potpirivanim engleskim tlačenjem, Džojsa su osećanja vodila prema evropskoj kulturi, jer je dobro poznavao italijanski i francuski jezik.
      Na strani 192. "Potreta umetnika" Džojs piše: 

 "Kad se vraćao kaminu, malo hramljući ali koračajući krepko, Stiven vide kako u njega gleda ćutljiva jezuitska duša iz bledih očiju u kojima ne beše ni trunke ljubavi (...) Činilo se kao da je on upotrebljavao lukavstva i znanje i veštine sveta, kao što mu je rečeno da učini, za što veću slavu Boga, ne radujući se što se služi njima i ne mrzeći ono što je bilo zlo u njima, nego upravljajući ih, odlučnim pokretom poslušnosti, samima sebi, i pored tog tihog služenja on kao da nije nimalo voleo gospodara, a ciljeve kojima je služio kao da je voleo malo, ako mu je uopšte bilo stalo do njih".

       Između dva rata, slava Džojsa bila je na vrhuncu, mnogo se u Evropi raspravljalo o Džojsovom stavu prema čoveku. Najveći protivnik njegovog dela bio je francuski nobelovac Andre Žid, pisac slavnog romana "Kovači lažnog novca", prokatoličkog usmerenja, koji za života nije dozvolio da se Džojsova dela pojave u slavnoj "Galimarovoj" biblioteci "Plejada"! I neki drugi su smatrali da se ovaj pisac u toku svog umetničkog stvaranja sve više udaljavao od Čoveka i Boga. Međutim, većina je u njegovom delu videla da on gradi novi vid humanizma, opisuje čoveka ne kao boga sa Olimpa, nego kao obično usamljeno biće...


SAVET MLADIĆU

ZANIMLJIVA je i istinita anegdota o tome kada se Džojsu obratio mladi Irac, pošto je pročitao "Portret umetnika", s pitanjem šta bi trebalo da uradi da i on postane pisac. Džojs mu je odgovorio: "Pišite sa onim što je u vašoj krvi, a ne sa onim što vam je u mozgu!" Mada se već slavan pisac i tada držao pravila koje je dao mladiću, Džojs ipak ništa nije prepuštao slučaju. U "Potretu umetnika" svaki citat, bilo kojeg mislioca da je, uvek je bio u ulozi priče.

__________________________________

Dušan STANKOVIĆ


Satiruća žudnja

  Tačno na stogodišnjicu rođenja Džemsa Džojsa 1982. godine književnik Entski Bardžes napisao je u londonskom "Obzerveru" poduži tekst o ovom Ircu. Upoređujući dvojicu slavnih književnika sa ovog velikog evropskog ostrva, Čarlsa Dikensa i DŽojsa, Bardžes piše:

"Očigledno je da Džojs, iako čovek iz naroda, nije nastojao da bude narodski pisac. Pa, ipak, njegova stogodišnjica se slavi s više oduševljenja nego što ga je ovdašnji književni svet imao 1970. Za Čarlsa Dikensa, koji je nastojao da bude narodski pisac. Proslava dostiže vrhunac u Dablinu, gde još ima ljudi koji Džojsa (umro je 1941) nazivaju nitkovom, a njegovog oca duboko poštuju kao velikog gospodina!"

Džojs u "Portretu umetnika u mladosti" kroz opis junaka piše: 

 "Zastao je na odmorištu pred vratima, pa ih onda, hvatajući porculansku jabučicu na bravi, naglo otvori. Čekao je u strahu, duša je malaksala u njemu, i dok je prelazio preko praga, nemo se molio da mu smrt ne dodirne čelo, da nečastivi koji se nalazi u mraku ne dobije moć nad njim. Nepomično je čekao na pragu kao na ulazu u kakvu mračnu pećinu. Tu su bila neka lica - oči čekahu i vrebahu."
       Opisujući Džojsa, Francuzi u velikoj "Larusovoj" enciklopediji ističu naročito godinu 1920. kada je pisac došao u grad na Seni iz Ciriha, gde je održana velika izložba pokreta dadaizma. Predstavnici ove umetničke branše su bili objavili rat jeziku i razumu (!) osporavali su logiku, rugali se kulturi, tražili neograničenu umetničku slobodu. I Džems Džojs se tu umešao, ali odmah potom pokret se raspao, a jedan deo, kao Tristan Cara i drugi, prišao su nadrealizmu, novom pravcu koji je osporavao isto tako svaku vezu sa tradicijom. Džojsov "Portret umetnika" već je tada "davno" bio objavljen, a sledio je "Uliks".

