Isaac Bashevis Singer, Sud, Treće i Četvrto poglavlje.

 https://magdalipiec.pl/wp-content/uploads/2014/03/Isaac-Bashevis-Singer-Dw%C3%B3r.pdf

TREĆE POGLAVLJE

Tokom izgradnje sinagoge i hedera, u šupi koja je služila kao molitveni dom, rabinov sin, Azrijel, svakodnevno je proučavao Talmud, recitujući tekst i objašnjenja monotonim glasom. Njegov otac je želeo da mu sin postane rabin, sledeći porodičnu tradiciju, i upoznao ga je sa složenijim temama jevrejskog prava. Azrijel je nosio punu hasidsku odeću: jarmulku, gabardin, kaiš i pantalone uvučene u dugačke čizme. Imao je guste, kratke kose sa strane. Njegov prav nos, plave oči, tanke usne i izdužena brada nisu ukazivali na tipičnog hasidskog čoveka. Njegova laneno-plava kosa bila je prošarana zlatnim pramenovima. Samo ga je visoko čelo obeležavalo kao jevrejskog intelektualca.

Reb Menahem-Mendel je dugo bio uznemiren ekscentričnim ponašanjem ovog vitkog dečaka, koji je voleo da se penje po krovovima i merdevinama, seče drva, kopa jarke i često ide u duge šetnje po poljima. Kao mali dečak, postavljao je zamke za ptice, rezbario je trščane svirale, imitirajući pastire, i donosio kući ne samo mačke i pse već i žabe i druge nečiste gmizavce.

Još gore, odavno je počeo da postavlja pitanja koja su ličila na jeres. Da li živi šaran oseća bol kada mu se ljuske sastružu i iseku na komade da bi se jele na Šabat? Zašto su neki ljudi siromašni, a drugi bogati? Šta je postojalo pre početka univerzuma? Da li koza ima dušu? Da li je Adam bio Jevrejin? Da li je Eva nosila kapu?

Takođe je stalno pronalazio protivrečnosti u Svetom pismu, ističući da na jednom mestu piše da je čovek kažnjen samo za svoje grehe, ali na drugom piše da treća i četvrta generacija moraju da se iskupe za njih. Prvo piše da je Gospod Bog nevidljiv, a zatim piše da su starešine videle Gospoda tokom večere. Azrijel je takođe kritikovao proroka Jeliseja, koji je naveo medvede da napadaju decu. Uporno je optuživao kralja Davida za ubistvo Urije Hetita, plakao je i hulio kada je čitao o Avramu i Agari, njegovoj konkubini, koja je skoro umrla od žeđi, poslata u pustinju samo sa krčagom vode.

Reb Menahem-Mendel, potomak duge loze pisara, nije mogao da shvati kako je mogao da postane otac takvog otpadnika. Svu krivicu je svaljivao na svoju ženu, Tirzu-Perl, čiji je otac, Reb Abraham Hamburg, gabe jevrejske zajednice u Turbinu, bio žestoki protivnik hasidizma. Kad god bi Azrijel uradio nešto pogrešno, Reb Menahem Mendel bi optužio svoju ženu: „To je tvoja paganska krv!“

Azrijel se potpuno osramotio u Turbinu, rodnom gradu svog tasta, Reb Menahema-Mendela, gde je Mendel dobio svoju prvu poziciju rabina. Nije mogao da prati ostale dečake tokom studija u hederu, imitirao je učitelje, pričao je izmišljotine i igrao se sa devojčicama. Delimično zbog Azrijelove krivice, njegov otac je došao u sukob sa kongregacijom i bio je primoran da ode.

Nakon boravka u Turbinu, Reb Menahem-Mendel je proveo nekoliko godina u Lublinu kao pomoćni rabin. Iako je Azrijel postepeno razvijao želju za učenjem, čak ni u Lublinu nije mogao dugo da ostane u jednoj ješivi. Mogao je da se udubi u knjige nekoliko dana, ali bi ga iznenada obuzela želja da se oslobodi, lutajući po gostionicama i pijacama ili lutajući po Pjaskom, lopovskom kvartu Lublina. Štaviše, čitao je skandalozne knjige, izveštaje o naučnim istraživanjima i eksperimentima, opise prirodnih čuda, vodiče po velikim gradovima i stranim zemljama, izveštaje o životu među divljacima. Iznosio je apsurdne tvrdnje da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne Sunce oko Zemlje, da je Mesec naseljen ljudskim bićima, da kamenje zvano meteori pada sa neba. Jednog dana, Azrijel je kući doneo magnet da demonstrira kako privlači eksere. Drugi put je upalio sveću, pokrio je obrnutom šoljom i objasnio da se plamen ugasio zbog nedostatka kiseonika.

Njegova majka, Tirza-Perl, iako uznemirena sinovljevim ludorijama, divila se njegovom znanju,ali se reb Menahem-Mendel ljutito namrštio. Znao je koliko podmuklo može biti iskušenje. Čovek počinje pitanjima, zatim usvaja moderan način oblačenja, što vodi gubitku vere, pa čak i otpadništvu. U takvom stanju stvari, reb Menahem-Mendel s radošću je prihvatio mesto rabina u Jampolu. Bilo je nemoguće da tako malo naselje smesti progresivne pojedince. Nije lako tamo pronaći takve izume kao što su lupe.

Bio je olakšan kada je video da je Azrijel, nakon dolaska u Jampol, izgledao potpuno zaokupljen talmudskim studijama. Reb Menahem je sada želeo da ga odmah oženi, jer bi se mladić, kada bude imao ženu, miraz, tasta koji ga izdržava, i svoju decu, brzo skrasio.

"Bićemo ponovo ponosni na njega, ako Bog da“, rekao je Tirzi-Perlu. „Jampol nije jazbina poroka kao Lublin.“

Azrijel, sedeći za stolom, već nekoliko sati je bio zadubljen u poglavlje o zabranjenim seksualnim odnosima. Podigao je pogled i pogled mu je pao na zavesu izvezenu crvenim orlovima i plavim jelenima, na Sveti kovčeg ukrašen tablicama Deset zapovesti. Sa obe strane tablica stajala su dva pozlaćena lava sa podignutim repovima i ispruženim jezicima. Bibliotečka polica bila je puna knjiga Talmuda, tomova komentara Svetog pisma, knjiga Kabale, pravnih zbornika, traktata o etici i drugih knjiga religioznog sadržaja. Naslovi na hrbtovima su često bili izbledeli, ali Azrijel ih je mogao razlikovati po povezu. Kroz prozor je mogao da vidi nebo prekriveno niskim oblacima, gust sneg koji pada. Njegov pogled je lutao ka imanju Kalmana Jakobija i dalje, kroz polja, šume, brda, pa čak i dalje do Nemačke, Francuske i Španije. Iza njih se prostirao okean, kroz koji su parobrodi plovili do Amerike. Sa druge strane tog Novog sveta, Tihi okean, u koji, prema drevnim verovanjima, vatreno sunce zalazi svake večeri. Još dalje su ležali Japan, Kina, Sibir, i čovek se vratio kući.

