Isaac Bashevis Singer, Sud, Treće i Četvrto poglavlje.

TREĆE POGLAVLJE

Tokom izgradnje sinagoge i hedera, u šupi koja je služila kao molitveni dom, rabinov sin, Azrijel, svakodnevno je proučavao Talmud, recitujući tekst i objašnjenja monotonim glasom. Njegov otac je želeo da mu sin postane rabin, sledeći porodičnu tradiciju, i upoznao ga je sa složenijim temama jevrejskog prava. Azrijel je nosio punu hasidsku odeću: jarmulku, gabardin, kaiš i pantalone uvučene u dugačke čizme. Imao je guste, kratke kose sa strane. Njegov prav nos, plave oči, tanke usne i izdužena brada nisu ukazivali na tipičnog hasidskog čoveka. Njegova laneno-plava kosa bila je prošarana zlatnim pramenovima. Samo ga je visoko čelo obeležavalo kao jevrejskog intelektualca.

Reb Menahem-Mendel je dugo bio uznemiren ekscentričnim ponašanjem ovog vitkog dečaka, koji je voleo da se penje po krovovima i merdevinama, seče drva, kopa jarke i često ide u duge šetnje po poljima. Kao mali dečak, postavljao je zamke za ptice, rezbario je trščane svirale, imitirajući pastire, i donosio kući ne samo mačke i pse već i žabe i druge nečiste gmizavce.

Još gore, odavno je počeo da postavlja pitanja koja su ličila na jeres. Da li živi šaran oseća bol kada mu se ljuske sastružu i iseku na komade da bi se jele na Šabat? Zašto su neki ljudi siromašni, a drugi bogati? Šta je postojalo pre početka univerzuma? Da li koza ima dušu? Da li je Adam bio Jevrejin? Da li je Eva nosila kapu?

Takođe je stalno pronalazio protivrečnosti u Svetom pismu, ističući da na jednom mestu piše da je čovek kažnjen samo za svoje grehe, ali na drugom piše da treća i četvrta generacija moraju da se iskupe za njih. Prvo piše da je Gospod Bog nevidljiv, a zatim piše da su starešine videle Gospoda tokom večere. Azrijel je takođe kritikovao proroka Jeliseja, koji je naveo medvede da napadaju decu. Uporno je optuživao kralja Davida za ubistvo Urije Hetita, plakao je i hulio kada je čitao o Avramu i Agari, njegovoj konkubini, koja je skoro umrla od žeđi, poslata u pustinju samo sa krčagom vode.

Reb Menahem-Mendel, potomak duge loze pisara, nije mogao da shvati kako je mogao da postane otac takvog otpadnika. Svu krivicu je svaljivao na svoju ženu, Tirzu-Perl, čiji je otac, Reb Abraham Hamburg, gabe jevrejske zajednice u Turbinu, bio žestoki protivnik hasidizma. Kad god bi Azrijel uradio nešto pogrešno, Reb Menahem Mendel bi optužio svoju ženu: „To je tvoja paganska krv!“

Azrijel se potpuno osramotio u Turbinu, rodnom gradu svog tasta, Reb Menahema-Mendela, gde je Mendel dobio svoju prvu poziciju rabina. Nije mogao da prati ostale dečake tokom studija u hederu, imitirao je učitelje, pričao je izmišljotine i igrao se sa devojčicama. Delimično zbog Azrijelove krivice, njegov otac je došao u sukob sa kongregacijom i bio je primoran da ode.

Nakon boravka u Turbinu, Reb Menahem-Mendel je proveo nekoliko godina u Lublinu kao pomoćni rabin. Iako je Azrijel postepeno razvijao želju za učenjem, čak ni u Lublinu nije mogao dugo da ostane u jednoj ješivi. Mogao je da se udubi u knjige nekoliko dana, ali bi ga iznenada obuzela želja da se oslobodi, lutajući po gostionicama i pijacama ili lutajući po Pjaskom, lopovskom kvartu Lublina. Štaviše, čitao je skandalozne knjige, izveštaje o naučnim istraživanjima i eksperimentima, opise prirodnih čuda, vodiče po velikim gradovima i stranim zemljama, izveštaje o životu među divljacima. Iznosio je apsurdne tvrdnje da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne Sunce oko Zemlje, da je Mesec naseljen ljudskim bićima, da kamenje zvano meteori pada sa neba. Jednog dana, Azrijel je kući doneo magnet da demonstrira kako privlači eksere. Drugi put je upalio sveću, pokrio je obrnutom šoljom i objasnio da se plamen ugasio zbog nedostatka kiseonika.

Njegova majka, Tirza-Perl, iako uznemirena sinovljevim ludorijama, divila se njegovom znanju,ali se reb Menahem-Mendel ljutito namrštio. Znao je koliko podmuklo može biti iskušenje. Čovek počinje pitanjima, zatim usvaja moderan način oblačenja, što vodi gubitku vere, pa čak i otpadništvu. U takvom stanju stvari, reb Menahem-Mendel s radošću je prihvatio mesto rabina u Jampolu. Bilo je nemoguće da tako malo naselje smesti progresivne pojedince. Nije lako tamo pronaći takve izume kao što su lupe.

Bio je olakšan kada je video da je Azrijel, nakon dolaska u Jampol, izgledao potpuno zaokupljen talmudskim studijama. Reb Menahem je sada želeo da ga odmah oženi, jer bi se mladić, kada bude imao ženu, miraz, tasta koji ga izdržava, i svoju decu, brzo skrasio.

"Bićemo ponovo ponosni na njega, ako Bog da“, rekao je Tirzi-Perlu. „Jampol nije jazbina poroka kao Lublin.“

Azrijel, sedeći za stolom, već nekoliko sati je bio zadubljen u poglavlje o zabranjenim seksualnim odnosima. Podigao je pogled i pogled mu je pao na zavesu izvezenu crvenim orlovima i plavim jelenima, na Sveti kovčeg ukrašen tablicama Deset zapovesti. Sa obe strane tablica stajala su dva pozlaćena lava sa podignutim repovima i ispruženim jezicima. Bibliotečka polica bila je puna knjiga Talmuda, tomova komentara Svetog pisma, knjiga Kabale, pravnih zbornika, traktata o etici i drugih knjiga religioznog sadržaja. Naslovi na hrbtovima su često bili izbledeli, ali Azrijel ih je mogao razlikovati po povezu. Kroz prozor je mogao da vidi nebo prekriveno niskim oblacima, gust sneg koji pada. Njegov pogled je lutao ka imanju Kalmana Jakobija i dalje, kroz polja, šume, brda, pa čak i dalje do Nemačke, Francuske i Španije. Iza njih se prostirao okean, kroz koji su parobrodi plovili do Amerike. Sa druge strane tog Novog sveta, Tihi okean, u koji, prema drevnim verovanjima, vatreno sunce zalazi svake večeri. Još dalje su ležali Japan, Kina, Sibir, i čovek se vratio kući.

Azrijel je znao da je Zemlja okrugla, milion i po puta manja od Sunca, i da je Sunce samo jedna od miliona zvezda. Međutim, Biblija naziva Sunce i Mesec dvema lampama, a zvezde jednostavno manjim svetlima. Autor Petoknjižja očigledno nije imao razumevanja prirodnih nauka. U tom slučaju, na čemu je mogao da zasniva svoje znanje o drugim stvarima? Stoga moramo pretpostaviti da je Biblija samo zbirka legendi i priča. A ako je tako, zašto proučavati knjige Svetog pisma? Kako je onda svet nastao? Da li je nastao spontano? Kako su se atomi mogli rasporediti određenim redosledom, stvarajući leto, zimu, dan, noć, stvarajući muškarce, žene, misli i osećanja? Svetovne knjige koje je čitao u Lublinu, čak i ako su otkrivale mnoge činjenice Azrijelu, nisu ništa objasnile. Šta je magnetizam ili elektricitet? Prema autorima, ove pojave se dešavaju same od sebe. Univerzumom upravlja slučajnost. Pa šta je slučajnost? Koji je mehanizam njenog delovanja?

Azrijel je zevao i ustao, polako podižući jednu ruku, pa drugu, opuštajući mišiće. Odakle je on sam došao na ovom svetu? Ili njegove misli? Kako se spermatozoid, bez volje i duše, može transformisati u ljudsko biće obdareno umom, srcem, radošću i tugom, snovima i osećajem ljubavi? Kakva misterija! Vrata su se otvorila, a na pragu je stajala njegova sestra Mirele, sa šalom preko glave i sa snegom prekrivenim prstima na cipelama. Nešto loše se moralo dogoditi u kući, jer devojkama obično nije dozvoljen ulazak u kuću molitve za muškarce.

"Šta se desilo?“ upitao je.
„Zovu te kući. Tvoj budući tast čeka.“
„Ko je on?“
„Reb Kalman Jakobi. Doveo je i ispitivača Talmuda. Verićeš se sa Sajndlom.“

Azrijel je osetio kako mu srce ubrzano kuca. Polako je zatvorio knjigu, pokušavajući da se smiri, odlučio je da ne pokazuje previše žurbe ili brige ako sastanak ne bude vodio nikuda. Bilo je čudno, ali još od Simhat Tore, kada ga je Sajndl povukao za kosu, njeno lice mu je bilo urezano u sećanje, čak ju je i sanjao noću. Njihov brak je morao biti predodređen. Da, Božje oko gleda, a Božja ruka vodi. Obukavši ogrtač, napravio je pokret kao da želi da se izvini Svetom kovčegu što ga je oskrnavio svojom sumnjom.

„Samo napred“, rekao je Mirele, jer se smatralo neprikladnim da mladić, kandidat za brak, bude u društvu mlade žene, čak i rođene sestre.

***********

Kalman Jakobi i rabin iz Jampola su željno želeli da im se deca venčaju, pa su zakazali datum venčanja za subotu posle Ševuota. U međuvremenu, Kalman je pozvao svoje buduće tazbine na imanje za Roš Hašanu.

Tokom ceremonije veridbe, Azrijel i Šajndl su mogli samo stidljivo da razmenjuju poglede. Sada su se osećali opuštenije jedno sa drugim. Bila je to porodična gozba. Za muškim stolom, Majer-Joel je zamolio Kalmana i Azrijela da ga prate do hasidskog rabina, porodice Maršin. Razgovor je skakao sa teme na temu, od svetih ljudi do Mojsija Montefjorea, od bogatstva Rotšildovih do vreća zlata koje su poljski plemići, koji su otišli ​​u šume da se bore protiv Rusa, namerno ostavili Jevrejima na čuvanje.

Reb Menahem-Mendel je ispričao priču o zlom duhu iz Turbina. Jedne večeri, kada je devojka izašla napolje da donese kantu vode iz bunara, zli duh je ušao u njeno telo. Od tada je govorila jezivim, muškim glasom. Bila je to lutajuća duša čoveka, degenerisanog talmudiste koji je nekada recitovao molitve i odlomke iz Tore unazad. Takođe je imao običaj da se raspravlja sa mudracima o određenim zamršenim pitanjima jevrejskog zakona. Opsednuta devojka, ranije fizički slaba, sada je mogla da podigne kamen koji tri snažna muškarca zajedno nisu mogla da pomere. Žonglirala je njime kao kamenčićima.

Ovo je podsetilo Kalmana na njegovo rodno selo, gde je jednom pokojnik bio pozvan na rabinski sud. Ovaj pokojnik je imao običaj da plaši i muči svog bivšeg partnera. Šames je otišao na groblje da prizove duha i tri puta je udario rabinskim štapom po njegovom nadgrobnom spomeniku. U sudnici je za pokojnika stavljen čaršav. Sudije su presudile da partner pokojnika mora da plati odštetu od nekoliko stotina rubalja pokojnikovim naslednicima, i duh je prestao da ga proganja.

Mejer-Džoel, vukući jednom rukom jedva povlačeću bradu i bubnjajući drugom po stolu, uzviknuo je:

" A šta bi skeptici rekli na to?
„Rekli bi da su to besmislice!“, izjavio je Azrijel, iznenađen u sebi.
„Ljudi su to videli svojim očima!“
„Šta su videli? Čaršav?“
„Duša je nevidljiva...“
„Nauka se bavi samo vidljivim stvarima, nečim što se može izmeriti i odmeriti“, rekao je Azrijel, osećajući se kao da je i njega nešto obuzelo.


Reb Menahem-Mendel je pobledeo i zgrabio se za bradu. Majer-Joel je podsmešljivo pogledao svog tasta. Kalman je spustio glavu.

„Zar ne verujete u zle duhove?“, upitao je Kalman.
„Ne možete prihvatiti glupa verovanja.“

„Da li verujete u Boga?“
„Naravno.“
„Pa, to je nešto. Barem verujete u Boga“, rekao je Kalma?

