Heinricht Heine

U obliku nejednakom - Heinrich Heine

U obliku nejednakom

Blizu tebe uvek stojim

Uvek tužim i ti uvek

Bol zadaješ grud'ma mojim.

Kad kroz bašte mirisave

Leti hodiš hodom milim,

pa leptira zgaziš malog,

zar ne čuješ kako cvilim?

Kad uzbereš ružu koju

Pa, s veseljem detinjijem

raščupaš je, zar ne čujes

Kako jecam bolom svijem?

I kad ruže raščupane

Usudi se trnje koje,

Pa mi meki prst ubode,

Zar ne čuješ boli moje?

Zar ne čuješ u mom glasu

Moje muke što me gusžše?

Noću jecam i uzdišem

Iz dubine tvoje duše.

_______________________

Azra

 Kraj tanana šadrvana

Gdje žubori voda živa

Šetala se svakog dana,

Sultanova ćerka mila.

Svako veče jedno ropče

stajalo kraj šadrvana,

Kako vrijeme prolazilo;

Sve je bljeđe, bljeđe bilo.

Pitala ga jednog dana

Sultanova ćerka mila:

“Kazuj robe, odakle si,

iz plemena kojega si?”

“Ja se zovem El Muhamed

iz plemena starih Azra

Što za ljubav glavu gube

I umiru kada ljube.

_______________________

Childe Harold

Jedna crna barka

Na turobni jedri put.

U njoj ćute poniknute

Straže mrtvog, ko kam krut.

Lica snena, otkrivena,

leži mrtav pesnik bled;

Još dva modra oka s odra

U sjaj neba dižu gled.

Sa dva zvoni kao boni

Verenice ninfe klik,

A valovi o čun ovi

Lome se ko bol i krik.

_______________________

Čemu ta jedina suza?

 Čemu ta jedina suza?

Samo mi pogledu smeta.

U mom je ostala oku

Od starijeh, prošlijeh ljeta.

Mnoge joj sestrice sjajne

Tako zginuše redom.

Zginuše u noć i vjetar

S radosti mojom i bijedom.

Zginuše kao i magla

I plave zvijezdice tako,

Uz koje sam radosno pjev’o,

Uz koje sam jadovno plak’o.

_______________________

Dva brata

Na bregu, na visini,

Dvore krije noćni mrak;

A pod njima u dolini

Zveči mača udar jak.

To su braća što u jadu

Ljuto dele megdan ljut.

Kaži ko to braću mladu

na krvavi nagna put?

Laurino oko jasno

među braćom zače boj;

Oba brata ljuba strasno,

Oba daju srce njoj.

Al s kog ginu njene grudi?

S kog je zgara plamen lud?

Ne, to niko ne presudi -

Maču ti izreci sud!

I boj poče, sve zvek življi,

Mač udara o mač jak;

Čuvajte se borci divlji,

Zlu kob hrani noćni mrak.

O, krvava braćo, jao!

Jao dolo krvava!

Gle, do borca borac pao,

Kroz njih ljuta mača dva. -

Stoleća su prošla mnoga,

Mino mnogi naraštaj;

Pusti dvori s visa svoga

Tužno motre kobni kraj.

Al još noću senke dve

Po dolini blude toj;

I ponoćni čas kad bije,

Braća počnu krvav boj.

_______________________

Danas, draga, reci meni

 Danas, draga, reci meni:

nisi l’ možda lik iz snova

što ga sparnih letnjih dana

rodi mašta pesnikova?

Ali ne, ustašca takva,

takvu čar što okom gori,

tako milo, slatko čedo -

pesnik ne zna to da stvori.

Baziliske i vampire,

gadne akrepe i guje,

takve nemani iz bajke

žar pesnikov oblikuje.

Ali tebe, podlost tvoju,

lik što milim sjajem gori,

i taj lažljiv pogled smerni -

pesnik ne zna to da stvori.

_______________________

Epilog

 Kao u polju pšenično klasje,

U čovečjem duhu rastu, lelujaju se

Misli.

Ali nežne su misli ljubavi

Kao crveni i plavi cvetovi

Što cvetaju među klasjem.

Crveni i plavi cvetovi!

Zlovoljni žetelac odbacuje vas kao nekorisne,

Drvena mlatila prezirno vas mlate,

Pa i siromašni putnik

Što vas gleda sa radošću i uživanjem

Klima glavom

I naziva vas lepim korovom.

Ali seoska devica

Što plete vence

Voli vas i bere

I upliće vas u lepe svoje uvojke

I tako okićena hita na igranku

Gde nežno zvone svirale i egede.

Ili pod tihu bukvu

Gde glas dragoga zvoni još nežnije

No svirale i egede.

_______________________

Imaš biser

 Imaš biser, dijamante

I sve za čim svijet uzdiše;

Ti najljepše oči imaš -

Moja mila, što želiš više?

Tvoje mile, divne oči

Iz srca mi izmamiše

Bezbrojne i vječne pjesme -

Moja mila, šta želiš više?

Tvoje mile, divne oči

Mnogim bolom mene biše;

Ti me njima upropasti -

Moja mila, što želiš više?

_______________________

Jedna se odroni zvezda

 Jedna se odroni zvezda

sa svoje visine jasne!

Ono je ljubavi zvezda

Što tamo pada i gasne.

Sa jabukova stabla

padaju hrpe cveta,

Vetri stižu i tim se

Igraju, vesela leta.

Labud ribnjakom kruži

I peva, i pesma zvoni

Sve tiše, i pevac beli,

U grob vodeni roni.

Sve je nemo i mračno!

Cvet je razduvan ceo,

Zgasla je zvezda i s pesmom

Poton’o labud beo.

