Vajninger, Strindberg, Kafka,Gogol,Tesla i žene

Oto Vajninger

 

 

Deo knjige koji se odnosi na žene je svakako, kako to s pravom navodi Vladeta Jerotić,  "najteže razumljiv, najmanje prihvatljiv i svakako najsporniji... Vajninger se bavi ženom, njenom psihologijom, logikom i etikom, suštinom žene i njenim smislom u svemiru, odnosno njenim položajem u čovečanstvu. Kada Vajninger negira svaku vrednost bića žene, on je radikalan i nemilosrdan, često ubedljiv i logičan, ali uvek subjektivan. Pošto žena nema nikakav pravi odnos prema logici, a ni prema etici, ona nema ni apsolutnog Ja u sebi, pa ne može nikada biti genijalna. Talentovane žene  u umetnosti ili nauci mogu da zahvale za svoje uspehe samo muškom delu u sebi, otud se najviše u stvaranju može očekivati od najmuškobanjastijih žena. Koliko, medjutim, žena ima malo stvarnog odnosa sa svakim dubljim stvaralaštvom dokazuje nepostojanje žena-filozofa, da ne govorimo o ženama kao religioznim predvodnicima, a upravo su filozofija i religija najdublje oblasti stvaralaštva do kojih  - prema Vajningeru - dopire samo dubina muškarca. Ono što ženu jedino istinski zanima i prema čemu ima jedini suštinski odnos, to je sve ono što je u bližoj ili daljoj vezi sa seksom. Zato Vajninger kaže: ‘Zena je samo seksualna, muškarac je i seksualan'. Pošto je seksualnost za Vajningera očevidno niža sfera ljudske delatnosti, prema kojoj oseća ne samo prezir već i odvratnost, žena nikada ne može da bude moralna. Ona čak nije ni nemoralna, već amoralna, kao što je i alogična. Ona se nikada ne oseća stvarno krivom, ona neprestano laže, zavidljiva je, nesocijalna, nema sopstvenih ubedjenja, već ih prima samo od muškarca. Žena je najbolji medijum, a muškarac njen najbolji hipnotizer. Jednom reči, žena je Vajningeru biće bez duše, ona nema Ja, ni individualnosti, ličnosti, ni slobode, karaktera ni volje. Žena je ili majka ili bludnica (mada na jednom mestu Vajninger dopušta da ‘možda u većini žena postoje obe mogućnosti'). Ali ni tip majke ne prolazi kod Vajningera mnogo bolje nego tip bludnice. Majka je sva cilj vrste i produženje vrste joj je cilj. Ni majka, kao ni bludnica, nije u stanju istinski da voli. Majci je potreban muškarac ne njega radi, već vrste radi. Ona se ponaša podjednako majčinski prema mužu kao i prema sinu. Ovo ponašanje se svodi na brigu za telo, ne i za dušu muškarca, jer je njen odnos prema njemu pre svega telesni. Materinskoj ljubavi je sporedna individualnost deteta, i to je ono što je duboko nemoralno u njoj. S druge strane, prostitutka oseća odvratnost prema produžavanju vrste, prema radjanju uopšte, dakle i prema detetu; ona sva bitiše u snošaju, u kome hoće da nestane kao realnost, da bude uništena. Pri svemu tome, umno najrazvijenije žene spadaju u kategoriju prostitutke, a muškarci od vrednosti uvek su voleli samo tip prostitutke. Kad je već jednom počeo da seksualnost i ženu slika u najjačim mogućim bojama, Vajninger se više ne zaustavlja. Ljubav i požuda su za njega dva tako različita, suprotna stanja da je u muškarca, kada zaista voli, savršeno neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem. Pa, ko tvrdi da još voli ženu koju poželi, taj ili laže ili nikad nije znao šta je ljubav. Postoji zato samo ‘platonska' ljubav, ljubav prema Beatriči, sve ostalo spada ‘u carstvo krmaka'. Kada muškarac voli ženu, on u njoj voli svoj ideal, jer se žena kao takva ne može voleti. On zbog toga neminovno strada, i svojim ljubavnim stradanjem on nastoji da vrati ženi dušu koju joj je oteo. Muškarac je forma, žena je materija koja prima svaku formu. Od žene se može načiniti što se hoće. Muškarcu se jedino može pomoći da bude ono što on hoće. Stoga ima smisla vaspitati samo žene, a ne muškarce. I poslednja poruka Vajningera muškarcu nosi u sebi nešto od tragične groteske. Kada je muškarac postao seksualan, kaže Vajninger, stvorio je ženu. Žena je otud krivica muškarca. Sve što se može prebaciti ženi jeste krivica muškarca. Ljubav treba da prekrije krivicu. U snošaju se žena najdublje unizuje, u ljubavi najviše uzdiže. To što žena traži snošaj, a ne ljubav, znači da ona želi da bude unižena, a ne uzdignuta. Najveći protivnik ženine emancipacije (koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste - žena. Muškarcu je prema ženi mogućno samo jedno moralno ophodjenje: ni seksualnost, ni ljubav, jer obe upotrebljavaju ženu samo kao sredstvo za strane svrhe, već jedino pokušaj da je razume. Kako? Muškarac mora sebe da oslobodi pola, pa će tako i samo tako osloboditi i ženu. Ona, doduše, tako propada kao žena, ali samo zato da bi se uzdigla iz pepela kao čisti čovek. Odricanje seksualnosti ubija samo telesnog čoveka, i to samo zato da bi duhovni stekao pun život".
 ceo tekst

