Tajna Ajnštajnove i Milevine vanbračne ćerke

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku.

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.


Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

- Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga - kaže za „Novosti“ Skrobonja.

Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.


- Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako - i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce - kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se - onako mladi i zaljubljeni - toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi - Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

- Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji - bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila zavremeboravka u Srbiji, bili najupečatljiviji - ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i - možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna - studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine - objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira...

Ne želim znati

Ne zanima me kako zarađuješ za život.

Želim znati za čime čezneš i usuđuješ li se sanjati o ispunjenju želje svoga srca.

Ne zanima me koliko ti je godina.

Želim znati jesi li spreman napraviti budalu od sebe zbog ljubavi, zbog snova, zbog pustolovine koja se zove Život.

Ne zanima me koji planeti su u opreci s tvojim Mesecom.
Želim znati jesi li dotaknuo središte svoje tuge, jesu li te životne izdaje otvorile ili si se skvrčio, zatvorio zbog straha od nove boli!
Želim znati možeš li sedeti s boli, mojom ili svojom vlastitom, ne pomaknuvši se da je zastreš ili umanjiš ili izlečiš. Želim znati možeš li boraviti uz radost, moju ili svoju vlastitu; možeš li se predati divljem plesu i dopustiti da te zanos prožme sve do vršaka prstiju, ne opominjući nas da budemo oprezni, da budemo realni, da ne zaboravimo svoja ljudska ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.

Želim znati jesi li u stanju razočarati drugoga kako bi ostao veran sebi; možeš li podneti optužbe o izdaji i ne izdati vlastitu dušu.
Želim znati možeš li biti veran i stoga dostojan poverenja.
Želim znati možeš li videti Lepotu čak i ako je nema svakoga dana, i možeš li napajati svoj život Božjom prisutnošću.
Želim znati umeš li živeti s porazom, svojim i mojim, pa ipak stati na obalu jezera i doviknuti srebrnom Mesecu: »Da!«

Ne zanima me gde živiš i koliko novaca imaš.

Želim znati možeš li nakon noći provedene u boli i očajanju ustati, izmučen, s umorom u kostima, i obaviti sve ono što je potrebno za decu.

Ne zanima me ko si, ni kako si došao ovamo.

Želim znati hoćeš li stati sa mnom u središte vatre i ne ustuknuti.

Ne zanima me gde, ni šta, ni sa kim si učio.

Želim znati što te podupire iznutra, kad svega ostalog nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu svoje društvo
u pustim trenucima.

Poziv

nadahnuto Sanjačem s planine Oriah,

indijanski poglavica, 1994.

Victor Hugo,Kontemplacije na rubu beskrajnog

Juditi Gautier

Ave, Dea: Moriturus te salutat.



Smrt su i lepota dve stvari jake
što u sebi nose mrak i plavet sjajnu;
sestre su, jednako plodne i opake,
istu zagonetku kriju, istu tajnu.
O žene, pogledi, kose plave, crne,
sjajte, ja mrem! Sjaj, ljubavi i draži!
O blistave ptice iz dubrave tmurne!
O biserje što ga val mije i vlaži!
Gospo, nas smo dvoje bliži po sudbini,
neg što se po licu mom i vašem čini:
u očima vašim svemirski je žar,
a u mojoj duši zvezdan ponor vreba;
oboje, Judito, susedi smo neba,
vi, jerbo ste lepi, a ja jer sam star.

____________________________________


Kontemplacije na rubu beskrajnog


Znaj da sve pozna svoj zakon, svoj cilj, svoj put;
Da – od zvezda do majušnog prama – neizmernost osluškuje,
Da u svemu što je stvoreno postoji svest;
I da bi i uho moglo imati svoje vizije,
Jer su stvari i biće jedan veliki dijalog.
Sve govori:
Vazduh što struji i morska lasta što brodi valom,
Stabljika travke, cvet, klica, element,
Zar si univerzum drukčije zamišlj'o?
Zar smatraš da Bog, pomoću kojeg oblik izlazi iz mnoštva,
Sazdao ih zato da se nikad ne oglase: mračnu šumu,
Buru, potok što valja crni nanos,
Strahovitu hrid u talasima, životinju u planini,
Mušicu, šibljak, trnjak na kojem raste kupina,
I da ništa nije stavio u taj večni žubor?
Smatraš li da bi voda rečna i drveće šumsko,
Kad ne bi imali šta reći povisili svoj glas?
Ne čini li ti se da je vetar morski svirač na flauti?
Zar smatraš da bi okean, koji se nadima i koji se hrve,
Bio zadovoljan da otvara svoju čeljust danju i noću zato
Da bi duvao uprazno penušave šumove,
I zar bi rikao, pod uraganom koji besni,
Kad njegova rika ne bi značila govor?
Smatraš li da grobnica, obučena u zelenilo i noć,
Nije ništa drugo do samo ćutanje?
I zamišljaš li da duboka kreacija, koja sastavlja
Svoj romor od drhtanja ljiljana i ruža,
Da bi ga pomešala s valima, s pirkanjem plavog neba,
Ne zna šta kaže kad govori s Gospodom?
Smatraš li da je to samo jedan smušeni jezik?
Smatraš li da sva ogromna priroda samo muca,
I da bi se Gospod, u svojoj neizmernosti,
Posvetio, zadovoljstva radi, na veki vekova, tome
Da sluša mucanje gluvonemog?
Ne, sve govori svojim glasom, i sve ima svoj miris;
Sve je u beskrajnosti neka stvar koja se obraća nekom;
Misao ispunjava divotnu gužvu.
Gospod nije sazdao nijedan šum, a da mu nije pridružio glas.
Sve, kao ti, ječi, ili peva kao ja;
Sve govori. I sada, čoveče, znaš li zašto
Sve govori? Dobro slušaj. To je zato što vetrovi, talasi, plamenovi,
Drveće, trske, hridi, sve to živi!
Sve je to dušama ispunjeno!

___________________________________


Pesnik poljem ide 

Pesnik poljem ide. Gleda i, bez reči,
Divi se; i sluša: lira u njemu zveči.
Videć gde dolazi, cveće pred kojim
Rubin tamni, cveće koje bojam' svojim
Sjaj potamnit može repa paunova,
Cvetići od zlata i modri cveći mali
Dočekuju njega lica misaona
Il koketna, i vratom dok su njihat stali,
Ko da stoji cika: "Gle nam miljenika!"
Pun svetla, sene i žamora živih,
Puk veljih stabala, koji u šumi živi:
Svi ti starci: tise, lipe i javori,
Časni hrasti, vrbe s borama na kori,
Brest s crnim granjem: teški od mahovine,
Ko ulemi kad se pokaže muftija,
Onome, što ide, dubok poklon čine;
Glava od lišća i brada od bršljana se svija
K zemlji. I dok čela sjaj mu promatraju,
"On je! Sanjar!" ide Šapat po svem gaju.

prevod: Nazor
__________________________________



SEJAČ

Sedim na pragu, ispod luka,
I gledam, suton dok već pada,
Kraj dana što još obasjava
Poslednje čase ljudskog rada.

Po njivama od noći mokrim'
Promatram starca, gde korača
U dronjcima, i pregrštima
Buduću žetvu u brazde baca.

Visoki njegov lik se crni
Nad radnjam krupnim. Osetiti
Veru mu možeš u korisni
Beg dana, koji samo hiti.

On ide amo i tamo, i baca
Seme po uvek široj njivi;
Otvara šaku i opet seje . . .
A, gledeć u nj, ja, svedok sivi,

Još razmišljam, dok krila sene
- Što, uz šum neki, sveđ je jača
Produžuju do samih zvezda
Svečanu gestu tog sejača.

prevod: Nazor

________________________________


TRUBLJE MISLI


Trubite, bez, prestanka trubite, o trublje Mislil

Kad Jozua, taj sanjar i prorok, ljut, hodo
Okolo grada i, trubeć u trublju, narod vodo
Za sobom, prvi put ga kralj uz smeh gledo; drugi
Put poruku mu posla: "Zar ti bi htio sada
Od vetra trublje tvoje da grad moj u prah pada?"
Jozue kada maknu naroda red se dugi
Sa zavetnim kovčegom, siđoše niza stube
Deca da, uz rug, pljuju na kovčeg i na trube.
U četvrtome hodu, žene na zidinama
Sedele, i smejale se, i prele, i stenama
Na porod Aronov se bacahu sa visoka.
A peti put kad Jozua okolo grada prođe,
Na zid slepac svaki i svaki bogalj dođe,
Pa buka nasta kao da riče divlja stoka.
A šestog puta, gore, na kulu od granita,
Gde oro gn'jezdo gradi, i takva joj je kamu
Čvrstoća da grom zalud strelom se u nju hita,
Vrati se kralj, i smeh mu iz puna grla prasnu,
I reče: "Ti Židovi muziku prave krasnu";
Pa, oko njega, starci što sede s njime u hramu
Da većaju predveče, u hihot udariše.A sedmog puta, sve se zidine razvališe.
prebod: Nazor

________________________________


Stella

Na žalu sam jedne ja zaspao noći.
Vetar me probudi; otvorivši oči,
Videh, izišavši iz bunila svoga,
Danicu što u dnu neba dalekoga
Kroz belinu nežnu, neizmernu sjaše.
Odnoseć nevreme bura odmicaše.
Pahuljom oblaci postajahu sivi.
Sjaj to beše jasni, što misli, što živi;
Stišavao udar vala je u hride;
Kanda duša neka kroz biser se vide.
Uzalud još noćne vladale su tmine,
Božji osmeh užga nebeske visine.
Vršak je jarbola svetlost posrebrila;
Na crnomu brodu bela jedra bila;
Jato galebova, stojeć na strmini,
Pozorno gledalo zvezdu u daljini
Ko nebesku pticu iz iskre rođenu;
Okean, ko narod, motreć sjajnost njenu,
Bučeć posve tiho, k njoj se primicao
Ko u strahu da je ne bi odagnao.
Neiskazana ljubav rosila iz zraka.
Do nogu mi tresla vlat se trave svaka,
Ptice su čavrljale usred svojih gnezda;
Cvet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvezda.
I dokle svoj veo podizahu sene,
Čuh glas što sa zvezde stizaše do mene:
-Ja sam ona zvezda, koja prva hodi,
U koju u grobu veruju, što vodi.
Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta;
Stena sam ognjena, zlatna, odapeta,
Ko iz praćke Božje, na crn obraz tmuše.
Ja podižem snova svet koji je srušen.
O narodi, ja sam plamna poezija.
Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija.
Ljubav za mnom lava okeana tera.
Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vera!
Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte!
Otvor’te se veđe, a zenice sjajte,
Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati,
Na noge, spavači! – onaj što me prati,
Što me šalje poput prethodnice svoje,
Anđeo Sloboda, div Prosveta to je!

