KATEGORIJE

10. 3. 2016.

Stanislav Lem, Invazija sa Aldeberana



INVAZIJA SA ALDEBERANA – STANISLAV LEM



Desilo se to nedavno – čini mi se ustvari kao da je bilo juče. Dvojica stanovnika Aldeberana, pripadnici rase obdarene razumom, koja će biti otkrivena tek 2685. godine i koju će Nierarh (Linne 30 veka) klasaificirati kao grupu »coles tiaca« u rodu »megalopterygia« ukratko: dvojica predstavnika roda »megalopteryx ambigua flirx«, koje je Vrhovna skupština Aldeberana poslala da prouče mogućnosti za kolonizaciju planete u području VI parcijalne periferne tekuzone (PPT) – najpre su se spustili na Jupiter, gde su uzeli uzorke njegovog tla. Uverivši se da su ti uzorci pogodni za snabdevanje »telepathikusa (sistem za sporazumevanje), odlučili su istražiti odmah i treću planetu tog sistema – omanje nebesko telo, koje je oko središnje zvezde kružilo pravilnom putanjom.

Oba Aldeberanca podesiše svoje astromate na nadprostornu brzinui ubrzo se približiše atmosferi planete. Smanivši brzinu, nekoliko puta obleteše oko planete i počeše se spuštati ka njoj. Okeani i kontinenti sve sporije su promicali ispod njih. Možda bi trebalo spomenuti da Aldeberanci, za razliku od ljudi nislu leteli u raketama već obrnuto, rakete su bile u njima, osim sićušnog vrha.

Budući da im je obojici planeta bila potpuno nepoznata mesto spuštanja izabrali su slučajno. Kao bića koja vode računa o strategiji a i pravi sinovi visokorazvijene parastatičke civilizacije obično su se spuštali na liniju planetnog terminatora, odnosno na granicu između dana i noći na planeti.

Spustivši se meko na planetu napustiše svoje svemirsko vozilo – tačnije rečeno: odlepiše se od njega i poprimiše koncentričan oblik, karakterističan za sve metapterygire – monozoe i polizoe na nižem stepenu razvoja.

Sada bi valjalo opisati došljake ali njihova je spoljašnjost predobro poznata. Po mišljenju svih autora Aldeberanci, poput svih razvijenih bića iz područja Mlečnog puta, imaju mnogobrojne vrlo dugačke hvataljke nalik na ruke sa šakom sa šest prstiju, neobično velike, odbojne krakate glave i noge takođe sa po šest prstiju. Stariji od ove dvojice a ujedno i vođa, zvao se NGTRX, a mlađi, u zavičaju poznat kao stručnjak za planetarna pitanja – PWGDRK.

 Odmah nakon spuštanja došljaci su otkinuli nekoliko grana u grmlju oko svoga svemirskog broda i njime ga pokrili da bi ga sakrili od pogleda slučajnih prolaznika. Zatim su istovarili svoje uređaje – teremtak (analizator), napunjen i spreman za deovanje aldolicho  (odbrambeni sistem) i peripatetički telepathikus o kojem je već bilo reči.

Peripatetički telepathikus, zvan Pe-Te, je uređaj koji služi za sporazumevanje sa razumnim bićima drugih planeta i koji, zahvaljujući nadprostornim priključcima na super mozak može prevoditi na aldeberanski jezik sve što je napisano na sto devedeset šest hiljada galaktičkih jezika, narečja i žargona. Taj se urađaj razlikuje a i ostali, od zemaljskih, jer Aldeberanci, to će se otkriti tek 2685. godine, ne proizvode svoje uređaje i aparate nego oni nastaju iz semenki i jaja, koja se prethodno genetički usmeravaju prema potrebi.

Svojom spoljašnjošću ali ne samo njome, peripatetički telepathikus podseća na tvora, jer je iznutra ispunjen mesnatim semantičkim stanicama memorije; ima i mehanizam alveolarnog translatora (sistem za prevođenje glasova) kao i mnemonskomnestičku žlezdu. Uz to, spreda ima ekranske otvore (EO) svog interglokokoma odnosno interplanetarnog glosarsko – koherentno kontemplativnog komunikatora (sistem za međuplanetarna sporazumevanja).

Opremljeni najpotrebnijem pođoše. Telepathikusa su držali za upravljač, teremtak se kretao ispred njih – na njemu je bio pričvršćen i aldolicho.