Azrijel je znao da je Zemlja okrugla, milion i po puta manja od Sunca, i da je Sunce samo jedna od miliona zvezda. Međutim, Biblija naziva Sunce i Mesec dvema lampama, a zvezde jednostavno manjim svetlima. Autor Petoknjižja očigledno nije imao razumevanja prirodnih nauka. U tom slučaju, na čemu je mogao da zasniva svoje znanje o drugim stvarima? Stoga moramo pretpostaviti da je Biblija samo zbirka legendi i priča. A ako je tako, zašto proučavati knjige Svetog pisma? Kako je onda svet nastao? Da li je nastao spontano? Kako su se atomi mogli rasporediti određenim redosledom, stvarajući leto, zimu, dan, noć, stvarajući muškarce, žene, misli i osećanja? Svetovne knjige koje je čitao u Lublinu, čak i ako su otkrivale mnoge činjenice Azrijelu, nisu ništa objasnile. Šta je magnetizam ili elektricitet? Prema autorima, ove pojave se dešavaju same od sebe. Univerzumom upravlja slučajnost. Pa šta je slučajnost? Koji je mehanizam njenog delovanja?

Azrijel je zevao i ustao, polako podižući jednu ruku, pa drugu, opuštajući mišiće. Odakle je on sam došao na ovom svetu? Ili njegove misli? Kako se spermatozoid, bez volje i duše, može transformisati u ljudsko biće obdareno umom, srcem, radošću i tugom, snovima i osećajem ljubavi? Kakva misterija! Vrata su se otvorila, a na pragu je stajala njegova sestra Mirele, sa šalom preko glave i sa snegom prekrivenim prstima na cipelama. Nešto loše se moralo dogoditi u kući, jer devojkama obično nije dozvoljen ulazak u kuću molitve za muškarce.

"Šta se desilo?“ upitao je.
„Zovu te kući. Tvoj budući tast čeka.“
„Ko je on?“
„Reb Kalman Jakobi. Doveo je i ispitivača Talmuda. Verićeš se sa Sajndlom.“

Azrijel je osetio kako mu srce ubrzano kuca. Polako je zatvorio knjigu, pokušavajući da se smiri, odlučio je da ne pokazuje previše žurbe ili brige ako sastanak ne bude vodio nikuda. Bilo je čudno, ali još od Simhat Tore, kada ga je Sajndl povukao za kosu, njeno lice mu je bilo urezano u sećanje, čak ju je i sanjao noću. Njihov brak je morao biti predodređen. Da, Božje oko gleda, a Božja ruka vodi. Obukavši ogrtač, napravio je pokret kao da želi da se izvini Svetom kovčegu što ga je oskrnavio svojom sumnjom.

„Samo napred“, rekao je Mirele, jer se smatralo neprikladnim da mladić, kandidat za brak, bude u društvu mlade žene, čak i rođene sestre.

***********

Kalman Jakobi i rabin iz Jampola su željno želeli da im se deca venčaju, pa su zakazali datum venčanja za subotu posle Ševuota. U međuvremenu, Kalman je pozvao svoje buduće tazbine na imanje za Roš Hašanu.

Tokom ceremonije veridbe, Azrijel i Šajndl su mogli samo stidljivo da razmenjuju poglede. Sada su se osećali opuštenije jedno sa drugim. Bila je to porodična gozba. Za muškim stolom, Majer-Joel je zamolio Kalmana i Azrijela da ga prate do hasidskog rabina, porodice Maršin. Razgovor je skakao sa teme na temu, od svetih ljudi do Mojsija Montefjorea, od bogatstva Rotšildovih do vreća zlata koje su poljski plemići, koji su otišli ​​u šume da se bore protiv Rusa, namerno ostavili Jevrejima na čuvanje.

Reb Menahem-Mendel je ispričao priču o zlom duhu iz Turbina. Jedne večeri, kada je devojka izašla napolje da donese kantu vode iz bunara, zli duh je ušao u njeno telo. Od tada je govorila jezivim, muškim glasom. Bila je to lutajuća duša čoveka, degenerisanog talmudiste koji je nekada recitovao molitve i odlomke iz Tore unazad. Takođe je imao običaj da se raspravlja sa mudracima o određenim zamršenim pitanjima jevrejskog zakona. Opsednuta devojka, ranije fizički slaba, sada je mogla da podigne kamen koji tri snažna muškarca zajedno nisu mogla da pomere. Žonglirala je njime kao kamenčićima.

Ovo je podsetilo Kalmana na njegovo rodno selo, gde je jednom pokojnik bio pozvan na rabinski sud. Ovaj pokojnik je imao običaj da plaši i muči svog bivšeg partnera. Šames je otišao na groblje da prizove duha i tri puta je udario rabinskim štapom po njegovom nadgrobnom spomeniku. U sudnici je za pokojnika stavljen čaršav. Sudije su presudile da partner pokojnika mora da plati odštetu od nekoliko stotina rubalja pokojnikovim naslednicima, i duh je prestao da ga proganja.

Mejer-Džoel, vukući jednom rukom jedva povlačeću bradu i bubnjajući drugom po stolu, uzviknuo je:

" A šta bi skeptici rekli na to?
„Rekli bi da su to besmislice!“, izjavio je Azrijel, iznenađen u sebi.
„Ljudi su to videli svojim očima!“
„Šta su videli? Čaršav?“
„Duša je nevidljiva...“
„Nauka se bavi samo vidljivim stvarima, nečim što se može izmeriti i odmeriti“, rekao je Azrijel, osećajući se kao da je i njega nešto obuzelo.


Reb Menahem-Mendel je pobledeo i zgrabio se za bradu. Majer-Joel je podsmešljivo pogledao svog tasta. Kalman je spustio glavu.

„Zar ne verujete u zle duhove?“, upitao je Kalman.
„Ne možete prihvatiti glupa verovanja.“

„Da li verujete u Boga?“
„Naravno.“
„Pa, to je nešto. Barem verujete u Boga“, rekao je Kalma?

