Kad smo zadnji put razgovarali obećao si mi kazati nešto više o najvažnijim pesničkim uticajima, kako na tebe i tvoje stvaralaštvo, tako i na najpoznatije članove Beat generacije. U tvom slučaju, grešim li ako spomenem uticaj Walta Whitmana, W. C. Williamsa, Williama Blakea, Guillaumea Apollinairea, Federica Garcije Lorce?
G:
Da, u pravu si, ali tu je i Edgar Allan Poe. On je imao značajan uticaj na moju poetiku. Promenio sam mišljenje nakon što sam iznova pročitao njegova Sabrana dela (poeziju, priče, eseje itd.). Negde 1976. ili 1977. još jednom sam pročitao njegovu poeziju – dok sam radio na poemi “Contest of Bards”. Ta je poema poput duge ritmične kadence koja malo po malo doseže svoj vrhunac. S druge strane – kad sam bio mlad pesnik meni su Whitman ili W. C. Williams bili mnogo korisniji. Kao što se to danas jasno vidi, u Americi je bilo potrebno proći kroz dugo razdoblje promene svesti – od Whitmana i Melvillea do Ezre Pounda i Williamsa pre no što smo bili u stanju osvrnuti se i pozabaviti delima Poea ili Emily Dickinson ili Carla Sandburga ili čak Roberta Frosta. U tome vidim problem koji nije rešen do kraja.
Naravno, nužno je vratiti se pojedincu, krenuti od društva da bi se stiglo do pojedinca. Onako kako je o tome govorio Jack London… Pre no što se odlučite za javno delovanje, morate otkriti ko ste vi, svoju ličnost. A to opet znači otkriti različite oblike ljudske savesti i svesnosti, recimo one Petera Orlovskog u poređenju s onom Gregoryja Corsoa (poduži smeh), različite oblike seksualnosti poput one Philipa Whalena u poređenju s onom Garyja Snydera (opet poduži smijeh), različite pristupe ljudskoj osobnosti poput Jacka Kerouaca u usporedbi s Nealom Cassadyjem; na kraju, to znači istraživati samu narav savesti i svesnosti...
Š:
Čini mi se da su umesto Pounda ili W. C. Williamsa ili čak W. Blakea ili P. B. Shelleyja, pa čak i E. A. Poea – pisci, filozofi i pesnici kao što su Herman Melville ili H. D. Thoreau ili R. W. Emerson, a posebno Whitman i Aldous Huxley bili puno “prikladniji” deci cveća i hippy generaciji, rock and roll generaciji.
G:
To zavisi o mnogo čemu. Na primer, kad je blues bio u usponu 1920-ih godina, gotovo niko nije na njega obraćao pažnju kao na vrstu poetike. Hoću reći, pesništvo koje se u Blakevo vreme smatralo pesništvom nije imalo nikakve veze s onim što se tada stvarno događalo, kao što mi to danas znamo naknadnim dubokim uvidom u tadašnju situaciju.
S druge strane, to je stara tradicija Walta Whitmana. U svemu tome najvažnije je to što ako vi lično nešto ne učinite postajete zatočenik robotizirane države, električne kompanije, transportne kompanije, monopolista hrane, trgovačkih lanaca. Ono što je najpozitivnije i najbitnije u samom pokretu dece cveća bila je, u ekološkom smislu, briga za snagu prirode i zelenila koji iz sezone u sezonu preporođuju zemlju. Mnogi ljudi nisu uzeli u obzir ovu značajku tzv. generacije dece cveća. Mislili su da to jedino znači zadenuti cvet u cev puške pred Pentagonom, ali to je isto tako, i mnogo više, očuvanje sleva Amazone kao najvećih pluća planeta Zemlje.
Još jednu stvar trebamo imati na umu. Razmišljanje o divljoj zemlji kao nedirnutom prirodnom staništu vuče nas u zamku zamišljanja drevnog, netaknutog, praiskonskog stanja. Kao što Gary Snyder kaže: “...divlja priroda u današnje vreme ne može biti netaknuta.” Nikada ništa ne može biti kao što je nekad bilo. Priroda, prirodno stanište i nedirnuto tlo doživeli su brojne mijene tokom miliona godina beskrajnih promena i seoba naroda. Odvijao se nezaustavljiv proces obnavljanja života pomoću ukrštanja biljnih i životinjskih vrsta, ponovnog uspostavljanja novih staništa pod uticajem samog života na zemlji – to je priroda divljine. Mi jedino trebamo dozvoliti tom procesu da se odvija spontano i omogućiti povratak tog stanja.