________________________________


Šetnja

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.
Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.
Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…
Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

Martin Heidegger, Stvaralački krajolik

Na strmovitoj padini široke gorske doline južnoga Schwarzwalda, na visini oko 1150 metara, stoji jedna mala skijaška brvnara. U tlocrtu meri ona 6 na prema 7 metara. Oniži krov pokriva tri prostorije: kuhinju, uređenu za prebivanje, spavaonicu i jedan studijski sobičak. Razbacana po uskom dnu doline i jednako tako strmovitoj suprotnoj padini leže široko položena seljačka imanja s velikim natkriljujućim krovom. Povrh svega zjapi jasno sunčano nebo, u sjajnoj prostranosti kojega se dva jastreba uzvrću u širokim krugovima.

To je moj radni svet - viđen promatračkim očima gosta i turista na letovanju. Ja sam zapravo nikada ne promatram krajolik. Iskušavam njegovu časovitu, dnevno-noćnu promenu u velikim ciklusima godišnjih doba. Težina i čvrstoća njihova prastara stenja, polagani rast jela, svetleći a ipak skromni raskoš cvatućih ledina, žuborenje gorskog potoka u dubokoj jesenjoj noći, stroga jednostavnost duboko zametenih površina, sve se to tamo gore pomiče, navire i promiče kroz svakodnevni opstanak.

A opet ne u hotimičnim trenucima nekakva uživajućeg utonuća i veštačkog oživljavanja, nego samo kada vlastiti opstanak stoji u svom radu. Rad tek otvara prostor za ovu gorsku zbiljnost. Hod rada ostaje uronjen u zbivanje krajolika.

Kada u dubokoj zimskoj noći divlja mećava svojim udarima besni oko brvnare i sve zastire i prekriva, tada je pravo vreme za filozofiju. Njena pitanja tada moraju biti jednostavna i bitna. Razrada svake misli ne može a ne biti tvrda i oštra. Muka jezičnog iskivanja nalikuje otporu jela zahvaćenih naletom oluje.

A filozofski se rad ne odvija kao nastrano zanimanje nekog čudaka. On spada u sred srede rada seljana. Kada mladi seljanin uz padinu vuče teške rogove saonice a potom ih pretovarene bukovim trupcima opasnim nagibom spušta prema svom dvorištu, kada pastir lagano- zamišljenim korakom svoju stoku tera uz padinu, kada seljanin u svojoj izbi vešto iseca nebrojene daščice za svoj krov, tada je moj rad od iste te vrste. U tomu se i koreni neposredna su-pripadnost sa seljanima. Stanovnik grada misli da ide "među narod" čim se s nekim seljaninom upusti u duži razgovor. Kada odmarajući se od naporna rada uvečer sednem sa seljanima na banak uz peć ili za stol u kutku s nabožnim predmetima i svetačkim slikama, tada mi najčešće uopšte ne razgovaramo. Šuteći pušimo naše lule. Tu i tamo možda padne pokoja reč, da su drvarski poslovi u šumi pri kraju, da je prošle noći kuna upala u kokošinjak, da će se sutra jedna krava verovatno oteliti, da je seljanina Oehmija pogodila kap, da će se vreme ubrzo "okrenuti". Unutarnja pripadnost vlastitog rada Schwarzwaldu i njegovim ljudima proističe iz stoljetne, ničim zamenljive alemansko-švapske priraslosti tlu.

Stanovnik grada biva "potaknut" takozvanim boravkom na selu najviše jednom. Moj je celokupan rad, međutim, nošen i vođen svetom ovih gora i njegovih seljana. Rad u brvnari se povremeno prekida na duže vreme zbog diskusija, putovanja na predavanja, razgovora i nastavne delatnosti ovdje dole. No, čim se ponovno uspnem na padinu, već u prvim urama boravka u brvnari navraća mi već čitav onaj svet ranijih pitanja i to upravo u onom obliku u kojemu sam ih pre silaska ostavio. Naprosto bivam prenesen u vlastiti zamah rada i više u osnovi ne vladam njegovim skrivenim zakonom. Stanovnici se grada često čude dugoj jednoličnoj osami seljana među gorama. No to nije osama nego samovanje. U velikim gradovima može čovek doduše s lakoćom biti toliko osamljen kao jedva gde drugde. Ali on tamo nikada ne može biti sam. Jer samovanje ima iskonsku moć da ono ne odeljuje nego da čitav opstanak izbacuje u široku blizinu biti svih stvari.

Tamo vani čovek u mahu može preko novina i časopisa postati "znamenit". To je još uvek najsigurniji put na kojemu se najvlastitije htenje ruši u pogrešno tumačenje i temeljito i brzo tone u zaborav.

Tome nasuprot, seljačko spominjanje ima svoju jednostavnu, sigurnu i nepopustljivu vernost. Nedavno je tamo gore došla jedna stara seljanka umreti. Ona je sa mnom često i rado razgovarala i raspredala stare seoske priče. U svom jako slikovitom jeziku ona je još sačuvala puno starih reči i svakojakih poučnih izreka, koje su današnjoj seoskoj mladeži već nerazumljive i stoga nestaju iz živoga govornog jezika. Još tokom prošle godine, dok sam nedeljama živeo u brvnari, ova se seljanka sa svoje 83 godine počešće uspinjala kosinom k meni. Htela je, kako je govorila, videti jesam li još tu ili me je "Neko" nepažnjom možda ukrao. Noć u kojoj je umrla provela je u razgovoru sa svojim rođacima. Još sat i pol pre kraja naložila je da se prenese pozdrav "gospodinu profesoru". - Takvo spominjanje vredi neusporedivo više od najuspešnije "reportaže" nekoga svetskog lista o mojoj navodnoj filozofiji.

Gradski je svet u opasnosti da podlegne jednom razarajućem pogrešnom uverenju. Čini se, naime, da se oko sveta seljana i njihova opstanka često brine jedna vrlo glasna i vrlo poduzetna i vrlo dopadljiva nametljivost. Ali upravo se tako i neče ono što je sada jedino neophodno: održati razmak prema seljačkom opstanku, prepustiti ga više nego ikada ranije njegovom vlastitom zakonu; ruke sebi - da se ne bi izobličio u neiskrenom brbljanju literata o onom narodnosnom i o ukorenjenosti u tlo. Seljanin ne treba i uopšte neće tu gradsku susretljivost. Ono što on treba i hoće, jest plaho ophođenje prema svojoj vlastitoj biti i njezinoj samostojnosti. No, mnogi od gradskih potomaka i izraštaja - ne najposle skijaši - ponašaju se na selu ili na seoskom imanju tako kao da se "zabavljaju" u svojim velegradskim palačama zabave. Takvo ponašanje na jednoj večeri razara više nego što decenijama dugo naučno podučavanje o narodnosnom i izučavanju naroda ikada može potaknuti.

Ostavimo se svakog milostivog gnjavljenja i lažnog narodničarenja - naučimo se da tamo gore ozbiljno uzmemo onaj jednostavni, tvrdi opstanak. Tek će nam tada on ponovno govoriti.

Nedavno sam dobio drugi poziv za prelaz na Berlinski univerzitet. U takvoj se prilici povlačim iz grada u brvnaru. Slušam što mi kazuju gore, šume i seoska imanja. Pritom svratim do mog starog prijatelja, sedamdesetpetogodišnjeg seljanina. On je u novinama čitao o pozivu za Berlin. Što će reći? Polako upire siguran pogled svojih bistrih očiju u moj, te strogo zatvorenih usta na moje rame polaže svoju verno-opreznu ruku i - jedva primetno - klima odrečno glavom. To znači: neumoljivo ne!