Mesto prvog izviđanja nije moglo biti bolje. Bio je to predeo obrastao gustim grmljem, nad kojim su se navlačili večernji oblaci. Neposredno pre spuštanja uspeli su u daljini primetiti nešto nalik na crtu; mislili su da bi to mogao biti deo saobraćajnog sistema.

Dok su oko nepoznate planete obletali na velikoj visini zapazili su već i druge znake civilizacije – na primer: jedva primetni odsjaj na tamnoj poplulopti, verovatno osvetljene gradove. To im je pojačavalo nadu da će pronaći visokorazvijena bića, što su ustvari i želeli. Jer u to doba – pre propasti nedostojnog Sinsinatija, pred čijom agresivnošću se nisu mogli odbraniti ni stotine planeta vrlo udaljenih od Aldeberana – Aldeberanci su najradije osvajali naseljene planete, smatrajući to svojom istorijskom obavezom. Osim toga, nerado su kolonizovali nenastanjene planete jer su takvi poduhvati iziskivali opsežne građevinske, industrijske i druge investicije.

Oba izviđača teško su se probijala kroz gusto grmlje a nepoznate sićušne leteće nemani neprestano su ih bockale po rukama i glavi. Iznad sebe nisu videli gotovo ništa a što su dalje hodali to su ih jače šibale grane po krakatim glavama, jer rukama nisu stigli brzo razmicati šiblje pred sobom. Naravno, nipošto nisu nameravali sami osvojiti i  pokoriti planetu – to nije bilo u njihovoj moći. Oni su bili samo prethodnica, nakon njihovog povratka na Aldeberan imala bi se – zavisno od podataka u izveštaju – pripremiti velika invazija.

Aldolicho je na svakih nekoliko koraka zapinjao u grmlju pa su ga morali izvlačiti uz velike napore. Pri tome su morali paziti da ne dotaknu obarač, jer su se kroz njegovo meko krzno i previše jasno mogle opipati strelice kojima je bio napunjen. Stanovnici planete bez sumnje će ubrzo postati njegove žrtve.
 »Ne mogu se razaznati nikakvi tragovi ovdašnje civilizacije,« Zacvile PWGDRK posle otprilike sat hoda.
 »Ali video sam gradove.« Odgovori NGTRX.
»Uostalom stani... Stani, tamo preko je svetlije... To je sigurno ulica. Da pogledaj, ulica.«

Izbili su na čistinu ali ih je ona razočarala. Relativno široka, ravna čistina, nalik na ulicu, bila je pokrivena kašastom lepljivom supstancom, koju su na ivicama omeđivali složeni oblici valjkastih izbočina i udubljenja. Mnogi od tih oblika bili su načinjeni od kamena.

PWGDRK, specijalista za planetarna pitanja pomisli da se našli na izmet gigantosaurusa.

»Ovo nikako nije ulica,« reče on. Ni jedno aldebaransko vozilo na točkove ne bi se moglo ovde kretati.«

Odmah su analizirali uzorke tla, koje je pokupio teremtak; na njegovom čelu pročitali su rezultat ispisan fosforescentnim slovima: kašasto lepljiva stvar je mešavina oksida vodonika, aluminijuma i oksida silicijuma sa znatnim primesama blt (blata).
Nisu dakle naišli na trag gigantosaurusa.
 Pošli su dalje gazeći travu koja im je dopirala do najviše hvataljke. Iznenada iza sebe začuše neobično stenjanje. Zbog sve gušćeg mraka u prvi tren nisu mogli ništa razaznati.

»Pazi!« kriknu NGTRX .
Nešto je stenjući i njišući se jurilo ka njima – ogromno stvorenje ravnog čela, glomaznog trupa i glatke kože.

 »Nije li to Sinsitij?« uzbuđeno upita NGTRX.
Crni div odmiže pored njih – obojica su bili uveren da su videli točkove koji su divlje tutnjali kao na pravoj mašini. Upravo su se hteli primaći da bolje vide kada ih zalije prava bujica blata. Napola onesvešćeni a uprljani odozgo do dole, stadoše kao ukopani. Teka kada sa sebe stresoše najveće komade prljavštine potrčaše ka telepathikusu da saznaju nije li se iz krkljanja, škripe i tutnjave ove mašine, koja je projurila, moglo razaznati nešto smisleno.