Šajndl se uznemirila. Ona i njena mlađa sestra, Mirijam-Liba, služile su osvežavajuća pića i sušeno voće, poput smokava, urmi, suvog grožđa, badema, kolača, raznih slatkiša i medovine. Kosu je imala vezanu u punđu, nosila je novu haljinu i zlatnu ogrlicu, poklon njene majke za veridbu. Azrijela je stajala sa poslužavnikom u rukama blizu stola i slušala, oduševljena što njen verenik ima tako progresivne stavove i hrabrost da ih izrazi. Sedeo je bled, usne su mu drhtale, uši su mu gorele. Uperio je svoje plave oči u nju. Ubeđivanje Kalmana da sazna za Azrijelove namere preko provodadžije bila je Šajndlina isključiva odgovornost. Svake večeri, ležeći u krevetu, pitala se kako se mogla zaljubiti u ovog mladića koga jedva poznaje. Krišom je izvadila veridbeni dokument iz očeve fioke i zurila u potpis: Azrijel Babad. Nije bio ukrašen viršlama kao Mejer-Joelov; bio je jednostavan i strog. Njegov potpis je izgledao kao da obuhvata njen. Na ovom veridbenom dokumentu, sa ukrašenim okvirom, natpisom „Mazeł tov“ utisnutim zlatnim slovima i hebrejskim tekstom koji Šajndl nije razumela, izgledalo je da su već ujedinjeni kao muž i žena. A sada, kada je Mejer-Joel sa zadovoljstvom zbunio Azrijela, Šajndl je, sa poslužavnikom u ruci, pojurio napred.

„Spusti to, ne stidi se“, rekao je Kalm.

Šajndl je, međutim, namerno polako punila sto tanjirićima, šoljicama i tacnicama koje joj je dodavala Miriam-Liba. Neka se ohlade uzburkani umovi! Iako se već sve nalazilo na stolu, devojke su se i dalje vrzmale u blizini.

— Ne veruješ, dakle, u reinkarnaciju (prelazak duša)? — upita Mejer-Joel.
— O tome nema spomena ni u Bibliji, ni u Talmudu — odgovori Azrijel.
— Da li ti u tom pitanju odgovara autoritet svetog Arija?
— Majmonid se nije slagao.
— To je ratni poklič maskila, govor liberala!


Reb Menahem je pustio svoju riđu bradu.

— On je u suštini dobar dečak, ali voli malo da se pravi važan i da ima drugačije mišljenje. Ide stopama mog tasta, reb Avrama Hamburga. Još ne pokazuje punu zrelost.
— Brak će ga promeniti, Božjom milošću — umeša se pomirljivo Kalman.
— Meni je stalo samo do istine — insistirao je Azrijel.
— Neoboriva je istina da postoji reinkarnacija duša. Svet ih je pun — potvrdio je reb Menahem-Mendel promuklim glasom. — U Izbici se razbolelo šestomesečno odojče, Bože sačuvaj, a kada je umrlo, povikalo je glasom od koga su se zidovi tresli: „Slušaj, o Izraele, Gospod je Bog naš!“ Lekar, neverni raspusnik, pokajao se nakon što je čuo taj povik. Napustio je lekarsku praksu i nastanio se sa svetim starcem. S vremenom je i sam postao svetac! Reb Menahem-Mendel je zaćutao. Glas mu se zaglavio u grlu. Desna ruka ga je svrbela, sa velikim trudom se suzdržavao da ne udari Azrijela. Ovaj glupi mladić ne samo da se podsmeva Gospodu i njegovim delima, već i razbija brak! Kalman će otkazati veridbu. Reb Menahem-Mendel je već video kako ga razbesnela gomila proteruje iz Jampola. Prizivajući u sećanje odlomak: „Sam ćeš dovesti do sopstvene propasti i ruševine“, obrisao je čelo kapicom i počeo njome da se hladi. Čak su mu i pejcis bili vlažni. Odjednom Kalman primeti Šajndl i Miriam-Libu.

— Vi ste još ovde? Gubite se tamo za ženski sto!
— Nisam još poslužila žele — pravdala se Šajndl.


Kada su izlazile, Šajndl je uhvatila Miriam-Libu za ruku. Veridba je zamalo bila raskinuta, a sve zato što je taj preterano pobožni Mejer-Joel napravio od sebe policajca samoga Boga. Šajndl je obuzelo saosećanje prema Azrijelu, koji se prepustio ljubavi prema istini. Ali ona će stati na njegovu stranu. Založiće se za njega kod oca: „Udaću se za Azrijela ili ni za koga drugog!“

U kuhinji je briznula u plač. Zatim je umila lice u lavoru i pogledala se u ogledalo. Popela se na stolicu, skinula sa gornje police davno zaboravljenu teglu želea od ribizli i vratila se za muški sto, gde se vodila talmudska debata. Azrijel je raspravljao o Tori, ali je uspeo da usmeri pogled, iznad glava ostalih, pravo u Šajndl. Pogledala ga je i pocrvenela od vrata sve do korena kose.

Mejer-Joel je pokušavao da nagovori svog tasta da otkaže veridbu, ali Kalman nije hteo da ponižava ni Azrijela, ni njegovog oca, rabina iz Jampola. Svestan Šajndlinih osećanja prema Azrijelu, opravdavao ga je:

— Ko od nas u žaru debate nije izgovorio nešto slično? — dokazivao je.

Zeldine simpatije su bile na strani Mejer-Joela, ali joj je Kalman ponovio izreku: „Bolje je seći pergament nego cepati papir.“ (Aluzija na to da se bračni ugovor piše na pergamentu, a veridbeni na običnom papiru – tj. bolje sprovesti razvod nego raskidati veridbu). Stoga je Kalman obasuo Azrijela poklonima, priloživši i dvesta rubalja za kupovinu punog kompleta Talmuda, Majmonidovih dela, zbornika zakona i komentara. Azrijel je trebalo sam da kupi knjige u Varšavi.

Sutradan je seo u sanke koje su sa putnicima išle ka prestonici. Otac i dalje nije hteo da razgovara sa njim, ali su ga majka i sestra snabdele hranom, rezervnim vešom i drugim stvarima neophodnim za put. U Varšavi je trebalo da odsjedne kod reb Jeheskjela Vinera, oca Mejer-Joela. Mejer-Joel, iako je oštro kritikovao Azrijelove stavove, uručio mu je preporučeno pismo za oca u kome je molio da se gostu pruži svaka moguća udobnost, a u postskriptumu na pola stranice priložio je pozdrave za svakog člana svoje brojne porodice.

Dan je bio hladan. Sanke su brzo jurile po utabanom snegu. Injem pokriveno drveće i zamrznuta poljska prostranstva promicali su pored njih. Snegom pokriveni slamnati krovovi koliba izgledali su kao beli perjani dušeci. U sumrak su ledeni udari vetra podizali kovitlajući sneg. Zalazeće sunce je prodiralo kroz nebo prekriveno oblacima, bacajući purpurne pruge, poput šikljajuće žrtvene krvi kakvog paljenog prinosa na nebesima. Sneg se prekrio crvenilom. Nebo i zemlja su se spajali. Azrijel se prisetio opisa Arktičkog mora koji je nekada čitao.

