Antonen Arto
Žak Rivijer Antonenu Artou
1 maj 1923.
Gospodine,
Žalim što ne mogu da objavim vaše pesme u Nouvelle Revue Française. Međutim, zainteresovale su me dovoljno da poželim da upoznam njihovog autora. Ako bi bilo moguće, svratite do redakcije nekog petka, između četiri i šest časova, bio bih srećan da Vas vidim.
Molim Vas da primite, gospodine, izraze mog dubokog poštovanja.
Žak Rivijer.
*
Antonen Arto Žaku Rivijeru
5. jun 1923.
Gospodine,
Da li biste mi dopustili, iako ću vas izvesno ugnjaviti, da se vratim na nekoliko tačaka našeg popodnevnog razgovora.
Pitanje prijemčivosti ovih pesama je problem koji vas zanima isto koliko i mene. Razume se, govorim o njihovoj apsolutnoj prijemčivosti, o njihovoj književnoj egzistenciji.
Ja patim od opake bolesti duha. Misao me napušta na svim stupnjevima. Počev od jednostavne činjenice misli pa sve do spoljašnje činjenice njene materijalizacije u rečima. Reči, rečenični oblici, unutarnji pravci misli, proste reakcije duha, ja sam u neprekidnom traganju za svojim intelektualnim bićem. Čim sam u prilici da obuhvatim formu, koliko god bila nesavršena, ja je učvrstim, iz straha da će mi uteći misao. Ja nisam na visini samog sebe, to znam, zbog toga patim, ali na to pristajem, da ne bih potpuno svisnuo.
Sve ovo, što sam veoma loše iskazao, može uvesti strašan nesporazum u vaš sud o meni.
Zbog svega toga, iz obzira prema centralnom osećanju koje mi diktira pesme, prema slikama ili snažnim obrtima koje sam mogao da iznađem, ipak ove pesme namenjujem objavljivanju. Te obrte, te neskladne izraze koje mi prebacujete, osetio sam i prihvatio. Setite se: nisam ih doveo u pitanje. Oni potiču iz duboke nesigurnosti moje misli. Srećan sam kad tu nesigurnost ne zameni potpuno nepostojanje koje me ponekad skoli.
Ovde se opet bojim da sam dvosmislen. Hteo bih da shvatite da ovde nije reč o višku ili manjku postojanja koji rezultiraju onim što se uobičajeno naziva inspiracijom, već se radi o potpunom odsustvu, o stvarnom propadanju.
I zbog toga sam vam rekao da nemam ništa, nikakvo delo u nastajanju, pošto ovih nekoliko stvari koje sam vam pokazao čine komadiće onoga što sam uspeo da preotmem od potpunog ništavila.
Veoma mi je stalo da se ovih nekoliko demonstracija duhovnog postojanja koje sam sebi mogao da pružim ne smatraju nepostojećim samo zbog mrlja i neskladnih izraza koji njima provejavaju.
Time što sam vam ih pokazao, činilo mi se da njihove mane i nejednakosti nisu toliko upadljive da naruše utisak celine koji odaje svaka pesma.
Budite sigurni, gospodine, da mi u vidu nije nikakav trenutni i podmukli cilj, samo želim da ispraznim jedan uzbudljiv problem.
Jer se ne mogu nadati da će vreme ili rad nadoknaditi te nejasnoće i šupljine, upravo zato, sa toliko insistiranja i brige zahtevam njihovo postojanje, ma bilo ono i pobačaj. A pitanje na koje bih voleo da dobijem odgovor je sledeće: Mislite li da bi se književna autentičnost i delotvorna moć pre mogla pripisati nekoj nesavršenoj pesmi, protkanoj lepim mestima, nego nekoj savršenoj pesmi bez velikog unutarnjeg odjeka? Priznajem da časopis kakva je Nouvelle Revue Française zahteva određeni formalni nivo i veliku čistoću materije, ali stavimo li to na stranu, da li je srž moje misli toliko nejednaka i da li je njena lepota toliko osujećena nečistoćama i neodlučnostima koje njome provejavaju, da joj je onemogućeno da stekne književno postojanje? U tome je čitav problem moje misli. Jedino mi je stalo da saznam da li imam pravo da nastavim da mislim, u stihu ili prozi, ili ne.
Dozvoliću sebi da Vam nekog od narednih četvrtaka poklonim malu pesničku plaketu koju je upravo objavio g. Kanveler, a koja nosi naslov Tric Trac du Ciel (Trik-trak na nebu), kao i malu knjigu objavljenu kod Savremenih: les Douze Chansons (Dvanaest pesama). Tada ćete moći da mi saopštite svoj konačan sud o mojim pesmama.
Antonen Arto.
________________________________________
Žak Rivijer Antonenu Artou
23. jun 1923.