»Nepravilni zvuci primitivnog potrošača ugljovodonika i kiseonika, koji radi pod uslovima za koje je namenjen,« pročitaše na ekranu telepathikusa začuđeno se pogledaše.

»Neobično.« reče PWGDRK. Posle kraćeg razmišljanja, bio je sklon prebrzom zaključivanju, doda:
 »Sadistoidalna civilizacija. Iživljava se na mašinama koje je sama stvorila.«

Telepathikus je u međuvremenu na ultraskopu uspeo načiniti savršenu sliku dvonožnog bića koje je sedelo u staklenom kućištu iznad glave mašine. Uz pomoć teremtaka koji je imao posebnu žlezdu za imitirajuće kopiranje svega i svačega, oni iz određene količine brzo promešane gline načine tačan model dvonošca u prirodnoj veličini, umotaše ga u plastičnu foliju tako da lutka poprimi prirodnu bledoružičastu boju, pa prema uputstvima teremtaka i telepathikusa oblikuju njen donji deo. Sve je to bilo gotovo za manje od 10 minuta. Iz tkanine stvorene na sličan način stvoriše i odeću nalik onoj koju je imao dvonožac u mašini. Obukoše lutku a potom se NGTRX spretno zavuče u njenu šuplju unutrašnjost. Pod ruku uze i telepathikusa a njegov prednji EO postavi pred usta lutke. Tako maskiran NGTRX pomicao je čas levu čas desnu nogu lutke hodajući kašastom stazom. PWGDRK ga je, noseći aldolicho, sledio na određenom razmaku. Ispred obojice se naravno kretao teremtak.

Ta operacija bila je tipična. Aldebaranci su takve maskarade oprobavali već na desetak planeta – uvek sa potpunim uspehom. Lutka je uvek sasvim slična nekom od običnih stanovnika planete te među prolaznicima s kojima bi se srela ne bi pobuđivala ni najmanju sumnju. NGTRX je nesmetano pokretao udove i glavu lutke a pomoću telepathikusa se mogao ispravno sporazumevati s pravim dvonišcima.

Spustila se mrkla noć. Na horizontu su se tek ponegde videla daleka svetla kuća. NGTRX je u svojoj odeći udario u nešto što mu je u mraku izgledalo poput mosta. Čuo je žubor vode koja je tekla ispod. Teremtak se i dalje kretao prvi. Iznenada se začu njegov poziv u pomoć – karakteristično zviždanje, cičanje i škripa – koju prekide glasno – pljus!
Budući da je NGTRX bio u lutki i ne bi se mogao zavući ispod mosta, PWGDRK se prilično namučio dok teremtaka nije sam izvukao iz vode. On je naime, uprkos oprezu pao u reku kroz rupu na mostu. Nije ni slutio da na mostu može biti rupa jer je nešto malo pre toga tu prošlo dvonoščevo vozilo.

»Klopka!« zaključi PWGDRK. »Otkrili su naš dolazak!«

NGTRX odgovori da ne veruje u to, ali nije hteo da se prepire i ćuteći pođoše dalje. Prešavši most ubrzo otkriše da se blatni put, kojim su išli razdvaja. Na sredini između dva kraka puta stajao je neki kosi stub a na njemu daska. Stub je bio klimav a zašiljeni kraj daske bio je okrenut ka zapadnom delu noćnog neba.

Teremtak na zapoved uperi svetlo svojih šest očiju na stub i Aldebaranci razaznaše natpis:

DOLNIE WEIS
5 km

Daska je bila već napola trula a slova na njoj jedva vidljiva.

»Ostatak prethodne civilizacije.«
Pretpostavi PWGDRK. Iz dubine lutke NGTRX upravi EO telepathikusa prema dasci. Putokaz, pročita na EO. Pogledao je ka PWGDRK-u. »Neobično...«

 »Stub je od celuloidnog drva, nagriženog buđi tipa arbaketulio papyraceata garg.« reče PWGDRK posle kraće nalize. »
To ukazujena civilizaciju iz pretkamenog doba!«

Osvetliše donji deo stuba. Dole u blatu opaziše komad tankog celuloidnog materijala na kojem su bila utisnuta neka slova. Videlo se samo nekoliko redova:
Iznad našeg gra...
U jutro sat...
U sedam i...
Telepthikus prevede a oni se začuđeno pogledaše.
»Ploča pokazuje u pravcu neba.« reče NGTRX. »Hmmm, to bi moglo odgovarati.«

 »Da, taj DOLNIE WIES je sigurno naziv njihovog trajnog satelita.«

 »Besmislica. Kako bi oni mogli imati satelit kad ni komad daske ne mogu iseći ravno?« Upita NGTRX iz unutrašnjosti veštačkog dvonošca.