     Pisac se uvlači u sebi, piše ono što on misli da treba. Nora, njegova požrtvovana žena, postaje simbol majke Irske, ona je oživotvorenje principa plodne, ženstvene, materinske otadžbine. Za vreme kratke posete Dablinu, 1909, Džojs piše Nori koja je ostala u Trstu: "Želim da se vratim svojoj ljubavi, svojoj zvezdi, svojoj čudnookoj Irskoj." Za njega je Nora bila deo Irske uvek prisutan u njegovim lutanjima po belom svetu. Sve ono mitsko, jer DŽojs nije mogao da živi u Irskoj, on je pronašao u Nori. Čak je i njen jezik koristio da bi što vernije u "Portretu umetnika" dočarao otadžbinu koju je napustio.

   Njegov junak Stiven izgovoriće u romanu poduži monolog koji upravo objašnjava stanje duha samog pisca.

"Tragične emocije ima osoba koja gleda na dve strane, ka strahu i ka sažaljenju, a i jedno i drugo su njene faze. Vidiš da upotrebljavam reč zaustavljati. Ja mislim da je tragična emocija statična. Ili bolje, dramatična emocija je takva. Osećanja koja izaziva nesavršena umetnost je kinetična, žudnja ili gađenje. Žudnja nas nagoni da nešto posedujemo, da idemo ka nečemu. Gađenje nas tera da nešto napustimo, da odemo od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktičke, jesu, prema tome, nesavršene umetnosti. (...) Duh se zaustavlja i uzdiže iznad žudnje i gađenja."

      Zanimljivo je da je veliki američki pisac Ernest Hemigvej, koji je obožavao Džojsov "Portret umetnika", prokrijumčario nekoliko primeraka njegovog "Uliksa" u SAD gde je bio zabranjen 1933. godine. Irski biografi Džojsovog života tvrde još da je on kraj kreveta stalno držao olovku i papir i budio se stalno noću da piše. Noru je to dovodilo do ludila, jer nikako nije mogla da shvati zašto se "Džim" bavi tim budalaštinama (!) koje niko ne razume, "a imao je prilike da ostvari blistavu pevačku karijeru"...

NEVOLJNI USAMLJENIK

    Poštoje duže vreme Džems Džojs živeo u Cirihu, magazin "Art" iz ovog grada objavio je u decembru 2001. poduži razgovor sa Frederikom Pažakom, koji je već napisao knjige o Ničeu, Cezareu i Apolineru. Na pitanje, zašto i sa Džojsom, Pažar odgovara:

- Svi ovi pisci su bili usamljenici, nevoljni, bez porodica i bez dece. Džojs, kao usamljenik, postao je otac, ali veliki usamljenik i pored žene i dece. Njegovi odnosi sa Norom bili su izvanredni, i ljubav koju je gajio prema bolesnoj kćerki Luciji bila je potresna. Ali njegova vizija ljudskih odnosa me dovodi do zaključka da su mnogi muževi ubice svojih supruga i da su roditelji ubice svoje dece! Tu Džojs nije bio izuzetak. Njegova usamljenost podsvesno je ubijala njegovog sina i ćerku koju je obožavao. Može se surovo reći da je porodica Džojs bila čudan sastav četvorke u začaranom krugu. Džojs je bio egocentrik i ravnodušna osoba i za njegovu ličnost nikako se ne bi moglo reći da je posedovao dobre osobine. Imao je osećanje krivice, bio nedruželjubiv, dok ga je alkohol i moralno i fizički uništavao...