(1934)

Konstanin Kavafis

 

Mislim da sam u jednoj raspaloj sveščici onog čuvenog italijanskog pisca prvi put pročitao priču o sedmorici glasnika jednog princa čiji je otac vladao kraljevstvom toliko velikim da se o njegovim granicama samo pričalo. Želeći da precizno ucrta te granice i želeći da istraži podrobno mračne dubine zemlje koju će naslediti, mladi princ, tada tridesetogodišnjak kog možete zamisliti kako želite (ja ga zamišljam obučenog u nešto skromno i braonkasto), polazi na put sa nevelikom pratnjom i sedam konjanika koji će mu u narednim godinama služiti kao veza sa glavnim gradom, ocem, prijateljima i porodicom.
Nakon osam godina, šest meseci i petnaest dana, izgubljen negde u nepreglednoj, nenastanjenoj divljini, njegovoj divljini i divljini njegovog oca, još uvek daleko od krajnjih granica kraljevstva, ovaj princ zapisuje svoju priču; taj zapis dolazi u ruke pomenutog italijanskog pisca, i ja ga ovde ukratko prenosim.
Uveren u početku da će do ivice kraljevstva stići za svega nekoliko nedelja, ne razmišljajući, izgleda, da možda neće umeti ni da prepozna granicu, kada do nje dođe, mladom se princu učinilo da je sedam glasnika i previše; ako svaki dan bude slao po jednog, za nekoliko nedelja oni će kraljevstvo uzduž i popreko proputovati ne više od dva puta, noseći pisma u glavni grad i pregršt odgovora iz njega.
Uputivši se, međutim, ka jugu, princ je iznova i iznova sretao nove ljude, nova sela, nove gradove - za neke je, čak, slutio da su veći od glavnog grada, a neki su sigurno bili i lepši - i u svim gradovima koje je sretao i u svim selima, čuo je jedan jedini jezik, jezik koji je odlično razumeo i koji mu je govorio da se još uvek nalazi na svojoj zemlji, u svome kraljevstvu. Neretko su ga putnici namernici i putujući trgovci uveravali da je njegov otac njihov gospodar.
Dešavalo se da je u večerima kada je njegova pratnja sedela oko logorske vatre i pripovedala priče o kiklopima i Lestrigoncima, sada već nešto stariji princ gledao u zvezde i trudio se da u sećanje prizove one od juče i od prošle nedelje i od prošle godine, misleći, valjda, da je njegov kartograf poludeo, da su njegove karte najobičnija prevara i da je ovo nebo već video, da su ovuda već prošli, da se vrte u krug i da zbog toga još nisu stigli do kraja kraljevstva, jer mu je bilo sasvim neshvatljivo da kraljevstvo njegovog oca može biti toliko nepregledno i toliko veliko.
Vremenom je prestao da krivi kartografe i konjanike i nebo i oca i sebe i ceo svet, a počeo je da strepi da je kraljevstvo njegovog oca zapravo čitav svet i da je taj svet beskrajan, te da je ovo putovanje započeo prekasno i da su njegovi prijatelji bili u pravu kada su njegovu znatiželju nazvali rasipanjem vremena i uzaludnim lutanjem. Verovatno je mogao i zaplakati jedne večeri, ali jedne večeri kada ga niko ne bi mogao videti, kada je njegova pratnja već odavno od pijanstva i iscrpljenosti zaspala, jer u strahu da ga ne napuste, pred njima nije mogao pokazivati znake kolebanja i sumnje; kolebanje i sumnja ne priliče nekome ko će, nakon očeve smrti, vladati zemljom koja je možda toliko velika da je beskrajna.
Njihovih imena se više ne sećam, bilo ih je, kao što rekoh, sedmorica glasnika i jedan se sigurno zvao Alesandro, jedan drugi Federiko, za ostale mogu reći samo to da su svakako imali imena i da ih je autor nabrojao po abecednom redu. Ako su nekome od značaja, ova imena lako može naći. Ne mogu da ih zamislim kao osobito pametne ljude, ali mogu da kažem da su sasvim izvesno bili beskrajno odani svom princu, i baš zbog te i takve odanosti možda i oklevam da ih zamišljam kao pametne ljude. Već od prve nedelje putovanja, svako veče, sedam večeri za redom, princ je slao glasnike natrag u glavni grad, kako bi razneli pisma koja je napisao, pisma prepuna opisa predela kroz koje je prolazio i ljudi koje je upoznavao, pisma prijateljima o neverovatnim pričama koje je usput čuo, o čudovištima i herojima i pošastima i ratovima, pisma o lepim ženama koje je sretao, pisma ocu o tome koliko je omiljen među podanicima čak i u ovim delovima kraljevstva u koje nikada neće doći. Još je važnije bilo da podanici sa sobom ponesu odgovore na ova pisma, jer koliko god da je daleko otišao, ostao je željan tog grada, glavnog grada, i tih ljudi koji nisu sa njim želeli da pođu iz straha i skepse. Voleo je i pohvale i zavist i prekore, jer ljudske mane imaju tu osobinu da postaju simpatične kada se posmatraju sa dovoljno velike razdraljine.
I već su se prvih nedelja pokazale manjkavosti male pratnje. Događalo se da su prolazili dani bez odgovora iz glavnog grada, jer bi princ otposlao i poslednjeg glasnika, a da se onaj prvi još nije vratio. Tako su se gomilala pisma, a vesti koje su stizale, postajale su sve nebitnije, sve zastarelije. Komunikacija ne postoji na preskoke. Posle dva meseca putovanja, interval od pet dana između dolazaka i odlaza glasnika povećao se na dvadeset pet dana i glasovi iz glavnog grada postajali su srazmerno tiši i nerazumljiviji, a vesti koje su stizale bile su sažetije i komplikovanije i postojale su sada čitave rupe u životima njemu dragih ljudi koje nije mogao da popuni pismima, pa su i njemu dragi ljudi postajali njemu drage slike njemu dragih ljudi.
Posle jedne, dve, tri, četiri godine putovanja na jug, stranu sveta nisu više određivali astronomi i kartografi, već je jug bio uvek ispred i išlo se tamo kuda putevi vode, a putevi su polako postajali blatnjavi i mokri, a vazduh teži i vlažniji, sunce nemilosrdnije. Lutalice koje su sretali bi tvrdile da je kraj blizu, da su granice tu, odmah iza ove planine, tamo preko puta one reke, u onoj dolini tamo, vidite je, tamo iza onih stena i iza šume. I kako su vesti iz glavnog grada pristizale sa tolikim zakašnjenjem, one su gubile na važnosti, pa je smrt prijatelja ili ljubavnice postajala tek informacija, samo jedan podatak, poput onog da je podne i vreme ručku. Događalo se da se glasnici pojave sa pismom, a da imena u pismima princ više ne može da prepozna, a osećanja opisana u njima više ne shvata. Nakon što je jedne večeri došao poslednji, onaj sedmi glasnik čijeg se imena ne sećam i koga ni princ nije video skoro sedam godina, pa se vrlo verovatno i on morao podsetiti njegovog imena, ako ga je uopšte prepoznao dok se približavao kampu gde je sada princ bio sam i usamljen. Tokom tih sedam godina glasnik je svaki dan jurio na jednom konju, a zatim i na drugom i trećem, jer su konji od starosti i iscrpljenosti umirali i bivali zamenjeni. Princ ga je možda pitao o nekim ulicama u glavnom gradu koje više ne postoje, jer su promenile imena nekoliko puta, o nekim zgradama koje su srušene i zamenjene većim i veličanstvenijim, o nekim krčmama u unutrašnjosti u kojima su odsedali tokom godina i godina putovanja, o crkvama i možda o nekim devojkama koje verovatno odavno više nisu devojke, a koje su sretali usput i koje su govorile da su granice kraljevstva iza njihovog sela ili iza planine podno koje se selo nalazi.
Sedmi glasnik će naredno jutro poslednji put krenuti ka glavnom gradu, noseći ono što je u međuvremenu zapisao princ. Ako bi se glasnik ipak jednom vratio, princ verovatno više ne bi bio živ ili bi bio star i slep i pisma koja bi doneo značila bi mu još manje nego što mu znače sada, a ni ova što ih je sada dobio nije nameravao da pročita. Sada je bio ubeđen da su to detalji iz života ljudi koji ne postoje i za koje on više ne postoji.
Od silnog putovanja, princ se osećao umorno i činilo mu se da će smrt pre sresti nego još jednog od svojih glasnika. Tolike je godine princ verovao da je njegova sudbina da stigne na svoje odredište, da pronađe granice kraljevstva, ali mu se polako počelo pričinjavati, možda od umora i starosti, a možda i zbog mudrosti i iskustva, da te granice uopšte ne postoje, ne poput nekog zida koje odvaja dva kraljevstva, dva sveta, ne u vidu nekakve tvrđave ili mora ili planine koja se ne može prepešačiti. Umreće i granice neće pronaći, ali će hodati i tražiti ih sve dok bude mogao da hoda. Zamišljam da je pomislio, prateći poslednjeg glasnika i gledajući ga kako nestaje u daljini, kakvo je divno to putovanje bilo, pomislio je, kako čudesno, kako zanimljivo i kako kratko, uprkos svim onim danima kada mu se s početka činilo da putuje ne jedan, već dva ljudska života. I ako je uopšte nekada i žalio što je napustio glavni grad, grad u kom je rođen, grad koji je poznavao toliko dobro da se u njemu nikada ne bi mogao izgubiti, više nije žalio, jer je taj grad i dalje sa sobom nosio; koliko li je puta samo zatvorio oči i hodao svojim omiljenim ulicama i u sećanje prizvao svoju majku i svog oca, netaknute vremenom i bolestima i problemima.
Neka se priča završi tu, kada princ ispraća poslednjeg glasnika. Neka je i sada princ obučen skromno, ali s ukusom, s tom razlikom što sada nosi i jednu narukvicu koju je dobio na poklon od nekog probisveta par godina ranije i neka ima bradu i neka mu je koža na dlanovima zadebljala i nažuljana, a lice izborano od znoja, vrućine i sunca. Neka se priča završi sa glasnikom koji odlazi, u mojoj glavi to je slika neke ravnice, jer su samo ravnice toliko beskrajne koliko je beskrajno to putovanje koje čekai glasnika i princa. Glasnik na konju postaje sve manji i manji i manji i na kraju nestane negde tamo, daleko, u zemljama u kojima je princ već bio i u koje nema želju da se vrati. Jer on ide napred. Jedna starica koju je sreo juče, kazala mu je da je granica tu blizu, iza šume koju već vidi ispred sebe.

