Pynchon od A do V (2)

Gerald Howard

prvi deo 

Don DeLillo: Bilo je to kao da je, usled nekog čudnog kvantnog udara, Hemingway umro, a sledećeg se dana rodio Pynchon. Jedna se književnost previja u drugu. Pynchon je od američke književnosti napravio širu i snažniju silu. On je pronašao šapate i sablasti na rubu moderne svesti, ali nije umanjio naš osećaj fizičnosti američke proze, muževnosti puške, uličnog humora, telesnih sokova, i šaljenja.

Pisao sam reklame za “Searsove gume za kamione” kad mi je prijatelj dao primerak romana V u mekim koricama. Čitao sam ga i pitao se: “Odakle je ovo došlo?”

Opseg njegova dela, širokog u geohrafskom zahvatu i neustrašenog velikim temama, pomogao nam je smestiti našu književnost ne samo u male anonimne uglove, ljudske i uvek esencijalne, nego i tamo van, u vrisak visoke imaginacije i kolektivnih snova.

Jeffrey Eugenides: Posedujem šolju za kafu koja nalikuje na raketu V-2 a ime turističkog mesta u Nemačkoj u kojoj sam je kupio je Peenemuende. Najbriljantniji motto u istoeiji književnosti (ovako veliku tvrdnju ne donosim iz sveznanja nego zbog divljeg entuzijazma) dolazi na početku Gravity’s Rainbow: “Priroda ne zna za istrebljenje; sve što zna je preobrazaj. Sve što me je nauka naučila, i dalje me uči, osnažuje moje verovanje u naše duhovno postojanje nakon smrti. – Wernher von Braun”. Kad sam prvi put pročitao te reči, kao brucoš, uzeo sam ih doslovno – kao dokaz nauke (što je tada bilo vrlo pomodno) o stvarnosti duhovnog područja. Nisam imao pojma da je von Braun, koji je stvorio V-2, Hitlerov glavni naucnik za rakete. Još manje sam znao da se spasio pavši u ruke američke vojske, nakon pada Berlina, ili o njegovoj rehabilitaciji, koja je usledila u Sjedinjenim Državama, gde je postao Nixonov glavni naucnik za rakete i član NASA-ine ekipe koja je odvela prve ljude na Mesec (ne čudi stoga da je von Braun verovao u život posle smrti).

Hajdemo poštovati sve što taj moto postiže: on izrasta iz istorijakog razdoblja o kojem Pynchon piše i priziva ga; on istovremeno nadahnjuje i ismeva religiozne sentimente te s divljom ironijom, dolazi iz usta nekoga ko personifikuje središnju temu romana: da Sile deluju iza kulisa, i da one nisu odane ni naciji ni ideologiji.

Dvadeset godina nakon prvog čitanja Gravity’s Rainbow, iznajmio sam automobil i odvezao se do ostrva Usedom, na Baltiku, u delu koji je bio Istočna Nemačka. Nisam znao mnogo o tom ostrvu i kretao sam se prema mestu na obali, Heringsfdorfu, kad sam ugledao putokaz za Peenemuende.
Istog trenutka sam krenuo zaobilaznim putem. Ali nisam bio očajan za tim da vidim Peenemuende ili raketu V-2 izloženu pred mesnim muzejom. Misija na kojoj sam bio, u mom iznajmljenom dizelskom “mercedesu”, bila je misija hodočasnika. Želeo sam posetiti glavno mesto radnje Gravity’s Rainbow i tom posetom odati počast (jer tu je postojalo duhovno područje u koje sam verovao) piscu koji je, možda više nego ijedan drugi, postao, za moju generaciju, primer pisca kakvim bi trebalo biti. Pynchonova proza jasno je davala na znanje da, želite li pisati, morate znati sve: sve o istoriji, znanosti, politici, čak o računanju; morate znati sve a istodobno biti zabavni, i lirični, i uneti u roman slobodno-razvijajući, sadašnji, kolokvijalno-poetičan američki glas u knjigama koje su poput pustolovnih priča i komedijskih obrazaca, i u kojima se likovi stalno raspadaju u pesmu.

Nikad nisam svojim temperamentom bio predisponiran za teorije zavere, i te tamnije zaokupljenosti Pynchonova dela nisu ono što me privuklo. Ali veliki pisci čine više od opisivanja prošlosti ili sadašnjosti; oni predviđaju budućnost. Iskazane još 1973., Pynchonove procene puta kojim će posleratno američko carstvo krenuti danas deluju tačnije, valjanije i obaveštenije nego u svoje doba. Stvari kojima me on pokušavao naučiti kad sam imao dvadeset počinjem učiti tek sad, celi jedan život posle.

Kad sam kupio kao suvenir šolju za kafu, palo mi je na pamet da je pošaljem Pynchonu. Danas ga više nije tako teško naći kao nekad. Verovatno bih mogao doći do njega. Ali šolju sam, ipak, zadržao. Svakog leta, kad se vratim u Berlin, moja se Peenemuende šolja pojavi iz svoje kutije i vrati na kuhinjsku policu. Nikad se njom ne koristim. Držim je tako, nedotaknutu. To je za mene sakramentalni predmet, s malom V-2 raketom na svojim zidovima, poput Šive, ne više uništavateljem sveta, nego i njegovim stvoriteljem.

Lorrie Moore: Pynchonov um čelični je glasnogovornik američke književnosti: ništa, veliko ili malo, nije mu promaklo. Svaki svoj “roman ideja” – jer Pynchon je nesumnjivo naš najpametniji romanopisac, a ta anemična i izbacujuća oznaka prilepljuje se za njegove knjige kao i nalepnica o nagradama – izgradio je detalj po detalj, pomno, kao čovek s neumornim okom i zanimanjem za svet. Pripovedni mozaik koji se pojavljuje snažan je i blještav poput ogledala, refleksivan poput njega i, gotovo kao u kući ogledala, svaki njegov roman uspeva zahvatiti celu eru, njene činjenice i lutajuće energije koje su namamljene i zarobljene u njegov tekst, retko bez milosti. Ukusan kikiriki bačen je da bi zabavio i nahranio; jer u umetnosti, čak je i ogledalo živo biće.