Šajndl se uznemirila. Ona i njena mlađa sestra, Mirijam-Liba, služile su osvežavajuća pića i sušeno voće, poput smokava, urmi, suvog grožđa, badema, kolača, raznih slatkiša i medovine. Kosu je imala vezanu u punđu, nosila je novu haljinu i zlatnu ogrlicu, poklon njene majke za veridbu. Azrijela je stajala sa poslužavnikom u rukama blizu stola i slušala, oduševljena što njen verenik ima tako progresivne stavove i hrabrost da ih izrazi. Sedeo je bled, usne su mu drhtale, uši su mu gorele. Uperio je svoje plave oči u nju. Ubeđivanje Kalmana da sazna za Azrijelove namere preko provodadžije bila je Šajndlina isključiva odgovornost. Svake večeri, ležeći u krevetu, pitala se kako se mogla zaljubiti u ovog mladića koga jedva poznaje. Krišom je izvadila veridbeni dokument iz očeve fioke i zurila u potpis: Azrijel Babad. Nije bio ukrašen viršlama kao Mejer-Joelov; bio je jednostavan i strog. Njegov potpis je izgledao kao da obuhvata njen. Na ovom veridbenom dokumentu, sa ukrašenim okvirom, natpisom „Mazeł tov“ utisnutim zlatnim slovima i hebrejskim tekstom koji Šajndl nije razumela, izgledalo je da su već ujedinjeni kao muž i žena. A sada, kada je Mejer-Joel sa zadovoljstvom zbunio Azrijela, Šajndl je, sa poslužavnikom u ruci, pojurio napred.

„Spusti to, ne stidi se“, rekao je Kalm.

Šajndl je, međutim, namerno polako punila sto tanjirićima, šoljicama i tacnicama koje joj je dodavala Miriam-Liba. Neka se ohlade uzburkani umovi! Iako se već sve nalazilo na stolu, devojke su se i dalje vrzmale u blizini.

— Ne veruješ, dakle, u reinkarnaciju (prelazak duša)? — upita Mejer-Joel.
— O tome nema spomena ni u Bibliji, ni u Talmudu — odgovori Azrijel.
— Da li ti u tom pitanju odgovara autoritet svetog Arija?
— Majmonid se nije slagao.
— To je ratni poklič maskila, govor liberala!


Reb Menahem je pustio svoju riđu bradu.

— On je u suštini dobar dečak, ali voli malo da se pravi važan i da ima drugačije mišljenje. Ide stopama mog tasta, reb Avrama Hamburga. Još ne pokazuje punu zrelost.
— Brak će ga promeniti, Božjom milošću — umeša se pomirljivo Kalman.
— Meni je stalo samo do istine — insistirao je Azrijel.
— Neoboriva je istina da postoji reinkarnacija duša. Svet ih je pun — potvrdio je reb Menahem-Mendel promuklim glasom. — U Izbici se razbolelo šestomesečno odojče, Bože sačuvaj, a kada je umrlo, povikalo je glasom od koga su se zidovi tresli: „Slušaj, o Izraele, Gospod je Bog naš!“ Lekar, neverni raspusnik, pokajao se nakon što je čuo taj povik. Napustio je lekarsku praksu i nastanio se sa svetim starcem. S vremenom je i sam postao svetac! Reb Menahem-Mendel je zaćutao. Glas mu se zaglavio u grlu. Desna ruka ga je svrbela, sa velikim trudom se suzdržavao da ne udari Azrijela. Ovaj glupi mladić ne samo da se podsmeva Gospodu i njegovim delima, već i razbija brak! Kalman će otkazati veridbu. Reb Menahem-Mendel je već video kako ga razbesnela gomila proteruje iz Jampola. Prizivajući u sećanje odlomak: „Sam ćeš dovesti do sopstvene propasti i ruševine“, obrisao je čelo kapicom i počeo njome da se hladi. Čak su mu i pejcis bili vlažni. Odjednom Kalman primeti Šajndl i Miriam-Libu.

— Vi ste još ovde? Gubite se tamo za ženski sto!
— Nisam još poslužila žele — pravdala se Šajndl.


Kada su izlazile, Šajndl je uhvatila Miriam-Libu za ruku. Veridba je zamalo bila raskinuta, a sve zato što je taj preterano pobožni Mejer-Joel napravio od sebe policajca samoga Boga. Šajndl je obuzelo saosećanje prema Azrijelu, koji se prepustio ljubavi prema istini. Ali ona će stati na njegovu stranu. Založiće se za njega kod oca: „Udaću se za Azrijela ili ni za koga drugog!“

U kuhinji je briznula u plač. Zatim je umila lice u lavoru i pogledala se u ogledalo. Popela se na stolicu, skinula sa gornje police davno zaboravljenu teglu želea od ribizli i vratila se za muški sto, gde se vodila talmudska debata. Azrijel je raspravljao o Tori, ali je uspeo da usmeri pogled, iznad glava ostalih, pravo u Šajndl. Pogledala ga je i pocrvenela od vrata sve do korena kose.

Mejer-Joel je pokušavao da nagovori svog tasta da otkaže veridbu, ali Kalman nije hteo da ponižava ni Azrijela, ni njegovog oca, rabina iz Jampola. Svestan Šajndlinih osećanja prema Azrijelu, opravdavao ga je:

— Ko od nas u žaru debate nije izgovorio nešto slično? — dokazivao je.

Zeldine simpatije su bile na strani Mejer-Joela, ali joj je Kalman ponovio izreku: „Bolje je seći pergament nego cepati papir.“ (Aluzija na to da se bračni ugovor piše na pergamentu, a veridbeni na običnom papiru – tj. bolje sprovesti razvod nego raskidati veridbu). Stoga je Kalman obasuo Azrijela poklonima, priloživši i dvesta rubalja za kupovinu punog kompleta Talmuda, Majmonidovih dela, zbornika zakona i komentara. Azrijel je trebalo sam da kupi knjige u Varšavi.

Sutradan je seo u sanke koje su sa putnicima išle ka prestonici. Otac i dalje nije hteo da razgovara sa njim, ali su ga majka i sestra snabdele hranom, rezervnim vešom i drugim stvarima neophodnim za put. U Varšavi je trebalo da odsjedne kod reb Jeheskjela Vinera, oca Mejer-Joela. Mejer-Joel, iako je oštro kritikovao Azrijelove stavove, uručio mu je preporučeno pismo za oca u kome je molio da se gostu pruži svaka moguća udobnost, a u postskriptumu na pola stranice priložio je pozdrave za svakog člana svoje brojne porodice.

Dan je bio hladan. Sanke su brzo jurile po utabanom snegu. Injem pokriveno drveće i zamrznuta poljska prostranstva promicali su pored njih. Snegom pokriveni slamnati krovovi koliba izgledali su kao beli perjani dušeci. U sumrak su ledeni udari vetra podizali kovitlajući sneg. Zalazeće sunce je prodiralo kroz nebo prekriveno oblacima, bacajući purpurne pruge, poput šikljajuće žrtvene krvi kakvog paljenog prinosa na nebesima. Sneg se prekrio crvenilom. Nebo i zemlja su se spajali. Azrijel se prisetio opisa Arktičkog mora koji je nekada čitao.

Osim njega, u sankama su vozila još tri putnika. Staklar Zejlig je krenuo u Varšavu po dijamant za sečenje stakla; žena po imenu Bluma putovala je da se posavetuje sa lekarom kako da se reši čira u uhu; a devojka Dvoša, siroče, se nadala da će naći posao u gradu. Zejlig je nosio šubaru od ovčijeg krzna, vatiranu jaknu, a preko čizama je navukao slamnate navlake kakve su nosili seljaci. Izgledom je podsećao na ježa sa razbarušeno bradom punom ledenih svećica i nakostrešenim obrvama boje čelika.

Uzimajući prstohvat duvana iz rožnate burmutice, promuklo se zasmeja:

— I to mi je neka zima? U stara vremena imali smo prave zime! Medvedi su se smrzavali do smrti u jazbinama.

Čopori vukova su se kradom šunjali kroz sela, oči su im svetlele kao sveće. Jedne zime, tada sam živeo u Radosicama, pao je grad velik kao guščja jaja! Razbio je polovinu prozora u Poljskoj, a među seljacima je nastala panika da je to kraj sveta.

— Reb Zejlig, da li čuješ ovu buku? — prekide ga Bluma. Glavu je umotala u šal i debelu maramu.
— Kakvu buku?
— Tutnjavu u uhu, kao klopotanje točkova. Mislila sam da je to možda vetar. Ali buka ne prestaje, zuji kao komarac u glavi prokletog tiranina Tita.
— Ne brini, ozdravićeš. Ako hoćeš da poslušaš moj savet, drži se podalje od doktora. Kad stigneš u Varšavu, idi kod Fajvelega iz Konjskovole. On ima čudotvorne bakarne novčiće koje je blagoslovio sveti propovednik iz Kozjenica. Prisloni jedan od njih na uvo i bol će proći. Znaš kakvi su lekari, suviše žure sa nožem!
— Ne moraš mi govoriti! Jedan doktor mi je zabio iglu u čir! Jedan preporučuje hladne obloge, drugi vruće. Čim legnem, u glavi mi kuca kao sat.
— Moj mlađi brat je jednom ugurao zrno graška u uvo. Kakva je to muka bila da se izvadi — uključila se Dvoša, mlada devojka zdepaste građe, obučena u kožuh i sa vunenom maramom na glavi.
— Nameravaš da radiš kao sluškinja? — upita Bluma.
— Pa da.
— Znaš li da kuvaš?
— Mogu da pokušam.
— Poslušaj moj savet, nikada ne odgovaraj svojoj gazdarici, jednostavno radi ono što ti kaže. Varšavske gospođe samo jedu, a svaki obrok se sastoji od mnogo jela. Imaćeš pune ruke posla oko šporeta. Znaju tako da postupaju da se njihovi muževi vrte oko njih i skakuču. U sred noći bude sluškinju da pere sudove.
— Gde? U reci?
— U reci? U Varšavi? Glupačo! Saginjaćeš se nad koritom u kuhinja dok te leđa ne zabole. Samo jedno zapamti, jedi za troje. Pojedi im čitavo bogatstvo! Moja baba je često pričala da je nekada živeo mudrac koji je tri dana i tri noći ležao potbuške na zemlji i razmišljao šta to održava ljude u životu, dok mu najzad nije palo na pamet – hrana.
— Ne treba ti mudrac da to izmisliš.
— Spavaćeš u kuhinji. Iznosićeš noćne posude. Samo ne zaboravi da staviš bokal sa vodom pored svog kreveta. Dobro će doći ako u kući ima odrasli sin. Kada pokuša da ti uđe u krevet, reci mu ljubazno da ode. Ako neće, pljusni ga vodom. Posle će se držati podalje. Ujutru reci da je mačka prevrnula bokal.
— Vi na sve imate odgovor.
— Živi i uči. U mladosti sam i ja bila siromašna. U to vreme Jevrejima nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju u Varšavi, vraćali su nas sa kapija. Oni koji su ulazili morali su da plaćaju posebnu taksu. Bio je jedan dostavljač, i sam Jevrejin, taj je sve odavao, ali su ga na kraju mesari sredili. Otac mi je umro u ranom detinjstvu, a ni majka nije živela mnogo duže. Živela sam kod tetke koja se prema meni ponašala gore nego stranac. Na Jom Kipur bi mi dala blagoslov, ali već sutradan bi počela ponovo da me muči. Udali su me za obućara. Obećavao mi je zvezde s neba, ali je siromah pljuvao krv. Kada bi izgubio kontrolu nad sobom, tukao me je i šutirao. Rodila sam mu troje dece, ali su rano umrla. Poslednje se rodilo bez želuca, jadna ja. Najzad je muž umro, ostala sam udovica. Danas imamo reb Kalmana, on nikoga ne vraća praznih ruku. Što se tiče dobročinstva, milostiv je skoro kao sam Bog. Da li si svestan, mladiću, kakva te sreća zadesila? Tvoja Šajndl ima i glavu i srce na pravom mestu, a kakva je tek lepotica! Očaravajuća! Da, otišla sam kod tvog budućeg tasta sa svojim nevoljama. Dao mi je novac i za put i da platim doktora. Kakav par! Rabinov sin i kći reb Kalmana! Ali zašto ideš u Varšavu?
— Da kupim knjige.
— Stvarno? Vrlo lepo! Tebi i priliči da izučavaš svete knjige, takvi kao ti otkupiće ovaj grešni svet! Kakva je druga korist od žene ako ne da mužu pruži udobnost? Da li je istina da ne veruješ u zle duhove?
— Ko to kaže?
— Svako ko ima jezik u ustima. Osušili im se ti jezici! Ljubomora, eto šta ih vodi. Živog bi da te pojedu. Crvi ih izjeli!
— Hej, kuda voziš, šta misliš? — viknu odjednom Zejlig na kočijaša.
Kočijaš Iče se naglo probudi i cimna dizgine.
— Prrr... Nazad! Nazad! Gde su, do đavola, ove kljuse ušle?
— Uhvatio te dremež, a?
— Malo sam zadremao. Bolje je da svi izađete.
— O Bože, noge su mi utrnule — pocvili Bluma. — Ne mogu da ih pomerim!