*

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

_______________________________________



 

Dino Buzzati, Prodavnica tajni,Sedam spratova

Posle jednog dana putovanja vozom, Đuzepe Korte stigao je, jednog martovskog jutra, u grad u kojem se nalazilo čuveno lečilište. Imao je malu temperaturu, ali je ipak hteo da pešice prevali put između stanice i bolnice, noseći svoj koferčić.

Mada je imao samo lagani početni oblik, Đuzepeu Korteu su savetovali da se obrati ovom slavnom sanatorijumu, gde se lečila samo ta jedina bolest. To je garantovalo izuzetnu stručnost lekara i racionalniji i efikasniji raspored postrojenja.

Kada ga je ugledao iz daljine - prepoznao ga je zato što je već video njegovu fotografiju na reklamnim prospektima, Đuzepe Korte stekao je povoljan utisak. Bela građevina sa sedam spratova bila je izbrazdana pravilnim otvorima koji su joj davali izgled hotela. Svuda naokolo bila je ograda od visokog drveća.

Posle kratkog lekarskog pregleda, u očekivanju brižljivijeg ispitivanja, Đuzepe Korte smešten je u jednu veselu sobu na sedmom i poslednjem spratu. Nameštaj je bio svetao i čist, kao i tapete, fotelje su bile od drveta, jastuci presvučeni šarenim tkaninama. Prozor je gledao na jednu od najlepših četvrti grada. Sve je bilo mirno, gostofjubivo i umirujuće. Đuzepe Korte je odmah legao i, pošto je upalio lampu iznad uzglavlja, počeo je da čita knjigu koju je poneo sa sobom. Posle kratkog vremena ušla je bolničarka i upitala da li nešto želi.

Đuzepe Korte nije želeo ništa, ali mu je bilo drago da počne da ćaska sa mladom devojkom, tražeći informacije o lečilištu. Tako je saznao za čudnu karakte-ristiku te bolnice. Bolesnici su bili podeljeni pospratovima, zavisno od težine bolesti. Sedmi, to jest poslednji sprat, bio je za najlakše oblike. Šesti je bio namenjen bolesnicima čija bolest nije teška, ali se ipak nije smela zanemariti. Na petom spratu lečili su se već ozbiljni slučajevi i tako dalje, od sprata do sprata. Na drugom spratu bili su veoma tcški bolesnici. Na prvom oni za koje više nije bilo nade.

Ovaj jedinstveni sistem, sem što je uveliko ubrzavao poslugu, sprečavao je da neki lakši bolesnik bude uznemiren blizinom nekog kolege u agoniji, i garantovao je na svakom spratu homogenu atrmosferu. S druge strane, lečenje je tako moglo biti savršeno stepenovano.

Iz toga je proizilazilo da su bolesnici bili podeljeni u sedam progresivnih kasta. Svaki sprat je bio kao neki mali svet za sebe, sa svojim posebnim pravilima, sa svojim specijalnim tradicijama. A pošto je svaki sektor bio dodeljen drugom lekaru, stvorile su se, mada minimalne, ipak precizne razlike u metodama lečenja, iako je generalni direktor dao celom institutu jedinstveni osnovni smer. Kada je bolničarka izašla, Đuzepe Korte, pošto mu se učinilo da je njegova temperatura pala, prišao je prozoru i pogledao napolje ne da bi video panoramu grada, iako je i to bilo novo za njega, nego u nadi da će primetiti kroz prozore druge bolesnike sa nižih spratova. Struktura gradevine sa velikim krilima, dozvoljavala je takvu vrstu posmatranja. Naročito je Đuzepe Korte usredsredio svoju pažnju na prozore na prvom spratu, koji su se činili veoma udaljeni, i koji su se videli samo iskosa. Ali nije mogao da vidi ništa zanimljivo. Većinom su bili hermetički zatvoreni sivim pomičnim žaluzinama.
Korte je primeto da je na jedan prozor pored njegovog naslonjen neki čovek. Njih dvojica su se dugo gledali sa sve većom simpatijom, ali nisu znali kako da prekinu tišinu. Najzad se Đuzepe Korte ohrabrio i rekao:
"I vi ste ovde odnedavno?"

"O, ne", rekao je drugi, "ovde sam već dva meseca ..." Ćutao je nekoliko trenutaka, a zatim ne znajući kako da naslavi razgovor, dodao: "Gledam dole svoga brata."

"Svog brata?"
"Da", objasnio je nepoznati. "Ušli smo ovamo zajedno, zaista čudan slučaj, ali njegova se bolest pogoršala, zamislite, sad je već na četvrtom".

"Šta na četvrtom?"
"Na četvrtom spratu", objasnio je čovek, a te dve reči je izgovorio sa takvim izrazom sažaljenja i užasa da se Đuzepe Korte gotovo uplašio.

"Zar su tako ozbiljni na četvrtom spratu?" upitao je oprezno.

"Oh, bože", rekao je ovaj drugi lagano odmahujući glavom, "nisu još u tako očajnom stanju, ali u svakom slučaju nema razloga radovanju."

"Ali onda", pitao je dalje Korte, sa šaljivom lakoćom, kao neko ko govori o tragičnim stvarima koje se ne odnose na njega, "onda, ako su već na četvrtom tako ozbiljni slučajevi, ko ide na prvi?"

"Oh, na prvom su oni koji baš umiru. Tamo lekari više nemaju posla. Tamo radi samo sveštenik. I naravno..."

"Ali, malo ih je na prvom spratu", prekinuo je Đuzepe Korte, kao da mu je stalo da dobije potvrdu, "gotovo sve sobe dole su zatvorene."
 
"Ima ih malo, sada, ali jutros ih je bilo prilično", odgovorio je nepoznati uz lagani osmeh. "Tamo gde su roletne spuštene, neko je nedavno umro. Zar ne vidite, uostalom, da su na drugim spratovima sve roletne otvorene? Ali, izvinite", dodao je, lagano se povlačeći, "čini mi se da postaje pomalo hladno. Vraćam se u krevet. Sa srećom, sa srećom..."

Čovek je nestao i prozor se zatvorio energično; zatim se videlo kako se unutra upalilo svetlo. Đuzepe Korte je još ostao nepokretan na prozoru, gledajući netremicu u spuštene roletne na prvom spratu. Gledao je u njih s nekom bolesnom upornošću, trudeći se da zamisli mračne tajne tog užasnog prvog sprata, gde bolesnike smeštaju da umru; i osetio je olakšanje što je tako daleko od toga. Za to vreme, nad grad su se spustile prve senke večeri. Jedan po jedan, hiljadu prozora sanatorijuma se osvetljavalo, izdaleka bi se moglo pomisliti da je to neka palata puna veselja. Samo na prvom spratu, dole u dnu provalije, desetine i desetine prozora ostalo je slepo i mračno.

Rezultat opšteg lekarskog pregleda razvedrio je Đuzepea Kortea. Kako je obično bio sklon da predivđa najgore, on se već u svom srcu pripremio na strašnu dijagnozu i ne bi se iznenadio da mu je lekar rekao da treba da ga preseli na niži sprat. Temperatura nije prestajala, iako je njegovo opšte stanje ostajalo dobro. Medutim, lekar mu je uputio srdačne reči pune ohrabrenja. Postojao je tu početak bolesti - rekao je - ali veoma lagani oblik; za dve ili tri sedmice po svoj prilici sve će proći.

"Znači, ostajem na sedmom spratu?" upitao je Đuzepe Korte strepeći u tom trenutku.

"Pa naravno!" odgovorio je lekar, prijateljski ga tapšući po ramenu. "A gde ste mislili da ćete ići, možda na četrvti?" upitao je smejući se, kao da pominje naj-apsurdniju moguću pretpostavku.

"Bolje ovako, bolje ovako", rekao je Korte. "Znate šta? Kada je čovek bolestan, uvek zamišlja najgore..."

Zaista, Đuzepe Korte je ostao u sobi koja mu je prvobitno dodeljena. Upoznao je neke od svojih bolničkih kolega, u retkim poslepodnevima kada su mu dozvoljavali da ustane. Brižljivo se držao uputstava, sav se založio da brzo ozdravi, ali, uprkos tome, činilo mu se da njegovo stanje stagnira.
Prošlo je oko deset dana, kada je Đuzepe Korteu došao šef bolničara sa sedmog sprata. Hteo jc da ga zamoli za čisto prijateljsku uslugu; sutradan u bolnicu treba da dođe jedna gospođa sa dvoje dece; dve sobe su slobodne, baš pored njegove, ali nedostaje treća. Da li bi gospodin Korte pristao da se preseli u drugu sobu, isti tako udobnu? Đuzepe Korte, naravno, nije pravio nikave probleme. Jedna ili druga soba, za njega je to bilo isto; štaviše, možda će imati novu i još lepšu bolničarku.

