Marina Cvetajeva (1892-1941) ubraja se u najveće pisce dvadesetog veka, a njena sudbina među one najtragičnije, budući da je nerazmrsivo isprepletana sa savremenom istorijom Evrope, izbijanjem dva svetska rata i pojavom dva totalitarna režima. Iskrvarila u Prvom svetskom ratu, njena Rusija postaje poprište na kojem Oktobarska revolucija dovodi zemlju do rasula i gladi, za kojima su usledili građanski rat i teror. Jedna od kćeri Marine Cvetajeve umire od gladi i iscrpljenosti. Njen suprug se na strani belogardejaca bori protiv crvenoarmejaca i odlazi u emigraciju: Cvetajeva napušta zemlju da bi mu se pridružila. Posle nekog vremena, kada se porodica nastanila u Parizu, on menja stranu, postaje sovjetski tajni agent, a zatim biva umešan u jedno ubistvo; ona i dalje veruje da je dužna da ga prati. Po povratku u Rusiju, cela porodica izložena je najsurovijoj represiji. Posledwnji udarac zadaće joj nemačka invazija 1941. godine: lišena svake mogućnosti za život, Cvetajeva nije mogla da izbegne samoubistvo.
Svih godina svog života, nevernica Cvetajeva ne prestaje da se ispoveda. U pismima koje šalje bliskim prijateljima kao i neznancima. U porukama koje sklapa u korice svojih beležnica monolog se nastavlja. Uz to, mnogobrojne sveske puni kratkim beleškama o onome što doživljava i o čemu razmišlja. Te ispovesti ostale su nepoznate javnosti; brutalna smrt sprečila je Cvetajevu da ih pretoči u knjigu. Živeti u plamenu rezultat je te strasti; u potpunosti ostvarivši jedno od njenih nastojanja, pripoveda potresnu priču o njoj samoj i o njenom životu, ali i o vremenu u kojem je živela. I neće biti preterano ako kažemo da u ovoj knjizi vidimo njeno najzaokruženije delo: ovaj životopis – biografija u najbukvalnijem smislu – podjednako je ambiciozan kao i njena poezija ili proza, a u odnosu na njih još dirljiviji.
Po čemu se prepoznaje veliki pisac? Po tome što uspeva da pronađe reči kojima će izraziti ono što je pre njega bilo neizrecivo. Veliki pisac nesumnjivo je majstor reči, ali majstor koji se ne zadovoljava igrama reči. Njegova je namera daleko ambicioznija: preciznost reči za njega je sredstvo pomoću kojeg se pristupa istini stvari. Takav je izazov koji počiva u pesničkoj vokaciji, a Cvetajeva je znala kako da na taj izazov odgovori: osluškivati svet i pronalaziti rečenice koje će drugima njenim čitaocima ,omogućiti da sada i svagda imenuju i razumeju sopstveni život. Želela je da joj na grobu, umesto epitafa, bude uklesano: „Stenograf Bića” (str. 93)*. Veliki pisac ostavlja za sobom lepe stihove, stvara iznenađujuće slike, pripoveda čarobne priče, ali njegova ambicija ide još dalje: intenzivno misliti i govoriti – bez imalo odlaganja – istinu. Ovo mišljenje ne zadobija oblike doktrine, što mu omogućava da se obraća svima, ne samo filozofima. Cvetajeva to zna, o tome i govori: „Nisam filozof. Ja sam pesnik koji ume i da misli” (str. 229) ili: „Umesto koncepcije sveta – posedujem senzaciju sveta” (str. 231). Cvetajeva nas odvodi s one strane književnosti, o`življavajući jedan način bivstvovanja i na taj način otkrivajući skrivenu stranu ljudskog postojanja.
Među najvećim pesničkim imenima, Cvetajeva zauzima posebno mesto. Retko se sreće autor koji ostavlja utisak da je do te mere živeo i pisao u stalnom dodiru sa apsolutom. Čini se da bi jedna reč mogla da označi stanje duha u kojem se neprekidno nalazila: usplamtalost. Ona ume da zaroni do najvećih dubina, da se vine u najveće visine; idući do krajnjih granica sopstvenognjiskustva, otkriva wegov univerzalan smisao i svima nam ga približava. Zahvaljujući njenoj sklonosti prema krajnostima, ona našem pogledu podastire ono što obično tek nejasno predosećamo.