Azrijel je iskočio i pomogao ženi da izađe. Pod njenom težinom propao je u sneg do kolena. U pravu su napredni Jevreji, pomisli. Fanatizam poljskih Jevreja ne može se rečima opisati. Dok se ostatak Evrope uči, stvara, razvija, oni i dalje tonu u mraku. Šta ovi ljudi znaju o magnetizmu, elektricitetu, mikroskopu i teleskopu? Ko je od njih čuo išta o Volteru, Žan-Žaku Rusou, Kepleru, Njutnu? A ja, šta ja znam o njihovim teorijama? Sigurno prekratko. Moram učiti. Moram pomoći ovim ljudima da izađu iz mraka. Šajndl će mi pomoći.

Azrijel je šakom zagrabio sneg, napravio od njega tvrdu grudvu i bacio je u nebo obavijeno sumrakom.


___________
Azrijel je radije izabrao da odsedne u varšavskom svratištu nego kod reb Jeheskjela Vinera. Najpre je otišao u kancelariju gospodina Valenberga u Krolevskoj ulici, kako bi mu uručio fasciklu sa fakturama od Kalmana. Bilo je mrazovito. Na kolovozima prekrivenim ledom sanke su škripale, a kočijaši su coktali jezikom i pucketali bičevima. Sneg je ležao po krovovima i balkonima. Dečaci u kapama sa obodom i šinjelima zakopčanim na mesinganu dugmad, sa đačkim torbama na leđima, žurili su kući. Jedna časna sestra vodila je u parovima devojčice u uniformama; na nogama su imale čarape i debele vunene dokolenice. Elegantna gospoda i dame u krznima i samurovim pelerinama šetali su vodeći pse na povocu. Jedan prosjak je svirao na verglu. U svim radnjama, uprkos mrazu, bilo je puno ljudi. Konji su ostavljali gomile đubreta koje se pušilo na mraznom vazduhu. Iz dimnjaka je kuljao dim, a kola natovarena drvom za ogrev ulazila su uz tutnjavu u dvorišta. Azrijel je prvi put u životu video ugalj. Zastao je kod Saksonskog parka da zaviri u njega kroz gvozdene rešetke ograde. Dečaci i devojčice obučeni u šarene šalove, kape, jaknice, suknje i rukavice izvodili su na ledu veličanstvene figure, klizajući se po zamrznutom jezeru, a oni koji bi pali, s mukom su se dizali na noge, smejući se naglas.

Gospodin Valenberg je upravo imao sastanak. Azrijel je sa šeširom u ruci strpljivo čekao u velikoj kancelariji, posmatrajući knjigovođe pognute nad ogromnim knjigama. Glatka čelična pera njihovih pera klizila su po širokim stranicama knjiga, zatim bi knjigovođe prislanjale upijače i računale, pomerajući kolutove na računaljkama (rabošu) sa neverovatnom brzinom. Ušla je služavka sa poslužavnikom punim čaša čaja. Odjednom su se otvorila vrata privatnog kabineta Valenberga i krupni general sa riđom bradom, blistajući u zlatnim epoletama, izašao je zamajnim korakom u čizmama sa mamuzama. Rozkopčani kaput otkrivao je elegantne jahaće pantalone sa lampasima i isprsena prsa obješena medaljama. Jedna ruka u rukavici počivala je na dršci sablje. Portir u liberiji otvorio je ulazna vrata i stao mirno u stavu punom poštovanja. Valenberg je ispratio gosta do praga, poklonio se i čekao dok se general ne smesti u sanke. Valenberg sa zaobljenim leđima, visokim čelom, kukastim nosem i velikim ušima, izgledao je kao tipičan Jevrejin. Nizak i zdepast, imao je glavu poput bundeve, tamne, vatrene oči, crne zaliske sa seđom kosom i prošaranu, kovrdžavu kosu na slepoočnicama. Kruta kragna obavijala mu je vrat, a na reveru je imao prikačenu medalju. Okrenuvši se, ugledao je Azrijela i upitao na poljskom:

— Ko je to?
— Došao je iz Jampola, šalje ga Kalman Jakobi.

Azrijel je osetio strahopoštovanje našavši se u veličanstvenom kabinetu Valenberga sa elegantnim zavesama i parketom tako izglancanim da se jedva kretao po njemu. Na zidovima su visili portreti muškaraca i žena, diplome na reljefnom papiru u pozlaćenim ramovima, snabdevene impresivnim potpisima i voštanim pečatima.

Sto od mahagonija, na kome je stajala lampa i bronzana statueta, bio je zatrpan papirima. Azrijelove nozdrve su upijale miris koji je bio mešavina dima cigara, kože i nečega neuređenog.

— Šta te povezuje sa Kalmanom Jakobijem? Jesi li mu sin? — upita Valenberg na poljskom.
— Verenik njegove kćerke.
— Ah tako. Izvoli, sedi.
— Hvala.
— Opusti se, nećemo te pojesti.

Azrijel je seo.

— Reci mi nešto o sebi. Studiraš Talmud?
— Da, a osim toga i druge knjige.
— Vidim da znaš poljski, što je retka veština kod poljskog Jevrejina. Sest stotina godina su u ovoj zemlji, a nisu se potrudili da nauče jezik. Šta nameravaš da radiš posle venčanja? Da se baviš nekom trgovinom?
— Ne znam još.
— Jevreji su čudan narod — ožive Valenberg. — Vreme prolazi pored njih. Čovečanstvo ide napred, a oni stoje u mestu, poput Kineza iza Velikog zida. Mislim, naravno, samo na poljske Jevreje, ne na zapadnoevropske.
— Naravno.
— Biću iskren sa tobom, mladiću. Vidim da nisi budala. Prestao sam da budem Jevrejin, krstio sam se, ali se ne zaboravljaju krvne veze i ne mogu da podnesem da gledam patnju Jevreja. Kako se može useliti u tuđu kuću, živeti u njoj u potpunoj izolaciji i očekivati da zbog toga nećeš pretrpeti štetu? Ako čovek prezire boga svog domaćina, smatrajući ga limenim likom, izbegava njegovo vino kao zabranjeno, smatra njegovu kćer nečistom osobom, zar time ne navlači na sebe tretman koji priliči nepoželjnoj i stranoj osobi? Jer na to se sve svodi.
— Pa da, ali kako se to može popraviti?
— Neću držati propovedi, nisam misionar. Čime će se to završiti? Oni koji su se asimilovali i nazivaju se Poljacima Mojsijeve vere, ne veruju ni u Mojsija ni u Isusa. U sinagogi se vide samo jednom godišnje, na Jom Kipur. Zašto se toliko izoluju? Istina je da se mole za povratak Jerusalima, ali Palestina je pustara, a Mesija na belom magarcu je lepa legenda. Nasuprot biblijskim učenjima, savremena nauka tvrdi da je zemlja stvorena pre miliona godina.
— Da, znam. Kant i Laplas.


Obrve gospodina Valenberga se podigoše.

— Čak tako! Odakle si mogao da čuješ za njih?
— Čitao sam o njihovim teorijama.
— U Jampolu?
— Ne, u Lublinu.
— A da li je tvoj budući tast svestan da si čitao takve knjige?
— Ne verujem.
— To je zanimljivo. Vidim da led ipak počinje da puca. Ko ti je otac, trgovac?
— Ne, rabin.
— To je zapanjujuće! Rabinov sin! A kako objašnjavaš poreklo svojih plavih očiju i svetle kose? Nisi ih nasledio od jevrejskih predaka! Svi smo mi evropska tvorevina. Šta te dovodi u Varšavu? Sigurno ne ovaj svežanj papira.
— Došao sam da kupim knjige.
— Talmud?
— Da, ali su mi potrebna i naučna dela.
— Iz kojih oblasti?
— Fizika, matematika, geografija…
— Idi u Svetokrišku ulicu. Tamo su jevrejski knjižari, upravo oni, ti Jevreji u dugim halatima, najbolji su antikvari u Poljskoj. Ali razmislimo, zašto da trošiš novac? Kod mene kući leži puno udžbenika koji mi više nisu potrebni. Sva moja deca su završila škole. Zar nije čudno što su se Litvaci okrenuli prosveti, dok poljski Jevreji pokazuju malo interesovanja za svetovne nauke? Za to treba kriviti hasidski pokret. Prva stvar koju moraš da uradiš jeste da savladaš poljsku gramatiku. Apsurdno je živeti u Poljskoj i brbljati na nemačkom žargonu (jidišu), a još je smešnije živeti u drugoj polovini devetnaestog veka, a ponašati se kao da živiš u starom veku. I Poljaci imaju svoju religiju, ali nisu u njoj potpuno zatvoreni. Ako odem u nedelju na jednu misu, već me smatraju dobrim hrišćaninom i ne moram svakog jutra da vezujem male šestougaone kutijice za ruku i čelo niti da se molim po ceo dan. Putovao sam po Turskoj i Egiptu, čak ni Beduini nisu ni pola toliko zatucani kao hasidi. Sinovi Izmaelovi su bar dobri jahači. I još nešto ću ti reći, ritualna kupatila (mikve) su nehigijenska. Imali smo ovde rabina koji je držao propovedi na poljskom. Kakva je to bila senzacija! Ali ne verujem u polumere. Jevreji moraju postati sto posto Poljaci. U suprotnom će biti proterani kao u vreme faraona.
— Poljaci su takođe u ropstvu.
— A to je već druga stvar.
— Jaki žele da unište slabe — reče Azrijel, ne baš siguran da li izgovorena misao ima veze sa temom razgovora. — Bojim se da je tako. Nedavno se pojavila jedna engleska knjiga koja je izazvala furoru u naučnom svetu. Zastupa teoriju iz koje izgleda proizilazi da je život stalna borba za opstanak, u kojoj pobeđuju najjače vrste… No dobro, svrati opet sutra, blagajnik će imati za tebe čitav paket knjiga; ako možeš, ponesi sa sobom kofer. Danas sam zauzet, ali me poseti kada sledeći put dođeš u Varšavu. Valenberg je podigao zvonce i zazvonio. Na prstu je imao burmu i pečatni prsten. Pružajući Azrijelu levu ruku, dodade:
— Hrabro, mladiću! Živimo u naprednom svetu!

ČETVRTO POGLAVLJE

Mada su joj vlastelini iz susednih imanja odradjivali taj korak, grofica Marija Jampolska podnela je molbu caru Aleksandru za pomilovanje svog muža, grofa Vladislava Jampolskog. Kao opravdanje za muža navela je da ga je ponela tvrdoglavost i temperament i da sada žali zbog svog dela. Ona, njegova žena, bolesna je i ponizno moli Njegovo Carsko Veličanstvo da pokaže hrišćansko milosrđe i plemenitost srca tako što će pružiti oproštaj podaniku koji je zalutao. Guverner Lublina, od koga je grofica dobila preporučeno pismo, podržao je ovu molbu; svakog dana grofica je plačući klečala pred ikonoma Majke Božje u svojoj privatnoj kapeli.

U toj posvećenosti uradila je nešto što je zaprepastilo Jevreje u Jampolu. Naredila je da je odvezu u kuću rabina, reb Menahema-Mendla, i zamolila ga da uznosi molitve Bogu za oslobođenje njenog muža Vladislava, sina Vladislavovog. Jedan od suseda je prevodio razgovor, jer rabin nije znao poljski. Potom je grofica priložila osamnaest rubalja za sveće za sinagogu i malu sumu koja će se podeliti među sirotinjom.

— Sve je u Božjim rukama — reče joj rabin. Pristao je, međutim, da očita molitve.

Izgledalo je kao da je zaista učinio čudo. Iz Peterburga je stiglo pismo sa obaveštenjem da se Njegovo Carsko Veličanstvo milostivo saglasilo da dodeli amnestiju prognaniku, grofu Vladislavu Jampolskom, i da je guverner Arhangelska dobio naređenje da oslobodi grofa i olakša mu put do kuće. Ispostavilo se kasnije da je i sam grof podneo molbu Caru izražavajući pokajanje, a guverner Arhangelska se založio za njega.

Kada je pošta donela ovu vest, grofica se onesvestila. Ćerka Felicija ju je vraćala u život kolonjskom vodom i konjakom, dok je dadilja Barbara — relikt prošlosti, sa mlečnobelom kosom i rumenim licem rošavim od boginja — razvezivala korset svojoj gospodarici. Kasnije, kada je grofica zaspala, Felicija je odlučila da napiše pismo svom bratu Jozefu, koji je posle ustanka pobegao u London, i sestri Heleni koja je boravila kod jedne od tetaka u Zamošću. Mlađi brat Lucjan se ili još uvek skrivao negde u Poljskoj, ili je poginuo. Ruski tribunal ga je još ranije osudio na smrt in absentia i od tada se o njemu ništa nije čulo.

