Gustave Flaubert, Louisi Colet Croisset

"Ja sam medved i želim da ostanem medved, u svom brlogu, u svojoj jazbini, u svojoj staroj medveđoj koži..."
Čini mi se da sam oduvek postojao. Imam uspomene koje sežu u prošlost do faraona. Moja sadašnja jedinka rezultat je mojih iščezlih ličnosti. Bio sam brodar na Nilu, podvodač u Rimu za vreme punskih ratova, zatim grčki retor u Suburu, gde su me jele stenice. Umro sam za vreme krstaškog pohoda na morskoj obali Sirije, jer sam se prejeo grožđa. Bio sam gusar i kaluđer, komedijaš i kočijaš. Možda i car Istočne imperije..."

Dok je pisao Madame Bovary, Flaubert  se dopisuje sa Louise Colet, pesnikinjom, njegovom musom i ljubavnicom, a njegova pisma Colet  dokumentuju spor i mukotrpan razvoj  romana.

S  Louise Colet bio je u vezi osam godina, u dva navrata, prvi puta dve godine a onda još četiri. Ona je bila udata, odvojila se od muža a sačuvan je ogroman broj pisama u kojem su raspravljali o književnosti, o svim aspektima oko Bovary skandala ali i par ljubavnih i na kraju – njegovo objašnjenje da mu ljubav ne može biti glavna stvar u životu, da ne dolazi u Croisset (jednom je došla nenajavljeno ne bi li upoznala njegovu mamu ali nije joj uspelo), njegovo odbijanje da se preseli u Pariz… Pisao joj je najmanje dva puta nedeljno.



"Pominješ mi svoje trenutke utučenosti", kaže on Lujzi; "kad bi samo videla moje! Od prošlog ponedeljka ostavio sam na stranu sve drugo i isključivo sam cele nedelje radio na svojoj Bovari, jer mi je dosadilo što ne idem napred. Sada sam stigao do onog mog bala, koji ću početi u ponedeljak. Nadam se da će krenuti nabolje. Otkako me nisi videla, napisao sam tačno dvadeset pet stranica (25 stranica za šest nedelja). Bilo je teško izgurati ih. (...) A što se mene tiče, toliko sam ih radio, menjao, obrtao, da u ovom trenutku ne vidim ništa jasno, ali ipak mislim da se drže."
 

______________________

27.avgust 1846.

    Dakle, još smo tužni, jadni moj anđele! Zašto da bez razloga sve uzimaš k srcu, da se prekomerno žalostiš? Trista milja daleko, da ne mogu da utrem suze koje teku iz tvojih dobrih očiju; ti ne možeš da vidiš moje osmejke kad dobijam tvoja pisma, ni radost koja mi se zacelo ogleda na licu kad mislim na tebe ili kad gledam tvoju sliku, tvoju sliku sa dugim milujućim uvojcima na njoj, onim istim koji su mi prelazili preko obraza. Od mene do tebe suviše je mnogo ravnica, livada i brežuljaka, da se možemo videti. Ja ne razumem sve te muke koje ti donosim. To veruješ da je neka druga još u mom srcu, da je u njemu ostala, toliko u svetlosti da si ti samo prošla u njenoj senci. Oh, nije tako, nije!Budi u to uverena jednom zauvek! Ti govoriš o mojoj ciničnoj iskrenosti; pa budi dosledna: veruj onda u tu iskrenost. To je nešto staro, vrlo staro, skoro zaboravljeno; jedva ako mi ostaje neko osećanje na to; izgleda mi čak kao da se dogodilo u duši nekog drugog čoveka. Onaj koji sad živi i koji je u meni, samo posmatra onog drugog, koji je mrtav. Ja sam imao dva života, sasvim različna; spoljni događaji su bili znamenje za svršetak jednog i nastajanje drugog; sve je to nepobitno tačno. Moj aktivni, uzbuđeni, strasni život, pun protivurečnih trzaja i mnogobrojnih telesnih utisaka, završio se u dvadeset drugoj godini. U to doba sam, odjednom, učinio veliki napredak ; i došlo je nešto drugo. Tada sam, za svoju upotrebu, jasno napravio dva dela među svetom i u sebi: s jedne strane spoljašnji element, za koji želim da bude raznovrstan, šaren, skladan, beskrajan, i od koga usvajam samo sliku, da u njoj uživam; s druge strane, unutrašnji element koji zbijam da bih ga učinio jedrijim, i u koji puštam da se kroz otvoren prozor razuma široko ulivaju najčistiji zraci Duha. Ti nećeš naći da je ova rečenica vrlo jasna; potrebna je čitava knjiga da se ona razvije. Ipak se ja nisam odrekao nečega za života, kao što mi izgleda da ti misliš. Ja širim grudi da potpuno, kao svi drugi, udišem miris ruža, i širim oči da posmatram mesečinu , ni ljubav ni prijateljstvo nisam odbacio. Naprotiv, uzeo sam naočare da ih jasnije raspoznam. Ispitaj me iznutra koliko ti je volja, nećeš naći ničega što bi imalo da te ražalosti, ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Želeo bih da možeš čitati u mom srcu: suze sumnje i utučenosti koje ti teku izmenile bi se u suze radosti i sreće. Jeste, ja te volim, volim te, čuješ li? Treba li da to uzviknem još jače? Ali, pošto ja znam za običnu ljubav, koja ume samo da se smeši, zar je moja krivica što celo moje živo biće nema ničeg blagog u svom držanju? Rekao sam ti već koža mog srca, kao i ruku, dosta je rapava: čovek se povredi kad je se dotakne, ali odozdo je možda zato utoliko mekše. Ako mi ti i dalje budeš prebacivala draga što ti ne dolazim, šta mogu da ti odgovorim? Ti me bez razloga mučiš kad me podsećaš ( što je, tako mi Boga! nepotrebno, jer dosta ja sam to zamišljam ) da ti zbog toga patiš i da te to muči. Kad bih mogao, kad bih.... kad bih, uvek taj prokleti pogodbeni način, užasni način u koji se oba glagolska vremena stavljaju.

      Zaista sam glup večeras! Možda je to posledica ove mesečine napolju. Sad sam se prošetao pod drvećem i žudeo za tobom, prizivao te. Šetali bismo lepo ne govoreći ništa, ja bih te držao oko struka. Sanjario sam o tvom belom liku čija se boja izdvaja na zelenoj, bledo osvetljenoj travi, o tvojim plavim očima, vlažnim i blistavim od svetlosti, kao nežno plavetnilo neba ove noći. O, voli me, čuj, uvek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu ! A vi, zašto vi rastete? Opet ti hvala na pomorandžinim cvetićima, tvoja pisma sva mirišu na njih! Kad odem u Pariz, hoću da ti ukrasim sto za cveće biljkama koje najviše voliš; to jadno cveće bar neće imati trnja. Sa cvećem moje ljubavi nije isto, kao što mi se čini.
Laku noć! Laku noć !
( 40 - 42 str. )

______________________

 Kroase, ponedeljak veče, pola časa posle ponoći, 12.septembar 1853 )

U glavi mi se vrti od muke, obeshrabrenja i umora. Četiri sam časa proveo, a nisam mogao da sastavim ni jednu jedinu rečenicu. Danas nisam napisao nijednog redka, ili tačnije, nažvrljao sam ih dobru stotinu! Kakav užasan rad! Kakva dosada ! Ah, umetnost, umetnost! Pa šta je ta besna himera koja nam jede srce, i zašto? Ludost je sebi zadavati toliko muke! Ah, ta Bovari, dobro ću je zapamtiti! Meni je sada kao da su mi oštrice nožića pod noktima, i imam potrebu da škripim zubima. Kako je to glupo! Eto dokle dovodi čoveka ta prijatna razonoda književnost, ta zaslađena pena! Ono što mi teško ide to su obična stanja i prostački razgovori. Dobro pisati o beznačajnom i sačuvati mu u isti mah spoljni izgled, kroj, same njegove reči, to je zaista dovraga teško, i da vidim sada kako se rađaju preda mnom te ljubavne stvarčice za trideset strana najmanje. Skupo se plaća ta stvar, stil ! Počinjem nanovo ono što sam napisao predprošle nedelje. Dva ili tri utiska je Buje ocenio kao promašena i to s razlogom. Treba da opet rušim skoro sve svoje rečenice.


_______________________


(1847)

Govoriš mi vrlo nežne stvari, draga Muzo. Eh bien, zauzvrat primi sve ono još nežnije no što bi mogla zamisliti. Tvoja ljubav prodire u mene poput mlake kiše, i ja osećam kako me nataplja do same srži moga srca.

Ne imaš li ti sve što mi je potrebno da bih te ljubio – telo, um, nežnost? Proste si duše i tvrde glave, vrlo malo si kao pesma, ali krajnje pesnička; u tebi nema do dobrote, i sva si poput svojih grudi, sva bela i meka na dodir.

One koje sam poznavao, nisu se mogle meriti s tobom, i dvojim da se one za kojima sam žudio mogu meriti s tobom. Ponekad pokušavam zamisliti kako će izgledati tvoje lice u starosti, a meni se čini da ću te voleti kao što te danas volim, a možda i vise.

__________________


Prekriti ću te s ljubavi idući puta kada te vidim, s milovanjima, sa zanosom. Želim te ispuniti sa svim užicima tela, tako da se onesvestiš i umreš. Želim da budeš zadivljena sa mnom, i priznaš sebi da nikada nisi sanjala o takvoj ekstazi. Kada ostariš, želim da se prisetiš tih nekoliko sati, želim da tvoje suhe kosti podrhtavaju od radosti kada se tih trenutaka prisetiš


_____________________

 Gospođa Bovari nema ničeg istinitog. To je potpuno izmišljena priča: ja nisam u nju uneo ništa od svojih osećanja ni od svog života. Iluzija (ako neke ima) dolazi naprotiv od bezličnosti tog dela. Jedno od mojih načela je da ne treba sebe pisati. Umetnik treba da bude u svom delu kao bog u svemiru, nevidljiv, a svemoćan; neka se svuda oseća, ali neka se ne vidi.

(1852.)

______________________

Kad čovek ne može biti umetnik, postaje kritičar; isto tako kao što postaje doušnik kad ne može postati vojnik."



(1846.)

Danilo Kiš, poezija

Poslednje Kiševo pesničko, ali književno oglašavanje u novinama bilo je objavljivanje pesme „Na vest o smrti gospođe M. T“, u listu Politika, avgusta 1989. godine. Pesma je bila posvećena istaknutoj beogradskoj pozorišnoj ličnosti, Miri Trailović i bila je, o paradoksa, svojevrsni autonekrolog. Objavljena nekoliko meseci pre Kišove smrti, ona nije kurtoazno prigodna pesma o smrti jedne javne ličnosti i autorove prijateljice, već pesma koja u sebi ima nečeg proročanskog. U njoj se autor, neizlečivo bolestan, obraća smrti, ruga joj se, ironiše je, da bi u poslednja dva stiha došlo do mirenja sa njom:



Na vest o smrti gospođe M. T.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa,
skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.

Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.

(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)


______________________________________

U jednom svom ranom poetskom zapisu iz 1955, Kiš kaže:


                          Biografija
     Divna je pijanica bio Eduard Kon.
     Imao je naočare od sjajnih prizama i kroz njih je gledao svet
           kao kroz dugu.
     ...
     Vetar mu je razvejao pepeo kroz vitki dimnjak
          krematorijuma, visoko, visoko..
                   sve do duge.








ANATOMIJA MIRISA



Odoratus impedit cogitationem

 Sv. Bernar

evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom
od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka
od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje
najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmešaju
čas na jednu čas na drugu stranu
i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih.