Zbog čega naslov Živeti u plamenu? Zbog toga što ista slika stalno iskrsava pod perom Cvetajeve i označava način života koji joj je najbliži. Kao veoma mlada, izjavila je: „Nek idu dođavola svi zakoni, ja prometejskoj vatri težim” (str. 60). Drugom prilikom, sličnu rečenicu zatićemo u njenoj beležnici – govori o legendarnom salamandru koji odoleva plamenu, u kojem Cvetajeva vidi sopstvenu sliku: „Kako je lepo živeti u plamenu!” (str. 90). Nekoliko meseci kasnije, ideja se javlja u jednoj od pesama, u kojoj se Cvetajeva poistovećuje sa još jednom mitskom životinjom, pticom feniks: „Jedino u vatri pevam!” (I, 425) Očarana je onima koje su progutali plameni jezici, Jovankom Orleankom, Savonarolom ili Đordanom Brunom. Jednom prijatequ piše: „Biću vatra” (str. 90), drugom: „Sve je u meni – požar” (str. 188). Ali zašto vatra? Zato što ovaj element poseduje najveću moguću snagu, dušu dovedenu do belog usijana – krajnost bez koje Cvetajeva ne bi mogla da živi. Ceo njen život težnja je ka apsolutu, koji sledi kako svojom odlučnošću da uvek sve više i više „produbljuje stihove”, da stremi što je snažnije moguće savršenstvu, tako i u odnosima koje uspostaljqa sa svojim bližnjima, jer njen ideal ostaje nepromennjiv: slepa ljubav, potpuno poverenje, nepokolebljiva odanost. Tako čineći, Cvetajeva nas daruje osećanjem radosti kojim smo preplavljeni u neposrednom dodiru sa lepotom, toliko prolaznom, a ipak toliko neophodnom za svakog od nas; ona nam omogućava da taj dar dotaknemo i da ga ponesemo sa sobom.
Kod Cvetajeve, ne možemo da razdvojimo delo od života: „Ni najmanje nije posredi živeti i pisati, već živeti-pisati i da je pisati – živeti” (str. 267). Ovaj kontinuitet ne bi trebalo shvatiti samo u jednom značenju.
Najpre, pisati znači živeti: šta bi vredela poezija ako bi bila tek igra duha? Da bi pisao, pesnik se služi celim svojim bićem. Pred smrt, Cvetajeva s gorčinom zapaža: „Pozvali su me da ~čtam pesme. Ne shvatajući da je svaka strofa sačinjena – od ljubavi, da sam ceo život provela čitajući im pesme – ne bi bilo ni jednog jedinog stiha. ’Kakvi lepi stihovi!’ Avaj, nisu stihovi ti koji su lepi” (str. 448). Poezija nije posao sa rečima, več sa iskustvom o svetu, to iskustvo treba produbljavati i osvetljavati ako hoćemo da pesma postigne svoj cilj.
U isto vreme, živeti znači pisati. Najpre, u najpraktičnijem smislu: čitav život Cvetajeve vrti se oko ove najviše potrebe: da ima vremena da se zatvori u sobu sa sveskom pred sobom. Tačno je da je ovo moguće samo u slučaju profesionalnih pisaca; u drugom značenju, iskustvo se otvara prema svemu: pisanje je za Cvetajevu način da otkrije smisao u protoku dana od kojeg se sastoji svakodnevni život. O tome piše jednoj svojoj prijateqici: „Ne volim život kao život; život za mene počinje neto da znači, što će reći da dobija na značenju i na značaju – tek kada je preobražen, što znači – u umetnosti” (str. 228). To preobražavanje nije ostavljeno samo umetnicima, ono može da se ostvari – bez neizostavnog ispoljavanja – u bilo čijoj svesti.