Pesnici i mislioci poput Thoreaua ili Whitmana ili Vachela Lindsayja pružaju nam vrstu materijalne osnove svemu tome kroz niz dela kao što su “Atlantis” Harta Cranea, ili “Congo” Vachela Lindsayja ili čak eseja “Democratic Vistas” Walta Whitmana, koje i dalje smatram za veoma značajna i korisna dela, a koja su i danas posve primerena i primenjiva.
Š:
Pokušaj mi objasniti kako vidiš uticaj Beat pokreta iz četrdesetih i pedesetih na hippy pokret iz šezdesetih godina. Jesu li uopšte uticali na današnje događaje? Na primer, meni se čini da pisci Beat generacije uopšte nisu imali bilo kakav društvenopolitički uticaj, osim možda Burroughsa, ali mislim da je jedno sigurno – vizija Amerike Jacka Kerouaca ili Neala Cassadyja nije bila ta o kojoj su punkeri pevali…
G:
Postoji puno različitih tema koje su bile prihvaćene, inaugurisane, transformisane ili započete od strane književnog pokreta iz pedesetih i društva prijatelja iz četrdesetih godina. Centralna tema je bila transformacija svesnosti i kako je vreme proticalo, iskustva koja su Kerouac, Burroughs, Neal Cassady, Herbert Huncke (koga je Kerouac već 1948.-1949. opisao u romanu Town and the City), Carl Solomon, Lucien Carr i ja imali s tim u vezi u mnogome su doprinela našim ranim delima ali i prihvatanju stvarnosti koja nas je okruživala.
Mislim da su Kerouac i Burroughs imali najuočljivije domete u tome i to već krajem pedesetih. Trebaće proći još puno vremena da bismo se uverili je li to bio Burroughs sa svojim istraživanjima sveta kriminala i potkupljive policije ili Kerouac sa svojim istraživanjem uma ili raznolikih oblika svesnosti. Tokom četrdesetih i pedestih barem je postojala kakva-takva nada da bi se mogle dogoditi dovoljno velike promene da spasimo planetu. Barem je postojala želja za tim, nada da će se ljudi boriti za neku vrstu lepših ideala Amerike bez obzira potiču li ti ideali od demokrata, konzervativaca ili onih koji se zalažu za seksualne slobode. Niko nije bio bliži takvom idealu Amerike od Kerouaca. Ali, malo je njih to prepoznalo. I sada smo možda u većem škripcu nego što smo bili u vreme četrdesetih i pedesetih.
Š:
Često se setim da si mi kasnih sedamdesetih kad sam te pitao što je po tvojem mišljenju Beat generacija, odlučno odgovarao da su Kerouac i Burroughs u razdoblju 1945.-1955. predstavljali oličenje Beat generacije. Misliš li i dalje tako?
G:
Naravno Jer od 1955. ili tu negde pojavila se Književna renesansa u San Franciscu s novim prijateljima kao što su Lawrence Ferlinghetti, Gary Snyder, Philip Whalen, Michael McClure, Kenneth Rexroth, Peter Orlovsky itd… Ali tokom šezdesetih sve je postalo preterano politizovano i osećaj starog prijateljstva, zajedništva, iskrenosti i otvorenosti je nestao. Ili je možda bio preoblikovan.
Mislim da su šezdesete, politički gledano, bile u velikoj meri jalove zbog neprijateljskog raspoloženja svih sukobljenih strana. Znaš i sam, ideje pobune i izražavanja ljutnje, gde se ljutnja i gnev koriste kao motiv. Stvari su se zakomplikovale i otišle u pogrešnom smeru onoga trena kad su ljudi počeli poduzimati razne akcije i proteste vođeni isključivo vlastitim gnevnim ponosom. Početkom 1969. više od 50% Amerikanaca bilo je mišljenja da je rat u Vijetnamu velika pogreška. Ali umesto da ljude izvuku iz rata, uveravajući ih u besmisao ratovanja, ljudi su izašli na ulice i usmerili svoj bes na protestante.
Š:
Kad si me prvi put posetio u Dubrovniku početkom listopada 1980. bio si očaran njegovom lepotom pa si umesto dva-tri dana odlučio ostati dve nedelje. Upravo u Dubrovniku napisao si dve pesme koje spadaju među tvoje najbolje kasne pesme – “Ptičji mozak” i “Eroicu”. Potom si u pratnji punk grupe Gluons snimio pesmu “Ptičji mozak” koja je bila prilično velik hit. Po mom mišljenju “Eroica” je jednako dobra pesma. Možeš li mi reći nešto više o njihovom nastanku kao i razlikama među njima, budući da su obe napisane istog dana?