"Od srca vam zahvaljujem", rekao je šef bolničara uz lagan naklon. "Od čoveka kao što ste vi, priznajem, ne iznenađuje me jedan tako ljubazan, kavaljerski gest. Za jedan sat, ako nemate ništa protiv, izvršićemo selidbu. Inače, treba sići sprat niže", dodao je tišim glasom, kao da je reč o jednom potpuno zanemarljivom detalju.
"Na žalost, na ovom spratu nema više slobodnih soba. Ali, to je savim privremen smeštaj", požurio je da kaže, videvši kako se Korte, koji je naglo ustao, spremao da otvori usta i da se pobuni. "Apsolutno privremen smeštaj. Čim ostane slobodna jedna soba, a verujem da će to biti za dva-tri dana, vi ćete moći da se vratite gore."

"Priznajem vam", rekao je Đuzepe Korte, osmehujući se da bi pokazao da on nije dete, "priznajem vam da mi se ovakva selidba uopše ne sviđa".
 
"Ali, ta selidba nema nikakav medicinski razlog; ja dobro shvatam šta hoćete da kažete, ali reč je isključivo o ljubaznom gestu prema gospođi koja bi volela da bude što bliže svojoj deci. Zaboga", dodato je iskreno se smejući, "nemojte ni da vam na pamet padne da postoje drugi razlozi!"

"Možda", rekao je Đuzepe Korte, "ali ovo mi deluje zloslutno.".

Tako je Korte prešao na šesti sprat, i mada je bio ubeđen da ova selidba ne znači da se njegova bolest pogoršala, osećao se neprijatno pri pomisli da između njega i normalnog sveta, sveta zdravih ljudi, već postoji jasna prepreka. Na sedmom spratu, dolaznoj luci, još ste na izvestan način bili u kontuktu sa ljudskom zajed-nicom; taj sprat se čak mogao smatrati gotovo produženjem običnog sveta. Ali na šestom, već se ulazilo u pravu bolnicu; već mentalitet lekara, bolničarki i samih bolesnika bio je malo drukčiji. Već se priznavalo da se na taj sprat primaju pravi pravcati bolesnici, mada ne u teškom stanju. Iz prvih razgovora sa susedima, sa personalom i sa lekarima, Đuzepe Korte je primeti kako se u tom odelenju sedmi sprat smatra šalom, kako je on rezervisan za bolesnike-amatere, koji su, uglavnom, svoju bolest izmislili; tek se od šestog, da tako kažemo, istinski počinjalo. Medutim, Đuzepe Korte je shvatio da će, da bi se vratio gore, na mesto koje mu je pripadalo po karakteristikama njegove bolesti, svakako naići na poneku teškoću. Za povratak na sedmi sprat, trebalo je pokrenuti složeni aparat, iako je u pitanju bio sasvim mali ustupak. Nije bilo sumnje da niko ne bi ni pomislio da ga ponovo preseli na gornji sprat, tamo gde su "gotovo zdravi" ako on ništa ne kaže.

Đuzepe Korte je zato odlučio da ne popušta u svojim pravima i da nikako ne poklekne pred iskušenjem navike. Kolegama iz odelenja stalno je naglašavao da je on sam želeo da se spusti za jedan sprat da bi učinio uslugu jednoj gospodi i da će se, čim jedna soba bude slobodna, on vratiti gore. Ostali su ga slušali nezainteresovano i neubedljivo klimali glavom.

Ubeđenje Đuzepea Kortea naišlo je na punu potvrdu u sudu novog lekara. I on je priznavao da bi Đuzepe Korte mogao slobodno da bude na sedmom spratu; njegov oblik bolesti bio je apsolutno lak - a tu definiciju je izricao slog po slog, da bi je naglasio - ali u osnovi je smatrao da na šestom spratu Đuzepea Kortea mogu bolje da leče.

"Nemojmo sada počinjati s tim pričama" rekao bi u tom trenutku odlučno bolesnik, "rekli ste mi da je sedmi sprat moje mesto, ja hoću tamo da se vratim."

"Niko ništa nema protiv", odvraćao je doktor, "ja sam samo dao običan, najobičniji, ne leknrski nego prijateljski savet! Oblik vaše bolesti, ponavljam, sasvim je lak, ne bih preterao da kažem da vi uopšte i niste bolesni, ali se taj oblik po mom mišljenju razlikuje od analognih oblika po tome što je na izvestan način više proširen. Objasniću vam: intenzitet bolesti je minimalan, ali je njena obimnost znatna, destruktivni proces ćelija", ovo je bilo prvi put da je Đuzepe Korte u bolnici čuo taj čudan izraz, "destruktivni proces ćelija apsolutno je na početku, možda nije ni počeo. Ali, mogao bi, kažem samo mogao, da istovremeno pogodi velike delove organizma. Samo zbog toga, po mom mišljenju, vi biste ovde mogli efikasnije biti izlečeni, na šestom, gde su terapeutske metode tipičnije i intenzivnije."

Jednog dana mu je rečeno da je generalni direktor lečelišta, pošto se dugo savetovao sa svojim saradnicima, doneo odluku o promeni u podeli bolesnika. Stepen svakog od njih - da se tako kaže - spuštao se za pola poena. Pod pretpostavkom da su na svakom spratu bolesnici bili podeljeni, zavisno od težine bolesti, u dve kategorije, (ovu podelu su vršili njihovi lekari, ali isključivo za internu upotrebu), teža od ove dve polovine bila je zvanično preseljena na niži spat. Na primer, polovina bolesnika sa šestog sprata, oni sa nešto težim oblicima bolesti, trbalo je da prede na peti; a manje laki bolesnici sa sedmog da predu na šesti. Ova vest je pričinila zadovoljstvo Đuzepeu Korteu, jer u jednom tako složenom seljenju, njegov povratak na sedmi sprat uspeće mnogo lakše.

Medutim, kada je bolničarki pomenuo tu svoju nadu, doživeo je gorko iznenađenje. Saznao je da će on biti preseljen, ali ne na sedmi sprat, nego na sprat niže. Iz razloga koje bolničarka nije umela da mu objasni, njega su svrstali u "težu" polovinu gostiju šestog sprata, pa je prema tome morao da side na peti. Pošto je prošlo prvo iznenadenje, Đuzepe Korte je pobesneo. Vikao je da ga varaju, da neće ni da čuje za dalje seljenje naniže, da će se vratiti kući, da su prava - prava i da administracija bolnice ne može tako bezobrazno da zanemarauje dijagnoze lekara.
 
Dok je on još vikao, stigao je lekar da ga umiri. Savetovao je Korteu da se smiri, ako ne želi da mu skoči temperatura, objasnio mu je da je došlo do nesporazuma, bar delimičnog. Još jednom je priznao da bi Đuzepe Korte bio na pravom mestu da su ga stavili na sedmi sprat, ali je dodao da on o njegovom slučaju ima nešto drukčiju koncepciju, mada potpuno ličnu. U suštini, njegova je bolest mogla, u izvesnom smislu, razume se, da se smatra i bolešću šestog stepena, imajući na umu obimnost manifestacije bolesti. On sam, medutim, nikako nije mogao ni sebi da objasni kako to da je Korte svrstan u nižu polovinu šestog sprata.
Po svoj prilici je sekretar direkcije, koji je upravo tog jutra telefonirao, pitajući ga za tačan klinički položaj Đuzepea Kortea, pogrešio u prepisivanju. Ili je možda direkcija namerno malo "pogoršala" njegov sud, pošto njega smatraju dobrim stručnjakom, ali suvše po-pustljivim lekarom. Lekar je na kraju savetovao Korteu da se ne uznemirava, da bez pobune prihvati selidbu; najvažnija je bila bolest, a ne mesto na koje bi smestili bolesnika.

A što se tiče lečenja - dodao je dalje lekar - Đuzepe Korte nikako ne treba da se žali; lekar na spratu niže sigurno ima više iskustva; on je gotovo dogmatično tvrdio da se veština lekara povećava, bar po verovanju direkcije, što se silazi niže. Soba je isto tako udobna i elegantna. Pogled isto tako prostran; tek od trećeg sprata naniže panorama je presečena visokim drvećem ograde.

Đuzepe Korte, zahvaćen večernjom temperaturom, slušao je sitničava opravdanja sa sve većim zamorom. Najzad je primeto da mu nedostaje snaga, a naročito želja da dalje reaguje na ovu nepravednu selidbu. I, bez daljih protesta, dozvolio je da ga spuste sprat niže.

Jedina, mada bedna, uteha Đuzepea Kortea, kada se našao na petom spratu, bila je kad je saznao da je on, po složnoj oceni lekara, bolničara i bolesnika, u tom odeljenju najlakši bolesnik. U okviru tog sprata, ukratko, on je svakako mogao da se smatra najsrećnijim. Ali, s druge strane, mučila ga je misao da sada čitave dve barijere stoje između njega i sveta normalnih ljudi.

Proleće je odmicalo, vazduh je bivao sve topliji, ali Đuzepe Korte nije više voleo, kao prvih dana, da gleda kroz prozor; mada je takav strah bio čista glupost, osećao je kako ga celog prožima čudna drhtavica kada bi ugledao prozore na prvom spratu, uvek u većini zatvorene, koji su sada bili mnogo bliži.

Činilo se da njegova bolest stagnira. Posle tri dana boravka na petom spratu, na desnoj nozi pojavila se neka vrsta ekcema koji se nije popravio sledećih dana. Bila je to neka infekcija - rekao mu je lekar - potpuno nezavisna od glavne bolesti; smetnja koja je mogla zadesiti i najzdravijeg čoveka na svetu. Zato, da bi se ekcem za nekoliko dana uklonio, potrebne je intenzivna kura gama-zracima.

"A ovde ne mogu dobiti gama zrake?" upitao je Đuzepe Korte.