Dragi gospodine,
Pažljivo sam pročitao ono što ste izvoleli podvrgnuti mom sudu i mislim da sa potpunom sigurnošću mogu da vas rešim briga prisutnih u Vašem pismu, čijim sam primanjem bio izuzetno počastvovan, jer ste me izabrali za poverenika. U vašim pesmama ima, a to sam vam rekao i u prvom navratu, nespretnosti i nadasve iznenađujućih neobičnosti. Međutim čini mi se da su one pre svega plod Vašeg pažljivog rada na pesmama, a ne nedostatka vladanja nad Vašim mislima.
Očigledno je (a to je upravo ono što me trenutno sprečava da objavim u Nouvelle Revue Française bilo koju vašu pesmu) da uglavnom ne uspevate da postignete dovoljno jedinstvo utiska. Ja imam dovoljno iskustva u čitanju rukopisa da bih video da koncentracija Vaših sredstava prema običnom poetskom cilju nije ometena Vašim temperamentom, i da ćete sa malo strpljenja, čak i ako to bude podrazumevalo prosto uklanjanje divergentnih slika ili crta, uspeti da napišete savršeno koherentne i skladne pesme.
Uvek će mi biti zadovoljstvo da Vas vidim, popričam sa Vama i pročitam ono što budete izvoleli da mi pošaljete. Da li da Vam vratim rukopis koji ste mi doneli?
Molim Vas, dragi gospodine, da primite moje izraze iskrene zahvalnosti
Žak Rivijer
________________________________________
Antonen Arto Žaku Rivijeru
Pariz, 29. januar 1924.
Gospodine,
Dajem Vam za pravo što ste zaboravili na mene. Ja sam Vam prošlog maja ispisao malu duševnu ispovest. I postavio sam Vam jedno pitanje. Dopustićete mi da tu ispovest danas dopunim, da je ponovim, da odem do samog kraja sebe. Nije mi namera da se opravdam pred vama, niti mi je stalo da bilo kome dokazujem kako postojim. Da bih se izlečio od tuđeg suda, održavam svu distancu koja me razdvaja od sebe samog. Molim vas da ovo ne shvatite kao drskost, već kao verno priznanje, mučno izlaganje jednog bolnog stanja misli.
Dugo sam Vam zamerao na odgovoru koji ste mi poslali. Predao sam se Vama kao mentalni slučaj, kao pravi duševni poremećaj, a vi ste mi odgovorili književnim sudom o pesmama do kojih nisam držao, do kojih nisam mogao držati. Laskao sam sebi da sam ostao neshvaćen od Vas. Danas uviđam da nisam možda bio dovoljno eksplicitan, i molim Vas da mi zbog toga oprostite.
Mislio sam da ću Vas zadržati, ako ne svojim biranim stihovima, a ono barem retkošću nekih pojava intelektualnog reda, čijom zaslugom upravo ti stihovi nisu bili, niti su mogli biti drugačiji, pri čemu sam ja upravo u sebi imao čime da ih dovedem do vrhunskog savršenstva. Tašta tvrdnja, svestan sam, ali namerno preterujem.
Moje je pitanje možda bilo nedovoljno ozbiljno, ali postavio sam ga upravo vama, i nikom drugom, upravo zbog krajnje osetljivosti, zbog skoro bolesne pronicljivosti vašeg duha. Mislio sam da sam Vam pružio slučaj, karakterizovani mentalni slučaj, a pošto sam smatrao da Vas zanima svaki duševni poremećaj, sve ništiteljske prepreke misli, istovremeno sam nameravao da privučem Vašu pažnju na stvarnu, početnu vrednost svoje misli, i ishoda moje misli.
Za tu rasutost mojih pesama, te formalne nedostatke, to neprekidno gibanje moje misli nije odgovoran nedostatak uvežbanosti, instrumenta kojim sam se služio, umnog razvoja; već centralno urušavanje duše, izvesna erozija, koja je i suštinska i neuhvatljiva erozija mišljenja, prolazno neposedovanje materijalnih prednosti mog razvoja, abnormalno razdvajanje elemenata mišljenja (poriva za mišljenjem, svakog od završnih slojeva mišljenja, prolazeći kroz sva stanja, sva račvanja mišljenja i forme).
Postoji, dakle, nešto što uništava moju misao; nešto što me ne sprečava da budem ono što bih mogao biti, već što me, tako da kažem, ostavlja u neizvesnosti. Nešto skriveno što mi krade reči koje sam ja pronašao, što mi smanjuje duševnu napetost, što malo po malo uništava masu moje misli, što mi oduzima i sećanje na obrte kojima se izražavamo, a koji precizno prevode najneraskidivije, najistančanije i najstvarnije modulacije mišljenja. Ne insistiram. Nije na meni da opišem svoje stanje.
Ipak bih hteo od svega toga da kažem tek koliko je potrebno da bih od Vas stekao razumevanje i poverenje.
Dakle, verujte mi. Molim Vas, priznajte da te pojave postoje, priznajte njihovu kradomičnost, njihovo večito ponavljanje, priznajte da bih ovo pismo napisao i ranije da nisam bio u tom stanju. Postavljam, dakle, još jednom svoje pitanje:
Poznajete li suptilnost, krhkost duha? Nisam li Vam o tome rekao dovoljno da Vam dokažem da posedujem duh koji književno postoji, kao što postoji T., E. ili S, ili M. Nadoknadite mom duhu prikupljanje snaga, sklad koji mu nedostaje, neprekidnu napetost, usredsređenost njegove sopstvene srži. (Objektivno, sve je to jako malo.) I recite mi da li ono što mojim (starim) pesmama nedostaje ne bi time bilo nadoknađeno?