August Strindberg

Isidora Sekulić, u eseju o Augustu Strindbergu, švedskom velikanu pisane reči, govori i o njegovom čudnom odnosu prema ženama, jer je taj odnos Strindbergov bio veoma kompleksan i teško shvatljiv. On nije mogao bez žena, ali kada je bio sa njima onda ih je najčešće duboko mrzeo, mučeći pritom i njih i sebe. Tako Isidora beleži: „Strindberg nije pisac ni mladih ni starih, ni srećnih ni nesrećnih, ni muških ni ženskih. Poznajemo ga, čitali smo ga, drugovali smo s njim ponekad baš bratski, ili ga prstom pokazivali kao velikog učitelja, ali slabo navodimo njegove tekstove, sliku njegovu ne držimo na stolu, milo nam je što mu je lepa kuća tako daleko... Zašto? - pitamo nekoga, ili pitamo sami sebe. I odmah, malo jetko odgovaramo istom rečju: zašto? Hja, kad je nekom dato od Boga da ume kao lav rikati, onda ga ne volimo čuti da kao mangup psuje... ". A nešto kasnije Isidora nastavlja: „Negde u sebi, da li u strasti ili u intelektu, Strindberg je morao nositi ideal žene. A kako je bio i vrlo strastan, i vrlo detinjast ljubavnik, on je ponekad, ričući, ponekad plačući, tražio da taj ideal domaši rukom, ili se s njime venča. Naravno, što god je privenčao ili privezao uza se, to nije bio ideal. Nastupa raskid, bol iskustva, intelektualni obračun, satanski tačno znanje čime sve žena odstupa od ideala. Zatim ponovo fantazira da raj na zemlji mora biti u ženi; a kad nije, Strindberg s najvećom mržnjom i s naučničkim rečnikom nasrće na čulnu i sensualnu ženu. Od dveju venčanih Strindbergovih žena, prva je bila glumica, a druga čista intelektualka. Lovio je dakle nesrećni čovek po graničnim oblastima. Dve žene, dva mučenja. Ljubavnica je Strindberg imao čitavu seriju, ali, izgleda, sve iz reda 'prostačkog'. Strindberg je leteo u iskustva sa slobodama izuzetnog čoveka... Naravno, on je znao da tamo gde nema idealnih žena, da u tom svetu nema ni idealnih muškaraca. I izveo je zaključak: da je čovek, ma ko on bio, samo sluga instinkata, i da je život, ma kakav bio, samo divljaštvo. Ali čim naidje na čoveka koji je žena, Strindberg gubi vladanje nad sobom, nasrće na ženu bezmalo fizički, i bori se s njom kao sa opasnom divljom zverkom".