Zavrnula je manžetne rukava da ih ne ufleka, pa je pisala kaligrafišući i praveći ukrasne zavijutke posle svake reči. Radovala se perspektivi očevog povratka i zapalila je nemalu sveću pred oltarom, ubacila mnoge novčiće u crkvenu kutiju i stalno se molila da Bog oslobodi prognanika. U njenu radost, međutim, uvukla su se i druga osećanja, te se Felicija osećala osramoćenom pred Bogom koji ipak zna naše tajne misli. Otac je umeo da bude loš prema njoj, nazivao ju je usidelicom, ismevao je i podsmevao joj se. Felicija se plašila da bi se posle groznih preživljavanja na Sibiru, gde je boravio sa ordinarim kriminalcima i Rusima, mogao pokazati još neprijatnijim nego ranije. Uprkos tome, preklinjala je Boga da ocu obezbedi siguran povratak, pristajući na uvredu koje će je verovatno snaći i unapred mu opraštajući njegovu pakost. Napisavši jedva nekoliko rečenica poderala je pismo, ne mogući da odluči da li da Jozefa nazove „dragim“ ili „voljenim“. Ništa joj nije padalo tako teško kao donošenje odluka, i to je zasigurno predstavljalo jedan od razloga njenog usidelištva. Otac i Lucjan su bili patriote, rizikovali su svoje živote za Poljsku, dok je Jozef pobegao u London. Smatrao je sebe filozofom, propovedao ideje pozitivizma i u svakom pismu tvrdio da ne tlapnje, već razvoj industrije i nauke vraćaju Poljskoj slobodu. Takve ideje, dostojne samo bakalina, ohladile su Felicijina osećanja prema starijem bratu koga je u detinjstvu obožavala. Takođe i njena sestra Helena — koja je stalno posećivala bliske i daleke rođake, namećući im svoje prisustvo — neprekidno je sklapala nepromišljena prijateljstva. Izrasla je nova generacija — bezbožna, drska, sebična. Posle 1863. godine aristokratija se polako vraćala starom načinu života. Ponovo su se održavali prijemi i balovi, ali Feliciju ni na jedan nisu pozivali. Prošlo je dosta godina, oni koji su se nekada udvarali za njenu ruku već su se davno oženili; prijatelji i rođaci su se udaljili i ponašali kao stranci. Čak ni hleb koji je jela nije bio njen sopstveni, predstavljao je milostivi dar Jevrejina, Kalmana Jakobija.

Progon oca na Sibir, bekstvo i odvajanje Jozefa od zemlje, kao i smrtna presuda Lucjanu, bacili su tragičnu senku na Felicijin život. Oblačila se u crninu, mučila se zbog Lucjana, oca i izgubljene domovine. Već dugi niz godina negovala je bolesnu majku i potpuno se brinula o dvoru. Iako su zemlje konfiskovane, grofica je i dalje u kutiji za nakit imala niske bisera, teške zlatne lance, češljeve optočene dijamantima i zlatne šnale za kosu. Od nekadašnjeg izobilja ostala im je fina porcelana, srebrnina, pozlaćeni servis za ručavanje i oprema za konje optočena dragim kamenjem. Ormari su i dalje bili puni krzna, sviljenih i atlaskih haljina, suknji, jakni, pelerina. Knjige ukoričene u baršun i svilu stajale su u redu na policama u biblioteci.

Felicija se nije potpuno predala sudbini, osećala je da se još može zaljubiti kao tridesettrogodišnja žena. Sreća će se okrenuti ka njoj. „Hrabri vitez na belom konju“ mogao se još pojaviti, makar i sa malo sedom slepoočnicom, ozbiljnim pogledom i punim razumevanja osmehom na usnama; od prvog pogleda uočiće plemenitost njenog srca, skromnost duše i netaknute resurse ljubavi. Biće potomak stare aristokratske loze, zaljubljen u poeziju, koji preferira skromnu kućicu, potočić, šum šume i mudrost tišine.

I neće još biti kasno da mu rodi sina. Nazvaće ga Lucjan Julijusz u znak sećanja na nestalog brata i njenog omiljenog pesnika Julijusza Slovačkog, autora one čudesne Himne „Tužan sam, Bože“!

Grofov povratak srušiće i stvarnost i snove…

Felicija se ponovo prihvatila pisma, ali je ubrzo ustala i počela da se posmatra u ogledalu. Kosa podignuta u punđu, nekada boje meda, sada je potamnela. Lice joj je bilo belo i usko, ispod lešnikazastih očiju plavičaste senke. Bila je obučena u crno, u bluzu sa visokom kragnom i baršunastu suknju do zemlje; nosila je minđuše sa oniksima, a na levoj ruci prsten sa istim kamenom i urezanim datumom — tragičnom 1863. godinom.

Vratila se pisanju. Imala je detinjaste kaprice, teške ponekad za podnošenje čak i njoj samoj. Neka slova alfabeta činila su joj se simpatičnim, druga odvratnim. Čak i među živinom u dvorištu imala je svoje omiljene ptice i one koje nije podnosila. Njena tragedija se sastojala u nemogućnosti održavanja ravnodušnog stava prema bilo čemu.

Stara dadilja Barbara pokuca na vrata.

— Draga moja, gospođa te zove kod sebe. — Stižem!

Felicija zatekne majku u krevetu sa baldahinom, sa glavom oslonjenom na dva jastuka. Ispod noćne kapice ispadala su dva pramenčića sede kose. Purpurne žilice tvorile su mrežicu na užarenim obrazima. Sitni nos i tanke usne bile su bezbojne, pod njima je visila dvostruka opuštena brada. Samo bi neko veoma oštrouman uspeo da uoči kod nje tragove nekadašnje lepote. Kapci grofice zatreperiše, otvorila je oči u trenutku kada je ćerka prišla krevetu.

— Nemam šta da obučem za očev dolazak, Felicijo. Moraš dovesti krojača, onog Nisena.

Felicija se zapanji.

— Ali kako tako možeš govoriti, mamo? Tvoji ormari su prepuni haljina. — Kakvih haljina? Krpa! — Proći će još čitave nedelje pre nego što otac stigne ovamo. — Ne želim da ga uplašim svojim izgledom. Pogledaj kako sam osedela! Felicija ne izgovori ni reč. Ko bi mogao i pretpostaviti da se njena stara i bolesna majka još uvek prepušta ženskoj taštini. — Šta da kažem Nisenu? — Dovedi ga ovamo. Naručiću nove odežde i za tebe. Kada otac dođe, nećemo izgledati kao sirotica.

Feliciji se oči napuniše suzama.

— Uradiću kako kažeš, draga mamo.

U martu je uobičajenu tišinu Jampola narušila vest da se grof vraća iz Sibira. I vratio se. Sam je upravljao niskim sankama, obučen u seljački kožuh, valjenke i krznenu šubaru sa širokim obodom. Znatno se ugojio. Lice mu je bilo zacrvenjeno, oči su mu sijale od veselja, a ledene svećice su svetlucale na brkovima nalik na brkove morža. U sankama je sedela žena u popeličijem krznu, sa crnom muškom krznenom šubarom na glavi. Ramena i kolena bila su joj umotana u ćebad. Grof se zaustavio ispred Kalmanovog svratišta i pomogao saputnici da izađe. Skinuo je kožuh i njime pokrio konja, a zatim bučno ušao u svratište, kao da je već pripit.

Za šankom je baš stajao sluga Gec.

— Hej, Jevreju, imate li rakije? — doviknu novopridošli.

U međuvremenu, žena skinu krzno i šubaru. Izgledala je kao da ima trideset godina — crnooka brineta, sa blistavo belim zubima i mladežom na levom obrazu. Kretala se na afektiran način u cipelicama sa visokom štiklom. Meštani grada sabrani da pozdrave grofa gledali su zaprepašćeno kako je, smotavši cigaretu od duvana i tankog papirića, zapalila i počela da ispušta dim kroz nos. Podigla je čašu, kucnula se sa grofom i razmenila sa njim nekoliko opaski na ruskom.

— U šta se tako piljite, budale! — viknu najzad grof okupljenim ljudima. — Mislite da je ovo cirkus?

Podigao se, šapnuo nešto Gecu i, isprativši ženu do svratišta Ičea Brajna, nastavio dalje put ka dvoru. Grofova porodica ga je očekivala tek za nekoliko dana. Grofica je spavala, Felicija je u biblioteci čitala neku poeziju. Helena, koja se baš vratila iz Zamošća, sedela je u salonu za klavirom. Kapija je bila otvorena. Kada su sanke ušle u dvorište, dva grofova lovačka psa, Vilk i Pjorun, pojuriše ka sankama lajući kao pomamljeni. Vojćeh, nekadašnji kočijaš koji je sada obavljao i dužnosti podrumara i sluge, pojavi se u dvorištu. Sa kapom u ruci, suznih očiju, mrmljajući nešto sebi u bradu, požuri u susret svom gospodaru. Pojavila se i stara dadilja, nervozno se zacerekala, pljesnula rukama i briznula u plač, glasno naričući kao seljanka koja oplakuje pokojnika. Helena prekide sviranje i istrča u jutarnjem negližeu. Otac, bačivši pogled na nju, proceni da je izrasla u lepu devojku. Izgrlili su se. Prilazila im je Felicija, poljubio ju je u obraze. Zabledela je — otac se vratio kući pijan.

— Gde je majka? — upita nestrpljivo. — Mama je bolesna. Leži. — A šta joj fali? Idem kod nje.

Ne skidajući kožuh i šubaru, ostavljajući tragove blata po tepisima, zamajnim korakom se uputi ka grofičinoj sobi. Buku je probudi, sedela je u krevetu uzbuđena, stežući u ruci srebrnu dršku ogledalca. Grof se zaustavio na vratima nakratko zbunjen. Da li je to njegova žena ili njena majka? U uzbuđenju je na trenutak zaboravio da mu tašta više nije živa.

— Marija! — uzviknu. — Jesi li to zaista ti? — povika grofica. — Sada mogu mirno da umrem! — Zašto bi umirala? Nisi tako stara!

Pognuvši se, poljubi je u kosu, čelo i obraze. Osetila se slabo, lice joj je gorelo. Tokom deset minuta koliko je grof proveo kod žene, Vojćeh je upregao konja, kuvarica Magda uhvatila gusku i iskopala u podrumu flašu vina prekrivenu slojem gline, ostatak iz starih vremena. Grof je izašao iz ženine sobe bez kožusa, zamenio je i valjenke dugim kožnim čizmama. Kada je otvorio vrata, naleteo je na Feliciju.

— Zašto hodaš u crnini? Niko ipak nije umro. — Presvući ću se odmah. — Šta to čitaš? Uvek neke sentimentalne gluposti? — Oče, molim te, ne govori tako. Autor je istaknuti pesnik, prorok. — Ah tako, prorok? Bolje nađi sebi muškarca i udaj se. Uhvati prvog boljeg dudu koji ti naleti.

Feliciji se oči odmah napuniše suzama. Zaista, otac je postao još vulgarniji u izgnanstvu. Čak su mu i čizme škripale na ordinaran način. Bio je obučen u grubu crnu košulju, a tombak lanac od sata visio mu je na prsluku. Podsećao je na agenta ruske tajne policije koja je pretresala dvor u potrazi za Lucjanom.

— Bože milostivi, oprosti mu — prošapta. — Zar nikada ne poželiš muškarca? — Grof osloni nogu na tapacirano sedište stolice. — Šta ti imaš u venama? Krv ili kiselo mleko? — Oče dragi, molim te, nemoj odmah počinjati da me mučiš. Sve ovo vreme molile smo se za tebe Bogu. — To nije Bog, nego car koji mi je dao amnestiju. — Oče, smiluj se. Ne kvari radost tvog povratka kući. — Znaš li šta si ti? Dobroćudna usidelica. Boga nema, a Isus je bio običan Jevrejin. Apostoli su od religije napravili dobar posao. Zar nikada nisi čula za Darvina? Odgovori! — Oče, ostavi me na miru. — Ne beži. Čovek vodi poreklo od majmuna. Da znaš, jedan od naših predaka je jednostavno – orangutan. — Grof prasnu u glasna smeh. — Naši preci su sedeli na drveću i hvatali buve. Tako ukratko izgleda istina. Okovana ledom Sibirija je naprednija od cele ove tvoje Poljske. Sjetva. Glupost. Eto šta! Grof napusti sobu ostavljajući zapanjenu Feliciju. Šokiranje nje i dalje mu je predstavljalo zadovoljstvo. Potpuno je povulgarizovao. Pio je, hulio, nije imao nikakvog poštovanja prema sopstvenoj duši. Ulazeći u majčinu spavaću sobu Felicija vide groficu kako stoji u čipkanoj kombinaciji, dok se Barbara trudila da na njoj zakopča korset. Brzo zaklopi vrata. Pritisnu kvaku drugih vrata i vide Helenu takođe zauzetu doterivanjem. — Izvini. — Ništa ne smeta, uđi. Šta misliš o ocu? Zar nije veličanstven? Kako se ova Helena razvila, pomisli Felicija. Još juče je bila dete. Kako smelo stoji polunaga, bez trunke stida. Kakve grudi, kakva ramena, kakav ten, a kosa! Dobiće svoj deo sreće, i to onaj deo koji je mene zaobišao. Priroda joj je podarila sve — osim duše! Felicija razmeni nekoliko reči sa sestrom i izađe. Da li bi trebalo da skine crninu? Zaveštala se da hoda u crnom dokle god Poljska ostane pod jarmom. Nije više dete. Niko joj ne može naređivati. Iako još nije donela odluku, uputi se ka svojoj sobi, gde je u hrastovom ormaru visila nova siva haljina koju je sašio krojač Nisen. Otvori vrata sobe i brzo ustuknu. Na njenom krevetu ležao je raskoračen otac, u čizmama, sa jednom nogom koja je visila preko ivice kreveta. Glasno je hrkao. Felicija zadrža dah i zagleda se u njega. Kakav je on? Kakvi čelični živci! Da li je zaista njegova ćerka? Zašto nije nasledila ni mrvicu njegove snage i volje? — Oče!