Pynchon ima istorijski osećaj za priču (za ono ispred i iza), muzicki osjećaj za stih, filozofovski osećaj za istinu i nesreću, te sposobnost za vodviljski humor. Njegove knjige neprestano otkrivaju skrivenu Ameriku i iznova izmišljaju jezik kojim razmišljamo i govorimo o njoj – ili bismo mogli govoriti i razmišljati o njoj, ili ćemo uskoro govoriti i razmišljati o njoj. Njegovi romani zakoračuju, preskaču i prekoračuju; oni čak krše često ponavljan savet da se priča ne započinje likom koji se budi (Gravity’ s Rainbow, Vineland) i često se može pokazati kako ima primenjivu političku vrednost kad se citira nasumice: “Univerzalni je greh među lažno-živim ili nemaštovitim da odbijaju da ih se pusti dovoljno da budu sami”. Ili, “Zašto pucati na brdo Sideling?”, pita Dixon nevino. “Ne na brdo”, smijulji se kapetan Shelby, “nego na ono što je iza brda”. (Mason and Dixon)

Pynchonovo delo je neustrašivo, smešno, ono koje traži i pršti svakovrsnom originalnošću i iznenađenjem.

Richard Powers: “Informacije. Št$ ima lošega u drogama i ženama? Je li imalo čudno da je svet poludeo, s informacijama koje su postale jedini medij razmene?”
“A ja sam mislio da su to cigarete.”
“Ti sanjaš” (Gravity’ s Rainbow).
Sećam se te stvari koja leti, bez zvuka, naravno, u svom paraboličnom luku, tog pročišćenog oblika latentnog na nebu. Nikakvog traga, nikakvog upozorenja sve dok ne udari metu. Mislio sam da znam kako fikcija radi, šta fikcija čini, da znam pravi cilj njezine jedine teme. A onda te rečenice, koje urliču popreko stranice, od kojih svaka piše po nebu: Ti sanjaš.

Tri decenije, ponovo bih pratio taj luk jedanput godišnje, oblik bez iznenađenja, bez druge šanse, bez povratka. I svaki put zapao bih u nemu, divlju slutnju. Rat je posvuda i stvaran, naši strahovi prete da će nas usavršiti, tehnologije naše želje proširuju se u mreže koje su presložene da bi se i naznačile, osim rastrojenim i makaronskim fikcijama.

Već trideset godina, rano svake zime, dok novine objavljuju svoje nekrologe krajem godine i počinju popisivati katastrofe te godine, čitam glasno, samome sebi ili bilo kome ko će čuti, poglavlje iz te knjige koja je uništila moj interes za nauku i navela me da razmišljam o pisanju kao svojem životnom pozivu. To radim da bih se podsetio veličine stvorenog sveta, da bih se podsetio šta priča može i dalje biti kad se seća sebe, da bih se podsetio našeg maksimalnog zahvatanja izvanjskog i uništavajućeg naboja reči. Radim to da bih se prisetio našeg jedinog stvanog medija razmene.

George Saunders: Mislim da niko nije uspeo tako dobro kao Thomas Pynchon prizvati stvarnu hrabrost i ludilo te opseg američkog uma, kako se on odražava u američkom ambijentu. Čitam Pynchona bez nekog reda, počinjući s Vinelandom, i još pamtim šok ugode kad naposletku vidim Ameriku kakvu poznajem – čudne trgovine i ulice, izgrađene preko bivših čudnih trgovina i bivših ulica, i sve to posloženo tu, u dolinama i bezizlaznim šumama, nagomilano povrh starih indijanskih groblja, napučeno ludim poslovima i prostitutkama i moralnim čistuncima – koji su svi prisutni u romanu, i to ne samo stvarno, u sadržaju, nego i u strukturi i jeziku koji je evocirao nepokornu, mišićavu složenost samog sveta i služio se njome.

U Pynchona, sve je prikladno – ako nešto postoji u svetu, onda može i u knjigu. Meni u tom pristupu ima nečega budističkog, koje kao da govori da ako je svet sposoban proizvoditi beskonačnost oblika, i roman mora biti sposoban primiti beskonačan broj oblika. Sva estetska pitanja (stil, forma, struktura) služe tom cilju: pustite da svet uđe.

To je razlog zbog kog je Pynchon naš najveći pisac, zlatni standard za tu previše korištenu reč: uključenost. Nijednoj dogmi ili urednom estetskom pravilu ili književnoj modi nije dopušteno da filtrira prekrasne podatke koji pristižu. Sve je uključeno. Nijedna sklonost uma nije previše malena ili velika ili zastrašujuća. Ishod je sjajno ludilo, koje čini ono što je velika književnost oduvijek činila – podseća nas da tamo vani postoji svet koji je veći od nas i koji zaslužuje našu najveću poniznost i paznju.

Često sam osećao kako čitamo da bismo dobili neku ideju o tome šta bi Bog rekao o nama kad bi ga neko pitao kakvi smo. Pynchon kaže, kroz svoj golemi katalog koji je napravio, da smo Odlični, ali da nas treba pomno posmatrati. On kaže da nema višeg oblika poštovanja od luđački pazljivog posmatranja onoga što jest, oblika molitve, koje je Pynchonovo delo naš vrhunski primer.

Lydia Davis: Jedan prilično lep primer ranog Pynchona je zadnja priča njegove zbirke Slow Learner. Priča The Secret Integration – prvi put objavljena u Saturday Evening Postu pre više od četrdeset godina (tri godine nakon što se pojavio roman V) – uključuje bandu mladih šaljivdžija i bogat detinji okoliš staroga grada s novim objektima, bujnim posedom s napuštenim zdanjem, i potpuno otrcanim hotelom, u središtu grada. U jednoj spretno opisanoj sceni, dečaci se u predvečerje voze svojim biciklima niz dugo brdo prema hotelu, “ostavljajući za sobom dve stranice domaće zadaće iz aritmetike i poglavlje iz prirode” i, na televiziji, “bezvezan film, neku romantičnu komediju”. Budući da sve televizije u gradu primaju samo jedan program, dečaci, dok jure na biciklima, mogu pratiti razvoj filma od kuće do kuće, kroz vrata i prozore “još otvorene da bi u kuće ušao prvi rashlađujući dašak večeri.”