"Naravno da možete", odgovorio je zadovoljno lekar. "Naša bolnica ima sve. Postoji samo jedna nezgoda..."

"Šta?" rekao je Korte sa nejasnom slutnjom.

"Nezgoda, to je uslovno rečeno", ispravio se lekar, "hteo sam reći da se instalacija za gama-zrake nalazi samo na četvrtom spratu, a ja vam ne bih savetovao da tri puta dnevno idete gore i dole."
 
"Znači, ništa?"

"Onda bi bilo bolje da dok ekcem ne prođe vi budete tako ljubazni da se spustite na četvrti sprt".
"Dosta!" zaurlao je očajnički Đuzepe Korte. "Već mi je dosta silaženja! Makar crkao, na četvrti ne idem! "
 
"Kako hoćete", rekao je poimirljivo lekar da ga ne bi uzbuđivao, "ali kao lekar koji vas leči, ja vam zabranjujem da tri puta dnevno idete dole."
 
Njagore je bilo što se ekcem širio, umesto da nestane. Đuzepe Korte nije imao mira i stalno se prevrtao po krevetu. Tako je, sav besan izdržao tri dana, dok nije morao da popusti. Sam je zamilio lekara da ga pošalje na lečenje zracima i da ga preseli na niži sprat.

Dole je Korte primetio, sa skrivenim zadovoljstvom, da predstavlja izuzetak. Ostali bolesnici u tom odeljenju bili su izrazito u veoma ozbiljnom stanju i nisu ni na trenutak mogli da ustanu iz kreveta. On je, međutim, mogao sebi da dozvoli luksuz da pešice, iz svoje sobe, ode u salu za zračenje, pa su mu se i same bolničarke divile i čudile.

Novom lekaru on je uporno objašnjavao svoj specijalni položaj. Jedan bolesnik koji u osnovi ima pravo na sedmi sprat, našao se na četvrtom. Čim ekcem prođe, on namerava da se vrati gore. On apsolutno neće prihvatiti nikakav novi izgovor. On, koji je mogao potpuno zakonito još da bude na sedmom spratu.

"Na sedmom, na sedmom!" uzviknuo je osmehujući se lekar, koji je upravo tada završio svoj pregled.

 "Vi bolesnici večito preterujete! Ja prvi kažem da vi možete biti zadovoljni svojim stanjem; koliko ja vidim sa vaše tabele, nije bilo većih pogoršanja. Ali govoriti o sedmom spratu, izvinite za moju brutalnu iskrenost - to nije sasvim isto! Vi ste jedan od slučajeva koji najmanje zabrinajvaju, slažem se. Ali ipak ste bolesni!"

"Pa šta onda", rekao je Đuzepe Korte sav se zarumenivši u licu. "Na koji biste me vi sprat smestili?"
 
"Oh, bože, to nije lako reći, ovo je bio samo kratak pregled, a da bih mogao da se izjasnim, trebalo bi da vas pratim bar nedelju dana."

"U redu," insistirao je Korte, "ali znate valjda otprilike."

Da bi ga smirio, lekar se pretvarao da na trenutak razmišlja, a zalim, klimajući glavom sam za scbc, rekao jc tiho: "Oh, bože! Baš da bih vas zadovoljio, eto, u osnovi mogli biste biti na šestom! Da, da" dodao je kao da hoće sebe da ubedi. "Šesti bi mogao odgovarati."

Lekar je verovao da ćc time obradovati bolesnika. Međutim, na licu Đuzepea Kortea, pojavi se zapanjen izraz: bolesnik je shvatio da su ga lekari sa gornjih spratova prevarili; evo ovaj novi lekar, očigledno veštiji i pošteniji, u svom srcu ga - to je bilo jasno - dodeljuje ne na sedmi, nego na peti sprat, i to možda čak na donju polovinu petog sprata! Neočekivano razočaranje oborilo je Kortea. Te večeri temperatura je znatno skočila.

Boravak na četvrtom spratu značio je najmirniji period koji je Đuzepe Korte proveo posle ulaska u bolnicu. Lekar je čitave sate provodio ćaskajući o najrazuličitijim stvarima.

Đuzepe Korte je takođe veoma rado razgovarao tražeći teme koje bi se odnosile na njegov svakodnevni život advokata i svetskog čoveka. On se tradio da ubedi sebe da i dalje pripada zajednici zdravih ljudi, da je još vezan za svet poslova, da se istinski interesuje za javne stvari. Pokušavao je, ali nije uspevao. Bez razlike, razgovor se uvek završavao pričom o njegovoj bolesti.

Želja za bilo kakvim poboljšanjem postala je kod Đuzepea Kortea prava opsesija. Na žalost, gama zraci, iako su uspeli da zaustave širenje ekcema na koži, nisu ga uklonili. Svakog dana Đuzepe Korte je o tome nadugačko razgovarao s lekarom i trudio se da se u tim razgovorima pokaže jakim, čak ironičnim, ali nikada nije uspevao.
 
"Kažite mi, doktore", rekao je jedngo dana, "kako teče destruktivni proces mojih ćelija?"

"Oh, kakve ružne reči", prekorio ga je šaljivo lekar. "Gde li ste to naučili? To nije dobro, nije dobro naročito za bolesnika! Nikada više ne želim tako nešto da čujem."

"U redu", rekao je Korte, "ali ipak mi niste odgovorili."

"Oh, odmah ću vam odgovoriti", rekao je doktor učtivo. "Destruktivni proces ćelija, da ponovim vaš uzasni izraz, u vašem sliičaju je minimalan, apsolutno minimalan, ali dolazim u iskušenje da ga nazovem upornim."
 
"Uporan, da li to znači hroničan?"

"Nemojte me terati da kažem nešto što nisam rekao. Ja sam rekao samo upo-ran. Uostalom, takva je većina slučajeva. U najlakšim slučajevima često je potrebno energično i dugo lečenje."
"Ali, kažite mi, doktore, kada ću moći da se nadam poboljšanju?" .

"Kada? Prognoze u ovim slučajevima prilično su teške... Ali slušajte", dodao je posle kraćeg razmišljanja, "vidim da vi imate pravu pravcatu maniju da ozdravite... Da me nije strah da ću vas razljutiti, znate li šta bih vam savetovao?"

"Samo kažite, kažite, doktore..."

"Pa evo, objasniću vam veoma jasno. Kad bih ja razbolevši se od ove bolesti, makar i u najblažoj formi, dospeo u ovaj sanatorijum, koji je možda najbolji na svetu, sam bih tražio da me pošalju i to od prvog dana, od prvog dana, razumete li, na jedan od najnižih spratova. Čak bih tražio da me pošalju na..."

"Na prvi?" rekao je Korte uz usiljen osmeh.
 
"Oh, ne! Ne prvi, ne!" dogovorio je ironično lekar. "To ipak ne. Ali na treći, pa čak i na drugi, to sigumo. Na nižim spratovima lečenje se obavlja bolje, to vam garantujem, uređaji su kompletniji i snažniji, personal je veštiji. A vi svakako znate ko je duša ove bolnice?"

"Nije li to profesor Dati?"

"Da, profesor Dati. On je pronašao lečenje koje se ovde primenjuje, on je projektovao celu zgradu. Dakle, on, majstor, stoji, da tako kažemo, između prvog i drugog sprata. Odatle zrači svojom upravljačkom snagom. Ali, a ja vam to garantujem, njegov uticaj ne ide dalje od trećeg sprata. Iznad toga, reklo bi se da se sama njegova naređenja nekako smanjuju, gube snagu, skrcću; srce bolnice jc dole i dole treba biti da bi se dobio najbolji tretman."

"Ali to znači", rckao je Đuzepe Korte drhtavim glasom, "znači vi mi savetujete..."

"Dodajmo još nešto", nastavio je mirno lekar, "dodajmo da bi u vašem posebnom slučaju trebalo obraćati pažnju i na ekcem. To je potpuno nevažna stvar, slažem se, ali prilično dosadna, koja bi vremenom mogla da vas deprimira; a vi znate koliko je za ozdravljenje važna vedrina duha. Pirmena zraka koju sam ja vršio uspela je samo napola. A zašto? Moguće je da je to slučajno, ali moguće je takođe da ovde zraci nisu dovoljno intenzivni. E pa, na trećem spratu, mašine sa zracima mnog su snažnije. Mogućnosti da se vaš ekcem izleči bile bi mnogo veće. Zatim, kad izlečenje krene svojim putem, najteži korak je učinjen. Kad počnete da se penjete gore, teško je da se ponovo vratite. Kada se vi zaista budete bolje osećali, ništa vas neće sprečiti da se vratite ovamo k nama, možda još više, zavisno od vaših 'zasluga' čak i na peti, na šesti, čak i na sedmi, usudio bih se reći..."

"Ali, da li vi verujete da bi to moglo ubrzati izlečenje?"
 
"Ali, u to ne može biti sumnje. Već sam vam rekao šta bih ja uradio na vašem mestu."

Ovakve priče je lekar svakog dana ponavljao Đuzepeu Korteu. Najzad je došao trenutak kada je bolesnik umoran od ekcema i pored nagonskog odbijanja da siđe, rešio da posluša savet lekara i da se preseli na niži sprat.

Na trećem spratu je odmah primetio kako u odelenju vlada neko posebno veselje, kako kod lekara, tako i kod bolničarki, mada su se ovde lečili veoma zabrinjavajući bolesnici. Prmetio je čak da se iz dana u dan ta veselost povećava; radoznao, pošto jc stekao izvesno poverenje bolmčarke, upitao je kako to da su svi tako veseli.