Verujete li da u pravilno skladanom duhu shvatanje veoma slabo funkcioniše i da možemo u isti mah iznenaditi i razočarati? Naposletku, ako dobro procenjujem svoj duh, o njegovim delima mogu da sudim samo u onoj meri u kojoj se oni mešaju sa duhom, u svojevrsnoj blaženoj nesvesti. To će biti moje merilo.
Za kraj, šaljem Vam i predstavljam poslednje delo svog duha. U odnosu na mene, ne vredi mnogo, mada bolje i to nego ništa. Najmanje zlo. Ali mene zanima vredi li uopšte pisati ovo ili ne pisati uopšte.
Na ovo ćete odgovoriti tako što ćete prihvatiti ili odbiti ovaj skroman pokušaj. Prosudićete o njemu sa apsolutnog stanovišta. Ali reći ću Vam da li bi me svojski utešila pomisao da, iako nisam sasvim ja, na visini, gustini i širini sebe, još mogu biti nešto. Zato, gospodine, budite krajnje apsolutni. Procenite ovu prozu van svakog pitanja težnje, načelâ, ličnog ukusa, procenite je iz milosrđa svoje duše, suštinske lucidnosti Vašeg duha, promislite je svim svojim srcem.
Ova proza verovatno upućuje na mozak, dušu koja postoji, kojoj pripada određeno mesto. Zarad opipljivog zračenja ove duše, ne gonite je sem ako se Vaša svest pobuni iz svih snaga, ali ako budete imali kakvu god sumnju, neka se reši u moju korist.
Uzdam se u Vaš sud.
Antonen Arto
Jacques Rivière
________________________________________POST-SKRIPTUM JEDNOG PISMA U KOM SU RAZMATRANE NEKE KNJIŽEVNE POSTAVKE ŽAKA RIVIJERA
Reći ćete mi: da bi se iznelo mišljenje o takvim pitanjima, potreban je drugačiji duševni sklop i drugačija pronicljivost. E pa, u tome je samo moja slabost, samo moja besmislenost što želim da pišem po svaku cenu i da se izražavam.
Ja sam čovek koji je mnogo propatio od duha, i po tom osnovu imam pravo da govorim. Znam kako se to odvija unutra. Jednom zasvagda sam pristao da se podvrgnem svojoj inferiornosti. Pa ipak nisam glup. Znam da bi se moralo misliti dalje nego što dopirem ja, možda i drugačije. Sve što ja očekujem je da mi se promeni mozak, da se otvore njegove gornje ladice. Za sat vremena, možda i sutra, promeniću mišljenje, ali ova trenutna misao opstaje, neću dopustiti da moja misao iščezne.
A.A.
KRIK
Maleni pesnik od nebesa
Otvara kapke svoga srca.
Nebesa se trvu. Zaborav
Iskorenjuje simfoniju.
Konjušaru ta luda kuća
Nad čijim vukovima bdiš
Ni ne sumnja u splet jarosti
Koje tinjaju pod ložnicom
Svoda nad nama razapetog.
A i vi tišino i noći
Ućutkajte sve nečistoće
Nebo velikim koracima
Gazi ka raskršću zvukova.
Zvezda jede. A koso nebo
Otvara let ka vrhovima
Noć će pomesti sve otpatke
Ručka kojim se zasitismo.
Po zemlji se vuče puž golać
Deset hiljada belih ruku
Pozdravlja ga puzi onuda
Kuda se zemlja raspršila.
Anđeli se vratiše mirno
Neizazvani bestidnošću
Kad se podiže istinski glas
Duha što ih je zazivao.
Sunce što je od dana niže
Zapljuskivaše celo more.
Čudesan premda jasan san
Rodi se na zemlji u rasulu.
Maleni pesnik izgubljen
Ostavi nebo iza sebe
Prekozemaljska zamisao
Nastani mu kosmato srce.
*
Dva predanja su se susrela.
Ali naše zakukuljene misli
Nisu bile ne svome mestu,
Neka sve krene ispočetka.
A.A.
________________________________________
Antonen Arto Žaku Rivijeru
22. mart 1924.
Moje pismo je zaslužilo barem odgovor. Vratite, gospodine, pisma i rukopise.
Rado bih iznašao nešto pametno što sad valja reći, da odredim precizno šta nas udaljava, ali uzalud. Ja sam jedan još neuobličen duh, imbecil: mislite o meni kako Vam volja.
Antonen Arto.
________________________________________
Žak Rivijer Antonenu Artou
u Parizu, 25. marta 1924.
Dragi gospodine,
Naravno, sasvim sam Vašeg mišljenja, Vaša pisma zahtevaju odgovor; nisam do ovog trenutka mogao da Vam ga dam – i to je sve. Oprostite mi, molim Vas.