Na kraju, i sam život može biti sazdan kao delo, povinovati se istim zahtevima kojima se povinuje pesnik: i delo i umetnik teže vrhunskoj lepoti, bogatstvu, snazi. U svojoj umetnosti, Cvetajeva ide onoliko daleko koliko sežu njene želje. Ali kako duh postoji samo kada je u telu, prinuđena je da vodi i zemaljski život – a u njemu su uspesi znatno ređi. Istovremeno priznatoj i osporavanoj od svojih rukih savremenika, Cvetajevoj retko polazi za rukom da dobije zadovoljavajuću materijalnu nadoknadu za svoje pesme, tako da biva primorana da živi u krajnjoj bedi počev od Revolucije 1917. godine sve do svoje smrti 1941. godine. Sve to vreme, bićima koja su je okružavala obraćala se ispunjena visokim zahtevima te su njena očekivanja bivala izneverena. Svet se ne da uvek preoblikovati u harmoničnu predstavu, a iskustvo Cvetajeve okončava u katastrofi. Srodna sudbina na koju najpre pomislimo zadesila je Van Goga. Slikarski genije raskočan je kao i pesnički genije. Kao i Van Gogov, život Cvetajeve protiče u bedi i ushićenjima, u pomamnom traganju za apsolutom.
Kao i on, Cvetajeva odlučuje da život okonča samoubistvom. Ipak, razdvajaju ih dve ključne razlike. Prva se tiče njenog pola. Budući žena, Cvetajeva prihvata tradicionalnu žensku ulogu da se stara o drugima. Štaviše, za razliku od većine žena svog vremena koje nameravaju da se posvete umetničkom stvaranju, ona odabira – sa strašću, kao i sve što čini – da bude majka. Teško možemo da zamislimo Vinsenta kako svakog dana kuva za više osoba, zagreva bočice sa mlekom, krpi čarape i košulje, održava istinsku vatru u kaminu, izvodi decu u park i pomaže im u učenju – ne prestajući da stvara remek-dela... Druga razlika proizilazi iz istorijskog konteksta u kojem su dva umetnika živela. Francuska osamdesetih godina devetnaestog veka možda i nije bila preterano gostoljubiva prema holandskom slikaru bez prebijene pare, niti je bila luka društvenog mira, ali u poreženju sa potresima koji su pratili život Cvetajeve, možemo je zamisliti kao idilično mesto. Sudbina ove žene bila je uvučena u jednu od najtežih političkih tragedija našeg doba, tragediju pojedinaca koje je mrvila komunistička mašina pokrenuta u Rusiji i Evropi. Da li je jedino ona odgovorna za gubitak Marine Cvetajeve? Da li je nešto u samom shvatawu života kod Cvetajeve moglo da nagovesti konačnu propast? Živeti u plamenu poziva nas da se posvetimo otkrivanju te tajne.
POMAHNITALOST REVOLUCIJE
Cvetajeva se našla oči u oči sa svojim sudbinom tek nakon Oktobarske revolucije.
Sve do svoje dvadeset pete godine, nalazila je vremena da uradi mnogo toga. Rođena u Moskvi, u obrazovanoj porodici (otac istoričar, osnivač Muzeja lepih umetnosti u Moskvi, majka nadarena pijanistkinja), sa četrnaest godina ostaje bez majke. Voljena majka je i izvor patnji: Cvetajeva oseća da nije voljena. Poseduje raskošan jezički dar: da bismo se u to uverili, dovoljno je pročitati prva pisma koja je pisala kao petnaestogodišnjakinja. Viđala se sa pesnicima koji su joj se udvarali, pisala pesme. Sa dvadeset godina objavljuje prvu zbirku pesama koja će privući panjwu kritike. Ruski umetnički život je na vrhuncu: roje se časopisi, književni pravci i škole (ali se Cvetajeva ne prepoznaje ni u jednoj od njih), slikari upijaju pouke sa Zapada i pronalaze nove puteve, pozorište je u previranju, kao i muzika i balet.
Nakon mladalačkog perioda čistog „romantizma”, tokom kojeg izjavljuje da voli rano preminulog Napoleona II – Orlića (Aiglon) – više nego bilo koje drugo živo biće i da bi za njega i umrla, Cvetajeva usvaja pogled na život koji će zadržati do svojih poslednjih dana, a koji se sastoji od traganja za podjednakom punoćom u književnom radu i u odnosima sa drugima. Izbor koji Cvetajeva čini, izdvaja je od ostalih pripadnika književnih krugova: koliko drži do poezije, čak i više od toga, ona drži do svojih, što će reči, do Sergeja (Serjože) Efrona koji će 1912. godine postati njen suprug, i do svoje kćeri Aqe, rođene iste godine.