_______________________________________



JESEN

 počinju bračne svečanosti
ljubavni krici detlića liče
na udaranje po bubnju
umetnost sviđanja je beskrajno
raznolika

divlje se patke zaručuju
u novembru
događa se tako
da se jata putnika
doletelih čak iz rusije
nađu sa starosedeocima na istim
jezerima na il-de-fransu
i tada dolazi do velikih ljubavi
praćenih tragedijama
i ogovaranjem.

__________________________________________

NARICATI, NARICATI

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.
Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.
Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo, pred opelom.
Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.
S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.
Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.
Kročiti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.
Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca u oči.
Drhtati na mesečini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.
Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.
Oprostiti svakom. Pokajnički.
Grliti sanduk, očajnički.
Testament strašni sricati,
i naricati, naricati, naricati.






SVATOVI


Iz mog doma
izlaze svatovi

Crni su mi odneli
Majku

a beli
sestru

Mome srcu jednako zvuči
pucaju li zvona
il zvone puške

 Iz mog doma
izlaze svatovi.

1955.
___________________________________________

SUTRA


Svake večeri, umoran od ostvarenih želja, ali uvek s
drhtajem nade u srcu, prošapćem jednu reč:
Sutra!
Sutra će mi neko reći: sine;
sutra će mi neko reći: dragi;
sutra će mi neko reći:... volim;
sutra ću sve patnje u jedan grob sahraniti, u jedan grob
bez krsta, bez znaka, da ni spomena na njih ne ostane;
sutra...
I tako trista šezdeset pet dana u godini –
Sutra!... Sutra!

_____________________________________

OPROŠTAJ S MAJKOM


Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nežne razgovore.

Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,

samo jednu reč utehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savet pre no se kaže: "Zbogom..."
nežnu ljubav majke koje više nema.



BICIKLO

1

tu ništa nije bez
uspomene
to su kosti

točkove pokreću
mesečeve mene

danju se u njima igraju
sunčeva deca
dok ne popadaju od
vrtoglavice

pa noću sanjaju
kako lete
preko reke

(dolazi anđela
na biciklu
na tom velikom
muškarcu)

2

mada mu već trave o
glavi rade mada
već menja košuljicu kao
zmija

njen smeh još mu
u kostima zvoni

(dolazi zlatokosa
na labudu
pravo sa meseca)

____________________________________


Džojsova plavokosa devojka


Svest o goloj laži i
požar pobune
i
trešnje za horizontom

Vedra noć
na stepeništu
tramvaja
stihovi o zvezdanoj
noći

robovanje
seti

Soba slučajne žene
sa blatnjave ulice
toplo dizanje i
spustanje obnaženih
grudi

Prvi sumraci i
prljavi kvartovi
javnih kuća

Namirisana tela
i nešto
neodređeno

Čula zaluđena
pohotom
Stihovi za plavokosu
ženu
sa tramvajskog
stepeništa
____________________________________

Kraju mog detinjstva, ja o tebi sanjam,
kao o djevojci očiju plavih.
I kad mi se u snu tvoje nebo javi,
od radosti plačem - rad tvojih svitanja.

I sve ti opraštam, kao sinu mati,
il kao sin majci - kako ti drago -
i sreću nestalu, za kojom sam trago,
a koju mi nijesi, nijesi htjelo dati -

i oca bez humke, i majku u grobu,
djevojku Evu - djetinjstva krin sveli -
i sve to, i sve to, što su mi odnijeli
potoci tvoji, potoci bijeli...

I sve ti opraštam i o tebi sanjam,
kao o djevojci očiju plavih.
I kad mi se u snu tvoje nebo javi,
sa suzom u oku sanjam ti svitanja.

____________________________________





Apolinerovi ljubavni Stihovi



 Redovi pisani
na prljavim odrescima kartona
na listovima
kalendara
na koricama Mercure de Francea

brigadir 38.artiljerijskog puka
duboko u šumi
čeka odgovore

na novu godinu 1915
u vozu
između Nice i Marselja

ogromno plavo more
i jutro puno svetla
susret
na fonu rata
kiše
i očajanja

i napravi joj
prsten
od komadića bakra
nemačke granate
kalibra
77

o ta jasna slika
snaga duha
jedne Viktorije Kolone
i mistični žar
Svete Tereze

rat
ta golema drama
raspadanja
bedemi
od živog mesa

mirisni anđeo
lebdi
iznad crnog
dima

nož za hartiju
napravljen takođe od nemačkih
granata
dugmad sa šinjela
blistavo krilo
leptira

mirisni anđeo lebdi
iznad crnog
dima
___________________________________



SAVETI MLADOM PISCU

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista;
ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

 

______________________________________

 

LEGENDA O SPAVAČIMA

 

( himna iz romana )

 

Probudi se, o ti koji spavaš, probudi se veliki spavaču,
probudi se veliki snevaču,
ti veliko srce te pećine mračne,
budi se iz sna-mrtvila,
jer te možda neko sanja, neki božanstveni snevač,
neko čija paganska vjera propovjeda tamu,
neko ko je dosegao savršenstvo svoje paganske
vjere,
pa mu se sad duša vija po paganskim rajskim
predjelima,
a san mu nije ko nama obmana,
no san mu je ko i java jasan,
pa mu nema nesreće buđenja,
kad je u snu sreo Prisku svoju,
al mu nema – jaoj! – ni pomoću
kada mu mora pritiskuje grudi,
i uzalud trlja svoje oči, i uzalud hoće da se budi;
probudi se, veliki spavaču, da doživiš radost
ranoranioca,
i mirise kedrova, šaputanje maslinjaka,
svježu rodu rosnih trava, i pjevanje strnadica,
i šum reke
i bistrinu neba plava
i sunčeve zrake rujne, blagodati dobrog sunca,
sunca koje je tvoja vjera,
sunca koje je tvoja java,
sunca što se rađa na istoku zorom
kao svjetlost očišćenja, ko pobjeda nad
mračinom,
jer si slatka mana s neba, jer ti si Njegova slava,
jer ti si…18

_______________________________________

ĐUBRIŠTE


Ljudski i životinjski otpaci: nokti kose
Ženske kose koje su pucketale pod električnim dodirom češlja
Liskuni žuljeva zasecanih žiletom
Mrki lišajevi rana
Dlake s nogu iz nosa iz uva
Mirišljava mahovina ženskih pazuha
Lobanje riba
Raširene lepeze rера
Dvosekli češljevi ribljih kičmi
Ošurene kokošije glave
Crno vlažno реrје
Zgrčene kokošinje noge od voštanih krljušti
Životinjske kosti iz kojih je isisana srž
Zelena creva živine vezana u čvor
Tube ribljih kostiju slične uzorcima za igle
Dvostruki baloni ribljih mehura
Ogrizine jabuka
Koštice od šljiva bresaka lubenica
Koštice od višnje kao vitamini
Zgužvani indigo sa šiframa
Trulo voće čije meso jedu crvi kao meso ljudsko
Izgrižene muštikle od višnjevog drveta od kaučuka od ćilibara
Muštikle požutelih prstiju
Plavi žileti plave koverte za žilete tramvajske karte etikete
Papirne čipke teleprinterskih traka
Otpaci uštirkane čipke
Zlatne čaure praznih karmina kao puščane čaure
Ljuske od jajeta iz kojih su se izlegla kljunata čudovišta bez krila i repa
Poklopci pivskih flaša
Crepovi slomljenih saksija
Rogozina trula slama
Crni barjak kišobrana
Ptičji skelet suncobrana
Salvete na kojima je utisnuta posmrtna maska usana
Prazne kese od hartije koje čuvaju u svojim naborima zrna kristala kao u mekom mesu školjki
Presečena šargarepa sa svojim godovima u sredini zelenim pa sve rujnijim
Коrе od graška kao odsečene usne
Pregorele sijalice kao jaja žar-ptice (žice)
Članske karte sa svojih deset zapovesti u koje više niko ne veruje
Požutele manžete
Svilene kravate kao iščupani strukovi vodenih cvetova
Isceđene tube paste za zube
Čepovi
Fotografije snimljene pri mesečini
Karanfili koji grozno trunu
Lale narcisi gladiole
Кrinovi koji daju đubrištu svečan izgled groblja
Ekseri spajalice rajsnegle igle šrafovi ukosnice
Riđi uvojci bakarne žice
Ispražnjene hemijske olovke
Paučina najlon čarapa
Rasparene rukavice
Vezice ringle pločice
Stare cipele koje polako postaju zelene kao trava
Dečji crteži sunca i neba na koje kiša stavlja svoje potpise pretvarajući ih u remek-dela
Drečeći omoti knjiga kao krvava materica muzâ poezije
Ženske ukosnice čiji su se kljunovi mimoišli kao kljun papagaja
Pokisle trake krep-papira
Zarđale žice
Čipkasti otpaci oštraljkom oštrenih olovki
Kore oraha kao rastvorene ptičje lobanje
Trule moždine oraha poput ljudskog mozga
Cevčice od slamke i njine srozane čarape od cigaret-papira
Četke za zube u kojima je ostalo samo korenje u desnima od stakla
Kutije od lima od kartona
Staklene epruvete u kojima su ležali aspirini kao zreo grašak
Boce od mleka piva koka-kole
boce sa malecnim ustima kao u pijavice
boce zurle frule okarine
boce sa razvaljenim trbuhom kao u riba
boce sa zelenim poseklinama
boce što zaudaraju na džibru i na povraćanje
boce sa jabukom-pampurom u gubici kao u zaklanog praseta
boce sa ustima mastiljavim kao usta osnovca
kore od narandže kao koža žena između lopatica
kore od narandže sa postavom kao postava kožnih rukavica
kore hleba raskiseljene u prljavoj vodi kao u krezubim ustima staraca
isceđene polulopte limunova
spiralne opruge korâ od jabuke
Коrе od lubenica kao sveže konjsko meso na koje su
napadale velike crne muve
kore banane kao odrani muški ud
kore krompira sečene neštedimice prosto kao što se seče hleb
Smeđe pramenje prašine
Pepeo cigareta
Isceđeni opušci poput velikih belih crva koje je izleglo đubrište
Prezervativi u čijoj ljigavoj kesi trunu homunkulusi
Talasasti porcelan slomljenih tanjira
Zgužvane novine koje kasne i po mesec dana
Plastika pleksiglas
Grumenovi vate na kojima se gruša krv i gnoj
Dugmad od roga pleha i sedefa
Komadi gaze kao skinuti s đerđeva
Binde na kojima cveta cvet ženskosti
Flasteri na kojima su ostale zlatne dlake s belim korenjem
Pesme (pa i ova)
Koverte sa iščupanom ljubičastom utrobom
Маrkе crvene žute plave zelene
marke na kojima se prse državnici pesnici i osvajači vasione
marke zarobljene dodirom jezika kao što se zarobljavaju ljubavnici
marke za kojima luduju filatelisti spremni da ih balsamuju
marke žigosane kao stoka
marke opervažene čipkom
marke na kojima cveta cveće i reže lavovi
marke sa pečatima gradova
marke sa datumima kao na bocama s pasterizovanim mlekom
kako bi đubrište bilo uvek sveže
Pisma pisana na kolenima u vozu
pisma pisana na velikim pisaćim mašinama vitkim prstima
daktilografkinje prstima sa kojih je upravo polizala puter
pisma pisana dečjom rukom
pisma pisana drhtavom rukom staraca
razglednice pisane hemijskom olovkom na terasama kafana
pisma sa mandatima čuvenih hotela
ljubavna pisma od kojih kiša napravi tragediju
Đačke sveske koje treba čuvati za starost
Posmrtni plakati o kojima se nema šta reći
Salata zelen kupus zelje zimzelen
Кораr рараr karanfil karfiol
Ogrizine jabuka (opet)
Grozdovi jorgovana što se raspada veličanstveno kao izvađena pluća pušača
Krpe lastike kragne
Mušeme muslinske marame svila
Ruže
ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi
ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi
ruže na koje sleću muve
ruže koje su zavijale u tanke šuštave papire vlažne ruke prodavačica
ruže koje su držane u kristalnim vazama kao zlatne ribe
ruže kojima su menjali vodu kao obloge na čelu bolesnika
ruže vezane žicom kao zločinci
ruže sa zglobovima sličnim zglobovima papkara
ruže sa lišćem tako nalik na veštačko
ruže zbog kojih sam se probudio u 3,30 noću kako ih ne bih do sutra zaboravio