Grof otvori jedno oko.

— Ah, to si ti. Iscrpljen sam. A i gladan. Prešao sam pola Rusije. Skinite tu crninu. Srednji vek je završen. Previše je idealizma, poezije i lakog patriotizma. Fabrički dimnjaci, eto šta nam u Poljskoj treba — visoki dimnjaci iz kojih kulja dim, kao i đubrenje polja – čitave planine veštačkog đubriva! 

PDF

Isaac Bashevis Singer, Sud , Prvo i drugo poglavlje

NASTAVAK PREVODA NA BLOGU :

Isaac Bashevis Singer, Sud, Peto poglavlje

Isaac Bashevis Singer, Sud , Prvo i drugo poglavlje

  PRVO POGLAVLJE

Nakon neuspelog Januarskog ustanka 1863. godine, mnogi poljski plemići koji su u njemu učestvovali pogubljeni su na vešalima, dok su drugi, uključujući grofa Vladislava Jampolskog, proterani u Sibir. Carski vojnici su vodili okovanog grofa ulicama Jampola, grada nazvanog po njegovoj porodici. Iako se kontakt sa pobunjenikom smatrao opasnim, sveštenik u svešteničkoj odeći, noseći raspeće, pojavio se da ga blagoslovi na putu. Seljaci su skinuli šešire, a žene su plakale. Dok je grof prolazio pored naselja kuća na periferiji grada, kolokvijalno poznatog kao Pjaski, gde su Jevreji nedavno osnovali zajednicu, nastala je velika uzbuna. Pošto je Jampol još uvek pripadao crkvenoj jurisdikciji, Jevrejima nije bilo dozvoljeno da žive unutar njegovih granica i morali su da plaćaju putarinu za pravo ulaska u grad.

Stanovnici Pjaskog bili su iznenađeni ponašanjem aristokratskog zatvorenika. Grof, sa sedom kosom koja je lepršala na vetru i dugim brkovima, hodao je elastičnim hodom, crven u licu, otkopčanog krznenog kaputa i nakrivljenog šešira, ostavljajući utisak čoveka koji ide na zabavu i nije zabrinut ni za šta.

Posle nekoliko nedelja, dvorski razvodnik, pošto je pozvao narod Jampola udaranjem u bubanj, pročitao je presudu koja je stigla iz Sankt Peterburga. Kraljevskim dekretom naređena je potpuna konfiskacija imanja grofa Jampola, sa izuzetkom zemlje prethodno podeljene među kmetovima. Grofica Marija Jampolska trebalo je da napusti svoju rodovsku rezidenciju posle šest meseci. Takođe se saznalo da je car Aleksandar, pravnim aktom, preneo grofovska imanja na jednog od svojih generala, koji je bio knez.

Jevreji su slegnuli ramenima: tako je to među neznabošcima, gde sila određuje zakon. Kalman Jakobi, Jevrejin sa utvrđenim položajem trgovca žitom koji je kupovao pšenicu od dvora, dobio je titulu novog gospodara jampolskog dvora od strane lokalnih zvaničnika. Za naknadu od osamnaest groša, izdiktirao je pismo knezu u Sankt Peterburgu pisaru, u kojem je izvestio da se on, Kalman Jakobi, pouzdan, bogobojažljiv čovek i čuvar svoje zajednice, usuđuje ponizno zamoliti Njegovu Ekselenciju da mu izda u zakup imanje i okolno zemljište.

Na kraju, Kalman je predložio visoku godišnju zakupninu.

Dugo nisu stizale nikakve vesti iz Sankt Peterburga. Sve dok se jednog dana sam knez nije nenajavljeno pojavio u Jampolu i, zaustavivši se kod imanja, poslao kozaka po Kalmana. Kozak, sa okruglom kapom i minđušom u jednom uhu, jahao je malog konja bez sedla, a umesto biča, u ruci je držao kožni bič. Jahao je napred blagim kasom, a Kalman je išao iza. Stanovnici Pjaskog su se uspaničili, plašeći se da su protiv zajednice iznete neke lažne optužbe, i očekivali su danak, pogrom i krvoproliće. Kalmanova žena, Zelda, pratila je svog muža dugo, kukajući kao za mrtvacem. Proširile su se glasine da su u dvorištu vlastelinstva podignuta vešala. Kalman je trebalo skupo da plati za trgovinu sa pobunjenicima. Kada je Kalman ušao u predvorje vlastelinstva i video svog novog gospodara, bacio mu se pred noge da poljubi njegove sjajne čizme i zamoli za milost. Princ je bio mlad, sa kovrdžavom kosom, gustim zaliscima i u civilnoj odeći. Naredio mu je da ustane. Kalman, koji je znao malo ruskog, odgovorio je na bezbrojna prinčeva pitanja i vratio se kući sledećeg dana sa ugovorom o zakupu. Princ je ubrzo nakon toga otišao, ostavljajući imanje Jampol na brigu Jakobija. Kalmanov prvi potez bio je diktiran zdravim razumom. Obavestio je groficu Mariju da može da živi u imanju do kraja života. Takođe joj je obezbedio konje za kočije i krave za mužu za domaćinstvo. Takođe je obećao da će obezbediti pšenicu, ječam, krompir, žito i druge proizvode. Zatim je sklopio sporazume sa upravnikom i poreskim službenicima, iako su bili poznati kao pijanice i lopovi. Uprkos tome, seljaci Jampola osećali su odbojnost prema podmuklom Jevrejinu koji je vladao poljskom zemljom u ime stranog ugnjetača. Dobro je, barem, što se nije ustezao. Poljska se ponovo podigla u borbu i izgubila. Njeni najbolji sinovi su sada proterani u mračnu, ledenu tundru, gde su prognanici Novembarskog ustanka još uvek umirali.Kakva je bila razlika ko je bio na vlasti između jednog i drugog ustanka?

Kalman Jakobi se uselio u kuću koju je prethodno zauzimao dvorski kovač. Prvo je zakucao mezuze* na dovratnike, a zatim naredio prenos svih svojih ličnih stvari: dva bifea, jedan za jela od mesa, drugi za jela od mlečnih proizvoda, pashalno posuđe, svakodnevni stoni pribor, ormare, krevete i klupe. Kalman je takođe posedovao hrastov sanduk obložen kravljom kožom i opremljen mesinganim obručima, u kome je čuvao novac, predmete uzete kao zalog od ljudi i srebrne svećnjake. Pošto Bog nije blagoslovio Zeldu muškim naslednikom, Kalman je morao da štedi za miraz za svoje četiri ćerke.

Ubrzo je postalo očigledno da se Kalmanov novi poduhvat razvija veoma uspešno. Te godine je doživeo izuzetno obilnu žetvu. Nakon ukidanja kmetstva, značajne površine zemlje grofa Jampolskog podeljene su među seljacima, kojima je sada bilo dozvoljeno da pasu stoku na pašnjacima vlastelinstva i seku drva u grofovim šumama. Međutim, bilo je previše ruku za rad na malim farmama. Do skora, kmetovi su bili vezani za zemlju i dobijali su bičeve za svoj rad, ali sada im je Kalman Jakobi plaćao gotovinom za njihov rad i nije zahtevao poljubac u ruku. Savetovao se sa starim seljacima o tome gde da seju žito, gde da sade krompir, cveklu i kupus. Od lokalnog plemstva saznao je o novim vršidnicama koje zamenjuju mlatilice. Instalirao je sekaču za sečenje slame, koja je dodavana u stočnu hranu. Otvorio je krčmu i prodavnicu u Jampolu, prodajući materijale za laktove, marame za glavu, debele vunene šalove, ovčije kože, kožu, galanteriju, lonce od livenog gvožđa, kisele haringe, katran, kao i kose, srpove, čekiće, testere, turpije i eksere. Seljaci koji su kupovali u Kalmanovoj prodavnici ili pili u njegovoj krčmi dobijali su popust. Neki su plaćali Kalmanovim „novčanicama“, što su bili papirići sa jevrejskim pretiscima i pečatom sa njegovim potpisom. Odobravao je kredite pouzdanim pojedincima i plaćao cene iznad tržišnih za lan, telad, volove, med, sirove kože i sve ostale proizvode, koji su zatim slati u Varšavu.

Otvaranjem radnje u Jampolu, Kalman je prekršio zakonske propise, ali ruski zvaničnici su zažmurili na to. Jevrejske naplatne rampe su ukinute. Jampolsko stanovništvo je prestalo da bude čisto poljsko, a isto se dogodilo i u drugim gradovima. Gde god su Poljaci osnovali nova naselja, Jevreji su odmah sledili. Prateći Kalmana, drugi Jevreji iz Pjaskog su počeli da se naseljavaju oko jampolskog trga. Limari, obućari, bačvari i krojači, svi Jevreji, otvorili su radionice.

Poljska roba je sada slobodno tekla u Rusiju. Samo na Šabat su se jampolski Jevreji molili zajedno, formirajući minjan, grupu od deset ljudi u jednoj od privatnih kuća, ali planovi za izgradnju sinagoge su već bili napravljeni. Takođe je bilo potrebno groblje, jer su do tada mrtvi morali biti prevoženi konjskim kolima do Skariševa, gde su sahrane naplaćivale ogromne sume.

Kalman Jakobi se brzo obogatio. Još nije imao četrdeset godina, a već je postao bogat čovek. Nije stekao mnogo obrazovanja, osim što je mogao da se nosi sa jednostavnijim aspektima Talmuda. Međutim, stekao je poštovanje zbog svoje pobožnosti, iskrenosti i poslovne oštroumnosti. Bio je čovek srednjeg rasta, širokih ramena, uspravnog stasa, sa rukama očvrslim od seljačkog rada. Brada mu je bila crna kao smola, čelo usko, obrve žbunaste iznad širokog nosa, a debeli, bikovski vrat. Međutim, njegove tamne oči izražavale su duhovnost i ljubaznost. Kao i svi pobožni Jevreji, nosio je duge pramenove, ali je kosu držao kratkom. Pramenovi kose su mu rasli na vratu, ušima i nosu. Za posebne praznike, njegov rezonantni glas je predvodio skupštinu tokom molitvi posle večere. Radnim danima se molio u zoru. Za doručak je jeo hleb, haringu i beli sir, zalivajući to velikim gutljajem vode.

Iako je Kajman koristio moderne metode u svom poslu, odbijao je da dozvoli da nova moda uprlja njegov dom. Zabranio je Zeldi da pije kafu i čaj, a uveče je osvetljavao svoju sobu jednom lojanom svećom ili fitiljem umočenim u tanjir maslinovog ulja. Oblačio se kao i drugi jevrejski trgovci: nosio je visoki šešir i haljinu do članaka. Pantalone je vezao kanapom.

Zelda, koja je poticala iz bogate porodice koja je živela u Krasniku, žudela je za mesinganim kvakama na vratima, rezbarenim drvenim krevetima, stolicama pletenim od trske i drugim znacima prosperiteta. Veoma se divila bakarnim loncima i činijama koje su visile na zidu kuhinje. Kalman je, međutim, tvrdio da će takav luksuz, u početku samo dekorativan, uskoro postati neophodan. A ako ikada ne budu mogle da ga priušte, dugovi će se nagomilati i doći će do bankrota. Žene iz Jampola i okoline zavidele su Zeldi, ali ona je bila nezadovoljna.

Njen otac, Reb Uri-Josef, bio je službenik zajednice, a cela porodica je bila poznata po svojim učenim muževima. Njenom mužu - iako bogat - nedostajala je prefinjenost. Njegova fizička snaga činila je njegove pokrete nespretnim; nije imao pojma kako da se nosi sa ženom tako nežnom kao što je ona. Štedljiv je bio na medicinskim savetima. Nije verovao da ne može uvek da zadovolji svoje fizičke zahteve. U prvim godinama nakon njihovog braka, često su izbijale svađe, a bilo je čak i naznaka razvoda. Kalman, međutim, nije bio jedan od onih muškaraca koji lako odustaju od svoje žene.

Bilo mu je teško da odgaja decu sa Zeldom, koja je stalno patila, ali hvala nebesima,najgore je prošlo. Sada je imala pomoć.

Sve njene ćerke su pomagale u vođenju domaćinstva, posebno najstarija, Joheved, koja je već bila u godinama za udaju. Zelda je takođe imala sluškinju, Fajgelu, i Geca, čoveka za sve. Sada, letnjim danima, mogla je da sedi u fotelji na travnjaku, gde bi joj doneli stolicu za noge, i da čita neku svetu knjigu prevedenu na jevrejski.