_______________________

Kad te žena izda

 Kad žena te izda, ti na drugu tad

Upravi pogled svoj smjeli.

Al’ bolje će biti da ostaviš grad.

Na rame torbu, i seli!

I jezero modro ćeš naći. K’o krug

Vrbici tu turobni stoje.

Pa isplači ondje sav sitni svoj vaj

I sićušne bolove svoje.

I dok ćeš na strme se bregove pet,

Daščući gazit ćeš sporo.

Al’ kada se popneš na kameni vrh,

Nad tobom kreštat će oro.

Sam bit ćeš oro, preporođen sav

Na onoj planinskoj klisi;

I doznat ćeš kako na tom našem dnu

Izgubio mnogo baš nisi.

_______________________

Kao cvetak si ljupka

Kao cvetak si ljupka,

I lepa, i čedna ti;

Gledam te a u dušu

Moju se seta svi.

I dođe mi da ruke

Sklopim vrh temena tvog

Moleć da čednu, lepu,

Ljupku te očuva bog.

_______________________

Lorelaj

Ja ne znam šta treba da znači

Ta tako tugujem,

O nekoj starinskoj priči

Jednako umujem.

Tu mirno protiče Rajna,

Hladno je, hvata se mrak!

Na vrhu brijega igra

Posljednji sunčev zrak.

A na tom brijegu se vidi

ljepote djevojke stas;

Ona sva u zlatu blista,

I zlatnu češlja vlas.

Sa zlatnim češlja je cešljem,

I pjeva još uz to,

A glas od pjesme zvuči

Silno i čudesno.

Lađara u malom čunu

Njen divlji zanosni ton;

Na stijene ne gleda dolje,

Već gore gleda on.

I sad lađaru i čamcu

Ja mislim da je kraj:

A sve to sa svojom pjesmom

Učini Lorelaj.

_______________________

Da utopim dušu moju

Da utopim dušu moju

U krinove čašice,

Nek krinovi pesmu zapoju

Od moje miljenice.

A pesma nek zuji, nek zvoni

K’o poljupca njezina glas,

Što mi ga nekad pokloni

Divan – predivan čas.

_______________________

Leto na odlasku

 Trepere žute krošnje

I lišće pada na tle;

Sve što je ljupko i drago

Prolazi, vene, mre.

Svrh krošnji gaja svetluca

Zrak sučev bolan, žut;

To leto na odlasku

Ljubi ga poslednji put.

A meni tada dođe

Da plačem u sav glas;

Ta slika snova me seća

Na našeg rastanka čas.

Rastah se s tobom a znadoh

Da ti se bliži kraj;

Beh leto na odlasku,

Ti beše bolni gaj.

_______________________

Mile i ljupke oči tvoje

 Mile i ljupke oči tvoje

kao safiri sjaju

O, triput je srećan onaj kog

s ljubavlju pogledaju.

Tvoje je srce dijamant

što plemenito se zari.

O, triput srećan onaj kom

s ljubavlju ono se žari.

Usne ti, najlepše na svetu,

rubina imaju boju.

O, triput je srećan onaj kom

priznaju ljubav svoju.

O, kad bih znao srećnika tog,

o, da ga sretnem gde

sama u šumi, za tren bih ga ja

lišio sreće te.

_______________________

Morfijum

 Silna je sličnost te dvojice lepih

Mladića. premda jedan mnogo bleđi

Izgleda nego drugi, a i stroži,

Mogu da kažem, i otmeniji

No onaj drugi što me prisno u svoj

Zagrljaj steže – kako ljupko blag

Biva mu smešak tad, a pogled blažen!

Katkad se desi da venac od maka

S njegove glave dotakne mi čelo

I, mirišući čudno, bol odagna

Iz moje duše – al to olakšanje

Prekratko traje; posve ozdraviti

Tek tad ću moći kad buktinju svoju

Drugi brat spusti, ozbiljni i bledi.-

Dobar je San, Smrt bolja – al dabome

Joj je najbolje i ne roditi se.

_______________________

Na moru

Plavo je more blistalo

U zadnjem sjaju dana;

Mi ćuteći smo sjedili

Kod sama ribarskog stana.

I magla bi, i huknu bič,

i galeb svud kružit’ stade;

Iz tvog oka premilog

Za suzom, suza ti pade.

Ja vidjeh na ruku ti bijelu

Drobne su suze pale,

Ja kleknuh i s ruke bijele

Sve ispih suze male.

Od onog trena pust je život moj,

Duh mre u čežnjam’ kobnim;

Ta nesreća i žena jadna

Otrova me suzama drobnim.

_______________________

Na severu divljem usamljen stoji

Na severu divljem usamljen stoji

Na vrleti kamenoj – bor;

I drema povijajuć osnežen grane

U rižu odeven taj stvor.

I usnuo tako, u pustinji nekoj

U kraju gde sunca je dom

Da sama i tužna, prekrasna palma

Raste na kamenu svom.

_______________________

Namučili me silno

Namučili me silno,

Od jada postao bled.

Od jednih me morila ljubav,

Od drugih mržnja i jed.

Trovali hleb moj i vino,

U srce sipali led,

Kod jednih to beše ljubav,

Kod drugih mržnja i jed.

Al ona što mi najveći

Nanese jed i jad

Nit me je ikad mrzela,

Nit me je volela kad…

_______________________

Otrovne su mi pesme

Otrovane su mi pesme.

Da l’ drukčije može biti?

U moj život, kad je cvao,

Počela si otrov liti.

Otrovane su mi pesme.

Da l’ drukčije može biti?

Srce mi je puno zmija.

A uz to si u njem i ti.

_______________________

izvor