U uvodu za zbirku Slow Learner, Pynchon, koji na neki način prisvaja naše reakcije na tu priču, primećuje da je on više voli negoli ne voli. Ona je zapravo toliko dopadljiva da zavidite dečacima na njihovom ugodnom društvu, i poljima, potocima, i gradu njihovih igara. Njihova saradnja i dodeljivanje zadataka očaravajući su (razviti arsenal za sabotiranje železnice; popisati nezadovoljne učenike prvih razreda da bi uništili zahode dečaka, infiltrirati se u “roditeljsko-učiteljske” sastanke); složenost njihovih shema i brojke koje slede su dojmljivi: i animacija središnjeg lika, Grovera, dečaka genija, s njegovim bogatim rečnikom, informacijama i uzletima veselja – posebno je uspešna. Psine koje dečaci planiraju potencijalno su uništavajuće za zajednicu ali, kako Pynchon kaže u dražesnom delu teksta, dečaci nikad zapravo ne bi preduzeli nijedan čist ili nepopravljiv korak jer “u školskom odboru, i u železnici, ili u tvornici papira, mora biti nečija majka ili otac, stvarno ili kao član kategorije; i postojala je tačka u kojoj je refleks na njihovu toplinu, zaštiti i učinkovitost kojom pokrivaju teške snove, glave s modricama i jednos

tavnu usamljenost preuzeo vodstvo i učinio nekakav vredan bes prema njima nemogućim”.

U toj priči postoji lirska humanost, gotovo neapologetska finoća, pozivajuća i uključiva, koja je u vezi s težim, složenijim pesimizmom i iznimnošću kasnijih Pynchonovih dela, u kojima je likovima verovatno teže doći kući i osećati se utešeno na kraju dana.

Izvor
 

O Džejms Džojs-u

Vladimir Nabokov:


      Jednom je nazvao “Fineganovo bdenje”, Džojsov roman iz 1939 “Punningans Wake” (pun igra reči, prim. prev.), i opisao ga kao “kancerogena izraslina od kitnjaste reči-tkiva”, navodeći da se ta knjiga “jedva iskupljuje za jezivu žovijalnost folklora i slabu, preslabu, alegoriju.” Poznato je da je Nabokov imao podvojena osećanja spram Džojsovog kanona, ali je pojedina njegova dela, na prvom mestu “Uliksa”, smatrao briljantnim. “Uživaćete u sjajnim umetničkim stranicama koje je taj čovek ispisao, to su jedni od najboljih pasusa u celokupnoj književnosti; recimo, kada Blum donese Moli doručak. Kako predivno taj čovek piše!”, pisao je, sa ogromnim oduševljenjem, u “Lekcijama o književnosti”. Čak je i nacrtao mapu, prateći kretanje Stefana Dedalusa i Leopolda Bluma kroz Dablin 16. juna 1904. Za one koji predaju književnost, imao je iskren savet: “Umesto što nastavljaju sa besmislenim homerovskim, hromatskim i visceralnim naslovnjavanjima poglavlja, nastavnici bi trebalo da pripreme mapu Dablina gde se Blumove i Stefanove ispresecane maršute mogu lako pratiti.”



Martin Amis:

      Britanski pisac i bukerovac Martin Amis je verovao da je Džojs “blagosloven izuzetnom sposobnošću, sa raskošnim osećajem, kao siloviti skraćeni udarac koji se strmoglavljuje i umire u dodiru sa šljakom”, ali Amis je istovremeno bio i kritičan prema njemu. “Džojs ima veliki genij i nikakav talenat”, rekao je kada je posetio Paškovljevu kuću u Moskvi. Pojasnio je to piščevim pomanjkanjem ljubavi prema čitaocu: “Kada odete u Nabokovljevu kuću, u metaforičkom smislu, ponudiće vam njegovu najbolju stolicu, ispred vatre, i njegovo najbolje vino. Ako odete u Džojsovu kuću, ulazite u njegovo zdanje puno promaje gde nema žive duše. Onda ga zateknete kako se vrzma oko sudopere. Zatim vas ponudi morskom jeguljom između dva komada treseta i čašom medovače.”

Semjuel Beket: 

       Irski književnik i dramski pisac upoznao je Džojsa kada je držao predavanja u Parizu. Smatrao je Džojsa svojim mentorom. Beket je prepisivao delove “Fineganovog bdenja” kada je Džojs počeo da gubi vid, a njegov prvi objavljen rad je bio esej u kojem je branio Džojsovo pisanje. Beket je mnogo pričao o svom odnosu sa Džojsom u intervjuu koji je dao Džejmsu Noulsonu, dotakavši se njihovog prvog susreta, Džojsovog odnosa sa svojim ocem, i kako ga je negovao u bolnici: “Kada sam prvi put sreo Džojsa, nisam nameravao da postanem pisac. To se javilo kasnije, kada sam otkrio da uopšte nisam dobar u profesuri. Kada sam otkrio da jednostavno ne znam da predajem. Ali se sećam kako sam pričao o Džojsovom herojskom dostignuću. Mnogo sam mu se divio. To je bilo to: epsko, herojsko, to što je postigao. Shvatio sam da ja ne mogu poći tim putem.”

Džojs Kerol Outs: 

O “Uliksu”, koji smatra najvećim romanom u engleskoj književnosti: ”Mnogo glasova, mnogo intonacija; mnogo naratora koji se bore da svetu nametnu svoje interpretacije; delo nalik operi koje će se najviše ceniti ako se iznova i iznova iščitava, naglas po mogućnosti, sa svešću o “veseloj ozbiljnosti” koja je osnova svakog pasusa. Šta Uliks znači? Fenomenalna smisalica. Lukavstvo. Roman za dovršavanje tradicije romana. Dok se Stefan samo-podučava,  pokušavajući da impresionira njegovu skeptičnu publiku u Narodnoj biblioteci, kaže: “Lokalni kolorit. Ubaci sve što znaš. Načini od njih saučesnike.” Veličanstven u svojoj strukturi, živi u svojim pasusima, svojim govorima, svojim momentima harmonije i sukoba. Možda je to i remek-delo ogovaranja; Džojsu bi možda bilo veoma drago da čuje svoje čitaoce, decenijama kasnije, kako se raspituju o njegovim junacima. Tamo, kroz galamu tolikih glasova pomalja se, neodoljivo, smisao za urnebesnu prirodu univerzuma. Mnogo toga je sugerisano, malo toga je zapravo izrečeno. Mi se sklanjamo od ovog romana kao što se sklanjamo od života samog, sa brojnim zadirkivanjima, jarostima, neodgonetljivim pitanjima.”