Zelda je bila mršava, sa šiljatom bradom, crvenim, istaknutim nosom i podočnjacima ispod mutnih, suznih očiju. Prerano je uvenula. Dok je čitala, njena kapa se tresla zajedno sa glavom. Morala je stalno da odbija pčele, koje su veštačko cveće koje je ukrašavalo njenu kapu shvatale kao pravo. Iako je osećala zahvalnost Bogu za Njegove milosti, nije mogla da se navikne da sedi napolju na polju u divljini. Lokalna sinagoga nije imala prostoriju namenjenu ženama za molitvu, niti je postojala mesarnica ili tremovi gde bi se prijateljski nastrojene komšije mogle sastati. Potok je tekao, drveće je šuštalo, čulo se mukanje krava, pastiri su pekli krompir na lomačama i pevali nepristojne pesme.

Zelda je razmišljala o svojim ćerkama; trebalo bi da budu okružene devojkama svojih godina. Bilo je skoro vreme da razmisli o njihovom udavanju. Želela je da vidi svoje zetove kako čitaju Toru kod kuće.

Čeznula je za unucima. Njena deca su se rađala sa bolom, ali unuci su bili čisti dobitak. Uz Božju pomoć, jednog dana će postati svekrva i baka.

Imanje pored Kalmanovog imanja pripadalo je plemiću Janu Pavlovskom. Pre ukidanja kmetstva, imao je trista duša na svom imanju. Bio je udovac koji je živeo sam. Sedeo je u svojoj sobi sa zatvorenim kapcima, ispijajući votku iz bokala na stolu kroz slamku. Njegovo jedino zanimanje bio je beskrajni pasijans.

U mladosti, Pavlovski se upleo u niz parnica i sve ih je izgubio. Oženio se poznatom lepoticom, koja je umrla mlada od tuberkuloze. Nakon ukidanja kmetstva, ostalo mu je samo pedeset hektara obradivog zemljišta, komad šume i brdo za koje se navodno veruje da je bogato nalazištima krečnjaka. Pavlovski je poslao kralja, svog upravnika, Kalmanu sa predlogom da proda brdo. Kalman je odgovorio da ne vidi nikakvu korist u takvoj kupovini. Šta bi on, običan zakupac, uradio sa komadom zemlje stešnjenim između imanja dva druga čoveka? Ali Pavlovski, u dugovima i očajnički potreban za novcem, insistirao je. Posle mnogo cenkanja, Kalman je kupio brdo za malu sumu.

Ispostavilo se da je naišao na blago, jer je celo brdo sadržalo krečnjak najvišeg kvaliteta. Kalman je angažovao radnike i specijalistu da upravljaju vađenjem krečnjaka. Izgrađena je peć, krečnjak je iskopan i spaljen, nakon čega je dobijeni kreč transportovan u Jampol. Peć je gorela vatrom danju i noću. Dim koji se dizao iz dimnjaka u spirali bio je žut poput sumpora, ponekad crvenkast od plamena koji se dizao, podsećajući Kalmana na Sodomu i Gomoru. Jevreji su verovali da ako vatra traje sedam godina, iz nje će se roditi daždevnjak.

Seljani su se žalili da Jevreji zagađuju poljska sela i vazduh, ali vlasti nisu obraćale pažnju. Nakon ustanka, aktivnost u Poljskoj je oživela, kao da se zemlja probudila iz dugog sna. Osnovane su radionice, otvoreni rudnici, krčene šume i izgrađene železnice. Na svetskom tržištu pojavili su se poljski proizvodi: tekstil, kožna galanterija, četke, sita, ovčije kože i stakleno posuđe.

Kada je Jevrejima dodeljeno pravo da se slobodno nasele u gradovima, zemlja je počela da se razvija.

Pričalo se da je Kalmana blagoslovio sveti čovek. Kako je građevinarstvo cvetalo, njegov rudnik krečnjaka je generisao ogromne profite. Desetine Jevreja i hrišćana su tamo zarađivale za život. Kalman je kupio konje i kola i izgradio kovačnicu. Kao da to nije bilo dovoljno, ruska vlada je odlučila da izgradi železničku prugu kroz Jampol. Potpisan je ugovor sa varšavskim magnatom Valenbergom, koji je prešao na veroispovest. Pošto su čelične šine zahtevale drvene pragove, Kalman je naručio jednog od svojih činovnika da napiše pismo Valenbergu u kojem će ponuditi da će isporučiti pragove po nižoj ceni od ostalih ponuđača. Valenberg je pozvao Kalmana u Varšavu da razgovaraju o tome.

Ujutro svog polaska, Kalman je očešljao bradu, obukao svečanu haljinu, očistio cipele, a zatim se popeo u kočiju. Gec je čekao na sanduku, spreman za polazak. Kalman se nagnuo kroz prozor vozila da se oprosti od Zelde i svoje četiri ćerke.

- "Bog te vodio“, uzviknu Zelda, briznuvši u plač.

Prekomerni uspeh počeo je da je čini nelagodnom. Plašila se zle čarolije, a svete knjige koje je čitala ukazivale su na to da bogatstvo može biti vesnik nesreće. Radije bi živela u sirotištu nego da vidi i najmanju štetu koju zadesi jedna od njenih ćerki, čak i slomljeni nokat.

Fajgelina sluškinja je istrčala sa pečenim piletom umotanim u listove kupusa i predala ga Gecu, koji je sedeo na sedištu u kožnoj šiljatoj kapi i dugim čizmama. Imao je retku, žutu bradu, kratko podšišanu, a brkovi su mu izbijali iznad gornje usne. Oči su mu bile suzne, obrve smeđe, a nos oblikovan kao ovnujski rog. Familijarski je mahnuo bičem sluškinji.

- „Samo učtivije!“ — Fajgeli ga je prekorila.

Kalmanova najstarija ćerka, Joheved, sa plavom kosom kao i njena majka, istim uskim licem prekrivenim pegama do vrata, oštrom bradom i istaknutim nosom, još uvek nije bila verena iako je imala osamnaest godina. Kalman, zaokupljen svojim poslom, zanemario je pronalaženje muža za nju. Nameravao je da upravo tu stvar reši sada u Varšavi. Njene sestre su je prozvale „mlada usjeda“. Joheved nije bilo lako da sebe smatra ćerkom bogatog čoveka. I dalje nije marila za svoju odeću, vredno je radila i brinula se o svojim sestrama. Radnim danima uveče pomagala je Fajgeleu da čupa živinu. Šabatskim popodnevima, nakon što bi za večeru jela čulen, čitala je jevrejsku verziju Pentateuha zajedno sa svojom majkom. Gatarka je jednom predvidela Johevedinu smrt u mladosti, činjenicu koju devojka nikada nije mogla zaboraviti. Sada, odlazeći iz kočije sa majkom, i ona je uzviknula: „Neka te Bog vodi!“ i obrisala suzu keceljom.

Šajndl, godinu dana mlađa od nje, „Ciganka“, stala je na stepenice kočije da zagrli i poljubi svog oca. Imala je blistave crne oči, kosu crnu kao gagat i tamnoput ten. Niža od sestre, sa širokim kukovima i punim grudima, više je volela drangulije, minđuše, narukvice i cveće utkano u kosu. Sada, sa očevim rastućim bogatstvom, Šajndl je napravila spisak stvari koje je želela da joj on donese iz Varšave: ogrlicu, papuče sa kopčama, trake za kosu, platno i konac za vez, mirisni sapun. Kalman je obećao da će doneti sve što zatraži. Radost koja je zračila iz Šajndl ulepšala mu je život. Njegova ćerka se privila uz njega kao omiljeni ujak, a ne kao otac. Nakon što je pročitala ceo spisak, dodala je, namignuvši mu:

„I molim te, tata, ne zaboravi svog zgodnog verenika.“

Mirijam-Liba, iako petnaestogodišnja, bila je za pola glave viša od Jočeved. Nije izgledala kao Jevrejka, sa svojim svetlim pletenicama, vitkom figurom, plavim očima, vitkim vratom i ravnim nosom. Ponašala se kao mlada, bogata devojka, što joj je lako išlo. Žudela je da nosi modnu odeću, čita poljske knjige, pa čak je imala i učitelja iz Jampola koji joj je davao časove. Više je volela malu sobu na brdu nego svoju nego da deli spavaću sobu sa sestrama. Prišla je ocu, predala mu spisak poljskih knjiga, zamolila ga da ih donese iz Varšave i poljubila ga u čelo. Uzela je udaljen i zamišljen izraz lica, jer je trenutno čitala poljski roman o grofici koja je napustila svoj zamak i pobegla sa violinistom iz Pariza.

Cipele, najmlađa, imala je osam godina i kratke pletenice. Bila je tamne puti i tamne kose poput Sajndla. Jedna pobožna žena je redovno dolazila iz Jampola da je uči molitvama i kaligrafiji. Cipele je imala nežno srce i nije mogla da odbije prosjake, pa kad god bi prosjak došao u kuću, davala mu je sve penije koje je uštedela. Svi su je ljubili - njen otac, majka, sestre, čak i seljanke. Cipele je zamolila oca da joj kupi lutku i mali molitvenik u Varšavi, baš kao one koje je videla u kući prijateljice u Jampolu.

Na putu za Varšavu, Kalman je prvi put shvatio da nije bilo ko. Krčmari su mu se udvarali, trgovci su ga pratili. Seljaci koje nikada ranije nije video zvali su ga „štitnjak“ i skidali su šešire pred njim. Čak su i psi izgledali da ga poštuju. To je bilo u skladu sa Poslovicama: „Kad su Gospodu ugodni putevi čoveka, on će pomiriti s njim i njegove neprijatelje.“

Varšava se toliko promenila da je Kalman, koji nije bio tamo od ustanka, imao poteškoća da se orijentiše. Ulice koje su nekada bile zabranjene za Jevreje sada su bile naseljene mnogim ljudima. Grad se proširio, zgrade su se umnožile, a prodavnice su bile prepune ljudi. Dvorište gostionice gde se Kalman zaustavio bilo je toliko prepuno kolima da se Gek mučio da pronađe mesto za svoje konje.

Svuda su drveni trotoari zamenjivani kamenim pločama, oluci su produbljivani i postavljana su nova ulična svetla. Sa druge strane Visle, u predgrađu Praga, nebo je bilo ispunjeno dimom koji se vio iz fabričkih dimnjaka.

Kalman je otišao u Valenbergovu kancelariju. Valenberg je bio nizak, krupan čovek sa ogromnom glavom, širokim zaliscima, kukastim nosom i tamnim jevrejskim očima. Nosio je crni frak, karirane pantalone, visoku kragnu i široku kravatu. Kalman je predstavio svoja dokumenta u kojima je navodio da je zakupac imanja i vlasnik rudnika krečnjaka. Takođe je predstavio pismo gradske skupštine Jampola u kojem je uveravao u svoju iskrenost. Kalman, koji je govorio poljski narodnim dijalektom, često je prelazio na jidiš. Ostavio je dobar utisak na Valenberga, kao što je jednom učinio na ruskog princa. Ponuđena mu je cigara, a nakon detaljnog razgovora, zaključio je ugovor o snabdevanju pragovima za Carsku železnicu i dobio značajnu avansnu uplatu. Po odlasku, Valenberg mu se rukovao i poželeo sreću - na jidišu.

Na ulici, gomile prosjaka okruživale su Kalmana - gluvonemih, bogalja, grbavih. Delio je milostinju i slušao molitve zahvalnosti. U košer restoranu jeo je gradski obrok sa Gecom: čorbu sa rezancima, ćufte u sosu od jabuka, konjak sa biskvitom. Posle ručka, pošto je žurio i nije bio upoznat sa gradom, uzeo je kočiju koja je zveckala kaldrmom usred gomile prolaznika koji su se tako lenjo sklonili sa puta da se nije znalo kako su uspeli da izbegnu da budu pregaženi. Ulice su bile pune nosača koji su nosili raznu robu; prodavcice su sedele duž trotoara sa robom raširenom ispred sebe. Studenti su šetali sa elegantnim mladim damama. Konjička policija naoružana kopljima patrolirala je ulicama, budna na svaki znak pobune.

Reb Jeheskil Viner, koga je Kalman namenio za tasta svojoj ćerki Joheved, bio je sledbenik hasidskog rabina iz Maršinova. Živeo je u ulici Miodova u prelepoj kući.

Kalmanu je, videvši mesinganu ploču sa svojim imenom na vratima, bilo neprijatno.

Sluškinja mu je otvorila vrata, prezrivo ga pogledala i naredila mu da ode. Obriše cipele o otirač. Čitava porodica ga je čekala. Reb Jeheskil Viner, sitan, crven u licu čovek sa širokom sedom bradom, predstavio je svoju ženu, ženu sa perikom pričvršćenom češljem.

Ona je sijala od osmeha, a njen prefinjeni jevrejski rečnik bio je nerazumljiv Kalmanu. Provodadžija, takođe prisutan, srkao je čaj i ležerno grickao kolačiće.

Budući verenik, Majer-Džoel, visok, tamnoput mladić, nosio je cipele od jareće kože, platneni gabardin i svileni prsluk sa kojeg je visio lanac za sat.