Događaji izvan tog kruga ne pogađaju je naročito. Izbija Prvi svetski rat, Rusija se mobiliše – čini se da Cvetajeva ništa od toga ne primećuje. Nekoliko godina nakon venčanja, upušta se u niz ljubavnih avantura svoje vrste. Onaj koji je objekat njenih zanosa nije u suparništvu sa Sergejom, bar što se nje tiče. Reč je o muškarcima i ženama koje Cvetajeva jedva poznaje, koji pripadaju umetničkim krugovima, i na koje ona projektuje svoje predstave idealnog koje najčešće nemaju dodirnih tačaka sa stvarnođću. Ove strasti, najčešće kratkog daha, dovode do onoga što će sama Cvetajeva nazvati „cerebralnim idilama” iz kojih nastaju nadahnuti ciklusi pesama; te strasti retko dovode do fizičkog odnosa. Tih godina, Cvetajeva rado provodi vreme u boemskim pozorišnim krugovima, učestvuje na pesničkim večerima, sanjari. Aprila 1917. godine rađa se njena druga kćerka, Irina; nakon Februarske revolucije i careve abdikacije, hiljadugodišnja monarhija je na izdisaju, a Cvetajeva piše bliskoj prijateljici: „Toliko raznovrsnih planova – čisto na unutrašnjem planu (stihovi, pisma, proza) – i potpuna ravnodušnost pred pitanjem gde i kako živeti” (str. 85). Cvetajeva može sebi da dopusti ovu ravnodušnost – između ostalog i zbog toga što potiče iz porodice koja nije znala za oskudicu i zbog toga što je ona sama u tom trenutku bila pošteđena novčanih briga.
Takav život mogao se nastaviti još dugo – mogao je biti život Marine Cvetajeve, vrsnog pisca u svom okruženju. Oktobarska revolucija odlučila je drugačije. Kao i veliki broj ruskih pesnika toga doba, Cvetajeva nije iz principa bila protiv ideje revolucije. Prema revoluciji iz 1905. godine, ugušenoj u krvi, gajila je mladalačko oduševljenje, te je mogla da sa ozbiljnošću piše svom voljenom: „Upravo je izvesnost jedne nastupajuće revolucije ono što me odvraća od samoubistva ” (str. 54). U istom pismu, nalazi ničeanske akorde da bi iskazala svoje oduševljenje ratom, u kojem može biti ostvaren najveći mogući intenzitet. „Kad bi samo izbio rat! Kako bi život postao uzbudljiv, treperav, iskričav! Tada bismo mogli živeti, tada bismo mogli umreti!” (str. 55). Ova mladalačka iluzija nije dugo trajala, stvarnost je sve uzela pod svoje. Ono što Cvetajevu privlači u ideji revolucije tiče se pomahnitalosti elemenata, odbacivanja postojećeg poretka, smelosti nekonformizma. Sloboda za kojom svako treba da traga u sopstvenom duhu morala bi da dovede do forme koja će da uobruči primitivnu snagu – ali tako da je ne odstrani. Revolucionari po zanimanju mogu neko vreme biti saglasni sa pesnicima – onoliko koliko treba da se uzdrmaju ustaljene konvencije; ali njihov cilj nije da zauvek održe u životu takvo zanimanje i brigu. Upravo suprotno: revolucionari nastoje da preuzmu vlast od onih koji je trenutno drže da bi je učinili još čvršćom i još represivnijom. Od takve revolucije Cvetajeva ne očekuje ništa dobro. Godinama nakon toga, objasniće razliku između ova dva ponašanja: „Strast svakog pesnika prema pobuni. (...) Nema pesnika bez strasti za onoga koji prekoračuje granicu. (...) Ovde su revolucionari počinili jednu grešku: unutrašnja pobuna pesnika nije pobuna u spoljašnjem svetu.” (V, 509, 523)
Pobeda boljševika u novembru 1917. godine, najblaže rečeno, ni malo ne liči na poetsku pobunu. Ono što ona uvodi u život Cvetajeve, kao i u živote miliona stanovnika Rusije, nije ostvarenje nekolicine zapaljivih slogana (trijumf naroda, sovjetska vlast), već pre svega pustošenje i razaranje. Ukida se privatno vlasništvo, oduzima se lična imovina, prekida se generacijsko nasleđe. Za kratko vreme, Cvetajeva, kao i mnogi drugi, gubi svaki izvor prihoda. Čovek nije više sopstveni gospodar, treba se obratiti državi koja postepeno postaje jedini poslodavac u zemlji: pošto joj pripada sve, svi računaju na nju. Pojedinci više ne zavise jedni od drugih, već od državne vlasti, od tog neizbežnog bezličnog posrednika. Pesnici treba da joj služe, isto kao i radnici i seljaci.