__________________________________

Aleksandar Gatalica

Famozna Nora

           Nije lako biti pisac revolucionar. Biografija Džejmsa Džojsa to rečito potvrđuje. Onaj koji će se posle 1921. godine smatrati začetnikom novog evropskog romana, rodio se u tradicionalnoj irskoj porodici. Izrazita naklonost prema svešteničkom pozivu, u godinama školovanja snažna religioznim roditeljskim vaspitanjem, počela je da se kurni već početkom 20. veka. Ključni datum koji je DŽojsa uveo u svet umetnosti i obeležio kao literarnog prevratnika bio je 10. jun 1904. godine.
      Toga dana DŽojs nije dobio sjajnu ponudu do velikog izdavača, nije ni otpočeo svoju najznačajniju knjigu. Tog dana Džojs je, kao njegovi budući antiheroji, upoznao dablinsku sobaricu Noru, koja će mu postati žena, savetnik i zaštitnik tokom mnogih godina zajedničkog turobnog života. Iako gotovo neškolovana, bez mnogo predznanja za život sa umetnikom sklonim eruptivnim reakcijama i svakoj raspusnosti, Nora je ostala Džojsova nevenčana žena tokom decenija i shvatila da umetnikovo delo bolje od mnogih njegovih ispitivača.
Pa i datum - onaj najvažniji za roman "Uliks" - 16. jun 1904. biće dan kada je Nora pristala na ponudu jednog nepoznatog pisca i sa njim odbegla na Kontinent. Bez novca, bez blagoslova roditelja, ne mareći za malograđanske konvencije (Džojs će se oženiti tek 1931. godine), par prelazi najpre u Pulu, a potom u Trst, gde Džojs u Berlicovoj školi stranih jezika dobija mesto profesora engleskog jezika.
           U to vreme nastaju ili počinju da se pišu tri najslavnija Džojsova dela: "Dablinci", "Portret umetnika u mladosti", koji se štampa u ediciji "Novosti", i "Uliks". Ali život, onaj svakodnevni i po pisca veoma targični, nastavlja da se odvija svojim tokom, Sve do 1917. Džojs je praktično bez stalnih prihoda. Dva puta se tokom Prvog svetskog rata seli: najpre u ratnim godinama u Cirih, potom odmah posle Svetskog rata u Trst, da bi se tek kasnije trajno nastanio u Parizu. U to vreme prvi put primećuje znake slepila i podvrgava se nizu ne odveć uspešnih operacija. Tih godina mlađa kćer Lucija pokazuje prve znake šizofrenije.
Tek posel 1917. Džojs od Harijete Šo Viver, ispred izdavačke kuće Egoist pres, dobija stalnu mesečnu nadoknadu. U Parizu će se pisac, međutim, nastaniti tek 1920. kada se sa dve knjige, "Dablincima" i "Portretom umetnika u mladosti" već smatra uticajnim piscem. No, biti uticajan ne znači i biti materijalno obezbeđen. Džojsovi su u Parizu živeli kao boemi: izlazili su o tuđem trošku, gladovali za svoj račun i na svaki prihod gledali kao na naročitu milost.
        Jedini oslonac tokom teških godina Džojsu ostaje Nora, ona Nora kojoj se u pismima obraćao besramnim seksualnim porukama i potpunim opisima njenih
najintimnijih telesnih osobina prema kojima su današnji video snimci popularnih pevačica dečija pesma. Ali, Nora je bila više od atrakcije i seksualnog objekta. Onome ko je u potrazi za slobodom odbacio potporu crkve, države i porodice, žena se u oskudnom vremenu pojavila kao vodilja i putokaz.
      Ostala je Nora tako u oskudnim vremenima odana umetniku u mladosti skoro kao Danteova Beatriče. Ali, DŽojsov život i kasnije ostaje jedna turobna priča. Čak i posle 2. februara 1922, kad izlaze prve kopije "Uliksa", i u piščev život počnu da ulaze redovni obroci, umetnik nije miran niti zadovoljan. Tako ostaje do kraja života, kada poslednji put pokušava da pobegne pred nacistima. Godina je 1941. i za gotovo slepog Džojsa ovog puta je kasno za bekstvo.

___________________________________

M. KODEMO


Sjajan portret mladog Dablinca

         “Portret umetnika u mladosti” Džemsa Džojsa  .......

     To je bio prvi roman, koji je još 1904. godine počeo da piše tada 22-godišnji Dablinac Džojs, da bi ga završio tek deset godina kasnije! Priča o desetogodišnjaku, pa mladom momku Stivenu Dedalusu, koji odrasta u Irskoj početkom 20. veka, tragajući za znanjem i razumevanjem, direktno je Džojsova životna priča, koju je više od pola veka kasnije, 1977, preneo na ekran irski režiser Džozef Strik. Taj film, i još desetak koji su bili inspirisani Džojsovim delima i njegovim životom, uglavnom su i snimili njegovi Irci. Jedini američki film “Mrtvi”, uradio je po prvoj od petnaest pripovedaka Džojsove zbirke “Dablinci”, veliki reditelj Džon Hjuston 1987. godine, nekoliko meseci pre nego što će umreti u 81. godini! Bilo je to njegovo ljubavno filmsko pismo zemlji predaka, u kojoj je rođen i u kojoj je rastao kao dečak. Ujedno, ispunila mu se želja da na ovom filmu, koji se dešava jedne božićne večeri, sarađuje sa svojom decom: sin Toni je napisao scenario, ćerka Anđelika je igrala glavnu ulogu, kao jedina rođena Amerikanka u čisto irskoj glumačkoj ekipi...

      Strik je ujedno bio i prvi režiser koji se prihvatio Džojsove literature. On je deset godina pre “Portreta” (glavnu ulogu tumači irski glumac Bosko Hogan), ekranizovao Džojsovo opšte priznato najznačajnije delo od 700 stranica - “Uliksa”. Kritika je složna u opštoj oceni da nijedna od ekranizacija dela velikog irskog pisca nije bila posebne vrednosti, osim možda “Mrtvih” Hjustona, ali da su svi filmovi dostojanstveno ispoštovali Džojsovo književno delo.

Ekranizovana su skoro sva Džojsova dela: i “Fineganovo bdenje”, “Uliks”, “Dablinci” i “Izgnanici”... Ovaj poslednji, a to je zabeleženo i na Internetu, dve godine pre Francuza, snimila je 1973. kao TV film za Televiziju Beograd naša rediteljka Mira Trailović! Ona ga je i adaptirala i režirala, a igrali su Vera Čukić, Olga Ivanović, Zoran Radmilović, Zorica Šumadinac, Stevo Žigon i drugi.