Horhe Luis BORHES, TLON UQBAR ORBIS TERTIUS

VRT SA STAZAMA ŠTO SE RAČVAJU
i Maštarije
PROLOG

OSAM priča sadržanih u ovoj knjizi ne traže mnogo objašnjavanja. Osma (Vrt sa stazama što seračvaju) policijska je novela; čitaoci će prisustvovati svim pripremnim radnjama i izvršenju jednog zločina, čija im je namera poznata, ali koji, čini mi se, neće razumeti sve do poslednjeg stava. Ostale su fantastične; jedna među njima — Lutrija u Vavilonu — nije sasvim čista od simbolizma. Ja nisam prvi autor pripovesti Vavilonska biblioteka; oni koji bi želeli da upoznaju njenu istoriju I njenu predistoriju mogu pročitati izvesnu stranicu 59. broja časopisa Sur, koji navodi raznolika imena Lesipa i Lasvica, Ljuisa Kerola i Aristotela. U Kružnim razvalinama sve je nestvarno Pjeru Menaru, piscu Don Kihota nestvarna je sudbina koju sebi nameće glavni junak. Naslovi dela koja mu pripisujem nisu naročito zanimljivi, ali nisu proizvoljni; oni sačinjavaju krivulju njegove duhovne povesti. Mukotrpan je i osiromašuje taj zanos koji se sastoji u pisanju debelih knjiga, u razvijanju na petstotina stranica jedne misli koja bi se usmeno mogla savršeno izložiti u nekoliko minuta. Kudikamo je bolji onaj postupak koji se sastoji u zamišljanju da te knjige već postoje, i da se onda da njihov izvod, njihov komentar. Tako je postupio Karlajl u Sartor resartus, Bater u The fair haven: dela isto tako nesavršena, pošto nisu manje tautološka od ostalih. Uviđavniji, nesposobniji, lenji, ja sam više voleo da pišem beleške o izmišljenim knjigama. Tako su postali Tlon Uqbar Orbis Tertius; Ispitivanje dela Herberta Kvejna; Približavanje skrivenome. Poslednja priča je iz 1935; nedavno sam čitao The Sacred fount (1901), čija je opšta osnova možda slična. Pripovedač, u Džemsovom izvrsnom romanu, istražuje da li A ili C utiču na B-a; u Približavanju skrivenome on predoseća ili pogađa kroz B-a veoma daleke živote Z-a, kojeg B ne poznaje.


Buenos Aires,
10. novembra 1941.
Horhe Luis BORHES




TLON UQBAR ORBIS TERTIUS



ZA OTKRIĆE Ukbara dugujem sprezi jednog ogledala i jedne enciklopedije. Ogledalo jeuznemiravalo dno hodnika u izvesnoj vili u ulici Gaona, u Ramos Mehija; enciklopedija se varljivo zove The Anglo-American Cyclopaedia (Njujork, 1917). To je doslovno preštampana, ali isto tako dosadna, Encyclopaedia Britannica iz 1902. Događaj se zbio otprilike pre pet godina. Bioj Sesares obedovao je te večeri sa mnom i izlagao nam obimnu polemiku o pisanju romana u prvom licu, u kome pisac izostavlja ili izvitoperava činjenice i pada u više protivrečnosti, koje dopuštaju malom broju čitalaca - jednom veoma malom broju čitalaca - da pogodi užasnu ili običnu stvarnost.Ogledalo nas je vrebalo iz dubine hodnika. Otkrismo (u pozno doba noći takvo otkriće je neizbežno) da ogledala imaju u sebi nešto nakazno. Bioj Sesares nas onda podseti kako je osnivač neke sekte iz Ukbara rekao da su ogledala i snošaj gnusne stvari, jer umnožavaju broj ljudi. Upitah ga za izvor te pamćenja dostojne misli i on mi odgovori da je sadrži The Anglo-American Cyclopaedia u svome članku o Ukbara. U vili (koju smo uzeli u zakup nameštenu) nalazio se jedan primerak tog dela. Na poslednjim stranicama XLVI sveske nađosmo jedan članak o Upsali; na prvim XLVII, drugi, o Ural-Altaic Languages, ali ni reči o Ukbaru. Bioj, malo pometen, - pregleda sveske sa sadržajem. Uzalud je pretražio sve oblike kojise mogu zamisliti : Ukbar, Ucbar, Ooqbar, Oukbahr. Pre no što će otići, reče mi da je to jedna oblast u Iraku ili u Maloj Aziji. Priznajem dasam se složio sa izvesnom nelagodnošću. Pomislio sam da je tu zemlju bez ličnih isprava i togosnivača sekte na brzu ruku izmislila Biojova skromnost kako bi opravdala jednu misao. Jalovo ispitivanje atlasa Justusa Pertesa učvrstilo me je u mojoj sumnji.

Sutradan Bioj me pozva iz Buenos Airesa. Reče mi da ima pred sobom članak o Ukbaru, u XLVI svesci Enciklopedije. U njoj nije bilo imena osnivača sekte, ali se nalazio opis njegovog učenja, izraženog recima skoro istovetnim sa onima koje mi je ponovio, iako, možda, manje književnim. Bio se setio onog: Copulation and mirrors are abominable. Tekst Enciklopedije je glasio: Za pristalice te sekte vidljivi svet bio je opsena ili (tačnije) varka. Ogledala i očinstvo su gnusne stvari(mirrors and fatherhood are abominable), jer ga umnožavaju i rasprostranjuju. Rekoh mu, neizneveravajući istinu, kako bih voleo da vidim taj članak. On mi ga donese posle nekoliko dana, što me je iznenadilo, jer vrlo savesno izrađeni kartografski sadržaj Riterovog Erdkunde nije pokazivaoni traga od imena Ukbar.

Sveska koju je Bioj doneo bila je zaista XLVI sveska zbirke Anglo-American Cyclopaedia. Na naslovnoj strani i na poleđini svake sveske nalazila se ista azbučna oznaka (Tor — Ups) kao i nanašem primerku, samo umesto 917 strana knjiga ih je imala 921. Te četiri dodane strane sadržavale su članak o Ukbaru : nepredviđen (kako će to čitalac zapaziti) azbučnim imenikom. Posle smo proverili da između svezaka nema druge razlike. Obe (kako mislim da rekoh) preštampane su s desetog izdanja Britanske enciklopedije. Bioj je do svog primerka došao na nekoj od mnogobrojnih javnih rasprodaja.

Pročitali smo članak prilično pažljivo. Mesto koje je pomenuo Bioj možda je jedino iznenađivalo. Ostalo se činilo veoma verovatno, u tesnoj vezi sa opštim tonom članka i (razume se po sebi) pomalo dosadno. Pročitavajući ga ponovo otkrismo ispod njegovog oporog stila jednu bitnu neodređenost. Od četrnaest imena sadržanih u geografskom delu poznali smo samo tri -Korasan, Jermenija, Erzerum - umetnuta u tekst na sumnjiv način. Od istorijskih imena jedno jedino: varalica i opsenar Esmerdis, naveden više u prenosnom smislu. Beleška kao da je određivala granice Ukbara, ali njena maglovita upućivanja odnosila su se na reke, vulkanske kratere i planinske lance te iste oblasti. Pročitasmo, na primer, da nizije Tsal Jalduma i delte Akse obeležavaju južnu granicu i da po ostrvima te delte ima u izobilju divljih konja. To na početku 918. strane. U istorijskom delu (strana 920) saznadosmo kako su usled verskih progona u XIII veku pravoslavni hrišćani našli pribežište na tim ostrvima, na kojima još postoje njihovi obelisci i gde nije retkost da se iskopaju njihova ogledala od kamena. Deo jezik i književnost bio je kratak. Jedan jedini podatak vredan pamćenja govorio je da je književnost Ukbara nosila fantastično obeležje i da se njegovi junački spevovi i legende nikada nisu odnosili na stvarnost, nego na dve izmišljene oblasti Mlejnas I Tlon. Bibliografija je nabrajala četiri knjige koje mi dosad nismo našli, iako se treća - Sajlez Haslam: History of the land called Uqbar, 1874 - nalazi u katalozima knjižare Bernarda Kvariča (Haslam je isto tako objavio i A general history of labyrinths.) Prva, Lesbare and lesenswerthe Bemerkungeniiber das Land Vkkbarin Klein-Asien,potiče iz 1641. Delo je napisao Johanes Valentinus Andrea. Činjenica je značajna; nekoliko godina docnije sretoh neočekivano to ime nastranicama De Kvinsija (Writing, knjiga trinaesta) i saznadoh da ono pripada jednom nemačkom teologu koji je, početkom XVII veka, opisao izmišljenu zajednicu Ružinog Krsta, koju su drugi zatim osnovali po uzoru na ono što je on sam prethodno bio zamislio.

Te večeri otišli smo u Narodnu biblioteku: uzalud smo prelistavali atlase, kataloge, godišnjake geografskih društava, memoare putnika i istoričara: niko nikad nije bio u Ukbaru. Ni u opštem imeniku Biojove enciklopedije nije bilo toga imena. Sutradan Karlos Mastronardi (kome sam ispričao slučaj) primetio je u jednoj knjižari u Korijentes u Talkahuano crnu i zlatnu poleđinu Anglo-američke enciklopedije... Ušao je i pregledao XLVI svesku. Naravno, nije našao ni najmanjeg traga o Ukbaru.

                                                       II

Među bujnim koznjakom i u varljivom dnu ogledala u hotelu Adroge još živi bleda i sve nejasnija uspomena na Herberta Aša, inženjera Južnih železnica. Tokom celog svog života patio jeod nestvarnosti, kao toliki Englezi; otkako je umro, nije više čak ni utvara kakva je već onda bio.Bio je visok i preosetljiv, a njegova pravougaona umorna brada bila je riđe boje. Bio je, mislim, udovac, bez dece. Svake godine odlazio je u Englesku: da obiđe (to zaključujem po fotografijama koje nam je pokazivao) neki sunčaN sat i nekoliko hrastova. Moj otac bio je s njim sklopio (glagol je preteran) jedno od onih engleskih prijateljstava koja počinju isključivanjem poveravanja i koja ubrzo izostavljaju razgovor.