Ovom razaranju prethodno postojećih društvenih odnosa ubrzo se pridružuje nova pretnja: glad. Između crvenih i belih besni rat, letina je uništena, seljacima je oteto i ono malo što im je ostalo, tako da se ne usuđuju da seju. Jedan od izveštaja koji podnosi politička policija, glasi: „Više niko ne radi, ljudi se boje”. Stanovništvo velikih gradova otkriva novo lice revolucije, lice gladi. U svojim beleškama, Cvetajeva donosi sledeću anegdotu: „Videli smo psa koji je nosio parolu: ,Dole Trocki
i Lenjin, u protivnom biću pojeden!’” (str. 92) Patrijarh Tihon upućuje poslanicu koja se čita u crkvama: „Životinjske lešine postale su hrana za izgladneli narod, a čak je i do njih teško doći”. Užasne okolnosti direktno pogađaju porodicu Marine Cvetajeve. Pred očima svoje majke, dve kćerke se iscrpljuju i slabe: sve što može da im ponudi za jelo je supa koja se deli u narodnoj kuhinji – ali nje nema dovoljno ni za jedno dete, a i ta supa: „Nije ništa drugo nego prokuvana voda sa nekoliko ljusaka krompira i nekoliko kapi masti nepoznatog porekla” (str. 96). Čula je za sirotište u okolini Moskve u koje bi mogla da ostavi devojčice kako bi im bilo bolje i kako bi bile nahranjene. Odlazi, ostavlja decu, da bi tek kasnije otkrila da i u sirotištu vlada glad, ali da joj se pridružuju i prljavština, bolesti i brutalnost. „Kako bi što duže uživala, deca su jela sočivo zrno po zrno” (str. 105). Anja se ozbiljno razbolela, majka je dovodi kući i neguje. Dok se sve to događa pred njenim očima, Cvetajeva ispisuje halucinantan tekst o životu kojim hara glad. Pre nego što je stigla da ode i po nju, druga kćerka umire u sirotištu. Cvetajeva je još više skrhana pomišlju da je Irina uvek bila manje voljeno dete, i to je obeležava za ceo život. Svršeno je sa izuzetnom mladom ženom kakva je bila pre Revolucije.
Odnos Cvetajeve prema boljševičkoj vlasti je dvostruk. S jedne strane, ona ne može a da je ne osuđuje. Ta je vlast odgovorna za nestanak svih oblika života koji su joj u nekadašnjem svetu bili dragi. Ta je vlast uvela rasulo u društveni život, u imovinske odnose i izazvala glad. Uz sve ovo, ukinula je opoziciju i slobodu govora, sprovodila cenzuru goru od carske; čeki je poverila nadziranje stanovništva. Ne treba smetnuti s uma da se njen suprug Sergej godinama borio na strani belogardejaca. Cvetajeva otkriva sopstveno zanimanje za politiku i čak razmatra – bez suviše vere u tu ideju – pisanje članka naslovljenog Opravdanje zla. Zlo je boljševizam, ali paradoksalno, kao odgovor na to zlo, izvesni ljudski kvaliteti zadobijaju dostojanstvo: na primer, prestajemo da se vezujemo za materijalna dobra, prednost dajemo duhovnim vrednostima! Nekoliko godina docnije, Cvetajeva zaključuje: „Komunizam, goneći život ka unutra, nudi duši nekakav izlaz” (str. 172). Istovremeno, Cvetajeva se uzdiže iznad sukoba crvenih i belih, i odbija da se opredeli za jednu stranu. Ovoga puta, reč je o stanovištu koje se uzdiže iznad politike, jednostavno rečeno, o ljudskom stanovištu. Cvetajeva smatra da su fanatizam i zaslepljenost prisutni na obe strane, kao i nasilje i patnja; posmatrajući borbu za vlast, ona ne vidi sebe ni u jednom taboru. Ogromna energija upravljena na bezvredne ciljeve čini joj se uludo protraćena, spremna je da oplakuje žrtve i jednih i drugih, koje god da su boje. Pesma iz decembra 1920. godine svedoči o drugoj strani koja se može zauzeti pred sukobima koji ne prestaju:
S leva kao i s desna
Krvava polja
i svaka rana:
Mama!