Osim njega, u sankama su vozila još tri putnika. Staklar Zejlig je krenuo u Varšavu po dijamant za sečenje stakla; žena po imenu Bluma putovala je da se posavetuje sa lekarom kako da se reši čira u uhu; a devojka Dvoša, siroče, se nadala da će naći posao u gradu. Zejlig je nosio šubaru od ovčijeg krzna, vatiranu jaknu, a preko čizama je navukao slamnate navlake kakve su nosili seljaci. Izgledom je podsećao na ježa sa razbarušeno bradom punom ledenih svećica i nakostrešenim obrvama boje čelika.

Uzimajući prstohvat duvana iz rožnate burmutice, promuklo se zasmeja:

— I to mi je neka zima? U stara vremena imali smo prave zime! Medvedi su se smrzavali do smrti u jazbinama.

Čopori vukova su se kradom šunjali kroz sela, oči su im svetlele kao sveće. Jedne zime, tada sam živeo u Radosicama, pao je grad velik kao guščja jaja! Razbio je polovinu prozora u Poljskoj, a među seljacima je nastala panika da je to kraj sveta.

— Reb Zejlig, da li čuješ ovu buku? — prekide ga Bluma. Glavu je umotala u šal i debelu maramu.
— Kakvu buku?
— Tutnjavu u uhu, kao klopotanje točkova. Mislila sam da je to možda vetar. Ali buka ne prestaje, zuji kao komarac u glavi prokletog tiranina Tita.
— Ne brini, ozdravićeš. Ako hoćeš da poslušaš moj savet, drži se podalje od doktora. Kad stigneš u Varšavu, idi kod Fajvelega iz Konjskovole. On ima čudotvorne bakarne novčiće koje je blagoslovio sveti propovednik iz Kozjenica. Prisloni jedan od njih na uvo i bol će proći. Znaš kakvi su lekari, suviše žure sa nožem!
— Ne moraš mi govoriti! Jedan doktor mi je zabio iglu u čir! Jedan preporučuje hladne obloge, drugi vruće. Čim legnem, u glavi mi kuca kao sat.
— Moj mlađi brat je jednom ugurao zrno graška u uvo. Kakva je to muka bila da se izvadi — uključila se Dvoša, mlada devojka zdepaste građe, obučena u kožuh i sa vunenom maramom na glavi.
— Nameravaš da radiš kao sluškinja? — upita Bluma.
— Pa da.
— Znaš li da kuvaš?
— Mogu da pokušam.
— Poslušaj moj savet, nikada ne odgovaraj svojoj gazdarici, jednostavno radi ono što ti kaže. Varšavske gospođe samo jedu, a svaki obrok se sastoji od mnogo jela. Imaćeš pune ruke posla oko šporeta. Znaju tako da postupaju da se njihovi muževi vrte oko njih i skakuču. U sred noći bude sluškinju da pere sudove.
— Gde? U reci?
— U reci? U Varšavi? Glupačo! Saginjaćeš se nad koritom u kuhinja dok te leđa ne zabole. Samo jedno zapamti, jedi za troje. Pojedi im čitavo bogatstvo! Moja baba je često pričala da je nekada živeo mudrac koji je tri dana i tri noći ležao potbuške na zemlji i razmišljao šta to održava ljude u životu, dok mu najzad nije palo na pamet – hrana.
— Ne treba ti mudrac da to izmisliš.
— Spavaćeš u kuhinji. Iznosićeš noćne posude. Samo ne zaboravi da staviš bokal sa vodom pored svog kreveta. Dobro će doći ako u kući ima odrasli sin. Kada pokuša da ti uđe u krevet, reci mu ljubazno da ode. Ako neće, pljusni ga vodom. Posle će se držati podalje. Ujutru reci da je mačka prevrnula bokal.
— Vi na sve imate odgovor.
— Živi i uči. U mladosti sam i ja bila siromašna. U to vreme Jevrejima nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju u Varšavi, vraćali su nas sa kapija. Oni koji su ulazili morali su da plaćaju posebnu taksu. Bio je jedan dostavljač, i sam Jevrejin, taj je sve odavao, ali su ga na kraju mesari sredili. Otac mi je umro u ranom detinjstvu, a ni majka nije živela mnogo duže. Živela sam kod tetke koja se prema meni ponašala gore nego stranac. Na Jom Kipur bi mi dala blagoslov, ali već sutradan bi počela ponovo da me muči. Udali su me za obućara. Obećavao mi je zvezde s neba, ali je siromah pljuvao krv. Kada bi izgubio kontrolu nad sobom, tukao me je i šutirao. Rodila sam mu troje dece, ali su rano umrla. Poslednje se rodilo bez želuca, jadna ja. Najzad je muž umro, ostala sam udovica. Danas imamo reb Kalmana, on nikoga ne vraća praznih ruku. Što se tiče dobročinstva, milostiv je skoro kao sam Bog. Da li si svestan, mladiću, kakva te sreća zadesila? Tvoja Šajndl ima i glavu i srce na pravom mestu, a kakva je tek lepotica! Očaravajuća! Da, otišla sam kod tvog budućeg tasta sa svojim nevoljama. Dao mi je novac i za put i da platim doktora. Kakav par! Rabinov sin i kći reb Kalmana! Ali zašto ideš u Varšavu?
— Da kupim knjige.
— Stvarno? Vrlo lepo! Tebi i priliči da izučavaš svete knjige, takvi kao ti otkupiće ovaj grešni svet! Kakva je druga korist od žene ako ne da mužu pruži udobnost? Da li je istina da ne veruješ u zle duhove?
— Ko to kaže?
— Svako ko ima jezik u ustima. Osušili im se ti jezici! Ljubomora, eto šta ih vodi. Živog bi da te pojedu. Crvi ih izjeli!
— Hej, kuda voziš, šta misliš? — viknu odjednom Zejlig na kočijaša.
Kočijaš Iče se naglo probudi i cimna dizgine.
— Prrr... Nazad! Nazad! Gde su, do đavola, ove kljuse ušle?
— Uhvatio te dremež, a?
— Malo sam zadremao. Bolje je da svi izađete.
— O Bože, noge su mi utrnule — pocvili Bluma. — Ne mogu da ih pomerim!

Azrijel je iskočio i pomogao ženi da izađe. Pod njenom težinom propao je u sneg do kolena. U pravu su napredni Jevreji, pomisli. Fanatizam poljskih Jevreja ne može se rečima opisati. Dok se ostatak Evrope uči, stvara, razvija, oni i dalje tonu u mraku. Šta ovi ljudi znaju o magnetizmu, elektricitetu, mikroskopu i teleskopu? Ko je od njih čuo išta o Volteru, Žan-Žaku Rusou, Kepleru, Njutnu? A ja, šta ja znam o njihovim teorijama? Sigurno prekratko. Moram učiti. Moram pomoći ovim ljudima da izađu iz mraka. Šajndl će mi pomoći.