Salman Ruždi: 

     Godine 2001. Ruždija je intervjuisala holandska književna kritičarka Margo Dejkraf u vezi sa tim koja knjiga je najviše uticala na njega. S velikim zadovoljstvom je veličao lepotu Džojsovog “Uliksa”. “Džojs mi je uvek na umu, svugde ga nosim sa sobom”, rekao je Dejkarfovoj. “Ukratko, izgradio je univerzum od zrna peska. To mi je bilo otkrovenje: dakle i na taj način se može pisati! Nekome ko je želeo da postane pisac, kao ja što sam hteo, to je bilo savršeno, tako inspirativno, da je trebalo vremena oporaviti se. Jedno vreme sam mislio: ostaviću pisanje, postaću advokat. Kasnije sam pomislio da možda i dalje postoje male stvari koje još treba da se urade.”


Kormak Makarti: 

     Ukoliko vas izluđuje Makartijeva averzija prema interpunkciji, okrivite Džojsa. Kada je gostovao kod Opre 2008, Makarti je njemu pripisao svoj minimalistički pristup “čudnim malim znacima”. “Džojs je dobar primer za interpunkciju. Drži je na apsolutnom minimumu. Nema razloga da izmrljate stranicu čudnim malim znacima. Mislim, ako pišete kako treba ne morati ni da koristite znake interpunkcije.”


Zejdi Smit: 

U intervjuu za Fojls, Smitova je pričala o Džojsu kao ultimativnom realisti i kako se to odrazilo na njen rad – naročito na njen roman iz 2012. “NW”, koji je kritičar Džejms Vud opisao kao delo “čistog, realističnog genija.” “Sve što radim je pokušaj da se približim stvarnom, onako kako ga ja doživljavam, i što se više približavaš realnosti iskustva, toliko bizarnije bi ono trebalo da izgleda na papiru i zvuči u ustima, jer naše pravo realno iskustvo ne dolazi upakovano u prikladnu tročlanu strukturu. Za mene, Džojs je ultimativni realista, jer pokušava da prenese kako iskustvo zaista izgleda. I za njega je ono toliko idiosinkratično da je morao da izmisli novi jezik za njega. Sve što sam pokušala u “NW” je da ispričam manje laži nego prošli put, i ispalo je onako kako je ispalo.”


Žak Derida: 

Francuski filozof, koji je godine proveo čitajući i proučavajući Džojsovog “Uliksa” na Harvardu, diskutovao je o “paradoksalnoj osobenosti Džojsovog efekta”: “Ovde je u pitanju takav zaplet i prostor da nadalje imate samo jedan izlaz: da postojite u sećanju na njega. Niste samo obuzeti njime, znali to ili ne, već ste i obavezani njime, prinuđeni da merite sebe spram ovog prevazilaženja. Postojati u sećanju na njega: ne neophodno sećati ga se, ne, nego da budete u njegovom sećanju, da nastanjujete njegovo sećanje, koje je od tog momenta veće nego što sve vaše konačne uspomene mogu da, u jednom slučaju ili u jednoj reči, skupe iz kultura, jezika, mitologija, religija, filozofija, nauka, istorija misli i literature.”


T.S. Eliot: 

“Smatram da je “Uliks” najvažniji izraz koje je sadašnje doba iznašlo; to je knjiga koja nas je sve zadužila i kojoj niko od nas ne može pobeći.”



Vilijam Fokner: 

Dok je bio student univerziteta u Misisipiju, ovaj nobelovac je upoznao Džojsa preko svog mentora, Filipa Stouna. Džojs je izvršio veliki uticaj na Foknerov rad, možda najprimetnije u njegovom visokomodernističkom epu “Buka i bes”. U jednom od svojih ranih intervjua, Fokner se stidljivo usprotivio opasci da je Džojsov rad uticao na njega. Kasnije u svojoj karijeri, Fokner se odužio ocu moderne književnosti: “Džejms Džojs je bio jedan od velikih ljudi mog vremena. Bio je naelektrisan božanskom vatrom.”

Tekst: Alison Nastasi
(prevod: Danilo Lučić)

