U doba kad se književna kritika polako pretvara u hobi, svakosedmičnu disciplinu automata, pomalo i unosnu, u jednu pristojnu i svekorektnu akrobatiku, donosimo vam serijal književnih kritika koje su pisali avangardisti (poznati i kao modernisti) u prvim decenijama prošlog vijeka. Te kritike ostaju vrijedne čitanja i pažnje i danas, ne samo zato što su u međuvremenu ti kritičari postali najveći pisci na našem jeziku, nego i zato što pokazuju kako se u to vrijeme bespoštedno i vidovito pisao io najvećim i najpriznatijim imenima naše književnosti koja su do danas ostala gotovo nedodirljiva. Također, sljedeći serijal bi barem mogao poljuljati blesavu opoziciju pisca - kritičara, po kojem je pisac bogomdani odabranik koji knjige piše i sastavlja kritičar neka efemerna ličnost koja postoji da te knjige kritikuje, jer Matoš, Ujević, Krleža, Crnjanski, Ristić, Vinaver se ispostavljaju kao kritičari bolji od samih kritičara, a Milan Bogdanović, kao čisti kritika, misli o literaturi lucidnije nego svi današnji romansijeri zajedno. Pisane neobavezno i kao usput, opušteno, bez jasnog sistema vrednovanja, često u jakom polemičkom afektu i subjektivno-nepravedno, bez ikakve pretenzije ka estetičkom zakonodavstvu i zavođenju reda, kritike ovih mađioničara i književnih svaštara donose pregršt razbacanih i tek natuknutih, opažaju lucidnost u raskrivanju kritikovanih djela ne mogu doseći buljuci profesora i docenata po našim katedramama koje već godinama sklapaju svoje studije koje, navodno, imaju glavu i rep. Otud nije čudno da se o tim esejima i kritikama po tim katedrama mnogo i ne zna, profesori o njima i ne govore i ne poznajući ih.
Milan Bogdanovic
Alija Đerzelez, bosanski Don Kihot, pruža ruke kao u snu
Tekst prvobitno objavljen u časopisu Srpskog književnog glasnika, 1920. godine
Kragujević Ivo Andrić je književno ime koje još nije prodrlo u široke čitalačke redove, ali kome je otvorena najlepša budućnost. Pisac je relativno vrlo mlad, a njegov talent razvio se uglavnom za vreme ratnih godina, koje je Andrić dokazao u najtragičnijim okolnostima, po austrijskim političkim tamnicama. Plod tih telesnih i duševnih muka bila je izvrsna knjiga autopsiholoških fragmenata »Ex Ponto«, koja je naišla na nepodeljeno priznanje publike, i kritike ukoliko je o njoj pisano. Ta knjiga je nama koji smo se posle dugotrajnih lutanja naše zemlje i književnosti vratili u domaći život među prvima pokazala da naša književnost oživljava novim snagama. Vrlo lepo primljena, ona se ovih dana javila u novom izdanju.
Ivo Andrić je produžio da objavljuje i dalje svoje psihološke i filozofske fragmente. Te nove stvari pokazuju sve ranije vrline Andrićeva talenta, i puno novih. Pored nesumnjive psihološke sposobnosti, lirizma, jedne retke stilske moći, u njima se ogleda i izvesno filozofsko shvatanje života i društva, koje je originalno, interesantno i ne bez dubine. Ali ma koliko da su to stvari od neporecive umetničke vrednosti, sve je to ipak samo fragmenata književnosti, i prijatelji Andrićeva talenta počeli su bili da izražavaju sumnju u sposobnost mladog pisca da zamisli i izvede delo šire koncepcije, ili, ako on tu sposobnost zaista ima , da je ne potrošiti u rasparčanim odlomcima, koji kao da mu postanu manir.
Međutim, Ivo Andrić je objavio svoju ovu pripovetku »Put Alije Đerzeleza«. Njegov talent se tu prikazao u potpuno novoj svetlosti, tako da treba postaviti pitanje, šta ima da se kaže o novom delu i kakvi zaključci smeju da se izvuku s pogledom na budući pisčev rad.