   
     Zanimljivo je da je roman “Portret umetnika u mladosti” Džems Džojs počeo da piše pod nazivom “Stephen Hero” (što bi u našem prevodu bilo “Stiven heroj”), što je i odgovaralo njegovim mladalačkim godinama, da bi ga kasnije prekrstio u naziv pod kojim je mnogo kasnije objavljen.

      Čudna je inače “ptica” bio DŽems DŽojs. Sve svoje romane je pisao dugo, natenane: “Uliksa” - osam godina, “Portret” deset, a “Fineganovo bdenje”, koje je lično smatrao svojim najboljim delom, čak 17! Skoro ceo život, 36 godina, proveo je sa jednom ženom, svojom životnom saputnicom Norom Barnakl, veselom sobaricom, koju je upoznao u godini kada je počeo da piše “Portret” i čiji mu se smisao za humor dopao više od uštogljenosti gospođica iz visokog društva. Venčao se s Norom tek 26 godina kasnije i ostao s njom sve do smrti 1941, u Cirihu. Nora je po svemu sudeći bila sjajna žena, koja je trpela njegove hirove, pijančenja, fobije, ljubomoru. O njoj je 2000. snimljen i igrani film, baš pod nazivom “Nora”. Nju je igrala irska glumica Sjuzen Linč, a Džojsa - Ivan Mek Gregor! Ali, u filmografiji književnika nalazimo još jedan zanimljivi film, “Ženu Džemsa Džojsa”, snimljen 1985. U njemu je glavna ličnost Harijet Šou Viver, njegov pariski izdavač “Uliksa”, koju tumači Fionula Flenegen, dok je pisca igrao Kris O’Donel. Da li je Harijet još jedna Džojsova žena?

        Bežeći u dvadesetoj godini od porodice i oca koji je bankrotirao pogrešno investirajući, Džems Džojs je, oslonjen na Noru, lutao Evropom, seleći se iz Dablina u Pariz, pa u Trst i Pulu, gde je predavao engleski (i bio očajno siromšan), vraćao se ponovo u Dablin, London, odlazio u Cirih gde se neuspešno lečio od glaukoma (na nekim umetničkim portretima nosi crnu povesku preko levog oka), preplovio okean do NJujorka, opet išao u Trst i Pariz, da bi na kraju umro u Švajcarskoj u 59. godini.

DUGOVI

      Iza Džojsa su ostali mnogi dugovi, koje su plaćali njegov mlađi brat i izdavači. Sa Norom je imao ćerku Luciju, koja je rano obolela od šizofrenije i morala da bude hospitalizovana...

     Još jedan zanimljiv detalj iz života Džojsa: Negde dvadesetih sa još nekim drugarima neuspelo je u Dablinu pokrenuo bioskop! Pred smrt izjavio je u intervjuu “Njujork tajmsu” da bi voleo da napiše dramu o grčkim revolucionarima...

____________________________________

Sl. VUČKOVIĆ   

Težak i izazovan

        Jedina drama koju je Džojs objavio (1918) o umetniku i ljubavnom trouglu - "Izbeglištva", bila je oda Ibzenu, njegovom omiljenom piscu. Ričard i Berta, nevenčani roditelji osmogodišnjeg dečaka, svako u još po jednoj čvrstoj ljubavnoj vezi, vraćaju se kući posle devet godina... Bila je napisana potpuno u duhu Ibzena...
     Drama je, međutim, istovremeno bila hipotetičko preispitivanje sopstvenog života, jedno "šta bi bilo da je bilo" u odnosu na porodicu i društveni koncept, u kojima je stasavao: "Možemo li da zatvorimo srce za duboka osećanja? Da li bi trebalo da ga zatvorimo?" pitao je, ali se čuvao jasnog odgovora. Ko bi ga, uostalom, dao? Iako malo poznata, ova Džojsova drama ipak nalazi put do gledalaca - prošle godine, recimo, izvela je Kompanija kamernih pozorišta, u režiji Džaspera Bega.

Ali, to Džojsa kao dramskog pisca, ipak nije uvelo u pozorište.

    Uveli su ga drugi, zaobilazno, lomeći se na njegovoj teškoj leksičkoj strukturi, odsustvu vizuelnog zapažanja, "nedramskim" dijalozima... Iako su "Mrtvi" danas najpoznatije Džojsovo delo preneto u pozorišno-muzičku (mjuzikl) zatim i filmsku formu, ustvari, dramatizacija "Dablinaca", s "posebnim osvrtom" na "Uliksa" (2000.godine nagrada "Toni" za najbolji scenario mjuzikla) bilo je raznovrsnih pokušaja, i sa "Uliksom", "Fineganovim buđenjem", "Portretom umetnika u mladosti".