_____________________________________________

Dušan STANKOVIĆ



Pisac iz daljine

                   UTEMELJIVAČ svetske moderne proze i, svakako, najcitiraniji i najuticajniji pisac proteklog veka DŽems DŽojs (1882-1941), uz slavan roman "Uliks" (800 stranica) objavio je još jedno veliko delo "Portret umetnika u mladosti" koji je u svim školskim lektirama sveta. Ovaj roman naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Potpuna posvećenost, koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva. Zbog toga je ovaj Irac zauvek 1904. napustio Dablin i sa svojom dragom Normom Barnakl živeo po gradovima kontinenta, najiše u Trstu, Cirihu i Parizu. Bio je, moglo bi se reći, osnivač književnosti "toka svesti".
Postao je pisac tek kada se iselio iz otadžbine, a u Irskoj su ga dugo ismejavali, da bi tek kasnije, kada je postao slavan, počeli da ga veličaju. Tada su i Dablinci "shvatili neke stvari" i otpočeli da mu priređuju prave "orgije počasti". Kad se dokopao para raskalašno ih je trošio i kelnerima davao velike napojnice. Neki irski kritičari su tvrdili da je mnogo imao sličnih osobina sa ocem, pa su zato i njega proglasili za "genijalnog potomka džabalebaroša". Po osobinama je bio takođe i veliki "pobunjenik među bundžijama", a to se može videti i po romanu "Portret umetnika u mladosti", koji je objavio istovremeno 1914, kad i zbirku pripovedaka "Dablinci", a roman "Uliks" osam godina kasnije.
          U podužem eseju posvećen Džojsu pod nazivom "Mitska uzvišenost trivijalnog", dr Zoran Paunović, vrsni znalac dela ovog pisca, kaže, između ostalog: "Nečastivi o kome govori Džojs pronašao je u njemu šegrta koji će mnogo puta ozbiljno ugroziti neprikosnovenost svog učitelja. To se moglo prilično jasno da nasluti te iste, za Džojsa izuzetno značajne 1914, kada je u časopisu 'Egoist', u nastavcima počelo i objavljivanje romana 'Portret umetnika u mladosti'. Junak Stiven bio je odbačen kao 'đačka vežba', a pred čitaocima se pojavilo delo koje je potvrdilo kako Džojsovu jedinstvenu darovitost, tako i njegovu spremnost za nova preispitivanja mogućnosti proznog izraza."
Naš veliki anglista dr Vida E. Marković, u pogovoru romana "Portret umetnika u mladosti" ("Radova" biblioteka "Reč i misao", prevod Petra Ćurčije, koji i "Novosti" objavljuju) piše: "’Davno jednom, u dobro staro vreme...', počinje Džems Džojs svoje najharmoničnije i u celini najuspelije delo 'Portret umetnika u mladosti', 1916. (štampano prvi put kao knjiga) da bi ga završio smelom, da ne kažem, arogantnom izjavom: 'Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda’."
        I, zaista, svi se kritičari, čak i cinični Irci, slažu da ovaj roman počinje rečima bajki kakve se detetu pričaju pre nego što postane svesno sebe kao odvojenog bića, dok poslednje reči u romanu su iskazi čoveka koji je u tolikoj meri "svestan svoje individualnosti", samouveren, da mu se čini kako ima snage da postane tumač vremena u kojem živi!
      Postoji u romanu "Portret umetnika u mladosti" i ova rečenica: "Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva". Oni koji bolje poznaju političke prilike u nezavisnoj Irskoj, pa i u Severnoj Irskoj, koja je u sastavu Velike Britanije, i gde se već decenijama vodi nemilosrdni rat između katolika i protestanata, ova rečenica je dovoljna da se shvati zašto je Džems Džojs napustio svoju otadžbinu. Jer, ma koliko bio okružen irskim nacionalizmom, potpirivanim engleskim tlačenjem, Džojsa su osećanja vodila prema evropskoj kulturi, jer je dobro poznavao italijanski i francuski jezik.
      Na strani 192. "Potreta umetnika" Džojs piše: 

 "Kad se vraćao kaminu, malo hramljući ali koračajući krepko, Stiven vide kako u njega gleda ćutljiva jezuitska duša iz bledih očiju u kojima ne beše ni trunke ljubavi (...) Činilo se kao da je on upotrebljavao lukavstva i znanje i veštine sveta, kao što mu je rečeno da učini, za što veću slavu Boga, ne radujući se što se služi njima i ne mrzeći ono što je bilo zlo u njima, nego upravljajući ih, odlučnim pokretom poslušnosti, samima sebi, i pored tog tihog služenja on kao da nije nimalo voleo gospodara, a ciljeve kojima je služio kao da je voleo malo, ako mu je uopšte bilo stalo do njih".

       Između dva rata, slava Džojsa bila je na vrhuncu, mnogo se u Evropi raspravljalo o Džojsovom stavu prema čoveku. Najveći protivnik njegovog dela bio je francuski nobelovac Andre Žid, pisac slavnog romana "Kovači lažnog novca", prokatoličkog usmerenja, koji za života nije dozvolio da se Džojsova dela pojave u slavnoj "Galimarovoj" biblioteci "Plejada"! I neki drugi su smatrali da se ovaj pisac u toku svog umetničkog stvaranja sve više udaljavao od Čoveka i Boga. Međutim, većina je u njegovom delu videla da on gradi novi vid humanizma, opisuje čoveka ne kao boga sa Olimpa, nego kao obično usamljeno biće...


SAVET MLADIĆU

ZANIMLJIVA je i istinita anegdota o tome kada se Džojsu obratio mladi Irac, pošto je pročitao "Portret umetnika", s pitanjem šta bi trebalo da uradi da i on postane pisac. Džojs mu je odgovorio: "Pišite sa onim što je u vašoj krvi, a ne sa onim što vam je u mozgu!" Mada se već slavan pisac i tada držao pravila koje je dao mladiću, Džojs ipak ništa nije prepuštao slučaju. U "Potretu umetnika" svaki citat, bilo kojeg mislioca da je, uvek je bio u ulozi priče.

__________________________________

Dušan STANKOVIĆ


Satiruća žudnja

  Tačno na stogodišnjicu rođenja Džemsa Džojsa 1982. godine književnik Entski Bardžes napisao je u londonskom "Obzerveru" poduži tekst o ovom Ircu. Upoređujući dvojicu slavnih književnika sa ovog velikog evropskog ostrva, Čarlsa Dikensa i DŽojsa, Bardžes piše:

"Očigledno je da Džojs, iako čovek iz naroda, nije nastojao da bude narodski pisac. Pa, ipak, njegova stogodišnjica se slavi s više oduševljenja nego što ga je ovdašnji književni svet imao 1970. Za Čarlsa Dikensa, koji je nastojao da bude narodski pisac. Proslava dostiže vrhunac u Dablinu, gde još ima ljudi koji Džojsa (umro je 1941) nazivaju nitkovom, a njegovog oca duboko poštuju kao velikog gospodina!"

Džojs u "Portretu umetnika u mladosti" kroz opis junaka piše: 

 "Zastao je na odmorištu pred vratima, pa ih onda, hvatajući porculansku jabučicu na bravi, naglo otvori. Čekao je u strahu, duša je malaksala u njemu, i dok je prelazio preko praga, nemo se molio da mu smrt ne dodirne čelo, da nečastivi koji se nalazi u mraku ne dobije moć nad njim. Nepomično je čekao na pragu kao na ulazu u kakvu mračnu pećinu. Tu su bila neka lica - oči čekahu i vrebahu."
       Opisujući Džojsa, Francuzi u velikoj "Larusovoj" enciklopediji ističu naročito godinu 1920. kada je pisac došao u grad na Seni iz Ciriha, gde je održana velika izložba pokreta dadaizma. Predstavnici ove umetničke branše su bili objavili rat jeziku i razumu (!) osporavali su logiku, rugali se kulturi, tražili neograničenu umetničku slobodu. I Džems Džojs se tu umešao, ali odmah potom pokret se raspao, a jedan deo, kao Tristan Cara i drugi, prišao su nadrealizmu, novom pravcu koji je osporavao isto tako svaku vezu sa tradicijom. Džojsov "Portret umetnika" već je tada "davno" bio objavljen, a sledio je "Uliks".