Azrijel je šakom zagrabio sneg, napravio od njega tvrdu grudvu i bacio je u nebo obavijeno sumrakom.


___________
Azrijel je radije izabrao da odsedne u varšavskom svratištu nego kod reb Jeheskjela Vinera. Najpre je otišao u kancelariju gospodina Valenberga u Krolevskoj ulici, kako bi mu uručio fasciklu sa fakturama od Kalmana. Bilo je mrazovito. Na kolovozima prekrivenim ledom sanke su škripale, a kočijaši su coktali jezikom i pucketali bičevima. Sneg je ležao po krovovima i balkonima. Dečaci u kapama sa obodom i šinjelima zakopčanim na mesinganu dugmad, sa đačkim torbama na leđima, žurili su kući. Jedna časna sestra vodila je u parovima devojčice u uniformama; na nogama su imale čarape i debele vunene dokolenice. Elegantna gospoda i dame u krznima i samurovim pelerinama šetali su vodeći pse na povocu. Jedan prosjak je svirao na verglu. U svim radnjama, uprkos mrazu, bilo je puno ljudi. Konji su ostavljali gomile đubreta koje se pušilo na mraznom vazduhu. Iz dimnjaka je kuljao dim, a kola natovarena drvom za ogrev ulazila su uz tutnjavu u dvorišta. Azrijel je prvi put u životu video ugalj. Zastao je kod Saksonskog parka da zaviri u njega kroz gvozdene rešetke ograde. Dečaci i devojčice obučeni u šarene šalove, kape, jaknice, suknje i rukavice izvodili su na ledu veličanstvene figure, klizajući se po zamrznutom jezeru, a oni koji bi pali, s mukom su se dizali na noge, smejući se naglas.

Gospodin Valenberg je upravo imao sastanak. Azrijel je sa šeširom u ruci strpljivo čekao u velikoj kancelariji, posmatrajući knjigovođe pognute nad ogromnim knjigama. Glatka čelična pera njihovih pera klizila su po širokim stranicama knjiga, zatim bi knjigovođe prislanjale upijače i računale, pomerajući kolutove na računaljkama (rabošu) sa neverovatnom brzinom. Ušla je služavka sa poslužavnikom punim čaša čaja. Odjednom su se otvorila vrata privatnog kabineta Valenberga i krupni general sa riđom bradom, blistajući u zlatnim epoletama, izašao je zamajnim korakom u čizmama sa mamuzama. Rozkopčani kaput otkrivao je elegantne jahaće pantalone sa lampasima i isprsena prsa obješena medaljama. Jedna ruka u rukavici počivala je na dršci sablje. Portir u liberiji otvorio je ulazna vrata i stao mirno u stavu punom poštovanja. Valenberg je ispratio gosta do praga, poklonio se i čekao dok se general ne smesti u sanke. Valenberg sa zaobljenim leđima, visokim čelom, kukastim nosem i velikim ušima, izgledao je kao tipičan Jevrejin. Nizak i zdepast, imao je glavu poput bundeve, tamne, vatrene oči, crne zaliske sa seđom kosom i prošaranu, kovrdžavu kosu na slepoočnicama. Kruta kragna obavijala mu je vrat, a na reveru je imao prikačenu medalju. Okrenuvši se, ugledao je Azrijela i upitao na poljskom:

— Ko je to?
— Došao je iz Jampola, šalje ga Kalman Jakobi.

Azrijel je osetio strahopoštovanje našavši se u veličanstvenom kabinetu Valenberga sa elegantnim zavesama i parketom tako izglancanim da se jedva kretao po njemu. Na zidovima su visili portreti muškaraca i žena, diplome na reljefnom papiru u pozlaćenim ramovima, snabdevene impresivnim potpisima i voštanim pečatima.

Sto od mahagonija, na kome je stajala lampa i bronzana statueta, bio je zatrpan papirima. Azrijelove nozdrve su upijale miris koji je bio mešavina dima cigara, kože i nečega neuređenog.

— Šta te povezuje sa Kalmanom Jakobijem? Jesi li mu sin? — upita Valenberg na poljskom.
— Verenik njegove kćerke.
— Ah tako. Izvoli, sedi.
— Hvala.
— Opusti se, nećemo te pojesti.

Azrijel je seo.

— Reci mi nešto o sebi. Studiraš Talmud?
— Da, a osim toga i druge knjige.
— Vidim da znaš poljski, što je retka veština kod poljskog Jevrejina. Sest stotina godina su u ovoj zemlji, a nisu se potrudili da nauče jezik. Šta nameravaš da radiš posle venčanja? Da se baviš nekom trgovinom?
— Ne znam još.
— Jevreji su čudan narod — ožive Valenberg. — Vreme prolazi pored njih. Čovečanstvo ide napred, a oni stoje u mestu, poput Kineza iza Velikog zida. Mislim, naravno, samo na poljske Jevreje, ne na zapadnoevropske.
— Naravno.
— Biću iskren sa tobom, mladiću. Vidim da nisi budala. Prestao sam da budem Jevrejin, krstio sam se, ali se ne zaboravljaju krvne veze i ne mogu da podnesem da gledam patnju Jevreja. Kako se može useliti u tuđu kuću, živeti u njoj u potpunoj izolaciji i očekivati da zbog toga nećeš pretrpeti štetu? Ako čovek prezire boga svog domaćina, smatrajući ga limenim likom, izbegava njegovo vino kao zabranjeno, smatra njegovu kćer nečistom osobom, zar time ne navlači na sebe tretman koji priliči nepoželjnoj i stranoj osobi? Jer na to se sve svodi.
— Pa da, ali kako se to može popraviti?
— Neću držati propovedi, nisam misionar. Čime će se to završiti? Oni koji su se asimilovali i nazivaju se Poljacima Mojsijeve vere, ne veruju ni u Mojsija ni u Isusa. U sinagogi se vide samo jednom godišnje, na Jom Kipur. Zašto se toliko izoluju? Istina je da se mole za povratak Jerusalima, ali Palestina je pustara, a Mesija na belom magarcu je lepa legenda. Nasuprot biblijskim učenjima, savremena nauka tvrdi da je zemlja stvorena pre miliona godina.
— Da, znam. Kant i Laplas.


Obrve gospodina Valenberga se podigoše.