Jedna stvar me pogađa: kontrast između izuzetne preciznosti Vašeg dijagnostikovanja samoga sebe i neodređenosti, ili, barem, bezobličnosti ostvarenja u kojima se okušavate.
Nisam imao pravo, bez sumnje, u svom pismu od prošle godine, što sam želeo da Vas tešim po svaku cenu: činio sam kao što čine lekari koji tvrde da leče svoje pacijente odbijajući da im veruju, poričući neobičnost njihovog slučaja, na silu ih smatrajući zdravima. To je loša metoda. Kajem se zbog toga.
Čak i da o tome nisam imao drugoga suda, vaše uznemireno pisanje, koje posrće, rasklimatano, sa svih strana obuzeto tajnim vrtlozima, bilo je dovoljno da mi garantuje stvarno postojanje fenomena mentalne „erozije“ na koji se žalite.
Međutim, kako tako ubedljivo izbegavate vašu bolest kad pokušavate da je definišete? Treba li verovati da Vam strepnja daje tu snagu i tu lucidnost koje Vam nedostaju kada Vi sami niste u pitanju? Ili Vam pak blizina predmeta koji nastojite da zgrabite iznenada omogućava sasvim siguran plen? U svakom slučaju, analizirajući sopstveni duh, Vi postižete potpun i izvanredan uspeh, uspeh koji bi trebalo da Vam povrati veru baš u taj duh, jer je u istu ruku on takođe sredstvo koje Vam analize omogućava.
Još neke primedbe Vam takođe mogu pomoći, ne možda zato što biste u njima pronašli leka, već da biste barem istrpili svoju bolest. Te primedbe su opšteg reda. Na jednom mestu u Vašem pismu govorite o „krhkosti duha“. Ona je u preteranoj meri dokazana mentalnim poremećajima koje psihijatrija proučava i popisuje. Međutim, možda nije u dovoljnoj meri dokazano kako je i ona misao za koju se tvrdi da je zdrava zapravo proizvod rizičnih mehanizama.
Da duh postoji sam po sebi, da teži da živi od sopstvene suštine, da se razvija kod osobe uz određenu vrstu sebičnosti i bez brige o održavanju veze sa okolnim svetom, izgleda da u naše vreme, to ne može biti osporeno. Pol Valeri je na izuzetan način prikazao tu autonomiju funkcije misli u nama, u njegovoj čuvenoj Večeri sa g. Testom. Uzmemo li ga kao takvog, duh je vrsta pošasti; on se širi, konstantno napreduje u svim pravcima; i Vi sami beležite da je jedna od Vaših muka „poriv za mišljenjem, svaka krajnja raslojenost mišljenja“; mesta do kojih dopire duh su bezbrojna; nijedna ideja ga ne blokira; nijedna ideja ga ne umara niti zadovoljava; čak i ta privremena zadovoljstva koje vežbom pronalaze naše telesne funkcije su mu nepoznata. Čovek koji misli troši se do srži. Na stranu romantizam, nema drugog izlaza iz čiste misli osim smrti.
Postoji čitava jedna književnost – znam da vas ona obuzima onoliko koliko interesuje i mene – koja je proizvod trenutnog i, ako mogu tako da se izrazim, životinjskog funkcionisanja duha. Ona izgleda kao ogromno polje pod ruševinama; stubovi koji stoje, održali su se samo pukom igrom slučaja. Slučaj njome vlada, kao i neka vrsta sumorne višestrukosti. Može se reći da je ona najtačniji i najdirektniji izraz tog čudovišta koje svaki čovek nosi u sebi, pokušavajući ipak po instinktivnoj navici da ga ukroti činjenicama i iskustvom.
Ali, reći ćete mi vi, da li je upravo to ono što bi trebalo nazvati „krhkošću duha“? Ja se žalim na jednu slabost, a Vi mi opisujete neku drugu bolest koja se javlja iz preterane snage, zbog prevelike moći.
Izložiću svoju misao malo jezgrovitije: duh je krhak zato što ima potrebu za preprekama, – naknadno stečenim preprekama. Ako je sâm, gubi se, uništava. Čini mi se da su ta mentalna „erozija“, kao i ta unutrašnja „razbojništva“, to „uništenje“ misli „u svojoj suštini“ koje utiču na vašu misao, izazvane jedino prevelikom slobodom koju joj pružate. Ono što ga osujećuje je apsolutno. Da bi se održao, duhu je potrebna granica, kao i da mu na put stane srećna neprovidnost iskustva. Jedini lek za ludilo je upravo nevinost činjenica.
Kada prihvatite mentalni plan, prihvatićete sve muke i zasigurno sva popuštanja duha. Ako se pod mišlju podrazumeva stvaranje, kao što izgleda da Vi radite većinom vremena, ona mora treba po svu cenu da bude relativna; sigurnost, neprekidnost i snaga se jedino mogu pronaći ukoliko se duh nečim bavi.