Bili su uobičajili da razmenjuju knjige i novine i da igraju šah, ne progovarajući ni reči... Sećam gase u hodniku hotela, s knjigom o matematici u ruci, kako ponekad posmatra nedokučive boje neba. Jedno poslepodne razgovarali smo o dvanaestičnom brojčanom sistemu (u kome se dvanaest piše sa10). Aš je rekao kako upravo prevodi ne znam koje dvanaestične tablice na šezdesetične (u kojimase šezdeset piše sa 10). Dodao je da je taj rad poručio od njega neki Norvežanin, u Rio Grande doSul. Osam godina smo se poznavali s njim i nikad nije pomenuo svoj boravak u toj oblasti... Progovorili smo još koju o životu u polju, o capangas, o brazilijanskom poreklu reči gaucho (koju pojedini stariji stanovnici istoka još izgovaraju gaoucho) i nismo izustili više ni slovca - bog nekami oprosti - o dvanaestičnim funkcijama. U septembru 1937. (bili smo u hotelu) Herbert Aš umreod prskanja krvnog suda. Nekoliko dana pre toga primio je iz Brazila preporučen paket. Bila je to knjiga velike osmine. Aš ju je ostavio u baru, gde je ja - posle više meseci - nađoh. Stadoh da je prelistavam i osetih neku čudnu i laku vrtoglavicu, koju neću opisivati, jer nije u pitanju istorija mojih uzbuđenja, nego Ukbar, Tlon i Orbis Tercijus. U toku jedne noći po islamu koja se zove Noć nad noćima širom se otvaraju tajne vratnice nebesa i voda u krčazima biva slađa; da su se ta vrata otvorila, ja ne bih osetio ono što sam osetio toga dana. Knjiga je bila napisana na engleskom i imala je 1 001 stranicu. Na poleđini od žute kože pročitah ove čudne reči, koje su se nalazile i na naslovnoj strani : A first encyclopaedia of Tlon. Vol. XI. Hlaer to Jangr. Nije bilo nikakve oznake ni o godini ni o mestu. Na prvoj strani i na listu svilene hartije, koji je pokrivao jednu od slika u boji, bio je naštampan neki plavi izduženi kolut s natpisom Orbis Tertius. Dve godine pre toga otkrio samu jednoj od svezaka izvesne enciklopedije koju su napisali književni gusari kratak opis neke izmišljene zemlje; sad mi je slučaj doneo nešto još dragocenije i teže. Sada sam imao u ruci obiman metodičan odlomak potpune istorije jedne nepoznate planete, s njenim arhitekturama i svađama, sa strahovima njenih mitologija i grajom njenih jezika, s njenim carevima i njenim morima, s njenim mineralima i njenim pticama i ribama, s njenom algebrom i njenim zvezdama, s njenim bogoslovskim i metafizičkim rasprama. Sve to sređeno, povezano, bez ikakve vidljive doktrinarne ili parodične namere.

U XI svesci, o kojoj govorim, pominju se poznije i ranije sveske. Nestor Ibara, u jednom već klasičnom članku u Novom francuskom časopisu, porekao je njihovo postojanje. Ezekijel Martinez Estrada i Drije de La Rošel pobili su, možda pobedonosno, tu sumnju. Činjenica je da su dosad I najmarljivija istraživanja ostala besplodna. Uzalud smo preturili biblioteke obeju Amerika i Evrope. Alfonso Režeš, iscrpen i zamoren svojim potčinjenim poslovima, predlaže da svi zajedno preduzmemo posao obnavljanja ex ungue leonis mnogih i debelih svezaka koje nedostaju. On računa, poluozbiljno polušaljivo, da jedan naraštaj tlonista može biti dovoljan za to. Taj neprovereni proračun dovodi nas pred jedan osnovni problem: ko su bili izumitelji Tlona? Množina je neizbežna, jer je pretpostavka o jednom jedinom izumitelju - o nekom beskrajnom Lajbnicu, koji bi radio u tami i skromnosti - bila jednodušno odbačena. Misli se da je taj new world delo nekog tajnog udruženja astronoma, biologa, inženjera, metafizičara, pesnika, hemičara, algebrista, moralista, slikara, geometara... kojima rukovodi neki čovek nepoznatog genija. Pojedinci koji vladaju tim raznim oblastima nauke mnogobrojni su, ali nije isti slučaj i sa onima koji su sposobni da pronalaze, a još manje sa onima koji su sposobni da pronalazak potčine do krajnosti sistematskom planu. Taj plan je tako obiman da je doprinos svakog pisca beskonačno malen. U početku se poverovalo da je Tlon bio običan haos, neodgovorna tvorevina mašte; danas znamo da je to kosmos, i da su unutrašnji zakoni koji njime upravljaju bili formulisani, u najmanju ruku, bar privremeno. Biće mi dovoljno ako podsetim da je red izlaganja kojeg se pridržava XI sveska tako kristalno jasan i tako tačan da su prividne protivrečnosti te sveske najsigurniji dokaz o postojanju ostalih. Popularne revije su, s preteranošću koja se može oprostiti, učinile poznatim zoologiju i topografiju Tlona; ja mislim da njegovi providni tigrovi i njegove kule od krvi ne zaslužuju, možda, stalnu pažnju svih ljudi. Usuđujem se da zamolim za nekoliko časaka da bih izložio njegovo shvatanje sveta.


Hjum je jednom zauvek istakao da Berklijevi razlozi ne dopuštaju ni najmanji prigovor niti povlače za sobom i najslabije ubeđenje. To mišljenje je potpuno tačno kad se primeni na zemlju; potpuno netačno u Tlonu. Narodi te planete su - po samoj svojoj prirodi - idealistički nastrojeni. Njihov jezik i proizvodi njihovog jezika - vera, književnost, metafizika - pretpostavljaju idealizam. Za njih svet nije skup predmeta u prostoru ; to je jedan heterogeni niz nezavisnih zbivanja. On je nizovit, vremenski, ne prostoran. Nema imenica u hipotetičnom Ursprache Tlona, iz kojeg proističu »sadašnji« jezici i narečja, u njemu ima bezličnih glagola, određenih jednosložnim sufiksima (ili prefiksima) priloškog značenja. Na primer: u njemu nema reči koja bi odgovarala reči mesec, ali ima jedan glagol koji bi na srpskom glasio mesečariti ili mesečiti. Mesec se diže nad rekom kaže se hlor u fang axa-xaxas mio, što znači, po redu reči: nagore (upward) posle upornog gibanja, on zameseči. (Ksul Solar prevodi kratko: on hop-po-gibanju-zame-seči). Upward, behind theonstreaming it mooned.


Ovo što je rečeno odnosi se na jezike južne hemisfere. Za jezike severne hemisfere (o čijem Ursprachĕma malo podataka u XI svesci) prvobitna ćelija nije glagol, nego jednosložni pridev. Imenica se obrazuje gomilanjem prideva. Ne kaže se mesec, kaže se: vazdušno-svetlo-na-okruglo-tamnom ili narandžasto-tanani-nebeski, bilo koje drugo povezivanje. U izabranom slučaju zbir prideva odgovara jednom stvarnom predmetu; okolnost je potpuno slučajna. U književnosti tehemisfere (kao u postojećem svetu Mejnongovom) obiluju idealni predmeti, koji se u trenutku pojavljuju u svesti i iščezavaju, prema pesničkim potrebama. Njih ponekad određuje prosta istovremenost. Ima predmeta sastavljenih od dva iraza, jednog iz oblasti čula vida, a drugog izoblasti čula sluha: boja zore i daleki krik neke ptice. Ima ih koji su sastavljeni od mnogobrojnih izraza: sunce i voda protiv plivačevih grudi, rumeni treperavi talas koji se vidi zatvorenih očiju, osećaj čoveka koji pušta da ga nosi reka, a isto tako i san. Ti predmeti u drugom stepenu mogu se vezivati s drugima; taj postupak, pomoću izvesnih skraćivanja, praktično je beskonačan. Postoje čuveni spevovi sastavljeni od jedne jedine ogromne reči. Ta reč sadrži u sebi jedan pesnički predmet koji je stvorio pisac. Okolnost što niko ne veruje u stvarnost imenica čini, što je paradoksalno, njihov broj beskonačnim. Jezici severne hemisfere Tlona obuhvataju sve imenice indo-evropskih jezika, i još mnoge druge.

Nije preterano tvrditi da klasična kultura Tlona poznaje samo jednu disciplinu : psihologiju. Ostale su njoj potčinjene. Rekao sam da ljudi s te planete shvataju svet kao niz duhovnih zbivanja koja se ne odigravaju u prostoru, nego nizovito u vremenu. Spinoza pripisuje njihovom neiscrpivom božanstvu svojstva prostora i misli; niko u Tlonu ne bi razumeo uzajamno suprotstavljanje prvog (koji izražava samo izvesna stanja) i drugog - koji je savršen sinonim vasione. Drugim rečima: oni ne shvataju da ono što je prostorno traje u vremenu. Opažaj dima na vidiku, zatim zapaljenog polja, zatim cigarete koja je proizvela vatru smatra se kao primer povezivanja ideja.

Taj potpuni monizam ili idealizam poništava nauku. Objasniti jednu činjenicu (ili suditi o njoj) znači spojiti je s nekom drugom; to uzajamno povezivanje predstavlja u Tlonu izvesno docnije stanje subjekta, koje ne može uticati na prethodno stanje niti ga objasniti. Svako duhovno stanje je nesvodivo : prosta činjenica da se imenuje - id est, da se razvrsta - sadrži u sebi izopačavanje istine. Iz toga bi se moglo izvesti da u Tlonu nema nauka - čak ni rasuđivanja. Paradoksalna istina je da ona postoje, u skoro beskonačnom broju. S filozofijama se događa ono što se događa sa imenicama u severnoj hemisferi. Okolnost da je svaka filozofija a priori dijalektička igra, jedna Philosophie des Als Ob, doprinela je da se one umnože. Postoji obilje neverovatnih sistema, ali oni imaju prijatnu arhitekturu ili su senzacionalnog tipa. Metafizičari iz Tlona ne traže istinu, čak ni verovatnoću: oni traže začuđenost. Oni misle da je metafizika grana fantastične književnosti. Znaju da sistem nije ništa drugo do potčinjavanje svih vidova sveta bilo kojem među njima. Izraz svi vidovi mora se šta više odbaciti, jer on pretpostavlja nemoguće sabiranje sadašnjeg trenutka sa prošlostima. Ni množina prošlosti nije tačan izraz, jer on pretpostavlja jednu drugu nemogućnu radnju... Jedna odf ilozofskih škola u Tlonu došla je dotle da poriče vreme; ona rasuđuje ovako: sadašnjost je neodređena, budućnost je realna samo kao sadašnja nada, prošlost je realna samo kao sadašnja uspomena. (Rasi (The analysis of mind, 1921, strana 159) pretpostavlja da je planeta bila stvorena pre nekoliko minuta, nastanjena čovećanstvom koje se »seća« jedne nestvarne prošlosti.) Druga jedna škola izjavljuje da je sve vreme već proteklo i da je naš život jedva uspomena ili odblesak u sutonu - i, bez sumnje, izopačen i osakaćen - jednog nepovratnog zbivanja. Treća, da je istorija sveta - a u njoj naši životi i najsitnije pojedinosti naših života - rukopis kojim piše jedan bog nižega reda da bi se sporazumeo sa izvesnim demonom. Četvrta, da se svet može uporediti sa onim tajnim načinima pisanja u kojima sva znamenja nemaju istu vrednost i da je istinito jedino ono što se događa svakih tri stotine noći. Peta, da smo mi za vreme dok spavamo ovde budni na drugom mestu, i da je tako svaki čovek dva čoveka.


Među tlonskim učenjima nijedno nije izazvalo toliku sablazan kao materijalizam. Nekoliko mislilaca ga je izrazilo, s manje jasnoće nego revnosti, kao da izlažu neki paradoks. Da bi olakšao razumevanje ove nepojmljive teze, osnivač jedne jeresi iz XI veka (Vek, saglasno dvanaestičnomcisternu, označava razdoblje od sto četrdeset i četiri godine.) izumeo je sofizam devet bakarnih novčića. Skandalozna slava tog sofizma ravna je u Tlonu slavi eleatskih aforizama. Od ovoga »prividno ispravnog rasuđivanja« postoje mnogobrojna tumačenja, s različitim brojem komada bakarnih novčića i brojem puta kad su nađeni: evo najčešćeg:

U utorak, X prelazi jedan napušteni put i gubi devet bakarnih novčića. U četvrtak, Y nalazi na putučetiri novčića malo zarđalih od kiše što je pala u sredu. U petak, Z otkriva tri novčića na putu. U petak ujutru, X nalazi dva novčića u hodniku svoje kuće. Osnivač jeresi bi iz ovog događaja hteo da izvede stvarnost - id est, kontinuitet - devet nađenih novčića. Apsurdno je (tvrdio je on) zamišljati da četiri novčića nisu postojala između utorka i četvrtka, tri između utorka i petka posle podne, dva između utorka i petka ujutru. Logično je smatrati da su oni postojali - bar tajno, na način neshvatljiv za ljude - u svim trenucima ova tri vremenska razdoblja.