G:
Da, bili su to lepi dani. Obe pesme o kojima govoriš imaju prirodni ritam govora. To je veoma važna odrednica! Zapravo su pauze u umu dok razmišljaš šta ćeš i kojim sledom zapisati posve prirodne pauze u govoru. Razlika između dve spomenute pesme nije u načinu njihovog nastanka već u drukčijoj upotrebi govornih pauza. Celu pesmu “Ptičji mozak” napisao sam u jednom dugom dahu osim zadnjeg stiha, baš kao i celu “Eroicu”. U svakom slučaju, moje osnovno polazište je misao. U mom slučaju ona ima prednost nad zvučnošću. Tenzija koja nastaje u “Ptičjem mozgu” je ekspresionistička jer se njezin nastanak temelji na narativnim ali veoma ritmičnim stihovima, dok u “Eroici” sledim logičan niz događaja tokom izvedbe Beethovenove “Eroice” na koncertu u Kneževom dvoru .
Š:
Kako iz današnje perspektive gledaš na ulogu Sjedinjenih Država u unutrašnjoj i vanjskoj politici? Zapravo, kako doživljavaš i objašnjavaš razvoj Amerike od Građanskog rata do svetske velesile broj jedan? Ili, još tačnije, kako vidiš Kerouacovu Ameriku danas?
G:
Ne znam ti dati pravi i potpun odgovor. Razgovarati na taj način može biti prilično banalno i pojednostavljeno. Hoću reći, kad govorimo o odeđenim razdobljima u istoriji čovečanstva, o čemu mi zapravo govorimo? Ali jedno je sigurno, ekološko uništenje je ogromno, a naoružanje veoma skupo i to je stvorilo bezdan iz kog se, po mojem mišljenju, Amerika neće nikada uspeti izvući. Oduvek sam se zanimao za razne oblike cenzure. Jer, svaka cenzura uključuje i podrazumeva kontrolu misli. Svrha toga obično je održavanje određenog oblika državne ili vojne nadmoći koja postaje sve čvršća i sve gora.
Voleo bih da se možemo vratiti na građansku svest koja je bila prisutna u ranom američkom političkom razmišljanju i barem pokušati ostvariti projekte koji doprinose društvu i okolišu radije no sediti prekrštenih ruku i dopustiti da pohlepni pojedinci i korporacije dominiraju celim svetom kao da je njihovo privatno vlasništvo. Samodisciplina, samopožrtvovnost, samokontrola i stare porodične vrednosti važne su svakoj porodici, društvu i novim naraštajima. Zašto ne bismo govorili o njima kao osnovnim vrednostima u našem društvu? Šta se dogodilo s ličnom odgovornošću na društvenom i političkom nivou?
Š:
Kerouac je još 1951. godine izrekao vrlo značajnu stvar: “Zemlja pripada Indijancima”. Čini mi se da se taj njegov stav savršeno uklapa u njegovu viziju Amerike, one Amerike koju je na svojim fotografijama zabeležio Robert Frank, a za čiju je monografiju Kerouac napisao uvodni tekst. O meksičkim seljacima kako ih je opisao u knjizi putopisa Usamljeni putnik (Lonesome Traveler), o životu ne samo na cesti nego i u malim gradovima i selima. Vrlo je zanimljivo to što je Kerouac još od rane mladosti bio zaokupljen različitostima življenja u malom gradu i velegradu. Monstruoznošću velikoga grada i humanosti maloga grada i propasti maloga grada zbog masovne proizvodnje, kapitalizma i bezdušne eksploatacije. Zanima me, baš od tebe – je li Kerouac pre smrti bio razočaran Amerikom?
