Viđenje, Bela Hamvaš

Obrt Iša Upanišade jeste kad Učitelj kaže da znanje nije budnost. Viđnja nije vidja. Viđnja doslovno znači nagomilano materijalno znanje. Suprotnost joj je aviđnja, neznanje.Tekst ovako glasi: ‘Neznalice lutaju po slepoj tami, ali po još većoj tami tumaraju oni koji gomilaju znanje na znanje.’ Viđnja i aviđnja, razumsko znanje i neznanje, dva su vida pospanosti, oba su sasvim nepodobna da bi čovek razumeo i video stvarnost. ‘Znanje i neznanje – oba su nezadovoljavajuća.’

Ali još su u tamnijem ropstvu oni koji nagomilavaju znanje na znanje. Reč je o smislenom znanju. Smisleno znanje je najopasnije spavanje. Ono povećava samo materijalnu količinu znanja, a ne uvećava kvalitet viđenja i svetlost, to je samo umno znanje (viđnja). Ono ne budi, upravo je zbog toga beskorisno,  opasno.

Zatim sledi i prvi korak, vidja, prema budnosti. Postoje tri stepena omamljenosti – duboko spavanje, san i razbudjenost. Posle sledi četvrti stepen (turijam). Četvrti stepen je budnost, savršeno različit od prethodna tri stepena, ovaj stepen je svetlo, čisto viđenje.To je ‘probuđeni sanjar’, budhi. Toje mahatma, najviše i najveće stanje koje može postići duša. To je istinsko viđenje, istinsko znanje.

Prvi znak budnosti jeste što se u čoveku budi nerazgovetna sumnja: maja, čarolija čulnog sveta. Ko počinje da vidi iza čula, on počinje da sluti nešto iza prirode (..)

Zatim slede dve važne stanice kada se raspada najbitnije snoviđenje, snoviđenje individualnog Ja. Veda to ovako označava: ‘Ovo nije drugo do Ono. Ovo si ti. Onaj ko sva živa bića može da vidi u sebi kao delove svog Ja, i sebe samog u svemu što živi.’ Čovek počinje da vidi i da zna da u svetu postoji nepromenljiva istovetnost. Ovo nije drugo do ono,i ovo si ti. San je mnoštvo i raznovrsnost individualnog Ja koje se mogu čulno iskusiti. (…) Čovek u tom trenutku više nije individualno Ja, nego univerzalna ličnost. A ova univerzalna ličnost više ne boravi u životu, nego u bivstvu.

(..) Znak za raspoznavanje pripadnosti bivstvu jeste da je svet Jedan. Svi pospani imaju poseban svet, svi budni imaju zajednički svet. Svi pospani dremaju u svom posebnom Ja, u svojim strastima, željama, shvatanjima sveta; budni žive u istom stvarnom svetu. Čovek ne vidi i ne zna više  od sebe kao odvojenog od drugih bića, u sebi vidi sva bića sveta, ali ne zna da je u svakom živom biću i on sam – ovo nije drugo do ono. Naravno , sada nije više reč o omamljenom (avidja) individualnom Ja, nego o budnom (vidja) Ja koje zna da je sve ovo maja -nepostojeće. Poaspana omamljenost živi posebno u zatvorenom životu., budnost je otvoreno bivstvo i svako živo biće živi u istom svetu. Onaj ko se probudi istupio je iz zatvorenog života: za njegovo biće se iznenada otvaraju sve kapije, dostupno mu je sve znanje, vidljivo kao vizija. To je smisao Vede.”

Bela Hamvaš, Scientia Sacra