Franc Kafka

Poznato je da se i Franc Kafka, jedan od onih velikih pisaca koje, pored ostalih, naročito vole drugi pisci, itekako mučio po pitanju žena. Hteo je, veselnik, da ostvari čvršću vezu sa ženom, ali svaki put kada je za to imao priliku - povlačio se, sa osećanjem dečačke zbunjenosti i gorčine, jer nije sebe razumeo do kraja po tom pitanju. Njegova pisma Mileni Jesenskoj, prevoditeljki njegovih dela na češki, spadaju u red lepših ljubavnih pisama u novijoj svetskoj književnosti. Sastali su se njih dvoje nekoliko puta, ali ti kratki susreti nisu pomogli da dodje do većeg zbližavanja, ma koliko su to oboje priželjkivali. Kafka je u toj vezi nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji njene realizacije, tako da na mahove izgleda da mu više odgovara samo platonska veza. On sve vreme pati zbog toga, krivi sebe, ljut je što mu nedostaju duhovne i fizičke snage, progoni ga strah. I, sve je ostalo na tome, do kraja njegovog kratkog života.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Gogolj se nije ženio, a izgleda da nije imao ni sentimentalnih veza sa ženama, te je u tom pogledu bio priličan osobenjak. Neki ga smatraju jednim od tužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja u povesti svetske književnosti, ali ima i onih koji veruju da je bio - aseksualan.

U većini biografija Gogolja obično se ne govori posebno o njegovom odnosu prema ženama. Ipak, povremeno se nadju članci i knjige na tu temu. Tako u članku „Pravi Gogolj" ruski kritičar Ilija Goleniščev-Kutuzov, uz duboko uvažavanje književnog stvaralaštva Gogoljevog, ukazuje na njegov osoben odnos prema ženama, analizirajuć kako je autor prikazivao žene u svojim književnim delima. S tim u vezi, on navodi da se u Gogoljevim delima žene često javljaju kao kobne lepotice, iz nekakve skoro mistične daljine, da njihova lepota ponekad nosi pogibelj, ili da su komične, kao junakinje u „Revizoru" i provodadžika u „Ženidbi".


U komediji „Ženidba" (Женитьба) Gogolj samom činu ženidbe umnogome prilazi kao tragi-komičnoj pojavi. Govori, naravno, o pokušaju da se napravi bračna veza izmedju dvoje mladih; medjutim, sve se završava bez hepienda, jer će, na kraju, verenik pobeći kroz prozor, glavom bez obzira, u želji da se, jadničak, spase. Komad se završava sa ovom rečenicom: „...Kad bi još kroz vrata pobjegao, hajde de, ali kad već ženik strugne kroz prozor, e, onda laku noć"! Potom dolazi, kao što rekoh:  Конец.

U izvrsnoj priči „Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka" (Иван Фёдорович Шпонька и его тётушка), protagonista, koji je poručnik u prevremenoj penziji, na pragu četrdesete godine, nikako ne može da se odluči da isprosi devojku, iako njegova tetka (koja njime upravlja kao što rukovodi i celim imanjem), to želi. Evo jednog opisa muka Ivanovih: „Zaista, Marija Grigorijevna je sasvim prijatna mlada devojka; ali da se ženi! Ovo mu je izgledalo tako čudnovato, tako neobično da nije mogao o tome misliti bez straha. Živeti sa ženom... nerazumljivo je. On neće biti sam u svojoj sobi, svuda mora da budu udvoje... Znoj mu se javio na licu, dok se udubljivao u svoje razmišljanje... Potom sledi detaljan opis dugog sna u kome jadnog Ivana žena juri i spopada na mnoge stravično/komične načine.

U "Nevskom prospektu" Gogolj slika kontrast izmedju ideala i pogleda na koji se neretko nailazi, pomoću dva mladića koji su u potrazi za ljubavlju; prvi je nepopravljivi romantičar (u prostitutki vidi svoju boginju), a drugi u devojci vidi samo objekt svoje telesne požude. Osobenost ove priče vidi se na njenom kraju: obe sudbine završavaju se tragično/banalno (nepopravljivi romantičar vrši samoubistvo). Kao da se kaže da su sve situacije apsurdne i besmislene, kraj je uvek isti za bilo kakav pristup, a razlika je samo u doživljavanju.

Goleniščev-Kutuzov još pominje ljubav starog vrača prema vlastitoj kćerci u „Strašnoj osveti", kao i prikazivanje žena u „Viju", jednoj od Gogoljevih najboljih fantastičnih skaski, kao i još nekim njegovim delima, potencirajući taj Gogoljev „čudan odnos prema ženama", ali bez većeg elaboriranja po pitanju njegove seksualnosti, if any.

izvor

Šarl Bodler

Pesnik čitave cikluse pesama posvetio ženama. Njegov odnos prema ženi izuzetno je čudan. Za razliku od ostalih pesnika koji su ženu uzdizali do nebeskih visina, Bodler prezire ženu nazivajući je s demonom, mučenicom, prokletnicom. Smatra žene ograničenim, glupim i bićima sposobnim samo da zadovoljavaju muškarca. Išao je iz krajnosti u krajnost, čudi se što žena ima pristup u crkvu.