— Čak tako! Odakle si mogao da čuješ za njih?
— Čitao sam o njihovim teorijama.
— U Jampolu?
— Ne, u Lublinu.
— A da li je tvoj budući tast svestan da si čitao takve knjige?
— Ne verujem.
— To je zanimljivo. Vidim da led ipak počinje da puca. Ko ti je otac, trgovac?
— Ne, rabin.
— To je zapanjujuće! Rabinov sin! A kako objašnjavaš poreklo svojih plavih očiju i svetle kose? Nisi ih nasledio od jevrejskih predaka! Svi smo mi evropska tvorevina. Šta te dovodi u Varšavu? Sigurno ne ovaj svežanj papira.
— Došao sam da kupim knjige.
— Talmud?
— Da, ali su mi potrebna i naučna dela.
— Iz kojih oblasti?
— Fizika, matematika, geografija…
— Idi u Svetokrišku ulicu. Tamo su jevrejski knjižari, upravo oni, ti Jevreji u dugim halatima, najbolji su antikvari u Poljskoj. Ali razmislimo, zašto da trošiš novac? Kod mene kući leži puno udžbenika koji mi više nisu potrebni. Sva moja deca su završila škole. Zar nije čudno što su se Litvaci okrenuli prosveti, dok poljski Jevreji pokazuju malo interesovanja za svetovne nauke? Za to treba kriviti hasidski pokret. Prva stvar koju moraš da uradiš jeste da savladaš poljsku gramatiku. Apsurdno je živeti u Poljskoj i brbljati na nemačkom žargonu (jidišu), a još je smešnije živeti u drugoj polovini devetnaestog veka, a ponašati se kao da živiš u starom veku. I Poljaci imaju svoju religiju, ali nisu u njoj potpuno zatvoreni. Ako odem u nedelju na jednu misu, već me smatraju dobrim hrišćaninom i ne moram svakog jutra da vezujem male šestougaone kutijice za ruku i čelo niti da se molim po ceo dan. Putovao sam po Turskoj i Egiptu, čak ni Beduini nisu ni pola toliko zatucani kao hasidi. Sinovi Izmaelovi su bar dobri jahači. I još nešto ću ti reći, ritualna kupatila (mikve) su nehigijenska. Imali smo ovde rabina koji je držao propovedi na poljskom. Kakva je to bila senzacija! Ali ne verujem u polumere. Jevreji moraju postati sto posto Poljaci. U suprotnom će biti proterani kao u vreme faraona.
— Poljaci su takođe u ropstvu.
— A to je već druga stvar.
— Jaki žele da unište slabe — reče Azrijel, ne baš siguran da li izgovorena misao ima veze sa temom razgovora. — Bojim se da je tako. Nedavno se pojavila jedna engleska knjiga koja je izazvala furoru u naučnom svetu. Zastupa teoriju iz koje izgleda proizilazi da je život stalna borba za opstanak, u kojoj pobeđuju najjače vrste… No dobro, svrati opet sutra, blagajnik će imati za tebe čitav paket knjiga; ako možeš, ponesi sa sobom kofer. Danas sam zauzet, ali me poseti kada sledeći put dođeš u Varšavu. Valenberg je podigao zvonce i zazvonio. Na prstu je imao burmu i pečatni prsten. Pružajući Azrijelu levu ruku, dodade:
— Hrabro, mladiću! Živimo u naprednom svetu!

ČETVRTO POGLAVLJE

Mada su joj vlastelini iz susednih imanja odradjivali taj korak, grofica Marija Jampolska podnela je molbu caru Aleksandru za pomilovanje svog muža, grofa Vladislava Jampolskog. Kao opravdanje za muža navela je da ga je ponela tvrdoglavost i temperament i da sada žali zbog svog dela. Ona, njegova žena, bolesna je i ponizno moli Njegovo Carsko Veličanstvo da pokaže hrišćansko milosrđe i plemenitost srca tako što će pružiti oproštaj podaniku koji je zalutao. Guverner Lublina, od koga je grofica dobila preporučeno pismo, podržao je ovu molbu; svakog dana grofica je plačući klečala pred ikonoma Majke Božje u svojoj privatnoj kapeli.

U toj posvećenosti uradila je nešto što je zaprepastilo Jevreje u Jampolu. Naredila je da je odvezu u kuću rabina, reb Menahema-Mendla, i zamolila ga da uznosi molitve Bogu za oslobođenje njenog muža Vladislava, sina Vladislavovog. Jedan od suseda je prevodio razgovor, jer rabin nije znao poljski. Potom je grofica priložila osamnaest rubalja za sveće za sinagogu i malu sumu koja će se podeliti među sirotinjom.

— Sve je u Božjim rukama — reče joj rabin. Pristao je, međutim, da očita molitve.

Izgledalo je kao da je zaista učinio čudo. Iz Peterburga je stiglo pismo sa obaveštenjem da se Njegovo Carsko Veličanstvo milostivo saglasilo da dodeli amnestiju prognaniku, grofu Vladislavu Jampolskom, i da je guverner Arhangelska dobio naređenje da oslobodi grofa i olakša mu put do kuće. Ispostavilo se kasnije da je i sam grof podneo molbu Caru izražavajući pokajanje, a guverner Arhangelska se založio za njega.

Kada je pošta donela ovu vest, grofica se onesvestila. Ćerka Felicija ju je vraćala u život kolonjskom vodom i konjakom, dok je dadilja Barbara — relikt prošlosti, sa mlečnobelom kosom i rumenim licem rošavim od boginja — razvezivala korset svojoj gospodarici. Kasnije, kada je grofica zaspala, Felicija je odlučila da napiše pismo svom bratu Jozefu, koji je posle ustanka pobegao u London, i sestri Heleni koja je boravila kod jedne od tetaka u Zamošću. Mlađi brat Lucjan se ili još uvek skrivao negde u Poljskoj, ili je poginuo. Ruski tribunal ga je još ranije osudio na smrt in absentia i od tada se o njemu ništa nije čulo.