Ivo Andrić, koji je Bosanac, hteo je u popularnom bosansko-muslimanskom čoveku Aliji Đerzelezu da stvori jedan sintetizovan tip te sredine. U isto vreme on je hteo da da jedan simbol. U tom pogledu Andrićeva pripovetka ne predstavlja samo jedan lokalni interes, kao što je slučaj sa delima mnogih naših pripovedača, nego ima svoj mnogo širi značaj, jer joj se simbolom koji je u njoj izražen daje karakter nečeg opšteljudskog. Drugim rečima, bosansko-muslimanska sredina, sa svojim izrazitim tipovima kao što je baš popularni Đerzelez, nije pripovedao poslužila i kao sredstvo i kao cilj. Ivo Andrić je uzeo da slika ljude iz jedne egzotične sredine, ali, nasuprot onome kako su radili romantičari, on u tim ljudima ne traži ono što im je apsolutno specijalno i specifično, čime se oni udaljavaju od nas, nego, naprotiv, ono što im je zajedničko sa nama. Na taj način Andrić ide za omiljenom idejom nekih neorealista, po kojoj su svi ljudi u osnovi jednaki, jer da se kod svih, i pokraj mngobrojnih i na prvi pogled dubokih lokalnih, rasnih i etničkih razlika, krije jedna ista psihološka suština.
Prema tome, Alija Đerzelez je na prvom mjestu jedan simbol. On je oličenje one večite i od »Don-Kihota« na ovamo nebrojeno puta opisuje borbe između čovekovih težnji ka višem, lepšem, svetlijem, i stvarnosti koja te težnje grubo sputava hiljadama sitnih, glupih i neizbežnih okolnosti. Alija Đerzelez je čovek neobična kova. »On nosi slavu mnogih megdana i snagu koja ulijeva strah«, gdjegod pođe »pjesma ide pred njim«, »krvavih je očiju«, a svoju je »mladost projao između Travnika i Stambola«. I kao i svi ljudi koji sagorevaju nekim velikim vatrom, i Alija Đerzelez je imao svog idola, i dok drugi posižu bogu, ili za slavom, ili za bogatstvom, dotle je njemu jedini smisao života bila žena. On je bio rob ženske lepote, svake velike ženske lepote, i, osećajući se u sebi ogromnu snagu i silu, on je mislio da ima i sva prava. U tome je tragika njegovog života. Mnogo puta bi poleteo za svojim ognjenim prohtevima, ali, nemajući nikakav smisao za stvarnost i mogućnosti, on bi se uvek lupio o društvenim pregradama kojih nije bio svestan.
Kao uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu, on izgubi za tili čas svaki razum o vremenu i istinskim odnosima i svako razumijevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videći je onako mladu 'i punu kao grozd, on nije mogao ni na čas posumnjati u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži!
Takav čovek, očevidno, ne može da bude običan i nezapažen u svojoj sredini. Naprotiv, on grubo iskače u njoj, i putujući kroz život, sudara se sa mnogim nezgodama. S jedne strane, njegova ogromna snaga, naprasitost, »megdandžijstvo« pribavljali su mu izvesno poštovanje kod ljudi. On je imao svoju stvorenu slavu, o njemu su priče pričane, Ciganke su mu ispevale pesmu »Razbolje se Đerzeleze, aman, aman!«, i kad bi se on tamo pojavio dočekivalo bi ga »ćutanje puno divljenja i poštovanja«. Ali, s druge strane, on je ljudima morao da bude prvo čudan, pa onda smešan od trenutka kad bi njegovi neobuzdani i detinjasto naivni prohtevi sukobili se sa stvarnošću. Druženje sa ljudima svlačilo ga je do njih, »Đerzelez je sa njima pio, jeo, pjevao i kockao«, i na taj način se izjednačivao s njima:
Za nekoliko dana je posvećen čarobni krug oko Đerzeleza; jedan po jedan približavali su mu se ovi bjelosvjetski ljudi s nesvjesnom željom da se s njim izjednače ili da ga podrede sebi.