Lukavo se osmehnuo, uvijao kosu sa strane i davao duhovite primedbe. Izvadivši list papira iz fioke, potpisao ga je na hebrejskom, poljskom i ruskom.

Možemo ga ispitati da vidimo koliko zna“, rekao je Reb Jeheskil. „Nisam naučnik.“

„Onda hajde da pozovemo ispitivača i vidimo koliko je napredovao u talmudskim studijama.“

Ali Kalman nije želeo da gubi vreme na dalje diskusije. Na njegovo insistiranje, postignut je preliminarni sporazum kojim se obavezao da doprinese tri hiljade rubalja kao miraz, sve venčane poklone, a takođe i da izdržava mladi par tokom prvih deset godina njihovog braka. Svečana ceremonija venčanja trebalo je da se održi u Jampolu. Majer-Joel je dao Kalmanu pismo njegovoj budućoj ženi, koje je on doslovno prepisao iz knjige koja je sadržala šablone za pisma.

U zoru sledećeg dana, Kalman se pomolio i krenuo kući. Grad, sa svojom stalnom bukom, depresirao ga je. U ovom haosu i praznom brbljanju, među zgradama koje se uzdižu tako visoko, čovek može lako zaboraviti Boga, a Bog čovek. Gek je šibao konje bičem. Kada su napustili grad, Kalman se udobno smestio u svoje sedište i počeo da razmišlja. Njegovo bogatstvo je raslo, a njegovi poduhvati su se umnožavali,neka ga Bog zaštiti od čini. Da li je sve ovo zaslužio? Ili će ove zemaljske nagrade kasnije morati biti plaćene prokletstvom? Kalman se zakleo da nikada neće postati kao bogati Varšavljani, koji su bili naduvani sopstvenim značajem, i da će ostati skroman, skromni Jevrejin.

Vest o Kalmanovom ugovoru stigla je do Jampola čak i pre njegovog povratka. Čim je stigao, bio je okružen trgovcima drvetom, posrednicima i ljudima koji su tražili posao. Prijateljski nastrojeni trgovci savetovali su mu da zaposli računovođu i blagajnika, jer ne bi mogao da drži novac ni u džepu ni u grudima. Sada je imao poslovne odnose vredne milione rubalja.

Tokom Kalmanovog boravka u Varšavi, trgovci krečom savetovali su mu da izgradi sporedni kolosek kako bi povezao rudnik sa železnicom. To bi, naravno, koštalo bogatstvo, ali banke nisu odbijale kredit.

Kalman se zaključao u zadnjem delu svoje radnje, izvadio olovku i počeo da piše kolone brojeva. Nije bio dobar u matematici, ali je mogao da sabira, oduzima, množi i deli. I nikada nije zaboravio staru izreku: „Ko živi bez računovodstva, umire bez milosti.“

DRUGO POGLAVLJE

Kalman je ubrzo saznao da je bogatom čoveku teško biti štedljiv kao i siromašnom rasipniku. Kuću je trebalo preurediti pre posete njegovih budućih tazbina i zeta, jer se nije moglo očekivati da tako ugledni ljudi sede na drvenim klupama i jedu limenim kašikama. Sa žarom koji ga je zadivio, Zelda i njene ćerke počele su da preuređuju kuću. Zelda je kupila ormare, stolove, komode, stolice, krevete, ukrasne vaze i razne sitnice od grofice Jampolske, jer su mnoge sobe u dvorcu trenutno bile neiskorišćene. Jedan majstor iz Skariševa je tapetirao zidove, a moleri su ofarbali podove. Bila je potrebna i nova odeća, pa su krojači i krojačice šili kapute, haljine i donji veš za Zeldu i njene ćerke. Za Kalmana je naručen kaput sa krznenom podstavom i repovima koji vise sa unutrašnjih šavova, kao i jakna i pantalone. Nove cipele su donete iz Varšave.

Kalman jednostavno nije imao vremena da prekori svoju porodicu zbog takve rasipnosti; ostajao je budan do kasno i ustajao u zoru. Morao je da nadgleda žeteoce i vršidbe, da se pobrine da se livade pokoše na vreme, da se seno pograba i da se seno pravilno složi da se osuši. Morao je da pazi na seljake, jer su neki krali. Nastajali su bezbrojni sporovi, svađe i sudski postupci. Kalman je morao da podmiti procenitelja i lokalnog šefa policije i da pokloni njihove podređene. Nuđeni su mu razni ponude: jevrejski upravnik je savetovao otvaranje destilerije i pivare, jer je zemljište Jampola bilo posebno pogodno za uzgoj hmelja; vlasnik rafinerije šećera je savetovao uzgoj repe. Trgovci koji su snabdevali krečom za građevinarstvo zahtevali su veće količine nego što su peći mogle da podnesu. Kalman je sada jasno razumeo značenje Talmudovih reči: „Što više bogatstva, to više briga.“

Međutim, ugovor je već bio potpisan i morao se poštovati po svaku cenu. Železnica je zahtevala drvene pragove. Da bi ih proizveo, Kalman je stekao obližnje šumsko zemljište i započeo seču drva, koja je sporo napredovala jer su drvoseče – bratstvo teških pijanaca – stalno napuštali svoj posao zbog veselja i morali su biti vraćani pijani kao balvani. Štaviše, stražari nisu mogli da se nose sa tim, a velike količine građevinskog materijala su bežali ko zna gde. Kalman, braneći svoje posede, morao je da se mnogo potrudi. Naredio je da se usred šume izgradi koliba, ponevši dva psa i pušku za odbranu,iako je mrzeo vatreno oružje. Čovek sam u šumi nije imao drugog izbora. Od ustanka, naoružane bande su lutale po tom području. Zbog velikih udaljenosti, počeo je i da jaše konje, a pošto se dugačak kaput pokazao neudobnim, zamenio ga je kratkim prslukom.

Morao je da angažuje sluškinju da vodi domaćinstvo u šumi: uzeo je nejevrejku, Antosiju, jer se nijedna Jevrejka ne bi usudila da bude sama u šumskoj divljini.

Zveckanje sekira i škrgutanje testera glasno su odjekivali šumom. Gotovi temelji su prevoženi kolima i slagani u gomile duž buduće železničke pruge. Odbačeni trupci i drvni otpad su uzimani kao gorivo za sagorevanje kreča. Gde god je to bilo moguće, sečena je borova kora i vađena smola za pravljenje terpentina. Kalman se vraćao uveče toliko iscrpljen da bi se srušio na neplanirani krevet u odeći dok Antosija ne bi došla i izula mu cipele. Nekoliko puta je propustio da se pomoli u sumrak, ali je nadoknadio ovaj propust ponavljajući Osamnaest blagoslova tokom večernjih molitava, prethodno prebacivši ogrtač preko puške kako ne bi izgovorio svete reči dok gleda u oružje. Stajao bi u uglu okrenut ka istoku, prema Jerusalimu, sa čelom naslonjenim na dasku, i usrdno se molio, nesvesno prevodeći hebrejske reči na jevrejske: „Daruj nam pokoj u miru, Bože i Gospode naš. I daruj nam buđenje u život, raširi nad nama šator mira Tvoga. Zaštiti nas od satane, ispred i iza nas, i sakriti nas u senci krila Tvojih.“

Dok je Kalman mrmljao molitve i uzdisao, Antosija je spremala večeru,ključalu vodu i mleko, knedle, proso ili krompir, u zavisnosti od dnevnih naređenja.Kalman nije jeo meso radnim danima. Morao je pažljivo da pazi na Antosiju, pa čak i da nadgleda mužu,jer kako bi se moglo verovati nejevrejkinji da će poštovati košer propise? Nije bilo lako zadovoliti njegov proždrljivi apetit, podstaknut boravkom u šumi. Nakon što je oprao ruke i izgovorio odgovarajući blagoslov, seo je za sto, polako jeo obilne porcije i popio pun lonac mleka koji je Antosija stavila pred njega. Kroz mali prozor dopiralo je cvrkutanje skakavaca i zvuci ptica koje se smiruju. Komarci, leptiri i moljci lebdeli su iznad jedine upaljene sveće, bacajući misteriozne senke i grejući krila u njenom plamenu.

Antosija je lebdela u blizini, pružajući joj soljenu posudu ili drugu krišku hleba, sira ili meda. Došla je iz obližnjeg sela; njen muž je nestao dok je služio vojsku. Iako još nije imala trideset godina, izgledala je skoro kao da ima četrdeset godina - imala je prljav nos, zelene oči, kratku bradu, pege i svetlo pepeljasto plavu kosu. Nije imala s kim da razgovara, pa je ispričala Kalmanu ceo svoj prošli život: kako joj je jadni, voljeni otac umro od tuberkuloze, i kako je njena ljubazna, nežna majka dovela očuha u svoj dom, kako ju je očuh svake večeri tukao mokrim štapom, koji je morala da potapa u vodu za sudove. Sedeći na podu pored Kalmana, ribajući lonac pepelom, ispričala je svoju priču plačljivim, monotonim glasom.

" Tukao me je nemilosrdno, oh, tukao me je. Ljubila sam mu noge, a on nije prestajao da me bičuje, kao da sam bila glavica kupusa. Takav je bio; kad bi jednom počeo da udara bičem, nije mogao da se zaustavi. Kada je moja majka pokušala da ga zaustavi, savladala je. Kopile nije imalo milosti!

„Običan nasilnik“, mrmljao je Kalman između zalogaja.

Ali je mogao biti i sladak kao anđeo. Kada bi ga zli duhovi napustili, bio je nežan kao otac. Pozvao bi me za sto, uštipnuo bi me za obraz i hranio me iz svog tanjira. Tada bi se mogao tako nežno osmehnuti. Zaboravila sam sve batine koje je dobio kada bi mi se osmehnuo.

„Je li još živ?“

„Ne, već je mrtav.“

„Ovako se sve završava“, mrmljao je Kalman u sebi.

Uzalud je protiviti se Bogu, i čemu služi zemaljsko bogatstvo? Šta kaže Knjiga izrezanih reči? Novac je iskušenje i kazna. Kalman bi ustao od stola, umio se, izgovorio molitvu zahvalnosti i, ne zastajući, započeo svoje večernje molitve. Antonija, tresući dušek punjen slamom da ga izravna, uvek je pronalazila nekoliko zrna pšenice u slami, koje je stavljala u usta i žvakala. Donekle je ponekad ličila na životinju. Svake večeri, kružeći oko Kalmana i pokazujući zube u stalnom osmehu, pronalazila bi razne aktivnosti da duže ostane kod kuće, iako joj je krevet bio u štali. Svake večeri Kalman morao je da trpi Josifova iskušenja od strane Potifarove žene. Nije imao nameru da se izloži prokletstvu. Zar ga Bog nije blagoslovio uspešnim ćerkama i bogatstvom? Istina je da se nije mogao približiti Zeldi mesecima nakon svakog porođaja, da se ona gurala lekovima, da je veoma rano ušla u prelazni period i odavno postala seksualno frigidna. Ali gde je napisano da sve mora biti savršeno za čoveka? Muškarci pobožniji od njega prošli su još gore. Kalman je odlučio da se ne upušta ni u kakav novi posao. Imanje i rudnik bili su mu više nego dovoljni, dovoljni da izdržava svu svoju decu posle njegove smrti. Šuma je bila pogodna za vukove, a ne za ljude.

Ubrzo su mu misli počele da lutaju, kapci su mu postali teški i klonuli. Mogao je da čuje raštrkano hrkanje. Svest se vratila kada ga je probudilo sunce i cvrkut ptica.

******

Ne samo Kalman, već cela jevrejska zajednica je procvetala u Jampolu. Kada su se Jevreji iselili iz Pjaskog, hrišćani su se doselili. Zajednica je kupila zemljište u Jampolu za sinagogu i postavila temelje. Takođe su kupili zemljište za groblje i doveli rabina, a Kalman je velikodušno doprineo fondu kako bi pokrio sve troškove.

Iako se Kalman zakleo da se neće upuštati ni u kakve nove komercijalne poduhvate, ipak je odlučio da ponovo otvori polusrušenu ciglanu koja se nalazi na obodu Jampola.Njen vlasnik je pobegao u Krakov kako bi izbegao otplatu dugova svojih sinova, što bi dovelo do njegove propasti. Kalmanove finansije su bile odlične; imao je gotovinske rezerve, pa je mogao da uzme kredit po niskoj kamatnoj stopi. Kupovinom ciglane, mogao je da obezbedi ne samo građevinski materijal i kreč, već i cigle za nove građevinske projekte zajednice.

Te godine, Kalman i njegova porodica proveli su velike praznike Roš Hašana i Jom Kipur u Jampolu. Nakon službe Simhat Tore, krenula je povorka sa pergamentnim svicima, a zatim je Kalman pozvao vernike u svoju gostionicu. Služila se raskošna hrana, a otvoreni su bure piva, bure vina i bure medovine. Stigao je čak i rabin, Reb Menahem-Mendel.