     Pisac se uvlači u sebi, piše ono što on misli da treba. Nora, njegova požrtvovana žena, postaje simbol majke Irske, ona je oživotvorenje principa plodne, ženstvene, materinske otadžbine. Za vreme kratke posete Dablinu, 1909, Džojs piše Nori koja je ostala u Trstu: "Želim da se vratim svojoj ljubavi, svojoj zvezdi, svojoj čudnookoj Irskoj." Za njega je Nora bila deo Irske uvek prisutan u njegovim lutanjima po belom svetu. Sve ono mitsko, jer DŽojs nije mogao da živi u Irskoj, on je pronašao u Nori. Čak je i njen jezik koristio da bi što vernije u "Portretu umetnika" dočarao otadžbinu koju je napustio.

   Njegov junak Stiven izgovoriće u romanu poduži monolog koji upravo objašnjava stanje duha samog pisca.

"Tragične emocije ima osoba koja gleda na dve strane, ka strahu i ka sažaljenju, a i jedno i drugo su njene faze. Vidiš da upotrebljavam reč zaustavljati. Ja mislim da je tragična emocija statična. Ili bolje, dramatična emocija je takva. Osećanja koja izaziva nesavršena umetnost je kinetična, žudnja ili gađenje. Žudnja nas nagoni da nešto posedujemo, da idemo ka nečemu. Gađenje nas tera da nešto napustimo, da odemo od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktičke, jesu, prema tome, nesavršene umetnosti. (...) Duh se zaustavlja i uzdiže iznad žudnje i gađenja."

      Zanimljivo je da je veliki američki pisac Ernest Hemigvej, koji je obožavao Džojsov "Portret umetnika", prokrijumčario nekoliko primeraka njegovog "Uliksa" u SAD gde je bio zabranjen 1933. godine. Irski biografi Džojsovog života tvrde još da je on kraj kreveta stalno držao olovku i papir i budio se stalno noću da piše. Noru je to dovodilo do ludila, jer nikako nije mogla da shvati zašto se "Džim" bavi tim budalaštinama (!) koje niko ne razume, "a imao je prilike da ostvari blistavu pevačku karijeru"...

NEVOLJNI USAMLJENIK

    Poštoje duže vreme Džems Džojs živeo u Cirihu, magazin "Art" iz ovog grada objavio je u decembru 2001. poduži razgovor sa Frederikom Pažakom, koji je već napisao knjige o Ničeu, Cezareu i Apolineru. Na pitanje, zašto i sa Džojsom, Pažar odgovara:

- Svi ovi pisci su bili usamljenici, nevoljni, bez porodica i bez dece. Džojs, kao usamljenik, postao je otac, ali veliki usamljenik i pored žene i dece. Njegovi odnosi sa Norom bili su izvanredni, i ljubav koju je gajio prema bolesnoj kćerki Luciji bila je potresna. Ali njegova vizija ljudskih odnosa me dovodi do zaključka da su mnogi muževi ubice svojih supruga i da su roditelji ubice svoje dece! Tu Džojs nije bio izuzetak. Njegova usamljenost podsvesno je ubijala njegovog sina i ćerku koju je obožavao. Može se surovo reći da je porodica Džojs bila čudan sastav četvorke u začaranom krugu. Džojs je bio egocentrik i ravnodušna osoba i za njegovu ličnost nikako se ne bi moglo reći da je posedovao dobre osobine. Imao je osećanje krivice, bio nedruželjubiv, dok ga je alkohol i moralno i fizički uništavao...

__________________________________

Aleksandar Gatalica

Famozna Nora

           Nije lako biti pisac revolucionar. Biografija Džejmsa Džojsa to rečito potvrđuje. Onaj koji će se posle 1921. godine smatrati začetnikom novog evropskog romana, rodio se u tradicionalnoj irskoj porodici. Izrazita naklonost prema svešteničkom pozivu, u godinama školovanja snažna religioznim roditeljskim vaspitanjem, počela je da se kurni već početkom 20. veka. Ključni datum koji je DŽojsa uveo u svet umetnosti i obeležio kao literarnog prevratnika bio je 10. jun 1904. godine.
      Toga dana DŽojs nije dobio sjajnu ponudu do velikog izdavača, nije ni otpočeo svoju najznačajniju knjigu. Tog dana Džojs je, kao njegovi budući antiheroji, upoznao dablinsku sobaricu Noru, koja će mu postati žena, savetnik i zaštitnik tokom mnogih godina zajedničkog turobnog života. Iako gotovo neškolovana, bez mnogo predznanja za život sa umetnikom sklonim eruptivnim reakcijama i svakoj raspusnosti, Nora je ostala Džojsova nevenčana žena tokom decenija i shvatila da umetnikovo delo bolje od mnogih njegovih ispitivača.
Pa i datum - onaj najvažniji za roman "Uliks" - 16. jun 1904. biće dan kada je Nora pristala na ponudu jednog nepoznatog pisca i sa njim odbegla na Kontinent. Bez novca, bez blagoslova roditelja, ne mareći za malograđanske konvencije (Džojs će se oženiti tek 1931. godine), par prelazi najpre u Pulu, a potom u Trst, gde Džojs u Berlicovoj školi stranih jezika dobija mesto profesora engleskog jezika.
           U to vreme nastaju ili počinju da se pišu tri najslavnija Džojsova dela: "Dablinci", "Portret umetnika u mladosti", koji se štampa u ediciji "Novosti", i "Uliks". Ali život, onaj svakodnevni i po pisca veoma targični, nastavlja da se odvija svojim tokom, Sve do 1917. Džojs je praktično bez stalnih prihoda. Dva puta se tokom Prvog svetskog rata seli: najpre u ratnim godinama u Cirih, potom odmah posle Svetskog rata u Trst, da bi se tek kasnije trajno nastanio u Parizu. U to vreme prvi put primećuje znake slepila i podvrgava se nizu ne odveć uspešnih operacija. Tih godina mlađa kćer Lucija pokazuje prve znake šizofrenije.
Tek posel 1917. Džojs od Harijete Šo Viver, ispred izdavačke kuće Egoist pres, dobija stalnu mesečnu nadoknadu. U Parizu će se pisac, međutim, nastaniti tek 1920. kada se sa dve knjige, "Dablincima" i "Portretom umetnika u mladosti" već smatra uticajnim piscem. No, biti uticajan ne znači i biti materijalno obezbeđen. Džojsovi su u Parizu živeli kao boemi: izlazili su o tuđem trošku, gladovali za svoj račun i na svaki prihod gledali kao na naročitu milost.
        Jedini oslonac tokom teških godina Džojsu ostaje Nora, ona Nora kojoj se u pismima obraćao besramnim seksualnim porukama i potpunim opisima njenih
najintimnijih telesnih osobina prema kojima su današnji video snimci popularnih pevačica dečija pesma. Ali, Nora je bila više od atrakcije i seksualnog objekta. Onome ko je u potrazi za slobodom odbacio potporu crkve, države i porodice, žena se u oskudnom vremenu pojavila kao vodilja i putokaz.
      Ostala je Nora tako u oskudnim vremenima odana umetniku u mladosti skoro kao Danteova Beatriče. Ali, DŽojsov život i kasnije ostaje jedna turobna priča. Čak i posle 2. februara 1922, kad izlaze prve kopije "Uliksa", i u piščev život počnu da ulaze redovni obroci, umetnik nije miran niti zadovoljan. Tako ostaje do kraja života, kada poslednji put pokušava da pobegne pred nacistima. Godina je 1941. i za gotovo slepog Džojsa ovog puta je kasno za bekstvo.