Tlonski jezik odbija da izrazi taj paradoks; većina ga nije shvatila. Branioci zdravog smisla ograničili su se, u početku, na poricanje istinitosti događaja. Ponavljali su kako je to jedna jezička obmana, zasnovana na smeloj upotrebi dve kovanice, neposvećene upotrebom i strane svakoj ozbiljnoj misli: glagola naći i izgubiti, koji sadrže u sebi lažno zaključivanje (petitio principii), jer unapred pretpostavljaju istovetnost devet prvih i devet poslednjih novčića. Isticali su da svaka imenica (čovek, novčić, četvrtak, sreda, kiša) ima samo figurativnu vrednost. Ukazivali su na podmuklu okolnost: malo zarđalih od kiše što je pala u sredu, koja unapred pretpostavlja ono što treba dokazati : kontinuirano postojanje četiri novčića, između četvrtka i utorka. Objašnjavali suda je jednakost jedno, a istovetnost drugo, i iskazali su neku vrstu reductio ad absurdum, to jest hipotetičan slučaj devetorice ljudi koji u toku devet uzastopnih noći podnose oštar bol. Zar ne bi bilo smešno - postavili su oni pitanje - tvrditi da je taj bol isti? ( Danas, jedna od tlonskih crkava tvrdi na platonski način da određeni bol, određeni zelenkasti preliv žutog, određeni stepen toplote, određeni zvuk sačinjavaju jedinu stvarnost. U vrtoglavom trenutku snošaja svi ljudi su isti čovek. Svi ljudi koji ponavljaju jedan stih od Šekspira jesu Viljem Šekspir.) Kazali su da je šef jeretičkog pravca bio podstaknut jedino bogohulnom namerom da pripiše božansku kategoriju bića običnim novčićima i da čas poriče mnoštvo a čas ne proriče. Dokazivali su: ako jednakost sadrži istovetnost, onda treba prihvatiti i to da su devet novčića jedan jedini novčić.

Stvar je neverovatna, ali ta pobijanja nisu bila konačna. Stotinu godina posle postavljanja problema jedan mislilac, ne manje sjajan od osnivača jeresi, ali pravovernog pravca, izneo je veoma smelu postavku. Ta srećna postavka tvrdi da postoji samo jedan subjekt, da je taj nedeljivi subjekt svako od bića koja nastanjuju svet i da su ona organi i obrazine božanstva. X je Y i Z. Z otkriva tri novčića, jer se seća da ih je X izgubio; X nalazi dva u hodniku, jer se seća da su ostali pronađeni...Sveska XI navodi na misao da su tri presudna razloga obezbedila potpunu pobedu ovome idealističkom panteizmu. Prvi, odbacivanje solipsizma; drugi, mogućnost da se sačuva psihološka osnovica nauka; treći, mogućnost da se sačuva vera u bogove. Šopenhauer (strasni i vidoviti Šopenhauer) postavio je veoma slično učenje u prvoj svesci Parcrga und Parali-pomena.

Tlonska geometrija obuhvata dve prilično različite nauke: vidnu i opipnu geometriju. Ova poslednja odgovara našoj i stavlja se u zavisan položaj prema prvoj. Osnovica vidne geometrije je površina, ne tačka. Toj geometriji su nepoznate paralele, i ona tvrdi da čovek koji menja svoje mesto u prostoru preinačava oblike koji ga okružavaju. Osnovica njihove aritmetike je pojam beskonačnih brojeva. Oni podvlače značaj pojmova »veći« i »manji«, koje naši matematičari obeležavaju sa > i sa <. Tvrde da radnja brojanja preinačava količine i preobraća ih iz beskonačnih količina u konačne. Činjenica da više pojedinaca koji broje istu količinu dobijaju jednak rezultat jeste, za psihologe, primer vezivanja ideja ili dobre uvežbanosti sećanja. Mi već znamo da je u Tlonu subjekt saznanja jedan i večit.

U književnim navikama misao o jednom jedinom subjektu isto je tako svemoćna. Knjige su retko kad potpisane. Ideja književne krađe ne postoji : ustanovljeno je da su sva dela delo samo jednog autora, koji je nevremenski i bezimen. Kritika obično iznalazi autore. Ona izabira dva različita dela-recimo, Tao Te Kinga i 1 001 noć - pripisuje ih jednom istom piscu, zatim određuje s krajnjim poštenjem psihologiju toga zanimljivog čoveka od pera.

Knjige su, isto tako, različite. One koje se obraćaju mašti sadrže jedan jedini dokaz sa svima izmenama koje se mogu zamisliti. One koje su filozofske prirode uvek sadrže tezu i antitezu, strog razlog za i protiv jednog učenja. Knjiga koja ne sadrži svoju protiv knjigu smatra se nepotpunom.

Vekovi i vekovi idealizma nisu propustili da izvrše svoj uticaj na stvarnost. U najdrevnijim oblastima Tlona podvostručavanje izgubljenih predmeta nije retkost. Dva lica traže jednu pisaljku; prvo je nađe i ne kaže ništa; drugo nađe drugu pisaljku, ne manje stvarnu, ali u jačem odnosu sa svojim očekivanjem. Ti drugostepeni predmeti nazivaju se hronir i malo su duži, iako po obliku nepoželjni. Do ovih poslednjih vremena hronir su bili slučajni proizvodi razonođenja ili zaborava. Čini se neverovatno da njihova smišljena proizvodnja jedva da traje stotinu godina, ali tako stoji u XI svesci. Prvi pokušaji bili su jalovi. Modus operandi svakako zaslužuje da se pomene. Upravnik jednog državnog zatvora saopštio je zatvorenicima da se u koritu jedne reke nalaze izvesne grobnice i obećao je slobodu onima koji mu donesu neki značajan nalaz. U mesecima koji su prethodili iskopavanju pokazane su im fotografske ploče onoga što će se naći. Taj prvi pokušaj dokazao je da nada i pohlepa mogu dovesti do uzetosti ; rad od nedelju dana lopatom i pijukom nije uspeo da iskopa drugi hron, sem jednog točka pokrivenog rđom, datuma poznijeg od pokušaja. Ovaj je ostao tajna, a zatim je bio ponovljen u četiri koleža. U tri neuspeh je bio skoro potpun; u četvrtome (čiji je direktor slučajno umro tokom prvih iskopavanja) učenici su iskopali - ili proizveli - jednu zlatnu obrazinu, jedan starinski mač, dve ili tri zemljane amfore i zelenkast i osakaćen torzo nekog kralja s natpisom na grudima koji se još nije mogao odgonetnuti. Na taj način otkrivena je neumesnost svedoka koji bi poznavali eksperimentalnu prirodu tih istraživanja ...Masovna istraživanja proizvode protivrečne predmete; sad se radije pristupa pojedinačnim i skoro nepripremljenim iskopavanjima. Smišljeno izrađivanje predmeta hronir (kaže XI sveska) učinilo je ogromne usluge arheolozima. Ono je dopustilo da se ispita i čak da se izmeni prošlost, koja sad nije manje gipka i poslušna nego budućnost. Čudna okolnost : predmeti hronir u drugom i trećem stepenu — predmeti hronir izvedeni iz jednog drugog hrona, predmeti hronir izvedeni iz jednog hrona proisteklo g izdrugog hrona — preuveličavaju greške prvoga; oni iz petog su skoro jednoobrazni; oni iz devetog mešaju se sa onima iz drugog; u onima iz jedanaestog postoji čistota linija koju izvorni primerci nemaju. Zbivanje je povremeno: hron dvanaestog stepena počinje već da opada. Neobičniji i čistiji od svakog hrona je ponekad ur: stvar proizvedena putem sugestije, predmet izveden nadom.

Velika zlatna obrazina koju sam pomenuo slavan je primer za tu pojavu.

                   Stvari se u Tlonu podvostručavaju; one, isto tako, imaju sklonost da iščeznu i da izgube svoje pojedinosti kad ih ljudi zaborave. Klasičan je primer jednog stepenika pred vratima koji je postojao dokle god je neki prosjak sedao na njega i koji su ljudi izgubili iz vida posle njegove smrti. Ponekad su ptice, konj, spasli razvaline nekog amfiteatra.

1940, Salto Orijental

      Post scriptum iz 1947. — Preštampavam prethodni članak onakav kako se pojavio u Antologiji fantastične literature, 1940, bez drugih isecanja osim nekoliko metafora i neke vrste šaljivog izvoda koji bi danas zvučao neozbiljno. Toliko se slvari dogodilo od tog doba. Ograničiću se da podsetimna njih.

     U martu 1941. pronađeno je jedno pismo Gui laru Erfjorda u nekoj Hintonovoj knjizi koja je pripadala Herbertu Ašu. Zavoj je nosio marku iz Onro Pretoj pismo je potpuno rasvetljavalo misteriju Tlona. Njegova sadržina potvrđuje pretpostavke Marlineza Estrade. Sjajna istorija započela je početkom XVII veka, izvesne lucernske ili londonske noći. Jedno tajno i dobrovoljno društvo ( koje je među svoje članove ubrajalo Dalgarna, zatim Džordža Berklija) pojavilo se sa svrhom da pronađe neku zemlju. U neodređenom početnom programu nalazile su se hermetičke studije, filantropija i kabala. Knjiga koju je napisao Andrea potiče iz tog prvog razdoblja. Posle nekoliko godina tajnih sastanaka i preranih sinteza shvatilo se da jedno pokolenje nije dovoljno da utvrdi postojanje jedne zemlje. Doneta je odluka da svaki od znalaca koji ga sačinjavaju izabere po jednog učenika koji će nastaviti delo. Taj dogovor o naslednicima ostao je na snazi ; posle jedne praznine od dva veka progonjeno bratstvo ponovo se pojavilo u Americi. Oko 1824. u Memfisu (Tenesi) jedan od članova vodi razgovor s isposnikom-milionarom Ezrom Baklijem. Ovaj prati njegovo izlaganje sa izvesnim prezirom, i podsmeva se skromnosti poduhvata. Uverava ga da je uAmerici besmisleno pronalaziti neku zemlju i predlaže mu pronalaženje neke planete. Toj džinovskoj zamisli dodaje drugu, proisteklu iz njegovog nihilizma, (Bakli je slobodan mislilac, fatalista i branilac ropstva.) naime: prećutati gorostasni poduhvat. U to vreme Encyclopaedia Britannica imala je dvadeset svezaka; Bakli iznosi misao o jednoj iscrpnoj enciklopediji planete izsnova. On će im ustupiti svoje planine protkane zlatnim žicama, svoje plovne reke, svoje prerije kojima krstare bikovi i bizoni, svoje crnce, svoje javne kuće i svoje dolare pod jednim uslovom :»Pokret neće da šuruje s varalicom Isusom Hristom.« Bakli ne veruje u Boga, ali hoće da dokaže Bogu koji ne postoji da su smrtnici sposobni da sazdaju jedan svet. Bakli je otrovan u Baton Ružu 1928 ; godine 1914. društvo predaje svojim saradnicima, kojih ima tri stotine, završnu svesku Prve enciklopedije Tlona. Izdanje je tajno; četrdeset svezaka koje ono sadrži (najobimnije delo koje su ljudi ikad preduzeli) moglo bi poslužiti kao osnovica drugog, još iscrpnijeg, koje bi bilo napisano neviše na engleskom, nego na nekom od tlonskih jezika. Taj opis određenog nestvarnog sveta zove se privremeno Orbis Tertius, čiji je jedan od skromnih bogova-tvoraca bio Herbert Aš, ne znam da li u svojstvu službenika Gunara Erfjorda ili u svojstvu člana društva. Okolnost da je dobio jedan primerak XI sveske govori u prilog druge pretpostavke. A drugi? Oko 1942. činjenice su se umnožile. Sećam se jedne od prvih sa izuzetnom jasnoćom, i čini mi se da sam je malo osetio kao predznak. Zbila se u jednom stanu ulice Laprida, prekoputa svetlog i uzdignutog balkona okrenutog prema zalasku sunca. Kneginja de Fosinji Lisenž primila je iz Poatjea svoje srebrno posuđe. Iz prostrane utrobe velikog sanduka išaranog međunarodnim markama izlazile su nežne nepomične stvari : srebrni pribor za jelo iz Utrehta ili iz Pariza s tvrdom heradičkom faunom, jedan samovar. Među njima - uz vidljivo i lako podrhtavanje usnule ptice - tajanstveno je treperila nekakva busola. Kneginja je nije poznala. Plava igla tražila je magnetski sever; slova na brojčaniku odgovarala su jednoj od tlonskih azbuka. Takav je bio prvi upad fantastičnog sveta u stvarni svet. Jedan slučaj koji me muči hteo je da budem isto tako svedok i drugome. On se dogodio nekoliko meseci docnije, u bakalnici izvesnog Brazilijanca. u Kučilja Negro. Vraćali smo se iz Svete Ane, Amorin i ja. Nadolazak Takuaremba primora nas da iskusimo (i podnesemo) tu sirovu gostoprimljivost. Bakalinnam je namestio poljske krevete, koji su škripali, u jednoj velikoj prostoriji pretrpanoj buradima kožama. Legli smo, ali nismo mogli zaspati pre zore zbog napitosti nekog nevidljivog suseda, koji je naizmence izbacivao nerazmrsive psovke i odlomke milange — ili, pre, odlomke jedne iste milange. (Igra iz koje se docnije razvio tango. — Prim. prev.) Samo se po sebi razume da smo mi tu neprekidnu dernjavu pripisivali obilnom vinu domaćinovom... U zoru čovek je ležao mrtav uhodniku. Grubost njegovog glasa prevarila nas je: bio je mladić. U bunilu, iz njegovog opasača ispalo je nekoliko komada novca i jedna kupa od sjajnog metala, s prečnikom kocke. Jedno dete uzalud pokuša da uzme sa zemlje tu kupu. Neki čovek je jedva podiže. Držao sam je nekoliko minuta na dlanu; sećam se da joj je težina bila nepodnošljiva i da je, pošto je kupa uklonjena, pritisak ostao. Isto se tako sećam tačnog kruga koji mi je utisnula u kožu. Očevidnost sasvim malogi u isti mah veoma teškog predmeta ostavljala je neprijatan utisak odvratnosti i straha. Neki seljak predloži da se baci u bujnu reku; Amorin je otkupi za nekoliko pezosa. Niko nije ništa znao o pokojniku, sem »da je došao sa granice«. Te male veoma teške kupe (načinjene od metala koji nijeod ovoga sveta) Slika su božanstva u izvesnim oblastima Tlona.