»Neko vreme su se prepirali oko toga. Zatim osvetliše stub sa druge strane i otkriše nejasan, ukoso urezan natpis: Marija je divna...

»Ovo je bez sumnje šifrom iskazan podatak oeliptičnoj putanji njihovog satelita.« reče PWGDRK.

Upravo je nastavak natpisa premazao posebnom pastom u želji da ga učini vidljivim kada teremtak iz mraka ispusti opominjući ultracijuk.

 »Pažnja u zaklon!« javi NGTRX. Isključiše telemtak. S njim i s aldolichom PWGDRK se skloni uz ivicu blatnjavog puta; NGTRX takođe stade u stranu da ne bude previše uočljiv.

Trenuci napetog iščekivanja.

Neko se približavao. U prvi mah činilo se da je to razumni dvonožac jer se kretao uspravno. Neobično dvonožno biće razaznavalo se sve jasnije ali nije hodalo pravo nego po nekoj složenoj krivoj putanji, od jedne do druge ivice lepljivog puta. PWGDRK odmah počne beležiti krivulju ali shvati da je previše kompliovana. Iznenada stvorenje posrnu. Čuo se mukli udarac a onda frktanje. Neko vreme prilika je puzala – nema sumnje: puzala je! Na sve četiri a onda se ukaza u svoj veličini. Mrmljala je i dalje se krećući po sinusoidnoj putanji i prilazila je sve bliže. Povremeno je snažno zadrhtala ili zavijala.

»Beleži! Beleži i prevodi! Šta čekaš?« ljutio se NGTRX na telepathikusa. Napeto je osluškivao zvuke bića koje im je prilazilo.

»U ha ha! U ha ha ha'amo štap! U ha ha!« čulo se iz mraka. Zadnji EO telepathikusa nervozno je podrhtavao ali i dalje nije pokazivao ništa.

 »Zašto toliko krivuda? Da li je daljinski upravljan?« Zapita se PWGDRK nagnuvši se iznad aldolicha na ivici puta.

Biće je sada bilo tik pred njima. Prošlo je pored nakrivljenog stuba kad sa strane iskoči NGTRX priđe telepathikusu i uključi ga.

 »Dobro veče!« Umiljato reče telepathikus jezikom dvonošca, pri čemu je sjajno modulirao glas a NGTRX je oprugama uobličio masku u prijatan osmeh. Ovo se takođe ubrajalo u đavolski plan Aldebaranaca; bili su vrlo iskusni u porobljavanju planeta.

»Štaa? E – hik!« odgovori stvorenje njišući se u mestu. Oči su mu se polako približavale licu veštačkog dvonošca. NGTRX ni ne trepnu.

 »Visok stepen inteligencije, sad ćemo uspostaviti vezu!« pomisli PWGDRK koji se skrivao na ivici puta i uz bok stiskao aldolicho. NGTRX prekopča telepathikus na deo za premotavanje i u svom skrovištu poče razabirati upustva za uspostavljanje prvog taktičkog dodira.

Klimava prilika sasvim se primakla veštačkom dvonošcu a iz njegovog komunikativnog otvora začu se:

»Franneek! Da ti si...!«

NGTRX se prestravi: zar je stvor u stanju agresije? Zašto; zlovoljno je pritisao žlezdu interglokokoma na telephatikusu i upita šta je rekao došljak.

 »Ništa.« oklevao je signalizator na telephatikusu.

»Kako ništa? Pa čuo sam ga!« Zaciča NGTRX pomoću ultrazvuka.

 Istog trena stanovnik planete sa obe ruke dohvati nakrivljeni putokaz, iščupa ga iz tla i njime veštačkog dvonošca udari po glavi. Pod snažnim udarcem puče plastična folija a lutka se sruši u crno blato zajedno sa NGTRX-om, koji izbezumljen i ne začu prodoran urlik kojim je neprijatelj objavio svoju pobedu. Telephatikus, kojeg je udarac samo okrznuo, odleti daleko uvis ali se na sreću pri padu dočeka na svoja četiri nogara; pade tik pred PWGDRK-om koji se ukoči od iznenađenja.