Znam: ima nečega što naliči pijanstvu u trenutku njegove čiste emanacije, u tom trenutku kada njegova fluidnost direktno napusti mozak i susretne određenu količinu prostorâ, određenu količinu stupnjeva i planova na koje bi se proširila. Taj sasvim subjektivan utisak celokupne slobode, a čak i celokupne umne slobode, upravo je to ono što su naši „nadrealisti“ pokušali da dočaraju dogmom četvrte poetske dimenzije. Ali kazna za taj zamah je sasvim blizu: moguće univerzalno se pretvara u konkretne nemogućnosti; da bi ga osvetila, uhvaćena utvara nalazi dvadeset unutrašnjih utvara koje nas parališu, koje proždiru našu duhovnu srž.
Treba li reći da normalno funkcionisanje duha mora da se sastoji u servilnoj imitaciji onoga što je dato i da misliti samo znači reprodukovati? Ne verujem u to; treba birati šta želimo „proizvesti“ i paziti da to uvek bude nešto što nije isključivo definisano, nije isključivo pojmljivo, nego je takođe i nepoznato; da bi duh stekao svu svoju moć, potrebno je da ono konkretno preuzme funkciju tajanstvenog. Svaka uspela „misao“, svaki jezik koji uzbuđuje, reči po kojima se prepoznaje pisac, uvek su rezultat kompromisa između velike količine inteligencije koja izlazi iz njega i neznanja koje ga obuzima, iznenađenja, osujećenja. Ispravnost određenog izraza u sebi uvek sadrži ostatke hipoteze; reč treba da pogodi gluv predmet i to pre nego što do njega dopre razum. Međutim tamo gde predmet i prepreka ne uspevaju u potpunosti, duh nastavlja, nepokolebljiv i slab; i sve se rastapa u ogromnoj neizvesnosti.
Ja o Vama možda sudim istovremeno sa preapstraktne tačke gledišta, sa previše ličnim preokupacijama: čini mi se, međutim, da se Vaš slučaj razjašnjava u velikom delu uvidima koje sam Vam upravo izložio, malo preopširno možda, i da potpada pod opštu shemu koju sam pokušao da ocrtam. Sve dok budete puštali da se Vaša intelektualna moć razliva po apsolutnom, na nju deluju talasi, nemoći joj stvaraju pukotine, podložna je napadu razarajućih vetrova koji je razlažu; međutim sve dok je Vi, nakon što je strepnja povrati Vašem duhu, usmeravate na taj blizak Vam i tajanstven predmet, ona se zgušnjava, pojačava, postaje korisna i pristupačna i pruža Vam pozitivne rezultate, odnosno istine koje su iskazane tako da se do njih lako dopire, da su dostupne drugima, a to zatim prevazilazi Vaše muke, Vaše sâmo postojanje, čineći Vas većim i jačim, pružajući Vam jedinu stvarnost za koju čovek može očekivati da će uspeti da je pokori svojom sopstvenom snagom, stvarnost u drugome.
Ja nisam optimista u biti; međutim odbijam da gubim nadu u Vas. Vi ste mi vrlo dragi; krivo sam postupio što sam Vas toliko dugo lišio bilo kakve novosti.
Čuvam vašu pesmu. Pošaljite mi sve na čemu budete radili.
Budite uvereni u moje najiskrenije poštovanje.
Žak Rivijer.
________________________________________
Antonen Arto Žaku Rivijeru
Pariz, 7. maj 1924.
Veoma dragi gospodine,
Da se vratimo na jednu već prastaru raspravu, dovoljno je na trenutak zamisliti da se moja nesposobnost izražavanja primeni na najnužnije potrebe mog života, na moje najneodložnije mogućnosti, – i na patnju koja potom usledi, da biste razumeli da pomama nije razlog mog odustajanja. Ja sam poeziji na raspolaganju. Samo usled sporednih okolnosti, nezavisnih od mog mišljenja, ne uspevam da se ostvarim. Meni je dovoljno da verujem da posedujem mogućnosti kristalizacije stvari, u nužne oblike, sa nužnim rečima.
Morao sam da sačekam da prođe ovoliko vremena da bih bio u stanju da vam uputim ovo pisamce koje je jasno samim tim što nije dobro napisano. Na osnovu toga možete izvući zaključke koji se nameću sami.
Jedna mi je stvar i dalje nejasna u Vašem pismu: kako nameravate da upotrebite pesmu koju sam Vam poslao. Dočepali ste se jednog komadića mene; književnost u užem smislu ne tiče me se mnogo, ali ako slučajno procenite da je pogodna za objavljivanje, molim Vas, pošaljite mi korekturu, veoma mi je stalo da izmenim dve-tri reči.
Sve najlepše misli.
Antonen Arto.
________________________________________
Žak Rivijer Antonenu Artou
24. maj 1924.
Dragi gospodine,
Na um mi je pala ideja kojoj sam se neko vreme odupirao, ali kojoj naposletku nisam mogao odoleti. Na Vama je da o njoj razmislite. Želim da Vam se ona dopadne. Ona je uostalom još podložna razmatranju.