G:
Da, bio je. Do ranih šezdesetih Kerouac je već bio doživeo mnoštvo napada i pogrda sa svih strana, a imao je i lične probleme sa svojom majkom. Najgore od svega je što je postao zavisan o alkoholu pa se nije mnogo ni pojavljivao u javnosti. Problem je što je on bio veoma otvorena osoba, a kao takav je bio posve bespomoćan. S druge strane, njegova je majka u velikoj meri bila francusko-kanadska seljanka, suženih vidika, strogih katoličkih svetonazora, sebična, naivna, bezosećajna, porodično orjentisana žena. Želela je zadržati Kerouaca za sebe, a i zaista joj je bio potreban. On je bio vezan za nju na isti način na koji je bio vezan za svoju poslednju ženu Stellu. Osećao se odgovornim i vodio je brigu o svojoj majci i živeo s njom i Stellom, koja je bila starija od njega, i morao je podnositi njihove nazadne stavove, a to je rešavao pićem. U tom smislu Jack je uvek bio veliki Amerikanac, uvek zainteresovan za američke arhetipove – i na smešan, ali i na tužan način nije imao bilo kakav uticaj u društvu, bio je to što je bio, svoj vlastiti lik.
Š:
Ko su najveći književni uticaji sa Starog kontinenta? Ne mislim samo na tebe nego i na sve značajnije predstavnike Beat generacije? Ako ispravno razmišljam, na primer, čini mi se da je William Blake imao veliki uticaj na tebe, Michaela McClurea i Garyja Snydera; Milton na tebe i Snydera; P. B. Shelley na tebe, McClurea i posebno na Gregoryja Corsoa, F. G. Lorca na tebe i Jacka Spicera itd.
G:
Da, imaš pravo. Sva naša rana ali dobrim delom i kasnija dela temelje se na veoma dobrom poznavanju književnih dela devetnaestog i dvadesetog stoleća, od Balzaca i Baudelairea preko francuskih nadrealista čije smo znanje duboko uvažavali i potom usvajali i razvijali preobražavajući ga u kontekstu američkog jezika početkom druge polovine dvadesetog stoleća kada se dogodilo i postalo očigledno otvaranje prema novoj svesnosti. Verovatno je na sve nas najviše uticao Rimbaud. Veliki prozni pisci kao što su Jean Cocteau, Antonin Artaud, L. F. Celine, Jean Genet, dakako stara grčka poezija, Sapfo, Anakreont. Frank O’Hara i Philip Lamantia pa čak i Ferlinghetti bili su pod velikim uticajem francuskih nadrealista. U našim ranim godinama Dostojevski je najviše uticao na sve nas – mene, Kerouaca, Neala Cassadyja, Williama Burroughsa.
Š:
Također te moram pitati o Guillaumeu Apollinaireu i njegovom uticaju na tebe, posebno njegovom dugom stihu, recimo u zbirci Zone. Jednu od svojih pesama posvetio si Apollinaireu. Zove se “Na Apollinaireovom grobu”. Jesi li je ikada govorio na svojim nastupima?
G:
Peter Orlovsky i ja otišli smo 1957. na pariško groblje Père Lachaise posetiti Apollinaireov grob. Pesma o kojoj govoriš je vrsta mojeg poetskog opisa naše posete njegovu grobu. Cela pesma je veoma fokusirana i sve prožima ista emocija. I u ovom slučaju govorimo o dahu kao o kontroli i meri stiha. Ali glavna vodilja takve poezije je dah, ne oblik stranice ili izgled pesme na stranici. Retko je govorim uživo, osim ako nije neka posebna prigoda.
Š:
Znaš, vrlo je čudnovato, ali znam priličan broj evropskih i srednjoevropskih pesnika koji smatraju da dugi stih (uz brojne zareze u stihovima) u poeziji znači lošu poeziju ili lošeg pesnika. S druge strane možemo reći da je u američkoj poeziji dugi stih bio dugo vremena glavni oblik poetskog izraza. Da spomenem celi niz najuticajnijih američkih pesnika dugog stiha, a koji se istorijski nadovezuju: od Melvillea, Whitmana, Charlesa Reznikoffa, Delmorea Schwartza, W. C. Williamsa u Patersonu, čak i Pounda u najvećem delu Cantosa, sve do tebe, Charlesa Olsona, Roberta Duncana, Johna Ashberyja, Kennetha Kocha itd.
G:
Važno je podsetiti se, kako kaže T. S. Eliot u jednom od svojih eseja, umetnost nikad nije savršena. Nema napretka u umetnosti. Ili je dobra ili nije. Umetnost koja nas danas uzbuđuje može dolaziti iz bilo kog područja sveta, ali i iz bilo kojeg razdoblja. Poput Apollinaireove sjajne zbirke pesama Alcools. Hart Crane je napisao veoma zanimljivu pesmu koju svako treba pročitati “Havana Rose”, a koja zapravo predstavlja njegovu oproštajnu poruku zabeleženu malo pre no što je počinio samoubistvo. To je bila jedna od pesama koja me je usmerila prema sirovom, otvorenom razmišljanju u poeziji.