"Ah, zar ne znate?" odgovorila je bolanićarka, "za tri dana idemo na godišnji odmor."

"Kako to, idete na godišnji odmor?"

"Pa da, petnaest dana, treći sprat ćc biti zatvoren i ceo personal ići će na odmor. Na godišnji odmor idemo na smenu, sprat po sprat."

"A sa bolesnicima? Šta s njima radite?"

"Pošto ih je relativno malo, od dva sprata napravi se jedan."
 
"Tako, spajate bolesnike sa trećeg i sa četvrtog?"

"Ne, ne", ispravila ga je bolničarka, "sa trećeg i sa drugog. Oni koji su ovde, moraće da siđu dole."

"Sići na drugi?" rekao je Đuzepe Korte, bled kao mrtvac. "Znači, trebalo bi da siđem na drugi?"
 
"Pa naravno, šta tu ima čudnog? Kada se vratimo za petnaest dana, vi ćete se vratiti u ovu sobu. Ne vidim čega ima da se plašite."

Međutim, Đuzepea Kortea - neki tajanstveni nagon ga je upozoravao - spopao ga je okrutan strah. Ali, pošto nije mogao sprečiti personal da ide na odmor, ubeđen da mu novo lečenje intenzivnijim zracima pomaže - ekcem je bio gotovo nestao, nije se usudio da se formalno usprotivi novom premeštanju. Tražio je, medutim, ne obazirući se na zadirkivanje bolničarki, da na vrata njegove nove sobe bude zalepljen natpis na kojem piše: "Đuzepe Korte, sa trećeg sprata, u prolazu". Nešto slično se nije nikada desilo u istoriji sanatorijuma, ali lekari se nisu usprotivili, sma-trajući da kod nervoznog temepramenta, kakav je bio Kor-te i najmanje protivljenje tnože izazvati ozbiljne pore-mećaje.
U osnovi, trebalo je samo čekati petnaest dana, ni dan više, ni dan manje. Đuzepe Korte počeo je da ih broji uporno i željno, ležeći sate i sate nepokretan u krevetu gledajući namcštaj koji na drugom spratu višc nije bio onako moderan i veseo kao na gornjim odelenjima, nego je nekako dobijao veće dimenzije, svečanije i strože linije. S vremenana na vreme ćulio bi uši, pošto mu se činilo da sa donjeg sprata, sa sprata umirućih, sa odelenja "osuđenilh", nejasno čuje jecanje i ropac.

Sve ga je to, naravno, sve više obeshrabrivalo. A manja vedrina kao da jc potpomagala bolest. Temperatura je rasla, opšta slabost postala je izraženija. Sa prozora - bilo je već puno leto i okna su gotovo stalno bila otvorena - nisu se više videli krovovi kuća u gradu, nego sam zeleni zid stabala koja su okruživala bolnicu.

Posle sedam dana, jednog popodneva oko dva, iznenada je ušao glavni sa još tri bolničara, gurajući nosila na točkovima. "Jesmo li spremni za premeštaj?" upitao je tonom dobrodušnog šaljivdžije glavni bolničar.

"Kakav premeštaj?" upitao je Đuzepe Korte s naporom izgovarajući reči, "kakve su sad ovo opet šale? Zar se oni sa trećeg sprata ne vraćaju tek za sedam dana?"

"Kakav treći sprat?" rekao je glavni bolničar kao da ne razume. "Ja sam dobio naređenje da vas povedem na prvi, pogledajte", i pokazao je neki štampani formular za prelaz na donji sprat, sa potpisom, ni manje ni više, samog profesora Datija.

Strah, pakleni bes Đuzepea Kortea, eksplodirali su tada u dugačke, besne urlike koji su odjekivali čitavim odelenjem. "Polako, polako, molim vas" preklinjali su bolničari, "ima bolesnika kojima nije dobro." Ali to nije bilo dovoljno da ga smiri.

Najzad je dotrčao lekar koji je rukovodio odelenjem, veoma ljubazna i dobro vaspitana osoba. Obavestio se o čemu je reč, pogladao formular, saslušao Korteovo objašnjenje. Zatim se besno obratio glavnom bolničaru, izjavivši da je to greška, on nije dao nikakvo naredenje takve vrste, odnedavno vlada nepodnošljiva zbrka, sve se krije od njega... Najzad, pošto je to sve rekao svom potčinjonom, obratio se, veoma učtivo, bolesniku, iskreno se izvinjavajući.

"Medutim, na žalost", dodao je lekar, "na zalost, protesor Dati je baš pre jedan sat otišao na kratak odmor, vratiće se tek za dva dana. Preko njegovih naređenja ne smemo preći, veoma mi je žao. Njemu će prvome biti žao, to vam garantujem, takva greška! Ne shvatam kako se to moglo desiti!"

Sada je već neka žalosna drhtavica obuzela Đuzepea Kortea. Njegova sposobnost da se kontroliše potpuno je nestala. Kao dete, potpuno se prepustio užasu. Njegovi jecaji odjekivali su, spori i očajni, celom sobom. Stigao je tako, tom straš-nom greškom, na poslednju stanicu. U odeljenje umirućih, on, koji je, zapravo, po težini svoje bolesti, a to su govorili i najstroži lekari, imao pravo da bude na šestom, ako ne i na sedmom spratu! Situacija je bila toliko smešna da je u nekim trenucima Đuzepe Korte gotovo osećao želju da se neobuzdano smeje.

Ispružen na krevetu, dok je toplo letnje poslepodne lagano prolazilo nad velikim gradom, on je kroz prozor gledao zelenilo drveća i imao je utisak da je stigao u neki nestvaran svet, stvoren od apsurdnih zidova sa sterilizovanim pločicama, od ledenih predvorja smrti, od belih ljudskih figura bez duše. Čak mu je palo na pamet da i drveće, koje mu se činilo da vidi kroz prozor, nije pravo; u to se, štaviše, na kraju i uveri, primećujući da se lišće uopšte ne pokreće. Ta misao ga je toliko uznemirila, da je Korte zvoncem pozvao bolničarku i zamolio je da mu doda naočari za kratko-vidost, koje inače u krevetu nije koristio; tek tada je uspeo da se primiri; uz pomoć sočiva mogao se uveriti da je drveće ipak pravo i da se lišće, mada lagano, s vremena na vreme ljulja na vetru.
 
Kad je bolničarka izašla, prošlo je četvrt časa u potpunoj tišini. Šest spratova, šest strašnih zidova, iako zhog formalne greške, sada je stajalo iznad Đuzepea Kortea sa neumoljivom težinom. Za koliko godina, da, sada je zaista trebalo misliti na godine, za koliko ćc godina on uspeti da se ponovo popne do ivice ove provalije?
 
Ali, kako to da je soba iznenada postala tako mračna? Iako je bilo sred poslepodneva. Uz poslednji napor Đuzepe Korte, koji je osetio kako ga parališe neka čudna obamrlost, pogledao je na sat na noćnom stočiću, pored kreveta. Bilo je tri i trideset. Okrenuo je glavu na drugu stranu i ugledao kako se porketne roletne, slušajući neku tajanstvenu komandu, lagano spuštaju i preprečuju put svetlosti.

Dino Buzzati,Poseta iz Svemira

Bilo je veče i seoski predeo je već bio napola uspavan, dok su se iz udolina dizali končići magle i zov usamljene žabe, koji bi, međutim, odmah zaćutao (čas koji pobeđuje i ledena srca, uz bistro nebo, neobjašnjivu vedrinu sveta, miris dima, šišmiše i, u starim kućama, baršunaste korake duhova), kad gle, leteći tanjir se spusti na krov parohijske crkve, što se uzdiže na gornjem kraju sela.
Neprimećena od ljudi koji su se već vratili kućama, sprava je kliznula uspravno iz svemira, oklevala koji trenutak, ispuštajući neku vrstu brujanja, a zatim dotakla krov bešumno poput golubice. Disk je bio velik, sjajan, kompaktan, sličan gigantskom sočivu; a iz nekih ventila i dalje je izlazio zviždukavi mlaz gasa. Zatim utihnu i ostade nepomičan, kao mrtav.
Gore u svojoj sobi što gleda na crkveni krov, paroh, don Pjetro, čitao je sa toskanskom cigarom u ustima. Na neobično brujanje ustade iz fotelje i ode da pogleda kroz prozor. Spazi tada tu neverovatnu stvar, svetloplave boje, sa oko deset metara u prečniku.
Nije se preplašio, ni kriknuo, niti je bio zatečen. Zar se ikada ičemu začudio galamdžija don Pjetro? Ostao je tamo, sa cigarom u ustima, posmatrajući. A kada je ugledao kako se jedna vrata otvaraju, bilo mu je dovoljno da ispruži ruku: tu na zidu bila je okačena dvocevka.
E sad, o ličnom opisu dva čudna bića koja su izašla iz diska ne zna se ništa pouzdano. Takav je to smetenjak, don Pjetro. U svakoj od svojih narednih priča uvek bi sam sebi protivrečio. Sigurno se zna samo ovo: da su bili mršavi i niskog rasta, metar-metar i deset. Ali on kaže i da su se izduživali i skraćivali kao da su od gume. U vezi sa obličjem, nije bio baš razumljiv: "Izgledali su kao dva mlaza iz vodoskoka, deblji na vrhu i uski pri dnu" po don Pjetru "izgledali su kao dva đavolčića, dva insekta, kao metlice, kao dve velike šibice". "I imali su dva oka kao mi?" "Naravno, po jedno sa svake strane, ali mala". "A usta? a ruke? a noge?" Don Pjetro se nije mogao odlučiti: "U nekim trenucima video sam dve noge, a sekund kasnije nisam ih više video...Ama napokon, šta ga ja znam? Pustite me već jednom na miru!"
Ćuteći, sveštenik ih ostavi da posluju oko diska. Tiho su šušketali međusobno, dijalog je ličio na škriputanje. Zatim se popeše na krov, koji je vrlo blago nakošen, i dođoše do krsta, onoga na vrhu fasade. Obiđoše okolo, opipaše ga, činilo se da uzimaju mere. Neko vreme don Pjetro ih nije ometao, ne ispuštajući dvocevku. Ali iznenada se predomisli.