Zašto ne bismo objavili pismo ili pisma koje ste mi poslali? Skoro sam ponovo čitao još ono od 29. januara, zaista je u celosti izvanredno.
Samo bi još trebalo da uložimo mali napor da ta pisma transponujemo. Odnosno, nadenuli bismo pošiljaocu i primaocu izmišljena imena. Mogao bih možda i da napišem odgovor na osnovama onog pisma koje sam Vam poslao, ali razrađeniji i ne toliko ličan. Takođe bismo mogli možda i da u njih ubacimo fragment iz Vaših pesama ili vašeg eseja o Učelu? Sve to bi sačinjavalo jedan mali epistolarni roman koji bi bio zaista interesantan.
Recite mi šta o tome mislite, i u iščekivanju Vašeg odgovora smatrajte me iskreno Vašim.
Žak Rivijer.
________________________________________
Antonen Arto Žaku Rivijeru
25. maj 1924.
Dragi gospodine,
Zašto lagati, zarad čega pokušavati da se na književni plan iznese nešto što je sam krik života, zašto pripisivati fiktivnost nečemu što je sačinjeno od neiskorenjive srži duše, nečemu što je poput žalopojke realnosti? Da, dopada mi se Vaša ideja, raduje me, ispunjava, ali pod uslovom da čitaocu pružimo utisak da ne prisustvuje krivotvorenom radu. Imamo pravo da lažemo, ali ne kad je reč o suštini stvari. Nije mi stalo da potpišem pisma svojim imenom. Ali apsolutno je nužno da čitalac veruje da u rukama drži elemente proživljenog romana. Valjalo bi objaviti moja pisma od prvog do poslednjeg, i vratiti se zbog toga sve do juna 1923. Potrebno je da čitalac dobije sve elemente rasprave.
Čovek sebe zaposeda tek u bljeskovima, pa čak i kad se zaposedne, ne doseže do sebe potpuno. Ne ostvaruje taj neprekidni sklad svojih snaga bez kog je svako istinsko stvaranje nemoguće. Taj čovek ipak postoji. Hoću reći da on poseduje jednu drugačiju realnost, koja mu pridaje vrednost. Zaslužuje li da ga osudimo na ništavilo pod izgovorom da mu polazi za rukom da iznedri samo fragmente samog sebe? Ni vi ne verujete u to, a dokaz je to koliki značaj pridajete ovim fragmentima. Dugo sam nameravao da Vam predložim da se sakupe. Nisam se usuđivao do danas, a Vaše pismo odgovara mojoj želji. Time hoću da Vam kažem sa kakvim zadovoljstvom dočekujem ideju koju iznosite.
Savršeno sam svestan prekida i trzaja u mojim pesmama, trzaja koji dotiču samu srž inspiracije i koji potiču iz moje neizbrisive nemoći da se usredsredim na jednu stvar. Usled fiziološke slabosti, slabosti koja dotiče samu srž onoga što se uobičajeno naziva dušom, a koja je emanacija naše nervne snage ugrušane oko stvari. Ali od te slabosti pati cela epoha. Npr.: Tristan Cara, Andre Breton, Pjer Reverdi. Ali njihova duša nije fiziološki pogođena, suštinski, ona je pogođena u svim tačkama u kojima se dodiruje s nečim drugim, ona nije izvan misli; onda, otkuda dolazi zlo, da li je to zaista bolest epohe, nekakvo čudo koje lebdi u vazduhu, kosmičko i podmuklo čudo ili otkriće novog sveta, istinsko proširenje realnosti? Bez obzira na sve, oni ne pate, a ja patim, i to ne samo duhom, već i svojim svakodnevnim telom i dušom. Ta neprilagođenost predmetu koja odlikuje čitavu književnost kod mene je neprilagođenost životu. Ja zaista mogu reći da nisam na ovom svetu, i to nije jednostavan duševni stav. Čini mi se da moje poslednje pesme pokazuju izvestan napredak. Da li se one zaista ne mogu u celini objaviti? Uostalom, nije važno, draže mi je da se pokažem ovakvim kakav jesam, u svom nepostojanju i iskorenjenosti. U svakom slučaju, mogli bi se objaviti dobri delovi. Verujem da su poneke strofe dobre ako se izdvoje. Samo sklapanje im uništava vrednost. Vi ćete sami izabrati ove fragmente, razvrstaćete pisma. Tu više ne sudim ja. Ali pre svega mi je stalo da ne nastane nesporazum po prirodi pojava koje navodim u svoju odbranu. Čitalac treba da veruje u stvarnu bolest, a ne u nekakav fenomen epohe, u bolest koja dotiče suštinu bića i njegove glavne mogućnosti izražavanja, i koja se primenjuje na čitav jedan život.
Bolest koja napada dušu u njenoj najdubljoj realnosti, koja joj zaražava manifestacije. Otrov postojanja. Istinska paraliza. Bolest koja vam otima reč, sećanje, koja vam istrebljuje misao.
Mislim da sam dovoljno rekao da biste me shvatili, objavite i ovo poslednje pismo. Dovršavajući ga, uočavam da će moći da posluži kao pregled i zaključak mog udela u raspravi.