 »On napada!« prostenja PWGDRK i poslednjom snagom pokuša naciljati iz aldolicha.

Ispitujući okolinu svojim čulima za miris uvuče vazduh i strese se od straha. Shvatio je: stvorenje se okružilo neprobojnim oklopom etilnog vodonikovog oksida! Bio je bespomoćan.

Pipcima, koji su otkazivali poslušnost ponovo pokuša pucati iz aldolicha. Ali strelice su zujale u svom ležištu i ni jedna se nije usudila ni vrh pomoliti napolje. Osećao je, čuo je da se biće uputilo ka njemu. Strašan fijuk ponovo zapara vazduh, tlo zadrhta a teremtalk se zabi u blato. PGWDRK svojim hvataljkama zgrabi telepathikusa i skoči ugustiš.

»Pasji sinovi!« zagrmi za njim. Vazduh prezasićen nagrizajućim otrovom, koji je strašno biće neprestano ispuštalo iz svog kumulativnog otvora, oduzimao je dah PWGDRK-u.

 Krajnjim naporom on preskoči jarak, stisne se iza grma i oslušnu. Nije bio naročito hrabar ali nikada nije zaboravljao svoje dužnosti. Neizmerna radoznalost naučnika bila je njegova propast. Upravo je na ekranskom otvoru telepathikusa pročitao prvu prevedenu rečenicu strašnog bića i objašnjenje:«Dvonožni sisar, muškog pola zahvaćen verskim obredom...« kad ga pogodi strašan udarac u glavu i svemu dođe kraj.

 Oko podneva orači iz Dolnie Wiesi našli su u jarku na rubu šume Frančka Džolasa, mrtvog pijanog. Kada je došao k sebi objasnio je da se prethodnoga dana posvađao sa Fransiskom Pajdrakom, rukovodiocem alatnice u kojoj je radio a da je osim toga vodio bitku i s nekim ljigavim momcima. U tom trenu iz šume je dojurio Jozek Guskoviak vičući da na raskrsnici leže neke čudne premlaćene prilike.

Zaista, na raskršću nađoše dve nemani – jednu iza jarka a drugu ispred rupe u koju je bio utaknut srub putokaza; pored njih ležala je i  velika lutka razbijene glave. Nekoliko metara dalje u žbunju su našli i raketu.

Bez mnogo rasprave seljaci se dadoše na posao. Ubrzo od astronauta nije ostao ni najmanji trag. Oplatom rakete Jolas je pokrio krov svog svinjca, koji je odavno vapio za popravkom; od kože aldolicha napravljeno je 18 pari cipela; telepathikus, univerzalni interplanetarni komunikator, poslužio je kao hrana za živinu isto kao i ostaci teremtaka. Jedino se ostatke dvojice Aldebaranaca nisu usudili dati ni jednoj životinji – plašeći se da se ne razboli. Zato su privezani za kamenje i bačeni u močvaru.

Najduže su stanvnici Dolnie Wiesi razmišljali o tome šta da urade sa ultrapenetronskim motorom astromata. Napokon se Jerek Barciok, koji je upravo pošao u kosidbu, dosetio da bi se ta posebna, nadprostorna oprema mogla iskoristiti za pečenje veoma dobre rakije. Anka, Jožekova sestra, spretno je zalepila razbijenu lutku i odnela je u starinarnicu u obližnjem gradiću. Tražila je za nju 3000 zlota ali je poslovođi to bila previsoka cena, pogotovo zato što se pukotina na glavi nije mogla sakriti.

Tako je jedino što je uspelo otkriti budno oko reportera lista Echo – kada je istog popodneva redakcijskim kolima dojurio da napravi reportažu – bilo novo, više nego solidno odelo veštačkog dvonošca, koje je sada nosio Jolas. Novinar je naravno opipao tkaninu, diveći se njenom izuzetnom kvalitetu.

»Poslao mi ga je brat iz Amerike.« odgovorio je mirno Jolas, kada ga je novinara zapitao odakle mu odelo.

Zbog svega je novinar u svom članku iste večeri opširno opisao samo uspešno obavljanje otkupa u selu Dolnie Wies. Naravno, nijednom rečju nije spomenuo neuspelu invaziju Aldebaranaca na zemlju.

Нема коментара:

Постави коментар