"Hej!" povika svojim gromkim glasom. "Silazite, momci. Ko ste vi?"
Ona dvojica se okrenuše da ga pogledaju, nisu izgledali odviše uznemireno. Ali odmah su sišli i približili se parohovom prozoru. Potom viši poče da govori.
Don Pjetro - sam nam je priznao - beše neugodno iznenađen: Marsovac (pošto je od prvog časa, ko zna zašto, sveštenik bio uveren da disk dolazi sa Marsa; a nije mu palo na pamet da traži potvrdu), Marsovac je govorio nekim nepoznatim jezikom.
Ali da li je to bio pravi jezik? To su bili zvukovi, istini za volju ne neprijatni, svi spojeni bez ikakve pauze. Pa ipak paroh je smesta sve razumeo, kao da se radilo o njegovom dijalektu. Prenos misli? Ili pak neka vrsta univerzalnog i automatski razumljivog jezika?
"Mir, mir" reče stranac "uskoro odlazimo. Znaš? Već odavno vas obilazimo, i posmatramo, slušamo vaše radio-stanice, naučili smo skoro sve. Ti govoriš, na primer, a ja razumem. Samo jednu stvar nismo rastumačili. I upravo zbog toga smo sišli. Kakve su ovo antene? (i pravio je pritom znak krsta). Imate ih svuda, na vrhovima tornjeva i zvonika, na planinskim visovima, a imate ih i čitava mnoštva na sve strane, zatvorene među zidovima, kao da su rasadnici. Možeš li mi reći, čoveče, čemu služe?"
"Pa to su krstovi!" don Pjetro će. I tada primeti da ta dvojica nose na glavi po jedan čuperak, poput tanušne četke, visok dvadesetak centimetara. Ne, nije to bila kosa, pre su ličili na tanane stabljike biljaka, treptave, krajnje žive, koje su neprestano podrhtavale. Ili su to pak bili majušni zraci, ili skup električnih isijavanja?
"Krstovi" ponovi sričući tuđinac. "A čemu služe?"
Don Pjetro položi kundak dvocevke na zemlju, ali tako da mu sve vreme ostane na dohvat ruke. Onda se uspravi u svoj svojoj visini, pokuša da bude svečan:
"Služe našim dušama" odgovori. "Oni su simbol našeg Gospoda Isusa Hrista, sina Božjeg, koji je za nas umro na krstu".
Na glavama Marsovaca neuhvatljivi čuperci iznenada zatreperiše. Je li to bio znak zanimanja ili uzbuđenja? Ili je to bio njihov način da se smeju?
"A gde, gde se to dogodilo?" upita opet onaj malo viši, onim svojim cijukanjem koje je podsećalo na prenos Morzeovim azbukom; a u njegovom glasu se osećala nejasna ironija.
"Hoćeš reći da je Bog došao ovamo, među vas?"
"Ovamo, na Zemlju, u Palestinu."
Taj ton neverice razdraži don Pjetra.
"To bi bila duga priča" reče "možda preduga za znalce kao što ste vi".
Na došljakovoj glavi ljupki neodredljivi obruč zatreperi dva-tri puta. Činilo se da ga pokreće vetar.
"Oh, to mora da je izvanredna priča" reče snishodljivo. "Čoveče, baš bih je rado čuo".
Da li je u srcu don Pjetra bljesnula nada da će preobratiti stanovnika druge planete? To bi bio istorijski čin, doneo bi mu večnu slavu.
"Ako baš hoćeš" reče nabusito. "Ali dođite bliže, slobodno dođite u moju sobu".
To mora da je bio izuzetan prizor, u parohovoj sobi, on kako sedi za pisaćim stolom pri svetlu stare svetiljke, sa Biblijom u rukama, i dva Marsovca kako stoje na krevetu pošto ih je don Pjetro pozvao da se udobno smeste, da sednu na dušek, i navaljivao je, ali ovi nisu uspevali da sednu, vidi se da nisu bili u stanju, i tek da ne odbiju na kraju su se popeli na krevet, stojeći pravo, sa čupercima koji su se kostrešili i talasali više nego ikada.
"Počujte, četke!" reče sveštenik odsečno, otvarajući knjigu, i pročita: "...i uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu Edenskom...i zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali s drveta dobra i zla, s njega ne jedi: jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš...i Gospod Bog..."
Podiže pogled sa stranice i vide da su dva čuperka neverovatno uzbuđeni. "Nešto nije u redu?"
Marsovac zapita: "I reci mi, ipak ste ga pojeli? Niste mogli da izdržite? Tako je bilo, zar ne?"
"Da. Jeli su od njega" priznade sveštenik, a glas mu se ispuni gnevom. "Voleo bih da vidim vas! Da nije možda u vašoj kući poraslo drvo dobra i zla?"
"Naravno. Izraslo je i kod nas. Pre mnogo miliona godina. I sada je još zeleno..."
"A vi? Voće, hoću reći, nikada ga niste probali?"
"Nikada" reče stranac. "Zakon to zabranjuje".
Don Pjetro uvuče vazduh, ponižen. Onda su ta dvojica bili čisti, nalik anđelima nebeskim, nisu znali za greh, nisu znali šta je zloba, mržnja, laž? Pogleda oko sebe kao da traži pomoć, dok ne opazi u polutami, iznad kreveta, crno raspeće.
Živnuo je: "Da, zbog tog voća smo se upropastili…ali Bog" zagrme, i osećao je knedlu u grlu "sin Božji je postao čovek. I sišao je ovamo među nas!" Ovaj drugi bio je ravnodušan. Samo se njegov čuperak ljuljao sa jedne na drugu stranu, nalik podrugljivom plamičku.
"Došao je ovamo na Zemlju, kažeš? A vi, šta ste s njim uradili? Proglasili ga za kralja?…Ako se ne varam, rekao si da je umro na krstu…Ubili ste ga, dakle?"
Don Pjetro se žestoko borio: "Otada je prošlo skoro dve hiljade godina! Upravo je za nas umro, za naš večni život!"
Zaćuta, nije više znao šta da kaže. A u mračnom uglu tajanstveni pramenovi one dvojice su plamteli, odistinski plamteli neobičnom svetlošću. Zavlada tišina i tada se spolja začu pesma cvrčaka.
"I sve to" upita opet Marsovac, strpljivo kao učitelj "je li sve to na kraju vredelo?"
Don Pjetro ne izusti ni reči. Samo načini pokret desnom rukom, neutešno, kao da će reći: šta ćeš? takvi smo, grešnici smo, bedni grešni crvi kojima je potrebno Božje milosrđe. I tu pade na kolena, pokrivši lice rukama.
Koliko je vremena prošlo? Sati, minuti? Don Pjetra su prenuli glasovi posetilaca. Podiže pogled i opazi ih već na prozorskoj dasci, reklo bi se da se spremaju da krenu. Pod noćnim nebom dva čuperka su podrhtavala očaravajuće skladno.
"Čoveče" zapita onaj isti. "Šta to radiš?"
"Šta radim? Molim se!…Vi ne? Vi se ne molite?"
"Da se molimo, mi? A zašto bismo se molili?"
"Ni Bogu se nikad ne molite?"
"Ma ne!" reče čudni stvor i, ko zna kako, njegov živi obruč iznenada prestade da treperi i postade mlitav i bezbojan.
"Oh, siromasi" promrmlja don Pjetro, ali tako da ga ona dvojica ne čuju, kao što se ophodi prema teškim bolesnicima. Diže se na noge, krv opet poče snažno da mu struji kroz žile. Osetio se kao crv nekoliko časaka ranije. A sada je bio srećan. "He, he" smejuljio se u sebi "vi nemate iskonski greh sa svim njegovim komplikacijama. Poštenjaci, mudraci, nekažnjeni. Sa demonom se niste nikad sreli. Ali kad se spusti noć, voleo bih da znam kako se osećate! Prokleto sami, pretpostavljam, umirete od zaludnosti i čamotinje." (Ona dvojica su u međuvremenu ušli i zatvorili vrata, a motor je već radio uz potmulo i skladno brujanje. Sasvim lagano, kao nekim čudom, disk se odvoji od krova, uzdižući se poput balončića: potom poče da se okreće oko sebe, i krenu neverovatnom brzinom, naviše, naviše, u pravcu Blizanaca.) "Oh" i dalje je gunđao sveštenik "Bogu smo miliji mi, zacelo! Najzad, bolje i svinje kao što smo mi, gramzivi, gnusni, lažljivi, nego oni prvaci u razredu koji mu nikad ni reč ne upute. Kakvo zadovoljstvo može Bog imati od takvih? I šta znači život ako nema zla, ni griže savesti, ni plača?"
Od radosti, prigrli sačmaru, nacilja na leteći tanjir koji je sad predstavljao bledu tačkicu sred nebeskog svoda, ispali hitac. A sa udaljenih bregova odazva se zavijanje pasa.