Š:
Šta misliš o sve većoj popularnosti Williama Burroughsa? Čini mi se da nove generacije čitatelja koji danas vole dela Billa Burroughsa sve lakše prepoznaju glavne teme njegovih romana koje su ujedno i glavni problemi našeg društva danas.
G:
Moralna pouka u kontekstu ovoga o čemu sada razgovaramo jest ta što su večna budnost i oprez cena slobode. Uglavnom je svrha svega toga zadržati neki oblik militarističkog nepromijenjenog stanja koje postaje sve gore i sve opasnije. Sada govorim poput Billa Burroughsa (dug smeh) ali on je bio u pravu. A to je i pokazao – čak i u svojim ranim romanima kao što su Junkie i Naked Lunch – borba protiv droge je prevara i prenapuhana je. To je sada već svugde problem – u Evropi, u Južnoj Americi, u Sjedinjenim Državama, baš svugde. To moralističko razmetljivo trubljenje policije i političara da je nemoralno dozvoliti ljudima posedovanje droge nema nikakve veze s njihovim pravim razlozima: oni su robovi vlastite političke moći. Njihovo ponašanje je potpuno neodgovorno, nemoralno i čak protuustavno.
Š: Na kraju, šta je tvoja poruka čitaocima širom sveta?
S druge strane, to je stara tradicija Walta Whitmana. U svemu tome najvažnije je to što ako vi lično nešto ne učinite postajete zatočenik robotizirane države, električne kompanije, transportne kompanije, monopolista hrane, trgovačkih lanaca. Ono što je najpozitivnije i najbitnije u samom pokretu dece cveća bila je, u ekološkom smislu, briga za snagu prirode i zelenila koji iz sezone u sezonu preporođuju zemlju. Mnogi ljudi nisu uzeli u obzir ovu značajku tzv. generacije dece cveća. Mislili su da to jedino znači zadenuti cvet u cev puške pred Pentagonom, ali to je isto tako, i mnogo više, očuvanje sleva Amazone kao najvećih pluća planeta Zemlje.
Još jednu stvar trebamo imati na umu. Razmišljanje o divljoj zemlji kao nedirnutom prirodnom staništu vuče nas u zamku zamišljanja drevnog, netaknutog, praiskonskog stanja. Kao što Gary Snyder kaže: “...divlja priroda u današnje vreme ne može biti netaknuta.” Nikada ništa ne može biti kao što je nekad bilo. Priroda, prirodno stanište i nedirnuto tlo doživeli su brojne mijene tokom miliona godina beskrajnih promena i seoba naroda. Odvijao se nezaustavljiv proces obnavljanja života pomoću ukrštanja biljnih i životinjskih vrsta, ponovnog uspostavljanja novih staništa pod uticajem samog života na zemlji – to je priroda divljine. Mi jedino trebamo dozvoliti tom procesu da se odvija spontano i omogućiti povratak tog stanja.
Pesnici i mislioci poput Thoreaua ili Whitmana ili Vachela Lindsayja pružaju nam vrstu materijalne osnove svemu tome kroz niz dela kao što su “Atlantis” Harta Cranea, ili “Congo” Vachela Lindsayja ili čak eseja “Democratic Vistas” Walta Whitmana, koje i dalje smatram za veoma značajna i korisna dela, a koja su i danas posve primerena i primenjiva.
Š:
Pokušaj mi objasniti kako vidiš uticaj Beat pokreta iz četrdesetih i pedesetih na hippy pokret iz šezdesetih godina. Jesu li uopšte uticali na današnje događaje? Na primer, meni se čini da pisci Beat generacije uopšte nisu imali bilo kakav društvenopolitički uticaj, osim možda Burroughsa, ali mislim da je jedno sigurno – vizija Amerike Jacka Kerouaca ili Neala Cassadyja nije bila ta o kojoj su punkeri pevali…
G:
Postoji puno različitih tema koje su bile prihvaćene, inaugurisane, transformisane ili započete od strane književnog pokreta iz pedesetih i društva prijatelja iz četrdesetih godina. Centralna tema je bila transformacija svesnosti i kako je vreme proticalo, iskustva koja su Kerouac, Burroughs, Neal Cassady, Herbert Huncke (koga je Kerouac već 1948.-1949. opisao u romanu Town and the City), Carl Solomon, Lucien Carr i ja imali s tim u vezi u mnogome su doprinela našim ranim delima ali i prihvatanju stvarnosti koja nas je okruživala.