I tako Đerzelez putuje kroz život nezadovoljen u svojim prohtevima, čemu razlog nikako nije mogao da shvati, i ismevan od ljudi, zbog čega je patio u svom nemoćnom i krvavom besu. U višegradskom hanu, zbog jedne Venecijanke, »sa širokom zelenom haljinom i bijelim velom«, Đerzelez je predmet najgrubljih šala. Drugi put, isto tako, na komičan način strada zbog Zemke Ciganke, kojoj »niko nije mogao na kraj stati«, i koja je bila »vitka, zelenih očiju, i bijela mimo sve ostale Ciganke«. Pa Katinka, Vlahinja, »kruška jerbasma, glatka a meka«!:
Nadimao se od gnjeva. Ne moći do te Vlahinje; nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti!... Ili da ovo nije varka? Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do boga? A isti čas je jasno osećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da — po koji to put već u životu!? — ne može nikako da shvati ljude, ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i povuče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom...
U takvim trenutcima sumnje i klonulosti, Alija Đerzelez, vitez velike lepote i otmene strasti, odlazi Jekaterini, koja stanuje na kraju varoši, i do koje se »jedino ide ravno«, prosto, bez prepreka! I tu, kod žene bez žene, u njemu se javlja »misao sa kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad do kraja do-mišljena, a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žena tako vijugav i trajan, i zašto on, sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe, a prelaze svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, čio svoj vijek pruža ruke kao u snu.«
Na taj način Alija Đerzelez prestaje da bude lokalan tip jedne interesantne sredine, samo njoj poznat i samo njoj intiman, nego, snažno oživotvoren sintetičnim isticanjem jedne opšteljudske osobine njegove prirode, on dobija značaj simbola, postaje inkarnacija jedne mučne borbe koju svako čovečije biće ima da pretrpi između svoga »hoću« i svoga »mogu«. Put Alije Đerzeleza je put kroz život sreći jednog čoveka koji stvari shvata apsolutnije nego što to mogućnosti dopuštaju. »Da se bude srećan — rekao je neko — treba tako malo, pa ipak tako mnogo!« Alija Đerzelez, »slavan i smiješan«, oličenje je toga dubokog paradoksa, i on živi simbol onih koji »čio svoj vijek pružaju ruke kao u snu«.
Očevidno da jedina interesantnost ove lepe pripovetke. Ive Andrića ne leži samo u tome simbolu. Za ovakav predmet potrebno je imati znatnu psihološku sposobnost, da bi se modulirao čitav jedan karakter, isto tako kao što je neophodno bilo raspolagati vrlo oštrom moći posmatranja, da bi se što živo naslikala egzotična sredina u kojoj se stvar dešava. I jedno i drugo je kod Andrića kombinovano sa retko umetničkim stilskim osobinama, koje i ove pripovetke, kao i svemu onome što on piše, daju jednu osobu poetsku draž.
U pogledu psihološke analize ima u ovoj knjižici strana koje zadivljuju. Sva tri glavna momenta u kojima je predstavljen tip Alije Đerzeleza, njegovi susreti sa Venecijankom, sa Zemkom Cigankom i sa »Vlahinjom« Katinkom, psihološki su izvedeni na vrlo brižljiv način. Ima tu često zapažanja koja u jednoj rečenici kažu o Aliji Đerzelezu i njegovom karakteru više no što bi se na čitavim stranama moglo napisati. Isto tako, scena u višegradskom hanu u kojima je izložena promena u raspoloženju gostiju prema Đerzelezu, od strahopoštovanja do izrugavanja, i obratno, plod su finih psiholoških zapažanja. Primera radi, navešću moment kad njih sve, pošto su preterali u šali, obuzima ponovni strah od Đerzeleza:
U jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali. Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je bio izgubio u društvu s njima. Sad kad je bio tristotine koraka daleko od njih i valjao se prema njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvijesti taj razmak; i najbezbrižnije među njima ispuni strah...