Ovde završavam s ličnim udelom u mom izlaganju. Ostalo se nalazi u sećanju (ako ne u nadi ili strahu) svih mojih čitalaca. Biće mi dovoljno da podsetim na ove činjenice ili da ih napomenem, upotrebljavajući proste i kratke reči, koje će opšte konkavno sećanje obogatiti ili proširiti.

Oko1944. jedan istraživač lista The American (iz Nešvila, Tenesi) iskopao je u jednoj biblioteci u Memfisu onih četrdeset svezaka Prve enciklopedije Tlona. Još i danas se postavlja pitanje da li je to otkriće bilo slučajno ili je ono učinjeno po pristanku rukovodilaca još maglovitog Orbis Tertiusa. Druga pretpostavka je prihvatljiva. Nekoliko neverovatnih obeležja XI sveske (na primer: umnožavanje predmeta hronir) bilo je ispušteno ili ublaženo u primerku iz Memfisa; razumno je pretpostaviti da su te ispravke posledica namere da se iznese jedan svet koji ne bi bio suviše u neskladu sa stvarnim svetom. Rasturenost tlonskih predmeta po raznim zemljama dejstvovala bi uistom smislu . . Činjenica je da je međunarodna štampa udarila na velika zvona to »otkriće«. Priručnici, antologije, izvodi, doslovni prevodi, dopuštena preštampavanja i preštampavanja koje su izvršili književni gusari Velikog ljudskog dela preplavili su i dalje preplavljuju zemlju. Skoro odmah zatim stvarnost je ustuknula na više nego na jednoj tački. Ono što je izvesno to je da ona nije drugo ništa ni tražila nego da se povuče. Pre deset godina dovoljna je bila ma koja simetrija koja ima prividnost reda - dijalektički materijalizam, antisemitizam, nacizam — da bi se ljudi zapanjili. Kako se ne (Ostaje, naravno, pitanje materije nekih predmeta.) potčiniti Tlonu, iscrpnoj i prostranoj očiglednosti jedne uređene planete? Izlišno je ponavljati da je stvarnost isto tako uređena. Možda i jeste, ali u skladu s božanskim zakonima - prevodim: ljudskim zakonima - koje nikad nećemo do kraja shvatiti. Tlon je možda lavirint namenjen da ga ljudi razmrse. Dodir i opštenje s Tlonom doveli su do raspadanja ovog sveta. Očarano njegovom pravilnošću, čovečanstvo zaboravlja i ponovo zaboravlja da je to pravilnost igrača šaha, a ne anđela. U škole jeveć prodro »primitivni« (hipotetički) jezik Tlona; nastava njegove skladne istorije (i pune uzbudljivih pojedinosti) već je izbrisala istoriju koja je zapahnula moje detinjstvo; u sećanjima jedna nestvarna prošlost već zauzima mesto druge, o kojoj ništa sigurno ne znamo - čak ni da je lažna. Numizmatika, farmakologija i arheologija izmenjene su. Pretpostavljam da i biologija I matematika očekuju svoj preobražaj... Jedna rasturena dinastija usamljenika izmenila je lice sveta. Njen zadatak se ostvaruje i dalje. Ako su naša predviđanja tačna, za sto godina od danas neko će otkriti sto svezaka Druge enciklopedije Tlona. Onda će Englez, Francuz i obični Španac iščeznuti s planete. Svet će postati Tlon. Mene to mnogo ne zabrinjava, ja i dalje pregledam, za vreme spokojnih dana u hotelu Adroge, jedan kevedovski ( Francisco Quevedo Y Villegas, španjolski pisac (1580—1645) prevod (koji ne mislim davati u štampu) Braunovog dela -Urn Burial- (Thomas Alexander Browne, australijski književnik (1S26—1915)

preostale priče : scribd

  

Eugèn Ionesco, Ćelava pevačica

"Ne pišem za pozorište da prepričavam priču. Po meni pozorišni komad se ne sastoji od opisivanja i razvoja te price. Pozorišni komad je gradnja sazdana iz niza  stanja svesti i okolnosti koje se pojačavaju, zbijaju zatim se zamrse bilo da bi se odmrsili , bilo da bi se završili u nepodnošljivoj nerazmrsivosti. "


Rađalo se u Parizu u malim ili tzv. Džepnim kazalištima koje su se, unatoč siromaštvu, spremnije upuštala u avangardne eksperimente nego velika nacionalna ili privatna kazališta. Tako je započelo i prikazivanje Ćelave pevačice  (1950), Pouke (1951), Stolica (1952) i niza drugih Ionescovih komada, koji su, nakon početnog šoka odmah stekli vatrene poklonike i s vremenom osvojili vrlo širok krug gledaocaa, te se godinama i decenijama zadržavali na repertoaru. Da bi prikazao aktualne probleme savremenoga građanskoga društva samoću, strah, promašenost, odsutnost komunikacije, izgubljenost, otuđenost, besmislenost, besperspektivnost –Ionesco ruši tradicionalnu strukturu dramskog
pozorišta.
Ćelava pevačica je prva drama koju je Ionesco napisao. Premijera je izvedena 11. maja1950. u
Théâtre des Noctambules. Izvedba je bila totalni neuspeh i prošla je neopaženo sve dok par uspešnih kritičara i pisaca, nisu pohvalili predstavu. Ova drama danas drži mesto najizvođenije predstave u
Francuskoj.U 40-oj godini odlučio je učiti engleski jezik koristeći”Assimil” metodu kopiranja celih rečenica kako bi ih zapamtio. Kada bi ih ponovno pročitao, osećao se kao da nije učio engleski, nego je otkrivao neke zapanjujuće istine kao ta da ima 7 dana u nedelji, da je strop gore, a pod dole tj. stvari koje je već znao, no koje su ga iznenedno pogodile. „Kupio sam priručnik francusko-engleske konverzacije za početnike. Prihvatio sam se posla. Savesno sam prepisivao rečenice iz priručnika kako bih ih naučio napamet. Kad sam ih prečitavao, nisam, doduše, naučio engleski, nego neke začudne činjenice: da nedelja recimo, ima sedam dana, što sam zapravo ionako znao; ili da je pod dole, a plafon gore... Silno sam se zaprepastio da gospođa Smith saopštava mužu da njih dvoje imaju nekoliko dece, da stanuju u okolici Londona, da se prezivaju Smith, da je gospodin Smith činovnik... Sve sam nekako mislio da bi gospodin Smith to morao znati, ali što se može, neki su ljudi strašno rastreseni...?”
Ionesco nije voleo pozorište i u njemu se uglavnom dosađivao. To ga je potaknulo da napiše (kako bi ga ismejao ) antikomad ĆELAVA PEVAČICA ili tačnije, ENGLESKI BEZ MUKE (koji će tek na sceni postati Ćelava pevačica)

Umesto uobičajenog zapleta, temelj radnje postaje razgovor, odnosno jezik sveden na niz fraza i besmislenih klišea, čime prestaje biti sredstvom komunikacije. Komunikacija, međuljudski odnosi otežani su upravo zbog apsurdnosti jezika koji se pretvara u kliše, formule, fraze. Dijalozi u Ćelavoj pevačici malo-pomalo pretvaraju se u čiste besmislice i posve razilaze.

Ćelava pevačica dovodi u pitanje način na koji komuniciramo jedni s drugima, da li je to komuniciranje koje ima smisla, koje se govori iz srca, ili nam se komunikacija svodi samo na šale, bez ozbiljnih razgovora? Većina nas, zapravo vodi razgovore koji nemaju previše smisla, samo da bi imali komunikaciju. Pamtimo li uopšte naše razgovore? Razmišljamo li o njima? Svi naši razgovori se vode na apsurdnost, jer naše teme su totalno besciljne i nezrele.

________________



LICA:

G. SMIT

GĐA SMIT

G. MARTIN

GĐA MARTIN



MERI, služavka

VATROGASNI KAPETAN

SCENA I

Engleski građanski stan, sa engleskim naslonjačama. Englesko veče. G. Smit, Englez, u svojoj fotelji I svojim engleskim papučama, puši svoju englesku lulu i čita engleske novine, kraj engleske vatre. Ima engleske naočare i male prosede engleske brkove. Pored njega, u drugoj engleskoj fotelji, gđa Smit, Engleskinja, krpi engleske čarape. 
Duga pauza - englesko ćutanje. Engleski sat otkucava sedamnaest engleskih otkucaja.

GĐA SMIT : Gle, devet časova. Večerali smo čorbu, ribu, krompir sa slaninom, englesku salatu. Deca su pila englesku vodu. Dobro smo večerali večeras. Zato što stanujemo u okolini Londona i što se zovemo Smit.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Krompir je vrlo ukusan sa slaninom, ulje u salati nije bilo užeglo. Ulje bakalina na uglu mnogo je bolje od ulja bakalina preko puta, čak je bolje i od ulja bakalina dole ispod brega. Ali neću da kažem da je njihovo ulje loše.


G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Međutim, ipak je ulje bakalina na uglu najbolje.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Meri je ovoga puta dobro ispekla krompir. Prošli put ga nije dopekla. Ja ga volim
samo dobro pečen.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Riba je bila sveža. Prste da oližeš. Dva puta sam se poslužila. Ne, tri puta. A posle moram da idem u klozet. I ti si se poslužio tri puta. Međutim, treći put si uzeo manje nego prva
dva puta, dok sam ja sipala mnogo više. Ja sam večeras više jela nego ti. Otkuda to? Obično ti više jedeš. Ne može se reći da nemaš apetita.