Mislim da su Kerouac i Burroughs imali najuočljivije domete u tome i to već krajem pedesetih. Trebaće proći još puno vremena da bismo se uverili je li to bio Burroughs sa svojim istraživanjima sveta kriminala i potkupljive policije ili Kerouac sa svojim istraživanjem uma ili raznolikih oblika svesnosti. Tokom četrdesetih i pedestih barem je postojala kakva-takva nada da bi se mogle dogoditi dovoljno velike promene da spasimo planetu. Barem je postojala želja za tim, nada da će se ljudi boriti za neku vrstu lepših ideala Amerike bez obzira potiču li ti ideali od demokrata, konzervativaca ili onih koji se zalažu za seksualne slobode. Niko nije bio bliži takvom idealu Amerike od Kerouaca. Ali, malo je njih to prepoznalo. I sada smo možda u većem škripcu nego što smo bili u vreme četrdesetih i pedesetih.
Š:
Često se setim da si mi kasnih sedamdesetih kad sam te pitao što je po tvojem mišljenju Beat generacija, odlučno odgovarao da su Kerouac i Burroughs u razdoblju 1945.-1955. predstavljali oličenje Beat generacije. Misliš li i dalje tako?
G:
Naravno Jer od 1955. ili tu negde pojavila se Književna renesansa u San Franciscu s novim prijateljima kao što su Lawrence Ferlinghetti, Gary Snyder, Philip Whalen, Michael McClure, Kenneth Rexroth, Peter Orlovsky itd… Ali tokom šezdesetih sve je postalo preterano politizovano i osećaj starog prijateljstva, zajedništva, iskrenosti i otvorenosti je nestao. Ili je možda bio preoblikovan.
Mislim da su šezdesete, politički gledano, bile u velikoj meri jalove zbog neprijateljskog raspoloženja svih sukobljenih strana. Znaš i sam, ideje pobune i izražavanja ljutnje, gde se ljutnja i gnev koriste kao motiv. Stvari su se zakomplikovale i otišle u pogrešnom smeru onoga trena kad su ljudi počeli poduzimati razne akcije i proteste vođeni isključivo vlastitim gnevnim ponosom. Početkom 1969. više od 50% Amerikanaca bilo je mišljenja da je rat u Vijetnamu velika pogreška. Ali umesto da ljude izvuku iz rata, uveravajući ih u besmisao ratovanja, ljudi su izašli na ulice i usmerili svoj bes na protestante.
Š:
Kad si me prvi put posetio u Dubrovniku početkom listopada 1980. bio si očaran njegovom lepotom pa si umesto dva-tri dana odlučio ostati dve nedelje. Upravo u Dubrovniku napisao si dve pesme koje spadaju među tvoje najbolje kasne pesme – “Ptičji mozak” i “Eroicu”. Potom si u pratnji punk grupe Gluons snimio pesmu “Ptičji mozak” koja je bila prilično velik hit. Po mom mišljenju “Eroica” je jednako dobra pesma. Možeš li mi reći nešto više o njihovom nastanku kao i razlikama među njima, budući da su obe napisane istog dana?
G:
Da, bili su to lepi dani. Obe pesme o kojima govoriš imaju prirodni ritam govora. To je veoma važna odrednica! Zapravo su pauze u umu dok razmišljaš šta ćeš i kojim sledom zapisati posve prirodne pauze u govoru. Razlika između dve spomenute pesme nije u načinu njihovog nastanka već u drukčijoj upotrebi govornih pauza. Celu pesmu “Ptičji mozak” napisao sam u jednom dugom dahu osim zadnjeg stiha, baš kao i celu “Eroicu”. U svakom slučaju, moje osnovno polazište je misao. U mom slučaju ona ima prednost nad zvučnošću. Tenzija koja nastaje u “Ptičjem mozgu” je ekspresionistička jer se njezin nastanak temelji na narativnim ali veoma ritmičnim stihovima, dok u “Eroici” sledim logičan niz događaja tokom izvedbe Beethovenove “Eroice” na koncertu u Kneževom dvoru .
Š:
Kako iz današnje perspektive gledaš na ulogu Sjedinjenih Država u unutrašnjoj i vanjskoj politici? Zapravo, kako doživljavaš i objašnjavaš razvoj Amerike od Građanskog rata do svetske velesile broj jedan? Ili, još tačnije, kako vidiš Kerouacovu Ameriku danas?