      Sa "Portretom" je, zapravo, sve i počelo. U pustolovinu dramatizacije upustio se - danas širom sveta poznati irski pisac i scenarist Hju Leonard (rođen 1926. godine, kao Džon Kiz Bajrni) - početkom šezdesetih. "Stiven D" zvalo se to delo, u koje su uvršćeni i delovi "Stivena heroja", prve verzije "Portreta". Napisano je za Dablinski pozorišni festival, na kojem je prvi put i izvedeno, 1062. Igralo ga je pozorište Gejt i s tim komadom gostovalo u Belfastu, Cirihu, Parizu, Londonu, NJujorku. Bila je to drama u dva čina, za 24 muška i sedam ženskih likova, reklamirana kao "epizode o odrastanju mladog Irca koji odbacuje porodicu, crkvu i zemlju".
            Uspeh je, sudeći po tragovima koji se danas mogu naći, bio zapažen i adaptaciju su, dve godine kasnije, istovremeno štampali izdavači u Engleskoj i SAD. U sezoni 1966/67. "Stivena D" igralo je pozorište Olni na of Brodveju, sa zapaženim uspehom. Imala su ga na repertoaru i druga pozorišta u Americi i Velikoj Britaniji, ali "Portret umetnika" odnosno "Stiven D", ostao je do danas neprivlačan za repertoarsko planiranje. Izvodi se, eventualno, u delovima, kao monodrama, ili u eksperimentalnom teatru.
     Kod nas je 1992. godine "Portret umetnika u mladosti" bio na repertoaru KPGT odnosno JU-festa (Subotica-Beograd-Niš). Prema sopstvenoj adaptaciji romana, predstavu je režirao Saša Gabrić i publika je to dobro primila. U proleće iste godine, u njegovoj režiji mogli smo videti i predstavu "Džojstik", inspirisanu Džojsovim delom.
     Iako nije bio dramski pisac, Džojsu se ne može osporiti bar delimičan doprinos dobroj irskoj pozorišnoj tradiciji. On je pozorište voleo i ozbiljno razmišljao o njemu. U jednoj polemici, piše:

 "... Irsko literarno pozorište je poslednji pokret protesta protiv sterilnosti i lažljivosti moderne scene. Pre pola veka, u Norveškoj je objavljena protestna nota i od tada, u više zemalja se vode duge i obeshrabrujuće bitke protiv nosilaca predrasuda i pogrešnog tumačenja i podsmeha. Pokoji trijumf tu i tamo duguje se čvrstom ubeđenju, a svaki hrabar pokret nešto je postigao. Irsko literarno pozorište izdvajalo se kao šampion napretka i objavilo rat komercijalizmu i vulgarnosti. Ono je delimično povratilo reč i isterivalo je starog đavola kada se posle prvog sukoba prepustilo narodskoj volji. Sada je vaš narodski đavo opasniji od vulgarnog đavola... i on sada spremno može da kiti svoj govor. Još jednom je prevagnuo i na Irsko literarno pozorište sada mora da se računa kao na vlasništvo svetine najmračnije vrste u Evropi".

POZORIŠTE

I danas tačno na stogodišnjicu dana u kojem se događa radnja "Uliksa" u Irskoj je, ceremonijalnim, javnim doručkom, obeležen Bloomsday. Slavi se gotovo kao nacionalni praznik a tim povodom održava se i tromesečni festival svih umetnosti, ReJoyce Dublin. U turističkoj ponudi je i obilazak opzorišta O Rejli, iz drugog poglavlja "Portreta umetnika". Pozorište je danas kulturni i kongresni centar.

_______________________________

                    ARHIVA BLOGA AT OR WHIT ME ~
                                               KNJIŽEVNOST
                                              

                      DžejmsDžojs Uliks ,Tragovima ženskog pisma

                                                                      
                        Slučaj Džojs, Umberto Eko , scribd

Jevgenij Zamjatin

_________________________________

MI

*SCRIBD

Beleška 3. SAKO. ZID. TABLICA …

Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnog o onim vremenima (kada su ljudi živeli još slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek činilo baš ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi žive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kada im dune u glavu; neki istoričari čak kažu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da su po svu noć ulicama hodali i vozili se ljudi.

Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ograničen njihov razum, ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopšte ubijanje – samo lagano, iz dana u dan. Država ( humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih života za 50 godina – to je zločinački, a smanjiti zbir ljudskih života za 50 miliona godina – to nije zločinački. Pa zar to nije smešno? Kod nas će taj matematički moralni zadatak rešiti za pola minuta bilo koji desetogodišnji broj, a kod njih to nisu mogli svi njihovi Kantovi skupa ( zato što se nijedan Kant nije dosetio da izradi sistem naučne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, množenju).