Tesla

O životnom delu Nikole Tesle zna se relativno mnogo. Poznato je gde se rodio, gdje se školovao, gde je radio, poznate su njegovi usponi i padovi i borba s nepoštenim ljudima kao što je Tomas Alva Edison, poznato je šta je izumio, te gde je i kako je (bedno) umro. Svet je napustio bez novčića u džepu, bez prijatelja i bez naslednika. U njegovom burnom životu desilo se mnogo toga, no žena nije bilo. Je li Tesla bio homoseksulac? Prema svemu dostupnom i poznatom o njegovom životu, nije. Da li je Tesla mrzio žene? Daleko od toga. Veliki naučnik imao je mnogo prijateljica, naročito iz visokog društva, a njihovi dnevnici svedoče kako je Tesla bio veliki gospodin, džentlmen i čovek u čijem su prijatnom društvu žene itekako uživale. Još jedna opšteprihvaćena zabluda o Tesli i ženama jeste da je Tesla bio suviše zauzet naukom i izumima, te da nije imao vremena razmišljati o ženama. Istina je, naravno, bitno drugačija.

Najveći um modernog vremena razmišljao je mnogo šire izvan zidova svoga laboratorija, briljantno analizirajući svet oko sebe, svet koji se rapidno menjao ne samo u tehničko-tehnološkom pravcu, nego i u političkom, sociološkom i antropološkom smislu. Tesla je itekako bio svestan toga, o čemu svedoči njegov briljantni intervju iz 1924., koji je dao za teksaški list “Galaveston Daily News”, gde Tesla objašanjava „zašto se nikada neće oženiti”. No, osim toga, Tesla ima za današnje pojmove vrlo kontroverzne, ali kristalno jasne pojmove kada je reč o muško-ženskim odnosima i feminizmu koji je pre 90 godina bio u strelovitom usponu

 

Prema intervjuu, Tesla se u početku divio ženskom rodu, dizao ga na pijadestal, ali žene su ga razočarale. Kada su dobile moć, nisu se ponašale mnogo bolje od muškaraca.

– Sada, ova žena nežnog glasa koju sam obožavao je nestala. Na njeno mesto došla je žena koja misli da je njen glavni uspeh u životu da bude što više kao muškarac – u oblačenju, u ponašanju, u sportu i dostignućima bilo koje vrste. Žene postaju jače od muškaraca, i fizički i mentalno. Svet je iskusio mnoge tragedije, ali, prema mom mišljenju, najveća tragedija od svih jeste trenutna ekonomska situacija u kojoj su žene protiv muškaraca, i u mnogim slučajevima uspevaju da uzurpiraju njihova mesta u profesijama i industriji. Ova rastuća tendencija žena da zasene muškost znak je civilizacije u propadanju… Ženska odlučnost da se takmiče s muškarcima u biznis svetu ruši neke od najboljih tradicija – stvari koje su se pokazale kao pokretački faktori u ovom sporom, ali osetnom napretku sveta – tvrdio je Tesla davne 1924. godine.

....Tesla je tvrdio da je svet išao napred zbog želje muškaraca da zadive svoje žene i osvoje njihova srca. Toga je nestalo i svet stagnira.

Muškarci pate

Tesla je smatrao da muškarci pate zbog te nove neravnoteže „snaga” i da žensko nezadovoljstvo čini svet nesretnim i više stresnim. Također je smatrao da će muškarci kao takvi jednostavno biti meta u dominantno feminističkom društvu.

– Izgleda da je muškarac u ljudskom društvu postao beskoristan. Evo, stvarno ne znam. Naša civilizacija će potonuti u jedno stanje koje se viđa kod pčela, mrava i drugih insekata – stanje u kom se muškarac surovo ubija. U ovom matrijarhalnom svetu biće uspostavljena vladavina žena. Kako žene preuzimaju dominaciju, muškarci su u njenoj milosti. Muškarac se smatra bitnim samo u funkciji produžavanja vrste – smatrao je Tesla.
izvor