Dragi gospodine, budite sigurni u moju duboku i srdačnu zahvalnost.
Antonen Arto.
________________________________________
Antonen Arto Žaku Rivijeru
6. jun 1924.
Dragi gospodine,
Moj misaoni život ispunjen je pakosnim sumnjama i nestalnim sigurnostima koje se izražavaju lucidnim i koherentnim rečima. A moje slabosti su tananije ustrojene, same su embrionalne i loše formulisane. One imaju koren, koren strepnje koji dotiče srce života; ali ne poseduju životni nered, u njima se ne oseća taj kosmički dah duše koja je uzdrmana u svojim osnovama. Te slabosti pripadaju duhu koji nije sposoban da misli svoju slabost, inače bi je izrazio gustim i delotvornim rečima. U tome je, gospodine, srž problema: imati u sebi neodvojivu realnost i materijalnu blistavost osećanja, do te mere da ne može a da se ne izrazi, imati bogatstvo reči, naučenih formulacija, koje bi mogle da se sprovedu, da posluže; ali u odsudnom trenutku kad se duša sprema da uredi svoje bogatstvo, svoja otkrića, to otkrovenje, u tom nesvesnom minutu kad se stvar nalazi na tački emanacije, neka viša pakosna sila spopadne dušu poput vitriola, napadne masu reč-i-slika, napadne masu osećanja, ostavivši mene zadihanog, na samom pragu života.
A sad, pretpostavite da telesno osetim prolazak te volje, da me potresa nepredviđenim i iznenadnim elektricetom, ponovljenim elektricitetom. Pretpostavite da sve moje misaone trenutke izvesnim danima potresaju ti duboki uragani, koje ništa spolja ne odaje. I recite mi da li bi se bilo kakvo književno delo moglo prilagoditi takvim stanjima. Koji bi im se mozak odupro? Čija ličnost se ne bi rasula u njima? Kad bih samo smogao snage za takav luksuz, podvrgao bih tom uzastopnom bolu bilo koji slavni um, bilo kog starog ili mladog pisca koji stvara, i čija nastala misao predstavlja autoritet, tek da vidim šta bi od nje ostalo. Ne treba prebrzo suditi o ljudima, treba im verovati do apsurda, do srži. Ova neizvesna dela koja vam često izgledaju kao proizvod uma koji još uvek nije svoj, i koji možda nikad neće postati sasvim svoj, ko zna kakav mozak kriju, kakvu životnu snagu, kakvu misaonu groznicu koju samo okolnosti ograničavaju. Dosta sam govorio o sebi i o svojim budućim delima, jedino što zahtevam je da osetim svoj mozak.
Antonen Arto.
________________________________________
Žak Rivijer Antonenu Artou
Pariz, 8. jun 1924.
Dragi gospodine,
Možda sam malo indiskretno, sa svojim idejama i predrasudama, zauzeo mesto Vaše muke, Vaše jedinstvenosti. Možda sam pričao onda kad je trebalo razumeti i žaliti. Hteo sam da Vas utešim, izlečim. To svakako dolazi iz izvesnog besa, kako uvek reagujem za svoj račun, u smislu života. Boreći se sa životom, priznaću poraz tek kada prestanem da dišem.
Vaša poslednja pisma u kojima je reč „duša“ skoro zamenila nekolika puta reč „duh“, bude u meni još veću simpatiju, ali stidljiviju nego što su bile prethodne. Osećam da dodirujem duboku i ličnu bedu; neodlučan sam pred bolestima koje samo naslutiti mogu. Međutim, možda će Vas taj zabranjeni stav spasiti i ohrabriti više nego moja prethodna umovanja.
Pa ipak, zar mi nikako nije dato da razumem Vaše muke? Kažete: „čovek sebe zaposeda tek u bljeskovima, pa čak i kad se zaposedne, ne doseže do sebe potpuno.“. Taj čovek, to ste Vi; ali mogu Vam reći da sam to takođe i ja. Ne poznajem ništa što naliči Vašim „uraganima“ ni toj „pakosnoj volji“ koja „spolja napada dušu“ i njene mogućnosti izražavanja. Međutim, iako je uopšteniji, bezbolniji, utisak koji ponekad imam o svojoj podređenosti samom sebi nije manje razgovetan.
Kao i Vi, i ja odbacujem prosti simbol inspiracije, da bih objasnio druge procese kroz koje prolazim. Radi se o nečemu dubljem, „supstancijalnijem“ (substantiel), ako smem tu reč da koristim u drugom značenju, od nekakvog dobrog vetra koji može, a i ne mora, da dođe iz dubine duše; reč je o stupnjevima koje prelazim u sopstvenoj stvarnosti. Nažalost, ne voljno, već potpuno slučajno!