Zavrnula je manžetne rukava da ih ne ufleka, pa je pisala kaligrafišući i praveći ukrasne zavijutke posle svake reči. Radovala se perspektivi očevog povratka i zapalila je nemalu sveću pred oltarom, ubacila mnoge novčiće u crkvenu kutiju i stalno se molila da Bog oslobodi prognanika. U njenu radost, međutim, uvukla su se i druga osećanja, te se Felicija osećala osramoćenom pred Bogom koji ipak zna naše tajne misli. Otac je umeo da bude loš prema njoj, nazivao ju je usidelicom, ismevao je i podsmevao joj se. Felicija se plašila da bi se posle groznih preživljavanja na Sibiru, gde je boravio sa ordinarim kriminalcima i Rusima, mogao pokazati još neprijatnijim nego ranije. Uprkos tome, preklinjala je Boga da ocu obezbedi siguran povratak, pristajući na uvredu koje će je verovatno snaći i unapred mu opraštajući njegovu pakost. Napisavši jedva nekoliko rečenica poderala je pismo, ne mogući da odluči da li da Jozefa nazove „dragim“ ili „voljenim“. Ništa joj nije padalo tako teško kao donošenje odluka, i to je zasigurno predstavljalo jedan od razloga njenog usidelištva. Otac i Lucjan su bili patriote, rizikovali su svoje živote za Poljsku, dok je Jozef pobegao u London. Smatrao je sebe filozofom, propovedao ideje pozitivizma i u svakom pismu tvrdio da ne tlapnje, već razvoj industrije i nauke vraćaju Poljskoj slobodu. Takve ideje, dostojne samo bakalina, ohladile su Felicijina osećanja prema starijem bratu koga je u detinjstvu obožavala. Takođe i njena sestra Helena — koja je stalno posećivala bliske i daleke rođake, namećući im svoje prisustvo — neprekidno je sklapala nepromišljena prijateljstva. Izrasla je nova generacija — bezbožna, drska, sebična. Posle 1863. godine aristokratija se polako vraćala starom načinu života. Ponovo su se održavali prijemi i balovi, ali Feliciju ni na jedan nisu pozivali. Prošlo je dosta godina, oni koji su se nekada udvarali za njenu ruku već su se davno oženili; prijatelji i rođaci su se udaljili i ponašali kao stranci. Čak ni hleb koji je jela nije bio njen sopstveni, predstavljao je milostivi dar Jevrejina, Kalmana Jakobija.

Progon oca na Sibir, bekstvo i odvajanje Jozefa od zemlje, kao i smrtna presuda Lucjanu, bacili su tragičnu senku na Felicijin život. Oblačila se u crninu, mučila se zbog Lucjana, oca i izgubljene domovine. Već dugi niz godina negovala je bolesnu majku i potpuno se brinula o dvoru. Iako su zemlje konfiskovane, grofica je i dalje u kutiji za nakit imala niske bisera, teške zlatne lance, češljeve optočene dijamantima i zlatne šnale za kosu. Od nekadašnjeg izobilja ostala im je fina porcelana, srebrnina, pozlaćeni servis za ručavanje i oprema za konje optočena dragim kamenjem. Ormari su i dalje bili puni krzna, sviljenih i atlaskih haljina, suknji, jakni, pelerina. Knjige ukoričene u baršun i svilu stajale su u redu na policama u biblioteci.

Felicija se nije potpuno predala sudbini, osećala je da se još može zaljubiti kao tridesettrogodišnja žena. Sreća će se okrenuti ka njoj. „Hrabri vitez na belom konju“ mogao se još pojaviti, makar i sa malo sedom slepoočnicom, ozbiljnim pogledom i punim razumevanja osmehom na usnama; od prvog pogleda uočiće plemenitost njenog srca, skromnost duše i netaknute resurse ljubavi. Biće potomak stare aristokratske loze, zaljubljen u poeziju, koji preferira skromnu kućicu, potočić, šum šume i mudrost tišine.

I neće još biti kasno da mu rodi sina. Nazvaće ga Lucjan Julijusz u znak sećanja na nestalog brata i njenog omiljenog pesnika Julijusza Slovačkog, autora one čudesne Himne „Tužan sam, Bože“!

Grofov povratak srušiće i stvarnost i snove…

Felicija se ponovo prihvatila pisma, ali je ubrzo ustala i počela da se posmatra u ogledalu. Kosa podignuta u punđu, nekada boje meda, sada je potamnela. Lice joj je bilo belo i usko, ispod lešnikazastih očiju plavičaste senke. Bila je obučena u crno, u bluzu sa visokom kragnom i baršunastu suknju do zemlje; nosila je minđuše sa oniksima, a na levoj ruci prsten sa istim kamenom i urezanim datumom — tragičnom 1863. godinom.

Vratila se pisanju. Imala je detinjaste kaprice, teške ponekad za podnošenje čak i njoj samoj. Neka slova alfabeta činila su joj se simpatičnim, druga odvratnim. Čak i među živinom u dvorištu imala je svoje omiljene ptice i one koje nije podnosila. Njena tragedija se sastojala u nemogućnosti održavanja ravnodušnog stava prema bilo čemu.

Stara dadilja Barbara pokuca na vrata.

— Draga moja, gospođa te zove kod sebe. — Stižem!

Felicija zatekne majku u krevetu sa baldahinom, sa glavom oslonjenom na dva jastuka. Ispod noćne kapice ispadala su dva pramenčića sede kose. Purpurne žilice tvorile su mrežicu na užarenim obrazima. Sitni nos i tanke usne bile su bezbojne, pod njima je visila dvostruka opuštena brada. Samo bi neko veoma oštrouman uspeo da uoči kod nje tragove nekadašnje lepote. Kapci grofice zatreperiše, otvorila je oči u trenutku kada je ćerka prišla krevetu.

— Nemam šta da obučem za očev dolazak, Felicijo. Moraš dovesti krojača, onog Nisena.

Felicija se zapanji.

— Ali kako tako možeš govoriti, mamo? Tvoji ormari su prepuni haljina. — Kakvih haljina? Krpa! — Proći će još čitave nedelje pre nego što otac stigne ovamo. — Ne želim da ga uplašim svojim izgledom. Pogledaj kako sam osedela! Felicija ne izgovori ni reč. Ko bi mogao i pretpostaviti da se njena stara i bolesna majka još uvek prepušta ženskoj taštini. — Šta da kažem Nisenu? — Dovedi ga ovamo. Naručiću nove odežde i za tebe. Kada otac dođe, nećemo izgledati kao sirotica.

Feliciji se oči napuniše suzama.

— Uradiću kako kažeš, draga mamo.

U martu je uobičajenu tišinu Jampola narušila vest da se grof vraća iz Sibira. I vratio se. Sam je upravljao niskim sankama, obučen u seljački kožuh, valjenke i krznenu šubaru sa širokim obodom. Znatno se ugojio. Lice mu je bilo zacrvenjeno, oči su mu sijale od veselja, a ledene svećice su svetlucale na brkovima nalik na brkove morža. U sankama je sedela žena u popeličijem krznu, sa crnom muškom krznenom šubarom na glavi. Ramena i kolena bila su joj umotana u ćebad. Grof se zaustavio ispred Kalmanovog svratišta i pomogao saputnici da izađe. Skinuo je kožuh i njime pokrio konja, a zatim bučno ušao u svratište, kao da je već pripit.

Za šankom je baš stajao sluga Gec.

— Hej, Jevreju, imate li rakije? — doviknu novopridošli.

U međuvremenu, žena skinu krzno i šubaru. Izgledala je kao da ima trideset godina — crnooka brineta, sa blistavo belim zubima i mladežom na levom obrazu. Kretala se na afektiran način u cipelicama sa visokom štiklom. Meštani grada sabrani da pozdrave grofa gledali su zaprepašćeno kako je, smotavši cigaretu od duvana i tankog papirića, zapalila i počela da ispušta dim kroz nos. Podigla je čašu, kucnula se sa grofom i razmenila sa njim nekoliko opaski na ruskom.