A ja, pijana,
Ne čujem ništa do
Utrobe – iz utrobe:
Mama!
Svi jedan do drugog leže –
Odvojiti ih ne bi mogli.
Vidi: vojnik.
Naš ili njihov?
Bio je beo – sada je crven:
Krv ga je ocrvenela.
Bio je crven – sada je beo:
Smrt ga je izbelela. (I, 576)
Godine 1920. ni crveni ni beli nisu hteli da čuju ovu pesmu: nisu znali ništa drugo osim „za” i „protiv”, tačka gledišta koja bi obuhvatala i jedno i drugo nije mogla da postoji.
STVARANJE I LJUBAV
Revolucija koja teče utiče ne samo na političku poziciju Cvetajeve ili na njeno iskustvo majke, već doprinesi i preobražaju njenog stila. Stih postaje kraći i zgusnutiji, krećući se ka „obliku lakonizma” (str. 246), često lišen glagola u ličnom obliku. Istovremeno iščezava lakoća sa kojom stih teče: omiljen interpunkcijski znak Cvetajeve je crtica koja prelama rečenicu na sastavne delove, nalik na eho u svetu koji je iskočio iz zglobova, svetu rođenom na razvalinama Prvog svetskog rata (crtice kod Cvetajeve navode nas da se setimo crtica Emili Dikinson, iako je najverovatnije da Cvetajeva nije znala za nju). Pored reminiscencija na rusku klasičnu poeziju, od Puškina do Bloka, u njenim pesmama zatičemo i uticaj narodne poezije, čujemo rečenice koje dolaze sa ulice, susrećemo motive tradicionalnih skaski.
Najznačajnije izmene tiču se onoga što Cvetajeva naziva svojim „osećanjem (senzacijom) sveta”, koje u tom trenutku poprima svoj konačan oblik. Cvetajeva se nije odrekla svog maksimalizma, svoje potrebe da „živi u plamenu”, kao što će reči u jednom pismu: „’Suviše ’ je oduvek bilo mera mog unutrašnjeg sveta” (str. 304). Traganje za apsolutom kreće se uvek na dva koloseka. Na jednom je ljubav prema pojedincima, „mogućnost da volim svojom merom, što će reći bez mere” (str. 448), koju prati osećanje da je ona sama potrebna drugima. Na drugom koloseku zatičemo umetničko stvaranje: stih je „škola apsoluta” (str. 270), a umetničko delo omogućava da se dostigne strogost i gustina koji će uvek nedostajati drugoj strani života, jer je delo stvoreno „na osnovu neumoljivog zakona apsolutne nužnosti” (str. 127).
Između ova dva načina stremljenja ka apsolutu uspostavlja se složena hijerahija. Isprva, svaki je doživljavan kao superioran. „Da bih živela – potrebno je da volim”, piše Cvetajeva jednog dana (str. 94), da bi narednog rekla: „Oduzmite mi pisanje – prosto, ne bih više mogla da živim” (str. 239). Ljubav i stvaranje su takmaci, čak i kada zavise jedno od drugog: zaljubljeni vidi voljeno biće očima pesnika, pesnik peva budućim ili minulim ljubavima. Lično iskustvo Marine Cvetajeve mahom je gorko: „Stvaranje i sposobnost da volimo nisu usklađeni. Živimo jedno ili drugo” (str. 203), ili: „Ljubav prezire pesnika. Ljubav ne želi da je veličaju (sama po sebi, dovoljno je veličanstvena!), ljubav smatra da je ona sama apsolut, jedan jedini” (str. 236). Na koncu svega, Cvetajeva bira – ali da li je to biranje? – apsolutna umetnost na uštrb ljubavnih avantura.