Na kraju gozbe, Kalman se zakleo da će sagraditi kuću za siromašne. Čuvši to, četvorica promuklih, pijanih muškaraca zgrabila su ga i trijumfalno odnela do trga određenog za sinagogu, a ostali gosti su krenuli za njima. Kada su stigli na trg, muškarci su formirali krug i počeli da igraju, dok su se deca igrala u sredini. Žene su stajale sa strane, pljeskajući i veselo se smejući. Članice Udruženja za pomoć ženama pri novoosnovanom Pogrebnom bratstvu donele su šuplju tikvicu sa svećama unutra i zapalile je. Pokušale su da stave tikvicu na Kalmanovu glavu kao krunu, ali on je odbio ovaj počast. Zelda je takođe protestovala, objašnjavajući da je to paganski običaj, usvojen od seljaka koji su na ovaj način krunisali svoje vođe žetve. Sajndl je uzeo tikvicu i razigrano je stavio sebi na glavu. Grupa mladih devojaka odmah ju je povela u paradi do rabinove žene. Njen sin, Azrijel, otvori im vrata, a Sajndl, uzbuđen zbog čaše vina koju je popila, uzviknu: „Ja sam kraljica Jampola!“ i povuče ga za kosu.

Sledećeg dana je počela kiša i nije prestajala četiri dana. Temelji sinagoge su se pretvorili u baru, poplavivši kuće. Potok koji je napajao mlin u Jampolu je poplavio ustave, a brana je popustila. Usledile su nedelje ledene kiše i snega.

Reb Jeheskil Viner, Johevedov budući tast, poslao je pismo iz Varšave u kojem ga je obavestio da će njemu i njegovoj porodici biti veoma teško da dva puta putuju u Jampol, prvo zbog veridbe,zatim zbog venčanja. Stoga je predložio raniji datum venčanja na Šabat Hanuku - sa čime se Kalman složio. Joheved je već imao devetnaest godina, što se smatra godinama za usideljaštvo, a Šajndl je bila samo godinu dana mlađa od nje. Kalman je od svojih predaka nasledio princip da što se pre ćerke udaju, to bolje.

Zelda je ubrzala pripreme Johevedove ekspedicije. Varšavski trgovac je obezbedio svilu i somot, vunu i čipku, ali su se lokalne krojačice žalile da je teško da se uklope u Johevedovu figuru. Mršava, malih grudi, uskih kukova, ruke su joj bile grube od rada. Uprkos tome što joj je pomagala sluškinja, Joheved je nastavila da meseći testo, noseći kante vode, naginjajući se nad koritom za pranje, pečeći hleb i žureći sa četkama i krpama. Nije mogla da prevaziđe period siromaštva.

Venčanje je postalo slavljeni događaj u Jampolu. Porodica mladoženje stigla je iz Varšave u tri pokrivena kočija. Muškarci su nosili kapute podstavljene svilom i jasenom. Šetali su okolo pušeći cigare i papinu rosu, pevušeći hasidske melodije ili učestvujući u zamršenim teološkim debatama. Žene, šareno obučene, nosile su satenske kapuljače i moderne perike i trake za glavu, kapute obložene krznom, ogrtače i razne štole i mufove. Mirisale su na bademe i medenjake, prenoseći atmosferu širokog sveta i luksuza. Kalmanova mala kuća nije mogla da primi sve goste, a kreveti su morali biti postavljeni u štali. Majer-Džoel, mladoženja, ne poznat po svojoj uzdržanosti, ubrzo po dolasku otišao je u štalu da pregleda stoku u njihovim štalama. Zatim su on i njegov brat krenuli u dugu šetnju kroz polja zasejana ozimom pšenicom. Po povratku, izjavili su da su videli jelena kako beži u daljini.

Među gostujućim devojkama iz Varšave, pored mladoženjinih sestara, bile su i rođake i daleki rođaci. Sve mlade devojke su se ponašale oholo prema skromnim Jampolskim devojkama. Okupljene za venčanje, šetale su, nadute u elegantnim, neverovatno visokim potpeticama, obučene u lepršave haljine uske u struku. Lica su im bila manikirana, sa najnovijim modnim frizurama. Stalno grickajući kolačiće i druge poslastice, zadirkivale su mladu i imitirale provincijske devojke. Kada je igranje počelo, kretale su se u parovima, izvodeći veoma zamršene pasove i zahtevajući posebne melodije od muzičara. Jampolske devojke, plašeći se da izvedu nešto manje impresivno, posmatrale su sa zapanjenošću. Šajndl, Kalmanova ćerka, bila je besna na drske varšavske kokete. Znajući da može lagano i dobro da igra, zamolila je rabinovu ćerku, Mirele, da igra. Devojka je stidljivo pocrvenela.

„Ne znam korake.“

„Nije važno, hajde!“

Stavivši jednu ruku na Mireleino rame, drugom je obgrlila njen struk i počeli su da se vrte, udarajući ritam cipelama o pod.

„Zašto Azrijel nije došao?“ upita Sajndl. „Zato što mu je haljina pocepana.“

„Pa zašto je onda nisi popravila?“ Mirela nije znala šta da kaže.

„Da imam brata, brinula bih se o njemu“, reče Sajndl. „Moja majka je upravljala samo grupom devojaka“, rekla je, prasnuvši u glasan smeh.

Svadbeni baldahin je postavljen napolju, na zaleđenom snegu. Mlađe žene su se poređale u dva reda ispred njega, držeći dugačke, uvijene sveće. Mrazoviti vazduh se još uvek ledio. Kalman i Reb Jeheskil su izašli iz kuće, prateći mladoženju, koji se nadvijao nad njima. Brzo hodajući napred, kradom je bacao poglede levo i desno. Njegova brada se već širila po obrazima. Oči su mu bile tamne, a somotska jarmulka mu je štrčala na glavi. Nosio je kosu uvijenu u čvrste grajčere. Vrhovi njegovih dugih čizama od kozje kože svetlucali su ispod kaputa. Iako je bio hasid, bio je snažan kao Kozak, a devojke su šaputale jedna drugoj da bi lako mogao da zavuče Jočeved za pojas.

Onda su njena majka i svekrva odvele Joheved. Zelda se jedva mogla kretati, noge su joj bile otečene. Lekari su rekli da je, između ostalih bolesti, patila od dijabetesa.

Pod baldahinom, mladoženja je nagazio na Johevedovu papuču, što je značilo da će biti gospodin posle venčanja, i razbio je pehar za sreću.

Tokom svadbene večere, nakon što je pojedena „zlatna supa“ – čorba sa zlatnim „očima“ od masti, Majer-Joel je održao kratko predavanje o Talmudu. Tokom gozbe – ne izostavljajući nijedno jelo ili piće – govorio je redom o čudima koja se pripisuju hasidskom rabinu iz Maršinova. Čak je uspeo da sklopi i dogovor sa strane. Lokalni gosti su se složili da je Kalman dobio na džekpotu. Ali da li je iko mogao biti iznenađen? Novac može kupiti sve, čak i dobro mesto u raju.

Pdf

NASTAVAK PREVODA NA BLOGU : 

Isaac Bashevis Singer, Sud, Treće i Četvrto poglavlje.

Isaac Bashevis Singer, Sud, Peto poglavlje

Marlowe, Goethe i legenda o Faustu

Legenda o Faustu godinama zaokuplja maštu zapadne kulture. Varijacije priče pojavljivale su se kao pozorišna dela, pesme, romani, pa čak i instrumentalna muzika. Čovek koji sklapa dogovor s Đavolom ponekad postiže iskupljenje, a ponekad biva odvučen u Pakao. Publika je užasnuta njegovim suočavanjem s paklenim silama, ali saoseća s njegovim naporima da prekrši pakt.

Priča nije toliko stara koliko neki misle. Datira iz šesnaestog stoleća, vremena manije veštica, kada se verovalo da ljudi sklapaju dogovore s Đavolom. Pravi čovek, nemački alhemičar po imenu Johann Georg Faust,bio je osnova legendi, iako se o njemu malo zna. Bio je predmet fantastičnih priča pre nego što je Christopher Marlowe svoju priču utelovio u trajnijem obliku.

Na kraju predstave, nakon što đavoli odvode doktora Fausta, narator govori publici: „Fausta više nema: pogledajte njegov pakleni pad, čija đavolska sreća može ohrabriti mudre, samo da se čude nezakonitim stvarima, čija dubina mami takve napredne umove da rade više nego što nebeska sila dozvoljava.“

Ovo je pretpostavka na kojoj je legenda izgrađena: Faust stiče znanje i sposobnosti koje prevazilaze one koje bi ljudi trebali imati. Njihovo poreklo mora biti đavolsko. Ljudi bi trebali izbegavati da ih slede. Na drugim mestima narator ga poredi s Ikarom: „Njegova voštana krila su se uzdizala iznad njegovog dosega.“

Johann Wolfgang von Goethe je promenio priču u priču o borbi i konačnom iskupljenju. Na kraju drugog dela, završenog kasno u Goetheovom životu, Faust beži od pakta s Mefistofelom ne kroz neko veliko delo, već kroz neumorne napore da postigne nešto bolje. Slaže se da će biti izgubljen ako ikada u bilo kojem trenutku kaže: „Ostani, tako si lep!“ Kada konačno izgovori te reči, obraća se viziji onoga što bi čovečanstvo moglo biti, a reči ga ne proklinju već oslobađaju.

Marloweova drama, napisana oko 1593. godine, predstavlja gledište iz perioda nakon reformacije, ali pre prosvetiteljstva. Neki izazovi tradicionalnim idejama postali su prihvatljivi, ali su postojala stroga ograničenja prihvatljivog mišljenja. Marlowe navodi Mefistofila (kako on piše ime) da kaže: „Stoga je najkraći put do prizivanja hrabro se odreći Trojstva i pobožno se moliti princu pakla.“ Toliko o unitaristima.

Goethe je, nasuprot tome, s oduševljenjem prihvatio prosvetiteljstvo. Na početku svoje priče, Faust se žali da ga sva njegova istraživanja nisu uspela učiniti mudrijim. Mefisto je "duh koji poriče", oličenje cinizma. Faust se odriče života razuma zarad hedonističkog postojanja koje Mefisto nudi. Na kraju prvog dela doživljava najnižu tačku, napuštajući ženu koju voli i ostavljajući je u smrti.

Drugi deo, nakon mnogih obrata i nejasnih aluzija, vodi do Faustovog provođenja projekta melioracije zemljišta. Jedan par, s mitološkim imenima Baucida i Filemon, neće se pomaknuti. On šalje vojnike da ih uklone, ali oni prekoračuju svoja uputstva i ubijaju par. Faust oseća intenzivno kajanje. Duhovi dolaze da ga oteraju u očaj, ali on odgovara da „Samo onaj zaslužuje slobodu kao i život, ko ih svakodnevno pobeđuje.“ Umire, a Mefisto misli da je pobedio, ali anđeli dolaze i teraju ga nazad. Faust se uzdiže na nebo.

U Marloweu, Dobri i Zli anđeo pojavljuju se u ključnim trenucima, nudeći Doktoru Faustusu oprečne savete. Kod Getea Faust nema nezavisno vodstvo; mora sam odlučiti. Anđeli predstavljaju ideju pre prosvetiteljstva da ljudi moraju birati između dobrog i lošeg autoriteta. Obični ljudi mogli su slediti Lutherove ideje ili ideje Katoličke crkve, ali pronalaženje vlastitog puta nije dolazilo u obzir.

Većina kasnijih adaptacija legende, uključujući Gounodovu operu i Murnauov nemi film, sledili su su Geteovu verziju. Bez obzira na to hoće li Faust postići iskupljenje ili ne, on sledi  put koji je sam stvorio. Ove obrade priče odražavaju stav da ljudi mogu oblikovati svoju sudbinu, čak i nakon što donesu katastrofalan izbor.

Izvor
 

MARLOW - quotes 1.Pakao je samo stanje uma."

2. "Onaj ko voli zadovoljstvo, mora zbog zadovoljstva pasti."

3. „Faust: Stani, Mefistofeles, i reci mi, kakvo će dobro
moja duša učiniti gospodaru tvome?
Mefistofeles: Proširi njegovo kraljevstvo.“
Faustus: Je li to razlog zašto nas tako iskušava?
Mefistofel: Solamen miseris socios habuisse doloris.
( Jadnicima je uteha imati saputnike u bedi. )”

4. „Mefistofele: Pa, ovo je pakao, i ja nisam izvan njega.
Misliš li da ja, koji sam video lice Božje
i okusio večne radosti neba,
nisam mučen s deset hiljada paklova
što sam lišen večnog blaženstva?“

5. „Budale koje će se smejati na zemlji, najviše plaču u paklu.“

6. „Mefistofeles: U utrobi ovih elemenata,
gde smo mučeni i ostajemo zauvek.
Pakao nema granica, niti je ograničen
jednim mestom, jer gde smo mi je pakao,
a gde je pakao, mi zauvek moramo biti.
I, da zaključimo, kada se celi svet raspadne i svako stvorenje bude pročišćeno,
sva mesta koja nisu raj biće pakao.“

7. "Ono što me hrani, to me i uništava“

8. " Ali šta su kraljevi, kada puka više nema,
nego savršene sene u sunčanom danu?