Pa onda psihološki portre Katinke »Vlahinje«, »nesrećne rad svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svojoj Bosni«, u svojoj vrsti teško da ima ravna u našoj književnosti:
Na kuću su im udarili rad nje... Dešavalo se poslije burnih večeri, kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljavali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi majka, ni krivu ni dužnu, grdila iu čudu se pitala »u koga se umetnu«, da je rad nje grad lud i kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na grudima, bez traga razumijevanja u velikim očima. Ona je često po vazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to »bezobrazno i tursko« na njoj što zaluđuje muškarce i rad čega se uspaljuju i mame oko njene kuće askeri i balije, i rad čega to mora ona da se krije i stidi, a njeni da žive u strahu...
Da li je potrebno naročito isticati da je Andrić, sa ovako nesumnjivom sposobnošću zapažanja, umeo da istakne i sve ono što u sredini u kojoj slika predstavlja lokalni interes, da tzv. »lokalnu boju« ? Sam Alija Đerzelez je vrlo popularan tip u muslimanskoj sredini bosanskoj, o kome i danas žive još mnoge priče i anegdote. Pored toga jedan veliki broj karakterističnih lokalnih ličnosti, čaršinlije trgovci, Cigani i bekrije kao što su dva brata Morića, »lole i rasipnici, nasilni i sramotni, daleko poznati po zlu«, i dr., a zatim čitav niz scena svojstvenih tome društvu, terevenke i bekrijanja na sevdalijski način, đurđevdanski običaji, ramazanska dosađivanja itd. — sve je to složeni svet — svi i sve — u jednu celovitu i skladnu sliku. Ivo Andrić je uopšte dobar slikar. Kao retko ko u našoj književnosti, on majstorski rukuje svojim zapažanjima, koja su puna živopisnih »konkretnih pojedinosti«. Primera radi navešću sliku Ciganke Zemke na Ijuljašci, koja je, s mnogo pokreta i linija, dostojna kičice kakvog španskog majstora:
Ljuljaška je bila svezana na jednoj takuši, i vila se visoko zajedno sa Zamkom. Sa leđa su potiskivale Gigan-eice, a ona se raskriljenih ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veće zamah. Imala je blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brijega i ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto bora, lepršale i šibale nebo...
Ko bude pažljivo pročitao sve navode koje sam ovde uneo mora zapaziti da Andrić piše prozom koja je puna ritma. U tom pogledu on teško da ima takmaca. Njegov stil može i treba da bude predmet naročite analize, iu jednoj većoj studiji o delu mladoga pisca njegovom stilu bi se imao posvetiti naročiti odeljak. Ja ću se zadovoljiti konstatacijom da Ivo Andrić, kao retko ko, ume da očuva ono što bi se moglo nazvati rečeničnom ravnotežom. Zgodnom upotrebom epiteta i drugih podmetnih i priročnih dodataka, srećnom po-delu rečeničnih delova, na izbegavanje preopterećenosti jedne rečenične partije na štetu druge, isto tako kao što smišljenim rasporedom reči daje rečenicu boju koja je potrebna: više ili manje emocionalnu.
I kad je reč o tehničkoj strani ove njegove dobre pripo-vetke, naročito je potrebno istaći jednu njenu osobinu, koja, na žalost, u najvećoj meri nedostaje delima i najboljih naših pisaca. Pripovetka je komponovana na način koji se može nazvati savršenim. U tri momenta kazana je ćela, ali tako da nijedan od njih nije razvijen na štetu drugoga, i da nigde nema preskakanja, zaobilaženja ili vraćanja na ranije rečeno. Isto tako, celina ne pati od epizode, kao što ni epizode nisu izgubljene u celini. U tom pogledu ova pripovetka Ive Andrića predstavlja jedno malo remek-delo.
Ova pripovetka, prema tome, kao i njegovi raniji fragmenti, samo je pouzdani znak da se nećemo prevariti. Ali zato je baš bilo pravedno i potrebno istaći sve mnogobrojne vrline, koje se jasno vide već iu ovim njegovim prvim i takoreći početnim skicama.
Нема коментара:
Постави коментар