Svakako da suština nije u nespojivosti za koju se nada, kao i svako drugi, da će smoći snage da je prevaziđe; suština je u odbijanju da se prihvati rascep između umetnosti i života, u njihovom stapanju u ime zajedničkog traganja za apsolutom. Cvetajeva je prevazišla mladalačke hirove prilagođavanja romantičarskoj dogmi koja u umetnosti vidi život stvarniji od života samog, prevazišla je i sam dualizam između umetnosti i života i nastojala da se i umetnost i život podrede istim, strogim zahtevima. Napoleon i Helderlin u njenom su panteonu pod istim znamenjem – znamenjem krajnosti, snage, genija. Umetnost ne može biti odsečena od života, život mora nastojati da dosegne neumoljiv zakon umetnosti. „Pesma je biće: ne može biti drugačije” (str. 94).
Ovakvo stanovište Cvetajeve nailazi na dva simetrična protivnika: jednog koji prezire umetnost isključivo braneći vrednosti savremenog društva, i drugog, posvećenika kulta umetnosti koji ne mari za svet koji ga okružuje. Cvetajeva odbija da se stavi na stranu bilo kojeg od njih dvojice: „Uostalom, drugi se dele na dve vrste. Na čuvare poretka: ’U vašim pesmama kažite šta god hočete – samo se u životu dobro vladajte’ i na estete: ,Vodite život kakav vam drago – samo pišite dobre pesme’” (str. 143). Davanje pune slobode stvaraocima ne proizilazi iz prekomernog poštovanja prema njihovoj nezavisnosti, već iz nadmenosti: umetnost nema nikakve veze sa ostalim segmentima života, stoga odlučujemo da nas ona ne zanima – pod uslovom da pesnici ne narušavaju javni poredak. Tako postupaju u najvećem broju slučajeva, filistri.
Što se Cvetajeve tiče, ona se obrušava na suprotno ponašanje, onakvo kakvo proklamuju estete – možda baš zato što ono za nju predstavlja iskušenje, iako je veoma rano ustanovila da takvo stanovište ne može da je zadovolji. „Književnost? – Nikako! Kakav sam ja ,književnik’, ako sam spremna da razdajem sve knjige na svetu – svačije knjige i one moje – za jedan mali plamičak Jovankine vatre! Ne književnost, već – samoproždiranje u plamenu” (str. 94). Plameni jezici lomače u Ruanu gore većim sjajem od bilo koje pesme – eto šta zaboravlja esteta, taj ,cerebralni sladostrasnik’ (str. 184). Esteta je opsednut umetnošću umesto svetom, kao što svetom mora biti opsednut pesnik čiji je zadatak da o tom svetu kaže istinu. Pod izgovorom da laska poeziji, on nastoji da je unizi, tvrdeći da je ona samo posao koji se tiče reči, forme, istančane zvučnosti – zaboravljajući da pesnik piše celim svojim bićem. Paradoksalno je da, dajući prednost delu na račun bića, umanjujemo značaj dela samog. Ona koja je izabrala da voli pojedince više od bilo čega ne može to sebi da dozvoli.
Nije li i dalje posredi najznačajnija posledica šoka koji je izazvala Revolucija. Istovremeno sa odbacivanjem dualizma umetnosti i života, Cvetajeva uspostavlja i zagovara jedan drugi dualizam, onaj između neba i zemlje, unutrašnjeg i spoljašnjeg, između biti i postojati, besmrtnosti i života – koji je daleko stariji, jer ne proizilazi iz romantičarske revolucije, već iz revolucije monoteizma koja beskonačnog Boga suprotstavlja konačnom svetu. Dakle, s jedne je strane, prezrena svakodnevna egzistencija, jer je posvećena prostom preživljavanju: trebalo bi radi sebe i radi drugih (kada ste žena i majka), iz dana u dan, ustajati iz kreveta, tražiti vodu za piće, hranu za jelo, drva za ogrev, voditi decu u šetnju, kupati ih, negovati kada su bolesna. Sve je to „nepreobražena materijalnost” (str. 229), kamen koji treba stalno gurati uzbrdo. Ono što ostali zovu: život; znači, Cvetajeva ne voli život, Cvetajeva nema uspeha u životu. „Ne volim zemaljski život, nikada ga nisam volela...” (str. 166). „Ne umem da živim ovde dole” (str. 167). „Ne mogu da živim, što će reći, da trajem, ne umem da živim iz dana u dan, svakoga dana” (str. 202).