......Svako jutro, sa šestotočkovnom tačnošću, jednog istog časa, jednog istog trenutka – mi, milioni, ustajemo kao jedan. U jednom istom času,  jedinstveno milionski započinjemo posao – jedinstveno milionski ga završavamo. I slivajući se u jedinstvenomilionsko telo u jednoj istoj, Tablicom određenoj sekundi – prinosimo kašike ustima – u jednoj istoj sekundi izlazimo u šetnju i idemo u slušaonicu, u salu Tejlorovih egzersisa, odlazimo na spavanje.

________________________________

Tablica množenja je mudrija, apsolutnija od drevnog Boga: ona nikada - shvatate li: nikada - ne greši. I ništa srećnije ne postoji od cifara koje žive po skladnim, večitim zakonima tablice množenja. Ni kolebanja, ni zabluda. Istina je jedna, i put istine je jedan; i ta je istina - dva puta dva, i taj istiniti put je - četiri. I zar ne bi bio apsurd kad bi ove srećno, idealno pomnožene dvojke - počele da misle o nekakvoj slobodi, tj. jasno - o grešci?...

...Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna, veličanstvena snaga umetničke reči - traćila se potpuno uzalud. Prosto smešno: svak je pisao što mu padne na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima - odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu napravili smo domaću životinju; a isto tako smo ukrotili i osedlali nekada divlju stihiju poezije. Sada poezija nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je - državna služba, poezija je - korist.

Naše čuvene "Matematičke None": zar bi mogli bez njih u školi tako iskreno i nežno da zavolimo četiri računske radnje? A "Trnje" - taj klasičan primer: Čuvari su trnje na ruži koje čuva nežni Državni Cvet od grubih dodira... Čije će kameno srce ostati ravnodušno kad vidi nevina dečja usta kako tepaju, kao molitvu:

Ružu zli dečko zgrabi.
Trn se u ruku zabi.
Nestaško - jao, jao,
plačući je otrčao.

A "Svakodnevne Ode Dobrotvoru"? Ko se neće, kad ih pročita, pobožno pokloniti pred samopožrtvovanim radom tog Broja nad Brojevima? A mučni, crveni "Cvetovi Sudskih presuda"? A besmrtna tragedija "Zakašnjenja na posao"? A priručna knjiga "Stanice o polnoj higijeni"? Čitav život, u svoj svojoj složenosti i lepoti - zauvek je iskovan u zlato reči.

Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama idu u korak uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike muzičkih instrumenata; njihova je lira - jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravičan tresak varnica Dobrotvorovoj Mašini, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Državi, i intimno odzvanjanje kristalno-blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana.

Naši su bogovi ovde, dole, s nama - u Birou, u kuhinji, u radionici, u klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo - mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš život učinili božanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš...

_____________________________________

“Sutradan sam se ja, D-503, javio Dobrotvoru i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto li mi je ranije to moglo izgledati teško? Ne razumem. Jedino objašnjenje: moja predašnja bolest (duša). Uveče tog istog dana – za istim stolom sa Njim, sa Dobrotvorom – sedeo sam (po prvi put) u čuvenoj Gasnoj sobi. Doveli su onu ženu. U mom prisustvu je trebalo da da svoj iskaz. Ta je žena uporno ćutala i osmehivala se. Primetio sam da ima oštre i vrlo bele zube i da je to lepo. Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma belo, a kako ona ima tamne i velike oči – bilo je to vrlo lepo. Kad su ispod zvona počeli da izvlače vazduh – ona je zabacila glavu, zatvorila oči; stisnute usne – to me je na nešto podsećalo. Gledala me je, grčevito se držeći za naslone fotelje – gledala je dok joj se oči nisu sasvim zatvorile. Onda su je izvukli, pomoću elektroda brzo povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri puta – a ona ipak nije rekla ni reči. Drugi, koji su privedeni zajedno sa tom ženom, bili su časniji: mnogi od njih su počeli da govore još od prvog puta. Sutra će se svi oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Mašine. Ne treba odugovlačiti jer je u zapadnim kvartovima još – haos, jauk, leševi, zveri, i na žalost, znatna količina brojeva je izneverila razum. Međutim, na 40. bulevaru je uspela montaža privremenog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam da ćemo pobediti. Još više: ubeđen sam – mi ćemo pobediti. Jer razum mora da pobedi.”