Izuzetno je to što sama činjenica mog postojanja, kako Vi to kod sebe sami primećujete, ni u jednom slučaju kod mene nije predmet ozbiljne sumnje; uvek mi ostaje nešto moje, ali to je veoma često nešto siromašno, nespretno, bolesno i skoro sumnjivo. U tim trenucima ne gubim poimanje svoje celokupne stvarnosti; već ponekad svu nadu da ću ikada njome ponovo vladati. Ona je kao krov nad mojom glavom koji se čudom održava u vazduhu i do čije visine se ni na koji način neću ponovo izgraditi.
Moja osećanja, moje ideje – iste kao i obično – u meni se javljaju na u neku ruku fantastičan način; one su toliko oslabljene, toliko hipotetične da izgleda da su deo čiste filozofske spekulacije, međutim one su još tu, ali me posmatraju kao da žele da se divim njihovom odsustvu.
Prust je opisao „isprekidanosti srca“ („les intermittences du cœur“); sada bi trebalo opisati prekide bića.
Očigledno je da postoje fiziološki razlozi tih gubljenja duše, koje je često prilično lako utvrditi. Pričate o duši „kao o zgrušavanju naše nervne snage“, kažete da ona može biti „fiziološki pogođena“. Slažem se da ona u velikoj meri zavisi od nervnog sistema. Međutim te krize su tako nestalne da u određenim trenucima razumem kako se lako dođe u iskušenje da se traži, kao što to Vi činite, mistično objašnjenje „pakosne volje“, koja se spolja ostrvila na svoje umanjenje.
U svakom slučaju, činjenica je, mislim, da je jedna čitava kategorija ljudi podložna oscilacijama na nivou bića. Koliko smo samo puta, mahinalno ulazeći u poznato psihološko stanje, naglo otkrili da nas ono prevazilazi, ili da smo mu na tajanstven način postali neravnopravni! Koliko puta samo nam je naše uobičajeno ponašanje odjednom postalo lažno, pa čak i fiktivno, u nedostatku duhovnih ili „suštinskih“ izvora koji bi trebalo da ga hrane!
Gde odlazi i odakle se vraća naše biće, koje se celokupna psihologija do današnjih dana pretvarala da smatra nepromenjivim? To je skoro nerešiv problem, ako ne pribegavamo nekoj religijskoj dogmi, kao što je Milost, na primer. Divim se što se naše doba (mislim na Pirandela, na Prusta, kod kojih je to implicitno) usudilo da postavi taj problem ostavljajući ga pod upitnikom, ograničivši se na strepnju.
„Fiziološki pogođena duša“. To je užasno nasledstvo. Međutim mislim da sa nekog određenog stanovišta, stanovišta vidovitosti, to takođe može biti privilegija. Ona je jedini način na koji možemo da se malo razumemo, da se vidimo, u najmanju ruku. Ko ne poznaje svoju depresiju, ko nikad ne oseća kako mu se telo dočepalo duše, kako ju je napala slabost, taj je nesposoban da spozna ikakvu istinu o čoveku; treba gledati sa visine, treba sagledati naličje; treba doći do stupnja na kome se ne može pomeriti, nadati ni verovati, da bi se došlo do zaključaka. Kako ćemo razaznati svoje intelektualne ili moralne mehanizme ako ih privremeno nismo lišeni? Mora da je to uteha onima koji ekperimentišu sa smrću u malim dozama, da su oni jedini koji su donekle shvatili kako je sačinjen život.
Potom „tako napadno komadanje patnje“ sprečava da se u njima izdigne smešni oblak taštine. Pišete mi: „Da bih se izlečio od tuđeg suda, održavam svu distancu koja me razdvaja od sebe samog“ U tome je korist te „distance“: ona „nas leči od tuđeg suda“; ona nas sprečava da radimo bilo šta ne bismo li je zaveli, ne bismo li se navikli na nju; ona nas održava u čistoti i uprkos različitim oblicima koje poprima naša stvarnost, ona nam pruža viši stupanj identiteta sa nama samima.
Naravno, zdravlje je jedini prihvatljiv ideal, jedini kome neko koga nazivam čovekom ima pravo da teži, ali ako je ono isprva dato biću, ono mu krije pola sveta.
Ponovo sam, iako to nisam želeo, počeo da Vas tešim, pokušavajući da Vam pokažem koliko, čak u pitanju postojanja, „normalno stanje“, može biti nesigurno. Iz sveg srca želim da Vam opisani stupnjevi budu dostupni, koliko u smeru uzdizanja, toliko i u drugom. Zašto bi Vam trenutak ispunjenosti, jednakosti sa samim sobom, nakon svega bio nedostupan, ako imate hrabrosti da ga želite. Apsolutna opasnost vreba samo onog ko se prepusti; potpuna smrt dolazi samo onome ko se za smrt veže.
Primite moje duboke simpatije
Žak Rivijer.
(izvor: Antonin Artaud, Ombilic des Limbes, suivi de Le Pèse-nerfs, Gallimard, coll. Poésie, 1968.)
preveli sa francuskog:
Slobodan Ivanović (Žak Rivijer)
Bojan Savić Ostojić (Antonen Arto)
izvor
http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_15/o%20poeziji/2_arto_rivijer.html
Нема коментара:
Постави коментар