G:
Ne znam ti dati pravi i potpun odgovor. Razgovarati na taj način može biti prilično banalno i pojednostavljeno. Hoću reći, kad govorimo o odeđenim razdobljima u istoriji čovečanstva, o čemu mi zapravo govorimo? Ali jedno je sigurno, ekološko uništenje je ogromno, a naoružanje veoma skupo i to je stvorilo bezdan iz kog se, po mojem mišljenju, Amerika neće nikada uspeti izvući. Oduvek sam se zanimao za razne oblike cenzure. Jer, svaka cenzura uključuje i podrazumeva kontrolu misli. Svrha toga obično je održavanje određenog oblika državne ili vojne nadmoći koja postaje sve čvršća i sve gora.
Voleo bih da se možemo vratiti na građansku svest koja je bila prisutna u ranom američkom političkom razmišljanju i barem pokušati ostvariti projekte koji doprinose društvu i okolišu radije no sediti prekrštenih ruku i dopustiti da pohlepni pojedinci i korporacije dominiraju celim svetom kao da je njihovo privatno vlasništvo. Samodisciplina, samopožrtvovnost, samokontrola i stare porodične vrednosti važne su svakoj porodici, društvu i novim naraštajima. Zašto ne bismo govorili o njima kao osnovnim vrednostima u našem društvu? Šta se dogodilo s ličnom odgovornošću na društvenom i političkom nivou?
Š:
Kerouac je još 1951. godine izrekao vrlo značajnu stvar: “Zemlja pripada Indijancima”. Čini mi se da se taj njegov stav savršeno uklapa u njegovu viziju Amerike, one Amerike koju je na svojim fotografijama zabeležio Robert Frank, a za čiju je monografiju Kerouac napisao uvodni tekst. O meksičkim seljacima kako ih je opisao u knjizi putopisa Usamljeni putnik (Lonesome Traveler), o životu ne samo na cesti nego i u malim gradovima i selima. Vrlo je zanimljivo to što je Kerouac još od rane mladosti bio zaokupljen različitostima življenja u malom gradu i velegradu. Monstruoznošću velikoga grada i humanosti maloga grada i propasti maloga grada zbog masovne proizvodnje, kapitalizma i bezdušne eksploatacije. Zanima me, baš od tebe – je li Kerouac pre smrti bio razočaran Amerikom?
G:
Da, bio je. Do ranih šezdesetih Kerouac je već bio doživeo mnoštvo napada i pogrda sa svih strana, a imao je i lične probleme sa svojom majkom. Najgore od svega je što je postao zavisan o alkoholu pa se nije mnogo ni pojavljivao u javnosti. Problem je što je on bio veoma otvorena osoba, a kao takav je bio posve bespomoćan. S druge strane, njegova je majka u velikoj meri bila francusko-kanadska seljanka, suženih vidika, strogih katoličkih svetonazora, sebična, naivna, bezosećajna, porodično orjentisana žena. Želela je zadržati Kerouaca za sebe, a i zaista joj je bio potreban. On je bio vezan za nju na isti način na koji je bio vezan za svoju poslednju ženu Stellu. Osećao se odgovornim i vodio je brigu o svojoj majci i živeo s njom i Stellom, koja je bila starija od njega, i morao je podnositi njihove nazadne stavove, a to je rešavao pićem. U tom smislu Jack je uvek bio veliki Amerikanac, uvek zainteresovan za američke arhetipove – i na smešan, ali i na tužan način nije imao bilo kakav uticaj u društvu, bio je to što je bio, svoj vlastiti lik.
Š:
Ko su najveći književni uticaji sa Starog kontinenta? Ne mislim samo na tebe nego i na sve značajnije predstavnike Beat generacije? Ako ispravno razmišljam, na primer, čini mi se da je William Blake imao veliki uticaj na tebe, Michaela McClurea i Garyja Snydera; Milton na tebe i Snydera; P. B. Shelley na tebe, McClurea i posebno na Gregoryja Corsoa, F. G. Lorca na tebe i Jacka Spicera itd.