G. SMIT pukne jezikom.

GĐA SMIT: Ipak, čorba je možda bila malo preslana. Bila je manje bljutava nego ti. Ha-ha-ha. A bilo je u njoj suviše praziluka a malo luka. Žao mi je što nisam rekla Meri da doda malo ljutog kopra. Idući put ću znati kako dću.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Naš mali dečko je hteo da pije pivo, on će voleti da povuče, pravi tvoj sin. Jesi li video kako je za stolom gledao u bocu? Ali ja sam mu sipala u čašu vodu iz bokala. Bio je žedan i popio ju je. Helena liči na mene: dobra je domaćica, štedljiva, svira klavir. Ona nikada ne traži da pije englesko pivo. Kao ni naša mala devojčica, koja pije samo mleko i jede samo kašicu. Vidi se da joj je tek dve godine. Ona se zove Pegi. Kolač sa dunjama i pasuljem je bio izvanredan. Možda smo mogli uz kolačeda popijemo po čašicu australijskog burgonjca, ali nisam iznela vino na sto da ne bih deci davala rđav primer halapljivosti. Treba ih naučiti da budu uzdržani i odmereni u životu.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Mrs. Parker poznaje jednog rumunskog bakalina po imenu Popesko Rosenfeld, koji je bašstigao iz Carigrada. To vam je veliki stručnjak za jogurt. Ima diplomu škole proizvođača andrinopoljskog jogurta. Sutra ću otići da kod njega kupim veliku šerpu rumunskog folklornog jogurta. Ne nalaze se često takve stvari ovde, u okolini Londona.

G. SMIT nastavljajući čitanje pukne jezikom.

GĐA SMIT: Jogurt je odličan za stomak, bubrege, apendicit i apoteozu. To mi je rekao doktor Mekenzi King, koji leči decu naših suseda, Džonsovih. To je dobar lekar. U njega čovek može imati
poverenja. Ne propisuje nikad lekove koje nije sam na sebi oprobao. Pre nego što će uputiti Parkera na operaciju, prvo se i sam operisao odžuči, mada uopšte nije bio bolestan.

G. SMIT: Pa kako se onda doktor izvukao, a Parker umro?

GĐA SMIT: Zato što je koddoktora operacija uspela, a kod Parkera nije uspela.

G. SMIT: Onda Mekenzi nije dobar lekar. Trebalo je da kod obojice operacija uspe ili je trebalo da obojica podlegnu.

GĐA SMIT: Zašto?

G. SMIT:Jedan savestan lekar treba da umre sa bolesnikom ako ne mogu zajedno da ozdrave.Kapetan broda tone sa brodom u talase. A ne preživi ga.

GĐA SMIT: Ne može se porediti bolesnik sa brodom.

G. SMIT:A što da ne? I brod ima svoje bolesti; uostalom, tvoj je doktor zdrav kao nov brod; razlog više da potone kad i njegov bolesnik, kao doktor i njegov brod.

GĐA SMIT:Gle, toga se nisam setila... Možda je to i tačno... i kakav zaključak izvlačiš odatle?

G. SMIT: Da su svi doktori šarlatani. I bolesnici isto tako. Jedino je mornarica poštena u Engleskoj.

GĐA SMIT! Ali mornari nisu.

G. SMIT! Razume se.
Ćutanje.

G. SMIT:I dalje drži novine.Ima jedna stvar koju nikad neću razumeti. Zašto u ličnim vestima,u novinama, uvek daju godine umrlih a nikad novorođenčadi. To je besmislica.

GĐA SMIT: Nikad se nisam to pitala.

Opet ćutanje. Sat otkucava sedam puta. Tišina. Sat otkucava tri puta. Tišina. Sat ne otkucava nijedan put.

G. SMIT:(I dalje drži novine) Gle piše da je Bobi Vatson umro.

GĐA SMIT: Bože moj, jadnik, a kada je umro.

G. SMIT: A što se sada čudiš. Znaš vrlo dobro. Umro je pre dve godine. Sećaš se da smo bili na pogrebu pre godinu i po.

GĐA SMIT: Dabome da se sećam, odmah sam se setila, ali ne vidim zašto si se iznenadio kad si to video u novinama.

G. SMIT! To i nije bilo u novinama. Ima većtri godine otkako se govori o njegovoj smrti. Setio sam se asocijacijom ideja.

GĐA SMIT! Šteta.Tako se dobro držao.

G. SMIT: Bio je to najlepši leš Velike Britanije! Ne bi mu čovek dao njegove godine. Jadni Bobi prošlo je četiri godine,od njegove smrti a još je bio topao. Pravi živi leš. I kako je samo bio veseo.

Mala priča o Miloradu Paviću

Hazarski rečnik   Pavić je pisao rukom, ponekad na salvetama, koricama drugih knjiga, nekim programima, brošurama... U vreme kad je počinjao rad na „Hazarskom rečniku“ radio je u „Prosveti“, MALA PRIČA O VELIKOM PISCU Milorad Pavić (1929—2009) jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti. Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju... Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš... Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna... Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu... Veli da se rodio u jednoj od "najružnijih kuća" u Beogradu, na Dorćolu... I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno. Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život "svojih zemljaka" — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige. I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio "jedan od srpskih pisaca", a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović: O, bogami, čudan je taj div, jedini Hazar koji je ostao živ! Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik "Prosvete", Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga "kao egzibicionizam"... Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje... Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta! I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini... Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka. Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio... i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima... Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije "Apostrof", Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost. Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom... Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu "Frankfurter hof" okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti... Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem... jeziku. Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač "preko bare", Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca... Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu "Kod zlatnog jelena" u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje... Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić. Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela "Pon Rojal", u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan... U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz... Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom. Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave... Taj jedini naš "planetarni pisac" (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu. "Pisac otrovne erudicije", kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: "Miloradu Paviću, s divljenjem..."), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno... Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: "Mislim da treba ići redno..", a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito. I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je "skinuo" gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje... A Pavić, "taj fini gospodin", kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje... Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici... i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu! Kazao mi je jednom prilikom: "Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt... Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt..." Autor teksta: Radovan Popović

Charles Dickens, Oliver Twist

I. POGLAVLJE


U KOJEM SE OPISUJE ESTO GDE SE RODIO OLIVER TWIST I PRILIKE U KOJIMA

JE DOŠAO NA SVET

Pored ostalih javnih zgrada u gradu — a biće s mnogih razloga uputno da ga ne spomenem, i zato ga neću nazvati ni izmišljenim imenom — ističe se jedna zgrada, koja je zajednička gotovo svim gradovima, velikima i malima, naime — sirotište. U to se sirotištu rodio smrtnik čije se ime nalazi u naslovu ovoga poglavlja, no nije potrebno da ponovim dan, mesec i godinu njegova rođenja, jer za čitatelja i ne bi bilo važno, barem ne u prilikama u kojima se to zbilo.

Kad je uz pomoć opštinskog hirurg došao na ovaj svet brigâ i nevoljâ, još je duže vremena bilo vrlo sumnjivo da li će dete uopšte preživeti, pa da ga nazovu nekim imenom. U tom bi slučaju bilo više nego verovatno da se ovi zapisi ne bi nikad pojavili, ili, kad bi se i pojavili, da bi ispunili nekoliko strana te se odlikovali nepromenljivom vrednošću kao najsažetiji i najverniji životopis sačuvan u književnosti ma kojega vremena ili bilo koje zemlje.

Iako nisam sklon utvrditi da je činjenica biti rođen u sirotištu već sama po sebi vrlo sretna i zavidna okolnost koja može zadesiti živo stvorenje, a ono ipak želim reći da je u ovom naročitom slučaju to bilo najbolje što se Oliveru Twistu uopšte moglo dogoditi. Činjenica je da su imali mnogo muke dok su privoleli Olivera da sam preuzme dužnost disanja — naporan posao, ali ga je običaj učinio potrebnim za naše bivstvovanje — i on je neko vreme, dišući teško, ležao na maloj vunenoj prostirci, lebdeći između ovoga i drugog života, a da ga je prevaga očito vukla k onome drugom. E, da su Olivera u tim kratkim časovima okružavale brižljive bake, zabrinute tetke, iskusne dadilje i premudri doktori, on bi u najkraćem roku nesumnjivo i sasvim neizbežno bio umro. No, budući da se kraj njega nalazila samo jedna stara ubogarka, kojoj se već vrtelo usled nenavikle porcije piva, i opštinski hirurug koji takve poslove obavlja prema ugovoru, Oliver i Priroda borili su se sami za odluku. Posledica je bila da je Oliver posle kratke borbe udahnuo zraka, kihnuo i spremao se da stanarima sirotišta najavi činjenicu da je opštini nametnut nov teret, tako snažnim krikom kako se to moglo i očekivati od zdrava dečaka koji je tek pre tri i četvrt minute ovladao jednom novom snagom — svojim glasom.

Kad je Oliver pružio taj prvi dokaz slobodnog i vlastitog delovanja svojih pluća, zašuštao je od krpeži sastavljen pokrivač koji je nehajno bio bačen na gvozdeni krevet; s uzglavlja se s teškom mukom uzdiže bledo lice mlade žene i zamirući glas izusti jedva razumljive reči: »Dajte da vidim dete pa da umrem«.

Hirurg je sedeo licem okrenut vatri, naizmence grejući i trljajući dlanove, no kada je mlada žena progovorila, ustade i, prišavši uzglavlju postelje, reče mnogo blažim glasom nego što se od njega moglo očekivati:

»Još ne smete govoriti o umiranju.«

»Nipošto ne, blagoslovi je, o Gospode«, upadne mu u reč bolničarka stavivši naglo u džep zelenu staklenu bocu, odakle je s očitim zadovoljstvom u kutu gucnula. »Blagoslovi je, o Gospode! Kad proživi moje godine, gospodine, pa kad bude imala trinaestero dece, a svi pomru osim dvoje koja su u sirotištu kao i ja, onda neće tako tugovati kao sada, srdašce malo! Mislite na sreću što ste majka i što imate takvo jagnješce!«

Čini se da ti utešni izgledi na budućnost jedne majke nisu imali pravog učinka. Bolesnica odmahne glavom te ispruži ruku prema detetu.

Hirurg joj ga položi u naručje. Ona strastveno priljubi hladne, blede usne na njegovo čelo, pređe rukama preko svoga lica, pogleda zaplašeno oko sebe, protrne, padne nauznak — i umre. Stadoše joj trljati grudi, ruke i slepočice, no njena se krv zauvek sledila. Govorili su joj o nadi i pomoći, ali je žena odavno napustila i jedno i drugo.

»Svršeno je, gospođo Thingummy!« reče napokon hirurg.

»Jadna mala, da — svršeno!« reče bolničarka podižući čep zelene boce koji je pao na jastuk kada se sagnula da pridigne dete. »Jadna mala!«

»Ne treba da šaljete po mene, sestro«, reče hirurg navlačeći rukavice vrlo pažljivo. »Diete će po svoj prilici biti vrlo nemirno. U tom slučaju dajte mu malo zobene kaše.« Stavi šešir na glavu, uputi se vratima, prođe kraj kreveta i nadoveže: »Ipak, bila je lepa devojka. Odakle je došla?«

»Donesoše je ovamo prošle noći, po nalogu nadglednika«, odgovori stara žena. »Našli su je gde leži na ulici; dobrano je pešačila, jer joj je obuća bila sva izderana, ali niko ne zna odakle je došla i kamo se uputila.«

Hirurg se nagne nad mrtvo telo i podiže levu ruku pokojnice. »Stara priča«, reče klimajući glavom: »Ne vidim venčanog prstena. E, laku noć!«

Gospodin doktor ode na večeru; a bolničarka, prihvativši se još jedanput zelene boce, sede na onisku stolicu ispred vatre i stade oblačiti dete.