__________________________________

 

“….Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnih stvari o onim vremenima kada su ljudi živeli još u slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek činilo upravo ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi žive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog regulisanja rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kad im dune u glavu; neki istoričari čak kažu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da se po svu noć ulicama hodalo i vozilo.
Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je bio ograničen njihov razum, ipak su morali da shvate da je to bilo pravo, sveopšte ubijanje – samo lagano, iz dana u dan. Država (humanost) branila je da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola. Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih života za 50 godina, – to je zločinački, a smanjiti zbir ljudskih života za 50 miliona godina – to nije zločinački. Pa zar to nije smešno? Kod nas će taj matematički moralni zadatak rešiti za pola minuta bilo koji desetogodišnji broj, a kod njih to nisu mogli – svi njihovi Kantovi skupa (zato što se nijedan Kant nije dosetio da izradi sistem naučne etike, tj. zasnovane na oduzimanju, sabiranju, deljenju, množenju).
A ovo – zar nije apsurd što je država (smela je sebe da nazove državom!) mogla da ostavi bez svake kontrole seksualni život. Ko je, kad je, i koliko je hteo… Potpuno nenaučno, kao životinje. I kao životinje su nasumice rađali decu. Zar nije smešno: poznavati voćarstvo, živinarstvo, ribarstvo (imamo tačne podatke da su oni sve ovo znali) i ne umeti doći do poslednjeg stupnja te logičke lestvice; detarstva. Ne dosetiti se naših Materinskih i Očinskih Normi. Tako je smešno, tako je neverovatno, da sam eto napisao, a plašim se: odjednom ćete me vi, nepoznati čitaoci, proglasiti za pakosnog šaljivca. Odjednom ćete pomisliti da prosto hoću da vam se podsmevam i da vam sa ozbiljnim izgledom pričam krajnje budalaštine….”

______________________________________

Beleška 7. DLAKA IZ TREPAVICA. TEJLOR. BUNIKA I ĐURĐEVAK 
 
„ Oslobođenje“? Čudnovato: kako su u čovečijoj vrsti žilavi zločinački instinkti. Kažem svesno: „zločinački“. Sloboda i zločin su tako nerazdvojno povezani među sobom kao…kao kretanje aera i njegova brzina: brzina aera = 0, i on se ne kreće; sloboda čoveka = 0 i on ne vrši zločine. To je jasno. Jedino sredstvo da se čovek izbavi od zločina – to je da se izbavi od slobode .

______________________________________

 

 

Beleška 36.

Konspekt: PRAZNE STRANICE. HRIŠĆANSKI BOG. O MOJOJ MAJCI

…

- Dakle? Zašto ćutite? Tako je ili nije? Dželat?

- Tako je – pokorno sam odgovorio. I dalje sam jasno čuo svaku Njegovu reč.

- Pa šta onda? Vi mislite – bojim se ja te reči? A da ste pokušali nekad sa nje da zderete  ljušturu i da pogledate šta je tamo unutra? Sada ću vam pokazati. Sećate li se: modri brežuljak, krst, gomila. Jedni – gore, poprskani krvlju prikucavaju telo uz krst; drugi – dole, poprskani krvlju gledaju. Ne čini li vam se da je uloga onih, gornjih – najteža, najvažnija?

Ta, da nije njih, zar bi bila režirana ovako veličanstvena tragedija? Njih je izviždala neprosvećena gomila: ali ih za to autor tragedije – Bog – mora još obilnije nagraditi. A zar hrišćanski, najmilosrdniji Bog ( koji lagano spaljuje na paklenoj vatri sve nepokorne – zar on nije dželat? I zar ima manje onih koje su hrišćani na lomačama spalili nego spaljenih hrišćana? Pa ipak – shvatate to – pa ipak su tog Boga vekovima slavili kao Boga ljubavi. Apsurd? Ne, naprotiv: krvlju ispisani patent za neiskorenjivu čovekovu razboritost. Čak on onda – kosmat – divalj onda je on shvatao: istinska, algebarska ljubav prema čovečanstvu jeste bezuslovno nečovečna, i nesumnjivo obeležje istine jeste njena surovost. Kao što je nesumnjivo obeležje vatre da spaljuje. Pokažite vatru koja ne žeže?...

__________________________________________

Beleška 40.

 ČINJENICE. ZVONO. JA SAM UBEĐEN




Dan je. Vedro je. Barometar 760.