G:
Da, imaš pravo. Sva naša rana ali dobrim delom i kasnija dela temelje se na veoma dobrom poznavanju književnih dela devetnaestog i dvadesetog stoleća, od Balzaca i Baudelairea preko francuskih nadrealista čije smo znanje duboko uvažavali i potom usvajali i razvijali preobražavajući ga u kontekstu američkog jezika početkom druge polovine dvadesetog stoleća kada se dogodilo i postalo očigledno otvaranje prema novoj svesnosti. Verovatno je na sve nas najviše uticao Rimbaud. Veliki prozni pisci kao što su Jean Cocteau, Antonin Artaud, L. F. Celine, Jean Genet, dakako stara grčka poezija, Sapfo, Anakreont. Frank O’Hara i Philip Lamantia pa čak i Ferlinghetti bili su pod velikim uticajem francuskih nadrealista. U našim ranim godinama Dostojevski je najviše uticao na sve nas – mene, Kerouaca, Neala Cassadyja, Williama Burroughsa.
Š:
Također te moram pitati o Guillaumeu Apollinaireu i njegovom uticaju na tebe, posebno njegovom dugom stihu, recimo u zbirci Zone. Jednu od svojih pesama posvetio si Apollinaireu. Zove se “Na Apollinaireovom grobu”. Jesi li je ikada govorio na svojim nastupima?
G:
Peter Orlovsky i ja otišli smo 1957. na pariško groblje Père Lachaise posetiti Apollinaireov grob. Pesma o kojoj govoriš je vrsta mojeg poetskog opisa naše posete njegovu grobu. Cela pesma je veoma fokusirana i sve prožima ista emocija. I u ovom slučaju govorimo o dahu kao o kontroli i meri stiha. Ali glavna vodilja takve poezije je dah, ne oblik stranice ili izgled pesme na stranici. Retko je govorim uživo, osim ako nije neka posebna prigoda.
Š:
Znaš, vrlo je čudnovato, ali znam priličan broj evropskih i srednjoevropskih pesnika koji smatraju da dugi stih (uz brojne zareze u stihovima) u poeziji znači lošu poeziju ili lošeg pesnika. S druge strane možemo reći da je u američkoj poeziji dugi stih bio dugo vremena glavni oblik poetskog izraza. Da spomenem celi niz najuticajnijih američkih pesnika dugog stiha, a koji se istorijski nadovezuju: od Melvillea, Whitmana, Charlesa Reznikoffa, Delmorea Schwartza, W. C. Williamsa u Patersonu, čak i Pounda u najvećem delu Cantosa, sve do tebe, Charlesa Olsona, Roberta Duncana, Johna Ashberyja, Kennetha Kocha itd.
G:
Važno je podsetiti se, kako kaže T. S. Eliot u jednom od svojih eseja, umetnost nikad nije savršena. Nema napretka u umetnosti. Ili je dobra ili nije. Umetnost koja nas danas uzbuđuje može dolaziti iz bilo kog područja sveta, ali i iz bilo kojeg razdoblja. Poput Apollinaireove sjajne zbirke pesama Alcools. Hart Crane je napisao veoma zanimljivu pesmu koju svako treba pročitati “Havana Rose”, a koja zapravo predstavlja njegovu oproštajnu poruku zabeleženu malo pre no što je počinio samoubistvo. To je bila jedna od pesama koja me je usmerila prema sirovom, otvorenom razmišljanju u poeziji.
Š:
Šta misliš o sve većoj popularnosti Williama Burroughsa? Čini mi se da nove generacije čitatelja koji danas vole dela Billa Burroughsa sve lakše prepoznaju glavne teme njegovih romana koje su ujedno i glavni problemi našeg društva danas.
G:
Moralna pouka u kontekstu ovoga o čemu sada razgovaramo jest ta što su večna budnost i oprez cena slobode. Uglavnom je svrha svega toga zadržati neki oblik militarističkog nepromijenjenog stanja koje postaje sve gore i sve opasnije. Sada govorim poput Billa Burroughsa (dug smeh) ali on je bio u pravu. A to je i pokazao – čak i u svojim ranim romanima kao što su Junkie i Naked Lunch – borba protiv droge je prevara i prenapuhana je. To je sada već svugde problem – u Evropi, u Južnoj Americi, u Sjedinjenim Državama, baš svugde. To moralističko razmetljivo trubljenje policije i političara da je nemoralno dozvoliti ljudima posedovanje droge nema nikakve veze s njihovim pravim razlozima: oni su robovi vlastite političke moći. Njihovo ponašanje je potpuno neodgovorno, nemoralno i čak protuustavno.
Š: Na kraju, šta je tvoja poruka čitaocima širom sveta?
Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine
Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je obj...
-
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši... -
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.