U nedostatku življenja ovog života ovde, Cvetajeva beži u drugi život – unutrašnji život pretpostavlja spoljašnjem, biće pretpostavlja postojanju, nebo pretpostavlja zemlji. „Volim nebo i anđele: gore, sa njima, znala bih da živim” (str. 166). U drugom svetu, dosegnuće radost, u Kraljevstvu duše biće prva, na Poslednjem sudu reči presudiće se i njoj. Taj drugi svet, da budemo jasniji, zove se unutrašnji život ili duša. Cvetajeva mora da se pomiri sa sudbinom da u tom svetu obitava: nastaniti se u tom svetu njena je „bolest neprebolna”. Ali Cvetajeva to pokoravanje sudbini predstavlja kao svoj slobodan izbor: „Jaka sam, ništa mi nužno nije, izuzev moje duše!” (str. 83). „Bez duše, van duše – da li bih imala potrebu za bilo čime?” (str. 281). Ili pak, kao nemogućnost postojanja principa: „Ne postoji taj život koji bi izdržao moje prisustvo” (str. 267).
Tačnije, iz nemogućnosti samog življenja u radosti ovog života ovde, Cvetajeva izvodi nužnost jedne više stvarnosti. „Život me sve više i više (duboko) sateruje ka unutra (...) Življenje mi se ne sviđa i izvodim zaključak na osnovu ovog savršeno jasnog odbacivanja da druge stvari postoje na svetu. (Očigledno – besmrtnost)” (str. 239).
Karakteristična crta sveta Marine Cvetajeva nije razdvajanje ova dva nivoa postojanja – nakon svega, ljudskoj rasi je svojstveno da pravi razliku između idealnog i realnog. Ono što čini jedinstvenim ovo „osećanje sveta” leži u nemogućnosti da se uspostave prelazi između biti i postojati. Oni koju su se nalazili u njenom okruženju upražnjavali su čitav niz posredovanja između dva stanja. Ponirali u društvene odnose, prijateljstva, predavali se zabavama, obavezama – nijedno od tih posredovanja ne šalje pravo na nebo, ali koji mogu pomoći da mu se približimo. Cvetajeva, nema ništa – naga, živa odrana, suprotstavlja se apsolutu. Ne ume da poveže svakodnevno i uzvišeno, nije u stanju da „organizuje drobljenje dana – počev od večnosti” (str. 216, 217). Ispunjava svoje dužnosti supruge i majke, ali u isto vreme bira egzil u duši i bira da dopusti da je postojanje vodi gde ono zaželi – pa bilo to i u katastrofu.
Takva je najdramatičnija promena koju je Revolucija unela u život i postojanje Marine Cvetajeve. Zemlja u kojoj je živela do svoje dvadeset pete godine ostavila je ženi-pesniku kakva je ona bila, mogućnost da nastavi život marginalan, ali prihvatljiv, život stvaraoca koji čuva svoju individualnu slobodu i zarađuje za život bez robovanja. Ali u Sovjetskoj Rusiji, u totalitarnom režimu koji se uspostavlja, da li je zaista imala izbora, u trenutku kada je odlučila da ne izgubi svoju povezanost sa nebom? Kada društvo kontroliše čitav život, koji izlaz ostaje onima koji ne žele da se svrstaju pod crveni barjak, izuzev onog koji znači još radikalniji raskid
POKUŠAJ EGZILA
dalje str. 200
Cvetan Todorov
prevela : Ivana velimirac
izvor : Ruski Almanah
______________________________
* – Brojevi u zagradama odnose se na stranice knjige: Marina Cvetajeva, Vivre dans le feu, confessions, Robert Laffont, Paris 2005, prevela sa ruskog Nadin Diburvje (Nadine Dubourvieux), priredio i predgovor napisao Cvetan Todorov. Ostali navodi iz tekstova Cvetajeve označeni su rimskim brojem – tomom njenih Sabranih dela na ruskom, dok arapski broj upućuje na stranicu. Prevodilac i priređivač posvećuju ovaj izbor Lavu Mnuhinu i Eleni Korkinoj, priređivačima Sabranih dela Marine Cvetajeve (prim. prev).
Нема коментара:
Постави коментар