Zar sam ja, D-503, napisao ovih dvesta šezdeset i tri stranice? Zar sam ja nekada osećao – ili sam uobražavao da osećam ovo?                Rukopis je moj. I dalje – isti taj rukopis, ali na sreću – samo rukopis. Nikakvog buncanja, nikakvih besmislenih metafora, nikakvih osećanja: samo činjenice. Zato što sam zdrav, što sam potpuno, apsolutno zdrav. Osmehujem se – ne mogu da se ne osmehujem. Iz glave su izvadili nekakav trn, u glavi je lako, prazno. Tačnije: nije prazno, nego nema ničeg stranog što bi smetalo osmehivanju ( osmeh je normalno stanje normalnog čoveka).
Takve su činjenice. Te iste noći su mog suseda koji je otkrio konačnost vasione, i mene, i sve one koji su bili sa nama – pohvatali, jer nismo imali uverenja o Operaciji – i odveli nas u najbližu auditoriju (broj auditorije mi je zbog nečeg poznat: 112). Ovde su nas privezali za stolove i podvrgli Velikoj Operaciji.              
Sutradan sam se ja, D- 503, javio Dobrotvoru i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto li mi je ranije to moglo izgledati teško? Ne razumem. Jedino objašnjenje: pređašnja moja bolest (duša).
Uveče istog dana – za istim stolom sa njim, sa Dobrotvorom – sedeo sam ( prvi put) u čuvenoj Gasnoj sobi. Doveli su onu ženu. U mom prisustvu je trebalo da da svoj iskaz. Ta je žena uporno ćutala i osmehivala se. Primeti sam da ima oštre i vrlo bele zube i da je to lepo.
Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma belo, a kako ona ima tamne i velike oči – bilo je to vrlo lepo. Kada su ispod zvona počeli da izvlače vazduh – ona je zabacila glavu, zatvorila oči, stisnute usne – to me je na nešto podsećalo. Gledala me je grčevito se držeći za naslon fotelje – gledala je dok joj se oči nisu sasvim zatvorile. Onda su je izvukli, pomoću elektroda brzo povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri puta – a ona ipak nije rekla ni reči. Drugi, koji su privedeni zajedno sa tom ženom, bili su časniji: mnogi od njih su počeli odmah da govore. Sutra će se svi oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Mašine.
Ne treba odugovlačiti jer je u zapadnim kvartovima još uvek – haos , jauk, leševi, zveri i na žalost, znatna količina brojeva je izneverila razum.
Ali se na 40. bulevaru uspelo sa izgradnjom privremenog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam- mi ćemo pobediti. Još više: ubeđen sam- mi ćemo pobediti. Jer razum mora pobediti.

__________________________________

...sad će sesti beli, mudri Pauk – Dobrotvor u beloj odori, koji nam je mudro svezao ruke i noge dobrotvornim mrežama sreće. Ali, evo završilo se to Njegovo veličanstveno silaženje s nebesa, bronca himne je ućutala, svi su seli....

'Čuvari su – trnje na ruži koji čuvaju nežni Državni cvetić od grubih dodira...

v....eć su tu, u našim redovima: oni odmah mogu otkriti numere koji padnu u zabludu i spasiti ih od daljnjih lažnih koraka, a Jedinu Državu od njih samih ...

...ona sliči na svoje ime: desetak centimetara niža od Majčinske Norme – zato je sva okruglasta i ružičasta O – usta – otvorena u susret svakoj mojoj reči. I još: okrugli, bucmasti nabori na zaprešću – kakvi bivaju kod dece ..

na kraju naše četvorke - nepoznata mi muška numera - nekako dvaput izvijena, poput slova S. Svi smo bili različiti

Na njegovoj znački je blesnulo: S-4711 (naravno, zašto je on od prvog trenutka bio za mene povezan sa slovom S: to je bio vizuelni utisak neregistrovan svešću)

“A između svojih prozračnih, kao od blistavog zraka satkanih zidova – živimo uvek na videlu,večno okupani svetlošću. Mi nemamo što skrivati jedni od drugih. K tome to još i olakšava težak zadatak i uzvišen trud Čuvara ...

“Na bulevaru sam se, prešavši na drugu stranu, osvrnuo: u svetlom, potpuno prožetom suncem, staklenom bloku kuće – tu i tamo videle su se tamnoplave, neprozirne kocke spuštenih roletna – kocke ritmičko taylorizirane sreće ...

Otvorio sam teška, škripava, neprovidna vrata – i mi smo u mračnom prostoru bez ikakvog reda ( to se kod njih nazivao “stan“). I sti onaj čudan “kraljevski“ muzički istrument – i divlje, neorganizovano, ludilo – kao tadašnja muzika – šarenilo boja i oblika ... izobličene epilepsijom, ne
uklapajući se ni u kakve jednadžbe – linije nameštaja... Teško sam podnosio taj haos ...

''Sunce .... nije bilo naše, pravilno raspoređeno po zrcalnoj površini uluca: bili su to nekakvi živi komadići, mrlje što neprestano trepere, zaslepljivale su oči, u glavi se vrtelo...

''I sve to se kreči, migolji, šušti, pod nogama baca se nekakvo čupavo klupko a ja skamenjen,ne mogu ni koraka – zato što pod nogama nije ravnina – shvaćate, nije ravnina – već nešto odvratno-meko, podatno, živo, zeleno, elastično ...

''Rukopis je - moj. I dalje - isti rukopis, ali - na sreću, samo rukopis. Nikakve groznice,nikakvih besmislenih metafora, osećaja: samo činjenice. Zato što sam zdrav, savršeno, potpuno zdrav. Smešim se – ne mogu, a da se ne smešim: iz glave su izvukli nekakav iver, u glavi je lako, prazno ...

'Drugi dan ja, D-503, javio sam se Dobrotvou i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto mi se to ranije moglo činiti teškim? Neshvatljivo. Jedino objašnjene:moja prethodna bolest (duša).