Robert Sekli, tri priče

USLUŽNA RUKA

Trevis je stigao do kraja svog konopca - najmanje dvanaesti put. Upravo su ga otpustili s posla; a u ruci je držao sredstvo za prekraćivanje jedne egzistencije koja mu nije pružala ništa sem poniženja. Otrov u ovoj bočici-zvao se bellis annabula-bio je brz, siguran, i apsolutno bezbolan. Ukrao ga je u laboratoriji gde je radio do pre nedelju dana; bio je korišćen za fiksirenje ugljika. Trevis je isplanirao da fiksira samoga sebe, jednom zauvek.

Nekolicina njegovih preosrtalih prijatelja smatrali su da on nije ništa drugo do osoba koja želi da na sebe skrene pažnju, budući da je već desetak puta ranije pokušao da uradi takvu stvar. E pa, ovoga puta on će im pokazati! Videće oni da li je imao smelosti da to učini, a onda će im biti žao...

Pomisao na suprugu deginitivno je očeličila Trevisa u njegovoj odlučnosti. Tokom deset godina braka njena ljubav je prošla kroz ravnodušnost u mržnju - oštru, nadmenu, jetku vrstu mržnje spram koje je on bio bespomoćan.

Učini to sada! Govorio je sebi. Zatvorio je oči, podigao bočicu...

Onda je jedna ruka odbacila bočicu! Čuo je strog glas svoje supruge:

- Šta to radiš?

- Mislim da je očigledno - rekao je Trevis, bespomoćno sležući ramenima.

Ona je proučavala njegovo lice. Bila je krupna, trezvena žena, sa retkom sposobnošću za beskrajnu mržnju. Ali sada joj se lice umekšalo.

- Stvarno si to nameravao ovoga puta, jel da?

- Nije važno - uzvrati Trevis. - Sutra ili sledeće nedelje ću to da učinim.

- Uopšte nisam verovala da je to u tebi - reče ona.- Pretvostavljam da sam ti život učinila prilično nemogućim. Ja sam osoba koja hoće da sve bude po njenom, pošto poto.

- Ne shvatam zašto si sprečila - rece Trevis. - Na kraju krajeva, ti me mrziš.

Njegova žena nije odgovorila. Nije moguće da se promenila... Ali ovo je bilo prvi put da ju je Trevis takvu video.

- Pogrešno sam te procenila - reče ona najzad. - Mislila sam da samo blefiraš. Sećaš li se kad si zapretio da ćeš da skočiš s prozora? Naslonio si se... evo ovako.

Njegova žena se nagnula kroz prozor, sa telom nadnetim iznad ulice dvadeset spratova niže.

- Nemoj to da činis! - reče Trevis oštro. - Hvata me vrtoglavica.

Ona se odmakla, osmehujući se. -Čudno da to dolazi s tvoje strane. Nemoj kazati da ponovo osećaš ljubav prema životu!

- Mogao bih - reče Trevis - samo bismo ti i ja...

- Možda - reče ona, i Trevis odjednom oseti iskru nade. Žene su tako čudne! Ona se osmehnula. Položila je svoje ruke na njegova ramena i rekla:

- Prevarila sam se, dragi. Ti pojma nemaš kakva su moja osećanja prema tebi.

Trevis uopšte nije mogao da odgovori. Bio je uzbuđen. Snažne, usrdne ruke supruge položene ne njegova ramena pokrenule su ga neizrecivo-pravo kroz prozor.

Dok je padao prema ulici, Trevis je mogao ćuti kako mu njegova žena dovikuje:

- Vidiš, dragi, htela sam da to uradim na moj način!




MUšKARAC KOJI JE VOLEO

Mozda nikada nije postojao muškarac koji je voleo tako duboko i tako beznadežno kao siroti Džoni Diks. Bio je čudan, sumoran čovek, ali sa jakom vijugom za biznis. Na njegovu nesreću, zaljubio se u Džejn Dejvis, vladajuću lepoticu svojih dana, i isto toliko pametnu koliko i lepu. Neki kažu da je bila bezdušna; ali sama Džejn naglašava da je od početka obeshrabrila Diksa, i da se krivica za tragičan splet događaja koji su proistekli iz te strasti ne može svaliti na nju.

Gotovo pet godina, prema Džejninom kazivanju, ona je odbijala Diksove ponude za brak. Punih šest meseci nije ga videla; na kraju je pristala da provede jedno popodne s njim, a zatim da ga više nikada ne vidi. Ona tvrdi da je počela da ga se plaši - mada niko ne može da zamisli Džejn uplašenu.

Diks je odsetao s njom do svog nedavno stečenog poseda. Poslovi su mu išli dobro, ali ljubav je izneverila. U veoma turobnom rasploženju i očajanju predložio joj je brak - i kao obično bio odbijen.

Onda je pomahnitao. Džejn kaže da se još uvek može prisetiti onih velikih, nezgrapnih šaka kako se smotavaju oko njenog vrata - i sva njena pamet i lepota bili su bezvredni dok se nesvestica sklapala nad njom.

Došla je k sebi nekoliko časova kasnije i ustanovila da se nalazi u nekoj pećini. Jedan dugačak, težak lanac bio je obavijen oko njenog članka, pričvršćen staromodnim katancem. Pri mutnoj svetlosti sveće mogla je da vidi Diksa kako sedi na obližnjem kamenu.

Džejn je pogledala lanac i rekla: - Smesta ga otključaj.

- Nikada- odgovorio je Diks. - Već odavno sam isplanirao ovo. Mi se nalazimo u jednoj pećini ispod mog imanja. Niko nikada neće pronaći ovo mesto. Ili tebe. Ili mene.