___________________________________

M. KODEMO


Sjajan portret mladog Dablinca

         “Portret umetnika u mladosti” Džemsa Džojsa  .......

     To je bio prvi roman, koji je još 1904. godine počeo da piše tada 22-godišnji Dablinac Džojs, da bi ga završio tek deset godina kasnije! Priča o desetogodišnjaku, pa mladom momku Stivenu Dedalusu, koji odrasta u Irskoj početkom 20. veka, tragajući za znanjem i razumevanjem, direktno je Džojsova životna priča, koju je više od pola veka kasnije, 1977, preneo na ekran irski režiser Džozef Strik. Taj film, i još desetak koji su bili inspirisani Džojsovim delima i njegovim životom, uglavnom su i snimili njegovi Irci. Jedini američki film “Mrtvi”, uradio je po prvoj od petnaest pripovedaka Džojsove zbirke “Dablinci”, veliki reditelj Džon Hjuston 1987. godine, nekoliko meseci pre nego što će umreti u 81. godini! Bilo je to njegovo ljubavno filmsko pismo zemlji predaka, u kojoj je rođen i u kojoj je rastao kao dečak. Ujedno, ispunila mu se želja da na ovom filmu, koji se dešava jedne božićne večeri, sarađuje sa svojom decom: sin Toni je napisao scenario, ćerka Anđelika je igrala glavnu ulogu, kao jedina rođena Amerikanka u čisto irskoj glumačkoj ekipi...

      Strik je ujedno bio i prvi režiser koji se prihvatio Džojsove literature. On je deset godina pre “Portreta” (glavnu ulogu tumači irski glumac Bosko Hogan), ekranizovao Džojsovo opšte priznato najznačajnije delo od 700 stranica - “Uliksa”. Kritika je složna u opštoj oceni da nijedna od ekranizacija dela velikog irskog pisca nije bila posebne vrednosti, osim možda “Mrtvih” Hjustona, ali da su svi filmovi dostojanstveno ispoštovali Džojsovo književno delo.

Ekranizovana su skoro sva Džojsova dela: i “Fineganovo bdenje”, “Uliks”, “Dablinci” i “Izgnanici”... Ovaj poslednji, a to je zabeleženo i na Internetu, dve godine pre Francuza, snimila je 1973. kao TV film za Televiziju Beograd naša rediteljka Mira Trailović! Ona ga je i adaptirala i režirala, a igrali su Vera Čukić, Olga Ivanović, Zoran Radmilović, Zorica Šumadinac, Stevo Žigon i drugi.

   
     Zanimljivo je da je roman “Portret umetnika u mladosti” Džems Džojs počeo da piše pod nazivom “Stephen Hero” (što bi u našem prevodu bilo “Stiven heroj”), što je i odgovaralo njegovim mladalačkim godinama, da bi ga kasnije prekrstio u naziv pod kojim je mnogo kasnije objavljen.

      Čudna je inače “ptica” bio DŽems DŽojs. Sve svoje romane je pisao dugo, natenane: “Uliksa” - osam godina, “Portret” deset, a “Fineganovo bdenje”, koje je lično smatrao svojim najboljim delom, čak 17! Skoro ceo život, 36 godina, proveo je sa jednom ženom, svojom životnom saputnicom Norom Barnakl, veselom sobaricom, koju je upoznao u godini kada je počeo da piše “Portret” i čiji mu se smisao za humor dopao više od uštogljenosti gospođica iz visokog društva. Venčao se s Norom tek 26 godina kasnije i ostao s njom sve do smrti 1941, u Cirihu. Nora je po svemu sudeći bila sjajna žena, koja je trpela njegove hirove, pijančenja, fobije, ljubomoru. O njoj je 2000. snimljen i igrani film, baš pod nazivom “Nora”. Nju je igrala irska glumica Sjuzen Linč, a Džojsa - Ivan Mek Gregor! Ali, u filmografiji književnika nalazimo još jedan zanimljivi film, “Ženu Džemsa Džojsa”, snimljen 1985. U njemu je glavna ličnost Harijet Šou Viver, njegov pariski izdavač “Uliksa”, koju tumači Fionula Flenegen, dok je pisca igrao Kris O’Donel. Da li je Harijet još jedna Džojsova žena?

        Bežeći u dvadesetoj godini od porodice i oca koji je bankrotirao pogrešno investirajući, Džems Džojs je, oslonjen na Noru, lutao Evropom, seleći se iz Dablina u Pariz, pa u Trst i Pulu, gde je predavao engleski (i bio očajno siromšan), vraćao se ponovo u Dablin, London, odlazio u Cirih gde se neuspešno lečio od glaukoma (na nekim umetničkim portretima nosi crnu povesku preko levog oka), preplovio okean do NJujorka, opet išao u Trst i Pariz, da bi na kraju umro u Švajcarskoj u 59. godini.