Kakav li je zoran primer pružao mladi Oliver Twist o moći odeće! Zamotan u gunj, što je dotada bio njegov jedini pokrivač, mogao je biti dete plemića ili prosjaka — i ko da odredi njegov položaj u društvu? No sada, odeven u stare pamučne haljinice, bio je označen i obeležen, stavljen odmah na svoje pravo mesto: opštinsko dete — siroče iz sirotišta — ponizno, napola izgladnelo ropsko čeljade — ćuškano i gurkano kroza život, od svih prezreno, bez ičije samilosti.

Oliver je snažno plakao. Da je mogao znati da je siroče, prepušteno jalovoj milosti crkvenih starešina i nadglednika, možda bi plakao još očajnije.

II. POGLAVLJE


OPISUJE KAKO JE OLIVER TWIST RASTAO I KAKO SU GA ODGAJALI I HRANILI

Idućih osam ili deset meseci Oliver je bio žrtva sistematskog niza zavaravanja i razočaranja: bio je veštački othranjen. Starešine sirotišta obaveštavali su, kako beše red i navika, opštinske starešine o bedi i izgladnelosti maloga siročeta. Starešine opštine raspitivali su se sa mnogo dostojanstva kod starešina sirotišta da li u »domu« nema kakve žene koja bi Oliveru Twistu mogla pružiti onu okrepu i hranu što mu je tako preko potrebna. Starešine sirotišta odgovorili su ponizno da takve žene nema. Nato su opštinske starešine velikodušno i čovekoljubivo stvorile odluku da se Oliver pošalje »na selo« ili, drugim rečima, da ga pošalju u jednu podružnicu sirotišta udaljenu nekih šest milja, gde se drugih dvadesetak do tridesetak malih zločinaca koji su se ogrešili o uboški zakon, po ceo dan valjalo po podu a da pritom nisu trpeli od pretrpanosti želuca i navlačenja suvišne odeće, i to pod roditeljskim nadzorom starije žene koja je primala grešnike, jer je dobivala sedam pensa i pola penija po glavi na sedmicu. Za sedam pensa i pola penija na sedmicu može se priskrbiti za decu dobra hrana, mnogo se šta može dobiti za sedam pensa i pola penija, dovoljno da dete pokvari želudac te da se oseti nelagodno. Ta starija žena beše mudra i iskusna: znala je što je dobro za decu, a imala je i vrlo jasnu predodžbu o tome što je za nju samu dobro. I tako je veći deo nedeljne potpore trošila za svoje potrebe, uzimajući za ishranu opštinskog naraštaja još manju svotu nego što je prvobitno bilo predviđeno; tako je u najdubljoj nalazila još dublju dubljinu, dokazujući time da ima izvanredan smisao za eksperimentalnu filozofiju.

Svima je poznata priča o jednom drugom eksperimentalnom filozofu koji je postavio sjajnu teoriju o konju koji može živeti bez hrane, pa je to tako temeljito dokazao da je svoga konja privikao na samo jednu slamku na dan, i sigurno bi mu uspelo uzgojiti vatrenu bedeviju koju uopšte ne bi trebalo hraniti da konj nije uginuo baš dvadeset i četiri sata pre prvog obroka isključivo zračne hrane. Na nesreću po eksperimentalnu filozofiju žene kojoj je Oliver Twist bio izručen, primena njena sistema urodila bi obično sličnim rezultatom, jer baš u času kad bi koje dete uspelo da živi od najmanje količine najslabije hrane, u osam i po od deset slučajeva podmuklo se dešavalo da se dete ili razboli od oskudice i zime, ili da zbog nedostatka paske padne u vatru, ili da se kojim nesretnim slučajem ozledi, a u svakom od tih slučajeva bilo je bedno stvorenje pozvano na drugi svet, gde bi se sastalo sa svojim ocem kojega na ovom svetu nikad nije videlo.

Kad bi zgodimice došlo do zanimljivije istrage zbog naprasite smrti ponekoga opštinskog deteta, ili kad bi koje dete zbog nesmotrenosti bilo ofureno i umrlo prilikom pranja, iako su takvi nesretni slučajevi bili vrlo retki (jer se »na selu« sve što je imalo veze s pranjem dešavalo vrlo retko), porotnici bi sebi uvrteli u glavu da postavljaju nezgodna pitanja, ili bi se opštinari uzjogunili i stavljali svoje potpise na neke pismene interpelacije: no takve bezobraštine obuzdali bi vrlo brzo hirurg i opštinski pisar svojim svedočanstvima; prvi bi obdukcijom ustanovio da u mrtvom telu nije ništa našao (što je, dakako, bilo vrlo verojatno), a drugi na sve prisezao što god bi opština od njega tražila, jer je bio odan i požrtvovan službenik. Osim toga, od vremena do vremena odbornici bi hodočastili »na selo«, šaljući uvek dan pre opštinskog pisara onamo da najavi njihov dolazak. Kada bi oni došli, deca su izgledala uredna i čista. Pa, šta bi ljudi još hteli?

Ne može se očekivati da takav sistem »na selu« urodi nekim neobičnim ili bujnim plodom. Kad je Oliveru Twistu bilo devet godina, bio je bledo i slabašno dete, ponešto sićušno i svakako slabog obujma. No priroda ili baština predaka obdariše ga zdravim i junačkim duhom koji je, zahvaljujući mršavoj ishrani u tom zavodu, mogao po volji da se razvija i širi, pa bi se možda ovoj okolnosti mogla pripisati činjenica da je uopšte i doživeo svoj deveti rođendan. No bilo kako mu drago, danas je bio njegov deveti rođendan, i on se nalazio u podrumu za ugljen, u izabranom društvu dva mlada gospodina, koja su poput njega, posle masnih batina, bila tu zatvorena, jer su se opako drznula da budu gladna, kad je gospođa Mann, dobra domaćica toga doma, bila iznenađena pojavom opštinskog pisara gospodina Bumblea, koji se upravo trudio da otvori vratašca na vrtnom ulazu.

»Zaboga, jeste li vi to, gospodine Bumble?« reče gospođa Mann pomolivši glavu kroz prozor, hineći radost i oduševljenje. (»Suzano, dovedi odmah Olivera i ona druga dva derana gore i operi ih!«) »Duše mi, gospodine Bumble, veoma sam sretna što vas vidim!«

Ali je gospodin Bumble bio neotesan i naprasit čovek, pa tako umesto da na sličan način odgovori na taj srdačni pozdrav, on snažno prodrma vratašca pa ih cakne nogom kao što samo noga opštinskog pisara može da cakne.

»Gospode, pomislite samo«, reče gospođa Mann istrčavši pred kuću, jer su za to vreme deca bila već odstranjena, »ko bi mislio da ću zaboraviti da je kapija iznutra bila zatvorena zasunom — zbog drage dečice! Uđite, gospodine, molim vas, gospodine Bumble, uđite!«

Premda je ovaj poziv bio popraćen naklonom koji bi umekšao srce i samoga crkvenog starešine, opštinski se pisar baš nikako nije dao ganuti.

»Smatrate li vi to, gospođo Mann, uljudnim i doličnim vladanjem«, pitao je gospodin Bumble stežući čvršće svoj štap, »puštati opštinske službenike da čekaju pred vašom vrtnom kapijom, kad dolaze u opštinskom poslu, a u vezi s opštinskom siročadi? Jeste li vi toga svesni da ste, da se tako izrazim, od opštine naimenovana i plaćena osoba?«

»Kako ne, gospodine Bumble, baš sam rekla jednom ili dvojici dragih mališana koji vas toliko vole, da ćete vi doći«, odgovori gospođa Mann vrlo ponizno.

Gospodin Bumble mnogo je držao do svoje govorničke veštine i svoje važnosti. Prvom se već podičio, a za drugu je tražio priznanje. Smekšao se.

»Pa dobro, gospođo Mann«, odgovori mirnijim glasom, »možda je tako kako vi kažete, možda. Uđimo, gospođo, Mann, jer ja dolazim u poslu i imam nešto da vam kažem«.

Gospođa Mann uvede općinskog pisara u malu sobu za primanje popločenu opekama, postavi mu stolicu i s nametljivom uslužnošću položi njegov trorogi šešir i štap ispred njega na stol. Gospodin Bumble otare s čela znoj što ga je oblio za hodanja, pogleda sa-modopadno na svoj trorogi šešir i nasmehne se. Da, smeškao se: pa i opštinski su pisari samo ljudi, i gospodin se Bumble smeškao.

»Nemojte zameriti što ću vam sada reći«, raspreda gospođa Mann usrdno slatko. »Dugo ste pešačili, znate, jer inače ne bih to ni spomenula. Dakle, gospodine Bumble, hoćete li da gucnete kapljicu?«

»Ne, ne, — ni kapi«, reče gospodin Bumble odmahujući desnom rukom dostojanstveno ali spokojno.

»Mislim da hoćete«, reče gospođa Mann koja je dobro razumela glas kojim je odbio njenu ponudu i shvatila gestu kojom je popratio svoje reči. »Samo maaalu kapljicu sa malo hladne vode i s komadićkom šećera«.

Gospodin Bumble se zakašlja.

»Hajde, samo malu kapljicu«, nagovarala ga je gospođa Mann. »Šta je to?« raspitivao se opštinski pisar.

»Pa, to je ono od čega moram nekoliko kapi da držim u kući, jer to ulevam dragoj dečici u kavu kad im nije sasvim dobro, gospodine Bumble«, odvrati gospođa Mann otvarajući ugaoni ormar za suđe i vadeći iz njega bocu i čaše. »To je borovica.«

»Zar vi dajete deci kave, gospođo Mann?« upita Bumble prateći očima zanimljivu proceduru mešanja.

»Bože moj, iako je skupa«, nato će nadglednica. »Znate, gospodine, ne bih mogla gledati kako se deca muče«.

»Ne«, odgovori gospodin Bumble odobravajući, »ne, to ne biste mogli. Vi ste duša od žene, gospođo Mann. (Ona stavi čašu na stol.) Prvom zgodnom prilikom spomenuću to članovima odbora, gospođo Mann. (On privuče čašu k sebi.) Vi gajite majčinske osećaje, gospođo Mann.« (Promešao je borovicu i vodu.)

»S veseljem pijem u vaše zdravlje, gospođo Mann«, reče gospodin Bumble te ispi polovicu čaše.

»A sada o poslu«, reče opštinski pisar, vadeći kožnu lisnicu. »Detetu koje je kršteno imenom Oliver Twist danas je devet godina«.

»Bog ga blagoslovio!« upadne mu u reč gospođa Mann trljajući levo oko okrajkom pregače.

»I uprkos ponuđenoj nagradi od deset funti, koja je posle povišena na dvadeset funti, uprkos izvanrednom i, mogao bih reći, natprirodnom nastojanju sa strane ove opštine«, reče Bumble, »nikada nismo mogli otkriti ko je njegov otac, ili boravište, ime ili stalež njegove majke!«

Gospođa Mann u čudu digne ruke, ali posle kratka razmišljanja nadometne: »Pa, kako to da onda uopšte ima neko ime?«

Opštinski se pisar sav nadme od silna ponosa i reče: »Ja sam ga izmislio«. »Vi, gospodine Bumble?«

»Ja, gospođo Mann! Mi svojoj nahočadi nadevamo imena po abecednom redu. Poslednje je bilo S — i ja sam dete nazvao Swubble. Ovo je bilo T, i ja sam ga nazvao Twist.

ceo tekst : izvor

                     

ARHIVA 

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“
                                       * Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča

                                       * Charles Dickens,Oliver Twist
                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ u očima psihologa

                                       * Charles Dickens:život i dela

                                       * Charles Dickens iLondon

                                       * Dikensov Pikvikklub