— U šta se tako piljite, budale! — viknu najzad grof okupljenim ljudima. — Mislite da je ovo cirkus?

Podigao se, šapnuo nešto Gecu i, isprativši ženu do svratišta Ičea Brajna, nastavio dalje put ka dvoru. Grofova porodica ga je očekivala tek za nekoliko dana. Grofica je spavala, Felicija je u biblioteci čitala neku poeziju. Helena, koja se baš vratila iz Zamošća, sedela je u salonu za klavirom. Kapija je bila otvorena. Kada su sanke ušle u dvorište, dva grofova lovačka psa, Vilk i Pjorun, pojuriše ka sankama lajući kao pomamljeni. Vojćeh, nekadašnji kočijaš koji je sada obavljao i dužnosti podrumara i sluge, pojavi se u dvorištu. Sa kapom u ruci, suznih očiju, mrmljajući nešto sebi u bradu, požuri u susret svom gospodaru. Pojavila se i stara dadilja, nervozno se zacerekala, pljesnula rukama i briznula u plač, glasno naričući kao seljanka koja oplakuje pokojnika. Helena prekide sviranje i istrča u jutarnjem negližeu. Otac, bačivši pogled na nju, proceni da je izrasla u lepu devojku. Izgrlili su se. Prilazila im je Felicija, poljubio ju je u obraze. Zabledela je — otac se vratio kući pijan.

— Gde je majka? — upita nestrpljivo. — Mama je bolesna. Leži. — A šta joj fali? Idem kod nje.

Ne skidajući kožuh i šubaru, ostavljajući tragove blata po tepisima, zamajnim korakom se uputi ka grofičinoj sobi. Buku je probudi, sedela je u krevetu uzbuđena, stežući u ruci srebrnu dršku ogledalca. Grof se zaustavio na vratima nakratko zbunjen. Da li je to njegova žena ili njena majka? U uzbuđenju je na trenutak zaboravio da mu tašta više nije živa.

— Marija! — uzviknu. — Jesi li to zaista ti? — povika grofica. — Sada mogu mirno da umrem! — Zašto bi umirala? Nisi tako stara!

Pognuvši se, poljubi je u kosu, čelo i obraze. Osetila se slabo, lice joj je gorelo. Tokom deset minuta koliko je grof proveo kod žene, Vojćeh je upregao konja, kuvarica Magda uhvatila gusku i iskopala u podrumu flašu vina prekrivenu slojem gline, ostatak iz starih vremena. Grof je izašao iz ženine sobe bez kožusa, zamenio je i valjenke dugim kožnim čizmama. Kada je otvorio vrata, naleteo je na Feliciju.

— Zašto hodaš u crnini? Niko ipak nije umro. — Presvući ću se odmah. — Šta to čitaš? Uvek neke sentimentalne gluposti? — Oče, molim te, ne govori tako. Autor je istaknuti pesnik, prorok. — Ah tako, prorok? Bolje nađi sebi muškarca i udaj se. Uhvati prvog boljeg dudu koji ti naleti.

Feliciji se oči odmah napuniše suzama. Zaista, otac je postao još vulgarniji u izgnanstvu. Čak su mu i čizme škripale na ordinaran način. Bio je obučen u grubu crnu košulju, a tombak lanac od sata visio mu je na prsluku. Podsećao je na agenta ruske tajne policije koja je pretresala dvor u potrazi za Lucjanom.

— Bože milostivi, oprosti mu — prošapta. — Zar nikada ne poželiš muškarca? — Grof osloni nogu na tapacirano sedište stolice. — Šta ti imaš u venama? Krv ili kiselo mleko? — Oče dragi, molim te, nemoj odmah počinjati da me mučiš. Sve ovo vreme molile smo se za tebe Bogu. — To nije Bog, nego car koji mi je dao amnestiju. — Oče, smiluj se. Ne kvari radost tvog povratka kući. — Znaš li šta si ti? Dobroćudna usidelica. Boga nema, a Isus je bio običan Jevrejin. Apostoli su od religije napravili dobar posao. Zar nikada nisi čula za Darvina? Odgovori! — Oče, ostavi me na miru. — Ne beži. Čovek vodi poreklo od majmuna. Da znaš, jedan od naših predaka je jednostavno – orangutan. — Grof prasnu u glasna smeh. — Naši preci su sedeli na drveću i hvatali buve. Tako ukratko izgleda istina. Okovana ledom Sibirija je naprednija od cele ove tvoje Poljske. Sjetva. Glupost. Eto šta! Grof napusti sobu ostavljajući zapanjenu Feliciju. Šokiranje nje i dalje mu je predstavljalo zadovoljstvo. Potpuno je povulgarizovao. Pio je, hulio, nije imao nikakvog poštovanja prema sopstvenoj duši. Ulazeći u majčinu spavaću sobu Felicija vide groficu kako stoji u čipkanoj kombinaciji, dok se Barbara trudila da na njoj zakopča korset. Brzo zaklopi vrata. Pritisnu kvaku drugih vrata i vide Helenu takođe zauzetu doterivanjem. — Izvini. — Ništa ne smeta, uđi. Šta misliš o ocu? Zar nije veličanstven? Kako se ova Helena razvila, pomisli Felicija. Još juče je bila dete. Kako smelo stoji polunaga, bez trunke stida. Kakve grudi, kakva ramena, kakav ten, a kosa! Dobiće svoj deo sreće, i to onaj deo koji je mene zaobišao. Priroda joj je podarila sve — osim duše! Felicija razmeni nekoliko reči sa sestrom i izađe. Da li bi trebalo da skine crninu? Zaveštala se da hoda u crnom dokle god Poljska ostane pod jarmom. Nije više dete. Niko joj ne može naređivati. Iako još nije donela odluku, uputi se ka svojoj sobi, gde je u hrastovom ormaru visila nova siva haljina koju je sašio krojač Nisen. Otvori vrata sobe i brzo ustuknu. Na njenom krevetu ležao je raskoračen otac, u čizmama, sa jednom nogom koja je visila preko ivice kreveta. Glasno je hrkao. Felicija zadrža dah i zagleda se u njega. Kakav je on? Kakvi čelični živci! Da li je zaista njegova ćerka? Zašto nije nasledila ni mrvicu njegove snage i volje? — Oče!

Grof otvori jedno oko.

— Ah, to si ti. Iscrpljen sam. A i gladan. Prešao sam pola Rusije. Skinite tu crninu. Srednji vek je završen. Previše je idealizma, poezije i lakog patriotizma. Fabrički dimnjaci, eto šta nam u Poljskoj treba — visoki dimnjaci iz kojih kulja dim, kao i đubrenje polja – čitave planine veštačkog đubriva! 

PDF