DUGOVI

      Iza Džojsa su ostali mnogi dugovi, koje su plaćali njegov mlađi brat i izdavači. Sa Norom je imao ćerku Luciju, koja je rano obolela od šizofrenije i morala da bude hospitalizovana...

     Još jedan zanimljiv detalj iz života Džojsa: Negde dvadesetih sa još nekim drugarima neuspelo je u Dablinu pokrenuo bioskop! Pred smrt izjavio je u intervjuu “Njujork tajmsu” da bi voleo da napiše dramu o grčkim revolucionarima...

____________________________________

Sl. VUČKOVIĆ   

Težak i izazovan

        Jedina drama koju je Džojs objavio (1918) o umetniku i ljubavnom trouglu - "Izbeglištva", bila je oda Ibzenu, njegovom omiljenom piscu. Ričard i Berta, nevenčani roditelji osmogodišnjeg dečaka, svako u još po jednoj čvrstoj ljubavnoj vezi, vraćaju se kući posle devet godina... Bila je napisana potpuno u duhu Ibzena...
     Drama je, međutim, istovremeno bila hipotetičko preispitivanje sopstvenog života, jedno "šta bi bilo da je bilo" u odnosu na porodicu i društveni koncept, u kojima je stasavao: "Možemo li da zatvorimo srce za duboka osećanja? Da li bi trebalo da ga zatvorimo?" pitao je, ali se čuvao jasnog odgovora. Ko bi ga, uostalom, dao? Iako malo poznata, ova Džojsova drama ipak nalazi put do gledalaca - prošle godine, recimo, izvela je Kompanija kamernih pozorišta, u režiji Džaspera Bega.

Ali, to Džojsa kao dramskog pisca, ipak nije uvelo u pozorište.

    Uveli su ga drugi, zaobilazno, lomeći se na njegovoj teškoj leksičkoj strukturi, odsustvu vizuelnog zapažanja, "nedramskim" dijalozima... Iako su "Mrtvi" danas najpoznatije Džojsovo delo preneto u pozorišno-muzičku (mjuzikl) zatim i filmsku formu, ustvari, dramatizacija "Dablinaca", s "posebnim osvrtom" na "Uliksa" (2000.godine nagrada "Toni" za najbolji scenario mjuzikla) bilo je raznovrsnih pokušaja, i sa "Uliksom", "Fineganovim buđenjem", "Portretom umetnika u mladosti".

      Sa "Portretom" je, zapravo, sve i počelo. U pustolovinu dramatizacije upustio se - danas širom sveta poznati irski pisac i scenarist Hju Leonard (rođen 1926. godine, kao Džon Kiz Bajrni) - početkom šezdesetih. "Stiven D" zvalo se to delo, u koje su uvršćeni i delovi "Stivena heroja", prve verzije "Portreta". Napisano je za Dablinski pozorišni festival, na kojem je prvi put i izvedeno, 1062. Igralo ga je pozorište Gejt i s tim komadom gostovalo u Belfastu, Cirihu, Parizu, Londonu, NJujorku. Bila je to drama u dva čina, za 24 muška i sedam ženskih likova, reklamirana kao "epizode o odrastanju mladog Irca koji odbacuje porodicu, crkvu i zemlju".
            Uspeh je, sudeći po tragovima koji se danas mogu naći, bio zapažen i adaptaciju su, dve godine kasnije, istovremeno štampali izdavači u Engleskoj i SAD. U sezoni 1966/67. "Stivena D" igralo je pozorište Olni na of Brodveju, sa zapaženim uspehom. Imala su ga na repertoaru i druga pozorišta u Americi i Velikoj Britaniji, ali "Portret umetnika" odnosno "Stiven D", ostao je do danas neprivlačan za repertoarsko planiranje. Izvodi se, eventualno, u delovima, kao monodrama, ili u eksperimentalnom teatru.
     Kod nas je 1992. godine "Portret umetnika u mladosti" bio na repertoaru KPGT odnosno JU-festa (Subotica-Beograd-Niš). Prema sopstvenoj adaptaciji romana, predstavu je režirao Saša Gabrić i publika je to dobro primila. U proleće iste godine, u njegovoj režiji mogli smo videti i predstavu "Džojstik", inspirisanu Džojsovim delom.
     Iako nije bio dramski pisac, Džojsu se ne može osporiti bar delimičan doprinos dobroj irskoj pozorišnoj tradiciji. On je pozorište voleo i ozbiljno razmišljao o njemu. U jednoj polemici, piše:

 "... Irsko literarno pozorište je poslednji pokret protesta protiv sterilnosti i lažljivosti moderne scene. Pre pola veka, u Norveškoj je objavljena protestna nota i od tada, u više zemalja se vode duge i obeshrabrujuće bitke protiv nosilaca predrasuda i pogrešnog tumačenja i podsmeha. Pokoji trijumf tu i tamo duguje se čvrstom ubeđenju, a svaki hrabar pokret nešto je postigao. Irsko literarno pozorište izdvajalo se kao šampion napretka i objavilo rat komercijalizmu i vulgarnosti. Ono je delimično povratilo reč i isterivalo je starog đavola kada se posle prvog sukoba prepustilo narodskoj volji. Sada je vaš narodski đavo opasniji od vulgarnog đavola... i on sada spremno može da kiti svoj govor. Još jednom je prevagnuo i na Irsko literarno pozorište sada mora da se računa kao na vlasništvo svetine najmračnije vrste u Evropi".

POZORIŠTE

I danas tačno na stogodišnjicu dana u kojem se događa radnja "Uliksa" u Irskoj je, ceremonijalnim, javnim doručkom, obeležen Bloomsday. Slavi se gotovo kao nacionalni praznik a tim povodom održava se i tromesečni festival svih umetnosti, ReJoyce Dublin. U turističkoj ponudi je i obilazak opzorišta O Rejli, iz drugog poglavlja "Portreta umetnika". Pozorište je danas kulturni i kongresni centar.

_______________________________

                    ARHIVA BLOGA AT OR WHIT ME ~
                                               KNJIŽEVNOST
                                              

                      DžejmsDžojs Uliks ,Tragovima ženskog pisma

                                                                      
                        Slučaj Džojs, Umberto Eko , scribd