Džejn se osvrnula oko sebe i videla da je pećina nakrcana konzerviranom hranom, knjigama, fenjerima i lekovima. U blizini se nalazila i jedna duboka bara bistre vode; u stvari, bilo je tu sve što je čoveku potrebno za veoma dug boravak. Videla je, isto tako, da je Diks potpuno lud.

- Ovde ima dovoljno za trideset godina - rekao je Diks. - Sve sam vrlo pažljivo isplanirao. Sada  možeš da me  mrziš, Džejn, ali ne mari ništa. Mogu da čekam godinu ili dve. Na kraju ćeš me zavoleti.

Onda širokim zamahom, Diks je izvukao još jedan teški lanac. Kao i Džejnin, bio je pričvršćen za zid pećine. Zaključao je gvozdene lisičine obavijene oko svog članka i bacio ključ u duboku baru. Posle toga je seo, prekrstio ruke na grudima i počeo da čeka... I uvek kad priča svoju priču, Džejn ukazuje da je to bio trenutak krajnjeg užasa.

Na pitanje kako je pobegla, Džejn kaže da je to bilo lako. Diks, sa rukama prekrštenim na grudima, najzad je zaspao; a Džejn je otključala katanac svojih lisičina jednom ukosnicom. Onda je na vrhovima prstiju izašla iz pećine.

- Ali, šta je sa Džonijem Diksom? - uvek neko upita. A Džejn sleže ramenima.

- Pojma nemam - kaže ona. - Pretpostavljam da je izašao ubrzo nakon što sam to ja učinila i da ga je bilo previše sramota da se javno pokazuje. Shvatate, mogla sam ga ostaviti samog i bespomoćnog u pećini. Lud, kakav je bio, osećala sam da zaslužuje šansu. Pre nego što sam otišla, spustila sam moju ukosnicu pored njega...

- Ja se nadam da je nezgrapni prikan bio kadar da je iskoristi - dodaje Džejn uvek. - Za to je potrebna prilično specijalna vijuga, znate...




žELJA

Fremk Moris je bio čovek sa jednom opsesijom. Drugi poput njega prikupljali su brda novina ili kilometre konca; ili su proveli čitav život u pokušajima da izmisle siguran sistem za klađenje, ili pouzdan način da se zaradi na berzi. Osobena opsesija Frenka Morisa bila je magija.

Živeo je potpuno sam u iznajmljenoj sobi, a njegovo jedino društvo bila je jedna mačka. Njegovi stolovi i stolice bili su zakrčeni drevnim rukopisima, zidovi prekriveni čarobnjačkim alatkama, a ormari napunjeni magičnim travama i mirisavim uljima. Ljudi su ga ostavljali na miru, i Frenku se to dopalo. Znao je da će jednog dana pronaći pravu čaroliju, a tada će se demon pojaviti i uslišiti mu jednu veličanstvenu želju. Noću je sanjao o tome; a izjutra se ponovo vraćao svojim formulama. Njegova crna mačka ležala je u blizini, upola zatvorenih žutih očiju, prava slika i prilika magije. A Frenk je dirinčio, isprobavajući beskonačne permutacije svojih formula.

Već se toliko navikao na promašaje da ga je uspeh iznenadio. Jedan pramen dima pojavio se u petouglu na podu. Demon se polako oblikovao; i Frenk, koji je tako dugo sanjao o ovom trenutku, oseti kako drhti od straha. Na neki način, tokom svih tih godina, on nikada nije doneo odluku šta će da zatraži kad se demon zaista pojavi.

Pramen dima izrastao je u jednu golemu sivu spobodu. Frenk je koračao tamo- amo, kršio ruke, milovao mačku, škripao zubima, grizao nokte, i očajnički se upinjao da misli. Ali, šta da poželi? Bogatstvo? Ili je moć bila vrednija? Ili bi neka skromnija želja bila pouzdanija?

Demon se sada potpuno oformio. Njegova šiljata glava dodirivala je tamnicu, a usne su mu bile izvijene u đavolsko cerenje. - Tvoja želja! - prodrao se đavo, glasom tako snažnim da su Frenk i njegova mačka ustuknuli.

Njegova želja... Kakva bi trebalo da bude? Trenuci su isticali; demon je postajao nestrpljiv. Ako ne požuri, on bi mogao da ode, da se nikada više ne vrati.

Ali, posle dvadeset godina stremljenja, Frenk je želeo da izrazi najbolju moguću želju. Ponovo je razmišljao o raznim preimućstvima koja je nudila moć, ili bogatstvo, ili besmrtnost. A onda, upravo kad je bio spreman da se odluči, video je kako mu se đavo ponovo ceri.

- To je nepravilno - rekao je đavo. - Ali mislim da ispunjava uslove.

Frenk nije znao o čemu to đavo govori. A onda ga je preplavio talas vrtoglavice, i prostorija je postala mračna. Kad mu se vid vratio, Frenk je shvatio da demona više nema.

Propala stvar, mislio je. Demon je nestao, i sve je bilo kao što je bilo.

Pa, ne baš sasvim kao što je bilo. Jer, Frenk je zapazio da su mu uši izrasle dugačke, a nos postao još duži. Imao je sivo krzno umesto kože, a imao je i rep. Onaj izdajnički demon pretvorio ga je u životinju!

Onda je Frenk začuo neki šum iza sebe. Shvatio je šta se desilo, i potrčao brzinom očajanja, dok je prostorija okolo njega poprimala ogroman oblik.

Jedan jedini udarac obrušio se na njega, i on ugleda dlakavo lice da džinovskim zubima spremnim da zagrizu...

Frenk je znao da je oklevanje bilo uzrok njegove zle kobi. Sada je bilo jezivo očigledno da je njegova mačka prva izrazila želju - želju koju je demon usvojio.

I, sasvim prirodno, mačka je poželela miša.